Archive for мај, 2017


У партији шизофреније свако од нас меша шпил карата са својим демонима како најбоље сматра да треба. Али, као и свака игра са силама таме – само победник односи сав улог. А главна премија је: светлост и радовање. Ипак, нема тог добитка који може замрачити ведрину живота и исијавање љубави. Нема тог ужаса који може надвладати сијалицу вере. Свакоме ко се опекао макар једном на свој пандемонијум је то више него јасно. Не мора нико да га учи како то изгледа носити гнездо осица у свом бићу које те изнутра уједају својим жаокама а немају где ни кроз који прозор тела да изађу. Осим ако човек заиста није ставио своју душу на коцкање и – отекао и издеформисан од уједа – најискреније заволео своју таму…

Advertisements

Бог свакоме човеку намењује неки дар. Да би стигао до тог дара, човек мора да се изнутра приземљи на ниво детета. Дете креће у потрагу за смислом. На путу смисла наилази на разне препреке јер га сваки промашај може изнова учинити старим. У пустињи налази кризе. Док не пронађе крила анђела. Биће му довољно једно перо да испуни своју сврху. Али ако уђе у познање да је који анђео понизио себе ради њега – добиће много више: познање свог греха и – смирење… Јер нема тог дара који вреди жртвовања нечије љубави…

Проблем са свима нама је што својатамо Христа за своја убеђења. Идеолози на један начин. Уметници на други. Философи и свештеници, на трећи начин. Радничка класа итд. исто тако. Ако је Бог база свако у Њега учитава своје асоцијације, жеље, па и страсти и фрустрације. Зато нема преображаја. Човек се зауставља само до тачке свог убеђења. Даље не иде. Друго би било да је Бог као сунце које обасјава сноповима све ове поделе међу људима чувајући њихову уникатност до границе где почиње сједињење са Њим. Мислим да смо пре застранили у овом првом. И страх је тим већи да ако додира Духа уопште има – шта ако се одобровољеност Њиме користи за мотивацију у сасвим погрешним стварима а које држимо за апсолутне вредности или неке идеолошке матрице?

Лош човек те мери према ономе какав си био а добар човек према слици коју још ниси достигао. Лош човек те мери према ономе какав јеси а добар човек према слици какав можеш постати. Лош човек те мери према себи јер за њега никада нећеш његову доброту достићи а добар човек те мери према твојој доброти коју сматра да је одавно изгубио злом у себи. Лош човек све мери и кроз решето свог ума свима налази сваком пребацивање а добар човек ништа не мери јер не користи иког да своју правду постави. Лош човек је лош првенствено према себи јер му је несносно у себи бити а добар човек мрзи себе само до оне тачке када може своју душу да заволи. Између лошег и доброг човека велики су амбиси али сви се они сажимају у пречици слободе која се зове срце човечије. Али док један воли Бога само да би Га могао поново убити – дотле Га други воли само да би у Њему пронашао све које је упознао.

 

За некога је неки старитет увек актуелан јер хоће да му подари увек актуелну вредност овековечивши га печатом свог личног живота, или у покушају да тим овековечењем постави себе у девијантну улогу Бога. Свакако, то је у старту неуспех будући да сам човек не може ни себе да обесмрти (чим умире) а камоли да обесмрти оно чему утискује дар своје личне драматичности. Тако је неко привржен музици коју више нико не слуша осим њега. За њега ту не постоји време у смислу да је нешто старомодно када је у његовом опиту оно увек савремено. Он егзистенцијализује свет објеката. Упијајући оно што је било (себе видећи у феноменолошком „сада“) имитирајући Божији презент (који је изнад времена и простора), он осадашњује и оживљава, ставља у динамику оно што је по природи статично.

Тако је за неког другог вера у Христа нешто депласирано, превазиђено, старомодно и конзервативно док се оно налази у свету идеја и ствари око нас. Али, чим започне процес уподобљавања тој стварности и причешћем истој, почиње актуелизација нове стварности унутар самога човека. Са том разликом, што се овде уместо одређених појава јавља Сам Живи Бог Који јесте вечан и Који може да види све у Своме презенту и да задржи у стању вечности оно што је по природи склоно пролазности.

Бог онтологизује свет људи. И без обзира на вишевековно „сада“, живот у Христу се доживљава увек на нов начин што и потврђује аспект Његове нестатичне вечности. А тиме што човек увек себе и друге види у свом презенту, то још не значи да је достигао Божији презент. Икона човечијег презента се креће ка подобију Божијег презента. То „сада“ је Адам изгубио јер је требао све да обесмрћује својом личношћу у заједници са Богом. Стога Црква у историјском „сада“ уноси есхатолошко „сада“. Адаму се само догодило оно што се данас догађа свима – обукао је „сада“ у смрт, јер је изгубио љубав равнодушношћу да нико не постоји осим њега.

Тек из Божијег презента која је љуботворног карактера можемо престати са нискоземном субјективношћу која у другима сакати управо могућност да не буду објекти већ субјекти. И можда бисмо могли мало променити логику: уместо досадашњег инсистирања да уводимо есхатолошка гостовања кроз Литургију, могли бисмо покушати да свакодневно битисање са свим детаљима његовим преточимо у принос есхатолошкој стварности. Тако би се свакодневни пулс макар иконично приближио одјеку који очекујемо да затекнемо завршетком богослужења.

Ветрови увек долазе неочекивано

као сурове тишине

као многогласне боје

да ударају ниским валовима.

Све је исто

а ништа не остаје.

Све се кида

а од целине не отима, нити дели.

Лопови су прошле ноћи однели

последњег мене.

Оставили су само кошмаре

и покидани смисао међу зубима. 

Немам више ништа осим овог тела.

Лепршам поносно

са сунцем мењајући стражу,

и покушавам подарити осмех

птицама које кидају 

моју одећу и кости.

И све ме боли 

као што стакло напрслина боли

али највише онај

који ме је поставио да висим овде

на плантажама ништавила

јер је сакрио од мене да нисам жив

и да немам – постојање…

Лепота повреди човека
на увек исти начин
неким свечаним маниром,
када се расцвета завеса лица
у мирисима неочекиваног,
тада садржај невидљивог
затрепери потајним кораком
или, шумом морске пене,
па продире кроз кости немилосрдно
појањем осунчане жеље,
док се чежња на пут спрема
уз еуфоричне кофере,
галантне помисли и дотеривање,
све док се застој не преломи
у парадоксу ошамареног –
да пожуда воли другог
али да до његове љубави не стиже.

Није згорег некад, да парадокс буде већи, мало и погрешити у нечему – не би ли се бар на тај начин кроз парадокс греха срушио патолошки мит о властитој непогрешивости. Сличан контекст се може наћи и код св. Максима Исповедника који рече: „Грех је мајка смирења, јер када људи не би грешили – ко би се смирио?“. Наравно, овај исказ се може тумачити вишесмерно. 

На први поглед, делује да човек не може достићи врлину смирења ако нема греха. По тој логици ствари онда су се аскетски оци узалуд трудили да нам пренесу своја искуства у којима нема кокетирања са злом јер овде испада да добро ствара равнотежу у човеку захваљујући злу. 

На други поглед, контекст се може продубити у односу на другог човека који греши у нечему. Његов насртај на нас у име греха – нама може бити на смирење ако се учимо трпљењу али подвуцимо на време – без мазохистичких тенденција. Познато је да је својевремено еп. Николај Велимировић у неком манастиру изабрао себи за кувара човека који има проблематичну нарав да би се и он пред неким смиривао. Како је то далеко од данашњих епископа којима не смеш ништа да кажеш. 

Ипак, на трећи поглед, усуђујем се рећи да треба прихватити ризик мањег зла да веће зло не би у човеку запливало. И код аскета се може наћи став да неку страст треба пустити у себе да би се квалитетна борба уместо унинија боље показала. На крају крајева, боље је пуцати у малом сваки дан и изнова дизати се неголи месецима трпети а једном експлодирати трајно. Наравно, многи ће рећи да се „не може служити Богу и мамону“ или да оно што је јутрос изграђено не треба довече рушити. Међутим, и без таквих опомена евидентно је да се ми спотичемо милион пута дневно макар мислено ако не и делатно. 

Добро, реално није ништа од свега тога пожељно, али ако нисмо глумци преподобности и врлина које нисмо достигли (чија шизофренија је позната сваком ко је поштено спознао своје лицемерје) биће очигледан контекст на шта сам алудирао. Требало би човек да се мало опусти у својој обичности спрам напетих претензија да себе за супериорног светитеља спрам „већа безбожничког“ држи. Неће свет пропасти ако си заобишао боловање од месијанског синдрома на један дан. Јер ако смо позвани да будемо светлост свету – то не значи да смо ми узрочници светлости. Наша је одговорност да „припремимо светиљке“ а на Богу је да спаси свет као што га изнова спасава тајном Цркве.

ПС. нисам заговорник грехоумља пред којим је тајна добра релативизована, већ да човек сам себе треба довести до позиције када имајући сазнање да може свако зло без одмазде Божије учинити – не покреће ниједно зло ни у себи, ни у другима просто јер само слободом жели тако. Шта, дакле, побуђујем ли на зло друге да своје зло оправдам? Не, само оперишем од заблуде да се нико неће спасити својом правдом. 

Србија. Београд. Четири године уназад. Центар града. Општина Врачар. Јутарње сунце се промаља кроз магловите облаке кидајући први цвркут птица. Две силуете поред тротоара. Мушкарац и жена. Трећа силуета се назире, још је у стомаку. Беба. Шетња. Куповина. Углавном прећутано разумевање двају безазлених ходача. Погледи су упрти напред у недоречено. Нелагодности нема, јер шетња обузима дахове којима није стало пуно до речи.
Брачни пар улази у пошту. Гужва. Рунда је почела отварањем редова. Људи се комешају. Трудница је међу њима. Неки негодују. Неки знају да треба дати предност, али и кад дозвољавају негодују. „Само је још она фалила са својим бременом!“, помишља неко. Жена са шалтера добацује: „Пустите трудницу!“. Већина се прави глува. Неки се померају. Други, млади и стари, веома брижно и забринуто гладе своје мобилне телефоне. Сензације су прече од живог гласа другог. Неки врте бројанице не предузимајући ништа. Млад момак, неких касних двадесетих година се испречује. Окреће се готово крвавих очију. Није дрогиран, само је бесан. Почиње да се дере: „Хтели сте једнакост полова, зато ћете чекати у реду!“, каже трудници. Сви почињу да гунђају. Трудница се кисело смеје. Не опонира. Остаје у реду. Обезбеђење скреће пажњу мужу да не прави проблеме. Логично је да треба мир и поредак грађана да буде на првом месту.
Излазак из поште. Пут ка продавници надомак поште. Заправо иза леђа пијаце. Гужва. Ред на каси као ред за пензију. Касирка препознаје трудницу као редовног потрошача. Даје предност. Опет гунђање. Маса се клати нервозна несрећним протоком времена. Истина је, сви би да буду ментално на неком другом месту. И купац и продавац. И просветар и ђак. И градски чистачи и физички радници који су тог јутра дошли да купе саламу на акцији. Сви. Сви су заробљени позицијом хлеба за који морају да раде. И сви би ментално да буду на сасвим другом месту. Неки врте бројанице не предузимајући ништа. Испречује се старац од неких касних шездесет година. Почиње да се свађа: „Ја сам човек у годинама, не може преко мог реда!“. Касирка додаје: „Али она је трудница!“. Старац наставља увређено и гласно да пакује корпу на касу: „И ја сам пензионер па ником ништа!“. Трудница ћути. Не меша се. Остаје у реду. Чак и поред инсистирања других да прође. Не жели да се свађа. Логично је да треба мир и поредак грађана да буде на првом месту.
Излазак из продавнице. Пут ка продавници здраве хране. Опет гужва. Трудница се већ колеба. Каже супругу да овог пута он стане у ред да се не би стварао притисак. Заправо, муж је хтео да га жена сачека отпочетка негде у парку управо због њеног умора и због злих језика других. Свети редови чекају на опслужење. Неки врте бројанице не предузимајући ништа. У сусрет долази мала девојчица. Ромкиња од неких једва шест година скрцканих у неприродно очврслој кожи. Отвара врата од продавнице и изненада каже: „Уђите госпођо, ви имате предност јер сте трудни!“. Настаје тајац. Созерцање се отвара: Млад човек, од којег се очекује елементарна култура, у пошти – не показује искорак да не мисли само на себе. Стар човек, у продавници, од чије седе главе се очекује да је стекао минимум мудрости за живота – не показује никакав искорак осим гурања. Мало дете, које ни у школу пошло није и не познаје животне перипетије, показује врлине које начитаним и писменим претходницима измичу. Поставља се питање: „Ко је овде испунио закон љубави?“. Мало дете. И то без бројанице.
Србија. Београд. Садашње време. Центар града. Општина Звездара. Месечина се ближи са својим бистрим диском које је јако забацило према створеним пејзажима. Четири силуете поред тротоара. Мушкарац и жена. Двоје деце поред кукова. Треће се назире. Шетња. Куповина. Углавном прећутано разумевање двају безазлених ходача. Погледи су упрти напред у недоречено уз повремено скретање пажње на дечије смисалице које се без разлога весело кикоћу. Родитељи не причају пуно јер сада живе од речи своје деце.
Породица чека аутобус. Гужва на станици. Аутобус препун. Точкови су улегли од тежине путника. Брачни пар пропушта неколико аутобуса. Не вреди. Сви су пуни. У један се мора ући. Улазак у пун аутобус са двоје мале деце је својствен подвигу хришћанских столпника. Већина којих седе – заглупљени великим телефонима. Префриганији слушају музику да би имали алиби да ништа нису чули, ни видели јер гледају кроз прозор. Млади, средовечни, стари – више нема правила. Почиње комешање. Неко од савесних који стоје се осећа непријатно због оних који седе. Почиње прозивка да ли би ко уступио место. Млада девојка се изговара да је боли нога. Седе главе устају али их брачни пар враћа на место говорећи да има млађих који могу уступити место. Опет гунђање. Тискање. Једно дете од дванаест лета гледа у породицу и не предузима ништа. Опоменут да устане, устаје невероватно увређен као да му је сав свет од тог места зависио. Да се бар потрудио да своју увређеност сакрије али није. Неки врте бројанице не предузимајући ништа. Седишта су освојена са великим пробијањем кордона. Некада ни то. Остаје стајање у месту са двоје деце у рукама док покушавају да не мисле на парализоване мишиће и недостатак кисеоника. Логично је да треба мир и поредак грађана да буде на првом месту.
Одлазак у Дом Здравља након свега. Хаотичност и непрофесионализам. Помешани картони, пацијенти без заказаног, продужена пауза докторке са пола сата на сат. Углавном скупина од двадесетак душа просечне старости између 45 и 65 година. Распад нервног система. Распад смисла. Шест сати траје пријем. Неки падају као свеће од несвести, други симулирају бол да би били примљени. Неки врте бројанице не предузимајући ништа. Ако постоји нешто горе од ријалити програма онда је то ужас када се пензионери свађају за ред код доктора. Од буке преко вређања до физичког насртања. Трудницу нико не примећује. Већина мисли да је посреди гојазна особа а не неко ко доноси живот на отпаду дисфункције и метежности. На крају, после шест сати погрома свести, улазак код доктора.
–  „Због чега сте дошли? Шта вам треба?“ – пита доктор дрчним тоном трудницу у ординацији крцатих иконама
–  „Ништа више, само желим да одем одавде…“

Пророцима се није веровало. Као ни Христу. Сви су убијени. Само зато што су за Добрим пошли. Данас, међу хришћанима, бар за сада, нема убијања, али има мржње, резервисаности, зазора – као знака неповерења. Наравно, без генерализације. Данас се слабо верује аутентичним Духоносцима иако није без ризика говорити о параметру као провери аутентичности. Да је посреди дистанца од неких просекташких или расколничких гетоа – било би разумљиво, али овде је реч о људима од вере који црпе своју егзистенцију на ауторитету Бога Тројице. Они су мета. Ругају им се подозрењем. Не верују да Бог може да општи са човеком, да му открива Своју вољу, логосе (смислове) и тајне. Можда је посреди завист зато што сами немају неки дар, а можда само реагују мржњом јер нису ревновали довољно за веће дарове од оних једном стечених. Ипак, и та стеченост није без могућности губитка, јер није у власти човека да поседује нешто што није његово.

Негде и људи маше поенту. Ревнују за веће дарове, али не и за Христа. Бог је маргинализован пред Његовим власништвом. Даровима се даје већа предност, а Бог се шутира на маргину. Као када би нека жена више марила за имућни удео свог мужа а да јој до мужа објективно није стало. Чудно је све то. То само показује промашај вере код таквих, јер су дистанцирали Бога из своје вере. Њима је немогућ Бог Који има интеракцију и дијалог са људима. Оваква типологија жели издвајање. Посебан клуб светих. Ако чак није ни акценат на даровима, онда желе неки вид интимизирања са Богом само за себе. И ако се укаже неко ко их претиче, јавља се страх и дрхтање. Други постаје оличење конкуренције коју треба одстранити а не могућност ближњега којег треба волети.

Помало је страшно видети да и у 21. веку постоје људи, који налик некадашњим фарисејима спрам Христа, мере сваку твоју реч и гуше проток већих суштина а све „у име вере и следовања оцима“. Ипак, тужно је видети да немају поверење да се, ето, чак и Бог Лично може поверити неком Свом човеку. Страшна је мржња али верска најстрашнија. И како само потресно одзвања оно Христово на свако Његово учињено добро: „Зашто тражите да Ме убијете?“. Јер, исти смисао одјекује и данас пред сваким оним који живећи Христа на истоветан аудиторијум „светих ревнитеља“ набасава. Ако није посреди незнање, онда је зилотизам као грех посесивности дарова или грех аутистичног интимизирања са Богом, наредна етапа богоубиства и сукцесивног нестајања Хришћанства. А ту ће каменовање и распеће праведника и сведока Христових бити сасвим мизерно у поређењу са фанатизмом када једном добије одрешен апетит.