Archive for јун, 2015


Природа има своја испаштања. Тешко је само „бити“. Твоја воља би једно а тело и околина друго. Дуализми имају свој кружок.

На раскрсницама сопства тражиш увиде али клизишта имају своје исходе. Увек нешто недостаје. Чак и у пуноћи Духа недостаје виђење лица Христовог. Додир је објашњење свега. Загрљај каже више од трилион речи. Философи, психолози и теолози су то превидели. Потценили. А ја за Духа Светог говорим, тек онда о загрљају човечијем.

Наша природа је непотпуна, колико год је аскетски васпитавали или благодаћу преображавали. Васкрсење је идеал чије слободе нисмо свесни, као што нисмо свесни колико смо детерминисани самом природом и опцијама које именујемо „слободом“.

Све треба прозрети а ништа не одбацити. Све је „ништа“ спрам Њега а опет је то „ништа“ заправо „све“ урамљено Њиме. Морамо да научимо да живимо у парадоксима и у неком уму који није само овај наш унутар нас, јер су ти парадокси највећи показатељи Божије близине.

Advertisements

Катедра обезличења

И тако свако сам себи постаде сопствена катедра – исти онај ко проповеда је исти онај који сам себи скандира…

Мука је постојати. Али постоје моменти који ти дају инфузију да се осетиш као личност. У питању је, наравно, кисеоник нествореног еона. Кад богослужење узме човека себи да човек себи дође. Дотад, негде прикљештен у међуодносима, човек циркулише између сусрета и не-сусрета, онога што привлачи ка себи и одбија од себе, или, бива привучен и одбијен другим.

Дозвољавам себи наивност да време лечи и открива људе. Дозвољавам себи да друге боље видим од предочених особина по којима салутирају догађајима. За посмртне маршове не живим. Идеологије, пропаганде, коментаре, комплексе, психозе, ….премда ни на шта не остајем равнодушан. Да ли је то генетика, васпитање, благодат, – не знам. Не желим све да знам. Не морам о свему имати став. Не морам у свако знање улазити кроз воајерску кључаоницу. Најпре, не могу живети са људима који себе приказују као образац по коме треба живети а да сами не дају одјека. Грозим се некултуре у којој се сва односност исцрпљује са „свиђа ми се“ и „не свиђа ми се“. Одвратни су ми људи који само на себе мисле или у другима траже само оно што на њих личи. Да, често сам одвратан и самом себи…

Али, како време одмиче, примећујем да сваки човек наликује аватару који са собом носи и сам себе промовише као мерило постојања, где ниједна цртица изреченог става не сме бити промењена или бар испитана другим. Катедра. Аватар је катедра са које се еманира све-знање о све-чему и све-коме. Публика је опијум за још већу сатисфакцију умножавања еманације. Притом, „катедравајући“ добро глуми преозбиљност и дијалог. „Главноначалствујући“ са зидина своје помпезне катедре диригује климом. Ко не слуша – уклони! Ко мисли својом главом – уклони! Ко моли за разумевање – игнориши. Уместо да се сваки доживи према сопственој универзалности, постаје само још један број у машинерији туђе воденице којег треба усмерити по свом нахођењу. Јер други је нижи од мене, други није моја катедра! Моја катедра је само моја! Мој став не смеш мењати!

Полако, ако већ не и рапидно, постајемо налик неким сектама који у такмичењу за што бољу проповед умишљају да је она гаранција говорења и пастирствовања у Духу Светоме.

Уморио сам се од не-одјека. Уморио сам се да узалуд зидовима вичем: „Добар дан!“ јер нити зидови одговарају, нити у њима добро које им желим одјекује. Стварају се кланови. Поделе по катедрама. Гурање око гласноговорника у којима је малојасне смислености. Отуђење није хлеб који сам умесио. Хлеб односа који дајеш другима неретко постане храна псима. Свиње газе однос. Христос је то недвосмислено наговештавао. Ако је катедра сопственог умовања преча од лица другог – у којој сфери је уопште могуће понудити одраз и однос? Пуна су уста других односа. Али често преко уста добијеш. Воштане лутке би више рекле. Само да им други нису узели тај посао…

Поглед

У свитању проналазим Твоја шапутања
чујем Твоје кораке како пролазе кроз боје
плућима додирујем свеже мирисе откључаног
у набораној кожи Твоји прсти миле кањонима.

Прослављаш живот у неслућеним еонима сопства
насмејана струја подилази неговањем крви
иза густог шлага од облака промаља се луча
Твоје Лице избија у кадар саздан од неугасивих ореола.

Ослушкујем химне које сатиру сваку метежност
засићен речима које крволипћу изобилном тамом
у тишини превазиђеној доживљајем знаног
уздижем се Твојом жељом да ме додирнеш, сретнеш.

Испуњен красотом несливеног јединства Којим Јеси
увиђам узалудан поклич исцерене пролазности
не покреће ме ништа што на Твој пољубац не подсећа
али страх ме прожима – хоћу ли Те имати заувек.

У Твом одсуству кости сведоче нестајање
ипак, нису све гране чежњољубља подкресане
на поштеђеним деловима од преосталог себе
остају да кључају живота жељне латице
што у суштини свог самоотварања – Тебе исцветавају
на радост слепима који Твоје боје први пут окушају погледом.

Чудно како је живот сведен на лутрију да ли ће ти, у зависности од проблема, помоћи држава, црква, неко или нико. И по неким уштогљеним правилима, нечији систем, или законоправило, бира коме ће се помоћи а коме не, ко ће добити шансу да живи а ко не. Посматрам, чини ми се, еонима све те докторе, хирурге, експерте, који траже стотине хиљада за неке интервенције за малу децу и одрасле. Где је ту хуманост? Због чега би спасавање другог имало тако високу цену? Скупе су руке? За то си се школовао! Скупи су лекови? Нађи модус да буду свима доступни! Не може се ићи логиком да се новцем може купити све – па и здравље.

Дакле, лутрија? Ко има – може, ко нема – са смрћу другује. Како је то ужасно и дехуманизајуће по сав остали живи свет, за остатак оног целог човечанства које није могло бирати ни време, ни место, ни прилике, ни болест, ни немаштину у којима ће се родити. Још се они дрчнији усуђују да одемеравају по листи приоритета, или, да болесноме говоре да се спасава сам. Најдрчнији, дефинитивно, они који ослепели сваком безосећајношћу пореде своја „тешка“ животна искуства са искуством немоћнога уместо да му помогну без приговора. Као да не схватају да није умесно ономе ко лежи у постељи коју није бирао говорити о здрављу као да у његовој власти стоји.

Смрт је неумољива. Нема компромиса. Не можемо је избећи али је можемо бар успорити, и у том успоравању показати човекољубље као иконичност свеопштег васкрсења. Наравно да пред Богом ниједан не пропада, не нестаје, али је Божија воља и у томе да и ми сами покажемо колико нам је стало не само да ми не нестанемо већ и други. У томе је сва суштина љубави. У томе би се требала огледати било каква хуманитарна акција.

Било би занимљиво размотрити у ком смеру нам се креће будућност. Наравно, без неких нужно апокалиптичко – суморних приступа. Научна фантастика полако добија своје реалистичке контуре. Мали зомби почиње да носи наочаре и да нас уводи у тајну његове диоптрије. Садашњост већ даје неке наговештаје. Историја коју крчимо је тај зомби. Наравно, може се спекулисати на билион начина, али иза свих начина увек ће основни проблем представљати: смрт.

Научници увелико раде на генетској модификацији природе – ако већ не могу да победе смртност онда да је успоре продуживањем животног века. Онда стварање органа из матичних ћелија. Затим претензија на освајање других настањивих планета. Роботика која ће олакшати живот човечанству. Клонирање врста биљног и животињског порекла у циљу очувања екологије или хранљивих ресурса. Стварање посебних перформанси људи да имају већу издржљивост или да овладавају силама за које ми нисмо знали. И тако даље. Али ће можда будућност показати и ове примере као трагикомичне. Можда уместо неких супериорно надмоћних људи на свет дођу све глупљи људи. И сада смо сведоци једне колективне отупелости из које је питање да ли ћемо нове генерације поштедети индоктринације истом.

Проблем је, међутим, увек исти: новац! А новац је моћ. Увек ће постојати деоба на сиромашне и богате. Неће, дакле, моћи свако да плати: дужи век трајања живота; органе које отказане треба заменити новим; кућу на другој планети; робота који ће руку помоћи да пружи, итд. Оно што, заправо, и сада показује своје зубе у месу сваког ко би за највољеније учинио највише – само да може и да има средства. Можда се у будућности престане ценити вредност злата и новца и успостави ново платежно средство и обрачунска камата – можда то буде сопствена крв? А можда и сви ови наведени примери буду склони малверзацијама премда можда ништа од наведеног не би било зло по себи, него би вредност добијало на основу употребе. На пример, роботика. Роботи су стварност. И тек ће бити. Осим помоћи, роботи могу да се користе у ратној машинерији. Али не можемо да замислимо у ком смеру би се машине експлоатисале: од проституизма до убиства. Вештачка интелигенција још није засукала рукаве. Али када би се створила свест и слободна воља које нису узроковани ни Богом ни човеком, велики је знак питања у ком смеру би таква свест тражила своје самоостварење.

Занимљиво је питање да ли ће Црква у том даљем или блиском футуризму да задржи свој исконски идентитет као што га је држала два миленијума. Ми не знамо колики временски интервал се пред нама простире. И ми некад попут првих хришћанских заједница умишљамо да ће се есхатон догодити баш за време нашег живота. Као да не помишљамо да овај свет може још ко зна колико миленијума испред нас градити стварност иза које ћемо ми далеко бити под земљом. Немамо права да замишљамо „последње дане“ нужно у неком црнилу менталитета са нужно подмазаним црвеним небом и неосетљивим људима на сваком кораку, јер сличне перцепције су неговали многи нараштаји пре нас замишљајући наше доба. Увек ће човек остати „неизлечиво религиозан“, увек ће бити људи који се неће мирити са бесмислом свакодневнице, увек ће Црква покушати да опстане, макар по цену истребљивања какво је трпела у првим вековима хришћанства. Увек ће човека мучити празнина бића коју ничим неће моћи да надокнади јер му је потребна инфузија стварности која није од његовог меса и века. Ипак, занимљиво је Христово питање које намерно држи неодговореним: „А кад Син Човечији дође, хоће ли наћи веру на земљи?“, јер Он зна одговор.

Реално, ако се, примера ради, осврнемо на Мојсијево време, а он би се сигурно дезоријентисао када би видео живот нашег турболентног времена, могли бисмо запазити парадокс да више од два миленијума човек не може да испуни ни Десет Божијих заповести у тоталности, јер ако нешто споља није учинио то не значи да изнутра није нешто помислио да учини. Разоружани смо у старту са оваквим кодексом колико год се уздали у технологију и друга научна достигнућа. Некад ни аскетизам са својим идеалом не доводи до превладавања јаза, јер је потребна благодат. Социјалне мреже, интернет, телекомуникације, све кипти од приласка једног човека ближе другом човеку али отуђење никад није било интензивније. Можда се иде ка телепатији, телекинези, ка још ближој доступности другог од ове очигледне коју човек, услед мноштва информација, не може ни да постигне да апсорбује.  Можда ће се јавити нови вид комуникација без спољашњих манифестација у виду додира телефона, компјутера, итд. Можда откријемо неке нове изворе енергија. Можда ћемо дочекати време неког великог императора, неког „Великог Брата“ који ће контролисати свет као што сада контролише плаћенике за бројне јавне ТВ сервисе. Да се не играмо фантастике.

Али нека питања остају отворена. Битно је само да за њих када дођу, будемо спремни да их препознамо и да заузмемо адекватан став. Да не изгубимо христолошке координате које лоцирају наш идентитет. Ако не за време нашег живота, онда да бар сачувамо питања за генерације које долазе. Можда ће они тад припремљени нашим питањима већ имати спремне одговоре….

Уподобљавање је доживотно глачање сребрног стакла пале природе у нама до тачке формирања чистог огледала облагодаћене природе. Када огледало постане довољно формирано, онда постаје способно да учини да се Бог огледа у њему. Последица тога је исијавање (=освећивање).

Бог је видео Свој одраз у нама и ми смо видели себе у Њему као у огледалу. Тек у Њему као Огледалу можемо да видимо како заиста изгледамо. Што смо ближи Огледалу – веће исијавање из нас бива, а што смо даљи од Њега – светлост се гаси. Ми, дакле, одашиљемо (=рефлектујемо) само оно што смо примили, под условом ако су наша огледала окренута Извору Светлости. Тако се  формира идентитет јер се усличњава садржају који сада и у њему налази себе.

Ако су наша огледала удаљена од Бога, рефлектујемо само оно са чиме се поистовећујемо, али некад то бива без могућности развоја огледала или толике згуснутости прашине да ниједна рефлексија није могућа ако је човек не обрише а Бог се над огледалом не надвије.

Трећа страна…

У неслућеним световима, човек ће и даље остати Тајна, баш као што ни Бог неће просути све Тајне свима одједном него као на свадби у Кани Галилејској – најбоље вино чува за крај. Зато неки Оци говоре да је истина стање Будућег Века, или, још прецизније, да човек није оно што јесте него што ће бити.

Ми уопште не знамо ништа о Бићу које нас превазилази не само Његовим постојањем, него нас превазилази и нашим мишљењем о Њему Самом. Нисмо ни себе спознали након толико миленијума а умишљамо да можемо знати све о Богу за време једног живота. Потребна је вечност да бисмо кренули на пут тог истраживања, и опет не бисмо имали довољно времена да Га испитамо. Па кад ни о себи не знамо довољно, поред похвалног труда научним подухватима, шта ћемо тек рећи кад је у питању теологија коју смо свели на софистицирани али јефтини катихизис. Бог се као појам толико искомерцијализовао да се Његова трансцендетност и беспочетност тотално занемарила. Људи траже Бога који ће на њих да личи а не Бога на којег треба да се угледају.

Сада само можемо замислити колико су трагикомично наивни они хришћани и нехришћани који да мисле да на основу неколико књига, дана, неколико осећања и размишљања, знају апсолутно све о Богу.

Обнављати један исти однос са Богом је једини објективан покушај да само започнеш (не и да исцрпиш) богопознање. Нема рецепта за богопознање. То заиста може бити Црква али и онај који расуђује може тако служити Богу у себи. Један човек ће мудро рећи да чак ни свако мишљење о Богу није аутоматско позиционирање Бога унутар човека. А опет, парадоксално, истина може бити на некој сасвим трећој страни…изван граница Цркве и изван мишљења човека…а да не укине ни Цркву, ни човека…

Иза граница…

Размишљам о Христу. Размишљам и о томе колико Га не мислим често. О својим могућим заблудама када Њега себи предочавам. О заблудама других који Га себи предочавају. Бојим се да нисам променио свој став након толико година: да ми више учитавамо и приписујемо Богу нешто што Он није и  да је антропоморфизам, нажалост, кључна рана када приступамо личности Богочовека. Колико год поставио ову дијагнозу, немам ни за себе гаранције да нисам негде застранио.

Када ступамо на пут освештавања очију ума испијањем жестоких садржаја Јеванђеља, несумњиво се сусрећемо са светлошћу која исијава са његових страница исписујући нестворене речи у нутринама нашег бића. Човек се не може отети утиску. Као да га нешто хипнотише да изађе из робовања смртне свакодневнице. Као да у њега улази нека Виша Стварност која га поучава смисловима који нису од овога света. Као да се благодат покреће у човеку до једног здравог усијавања. А онда настаје: прогледаност.

Питам се, шта ми очекујемо од Христа и шта на Њега пројектујемо? Приватног Месију за своје потребе? Месију који би нас ослободио пореза? Месију који би нам донео самовлашће? Месију који би нам дао само „хлеба и игара“? Иритира ме приступ многих који доживљавају Христа више антрополошки него теолошки, где се несумњиво долази до става да је готово Сам Христос сентиментално зачуђен како ли је успео да учини толико чуда. Неки маловерни Христос. Неко ко није сигуран ни у себе, ни у мисију од Оца на коју је послан. Јеванђеља нам не откривају таквог Христа али тако Га многи тумаче према наличију свога бића. Јер су људи и људски је донекле тако реаговати. Али као да ми Бога више калупимо према нама него што дозвољавамо да нас Он промени према Себи. Неко мучеће натезање.

Чудеса нису оно што Га дефинише. Његов однос са Оцем Га дефинише а да се сама дефиниција не да заокружити, фиксирати, дорећи. Ипак, његова чудеса су камен спотицања многима данас када многима требају скупа лечења и храна. Јер, искрено, данас нема исцељивања, васкрсавања мртвих, умножавање хране, итд.  Некад, у овој грозомори од свакодневног пулсирања, где је Сам Христос поставио модус: „Цару царево а Богу Божије!“, чудеса која је чинио чине се некад апострактним. Данас би мислим свако постао паралисан шокирањем да угледа силу која из његових руку прославља Бога. Премда благодат у нама сведочи другачије и да нема потребе за сумњу. Овде нема потребе за старим дуализмом прихватања историјског Христа од чудотворног и есхатолошког. Нема потребе за истицањем његове човечанске природе над божанском, и обратно. Али, људи смо. Очекујемо чуда. Очекујемо Месију. Чекамо Васкрсење мртвих и живот будућег века. Неко би рекао да смо ненормални јер формирамо идентитет на некоме ко је живео пре више од 2000 година, кога нико од нас није видео и на коме очекујемо завршницу историје уливањем у Царство за које не знамо ни да ли постоји. Неко би рекао да смо лудаци. Али ми и јесмо лудаци које Бог изабра да постиди мудре. Баш зато што је скандалозно баш зато је истинито. Ипак, благодат мада опитна, не даје нам одговоре на сва питања. Остаје нешто да трепери у ваздуху неизражено. А овде се не ради о хришћанским перформансама, нити нужно о благодатним афинитетима.

Немогуће је кретати се кроз стварности јеванђеља без вере. А опет вера се не може кретати без благодатне потпоре. Дакле, нисмо остављени на милост и немилост. Наде не само да има него је опипљива, искуствена. Учимо немогуће: да ходамо по води. Зато су сумње својствене, не наравно и оправдане. Учимо да ходамо по води Новог Еона као што дете учи да хода у овоме свету. Зато су падови сасвим нормална реакција док не очврснемо. Чак и када се ти падови догађају унутар сигурних зидова Цркве у којој је Тајна Одрастања и једино могућа.

Бог се не да кушати чудесима. Али, некад се питам да ли смо свесни колика сила нам је дата? Или, да изговором недостојности себи обрушавамо силе вере којом бисмо мртве васкрсавали и горе померали? Где је граница? Јер видимо да граница тих чудотворстава ни међу апостолима није било, ни оних након њих. Данас не само да се изгубио овај набој, изговорима разним, него немамо ни оно основно: кретање највећих црквених великодостојника међу народом као што је некада Христос ишао међу народ. Данас су владајуће црквене елите недодирљиве, неприступачне, „увек заузете“, увек са добрим превозом и обезбеђењем. Од њих не само да не можемо очекивати чуда, не можемо очекивати ни елементаран сусрет. Или макар да одрже чудо доброг гласа о себи јер прекомерно засићени они и не показују жељу да умножавају храну или исцељују болесне.

„Тамо где је лешина тамо ће се и орлови скупити“. Владика Атанасије Јевтић је покушао овим да дефинише евхаристијски контекст. Бојим се, а надам се и да грешим, да је нешто друго посреди, јер осим што није умесно лешинаре поредити са сабрањем који се хране лешом (а леш би овде по речима истог представљао Христа), могуће је да се пре ради о структурама моћи, или, да тамо где је борба са својим злом ту ће се и врлине на говотовс подићи. Могуће је спекулисати да се ради и онима који творећи свако зло, тајно или јавно, сабирају себи присталице.

Стичем, дакле, утисак да смо некако пред различитим типицима и програмима, васпитању и неусмереној инфантилности, дошли до стадијума уздржања вере, да смо њу само претворили само у повремени церемонијал који ће се, дај Боже а некад ни то, изразити само у димензијама богослужења, или, слепој послушности савременим синедрионима који љубоморно чувају своју репутацију. А оно што би хтела вера заиста да нам каже, држимо под катанцем далеко и од себе. Када бисмо знали да наша вера може да низведе силу са небеског престола, и да Христос, као некада међу мноштвом тражећи крвоточиву, међу мноштвом на земљи тражи онога ко је успео да учини да сила изађе из Њега, почели бисмо да излазимо из граница, почели бисмо да чинимо чуда…

  • Од неурона Цркве многи су само укљештени нерв постали који паралише цело Тело.
  • Ниси све што ти мисли казују да јеси.
  • Они који не праштају су први који су опседнути посесивношћу према другима.
  • Пакао је фраза док не сретнеш човека који се и од себе отуђио.
  • Мудрост је добродошла само у кући мудрих.
  • Ко ти даје своје време тај ти даје своје срце.
  • Страшно је шта све човек може у себи наћи.
  • Искуства су проверене учитељице живота, али ипак и наук се негде мора примити.
  • Све око нас је рефлексија нечег сасвим другог од запаженог.
  • Више је атеиста међу хришћанима него нехришћана међу атеистима.
  • Питања више откривају човека неголи онога ко даје одговор.
  • Смисао се на силу стиче – бесмисао долази од датости живота.
  • Нисмо у сваку интиму позвани.
  • Свака неизвесност долази од непредвидиве драматике слободе.
  • Пакао клизи низ рукаве тамо где фанатизам позива на мир и слогу.
  • Вера није идеологија јер лични однос са Богом не може бити идеологија.
  • Боље је глумити лудило него се повлачити увређено.
  • Страшно је када загребеш испод мудрог човека и набасаш на размажено дете.
  • Међу добрим људима не можеш сакрити своје зло.
  • Тек у светлости других ми вредимо.
  • Чиме се највише опседаш – у то се претвараш.
  • Узвишеније је ходати над својим страстима него по води.
  • У чему си најграмзивији – то ти увек измиче.
  • Радост припада дружељубивима – изолација још никога није усрећила.
  • Пантомима лабилног – демони у рукаву.
  • Што глупље – то скупље.
  • Не можеш никога да вежбаш да те воли – то мора бити догађај слободе.
  • Где нема манира за другог – љубав и слобода постају фразе.
  • Лака увредљивост више открива увређеног какав јесте него оног ко вређа.
  • Радост исијава од људи од којих ниси очекивао.
  • Само истински љубавници могу да воде расправе без мржње.
  • Друге називамо нерадницима само ако нама не завршавају посао.
  • Разуман увек зна када себи треба да стави границе.
  • Не може осмех да покрије неодговорност.
  • Неуротичар сам себи ствара тензију.
  • Када је душа сита – нагони се кроте.
  • Разуман човек срамоту своју прихвата – неразуман крије.
  • Учити од другог пријатељство је душе, учити од пријатеља – утврђивање односа.
  • Украс тела често сведочи шта личност није него шта јесте.
  • Параноја многе окупације трпи јер многе умишља.
  • Од непознавања другог диже се себи цена.
  • Многи констатују али слабо разумеју.
  • Крст није ту да маргинализује друге.
  • Преозбиљност доводи до отуђења.
  • Бог „уништава“ душу нествореним пољубцима. Тако се у свом уништењу рађа нови човек.
  • Особина великих духова је да крепе све са киме/киме дођу у додир.
  • Искреност не значи непромишљеност.
  • Није свака замишљеност ни од памети, ни од Бога.
  • Некад ти неко понуди помоћ а направи те будалом.
  • Лако је бити психопата – тешко је себи поставити дијагнозу.
  • Чак и нечија љубав према теби може да ти постане повод славољубља.
  • Где нема памети – узалуд аргументи.
  • Битно је да те туђе лудило не усиса у свој начин постојања.
  • Главна методологија глупости јесте да ни из чега ствара зло.
  • Ко ти се не противи отворено доводи те до стадијума да сам одустанеш од неког наума.
  • Нема стрпљења без ослушкивања другог и нема ослушкивања другог без стрпљења.
  • Чистота срца не подразумева наивност.
  • Куцај, не обијај срце другог.
  • Никада сила љубави није била у њеној декларативој самоукочености.
  • Ведрина духа се не може маскирати, као ни проблем који те мучи.
  • Заборавити другог значи потврдити његово нестајање.
  • Има пуно добрих људи са мало сујете и много сујетних са нимало доброте у себи.
  • Добар човек никада не зна само за себе.
  • Пакао – то су ишчупани контексти.
  • Ако си крив – не опири се, ако ниси – не узбуђуј се.
  • Људи те намиришу или према свом смраду или према свом миомирису.
  • Недефинисани људи су најтежи за склапање поверења.
  • Аргументи нису често на страни разумних већ оних који неку власт држе.
  • Изневереност је само искуство више ка нечем Вишем.
  • Само у Богу можемо одморити од свог зла.
  • Докле год у невољи другог осећаш злурадост – ниси опростио.
  • Има нечег нападног и у галами око ненаметљивости вере.
  • Ко год је жељан доказивања, чак и у име врлине, неминовно ће повредити друге.
  • Божија благодат у нама одстрањује све што на Њега не личи.
  • Ако је све пролазно – не значи да је безвредно.
  • Неосетљивост за човека – ругање Богу.
  • Идиотизми припадају лабилнима.
  • И сатана може правдати своје безумље прекомерном емотивном осетљивошћу.
  • Где нема аргумената – беснило узима превагу.
  • Пакао личи на тебе када ти не личиш на себе.
  • Завист дома нема.
  • Дресуром се други не одређује.
  • Ништа горе од човека који упорно намеће своју непогрешивост а сопствену тврдоглавост именује твојим злостављањем.
  • Мимика тела открива шта срце скрива.
  • Ко никада није погрешио – не може бити човек.
  • Плаши се отуђења више од смрти.
  • Незрели умови живе од исушивања бића другог видећи сав свој идентитет у наметању кривице.
  • Агонија почиње тамо где други нестаје.
  • Сви су добри – док се не појаве интереси.
  • Не живи туђе животе – и ниједна страст неће овладати тобом.
  • Некима су ствари и ставови пречи од других.
  • Патолози увек себе правдају патологијом других – зато остају неисцељени.
  • Нада не подразумева бекство од одговорности.
  • Перверзија ума је увек склона да коментарише неког или нешто.
  • Ако богатима нешто фали у изобиљу онда је то незахвалност.
  • Ко не бди над собом – буљи у друге до најморбиднијих одмеравања.
  • Коме дозволиш превише – третираће те најгоре.
  • Само префригани умови својој безосећајности дају теофилософско оправдање.
  • Много пажње другоме чини другог да заборави на захвланост и одговорност.
  • Памет најмање живи и код оног ко провоцира и ко се да испровоцирати.
  • Ко је једном осакатио нечије самопоуздање, учинио га је несигурним за цео живот.
  • Ко себе намеће да буде цео свет другом – узима на себе улогу Бога.
  • Најгори осећај који ти се може десити јесте да имаш могућност да помогнеш некоме а да се не помериш ни за трен.
  • Још има људи који пазе да не саблазне кога собом.
  • Када дође вероочекивано – теологија какву смо знали изгледаће наивно.
  • Сопство треба обезвољити за зло а одобровољити за Једино Доброг.
  • Ко не учи – тај се мучи. У незнању лежи агонија.
  • Не изгледају сви благи од чистоте срца, него од одсуства бриге и проблема.
  • Нико и ништа не сме да испашта због твојих фрустрација.
  • Мораш да се смучиш себи да би нашао другог.
  • Најлепше је када друге изненадиш добром које ни од себе ниси очекивао.
  • Само се лудаци не плаше ничега а видели смо да и Христос показује своје страхове.
  • Свађања се одвијају на једном нивоу док се мотиви одвијају на сасвим другом нивоу.

 

 

Живот

Живот сам себе јавља и сведочи. Живот је затицање себе и других којима се освешћујеш за нова узрастања животом самим. Живот је радост. Тријумф који тече крвотоком као вода вопопадом. Човек има чему да се радује. Само треба да заголица своје затварање. Јер затварамо врата само ономе што не познајемо а лажно осигуравамо само она знања у којима не морамо прећи границе. А иза граница нема ништа што би човека повредило. Иза граница живи Бог. Бог који чека на сваког човека. Ми смо своје незнање утрезорили границама иза којих умишљамо само смрт и нестајање.

Нашој слободи смо се наругали. Прихватили смо детерминисаност искројеној по мери нашег поретка. Да ли уопште познајемо себе? Да ли смо се некад приближили животу? Да ли смо се некад загледали у детаље као што се дете загледа у детаље цвета? Да ли смо се икада фацинирали поретком реке која тече? Мирисом морске соли? Да ли смо успели да зауставимо време овековечујући друге умиљатим сагледавањем?

Има шта да се понуди и погледа, има шта да се доживи. Све је тако разнолико. Све је богато у нијансама. А нијансе измичу људима који хоће црно – бели свет. Заблуда је на страни далтониста који хоће да те подучавају бојама. А Бог је многе боје смислова размазао по свету али је четкицу ставио у нашу руку да и ми нешто насликамо. Зло овог света је у сакаћењу талента по цену опредметизовања другог: да служи смислу који није назначење онога што би човек пожелео. Јер како другачије дефинисати дефлорисаност талента и педантну индоктринацију оних који тек долазе? Сазревање? Образовање? Опорезује се слобода. Тако је једноставније. Тако се стиче контрола. А контрола никад неће себе промовисати за контролора већ за чувара мира и реда, поретка који служи сврси друштва. Ако, дакле, ниси користан друштву ти си паразит. Нико не пита твој таленат да ли можеш на други начин бити користан друштву онако како би твоја слобода хтела. А овде није реч о анархији, већ о уклањању вишег смисла пред типиком смисла које кроје моћници. Тако се рађа бесмисао, дисхармонија. Тако се већи хране мањима да би на њиховим лешевима изградили свет који није слободан.

Колико год неки тежили да нас укалупе, компромитују, покоре (а увек их је било, има и биће) увек ће човек имати алтернативу да оно најсветије у себи „не баци свињама“. И да без обзира на последице, колико год биле фаталне, живот није испричао своју причу, није ставио ни тачку, ни узвик, ни знак једнакости. Вечност (а не историја!) неће избрисати сваког ко се усудио да у нутринама једне мале силуете, незапаженој из галаксија, посади гиганта који ће израсти у нешто треће. Биће то живот човека који се још није догодио. Биће то живот онога Бога који стоји на границама светова чекајући људе који ће постати богови. И оно најлепше: онај ко се усуди да постане човек може да почне да живи већ сада тим идентитетом.