Archive for јун, 2013


Ако су нам заиста биле чисте намере
Зашто смо онда тако сурово заћутали пред њима
Кад не маримо за снове који вребају завере
Да би се опоменули у њиховим свежањима.

Колико пута више требамо падати да би устали
У револуцији преседана која никога не суди
Да ли би се са својим скандалима зарад другог растали
Или би опет стари барут који се над лешем труди.

Промичу цинични облаци над градом од меда и крви
Чује се вапај сивих сирена које алармом марширају
Под нашим ногама утабани су људи које време мрви
И нико се не покреће на покајање коме срамови скандирају.

 

Докле ћеш ми у снове без снова долазити
ти, непозвани гост у ноћи који не љубиш дан,
докле ћеш ми хаљине цепати рукама без додира
ти, путник без постојаног седла који мотриш плен.

Докле ће кожа од урагана пуцати миришући смрадно
тобом, где крв слави уранак на ливадама црним,
докле ћеш ми дух силовати духом немирним, мучним
тобом, који ми не дајеш да приђем Богу Оцу више?

Докле ћеш тамом стизати на време да откључаш
силу којој не знам имена на имену моме,
докле ћеш громовима мучити пљујући ми у уста
злим духом, на пулсу врата а срца главе?

Наиван је хормон који подразумева дражење нерава као кулминационо одредиште својих егзистенцијалних оријентира. Сваки нервни завршетак бије своју битку, али је чињеница да се свако распеће води између секса и смрти. Бојим се да више немам изговора за своје подвојености. Остаје једно сурово ћутање налик заглављеном детету које црвени у ћошку од казне. Вртим се у круг и кавез не показује алтернативу. Тело је само себи жалац. Слобода је сама себи јадац. Не могу више да удишем природу која нема постојани град.

Уопште ми није јасно како људи не мисле о томе и како само тако са неким срдачним осмехом, попут рекламе за испијање кафе, битишу као да дуализме свог постојања не осећају. Код мене се то манифестује у потпуности пуним осећањем фрагментације где се сваки распарчани комад заклиње у једну стварност кидајући ми биће другим комадима који, вирећи из меса сваки са својом вољом, убеђују у другу стварност. Тад се дословно осећам болесно, ненормално, противприродно. За мене грех није тамо неки преступ, за мене је он кидање бића, киселина који слузаво пршти посред свега што јесам. Попут погледа ископаног ока из демона који хара по нутринама субјекта. Изгнање хармоничних пулсирања где поредак једнако зна за мир, одговорност али и парадоксе који не трпе калупе и генерализације. Надасве, поништење односа са другим који не мари за моју опседнутост идеалистичким формама.

Чињеница је да природа пати од притиска смрти која се пројављује на увек нови начин. И где сам то ја када једем таму – не могу да одредим јер ме нема. Сваки осет постане зла анонимност и страх од другог. Агонија се огледа у ротацији својих палих афинитета којима једноставно и поред свог аскетског крволиптања не можеш да подвучеш границе. Схваташ, коначно, сву трагикомичну наивност максимализама и да ти је потребан Дух Који ослобађа од палих понирања, од злих потенцијала, од свега што јеси остварујући профанизацијом слободе сопство тако као да ниси. И тек у посађености усред вихора Духа осећаш сву непотребну тензију да се покажеш сујетом супериорног света праведан и чист јер докле год си смртан ти то никад нећеш бити. Тек пред амбисом свог несавршеног ништавила, и тек пред увидом колико страдања проживљава рађање новог човека у Духу, може се схватити сво слепило идеалистичких перципирања света и грађење историје из позиције савременог човека.

Револуција

Не знам колико ћу још издржати да носим ово усмрдело тело. Нисам хипохондар али има нечег проплатоновског у мом дисању што не дозвољава да га тело чини успореним.

Често журим, можда баш због тога толико и грешим.

Некада ни пијанства нису довољна, нити су она плод неке наивне депримираности.

У сваком случају, синоћ сам срео монструма у себи. Било је страшно осетити да ти је све допуштено и да не осећаш никакву моралну дилему. Бласфемија на тањиру окушане фикције. И нико да ти лупи шамар на томе шта јеси. То је то, сусрет са огледалом, задиханом мимикријом. Еонима удаљен од прве вероисповести.

Покушавам се удаљити од сваког појма, али сваки нови појам се крије иза другог појма, и што идем више уназад, схватам да узимам на себе улогу која није моја. Не могу бити носилац свих бића јер нисам способан ни своје биће да понесем.

Нервирају ме колико они самопоуздани у безакоњима, тако и они самопоуздани у врлинама. Уствари, сви ме нервирају јер имам проблем са собом. А опет, кад год пред собом обелоданим са чим имам проблем, он се истог часа неутралише као да проблема није ни било. Слично ми се догодило на послу пре неки дан, неспоразумом а не хиром нисам урадио свој део посла, и када сам крочио на „оптуженичку клупу“ где је друга страна неуротично очекивала мој отпор, једним искреним „крив сам, немам оправдања“ – умро је сваки конфликт. Тако је и овде са проблемима свакодневнице, онога што бар до мене стоји. Када бих се ослањао на друге, схватио бих да поред моје утопије, са којом се не мирим, постоји још једна паралелна која једе биће двоструко више.

Али, што више старим, без обзира на толико окушаних осмеха посредством других, схватам да овај живот није довољан и да не могу да победим своју природу. Потребно је више од уоченог. Више од доступног. Више од законских регулатива, црних хроника и борбе за опстанак. Надасве, више од толиких препирки под небом за сваку ситницу. Искорак из постојећих система без окрњивања самих система. Или, беше револуција једина алтернатива? Револуција умирања сопства за друге а не умирања других ради себе….

Свеже ране се изнова отварају. Не разликујем више да ли кидам сам месо, да ли га други кида, да ли само од себе пропада. Све је хаос и потирање. Конвулзија постојања. Чак и када се буним против гангрене света какав око себе затичем. Можда баш тада још рапидније пропадам. Парадокс. Помало се укус шарма преплиће са гутљајима крви. Али у себи видим пропаст. Амбис дезинтеграције само зато што јесам то што јесам. Срце, чак и као физички орган, осећам као мртав ехо. Емоције заостају. Каскају. Губе се. То је оно најгоре. Хоћу да оживим срце али у себи не затичем силе. Природа има законе који се противе намерама ума. Исконски дуализам. Амбивалентост. Шкргут зуба постаје једини жалац који хоће себе да представи као истину. Да те стисне анестезијом неопирања. А треба се опирати. Треба стиснути срце као гној. Да макар болом уверим сопство колико сам жив. Одсуство бола, дакле, не мора да значи да имам постојање уопште. Али стена се не миче. Неко други треба у мени да помери брда. И то није капитулација пред потрагом туђе иницијативе. То је вапај за ослобађајућим разумевањем од стране другог тако што ће се други уселити у нутринама које сам не могу да устројим. Можда зато што и нисам створен за себе. Али ништа горе него кад пред сеобом другог у себе, изнова, оног кога си позвао у госте, почнеш да вређаш и повређујеш у палом гостопримству ониме што јеси, те кад га изнова пљунеш очекујеш његов повратак у јазбину одакле си га истерао.

У мени одвајкада кипти незадовољство. Није то наивни песимизам јер се не поистовећујем са њим. Није ни стваралаштво чији укус крви даје слатку утеху. Није ни смрт на коју помишљам често. Нешто друго ме ломи, нешто што нема лика. Нешто што притиска биће и скрива од њега смислене разлоге. Углавном су то људи. Колико год наликовао мизантропу не могу да живим без њих. Ипак, покушавам да не живим животе других. Бар оних који не маре за однос. Време је сувише скупоцено да би се тако непромишљено бацало међу свиње. И уштеда мира је непроцењива.
Па опет, често преварим паметнији део сопства својом глупошћу па кренем за другим, за неотесаним другим, коме све смета или који има неке разлоге свог постојања тиме што ће да баца мржњу у ветар. Понесем се. А онда се расплинем, јер кренем за многима, и то толико да некад заборавим на себе. После се тобоже зачудим зашто ми је срце празно. Чисто да патетику демистификујем. А неретко проговорим и са сатаном.
Превише је информација и превише људи који се међу њима крећу дајући им коначну ауру познања другог и познања света. Али познање одсуствује. Линч другог рапидно покаже своје зубе само зато што други не подсећа на лични скелет. Другом се одузима он сам.
Чуди ме колико лаковерног самопоуздања бриди у људима. Још више ме чуди са колико самопоуздања се утврђују разни идиотизми који каткад могу имати и интелектуалну мускулатуру. Док привид не изгуби свој престо. Нажалост, неки привиди немају када да отпадну са дрвета познања фарсе и фантазме, јер им сами протагонисти то не дозвољавају.
Не разумем људе који време користе у гомилању информативног света само да би имали о чему да спекулишу. Сатима, данима, годинама стварати своју историју као воајер и као фанатик. Мастурбирати у свом псеудо-свезнању где су други обезвређене марионете твог ума.
Живети у том свету, префриганом и фантастичном, далеко од додира другог, од познања као љубљења тог другог, далеко од жртвованог другог у његовим страдањима, показује само малодушност и малоумност онога ко не види даље од себе иако агонија постојања показује да тог себе – понајмање има у њему самом…

Даљина

Не уме човек бити без страсти али је ћутање некад прави изазов за постојање. Може чак и тада човек куљати вулканском палошћу знаног, али бар само себи греши – не пада другоме. Јесте, биће бива изгрижено пиранама фантазмагоричног, али то није све што човека одређује. Засијају неки нови хоризонти када човек не очекује и када је бич палости већ одавно замахнуо своје. Али, истина је, тишина говори своје. Када метежност изгуби нову шансу за васпостављање јављају се нове солуције онтореанимације. Тек тада човек види да није сам и да није све изгубљено. Заправо, сва та ушушканост у метежну мноштвеност која обећава догађаје и сазнања су онај парадоксални ћорсокак отуђења од сопства и других. Други се среће али се срца не срећу. Иницијатива долази углавном из једносмерне улице постојања. А шта ће пољубац ономе кога он не побуђује на уздарје? Зато самоизгнанство у СвеТишину постаје једина могућност да се пронађе други. Удаљена синхронизација која врхуни у пустињачком сусрету другог какав ће бити а не какав јесте. И то је распеће које преображава другог а да други то и не зна мислећи да он није тако нискоанониман као удаљени. А даљина је закон љубави, не и дистанца разоваплоћења. И само са даљине се човек може радовати гостима који долазе, као некад отац који дочекује блудног сина без замерања. И само са висине која није понор надменоумља човек може видети право стање ствари и одакле је пожар почео да букти, да би знао одакле и до којих граница инфицираног треба да га гаси.

Поглед

Метежност одузима дах. Конвулзија анималности дозвољава себи сваки апетит распојасаности само да се заустави мисао пред лицем другог. Односно, да онемогући мисао о другом. Сви трче маратон без освртања ко је онај поред себе и који је циљ пута. Много тога умара. Усредсређеност губи алтернативу. Информације плене као да су једино мерило постојања. А оно што данас јесте – сутра већ мења обличије. И није згорег некада се правити мало будалом, да се мудри сами саплету о своје знање пред намерном грациозношћу твог ненаметљивог незнања. У суштини, данас се све намеће. И није у томе проблем, лако је склонити се или пронаћи манипулативну доскочицу онтологије која врда другим и другачијим да би себе позиционирало на руинама аспидиним.

Зло настаје услед одсуства виђења праве слике ствари, оног погледа који Бог нуди када утихну све слике и звуци и када човек почне да једва тек наслућује себе, а надасве, дарованим погледом који није поглед депримиране монаде, да угледа другог, друге, какав јесте, какви јесу. То је један пламтећи исихазам који не заудара на театралну контемплацију. У самоизгнанству човек проналази друге више него себе, односно, види их присутне као сопство. Теологија је до сада ишла путем да су прародитељи изгнани из Рајског Врта, а уствари, Бог је Сам Себе прогнао од човека да човека не би проклиња Својом пневмом постојања. Тако бива и са сваким оним који је отишао у пустињу сопства да поразговара са другима за које он нема постојање.

И није пустиња себи циљ, већ мистичан однос који се изненада појављује као неочекивани путник намерник. Однос који додирнут Односним постаје домаћин и гост. Најпре око, зеница, поглед, који преосетљиво доживљава све, имајући у својој дупљи понајмање себе.

Све више увиђам да ме ниједна мисао не може напојити којег год аутора да убризгам у крвоток. Дајем свима шансу. Научио сам, коначно, да се претворим у слух. Али речи варају. Који год садржај у њих да поставим, било добро или зло, лепо или ружно, поучно или огавно. Бљеснеш као шибица при озарењу ума али истим блицом и нестанеш. Сећање ту мало користи. Одваја се, мало по мало, и брзо научиш да удишеш испразне догађаје будућег. Ипак је то самсара. Или можда једноставно имам проблем са протоком времена јер свему и свима не могу приступити на само један начин. А волео бих. Потребно ми је нешто више. Неко ко помера границе свега знаног. Јер не подносим калупе. Не могу да битишем тривијално. Довољан сам себи леш да бих се играо прагматичне методологије доконих инстанци који на све мисле осим на слободу и љубав другог.
И наравно, нисам незахвалан, увек нешто ново научим, али када извагам на свим тасовима вредности шта је лево а шта десно, поразим се докле је човек као творевина Божија мало догурао, и колико га неки ниски постулати подривају да жртвује најлепши дар – себе самог. Утопија је у томе што или живимо од шаблона којима смо све укусе до сржи испили тако да више и не осећамо задовољство, или од предања које више нико не доводи у питање колико је меродавно јер је квантитет а не квалитет постао мерило постојања.
Неизрециво колико сам постао уморан од оних који живе једносмерним интезитетом до сваког гашења критичког става, као и од оних који апсолутно све, вишесмерним аршином, доводе у питање, постављајући себе као апсолут и жижу истине, да им је једино још сирово контрирање ради контрирања остао једини еротски адреналин постојања.

Данас је дошао кисеоник у моја плућа који није од овога света. Као и обично догађа се ненадано и када све једва скрпљене силе на окупу укажу гостопримство светлости, неочекиваном али добро познатом госту. Мир тада пулсира неким новим еонима. Биће добија своју шансу да упозна сталоженост која пркоси гравитацији и законима палости. Законима намерне палости. И онда поглед постаје преплављен дугиним бојама лучезарног. Сулудо је да уђеш у дијалог са таквим гостом јер ту је, прожима те целог, и не пита шта си скривио ни какав си човек, већ те љуби потресно, драматично, како никад нико није. И ти се збуниш, не знаш где ћеш, шта ћеш, ћутиш и узвраћаш загрљај мрава према васељени. А онда када светлост крене да се повлачи, лагано, неприметно, усуђујеш се да подигнеш главу и да видиш одлазећег лицем ка лицу, који ће поново доћи, и да са ужасом од радости схватиш да светлост има биће и да је исто тако човек који у одласку осврће главу и погледом насмејаним каже: „Ја сам Бог Којег ћеш имати довек!“.