Archive for октобар, 2016


Кривица

Ако те кривица покреће не само да опрашташ него и да волиш другог, онда то још није хришћанска љубав која је безусловна. Има тога да је некоме кривица другог главни стимулатор оваквог двигања, али има тога и да је некоме сопствена кривица главни регулатор таквог живљења. У првом случају, кривица другог истиче једног као супериорног над другим коме ће његово охоло праштање показати милост. У другом случају, сопствена кривица тражи компензацију за недостатак врлине па бира пут патетике или жртве у име неке немоћне љубави подижући другог пред собом на пиједестал идола или божанства. Зато се може десити да се неко и након једног или више праштања и вољења опет разочара јер не воли безусловно. Оба пута воде у ћорсокак. Нема у таквом ставу Христа. Ово је грех љубави многих и ово је многих љубави грех…

Advertisements

Кости

Истина, има побожних, па и црквених, али поглавља о личној светости ако нису занемарена онда су апстрактна. Мало коме полази за руком да уопште свари димензију благодати која чисти од грехова а која истовремено и чини светим. И даље се задржала канцерогена свест да светост припада само људима „специјалних перформанси“. А треба тестирати све редом истим питањем. Јер да неко верује у Бога – није спорно, али да неко верује да ће кости на гробовима опет устати у живот – ту се сви саблажњавају. А управо у том чвору лежи иронија јер је то устајање костију суштина хришћанске вере. И нажалост, дођосмо до 21. века али нам још увек нису јасна главна питања наше вере. Јер у тим костима зависи спасење света. Несумњиво, дакле, да има верујућих да Бог постоји и несумњиво је да људи и даље поклањају велико поверење Цркви, али да је васкрсао Бог са костима и да ће наше кости као и све кости света подићи из мртвих – остаје и даље тврда беседа. Зато је лако држати се свих периферних протока вере где рационалност може доминирати, али да би нечија вера прихватила тријумф есхатолошких новокостију такав мора превазићи постојеће границе рационалности. И то је веома важно јер се тек ту види каква је и колика је вера.

Бележница

Када је мали Џ. Р. дошао на испуцали свет са својим првим руменим образима, није ни слутио да осим његовог громогласног плача постоји још један читави океан новорођенчади који су на исти потресан начин прослављали драматичан упад у живот. Цела бледосива клиника се тресла од његове тек започете хистерије што је открио кисеоник у својим плућима. Наравно, он ће брзо заборавити било шта везано за његову пупчану врпцу јер још неће просијати крваве неуроне који су тек започели детонацију и грмљавину унутар новостечене телесне природе.

Брзо је проходао Џ. Р. Био је поносан у томе, јер би увек добијао аплаузе када год се дуже задржи на ногама. Као и свако дете током одрастања показивао је радозналост на многим фронтовима, али га је нека недефинисана бојазан стално кочила да се смелије упусти у вртлог свог истраживања. На пример, могао је сатима да анализира латице једног цвета. Добро, имао је строге родитеље, али није морао баш тако рано да открије димензију лажи како би лажима, чак и оним безазленим, смиривао немирне буре када год се ковитлао талас око његових првих несташлука. Нико му, нажалост, није рекао да он није свестан својих лажи јер је само имао вишак маште која је тражила креативно уобличавање. Тако се он осећао кривим за све од малих ногу, чак и за удисање ваздуха у присуству родитеља, и због те кривице је развио највеће страхове и несигурност у своје поступке. Управо је осећање тешке кривице постало главно обележје његовог идентитета и повод да најсвечаније таленте жртвује лажним боговима страховања. Али, то ће се догодити много касније.

Нажалост, Џ. Р. није баш био вољено дете. Био је вољен само до оне тачке која би се могла угравирати са неговањем кућног љубимца, тако да је он веровао да је вољен таман толико колико је могао хибридно егзистирати између једне глувонеме рибице која не остварује довољно жеља за своје власнике и послушног пса који је редовно морао да долази на рапорт за свако своје ма и најмање кретање.  Једино би у одсуству било каквог ауторитета Џ. Р. показивао одважност да смишља игре којих нико не би био сведок. И његове игре су биле толико фасцинантне да се једном, док је откривао дренажу својих нагона и нерава, морао Сам Бог укључити у његов филмски репертоар. Џ. Р. је као мало дете био помало љут јер није волео да га неко прекида док се игра. Увек би откривао стид у себи када би налазио поглед на себи. Није наравно ни знао ко је тај Бог који га стално нешто запиткује, али Му је одговарао таман толико да испоштује старијег јер су га тако васпитали (мада Бог није волео да му Џ. Р. стално устаје и уступа своје место у саобраћају званом: живот).

Брзо је прошло 12. година. И Џ. Р. је и даље имао свог тајног пријатеља који га је подучавао посматрању ствари и решавању загонетака. Некад би се он и Бог мистериозно састајали у сновима, али Џ. Р. о томе није желео причати никоме, нити је знао какав став треба да заузме по том питању. Плашио се да ће га околина исмејати, а већ је у том узрасту зарадио толико комплекса да се већ почео питати о пролазности живота и на који начин би могао зарадити од своје маште. Чинило му се да је рођен са оловком и папиром. Увек би Џ. Р. нешто пискарао. Маштао би у потаји о неком свом малом собичку и дрвеном радном столу где би без зазора могао понудити човечанству нешто лепо. Куцаћу машину ће открити мало касније за чије мастиљаве траке је пажљиво скупљао сваки џепарац. Није се могао опустити чак и у друштву најмилијих. Већ са 18. година сви су га знали на основу његових бележака, јер би у друштву увек нешто записивао да се многима чинило да он започиње тобоже неки интервју а он је само белешке хватао инспирисан бројним додиривањима других због чега се често чинило да је помало искључив. Људи су му се смејали касније и са 21. годином када је започео уредно да архивира свој млади стаж као физички радни у једном магацину, јер би и на послу увек уредно вадио бележницу да повремено запише нова искуства и надахнућа до којих га је дијалог са неким људима мотивисао да помније улази у анализе ствари. Највише инспирације је налазио у својим жуљевима над којима је помало сажаљевао себе, јер се чудио зашто свом послу даје добру вољу а посао му заузврат даје само уједе и ране.

За све то време, Бог није одступао од Џ. Р., мада се често дешавало да га је Џ. Р. или заборављао или због својих бележака игнорисао. Бог је унапред знао шта ће бити са Џ. Р. па му је једном приликом потурио муњу међу ребра да би га протресао да пронађе веће место смисла од свих истражених које је дотад Џ. Р. тражио у многим зонама уметности. Тако је упознао и сатану који га од детињства није остављао на миру јер је Бог дозволио да се Џ. Р. прекаљује на тај начин, мада је често постављао знак питања свом нервном систему зашто га не слуша када му је он најпотребнији. И што су више расла разочарења у Џ. Р. то се он све више приближавао сапутнику из детињства којег је помало мистично и стидљиво крио. Једном је чак поверовао својим родитељима да је зарадио лудило па је тражио мишљење од психијатра. Психијатар га је оптуживао да његова величина пред Богом није битна и да ако жели ту битност онда мора да постане охол. То се Џ. Р. није допадало па је лек за своје лудило тражио на другим странама. Читању којечега и ничега. Психијатру се то није много допало па му је стално повећавао и мењао терапије које је Џ. Р. културно одбијао говорећи: „Боље је да будем неуротичан али креативан него смирен а мртав за било какав акт!“.

Када је Божија муња протресла његове кости и пореметила тадашња очекивања, престројивши поредак у њему са једног места наглавачке на друго, његови квалитети су почели да бљеште сјајем какав никад није видео. И дивио се присуству Божијем у себи али га је бунила равнодушност околине која га ја и даље посматрала на исти начин од малих ногу. Када је изразио жељу да се због тог сјаја замонаши, мајка је распорила своје срце од туге а отац га је убио од батина претећи да ће побити све свештенике који су му тим глупостима пунили главу. Џ. Р. је дрхтао од страха. Није имао куд. Ипак је он васпитиван као кућни љубимац да би сад неки преображај био толико важан од његове рибље немости и псеће послушности. Тако је Џ. Р. устукнуо још једном пред Богом као некад пророк Јона молећи се да га чаша присности са Богом мимоиђе. Али, Џ. Р. је увелико ходао Божијом сенком а да тога није ни био свестан, јер је попут Сиорана мислио да је безнађе једини млин који ствара добро брашно смисла.

Када се приближио 30.-тим годинама, Бог му је послао жену и шесторо деце. Џ. Р. је коначно могао да одахне. Заправо није одахнуо ниједан трен али га је притисак око нових обавеза толико стимулисао да он није имао времена када да мисли на своје проблеме или кризе којима је некада добовао. Џ. Р. није ни приметио да је одавно престао да пише и мисли својом главом, јер своју главу услед послушности другима није ни имао. Имао је само задатке које је морао да извршава као и све могуће најтеже болести у костима и крви али никада озбиљно није размишљао о свом здрављу, нити ишао код лекара. Ипак је он дресиран да буде свима на услузи тако да поред свих агонија није чак стизао да региструје ни када би му Сам Бог давао исцељење на свим његовим недостацима. А није више био меланхолик, ако је био уопште, и заиста је славио живот једнако и када су га мрвили недостаци, и када су га мрвили људи. Димензија родитељског старања га је отворила за нека нова путовања у саобраћају званом: живот.

У 40-тим годинама, посете Божије су учесталиле. Тада је први пут упознао пријатеља и место мира. Дотад није знао шта је то мир. Заправо није знао ни шта је то пријатељ јер су га многи остављали на цедилу умишљајући да је он нека огорчена и депресивна монада заљубљена у своје маштарије. Радовао се као мало дете што може бити насамо са Вишњим. Није се више саплитао комплексима што га други сматрају лудим или што се најрођенији дистанцирају од њега. Било је то дивно пријатељство. Свакога дана о свачему је могао да прича и дискутује о најдубљим философијама свега што дише у порама овога света са Богом. И Бог му је дао одговоре чак и на питања која није ни знао да постави. И Џ. Р. је узрастао из славе у славу а да није ни био свестан славе која му се дарује. Он је само мислио на свог Пријатеља. Јединог на свету. И највише је боловао растанке са њим. Могао би да плаче сатима или да удара своје тело од туге што је можда неким поступком разочарао свог Пријатеља који се, ето, без објашњавања повлачио брзином којом би и долазио. Али би се увек хватао за своје белешке када год би мистериозни Пријатељ нестајао из видокруга да не би заборавио мисли које је са Њим делио. У тим мислима је налазио бисере чију вредност је пажљиво неговао.

Једнога дана Бог се није појавио у уобичајено заказано време. То је био дан смрти за Џ. Р. који је у својим брзоосутим годинама недочеканих 50-тих горко плакао кријући сузе од својих најмилијих за чије здравље се редовно молио. Бог му је једном открио будућност његове породице па се Џ. Р. молио да му Бог скрати дане живота не би ли некако успео да промени ту будућност. Богу се то допало. Џ. Р. је био затечен. Не својом смрћу за коју није ни знао јер није ни запазио тренутак упокојења, него је био затечен што се Бог опет није појавио. Није много волео непредвидивости. Умро је а да није ни знао за своју смрт. Дошла је тихо и ненадано му узела из груди последњи дах. Нико није био сведок Христовог пољубца по хладном лешу Џ. Р. Подигао га је из мртвих само да би му показао да има ту власт. Да Бог није закаснио него да је отишао да му припреми боље место. И да се Бог намерно није појавио јер је желео да се поздрави са њим на васкрсли начин. Џ. Р. се радовао као мало дете. А онда му је рекао да иде да спава и Џ. Р. га је послушао претходно га загрливши. Али, овога пута та послушност није долазила из безгласа једне усамљене рибе, нити од дресирања уплашеног пса. Била је то послушност синова Божијих. Када га је Бог испратио до ковчега, удаљивши се од лелека мртвих што сахрањују своје мртве, окренуо се ка породилишту. У тај час на свет се рађало ново дете. И Бог се толико радовао да је зарио руке у џеп од капута Џ. Р. и из њега извадио нову бележницу а на њој је написао: „Нови пријатељ долази на свет…“

Тешко је поставити у било чему праву дијагнозу. Не само код лекара него и у другим професијама. Ипак, треба да брине ако је некоме дијагностицирање цела философија постојања. Реч о другоме. Јер је лако под маском бриге за друге увидети злурадост и дискредитовање. Ту је подвала свом умећу. Јер ако је дијагноза и објективна може лако да се деси да се под паролом очувања другог заправо ради против другог, или, ако није посреди осујећење другог онда може бити маргинализовање властитих дефеката. Може ли болестан издавати себе за лекара? “ Лекару излечи се сам!“ каже Христос истим провокативним интезитетом. Али осим салутирања таквим лаж-лекарима треба више да забрине недостатак личног критичког става. Јер је алармантно ако неко не види развој своје патологије да радо бира себи такве саветнике. Тако се болест утврђује на оба фронта и шири своје пипке на цело друштво. Лекар ужива своје псеудомесијанство и популаризацију а оболели ужива своју неисцељеност обнављањем једних истих рана јер је завистан од свог саветодавца.

Лицемерно је сведочити Христа без подражавања Христу, а опет, са друге стране, нема повратка уподобљавању без сведочења Онога од Кога смо отпали. Тако да, колико год отпадали, веће је лицемерје остати трајно дистанциран од Онога Кога смо живели јер ако и грешимо ново сведочење нас чак и без дела може довољно постидети да се вратимо у стадијум када лицемерја није било. Тако дело опет оживљава своје изгубљено кретање да постане у Христу пронађено пребивање. Као да имамо посреди неки вид „нелицемерног лицемерја“, јер мада знајући које нас слабости изнова покоравају, ипак у Духу опстајемо јер желимо да задржимо континуитет који нас води ка Ономе Који изнова отклања понављајући недостатак.

У суровим борбама других за доминацију наивни губе своју доброту а лукави своју људскост. Пут мудрога је држати до свог достојанства које не сме бити крштено сујетом. Пут смислености је пут борбе за своју веру и најмилије а не пут прождирања другог. У Цркви и ван Цркве једно исто искушење доминира: обарање других преко чијих трупова треба доћи до циља.
И како је то само чудно, јер ко год је пронашао Духа Светога у Цркви, никада није дошао на идеју да Га има само за себе него да и другима саопшти и подели то искуство. У стварима бруталним и неблагодатним човек иде другим путем: да зграби све што може и да захваћено има само за себе. Човек жели да подели живот другима а нечовек да га одузме.
Ипак, највећи парадокс остаје унутар Цркве: грабити за себе све што можеш а Духа Светога мимоилазити као да је маргинална својина.

Ниједна врлина у страху од спољашњег ауторитета не може бити остварена. Ако је пак остварена, на погрешном темељу налази место будући да није искрена, или, по слободној вољи. Неко чини врлину и ради тога шта ће људи рећи, да не буде укорен за нешто, неко ради награде, неко ради своје сујете. Ниједно од тога не показује целост врлине и када је врлина учињена. Пред нама је окрњеност врлине. Некада ни човек нема снаге. Пада, посустаје, губи веру. Све су то нормалне осцилације док не постану искључиве, једностране или фаталне. Али када човек постави добар темељ, и када место страха замени присуство љубави онда се чуда ипак дешавају. Човек је заиста крхко и непостојано биће. Али, гле како се атомска снага пројављује када неко добро учини не зато што га нешто приморава или обавезује него када из љубави према онима које воли нађе снаге које није ни био свестан да поседује. Ето увертире како и веру можемо наћи…

Гунђање

Ситне душе – алави људи. Личе на комарце. Досадни са својим увек истим зујањем колико гунђају увек против чега/кога. Има и таквих који живе за неку „теологију гунђања“. А пију крв немилосрдно. Једино када то не примећујеш јер су једино тада храбри. И баш као са комарцима улазиш у недоумицу. Уклониш ли их остаће велика мрља доступна за погледе сваког. Оставиш ли их зујаће и пити крв одомаћени у твом дому. Једино решење је себе отклонити. Или сачекати моменат када ће се одвојити од ког зида својих заблуда. Тада, у ваздуху, док трепере својом сујетом треба ударити, изобличити. Или поставити отров истине који ће им бити заседа. Комарац мора знати докле се може пружити. А неки се морају ударити за наук другима. Важније од ситних душа је само једно – не давати им сувише пажње, и никако се огорчавати њиховим ситничарењем.

Одсјај

Ако сматраш да је твој грех неопростив или да ти Бог треба више него другима – онда у гордости и заблуди стојиш. Дивно изједначење чини Бог а то је да се нико не осети ни сувише привилегованим, ни сувише запуштеним. Свако исту меру Његовог присуства захвата али границу није Он поставио јер тежина захваћене мере од човека зависи. Зато ако и међу вама има светих нека зна да његов ореол није његово власништво већ само одсјај који је примио – бесплатно…

1000%

Увек је искушење за веру човека представљало присуство зла у свету. Новинарски речено: црна хроника. Лако је веран у време мира бити али у време немира сви отпадамо. Као јесење лишће од Христовог дрвета. И теологија је заиста нудила разне концепте између јудејске и хрићанске свести. Од Божије освете до Божијег допуштања. (Аутор ових редова навија за овог другог. Крволочни Бог му није у фокусу, нити таквог познаје). Јововска дилема није превладана. Нити ће икада бити. Али колико год да малакшемо требамо се једно запитати: шта ако је ово најбољи свет од свих могућих светова? И шта ако је овај сценарио од Божијег свакодневног промишљања и брижности за свет једини најбољи могући? Шта ако Анђели заједно са Богом осмишљавају сваког трена овај свет као најбољи израз Његовог посредовања и славе? Јер, наша логика иде ниском математиком: једно зло=цео свет у злу лежи. Или, једно зло=100% зла у свету. А шта ако Бог другачије рачуна. Шта ако Он спречава 90% зла у свету а ми од оних 10% умишљамо целу стварност света са свих 100%? Па опет и да није тако, ако би и сав свет био 100% у злу, увек би Тајна Литургије која делује у свету покрила 1000% и тамо где зло јесте и није ослабљено са својих 100%