Archive for јануар, 2011


За разлику  од ауторитета који намеће дух овога  света, ауторитет који ненаметљиво  долази од Бога је далеко изван сваког страха и принуде који намеће руководство  пале цивилизације. Чак, када говоримо о ауторитету овога света, пре  појам „ауторитета“ можемо надовезати на смисао „пресуђивања“ неголи на ауторитет какав очекујемо да затекнемо код неког врлинског  човека. У односу са таквим људима, квази-ауторитативним, видећемо да се испод таквог лажног ауторитета – јер рекосмо да ауторитет  подразумева врлину која не суди никоме – заправо крије патолошка  глад за влашћу и за понижењем ниже јерархије од стране више инстанце. Другим речима, обична гордост и  глупост.

Међутим, Божији ауторитет  се заснива на љубави која није сентименталност  но дар Духа Светога који обожује  човека и заиста му даје предукус вечног живота. Такав однос се не може затећи у сусрету двојице који сами болују од властодржности и жеље за префињеном или пак агресивном тиранијом. Ако  томе додамо осет да подређени пати за истом глађу надређеног, добијамо комплетну слику пакла. Међутим, онај који бива дарован благодаћу  Духа, дакле озарен ауторитетом Божијим  као оријентиром свог идентитета, такав се више не стрепи од ауторитета овог света. То не значи да не мора више да поштује ниједан ауторитет, или  да поступа непромишљено у односу на вишу инстанцу, већ показује како он свој живот више не одређује према  уценама и интригама „палог ауторитета“. Чак се ни себи више не клања као  таквом ауторитету. Он иде даље. Уређује  своје егзистенцијалне односе према  небеском ауторитету и покушава да нађе пут на којем ће, без обзира на ниво својих падова или туђих  саплитања, успети да пласира и умножи своје дарове.

Дакле, у конкретном времену и простору али кроз есхатолошку  призму и ради есхатолошког ауторитета. Такав живот не подразумева побуну против сваке врсте ауторитета јер  би то донело колективну анархију. Један  је ауторитет оца према сину а  други послодавца према радничкој  класи. Онај који је најслободнији од привезаности за овај свет захваљујући  заједници са Богом, стиче ауторитет  над другима својим понашањем  а да он сам није ни тражио ауторитет  над таквим људима који су се заљубили у његове врлине. Не тражећи ништа  – добио је све.

 

Сусрет са Богочовеком неминовно производи усхићено осећање. Бог се не може срозати на обично доживљавање било ког човека. Јер, када би тако било, по чему би се Бог онда разликовао од човека? А Он се разликује по свему осим по Личностима од човечанства које је истим обдарило. Несувишно је рећи величину намењену сваком живом да има вечно постојање. Свако ко има однос са Богом има и своје име на небесима. То значи да Бог познаје њега и да човек познаје Бога. Постоји узајамно идентификовање. Онај ко прилази Огледалу Истине мора срести свој лик, али онај ко стоји у лажи да Бог није Тројица и нема однос са Њим-а, мора се наћи затечен пред Огледалом у којем не може видети свој лик. То је парадокс непостојања. Живиш али немаш име. Нема те ко потврдити или ословити. И нико осим тебе не зна да постојиш, али тако као да не постојиш. Једва би чекао да чујеш своје име али нико га не зна. Бог га не спомиње. А живо је само оно што Он узима у обзир онтологије. Вечност призива у постојање само оно што познаје на основу свог искуства са човеком кроз Христа. Без те димензије остаје паклена енигма где је твоје постојање смештено ако оно нема одраза пред Огледалом Истине. Јер, ти стојиш пред њим али не видиш себе. А ако не видиш себе а знаш да постојиш, где се онда налазиш? Како ћеш то изразити ако нема Другог да чује твој глас. Јер шта би твој глас другоме значио или користио, ако би га ти само за себе користио? Зато видети умно невидљиве Личности Свете Тројице значи видљиво видети себе јер је то излазак из егоцентризма и улазак у благодатну Друштвеност обожења. Друге личности то искуство не могу пружити јер су створене, осим ако саме нису дароване благодаћу нестворене Тријадологије, а не као да јесу сама Триада по суштини. Ко не види Бога не може видети себе јер не види себе из перспективе другог, а овде из онтолошке перцепције Свевишњег Господа чији поглед омогућава смирено признање преегзистентног наума да сви имају вечно постојање. Самопосматрање не може подарити бесмртност. Може само феномен прелести тражећи изван Бога а унутар својих психосентименталних категоризација царство које није небеско. Зато ће и страдати у том дуализму између небеског и светског, зашто небеско на његово не личи уместо да његово почне наликовати на небеско.

 

 

Човек не може ништа више од физичке лепоте и моралне врлине дати себи и другоме. Но тиме се пуноћа живота не исцрпљује јер постоји неко трећи који не потпада у категорије створеног и пролазног. Постоји благодат, дакле постоји Христос. Да би човек предао човеку благодат, он сам мора имати у себи Христа а други мора имати слободно срце да би то прихватио. Без благодати, чак и узвишене ствари које могу бити мотивисане сваким добром, међу људима могу бити вредноване и психолошки доживљаване јако, али опет када ефекат спласне под утиском времена и простора – дакле смрти – остаје глад и празнина. То се дешава и самим љубавницима због чега и њихова поезија не може да надживи ту раздељивост чија осећања време и простор деле. А благодат не испашта последице времена и простора него их осмишљава и преображава у есхатон својим освештаним присуством.

 

Верујем…

 

Верујем у враћање

кроз белину мириса који осећам.

Спустим руку на твоје раме

– желим да останем заувек.

Док прелазим погледима

облине твог тела

и слушам приче Одозго

– ухватим те за руку

и утонем у глаткоћу твог лица.

 

Верујем да се пробудиш када те сањам.

Осећам твоју узнемиреност.

Дани су реткост која се понавља…

Док се окрећем на другу страну

и тражим те у сликама сећања.

Док је неизбежно подсетити се

и побећи од баналности

у следећу ноћ.

 

Верујем да ћу те срести још једном

у покушају да се отплетеш

из маскираних стварности.

Реч по реч

– тонемо све дубље.

Срце у срцу

– осећам за тебе.

Додир по додир

– чувам те.

Из дана у дан

– љубим те.

 

 

О греху…

 

Свако од нас греши и то је безпоговорно. Неко више а неко мање али се тиме запремина греха не мења као појава. Неко је само мислено грешан а неко одмах и практично, но својство греха је истоветног интезитета. Оно што покушавам да разграничим јесте разлика између грешећих у Христу и грешећих без Христа. И први и други се рачвају на две категорије људи: на искрено покајане етички или христолошки и на непокајане етички или христолошки. Запањујуће је да граница готово нема и да се на цртама највећег грешника могу пронаћи црте било кога од нас у свим пратећим промашајима где дотичан тражи погрешно излаз из неког проблема а да не види да га самим падањем све више увећава на другом месту које је меродавније за поимање личности. Ту се тачно може видети каква неко личност или неличност може постати без Христа, односно, када сву своју ипостас утврди на начелима која Бог није. Оно што грешеће у Христу може спасити није етички Бог него Бог здравља полагањем своје ипостаси око Његове благодатне осе. Када се човек утврди на ванхристолошким начелима, (п)остаје живи израз психопатолошких страсти, макар и најквалитетнијих, у некој од својих посвећености за нешто или неког. И само онај ко је осетио светлост благодати у односу на њу може сагледати колики је то мрак и да није лако осудити некога ко је сам одступио од заједнице истинског односа и еклисиолошког радовања. Идеализација греха неминовно води у безличност јер се личност формира на нечему што није Бог, те се апсолутизује у нечему што није биће а даје искуство пакла. Личност апсорбује пакао и пакао апсорбује личност јер нема човека да упије Бога као што Бог упија човека.