Archive for јануар, 2013


О пустињи

Мало који човек нема личне кербере пандемонијума када год га требаш увести у тајну присности и савета. Твоје речи колико год биле добронамерне и смирено интониране, у пројекцији сујетног параноида зачас постају осице са којима оваква сорта не воли кокетирање.
Откуда и када се јавио тај фамозни комплекс самоочувања без основа?
Ти си intruder самом својом појавом, макар не указивао ни на какав проблем уопште. И да га погледаш зеницама љубави, у њима ће наћи само леденицу претње. Принуђен си да скренеш поглед, да прећутиш нежност, у најбољу руку да игноришеш онога за кога си непожељан, и све то само да не би испало веће зло од твог добра.
Мораш да одеш у пустињу сопства, недођију самоизгнанства, да би поразговарао са оним ко не жели никакав проговор – да дијалогишеш са даљине. Све друго, колико год било благодатно са твоје стране, биће само насртљиви нож и лично наметање у деструктивним ћелијама онога ко те интерпретира. Јер он има своје умствене адвокате којима више верује неголи што верује твом присуству.
Зато, „зашто тражиш живог међу мртвима?“.
Мало који човек не глуми самозадовољност. Чак и када не глуми, убеђен је да је довољно задовољан собом и да нема потребе ни за каквим самокориговањем. Зато неретко такав човек собом мери све ствари постављајући себе у жижу истине. Отуда и заједљива осуђивања. Они други, мање лабилнији, иду другом логиком, не намећу се, не суде, али и не желе да учествују у животима других. Да ли је свануо нови дан, или умро неко насред улице, за таквога су то реалности којима не треба посвећивати пажњу. Јер се није десило ништа битно под сунцем.
Невешто крије човек своје комплексе само да га не би одбацили други. Више му је стало до мишљења других о његовој мегаломанији, неголи до тих самих других. Дакле, стало му је до позитивног мишљења оних о којима он сам има негативан став. Шта је то ако не потхрањивање своје сујете? О самообманама да не говоримо.
Бити задовољан данас поприма трагикомичне и театралне обрисе, само због тог наивног самоекспонирања псеудо-блаженства на које тобоже треба да се угледају други, и по могућству, а на злурадо импоновање овога, да му притом завиде што је наводно у бољој позицији од њих.
Допуна оваквој перспективи о самозадовољности и самодовољности је и, коначно, самозадовољавање које се може обући у разне костиме: морала, теологије, философије, књижевности, итд. Све, дакле, што подразумева ако не директно а оно онда индиректно негирање другог. Тако настаје опасност самоотуђења ако сваки аспект стваралаштва, ма и најпозитивнијег, постане продукт менталне мастурбације. О каквим вредносним критеријумима оваквог „степског вука“ онда можемо говорити. Јер ако је он отцепљен од света, само да би у себи створио један други свет, који не личи ни на кога, а понајмање на Бога, и који не дели ни са ким, о каквој врсти постојања таквог човека можемо говорити.
Егоиста се увек бави собом. Он је болесно заражен интроспекцијом. Његов егоизам ништа мање не заудара у односу на друге које „созерцава“ егоизмом. Прво се бави унутрашњом анализом себе а онда своју анализу примењује на другога, а после, оптерећује га да се онда сад овај бави њиме. Тако проблеми не постају мера узајамне исповести већ мера (не)дијалога, односно, од проблема више не виде један другог но им сама проблематика постаје мера односа. То је оно фамозно и безнадежно, досадно-ротирајуће, јадање.
Са друге стране, Православље нас учи да волимо сваког човека без разлике и без услова. Христос нас то учи. Иако настојимо да остваримо тај идеал, сусрећући се различитим личностима и унутрашњим осцилацијама у искуствима и догађајима, некада тај задатак – због самог трајања радње у времену и простору – изгледа неуспешан.
Не слутимо колико је смрт често отворена рана која се изнова множи инфицирањем односности. Довољно је нагнути се над амбисом бића које волиш па да осетиш најстрашније ветрове који те шибају кошмарним бичевима многобрижности. Лицемерна би била свака равнодушност. Али, ето, има статично-замишљених људи који стоје на ивици литице своје егзистенције и не осећају баш ништа. Можда само осећају самосажаљење и даље од тога не могу да подигну своје сидро. Или, не желе.
Покушаш ли их одвратити – напашће те, покушаш ли их гурнути – убиће те. Чудне антиномије.
И заиста је права уметност, док нам свет сипа живи песак у уста, док нам се смрт руга сваког трена, и даље неговати цвет који цео космос кида само зато што је неко одлучио да воли.
  • Смрт природе галопира.
  • Грех отуђења је привилегија стоке!
  • Суштина љубави је да узрасташ у свим световима.
  • Песимизам још никога није изградио.
  • Будала иде тамо где се мудар клони.
  • Лако је бити слеп, тешко је наћи очи.
  • Вера не зависи од знања.
  • Ко уме да се игра са децом постаје деци налик.
  • Бог није батина.
  • Спасава се ко жели а не ко може.
  • Иронија није увек путоказ размишљања.
  • Живот је само оно што се ипостазира Самим Христом.
  • Коме Литургија није мајка, такав у свима види злу маћеху.
  • Свет није пантеистичког већ епифанијског порекла.
  • Једино кајање које води у пакао јесте кајање ради кајања.
  • Зло увек има аргументе чак и у име добрих намера.
  • Лењивац је сва надања положио у недела.
  • Бог хоће загрљај а не власт.
  • Тиранија припада безличнима.
  • Све што пролази нема постојање.
  • На шта се навикнеш, то постајеш.
  • Није исто мислити и бити јер мисао не даје биће.
  • Има увек тежих рана од оних наших које микроскопом сујете доживљавамо као макрокосмос.
  • Исхитреност је закон непромишљеног.
  • Бог нас не гледа кроз наочаре етике и естетике већ кроз поглед односа. Гле, ни дете не црпи свој однос из тога колико су му родитељи лепи или ружни, добри или зли, оно их безусловно воли.
  • Ниједан ум није у праву докле год свој став држи као неизменљиви апсолут.
  • Сујета је огорченост префригане врсте.
  • Грех је тамо докле год постоји амбиција за самооправдањем.
  • Одсуство љубави је већ довољна казна за оног ко је осећа.
  • Калупи су онај критеријум који прождире стваралаштво човека.
  • Слобода се не може фиксирати чак ни у име Божије.
  • Постоји воља тела која се противи вољи ума.
  • Где има трговине вредностима, нема човека.
  • Ко се не рве са Богом, рве се са другим људима али само ово прво спасава.
  • Ко се опседа тричаријама пустоши сопство од благодати.
  • Радуј се, да не заборавиш да си жив.
  • Смируј се пред туђим несрећама да принесеш молитву.
  • Жртве нас увек подсећају колико смо себични.
  • Ништа се брже не истребљује као захвалност на примљена добра.
  • Вреднуј сваки дан као последњи јер ћеш само тако више волети оне које без осећања посматраш у свом окружењу.
  • Не подмећи се за учитеља. Ко ти тражи савет понуди увек више савета и више учитеља.
  • При свим интеракцијама сваки пут откривамо нове димензије.
  • Знање није у књигама већ у прожимању сопства другим.
  • Смрт је наказност природе а нарцисоидност акт некрофилије.
  • Лудило је једини афродизијак који не дозвољава нестваралаштво.
  • Стваралаштво без другог је утопија и нестајање, играње са својом сенком на зиду.
  • Ко не распори себе, не може примити другог.
  • Пакао је само фраза док не уђеш у немир другог и не постанеш жртва.
  • Више је оних који себе сматрају жртвом неголи што се жртвују.
  • Болест духа многе приказе има.
  • Обогаљи сопство, то је једини пут да кроз смртност унизиш себе и пронађеш бисер новог постојања.
  • Теологија је постала елоквентна камуфлажа најмизернијих.
  • Ко није ружан не може да сазна колико је леп.
  • Смирење припада онима који не схватају сувише озбиљно себе и своје амбиције.
  • Што више знаш, сазнајеш колико ти знање измиче.
  • Будалама припада само површност знања, труп већ оглођаног.
  • Ауторским правима се играју само они који не знају да немају ништа своје под небом.
  • Око чега се кољемо када оно што бисмо да једемо више нема постојање.
  • Све што смо данас апсолутизовали већ сутра показује своју релативност.
  • Односи припадају не онима који се свуда експонирају већ који се у осаму повлаче.
  • Парадокси и конфликти јесу једина криза која расецају небеса да се под њима догоди нешто ново.
  • Ко је себе крунисао, не види своје голо тело.
  • Уђи у гробове, само тамо нема клишеа.
  • Бог је немилосрдна Љубав.
  • Ко је заволео свој грех спознао је колико је мало слободан.
  • Ко се искрено заљубио у Христа, стваралачку асимилацију никада не исцрпљује до краја.
  • Смртност природе увек тражи нове модификације патологије кроз које ће се пројавити, макар то био најобичнији грип.
  • Други је пролаз до Другог.

 

 

Постоје људи који проведу цео живот у тражењу смисла а да га никада не пронађу. Но, није у томе проблем. Проблем је у томе што такви могу пропутовати цео свет и испробати све науке, уметности и задовољства а да ни у чему не пронађу оно што заиста траже – Истину која ће их ослободити и указати на другачији начин постојања.

Темељ њиховог промашаја лежи у томе што чак и Православље могу схватити или доживети на неки апстрактан или спиритуалан начин који нема никакве везе са догматском представом о Богу. За њих је и сама Црква само узгредни индивидуалан чин којим се достиже неко мистичко усредсређење у безличној енергији где престаје било каква акција, врлина, разлог и љубав. Приоритет им је да достигну некакав мистичан подвиг који ће их чинити другачијим од осталих а да немају никакве повезаности са другима, па чак ни да се у том опиту са осталима поделе.

То је некакво лаж-пентрање на лаж-висину које не даје никакво суштниско назначење. Нити даје интерпретацију Бога, нити интерпретацију другог човека, док сама самоспознаја остаје у домену безименог. Махом су то усамљене личности које болују од неразумевања себе или других. Конфликти – нерешена дилема. Не занима их Бог као Личност но као повод за сопствени интерес који досеже изван заједнице са другима. Дакле, Бог за њих није Личност већ средство, то јест, одскочна даска за фантазмагоричне утопије.

Има и таквих појединаца, не рачунајући секташке манипулације, који прибегавају чак и наркотицима да би достигли неки ниво лаж-екстазе. Сетимо се само Кастанединих менталних вратоломија и суморних егзибиционизама на нивоу халуцинација. И сви себи претпостављају неко наводно проширење ума, свести, надасве знања. А не добијају ништа него само још више проширују своје застрањење. Дакле, неко грозоморно и гротескно самообожење које врхуни у самогашењу јер нема силу којом би се превазишао. У том псеудомистичном замајавању нема благодати већ неко уображавање имагинарног доживљаја. Касније се то доводи у раван са фанатичном етиком, грозоморном естетиком и псеудомистичним поретцима који немају апослутног додира са исконском љубављу. А све што покуша угрозити тај лажан идентитет постаје непријатељ број један, макар то био Сам Христос у пуноћи Своје Истине.

О Шмеману

                   Читајући дневник А. Шмемана као да читам своју прошлост, садашњост и будућност. Човек указује на конкретне проблеме али као и код других великих мислилаца никада није признат у смислу да га неко разуме у своје време. Не знам зашто се неко глорификује и разуме тек постхумно.  Толико речи ми се код њега свиђа да бих могао готово цео днeвник (само свеске) да препишем (нпр. како он гледа на своје свештенство после толико деценија или како гледа на ступидност православаца који превиђају евхаристију и есхатологију). Међутим, оно чега бих се дотакао јесте конретно једна тема о којој је он писао а коју бих желео себи да искристалишем. То је административно-институционални део Цркве који замара својим обавезама, интригама, пастирским перипетијама, али и питање зашто благодатни организам Цркве не носи на себи ону етикету спољашњег успеха какав постоји у свету.

              Прво, за Шмемана, укратко, сваки спољашњи успех Цркве увек носи нешто сумњиво у себи а што има додира са гордошћу, користољубљем, или неким другим ниским мотивима појединаца који себе пласирају као стубове Цркве. Друго, неуспех Цркве приписује појединцима (чији се број све више умножава) епископа, клира и народа који у целој тој благодатној атмосфери превиђају управо саму благодат и почињу да се клањају ономе што не разумеју или игноришу. Отуда тако снажан, и на први поглед непотребан, нагласак да ђаво делује унутар Цркве против Евхаристије, јер и данас постоји проблем код клира и народа у односу на ту Тајну о којој говоре да се не ваља редовније причешћивати а да сами не умеју да дају одговор одакле им такво убеђење и идеја. Коначно, треће, што је више старио, проблематике га нису остављале на миру, али пристаниште мира је налазио у схватању да Црква и нема тако очигледног спољашњег успеха какав влада у свету (мада и њега доводи у питање) јер кључни аргумент за такву ситуацију налази у апостолској девизи да се сила Божија у немоћи показује. Он тај аргумент узима за егзистенцијално одредиште. 

                Као такав и мени је битан ради личног оријентира и небркања „баба и жаба“, односно, непоистовећења неморала црквених људи са благодаћу Свете Тројице, јер на том „испиту“ сви падају. Радује ме његов оптимизам у односу на људе који нису црквени а које не осуђује као застрањене, него их увек, као и у односу на природу, посматра као „нешто друго“, односно, у вези са Царством Небеским. Такво је и моје гледиште у односу на моје окружење. О томе јесам размишљао али никада нисам писао. Сада га не плагирам, нити правим култ од његове личности (шта тек рећи за остале?), или Светих Отаца, само ми помаже да боље сагледам себе без, како он каже, патолошке интроспекције, где сам ја у односу на своју веру и шта представља за мене моја вера. Јер у ово време пренаглашене духовности или пренаглашеног атеизма, потребан ми је неко ко уме да ми „осавремени“ реч Божију не скривајући своје недостатке и не игноришући их сталним замајавањем богословљем или другим проблемима и обавезама. Док нисам нашао Шмемана, несвесно или свесно, и себи сам поставио тај задатак за нова поколења – док сад јесам а док они не дођу на свет. Задатак да покушам дати одређене одговоре и да сам, у овом времену наркоманије, блуда, капитализма и алкохолизма, чега све не, својим опитовањем благодати „осавременим“ Онога који је увек исти у све векове. Јер то хоћу и јер кроз Бога сав постајем реч за друге. Али и за себе, јер никада не знам шта ћу да кажем па и себе изненадим. Нисам усамљен у томе. Наравно, ризик да застраним у неком максимализму напора и апсолутизму својих ставова увек постоје, са хипернадменом могућношћу да мисионарење постане циљ сам себи, те зато и не би требало да било какав моно-дијалог буде мотивисан самоекспонирањем. Зато је форма на пример дневника растерећена од академизама и теократије, јер удара право на суштину без зазора од критике и критизера.

Веома мало људи поима Цркву као онтолошко постојање Саме Свете Тројице, а још мање као Есхатолошку пројаву Царства Небеског и колико је Син иконично присутан у лицу епископа и у самој Евхаристији. Бог неће судити свету на крају историје када се буде појавио у пуноћи већ и сада Црква суди свету кроз само Причешће тј. самим тим колико неко узима удела у Чаши Спасења. Зато онај ко се причешћује осуђује грех у себи тако да га више нема јер се не чисти својим снагама већ силом Божијом. Отуда се и епископ облачи као цар са круном јер указује тиме да ће Други Христов долазак бити славан и да ће доћи као Цар и Судија света. А фамозни суд није уопште у некој казненој експедицији него у немогућности да човек поднесе «луду» љубав Божију. О томе је и Достојевски пуно писао, да ће Лепота судити свету. Таква љубав се очитава у енергијама Светога Духа јер неће сви према мери и квалитету (пријемчивости) исто реаговати на благодатни утицај у себи а што се и сада може видети. Ако се и сада суди свету, ко од нас је кажњен? Нико, ништа нам не фали јер нас трпи до Последњег Дана. 

Колику слободу више хоћемо?

 

Црква на свој мистичан начин још увек није завршена стварност. Она дочекује још људи све до Другог Христовог доласка. То и јесте оно што Свети Оци називају спасењем. Црква је икона како ће свет постојати у есхатолошкој будућности када се Бог буде појавио у пуноћи. А оно што траје у свету изван Цркве није истина јер ће истина тек настати а ту стварност Црква наговештава. О томе да ће сва царства на земљи проћи осим Цркве налазимо како у Старом Завету тако и код самога Христа који каже да је врата паклена неће надвладати. Бог нас види из Своје перспективе онаквима каквима нас је замислио пре него што смо отпали а за шта смо од вечности намењени. Црква није лицемерна ( ми смо Црква а не неко други уместо нас) јер нас прихвата баш такве какви јесмо са свим недостацима. Она није странка савршених ратника светлости и не гради идеал високоморалних да не би градила култ заслужних, јер идентитет Цркве не почива на грешницима већ на Христу. Отуда и има толико болесних у Цркви и то није за саблажњавање. Има пуно критизера који би да се намерно саблазне према својој лошој вољи.

 

 

 

Бунар

Од многих поколења умор
Захватио је мога грла непца
И ритнуо копитама својим
Сваки покрет што на даљину зева.

Мрзим људе, свако лице од саћа
У ништавилу се загрцнуо онај
Ко не даје од своје снаге
За другог квасац, делећи пресаздање.

Дођи, жива водо, опаши ме собом
Да са посла на посао тако јурим
Имајући те свагда у свом бунару
Сваку кап напорну да стегнем весело.

Ох, ево, долази свежег лица ветар
Који у мени подиже буре на дну
Стижем и ја за вихорима његовим
Да удахнем љубав коју сама издишеш.

Хајде, одазови се, пожури мало
Нагни се нада мном и спусти у кофу
Само ће тако устати нови човек
И изићи на површину где Бог жубори.

Ту смо…
загледани безданима очију
у созерцању нас
живих чуда у наручију једно другога
која је Бог створио.

И дивимо се што постојимо
што дишемо
што Га славимо
као војске Ангелске
загледане у светлост хране
љубави на неограниченом
парчету од светиње.

Јер нас чини да се волимо
да будемо и у пожуди
као они изнад пожуде
јер ка Њему журимо
да се у Њега претворимо
две прашине у ваздух бескрајни.

Бићемо добро…
јер јесмо добро које је створио
јер нас чини добрима
сакривенима у светлости
изнад порекла речи
изнад лажних дисања
изнад телесне реке.

И опет, скроз у Њему
потопљени ти и ја
све дубље, дубље и дубље
да бисмо још више изронили
у Царство Његово
где свако око среће друго око
да поглед Бога подели.

 

Ту смо, скупљени у зраку
нижемо се загрљајима свеколиким
бијемо се кроз ход
испијамо ваздух до дна
и тражимо небо
које смо једном заборавили.

Није то тако недалеко
као што се прича
делимо се између себе
као пахуље распливане
смежуране зимом од сваког тла.

Авај, ипак, додир је то
тај позив на сунчаници
та глава без главобоље
у чијем средишту
јастук нежан чека на све.

Окупићемо се тада
и гле, већ смо стигли
на неколико тачака до краја
испићемо нову чашу
сачекаћемо гозбу истога Цара
сетити се ко смо били.

Приони зато, мали ветре
и путуј тамо одакле си дошао
јер времена се ближе
да у нестајању овом
поново засвираш између јаве и сна.

 

 

Нећу да бацим дан, нећу да изгубим сен

туђе молитве за које нисам знао

чак су и мене грешног тесном усном грлиле

Духом Нечијим тегобе ми преполовљавале

те и ове ноћи ја верујем чврсто

да покривам целу планету дигнутих из вода

јер Бог у мени није нарцисоидан, сујетан

и ако је свемир само једна од Његових мисли

залуд демони падају по мени

ако се они грле са онима који за срам не знају

у кланици од оргија, пљувачке и меса

то није моје, не, то не припада мени…