Archive for јул, 2019


Облак

Везујем облаке у своме уму
Као нестворене пертле
Ткам један тајанствени разбој
Сакривен и од мене.
Волим да сам миротворац
Да стварам расулима равнотеже.
Иштем и овај пут путовање
Кроз облачне крвотоке.
И чудим се још увек
Као дете
Како плаветнило надживљава векове
И да ће они који пре нас беху
И који ће тек доћи
Зурити кроз беле двогледе
Исто тако.
Све се стапа и поново растаје
Док густин од ветра и наде
Не постане целина
У којој ће живот обрисати сећање
На сваки сувишак нестајања
А исклесати лик сваког
У незалазно пролеће наоблаченог
У којем ће вечни кип свих сазданих протагониста
Срушити идоле пролазног…

 

Траг

Веруј, у мени нема суда према другом. Знај, да никада себе нисам прогласио за вођом народа, нити непогрешивим тумачем. Али, заиста више не знам да ли треба да се плашим од неких умоболних људи или да се само бринем за њихово здравље. Избегавам најмањи облик представљања као учитеља. Само желим да живим и да пишем. Назови то закопавањем, како год хоћеш, али мој начин живљења нити коме намећем, нити желим да ми га ко одузме. Најуморнији сам од оних доконих. За које одвојиш најбоље делове себе у годинама, причању, стварању. После те направе будалом да оним чиме си их извео на чистац од неке заблуде праве проблемом окретањем твојих речи против тебе. Даш им лек а они од њега направе отров и после још тебе оптужују за замењивање теза и вредности. Сада сам у некој чудној фази да нити желим на линији фронта са таквима, нити желим повлачење. Неке усијаности не престају да ме опседају. Најпоштеније је рећи да познајем све своје демоне и да још увек хватам почетак. Зато ми и јесте чудно да након толико година којечега, а негде и ничега, у мом посредовању, наилазим на безумнике који се усуђују да мени, никоме битном, одмеравају колико сам у сујети напредовао и којом трачаријом збрајам људе својим речима на преиспитивање. Надомак сам четредесет лета. И веруј, још увек нисам срео човека којем бих без зазора поклонио све своје поверење и све моје тајне. Не, јер се плашим, напротив, живео сам батине и удисао крв док су још неки похађали ђачке клупе, и могао бих се са милион модрица по души похвалити, али нешто љубоморно чувам и за себе не бих ли са бар нечим изашао смело пред Господа, него јер немам више времена и снаге да се бацам тамо где је другом моје присуство и давање најбезвредније. Зашто бих то радио себи? Нисам више дете. Не знам зашто је људима тако тешко да живе једноставно своје животе и гледају своја посла? Зашто мисле да морају да буду актери и оцењивачи нечијег лика и дела до најсрамнијег огољивања другог и његове сводивости? Не мислим, дакле, само на себе. Ноћи дочекујем као сусрет са оним невидљивим. Дане дочекујем као сусрет са оним преломним. Верујем да сам сит живота, али не у оном погрдном смислу речи. Верујем да сам доживео довољно и примио пуноћу. Није то отпор. Само ми је чудно како се цео свет бори за хлеб и кров над главом тражећи каријеру или спонзора, док за то време видим властиту усамљеност јер у смрти, потпуно афирмативно, видим залог да остварим себе на најлепши могући начин. Реци то човеку без вере, мислиће да си изгубио разум. Реци човеку од вере, неће схватити којем васкрсењу се приклонио. Бирам ћутање да би освајање Неба било истанчаније. Теби желим да добро буде, али своје кораке ћеш морати сам да окујеш челиком ако желиш да тамо где прођеш оставиш милосрдни траг над бруталном историјом…

Шамар

Сваки сноп попуцале земље
има своје уморе…
Одмарам кичму својих зеница
Заглављен у океанима
Небеске мождине…
Треперим невидљиве рукаве
Умивајући се златним уљем
Са заборављеног прага…
Ћутим сновима гласних птица
Подсећањем завејаношћу
Љуботворне хрскавице…
Данас сам успео да постанем човек
Макар на кратко…
Данас сам облацима наместио шишке
Да се више смеју
И према људима бољи буду…
Данас сам закопчан својом женом
И дечицом потпуно наглавачке…
И да ти право кажем
После таквог благодатног шамара
После свега од ове радости:
Не треба ми више…

Чудно је…
Људи хоће да си отворен…
Да предаш исповест до краја…
Целог себе…
И онда их штедиш годинама
Управо од себе…
Негде поједеш довољно срама
Што дозволиш ветрове
Да будеш њима потпомогнут,
А онда пожелиш заиста
Да у њима пронађеш пријатеља
Којег су ти нудили безусловно…
И дозволиш им све
Спустиш стид, гард и парнице,
А када угледају шта ти све
на срцу почива –
Побегну преко ноћи
Са неким старим тобом
Који им је био дражи
Од проливања сопства
Које си им пружио
Јер им је тај измишљени био блажи
Спрам садашње емоције ропства…

Рвање

Чудног слугу си изабрао Господе
Да преко мене другог лечиш!
Не рече ли Сам да се ново вино
У старе мехове не поставља?
На који начин преко болесног
Твориш исцељење,
Или преко порочног да други
Више пазе на себе?
Два господара служим
А ти и даље тражиш мене?!
Шта сам ја?
Ко сам ја?
Слуша ли Бог молитве блудника?
Зашто онда народу не кажеш
Да не траже више молитве за њих од мене?
Шта ја имам а што други не поседује?
Докле ћемо се нас двојца свађати?
Дао си ми речи којима говорим небеске тајне,
Али ми не даде снагу да те речи стигнем.
Чему онда моја проповед?
Није ли онда лажна?
Нисам ли онда фалш и плагирање?
Или то намерно радиш
Да речи које ми дајеш за друге
Мени буду суд и опомена?
Каква иронија и парадокс:
Речима сам утешио многе
А сам у њих нисам веровао!
Да ли је тако Господе,
Или ми опет нешто прећуткујеш?
Или би Ти радије да будем трговац
Само да од тебе добијем благодат
А да ми до Тебе не буде стало?

Извините драги моји
Не сви, неки од вас
Који сматрају да су ме нечиме задужили!
Не клањам се својим интересима
Ни вашим уценама
Које сте изрецкали на гомили.
Волим да волим слободно
Без кидања меса и проливања крви.
Ако је неко од вас учинио
нешто добро према мени
Хвала вам, верујем да вас је
Бог запазио
Јер другог покрића немам
Осим према кредиту Његовог смирења.
Ако сам ја некога задужио
Верујте, о томе појма немам
Бришем свако добро дело
првим губитком сећања
да се не бих осилио.
Пошто пара немам
ако неким речима
Или примером уразумих кога
О томе сигурно не могу да имам знање
Јер немам увид у профил поверења
Које ми се беспоговорно предаје.
Говорим редовима
што се стискају да ме мрзе
Јер никоме не дадох повод за напад
Али је сигурно да након
пар пуштања бране
Нећу остати пасиван
и не подићи одбрану
Када након мог незлопамћења
Други и даље подиже бестидност
Да његов буде и мој пакао.
Тужно ми је што неке пустих у живот
Да се мало запитају и развеселе
Да би ме само боље држали на нишану.
И то је таштина, небитно је!
Ако су ме неки од вас сахранили
Пре много година
(А неки тек почињу кидисањем)
Блокирани својим беснилом
Да не полажу много наде
Да ћу да их пустим да старо зло раде
Јер ако је стари ја умро у тој давнини
(А за неке ћу непоменут тек бити)
Онда нови ја тражи новог вас
Да бих поделио помиловање
Које и сам примих…

Знаш ли да неке птице воде дијалог искључиво ноћу? Имаш осећај као да преду од неке милине. Дивна је ноћ. И опет без сна. Самоћа увек носи неку оштру авантуру да се време искористи до најмањег напора. Као млад човек знао сам издржати ноћи, али су свитања била бесомучна. Данашње ноћи су сувише скупоцене за безвредно штиво, за непотребно отицање. Моје мисли увек лебде далеко од тла. У месу али и ван меса. Коначно сам престао да водим дневнике и да се наругам њиховим страницама. Када си сам боловања духа су израженија. Није дато човеку да живи сам. Али, није ни фатално. Када сам са најмилијима онда се мање расипам. Фокус је тада на максимали. Одговорност према њима те чува од фантазија. Намерно самоограничавање доноси неизрециво самонадилажење. И увек исти осећај: када си сам долазе речи, долазе људи, долазе зле судије и заборављене прошлости – неки на двобој, неки на кажњавање. Они који погреше адресу покуцају на комплименте. Сувише сам стар да бих се играо са таквим играчкама. Ускоро ће четири часова изјутра. Заборавио сам ког сам датума последњи пут устао. Имам своје падове. Парадоксом, њима сам највише био чуван од своје мегаломаније. Са Богом прођох све три тапије: када ми је био судија и странац; када ми је био шеф који најамника уредно исплаћује; коначно, када ми је постао пријатељ и отац. И овај последњи ми је целога живота недостајао као што обогаљеном недостаје део тела за којим пати и чезне. Дивна су летња јутра. Када раније свиће. Знам да сам и као дете волео да се дивим када устанем пре цвркута првих птица. И када ти јутро траје као три дана који никако да достигну подне. Свашта може човек када је жив. Још увек верујем као дете у своје супер-моћи. Верујем да могу распорити небеса и заћи са друге дубине света. Знам да и ако паднем да ме отац чека. Дефинитивно, овај живот је кратак да се испитају сви крајеуглови знаног и незнаног. Зато ме теши неуморност Вечности где ће се овакви продужени одмори, у потпуности лишени сна баш као и сад, оглашавати невидљивим мастилом на нествореним хартијама сатканих од злата и меда међу Божијим уснама. Јер као што сада речи имају силу да оживе човека, тако ће и речи са оне стране постојања стварати чуда о којима нико не слути шта све може и сме. Не верујеш? Тебе сам сада преварио, зар не?…