Archive for април, 2015


Хоћу да знаш…

Хоћу да знаш,
да појмиш,
да сиђеш у сва подземља која јесам.
Да пронађеш блага неслућена
која скупљах за тебе вековима,
намерно их скривајући глумцем немаштине
само да бих твоје изненађење радовања
пустило гране ка ухваћеном небу…

Хоћу да знаш да ниси сама,
Да ми је свака твоја агонија знана.
Да си откривена преда мном,
чак и када то не желиш, не мислиш…
И да је свака твоја рана – моја рана,
и сваки твој пад – моје умирање…
Толико се уносим у тебе,
толико ти, понекад, одбојан личим…

А ја само у тебе гледам
вековима бринући колико си срећна
и да ли довољно чином
да осмех не изгуби своја једра…

Толико ми је важно.
Толико си ми битна….
И када ме окрзнеш нежношћу речи, додира
устајем из свог гроба укрепљен,
одговоран да одговор принесем,
да уздарјем принесем жртву сопства….

Само да у свакој зеници одраженог
пронађем вечну и младу лепоту
– у мом наручју – целу тебе…

 

 

Тренутак

Тренутак у којем смо целовити,
осмишљени погледима са којима се мимоилазимо,
потврђени траговима које остављамо по плаветнилу неба звездама у нама,
обојени бојама ведрине…

Тренутак у којем смо извајани немирима иза и смирењем испред…

А у нама мириси детињства изнова…

И овај трнутак траје…

И траје… Увекисто…

Само када се осмелимо да дарујемо се,,,

Ових дана ми то полази за руком…

Рулет

Господе, увек Једини, постојани
опрости празнину душе
све немости понирања
напиј ме Твојим блаженством
изнова, сурово, неуморно
ништа није лепше од Тебе
наивне су све трице света
јад и беснило плиткоумља
ништа не пољуби рану
као медовина са Твог Олтара
ништа не сазда биће
из парампарчада
као присуство Твоје
пронађи ме када Ти вапијем
више ништа није битно
и ако је смрт једина карта
да Те задржим вечно
дајем цео улог сопства
на рулету променаде…

Нико под притском није способан да дела врлину. Други се мора опустити. Слобода мора изаћи изван граница напетости. Тек тада је врлина најслађа. А у сусрету са Д/другим љубав је та која ослобађа притисак, и као неминовна последица љубећег сусрета – врлина је исход.

Постоји врлина човечија и врлина Божија. Прво је достигнуће морала човечијег а друго достигнуће светости Божије. Обе стране могу имати љубав али само једна страна може бити извор светости. Морал без љубави није могућ. Данашњи морал човека је ослобођен од светости Божије и љубави према другом. У најбољем случају, морал се данас свео на функционалност у друштву и манире за столом. Али за другог нема места за тим столом. Однос је десакрализован и лишен врлине баш због тога што је могућност сусрета сведена на нулу. Зато су људи данас компетентни мање више у много чему, парадоксално чак и у теологији, али су и даље примитивни на нивоу унутрашње зрелости бића.

9158833875_903a926300_z

Занимљиво је колико летаргичност и бесмисленост обезвољавају неке људске склопове, да колико год се трудио да их анимираш – остану на нивоу зида, биљке, сваке могуће бесплодности. Страшан осећај, као да си жив на сабору мртвих лутака.

Оваква типологија људи сама себе мучи сопственом пасивношћу, доконошћу, као да нису господари свог живота већ неки слепи паразити живота који од случаја очекују – дакле, не из себе – преокрет у њихову корист и забаву. А када нема веће смислености, корист и забава постају једина алтернатива док бесмисао и ту не покаже своје право лице, а онда се опет врате у своје депресивне ковчеге и монадне чауре, трпећи летаргију над собом коју су сами изабрали као свој начин постојања.

Ако бих замишљао пакао, замишљао бих га као царство чамотиње где се ништа не дешава и где се нико не миче јер је свако најбољи пријатељ са својом летаргијом. Надасве, где нико ни са ким не комуницира јер нико не би да воли.

Има ли веће агоније?

О умочежњивости

Силе природног ума не могу обити небеса. Ум само може да покаже хтење али отварање небеса од Духа долази и дарује колико ум може да прими и колико Дух жели да дарује.

Некада је ум, отиснут Духом, у целости сит, некада полугладан, а некада у потпуности празан. Чежња увек остаје, био сит или гладан. Сит – да захвали лично; полугладан . да не престане да ради на себи; гладан – да допуни празнину. Зато чежња остаје.

Некада Дух може да мимоиђе ум, по већем Промислу, без обзира да ли је ум имао прихватајуће или одрицајуће хтење. Бог испитује некада наше чежње за Њим да види колико смо Га заиста гладни. Зато некада Дух мимоиђе ум.

Немогуће је ономе ко је једном доживео истинску радост од нетварних Божијих енергија, унутар којих Он Сам битише, као и Њега Личног унутар сваког благодатног снопа, да тражи ситост у стварима земаљским, стварима пролазним. Не значи да све што је пролазно није вредно, не, него у односу на оно што их искуством надилази ништа од створеног не може по себи да их достигне.

Лепо каже Његош: „Свештени магнетизам Духа!“. Ко је окусио од пулса богослужења, зна на шта Његош мисли. Јер унутар Цркве Бог пројављује Себе не само по месту присуства, него и све присутне усличњава Свом начину постојања.

Тако да које год задовољство овога века човек пронашао, у поређењу са искуством Духа постају најмање битне, или, макар Духом преображене до оних границе докле Дух жели да их држи на наивоу освећења, па тиме и непропадљивости.

До неких људи је веома тешко допрети. Колико год давао себе, други ће благодарити све док не окренеш леђа. Некада ни то. Некада је зид једини сусрет – не можеш кроз њега, нити да га рушиш новим здањем љубави јер повредићеш му слободу. Непостојане типологије. Исконски дуализми. Некаква патолошка исцереност онога ко угађа својим страстима беспоговорно  по уцену твоје врлине. Други не види себедавање. Други тражи отимање. Ако жели тебе – има своје предуслове. Некада је то апсолутно све, али да те не дели са другим док себе подаје свима по јефтиној цени. Некроза онтологије.  Бласфемија нарцисоидности. Деперсонална мускулатура. У дубинама таквих животних протагониста зјапи неко незрело дете  које још не жели да сазна и освести докле слобода може ићи и да не може све што сме.

Ту је и сујета, фамозна злоосетљивост. Не трпи сугестије. Сваки савет је злонамерно протумачен као осуђивање. Тако се жртва брани да одомаћи своју патологију. Свака сугестија је недобронамерни саговорник са којима уста лажова не воле да испирају зубе. Неурони кипте у фантазмима. Коматоза уноси псеудо-хармонију. Летаргија даје укусан залогај пакла. Све је сласт где нема одговорности. Где нема другог који собом подсећа на самогађење и сведочанство истине. Логично: у одсуству истине све је дозвољено! Нема савести да кидише на нервни систем и уноси дихотомију немира тамо где се мир страстима зацарио. Други се ућуткава да савест не би рекла своје  јер у нутринама првог је више нема. Дан почиње и завршава са салутирањем психозама. Одговорност је тумор о чијој превенцији болесник не жели да се оптерећује.

Осећају се тобоже несхваћеним од целог света. А бројни епитрахиљи прођоше над ослушкивањима таквих у лицу вољених бића. Биће пре да нису дали слуха прилику. Јер, одјек не би закаснио, имао би шта да каже и да потврди. Ако се ту негде још провуче појам „вера“ – она нажалост постаје идеалним параваном да се проблеми задрже. Вера је делатна само до следеће раскрснице догађаја када ће се на њу олако заборавити. Лаки сензационализми и плитки адреналин окупирају биће садржајима у којима је обећана драж реалнија од самог обећања. Тако се застрањење храни могућношћу  новог добитка који је парадоксално – увек губитак.  Биће бива протерано на маргину  ништине. Има неке злураде мистике у томе, неко болно самозадовољство отуђења. Агресија се јавља као последњи окидач  и вапај незадовољства , неспособно да дигне покајнички устанак против себе. Лаж и мимикрија. Шминка комуникације. Сузе манипулације. Превијање имагинарних рана јер је свака својом руком нанесена. Други је дежуран таоц који те ране треба да вида и да љуби као роб а не као слободна личност. Глава другог је потапање, дављење у сопственој реци.

У сваком човеку, мање или више, као да пулсира неки садиста или мазохиста, а неретко се и обе улоге појављују истовремено. Лутање. Губљење, Одмотавање смисла. Оргазам хистерије. Ништа реално. А само једно је потребно. Један Потребити: Бог. Онај Који отклања Духом сваки грч и сумњу. Онај Коме се, нажалост, даје понајмање времена и простора у сопству. А Који би у нама раздвојио море на добро и зло јер очигледно не умемо собом да владамо чим добро још увек меримо као зло а зло као добро, и још горе – исте параметре преносећи и прокламујући као да су дело воље Божије. Ми, дакле, после толико векова нисмо научили ни оно основно да распознајемо. А Дух Свети иде још даље од тог наука – дарујући светост без накнаде учи нас истинском кенозису, самоунижењу ради другог, где ради другог личне фрустрације и страсти не смеју више бити у првом кадру. Где ништина самонепотребности поучава  о надкосмичкој свебитности сваког најмањег појединца под небом.

Колико можемо примити? И колико желимо? Колико смо најпре искрени пред собом идентификујући прве конфликте лицемерја у себи? Да ли смо дорасли? Колико одлажемо важност овог „сада“ сутрашњим колебањем? Или ћемо утискивати сентименталне зубе Самоме Христу  у Тело говорећи да смо недостојни и слаби? Бог иде тамо докле иде човек. Да, и до пакла. Не гнуша се у пакао да сиђе ради човека. Да ли жели човек да изађе из пакла и пружи руку Ономе ко је по њега дошао? Ту је центар проблема. Или се стиди руку да пружи? Докле иде човек? Зар је глад за сенкама и утопијама којих данас јесте а сутра нигде нема – све шта га одређује?

Разуман се да утешити, неразуман никако јер не дозвољава савете. Тврдоглавост у злом истрајавању нема исту запремину као тврдоглавост у добром. Неосновано беснило и одмеравање других  у циљу свог покрића не може смирити човека. Човек купује привиде али пролазност се не да преварити. Потребна је згађеност над собом. Искрена. Потпуна. Самоурушавајућа. Јер само се на таквим руинама сопства може изградити нова црква. Ново Васкрсење.

Како је мрачно, како жарно
Човеку се обратити у срцу
А затећи зид који немо осматра,
Као без жара у стени
О који се сваки талас удара.

Туга нека, блиска и далека
Расече тада прву глад
За надом, другим духом
Вртоглавици која може да разуме
Давање бескраја у низу.

Бол је веза рашивена на крају
Која светли где јутро дрема
Без дисања расеченог на врату
Које свему одолева
А постојање нема.

Реци зиде: „Шта те шара?“
Чему служиш ако наслон мрзиш
Могу ли креда на теби бити?
Ком архитекти ти припадаш
Реци фасади отпалој са тебе?…

Не може дете боље од својих родитеља знати шта је добро а шта зло. Многи родитељи непотребно оптерећују своју савест уместо да је развију код детета. Наравно, то је процес. Дете неку критику може да идентификује као зло, али ако родитељ зна да је то за добро детета онда то није проблем родитеља. Већина родитеља греши у томе што покушава да буде пријатељ својој деци. Прво родитељ треба да буде ауторитет па тек онда пријатељ. У супротном, сами родитељи ће постати послушна деци за највећу глупост а деца ће се понашати као родитељи неспособна за ту улогу.

Дошло је до замене вредности. Зато и има толико пуно деце која су одрасла саможива и неспособна да одрекну своју вољу ради свог и општег добра. Њима све смета, свему противурече, у свему се расправљају – а памети немају. То није одузимање већ васпитање слободе да се опредељује само за добро. Деца још не знају шта је љубав. Она љубав препознају као реализацију сваке своје помисли и жеље. То је погрешно јер се тако развија егоизам. Њихова послушност би требала да буде дар љубави својим родитељима. Уместо тога, игром обрлаћене сентименталности, родитељи постају послушни деци у страху само да она не постану хистерична а све под псеудо мотивом да се они тобоже не покажу као никакви родитељи. Такав је свет мале али и велике деце.

Ако не слушају реч, слушаће батину. Наравно, без крајности. Погрешна је педагогија која у исти кош ставља грдњу родитељску и насиље у породици. Укор родитељски, колико год био тежак по самог родитеља, увек је базиран на љубави, док насиље подразумева аутоматску негацију љубави као такве, подразумева мржњу која тражи отелотворење свог презира над недмоћним бићем јер само оно као такво не пружа отпор. Такви су и људи – неће да се уразуме док их неко не пребије. А и тад је питање колико су схватили поруку. Стрпљење нема граница али ако дете не поштује те границе, онда њему стрпљење не користи ако своје понашање не жели да коригује. Тако Бог ради и са великом децом јер „бије свакога сина којег прима“ и јер „кога Он љуби онога и кара“.

Нажалост, многа деца не трпе сугестије. О којем год нивоу узраста говорили. Мисле да су достигла врхунац разума шта је за њих добро а шта не. Често то има негативне последице и по децу и по родитеље. Видео сам инат и видео сам шта се дешава са децом која злоупотребљавају своје родитеље разним делима и псовкама. Али, видео сам и да многи родитељи немају ауторитет и да сами не знају да разликују добро од злога. Многи од нас су добијали батине као деца и никога од нас то није учинило насилником у породици. Ако смо научили да волимо.