Archive for октобар, 2011


Карантин

Са обзиром у каквој држави живимо, и да нам било какав прогрес постаје енигматичан појам а некултура и критизерство начин постојања, није никакво чудо колико смо постали искључиви по менталитету за било какав конструктиван дијалог. Зато нам је и здравље угрожено. Или још горе, здравље проповедају болесни људи својим наметањем у оним ставовима које они именују истинама а заправо онтолошким фарсама које се углавном базирају на личним интересима. Некада ни тиме, него само злурадошћу, што је пакао над пакловима.

Ту су, већ деценијама, али и вековима, проблеми: политике, ратовања, хулигана, хомосексуализма, сиромаштва, црне хронике, верског фанатизма, итд. Не осећа се помак, иако каткад демагошки аргументи у медијима добијају „сајнс фикшн“ контуре и запремине за лаковерне масе.

Уношењем у сваки сегмент пале историје човек почиње да се растрзава и да губи енергију већ са првим отварањем очију из сна. Свака нова вест потреса човека до најдубљих и најслојевитијих егзистенцијалних темеља, и тера га на (бе)смислену упитаност у најбољем случају, иако штошта није у његовој власти да бира, одлучује и мења – осим себе самог. Тако долазимо до следећег:

Карантин. Он је потребан када сви ударци прођу. Да човек пронађе опет изгубљеног себе. Свој ипостасни и Духоносни талант. Свој мир. Свог Бога. Литургију у којој ће се „рестартовати“ парадоксално за нова распећа своје егзистенције. Док све не престане. И док више лекару не буде био потребан лекар.

пс. Видимо се у Есхатону!

  • Богословље  без љубави надима и уместо раја даје пакао.
  • Завист је демонска љубав која хоће да поседује оно што је саму превазилази.
  • Потцењује се само оно што се не познаје. За непознаваоца антиквитета старе ствари су без вредности док на тржишту имају непроцењиву вредност. Шта бисмо тек рекли за драгоцени однос литургије  који имамо са Богом? Људи одбацују Бога Кога не познају због нижих  вредности не знајући вредност Царства Небеског.
  • Када се све сабере, само смо кости које умиру и чекају своје васкрсење…
  • Ко не истисне Бога из срца не може га притиснути ниједна емоција.
  • Доброта постаје мазохистичка ако се заљуби у своју слабост  тј.  ако не  воли онога кога толерише, а постаје сасвим природна ако поштује онога кога трпи.
  • Није поента у томе колико ћеш развити своју самосвест, она увек може бити иста, већа или мања, већ колико ћеш развити свој однос са Богочовеком. И природна последица онога ко развија тај однос јесте да га рефлектује на све остале односе са другима, а ко га не развија са Богом онда га умањује и у односу на друге тако као да они за њега уопште не постоје.
  • Нису ни млади ни стари толико злобни колико су у себе несигурни па муче себе разликовањем од других како би друге а не себе задовољили.
  • Копије мрзе Оригинал зато што сами нису оригинални.
  • Истребљење припада онима који поништавају Божије стваралаштво у себи.
  • Благо ономе ко има праштање детета.
  • Нас не дотиче творевина око нас а Бог је толико умећа у њу положио да ми још не видимо како она комуницира у себи самој између најситнијих детаља.
  • Ко се отвара за Бога, прима у себе нове садржаје.
  • Узалуд ми разумемо друге ако их не волимо Христом.
  • Ко се загледа у мрак види мрак а ко се загледа у светлост види светлост.
  • Само се Светим Духом можемо умити од уснулих грехова, отуда и имамо толико реалних кошмара.
  • Страхови долазе од осећања смртности. Ако не осећамо страх, то још не значи да смо бесмртни.
  • Ко бежи од Бога, избегава вечну поставку нове промене.
  • Ако се не лечимо од самоће кроз Литургију, никада нећемо доћи до блаженства које припада само сабранима око Бога.
  • Наивност људи се огледа у томе што неће да проширују заједницу комуникације ако нема никога да их у томе  води.
  • Нису сви толико егоисти колико се представљају, неки то чине лажно само да не би постали незанимљиви и заборављени.
  • Када некога истина убије, са њим умире још онолико ликова које је дотле успешно глумио на своју штету.
  • Наша схизофренија долази од тога што сами не желимо једноставног Бога, него стварамо нове лавиринте лудила мислећи да тражимо излаз а само заправо продубљујемо удаљавање од Бога.
  • Его жели да буде аналоган свему што га на њега самог подсећа.
  • Ко игнорише Бога – негира себе.
  • Где нема благодати остаје грч људске утехе.
  • Размишљање смета само онима који не умеју да мисле.
  • Ко је загледан у себе не може видети Бога.

Gospode, od iskusenja zaboravljenih pridrzi me.
Gospode, rec lekovitu i pisanje nadahni Svetim Duhom.
Gospode, od varljive logike cula i telesnog uma spasi me.
Gospode, navikavaj me na Tvoju stvarnost Istine.
Gospode, ukini u meni valove morske reciju Svojom.
Gospode, pronadji odjek u meni.
Gospode, da ne omrznem svoje telo i dusu do beznadja.
Gospode, pokazi mi sa kim se borim.
Gospode, OTKRIJ SE.
Gospode, od brojnih neuroza umiri me.
Gospode, pomiri u meni sve sto ratuje jedno protiv drugog.
Gospode, upornost u dobru a ne u zlu podari.
Gospode, da se ne narugam darovima Tvojim.
Gospode, posto me vidis daj da i ja vidim Te po slobodi.
Gospode, od razmazenih trikova sakrij me.
Gospode, da ne zaropcem na Tebe zbog zalca u duhu.
Gospode, da i ja ustanem kada za mene ustaju drugi.
Gospode, sebicnu ruku sa Svoje trpeze skloni.
Gospode, slomi strele sto na mene padaju.
Gospode, da se ne smucujem brojem nevolja koje padaju na mene.
Gospode, radost Tvojih isijavanja u vrlini obdari.
Gospode, od paklene praznine sacuvaj dusu moju.
Gospode, sadrzajima nebesa opkoli i ispuni me.
Gospode, budi Sunce u meni koje prevazilazi stvoreno.

Gospode, novi duh ulij u mene.

Gospode, tajne reci i smisla otkrij uzrastanjem u Tebi.

Gospode, od neprastanja spasi moju hladnokrvnost.
Gospode, da u tudjoj radosti uzivam kad sam na nju pozvan.
Gospode, glupa raspolozenja izbrisi iz mog postojanja.
Gospode, nauci me da govorim sa ljudima bez pogresnog shvatanja.
Gospode, od camotinje pretvori nesto.
Gospode, krunisi me strpljenjem za sve.
Gospode, doslednoscu prema Tebi pozovi me.
Gospode, da prirodan u Tebi budem kao riba u vodi.
Gospode, istinu drugima u lice da govorim bez osude.
Gospode, da uzvratim kada je to potrebno.
Gospode, Tvojim Carstvom ovo prolazno da previdim.
Gospode, istoriju Tobom da osmislim.
Gospode, iz Buduceg veka progovori mi.
Gospode, znanjem nenadmenim ljubavlju ispuni.
Gospode, cvrste namere prema Tebi uprte odrzi.
Gospode, od razdrazenih nagona uzdrzi me Smislom.
Gospode, od demonske reci, samoce i osecanja izbavi me.
Gospode, pomozi mi da se projavim i otkrijem kao licnost.
Gospode, ne daj mi da strahujem od tudjih reakcija.
Gospode, Silama Svojim opusti moju dusu za svaku slabost.
Gospode, jedan um u mene postavi Sobom.
Gospode, da ne prigovaram volji Tvojoj ako je ne razumem.
Gospode, lukave duhovnosti da se ne nadje u meni.
Gospode, da ne nasednem na podsmeh i provokacije.
Gospode, pojednostavi me.
Gospode, umisljenost izbrisi iz mene.
Gospode, napuni me Tobom a ne sobom.

Gospode, sve struje zivotne iznova u meni podigni i sazdaj.
Gospode, da ne budem radostan u vreme zalosti i obratno.
Gospode, od loseg prilagodjavanja sacuvaj me.
Gospode, Tvoje Lice u svim misicima svojim trazim.
Gospode, daj da i ja udjem u Tvoj Crkveni savez.
Gospode, od teatralne vrline skloni me.
Gospode, da ne flertuje moja dusa sa Tobom i sa djavolom.
Gospode, od bludne dosade i sujetnih strahova izbavi me.
Gospode, teske uzdahe srca za razum pokloni.
Gospode, duh mucnine i besmisla sa mojeg bica ukloni.
Gospode, od kosmara daj mi da predahnem.
Gospode, od mog pakla spasi mene i drugog.
Gospode, daj mi svestrano povezivanje stvari u Tebi.
Gospode, odgovoran mir na moju dusu triput polozi.
Gospode, prosveti da znam dokle smem i mogu.
Gospode, od brzopletosti na recima i delima sacuvaj Sobom.
Gospode, nepotrebne stresove urazumi nadom novoga Neba.
Gospode, kada razum vara podari nevarljivu intuiciju.
Gospode, spusti moje lice prema svakom liku na njegovom nivou.
Gospode, ne mogu da pobedim samoljublje, pomozi.
Gospode, od izjedanja i potiskivanja umori me.
Gospode, lose reakcije na druge Sobom oplemeni.
Gospode, predvidi moju nepredvidivost da ne padnem.

Gospode, poukama hrani me celog zivota moga.
Gospode, da ne ljubim druge vise nego Tebe no Tobom druge koliko treba.
Gospode, pomozi mi jer bolovi duha me prevazilaze.
Gospode, snage moje Sobom opusti.
Gospode, vini me do nebesa Liturgijom Svojom.
Gospode, otkrij mi sta u meni zivi kada besmisleno patim.
Gospode, od lukavih smutnji i opravdanja spasi me.
Gospode, strahove i nemire slomi kao idolske kipove.
Gospode, neka moja dela prate ljubav koju imam prema Tebi.
Gospode, ovaploti u meni makar Tvoje covestvo.
Gospode, od umisljanja da me neko napada ili ostavlja, sacuvaj me.
Gospode, hladnu glavu podaj kada se ljubomora umiljava.
Gospode, da se radujem sa radosnima i placem sa zalosnima.
Gospode, da ne budem mlak pred Tobom.
Gospode, otvori me da bez gorcine kazem sta mislim drugome.
Gospode, pretvori moje srce u Jevandjelje da bogoslovim.
Gospode, u odsustvu mome spomeni me Liturgijom Svojom.
Gospode, svako udaljavanje od Tebe stostruko priblizi.
Gospode, ako me volis ne slusaj moj prezir.
Gospode, pre nego umrem nekoliko vrlina posadi.
Gospode, povodljive ruke sa mojih ramena razumom ogradi.
Gospode, Ti budi moj duhovnik i utesitelj.
Gospode, savijam glavu pod sve prozore stanova Tvojih.

Gospode, molim te udji u srce kao kod Zakheja na trpezu.
Gospode, da prenosim predato i umnozim darovano.
Gospode, ne spasavaj me od drugih nego od sebe.
Gospode, osmeh i suze u svoje vreme daj kad zaboravim.
Gospode, oprosti neokajane ispovescu grehove moje.
Gospode, raseci tamu od svetlosti u meni.
Gospode, od cepidlacenja ucutkaj me da nadjem svoj mir.
Gospode, samo normalan razgovor sa svima podari mi.
Gospode, ispuni srce koje se brzo prazni.
Gospode, umiri nerve koje svoju propast traze.
Gospode, od brzopletosti uspori me molitvom i umom.
Gospode, dusu siromaha i um bogatasa pomozi da steknem.
Gospode, na jednoj tacki smirenja skupi me od rasejanja.
Gospode, od smelosti suvisne i ocajanja zakloni me.
Gospode, da se ne smucujem miloscu Tvojom prema zlima.
Gospode, osveti zagadjenu vodu u meni.
Gospode, ozivi mene umrtvljenog najnizim strastima.
Gospode, odlucnost razboritu kao munja nebom donesi.
Gospode, da sozercavam lepotu logosa tvojih u svakoj tvari.
Gospode, opsti smisao otkrij mi ne da znam nego da razumem.
Gospode, srce od krvi i mesa Svojim Duhom ispuni.
Gospode, zelim da zelim te vise nego sto sada zelim.
Gospode, od nepotrebnog bunta ukloni me.
Gospode, uzdahe bolne nadama utesi.
Gospode, utvrdi i ono sto se jos uvek koleba u meni bez mog znanja.

 

 

Реалност Христовог Присуства у Евхаристији није никада био рационалан проблем већ проблем вере. Ум и разум то не могу испитати јер пркоси не само логичким него и метафизичким тумачењима. Остаје само вера или невера у Присуство Суштог. Јер пред нама није (само) символ Тела и Крви под видом хлеба и вина него дословно Тело и Крв Христова. На који начин? Не знамо. То не значи, такође, да смо људождери Човечанске природе  у Богу. У питању је причасност Његовим енергијама. Догађа се Тајна налик Тајни када Богородица зачиње Христа – тако и овде предложени дарови природе хлеба и вина „зачињу“ Духом Тело и Крв Исуса Христа. Постајемо у свом телу и својој крви носиоци Христовог Тела и Крви. Даље од тога Бог нам се не може приближити (присајединити) јер самом човеку није ништа ближе до ли његово сопствено тело и крв. Још се Евхаристијом указује на реалан продор (домен) Васкрсења јер Бог се усељава у наше тело. Не чини га (тело) надприродним него га освећује (мада не треба превидети да је Само Његово присуство надприродно као и да је Христово тело, попут неких светитеља касније, док није постало нетрулежно, показивало надприродне могућности, у чему се може видети колика почаст се даје и нашим телима јер постају храм Духа Светога). Бог се полаже у наше тело евхаристијски као у гроб да би нас једнога дана заиста подигао из мртвих. Причешће у нама нема пропадљиви карактер, оно наликује добром семену положено у земљу које чека прво клијање у есхатону. Јер где су Тело и Крв ту је и свереалност Његовог есхатолошког присуства. Христос се вазнео у телу, па зашто би онда било немогуће да буде тајанствено присутан у хлебу и вину? Зашто би уосталом сва Христова чуда имала превагу над чудом Евхаристије? Зато нас Бог и познаје јер смо се тако сјединили кроз Тело и Крв са Самом Личношћу Исуса Христа, Другог Лица Свете Тројице. Загонетка остаје и пред оним ко причешћује (клир)  и пред оним ко се причешћује (народ), једино је све откривено пред Оним Ко служи (кроз клир) и Ко се раздаје (кроз народ).

Сваку Свету Тајну, типик и поредак у Цркви треба испоштовати ради свог личног (али и општег) добра које се огледа у пресазданости Духом Божанственим на темељима узајамне богослужбености. Међутим, у зависности од различитих личносних талената и могућности, не може се примењивати исто правило на све. Такође, апсолутно је деградирајуће по биће Цркве самим Тајнама придавати јуридички контекст. Уместо да човек кроз благодат уђе у одмор Господњи, он по ригорозности појединаца (клира или народа) треба још да осећа грижу савести или непријатност што постаје причасник светиња Божијих као да разбојничко дело чини. То је погрешно како са становишта догмата и канона, тако и са становишта пастирске педагогије. Наравно, то не значи да човек треба да изгуби сензоре самокритичне савести већ да богоруководиоци треба да „разликују духове“ и да због очувања поретка не жртвују нечији искорак ка Христу. Народ је већ и овако сасвим довољно оптерећен својим тегобама, тако да би сваки накнадни јарам на њих стропоштао и оно мало постојане вере у њима. Ако се пак неко случајно (а не злонамерно) није исповедио, постио, или нешто слично, не треба према њој или њему имати захтевно категоричан став (бескомпромисан однос). Сам сам се много пута налазио у таквим ситуацијама да сам своје страховите проблеме доживљавао као пост, своју молитву као исповест, али понављам да од тога никада нисам правио јеретичко правило на уштрб Цркве. Народ треба да зна да постоје ситуације када духовник нема времена за своје чедо, због количине својих обавеза или прекомерног броја исповедајућих, тако да не морају да их гањају за сваку ситницу или да стварају култ од духовника. Такође, треба се осврнути на почетак првих Евхаристијских заједница, или запазити да је једно Маријино клечање крај ногу Исусових, или покајаног разбојника, више вредело у очима Божијим од Мартине ажурности или Петровог исповедања вере. То ће можда разбити једностран темпо свештеника који креирају атмосферу Цркве према свом уместо према Христовом Лику. Није коректно да свештеници очекују од народа да испоштују она правила којих се сами не држе а одвраћају народ од Путира који је једина права мера спасења за човека. Није коректно ни да народ иште од клира више него што им је потребно и дозвољено јер тако долати до подривања Цркве а све наводно у име Бога Живога са неким бестидним тоналитетом. Јер је Христос за свакога од нас постао и чиста исповест, и пост, и молитва, све у свему, и опет по деловању Светога Духа који непостојане чисти а постојане утврђује а не по неком псеудо-моралном критеријуму чији образац почива у лажној недостојности. Када је неко болестан, не помаже му недостојност за лек. А ми смо толико избушени и израњавани да нам је Евхаристијски Христос једина шанса. Зато бих замолио свештенике да не ускраћују ту спасоносну богосвест и богосједињење људима јер ће се тако изгубити смисао егзистенцијализма вере  а народ бих замолио да не престане побуђивати ту свест у себи да би се удостојио већих дарова.

На Светој Литургији доживљавамо апостолско вазнесење које не знамо да ли је у телу или изван тела. Ми се не телепортујемо негде другде него се преображавамо Царством Небеским унутар овога света. Црква не мора да буде на небесима да би била света на земљи. Она је света самим тим што је Црква икона и пројава Бога Тројице. Она се не лоцира на географски већ на благодатан начин. Где год да је поставимо у димензији „простор-времена“, она одашиље исту димензију Свеваскршњег Есхатона будући да носи Онога Ко је изнад времена и простора. Ако је Бог свудаприсутан, онда нема места које није Црква. Стога, ако је свет створен да постане Црква, онда и у палости (смртности) света можемо видети како се све у природи моли на свој благодатан начин: биљке, животиње, облаци… све богослужи…

Када питају ученици (а тек касније апостоли) Христа за слепога, ко ли сагреши, да ли он или родитељи његови, чујемо предубоке речи: ни он, ни родитељи његови него да се јаве на њему дела Божија. Чудне речи! Опонирају свима онима који вичу под небом: „Шта ли сам ја згрешио да се овако мучим?!“. Такве дела Божија се, ето и данас, јављају на нама да би се кроз неку невољу одазвали Богу, и утврдили у постојаности вере. „Добро нам је овде бити“ и „Ваља на проћи кроз многа страдања“ добацује ехо апостола. Леп је крст али болан! У тим Христовим речима видимо да лична праведност (етичност) или греси предака немају додира са одређеном личношћу. У питању је мистична икономија Божија која није пожелела несрећу Свом створењу да дође такав на свет. Дела Божија се јављају на онима који слободно желе његову благодат. Крст је ту да нас куцка по рамену сваки пут када то заборавимо.

У време оно…

Дан у који је Христос Васкрсао сличан је свим данима који су прошли вековима уназад. Недеља, диван дан, чудан дан! Сигурно је у време оно као и данас било људи који нису били свесни те радосне новине, него као и данас би се замајавали исфрустрирано послом, породицом, незнабожачим одмором или куповином по пијацама. Созерцавајући такву нецрквеност људи данас запажамо исто растојање – за њих се ништа ново под небом није догодило и они настављајући својим током остају у застрањењу. Како пре тако и сада, они остају без акције и реакције у погледу смрти и васкрсења, док за Сина Божијег немају толико вере да би је стално живели (препознали као егзистенцијалан акт) или истраживали Писма (како би испитали Чудесног Госта у историји). Пролонгирају своју веру у неку апстрактну будућност далеко од есхатона (када ће јој се тобоже детаљније посветити), те зато и живе у неизвесности док је само Једно извесно: Парусија.

Недеља је иста како данас тако и некад, али није исти однос људи према Недељи како некад тако и данас. А у време оно још се Црква не беше утврдила него се тек зачињала, па би се незнање људско донекле и могло оправдати, али данас Црква проповеда Литургију са свих крајева васељене а људи опет остају индиферентни. Да ли се таква свест може оправдати?

Не постоји пречица до Царства. Не погађа почетник стрелом одмах у мету. За све је потребно вежбање (аскете би рекле подвизавање). Не може се стрела монтирати – то је подвала самом себи. Стално се вежбамо у Христу да задобијемо рајски темперамент. И то што стално падамо, само тиме показујемо да се нисмо довољно увежбали. Да ли се нова природа у Христу уопште може увежбати пре есхатона? И поред свих слабости природе, искуство светих показује не само да може него и да човек има способност даром Духа да превазиђе ограниченост природе.

Увек смо у процесу. Неко је рекао мудро да смо ми у „потенцијалности живи“. То је зато што немамо гаранцију вечног живота услед подвојености слободне воље а не као да циљ већ није постављен. Не јер Христос није спасио него јер се Суд још није догодио. Баш зато што нема пречице, зато тако пуно страдамо. Неко други је мудро додао да би „једино Литургија могла бити пречицом до Царства“. Али и долазак у Цркву је вежбање. Није лако доћи у Цркву али је утешно пак бити у Духу Светоме. Подвизавање би требало да задржи предањско значење као историјско кретање сопства ка есхатону. У данашње време мало има вежбања од стране човека али то ипак не зауставља есхатон да се креће према свету од стране Бога.

Погодак у циљ не припада нама јер је Бог Тај Који намешта ветрове за путовање стреле.

Када нас неко не воли онда нећемо ни његове дарове. Чему дарови када се за сваки треба обезличити, компромитовати и покорити без здравоумног задовољства? Чему дарови ако ће се сваки проплакати? Чему дарови ако ће сваки пресести и огорчити својим добром кроз милост немислосрдног? Онда је боље ништа и немати. Међутим, Божија љубав протиче другим редоследом: Он је Сам невидљиви Дар Који се не отима да пружи и услови видљиво – оно што испаштано очекујемо од других. Бог нас воли али ми нећемо Његову благодат Царства, него хоћемо оне који нас не воле да нам дају угођаје овога века.

Чему протоколски морализам ако нема љубави? Чему било какав дар у име милости ако ће свака милост да се одмери гордим тренутком? Каква је то заједница у нечијој радости ако се на место нечије ставља етикета какав је неко човек? Када се са неким радујеш не стављаш економске, моралне и какве све већ не баријере, већ тражиш разлоге да се уподобиш радовању другом. Чак и таква перцепција може у себи носити благодатни мотив: „Ко те потера једну миљу иди са њим две„.

Колику цену треба платити да задобијемо жељено ако онај који терорише својим злоделањем чини да сам дар постане без укуса и смисла? Или, до којих амбиса смо спремни да погазимо преостало здравље личности само да бисмо без образа примили дар од оних који су без образа?