Archive for новембар, 2012


 Да ли смо заборавили на порекло слободе, да иницијатива припада само слободнима, а не над онима над којима траје  радња? Нисмо створени као савршене машине већ као несавршени људи са слободном вољом да прихватимо или одбацимо процес усавршавања (=обожења). Чак и када би ти се Бог указао за сваки недостатак не би био слободан јер се ниси сам сетио да коригујеш зло хтење. Тако је и овде, искорак ка другима долази само од оних који воле друге а да их нико не тера на то. Ако се сам сетиш да некоме изађеш на мегдан љубави, то показује запремину твоје личности, ако пак не, онда закопаваш себе у лажну самодовољност. И Бог је савршен па не постоји као монада већ као тријада, као заједница Оца, Сина и Светога Духа. Отуда и порекло литургијског сабрања као богочовечанског друштвеног организма а не као чина индивидуалне побожности којој су склони сујеверни мистичари и психопатолози.

Зато, када нема усамљеног индивидуализма тамо где је место светиње, колико мање би требало да га буде тамо где је јединка и појединац у питању, јер нико не постоји сам ради себе. Свет је настао ради Бога, Отац ствара свет за Сина у Духу Светоме, и човечанство је продукт Њихове узајамне (светотројичне) љубави. И ако би свет био Црква (за шта је и намењен још првом Адаму) онда би свако због одговорности свог свештеничког позива (самим тим што је крштен) требао да се стави у службу другима.

Црква није ограничена својим постојањем само на ниво грађевине, или у њеном институционалном смислу, већ се духоносно проширује од сваког верујућег до ванземаљских пространстава (ако узмемо у обзир да је Бог створио и свемир а човек и њега својом наменом и молитвословљем надмашује обзиром да је Бог «изнад» свемира).

Изван заједнице са Богом (у пуносвесном контексту) летаргија и празнина ником није непозната, а осет толеранције је нешто беспредметно услед преокупираности ониме што Бог није. Човек нема утехе јер нема опит Духа Светога Којим је крштен а Који и даље пребива на сваком Евхаристијском сабрању. Једном изливен на апостоле пре више од 2000. год. Он и даље не одступа од сваког (ново)крштеног. То искуство измиче неверујућима у свом крштењу а не само невернима који нису крштени јер има крштених који нису реализовали своје крштење.

Од вере се не може стварати неки гето који се класификује у чланове «небеског страначког одбора», већ само од оних који делатно живе своју веру пројављујући своју личност на Литургији као месту на којем се пројављује сам Бог у свом изабраном народу (=одазваном). Без такве аскетике, нужно је закопати своје дарове у неку статичну позицију, у лешинара, у паразита, у биљку, који нити живи нити умире, и коме је равнодушна свака радост баш као и свака жалост.

Од аутономне индивидуалости као капаре пале природе човек не може далеко доскочити. То само показује динамичну природу наше вере и да је њен завршетак тамо где је вечни почетак – у Другом Христовом доласку на крају светске историје.

Advertisements

Када говоримо, на пример, о блуду као страсти која је настала првородним грехом као узрочником промене природе у смртно стање, а ми смо и даље смртни (подложни пропадљивости), колико човек може СВЕ ВРЕМЕ бити у том непроменљивом настројењу да обожи своје тело благодаћу Литургије када тело има своју смртност (острашћеност) и даље??? Истина, на Литургији човек опитује „промену“ своје психо-биолошке, самим тим и личносне, природе али када изађе са Литургије, он није увек, да тако кажемо, под благодатним утицајем. Или можда јесте?

Мислим, мени се допада идеја добровољног аскетизма (јер би наше тело требало да буде храм Духа Светога како каже апостол) али ми се понекад чини да је та идеја више идеализована и максимализована него што је реална. Не кажем да одобравам сваку слабост природе до сваке обезличености у некој од страсти (о чему су многи Оци говорили, да не набрајам категоризације страсти какве затичемо нпр. у Добротољубљу) али као да се заборавља да човек и поред толико дароване слободе од Бога није увек кадар савладати своје падове (шта год они били а не само у овом контексту блуда). Када би то било тако, не би ни велики апостол тек тако рекао: „Ко ће ме избавити од тела, смрти ове?“. Свакако, постоји поуздање у Бога и лична одговорност али постоји и тренутак слабости који можда није толико јак колико је редован (учестао) у својој пројави када човек једноставно поклекне под утицајем смртности своје природе.

И наравно, није смак света, човек иде даље, каје се, устаје, али и поред труда да задржи своју благодатну постојаност, он, налик апостолу, „налази други закон у својим удовима који се противи Богу“. Наравно, не треба заборавити ни на мотиве. Достојевски у једном свом делу оправдава поступак жене која се проституише да би преживела. Таква перспектива није истоветна са актуелном порнографијом јер нису никада исти мотиви због чега неко греши иако неки грех споља код свих изгледа истоветан. Али мишљења сам да мало ко иде Христовом логиком да ће неки блудници пре наследити Царства од оних који су само профано честити.

О предавању искуства

Дијалог је предавање искуства једних другима. И још дубље, уношење свог бића у биће другог и примање бића другог у сопствено биће. Где нема размене искуства нема ни дијалога јер се нема шта предати. Зато није непознато нелагодно ћутање, као ни то што неко истиче своје искуство изнад других. Али тај вапијући монолог нема се у коме одразити, ма колико плодотворне и конструктивне речи изазивале елоквентну експлозивност.

Међутим, свако ко саопштава своје искуство оно постаје самим саопштавањем и искуство другог, те зато и не може бити плод себичног поседа и кркљања о својој популаризацији. То не значи да ми преузимамо туђе искуство статично или узурпаторски, већ да кроз моменат саосећања и расуђивања стичемо неку слику која може послужити нама за неки оријентир, а не као да може заменити наше искуство.

Бог нас је таквима створио да све делимо једни са другима. Јер као што кроз Једнога имамо удела са Тројицом, тако и кроз једног човека имамо удела са његовим доживљајима. А ако одемо мало даље, видећемо да сваким црквеним учешћем искуствујемо Бога као Онога Који нам предаје Себе као врховно искуство, и тако нам отвара нове богоинтуитивне хоризонте, чинећи тако да поучавањем у Њему можемо свој дар искуства  предавати Њега Самога другима.

Да ли…?

Да ли си икада осетио другог у себи
Као да радост више не припада теби
Да и пакао друго има лице
Да ниси свој више никада.

Да ли си икада осетио туђе срце као своје
И дисање туђе у плућима својим
као да у теби нема само једног
Него се сажимају сви у теби.

Да ли си икада примио другог духа
Коме не знаш имена порекло
Који ти показује друге ствари
Као да их нико није познао до сада.

Да ли си икада ухватио небеса
И размазао његове шарене боје
Као да су твоје руке од облака
На које слеће свака птица радознала.

Да ли си икада заволео
До потпуног нестајања у пепелу
Као да ти није лично важно
Ако ће то ослободити светлом таму.

Да ли си, дакле, икада пољубио Бога
И у Њему нашао сваког човека
Или си још растворен међу мртвима
Као да те није било никада.