Archive for мај, 2017


У партији шизофреније свако од нас меша шпил карата са својим демонима како најбоље сматра да треба. Али, као и свака игра са силама таме – само победник односи сав улог. А главна премија је: светлост и радовање. Ипак, нема тог добитка који може замрачити ведрину живота и исијавање љубави. Нема тог ужаса који може надвладати сијалицу вере. Свакоме ко се опекао макар једном на свој пандемонијум је то више него јасно. Не мора нико да га учи како то изгледа носити гнездо осица у свом бићу које те изнутра уједају својим жаокама а немају где ни кроз који прозор тела да изађу. Осим ако човек заиста није ставио своју душу на коцкање и – отекао и издеформисан од уједа – најискреније заволео своју таму…

Бог свакоме човеку намењује неки дар. Да би стигао до тог дара, човек мора да се изнутра приземљи на ниво детета. Дете креће у потрагу за смислом. На путу смисла наилази на разне препреке јер га сваки промашај може изнова учинити старим. У пустињи налази кризе. Док не пронађе крила анђела. Биће му довољно једно перо да испуни своју сврху. Али ако уђе у познање да је који анђео понизио себе ради њега – добиће много више: познање свог греха и – смирење… Јер нема тог дара који вреди жртвовања нечије љубави…

Проблем са свима нама је што својатамо Христа за своја убеђења. Идеолози на један начин. Уметници на други. Философи и свештеници, на трећи начин. Радничка класа итд. исто тако. Ако је Бог база свако у Њега учитава своје асоцијације, жеље, па и страсти и фрустрације. Зато нема преображаја. Човек се зауставља само до тачке свог убеђења. Даље не иде. Друго би било да је Бог као сунце које обасјава сноповима све ове поделе међу људима чувајући њихову уникатност до границе где почиње сједињење са Њим. Мислим да смо пре застранили у овом првом. И страх је тим већи да ако додира Духа уопште има – шта ако се одобровољеност Њиме користи за мотивацију у сасвим погрешним стварима а које држимо за апсолутне вредности или неке идеолошке матрице?

Лош човек те мери према ономе какав си био а добар човек према слици коју још ниси достигао. Лош човек те мери према ономе какав јеси а добар човек према слици какав можеш постати. Лош човек те мери према себи јер за њега никада нећеш његову доброту достићи а добар човек те мери према твојој доброти коју сматра да је одавно изгубио злом у себи. Лош човек све мери и кроз решето свог ума свима налази сваком пребацивање а добар човек ништа не мери јер не користи иког да своју правду постави. Лош човек је лош првенствено према себи јер му је несносно у себи бити а добар човек мрзи себе само до оне тачке када може своју душу да заволи. Између лошег и доброг човека велики су амбиси али сви се они сажимају у пречици слободе која се зове срце човечије. Али док један воли Бога само да би Га могао поново убити – дотле Га други воли само да би у Њему пронашао све које је упознао.

 

За некога је неки старитет увек актуелан јер хоће да му подари увек актуелну вредност овековечивши га печатом свог личног живота, или у покушају да тим овековечењем постави себе у девијантну улогу Бога. Свакако, то је у старту неуспех будући да сам човек не може ни себе да обесмрти (чим умире) а камоли да обесмрти оно чему утискује дар своје личне драматичности. Тако је неко привржен музици коју више нико не слуша осим њега. За њега ту не постоји време у смислу да је нешто старомодно када је у његовом опиту оно увек савремено. Он егзистенцијализује свет објеката. Упијајући оно што је било (себе видећи у феноменолошком „сада“) имитирајући Божији презент (који је изнад времена и простора), он осадашњује и оживљава, ставља у динамику оно што је по природи статично.

Тако је за неког другог вера у Христа нешто депласирано, превазиђено, старомодно и конзервативно док се оно налази у свету идеја и ствари око нас. Али, чим започне процес уподобљавања тој стварности и причешћем истој, почиње актуелизација нове стварности унутар самога човека. Са том разликом, што се овде уместо одређених појава јавља Сам Живи Бог Који јесте вечан и Који може да види све у Своме презенту и да задржи у стању вечности оно што је по природи склоно пролазности.

Бог онтологизује свет људи. И без обзира на вишевековно „сада“, живот у Христу се доживљава увек на нов начин што и потврђује аспект Његове нестатичне вечности. А тиме што човек увек себе и друге види у свом презенту, то још не значи да је достигао Божији презент. Икона човечијег презента се креће ка подобију Божијег презента. То „сада“ је Адам изгубио јер је требао све да обесмрћује својом личношћу у заједници са Богом. Стога Црква у историјском „сада“ уноси есхатолошко „сада“. Адаму се само догодило оно што се данас догађа свима – обукао је „сада“ у смрт, јер је изгубио љубав равнодушношћу да нико не постоји осим њега.

Тек из Божијег презента која је љуботворног карактера можемо престати са нискоземном субјективношћу која у другима сакати управо могућност да не буду објекти већ субјекти. И можда бисмо могли мало променити логику: уместо досадашњег инсистирања да уводимо есхатолошка гостовања кроз Литургију, могли бисмо покушати да свакодневно битисање са свим детаљима његовим преточимо у принос есхатолошкој стварности. Тако би се свакодневни пулс макар иконично приближио одјеку који очекујемо да затекнемо завршетком богослужења.

Ветрови увек долазе неочекивано

као сурове тишине

као многогласне боје

да ударају ниским валовима.

Све је исто

а ништа не остаје.

Све се кида

а од целине не отима, нити дели.

Лопови су прошле ноћи однели

последњег мене.

Оставили су само кошмаре

и покидани смисао међу зубима. 

Немам више ништа осим овог тела.

Лепршам поносно

са сунцем мењајући стражу,

и покушавам подарити осмех

птицама које кидају 

моју одећу и кости.

И све ме боли 

као што стакло напрслина боли

али највише онај

који ме је поставио да висим овде

на плантажама ништавила

јер је сакрио од мене да нисам жив

и да немам – постојање…

Лепота повреди човека
на увек исти начин
неким свечаним маниром,
када се расцвета завеса лица
у мирисима неочекиваног,
тада садржај невидљивог
затрепери потајним кораком
или, шумом морске пене,
па продире кроз кости немилосрдно
појањем осунчане жеље,
док се чежња на пут спрема
уз еуфоричне кофере,
галантне помисли и дотеривање,
све док се застој не преломи
у парадоксу ошамареног –
да пожуда воли другог
али да до његове љубави не стиже.

Није згорег некад, да парадокс буде већи, мало и погрешити у нечему – не би ли се бар на тај начин кроз парадокс греха срушио патолошки мит о властитој непогрешивости. Сличан контекст се може наћи и код св. Максима Исповедника који рече: „Грех је мајка смирења, јер када људи не би грешили – ко би се смирио?“. Наравно, овај исказ се може тумачити вишесмерно. 

На први поглед, делује да човек не може достићи врлину смирења ако нема греха. По тој логици ствари онда су се аскетски оци узалуд трудили да нам пренесу своја искуства у којима нема кокетирања са злом јер овде испада да добро ствара равнотежу у човеку захваљујући злу. 

На други поглед, контекст се може продубити у односу на другог човека који греши у нечему. Његов насртај на нас у име греха – нама може бити на смирење ако се учимо трпљењу али подвуцимо на време – без мазохистичких тенденција. Познато је да је својевремено еп. Николај Велимировић у неком манастиру изабрао себи за кувара човека који има проблематичну нарав да би се и он пред неким смиривао. Како је то далеко од данашњих епископа којима не смеш ништа да кажеш. 

Ипак, на трећи поглед, усуђујем се рећи да треба прихватити ризик мањег зла да веће зло не би у човеку запливало. И код аскета се може наћи став да неку страст треба пустити у себе да би се квалитетна борба уместо унинија боље показала. На крају крајева, боље је пуцати у малом сваки дан и изнова дизати се неголи месецима трпети а једном експлодирати трајно. Наравно, многи ће рећи да се „не може служити Богу и мамону“ или да оно што је јутрос изграђено не треба довече рушити. Међутим, и без таквих опомена евидентно је да се ми спотичемо милион пута дневно макар мислено ако не и делатно. 

Добро, реално није ништа од свега тога пожељно, али ако нисмо глумци преподобности и врлина које нисмо достигли (чија шизофренија је позната сваком ко је поштено спознао своје лицемерје) биће очигледан контекст на шта сам алудирао. Требало би човек да се мало опусти у својој обичности спрам напетих претензија да себе за супериорног светитеља спрам „већа безбожничког“ држи. Неће свет пропасти ако си заобишао боловање од месијанског синдрома на један дан. Јер ако смо позвани да будемо светлост свету – то не значи да смо ми узрочници светлости. Наша је одговорност да „припремимо светиљке“ а на Богу је да спаси свет као што га изнова спасава тајном Цркве.

ПС. нисам заговорник грехоумља пред којим је тајна добра релативизована, већ да човек сам себе треба довести до позиције када имајући сазнање да може свако зло без одмазде Божије учинити – не покреће ниједно зло ни у себи, ни у другима просто јер само слободом жели тако. Шта, дакле, побуђујем ли на зло друге да своје зло оправдам? Не, само оперишем од заблуде да се нико неће спасити својом правдом. 

Србија. Београд. Четири године уназад. Центар града. Општина Врачар. Јутарње сунце се промаља кроз магловите облаке кидајући први цвркут птица. Две силуете поред тротоара. Мушкарац и жена. Трећа силуета се назире, још је у стомаку. Беба. Шетња. Куповина. Углавном прећутано разумевање двају безазлених ходача. Погледи су упрти напред у недоречено. Нелагодности нема, јер шетња обузима дахове којима није стало пуно до речи.
Брачни пар улази у пошту. Гужва. Рунда је почела отварањем редова. Људи се комешају. Трудница је међу њима. Неки негодују. Неки знају да треба дати предност, али и кад дозвољавају негодују. „Само је још она фалила са својим бременом!“, помишља неко. Жена са шалтера добацује: „Пустите трудницу!“. Већина се прави глува. Неки се померају. Други, млади и стари, веома брижно и забринуто гладе своје мобилне телефоне. Сензације су прече од живог гласа другог. Неки врте бројанице не предузимајући ништа. Млад момак, неких касних двадесетих година се испречује. Окреће се готово крвавих очију. Није дрогиран, само је бесан. Почиње да се дере: „Хтели сте једнакост полова, зато ћете чекати у реду!“, каже трудници. Сви почињу да гунђају. Трудница се кисело смеје. Не опонира. Остаје у реду. Обезбеђење скреће пажњу мужу да не прави проблеме. Логично је да треба мир и поредак грађана да буде на првом месту.
Излазак из поште. Пут ка продавници надомак поште. Заправо иза леђа пијаце. Гужва. Ред на каси као ред за пензију. Касирка препознаје трудницу као редовног потрошача. Даје предност. Опет гунђање. Маса се клати нервозна несрећним протоком времена. Истина је, сви би да буду ментално на неком другом месту. И купац и продавац. И просветар и ђак. И градски чистачи и физички радници који су тог јутра дошли да купе саламу на акцији. Сви. Сви су заробљени позицијом хлеба за који морају да раде. И сви би ментално да буду на сасвим другом месту. Неки врте бројанице не предузимајући ништа. Испречује се старац од неких касних шездесет година. Почиње да се свађа: „Ја сам човек у годинама, не може преко мог реда!“. Касирка додаје: „Али она је трудница!“. Старац наставља увређено и гласно да пакује корпу на касу: „И ја сам пензионер па ником ништа!“. Трудница ћути. Не меша се. Остаје у реду. Чак и поред инсистирања других да прође. Не жели да се свађа. Логично је да треба мир и поредак грађана да буде на првом месту.
Излазак из продавнице. Пут ка продавници здраве хране. Опет гужва. Трудница се већ колеба. Каже супругу да овог пута он стане у ред да се не би стварао притисак. Заправо, муж је хтео да га жена сачека отпочетка негде у парку управо због њеног умора и због злих језика других. Свети редови чекају на опслужење. Неки врте бројанице не предузимајући ништа. У сусрет долази мала девојчица. Ромкиња од неких једва шест година скрцканих у неприродно очврслој кожи. Отвара врата од продавнице и изненада каже: „Уђите госпођо, ви имате предност јер сте трудни!“. Настаје тајац. Созерцање се отвара: Млад човек, од којег се очекује елементарна култура, у пошти – не показује искорак да не мисли само на себе. Стар човек, у продавници, од чије седе главе се очекује да је стекао минимум мудрости за живота – не показује никакав искорак осим гурања. Мало дете, које ни у школу пошло није и не познаје животне перипетије, показује врлине које начитаним и писменим претходницима измичу. Поставља се питање: „Ко је овде испунио закон љубави?“. Мало дете. И то без бројанице.
Србија. Београд. Садашње време. Центар града. Општина Звездара. Месечина се ближи са својим бистрим диском које је јако забацило према створеним пејзажима. Четири силуете поред тротоара. Мушкарац и жена. Двоје деце поред кукова. Треће се назире. Шетња. Куповина. Углавном прећутано разумевање двају безазлених ходача. Погледи су упрти напред у недоречено уз повремено скретање пажње на дечије смисалице које се без разлога весело кикоћу. Родитељи не причају пуно јер сада живе од речи своје деце.
Породица чека аутобус. Гужва на станици. Аутобус препун. Точкови су улегли од тежине путника. Брачни пар пропушта неколико аутобуса. Не вреди. Сви су пуни. У један се мора ући. Улазак у пун аутобус са двоје мале деце је својствен подвигу хришћанских столпника. Већина којих седе – заглупљени великим телефонима. Префриганији слушају музику да би имали алиби да ништа нису чули, ни видели јер гледају кроз прозор. Млади, средовечни, стари – више нема правила. Почиње комешање. Неко од савесних који стоје се осећа непријатно због оних који седе. Почиње прозивка да ли би ко уступио место. Млада девојка се изговара да је боли нога. Седе главе устају али их брачни пар враћа на место говорећи да има млађих који могу уступити место. Опет гунђање. Тискање. Једно дете од дванаест лета гледа у породицу и не предузима ништа. Опоменут да устане, устаје невероватно увређен као да му је сав свет од тог места зависио. Да се бар потрудио да своју увређеност сакрије али није. Неки врте бројанице не предузимајући ништа. Седишта су освојена са великим пробијањем кордона. Некада ни то. Остаје стајање у месту са двоје деце у рукама док покушавају да не мисле на парализоване мишиће и недостатак кисеоника. Логично је да треба мир и поредак грађана да буде на првом месту.
Одлазак у Дом Здравља након свега. Хаотичност и непрофесионализам. Помешани картони, пацијенти без заказаног, продужена пауза докторке са пола сата на сат. Углавном скупина од двадесетак душа просечне старости између 45 и 65 година. Распад нервног система. Распад смисла. Шест сати траје пријем. Неки падају као свеће од несвести, други симулирају бол да би били примљени. Неки врте бројанице не предузимајући ништа. Ако постоји нешто горе од ријалити програма онда је то ужас када се пензионери свађају за ред код доктора. Од буке преко вређања до физичког насртања. Трудницу нико не примећује. Већина мисли да је посреди гојазна особа а не неко ко доноси живот на отпаду дисфункције и метежности. На крају, после шест сати погрома свести, улазак код доктора.
–  „Због чега сте дошли? Шта вам треба?“ – пита доктор дрчним тоном трудницу у ординацији крцатих иконама
–  „Ништа више, само желим да одем одавде…“

Прича о блудном сину је једна од најпотреснијих јеванђељских парабола изречена уснама Господа Христа. Пуно аутора је писало на ову тему. Чини се да је изузетно тешко да се шта може ново рећи. Ипак, поред освежења ума као начина подсетника да се истом причом дочара или осавремени садашњи приступ смисловима у којима се сами налазимо, а тим више ако бесмисао као онај који одузима семе смисла предњачи, имамо могућност да изнова преиспитамо своју позицију христоликог битисања – под условом ако смо уопште и започели своје вероживљење како доликује. Али, без претензија на рационално исцрпљивање богопросутих суштина! Јер се многе Христове параболе могу савремено и вишесмерно одразити на билион другачијих ситуација и лица, што ће рећи да је Христос бирао параболе као универзално место поуке за све генерације и за све векове управо због неизмењивости смисла које је у њих положио.
Прича говори да је један отац имао два сина, а да је млађи пожелео део свог имања који му као наследнику припада. Овде се ниједан протагонист не именује од стране Христа. Не мора се, дакле, ићи класичном теолошком логиком да само ко има име да има постојање пред Богом као што затичемо, на пример, у причи о богаташу и Лазару где се богаташ због одсуства имена приказује као осуђени. По неким ауторима, обзиром на културолошки миље тадашњег јудаистичког менталитета, жеља млађег сина је скандалоцентрична. У то време било је незамисливо да било ко тражи свој део имања, јер се наслеђе делило тек после смрти оца. Поступак млађег сина је непримерен. Он чини срамоту самим искањем, јер тим гестом изражава да је за њега отац већ мртав много пре биолошке смрти. Међутим, не видимо да се отац буни. Очигледно му је љубав на првом месту. Не видимо данашње конфликте око наслеђа коме ће већи део припасти. Не видимо очеву огорченост. Не видимо прекор или јад што га син наједном за мртвог држи. Не буни се. Чини сину по вољи готово беспоговорно. Млађи син, дакле, не дистанцира себе само са својим делом после које је задобио, него његова дистанца почиње од момента жеље да добије свој део. Неко би то данас назвао еманципацијом, зрелошћу, као што се данас склапају разни уговори пре смрти, итд., али овде то није посреди.
Прича се креће веома брзо и сажима у брзом “просипању имања живећи развратно” (Лк 15, 13). Млађи син брзо сиромаши у свом отуђењу од оца и старијег брата који је остао веран оцу. Пошто је брзо остао без имовине, почиње да ради код једног човека чувајући свиње, а његова глад је била толико велика да је желео чак да једе исту храну коју једу свиње. Незамислив суноврат. Веома брз преокрет. Сличне психолошке паралеле можемо тражити у неким тешким животним причама неких људи који собом удаљени или другим прогнани долазе у неки стадијум ожалошћености због “судбине која их је задесила” у некој првој самосталности далеко од најрођенијих. Међутим, “када дође себи” (Лк 15, 17), односно, када је увидео свој пад и позицију у којој се налази, подсећа се на добростојећу позицију свог оца, његове имовине, његових најамника који имају добру плату. Другим речима, на први поглед опомиње се моћи његовог оца, а са друге стране узда се у његову доброту, јер унапред припрема умни терен са којим наступом ће доћи пред оца исповедајући му властито сагрешење надајући се помиловању (Лк 17, 18). Млађи син не наступа префригано рачунајући на сигуран добитак, он заправо не зна ни шта га чека, али је сигурно да себе не сматра више ни сином, чим је спреман за милост да макар буде надничар у свога оца у чему се ипак назире његово смирење (Лк 15, 19).
По тадашњем кодексу части, млађи син је учинио велику срамоту оцу. Мало ко полази од логике и осећања оца, јер се чини да је син у центру приче. Отац, дакле, има право по тадашњим законима да елеминише сина. Каменовање, колико год сада деловало примитивно, представљало је законску санкцију према прекршиоцима а педагошки више као опомена другима (не заборавимо не тако старе и строге Душанове законе). Пошто не знамо време колико је млађи син био одсутан, а то може бити и неколико година, несумњиво је да је отац морао живети са неким видом срамоте у друштву, неког неморалног белега учињеног жигом сина. Сваки дан. Осим што је осрамоћен да сваким погледом других свакога дана изнова преживљава срамоту, сигурно је да је патио због одсуства сина којег је волео. Познато је да је Јеврејима биолошко наслеђе било у првом фокусу.
Занимљив је даљи расплет. Отац види сина из даљине. “А када је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби.” (Лк 15, 20). Овде не видимо данашњу сујету. Нема одмеравања. Нема повратка сина да би се сада син мучио неком кривицом и пребацивањем. Нема каменовања. Отац се одриче тог закона ради љубави у корист сина. Уместо критике, отац, нашавши покајање сина, наређује својим слугама да му врате његово достојанство кроз најлепше одело и наређује да се припреми гозба у част сина, јер је отац био срећан што га затиче првенствено – живог (Лк 15, 22-24). Овде се отац, дакле, не обазире на то “шта ће село рећи”. Јер село је можда очекивало да отац убије сина, или да га критикује и срамоти јавно, или да му каже да напусти домаћинство које је већ сам пре тога први напустио. Данас се неки свете најрођенима јавно само да би тобоже одбранили своју укаљану част у очима других. Прече им је шта други мисле неголи како то изгледа у очима најсроднијих. Ништа од тога се не дешава. Данас бисмо, нажалост, могли да пронађемо такве стресне ситуације. Али, отац овде све то простодушно прескаче. Њему је драг син. Можда је мислио да је до тада негде погинуо. А сада га затиче живим. Живим не само физички, него надасве живим јер се враћа у однос са изгубљеном породицом. У однос. Ово треба сагледавати. Заиста треба бити снажан човек или велику љубав имати да без прекора и без одмера прихватиш некога ко је застранио, ко те се претходно одрекао, ко је себе усвињио најгорим могућим самопонижењима.
Ипак, прича се драматизује завишћу старијег брата који се позива сада на своју угрожену част. Старији син се осећа обесправљено и понижено пред повратком млађег брата. Можда му није жао што је жив, или што се вратио назад, али због славља које затиче – не жели да буде део такве церемоније коју сматра за неправедну фарсу. Можемо само да наслутимо његово беснило. У причи се чак помиње да је морао отац да напусти славље да би молио старијег брата да уђе (Лк 15, 28). Ко зна колико је то наговарање и одобровољавање трајало? И овде почиње јадање старијег сина, јер је он сматрао да због његове посвећености и оданости оцу већи примат има, а да напротив никада није био удостојен гозбе на начин какво је млађем сину указано (Лк 15, 29). Занимљиво је приметити у данашњим круговима, да се ова прича погрешно контекстуализује управо због неразумевања саме приче. Заправо, данашњи менталитет, оперисан од поуке која прича носи, навија за логику старијег брата, а чак и за оца који је по закону имао право да се одрекне млађег сина који се пре тога први оца одрекао. Јер син осим што је прекинуо однос, својим одласком и узимањем имовине је прогласио оца за мртвог. Дакле, овде нема места за симулацију неке јалове сентименталности. Син је испао радикално бестидан, али је парадокс што је и радикално пројавио своје покајање. 
Вратимо се слици између оца и старијег сина “испред” гозбе. Отац се не обазире на набрајање грехова старијег сина. Љубав му није несигурна. Не колеба се. Не тражи освету и обештећење са каматом. Очекивано је да пресуди сину на било који начин. Али, он се тога одриче. Љубав му иде испред закона. Штавише, љубав му иде испред логике тадашњег и данашњег света. Отац, напротив, изражава недвосмислен поклич радости, и уместо да укори млађег сина, на неки начин као да почиње да кори старијег сина: “Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се.” (Лк 15, 31-32). Отац преокреће расправу. Подиже је на већи ниво. Указује шта је прече. Коригује логику старијег сина који није ни узимао у обзир да је исти поседник имања као и његов отац. И иде још даље указујући му сасвим разумно да је уместо огорчености и гнева требало радост поставити у своје срце. Овде смо пред веома сличном компарацијом приче између два брата Каина и Авеља када Бог саветује Каину да не мршти лице него да одустане од свог зла према брату.
Заправо, прича о блудном сину остаје недовршена. Не знамо да ли је старији син ушао на славље и загрлио свог брата. Да ли је прешао преко свог ината и поноса. Христос прећуткује. Задржава се на поучном спектру приче. Та поука се може применити и на данашње ситуације. У фокусу је Бог који не живи од бројања људских грехова. Старији син може бити оличење савремених хришћана који сваким даном раде на себи и на одржавању Божијих заповести. Млађи син може бити показатељ карактера било ког човека који долази из неке грозоморне и распојасане приче. Црква је повратак у домовину Бога Оца где сваки човек изнова налази своје достојанство и имање благодати које се игром самовоље и ризика може увек проћердати. Али, на испиту нису само непостојани и оне које Црква држи за најамнике, већ управо “синови светлости” који могу пасти у то искушење да позавиде спасењу највеће отпадије од човечанства и онога што се хуманим зове. Може се десити да Бог таквима већу благодат припреми а да се постојани осете сујетно прозваним, јер такве благодати нису били удостојени и поред великог труда. Овде се суочавамо са оним Христовим да ће “први бити последњи а последњи први”, као и са оним есхатолошки прореченим да ће онима који се позивају на присност са Богом, Он први рећи: “Не познајем вас!”. Провокација остаје на снази а сигурност којом данас грабимо према Богу постаје скандалозно релативна и тотално беспомоћна управо због парадокса да нема духовног стажа или фиксиране светости. Не заборавимо великог старозаветног Саула који када је увидео новог службеника Божијег оличеног у нарави Давида да је по сваку цену тражио да га убије. И мада је Давид имао више пута могућност да убије Саула и мада је више пута свирао Саулу да би га одобровољио, Саула то није смиривало.
Било је, такође, покушаја да се ова парабола о блудном сину не интерпретира искључиво у границама неке моралне поруке где је кајање, љубав и праштање у централном кадру, него и еклисиолошки. Ако се код многих од отаца и теолога Цркве већ учитавала асоцијација да је отац из приче овде синоним за Бога, онда се причи покушавало прићи и са других страна – у овом случају литургијски. Отац не чека драматично да му син падне на колена као пред неким џелатом са његовим формалним покајањем над којим може да покаже силу и власт како би се поигравао са својом жртвом. Видевши сина из даљине, отац узима иницијативу на себе. Отац први трчи у сусрет. Отац први љуби. Тек онда син исповеда покајање. Имамо нетипичну хронологију ствари. (Лк 15, 20). Неки аутори су од “телета угојеног” (Лк 15, 23) правили компарације са Тајном Евхаристије а обдаривање “новим хаљинама” (Лк 15, 22) као повратак врлина и благодати. Дакле, нека систематичност би се могла представити на следећи начин: а) кајање сина; б) иницијатива оца; в) сусрет оца и сина; г) гозба. Дакле, отац је првољубећи али се овде као синоним за Бога не показује као онај који на другом месту у Јеванђељу “оставља све своје овце да би нашао једну”, него се приказује као онај који чека на кајање другог. Овде отац није напустио своје домаћинство да би трагао за сином. Али је чекао. Није затворио врата дома када је сина видео из даљине. Указује му гостопримство. Радује му се што је жив. Однос се реанимира. Васкрсава. Литургијска недоумица се укида са понашањем оца. Отац не мери, нити броји грехове. Не намеће на сина јарам кривице, ни пребацивање. Не хода лагано и бојажљиво, већ трчи у сусрет сину. Не поставља моралне препреке да би учествовао син у гозби. Из тог угла сви ти црквени предуслови у посту, исповести, причешћивању, итд., се чине крајње непотребним ако је сина спасио осећај да има оца и да има где да се врати. Овде је очај усмрћен у старту а Црква се отвара у новом светлу као место првонамењене части, достојанства, имовине, облагодаћености, да човек буде то што јесте – заједничар и радник али најпре син и имовник у ономе што је од Бога даровано.
Тако у лицу свих ових људи, од Каина и Авеља, преко Саула и Давида до два неименована брата описана у Јеванђељу, можемо да изнова преиспитамо где смо ми у целој причи и нисмо ли се о кога огрешили жртвујући све што имамо и јесмо на штету некога због кога се требало радовати само зато што је нашао своје спасење, своје достојанство, свог Бога баш зато што знамо из какве средине долази и са кавим унутрашњим девијацијама. На крају крајева, лако је поистовећивати се са позитивним библијским јунацима, али је тешко управо оно нелогично – колико негативне протагонисте подижемо у нама а да тога нисмо ни свесни? Исто тако, суштинска порука ове параболе може се огледати у следећем питању: колико освешћујемо ротирање улога између два брата који се надасве изражавају кроз наше постојање управо у непостојаности према надзаконској љубави којом смо сами даровани од Оца Светлости?…