Archive for фебруар, 2016


Страхови

Постоје реални и имагинарни страхови. Оба страха могу да усидре човека у бетон немицања. Реални страхови могу да осакате пола живота, док фиктивни могу да поједу цело наличије човека, целу његову мислећу стварност. Који год страх да доминира, морамо подвући линију. Имати вере да нисмо сами и када смо сами. Спознати да се не врти све око нас. Да никоме није лако. Али, морамо да изађемо и на мегдан својим страховима по цену преплављивања њима. Одболовати ако је потребно. Лако је бринути али је теже делати. Човек може вековима да проведе у својим бригама и да не примети Вечност поред себе која му се дарује. Ми не можемо спасити свет. Ми не можемо спасити ни себе. Само Један је потребан. Онај Који руши сваки страх. Ипак, уверење није довољно. Мора да постоји покрет. Треба подићи сидро својих сигурности у којима је обамрлост заправо најсигурнији прамац пасивности. Јер, такви смо ми – најсигурнији у зони где не морамо рушити сопствени поредак. Међутим, у долини есхатона, где нас Бог доследно чека, Његовим приступањем долази до привидног хаоса. То је заправо чишћење куће. Ту треба да се покажемо. Јер, морамо иступити из себе ако хоћемо ново биће. Зато долази до комешања. Зато се руши унутрашњи поредак. Јер се сравњује са темељом оно што је претходно било саздано да би се нови објекат идентитета изградио. Где буђ не вири, и где мемла не милује. Али, за сваку акцију и реакцију потребно је уздање у Бога. Оног Који, хтели ми то или не, има већу реалност од свега што јесмо и свега што видимо и знамо. Страхови се морају рушити сваким новим превазилажењем. Они су гори од смрти јер смрт је једна а страх се манифестује безброј пута кроз безброј лица и ситуација. У сваком страху крије се смрт али не дарује смрт. Наш страх од смрти чини да сваки страх изгледа као фатални догађај после којег нема даље. Тако се заблуде утврђују а страхови продужавају. Неко је пред силином страхова изградио читаве тврђаве и на њима посадио многа огледала како би хранио своје комплексе. Тако се не може живети. Тако се само може умирати. Није, дакле, зло плашити се, не, него остајати фиксиран унутар својих страхова као да су једини критеријум постојања. Нема човека без страха. Ако не за себе, онда сигурно за другог, мада чешће обратно. Али, примера ради, ако уђемо у свест људи да се плаше и туђег мишљења само ако изнесу неки свој став, или ураде нешто другачије што одскаче од рутине на коју је њихова околина навикла, увидећемо сву малодушност таквих бића. Шта ћемо тек онда рећи за много веће ситуације у којима страхови траже чак све што имамо?

Остаје једина алтернатива да се држимо Онога Ко је победио смрт. Првенац из мртвих. Христос, васкрсли!

Амбис

Насушна потреба за смислом је већа од нагона за храном. Нема дебелог меса које није спремно посведочити празнину душе које је макар једном осетило. Смисао рађа смисао, а бесмисао – бесмисао. Не можемо се заваравати. Потрага за смислом је потрага за собом. Потрага за Богом је проналажење сопства иако Бог увек измиче за један корак напред. Потрага за Богом је проналажење Њега Самога иако се та потрага никада не завршава. То је зато што нас мами да не одустајемо од већих смислова. Лако је глумити доброг пливача у плићаку. Отискивање на дубину и спознавање амбиса који под нама немо лежи је оно што тестира наше снаге. Амбис личног незнања, несавршенства, ништине, али и амбиса Који је Сам Творац. Чија загонетност не престаје да провоцира Личним ненаметањем и смисловима за које треба дубоко заронити. Међутим, пред личним амбисом човек се још може удавити. Али, зарањање у Смисленост Божију је израњање у светлост новог еона. Од спознавања логоса које нису стале у Јеванђеље али се записују нетрулежним мастилом унутар нашег бића.

Истина света још није откривена. Човек није ни себе спознао а камоли Бога. Оно што треба да одобровољи за нова усавршавања је сазнање да пливање над овим амбисом није једном достигнути акт после ког нема даље. Ако је савладана једна планина не значи да иза ње нема других планина. А сви врхови планина су забодени у небеса које треба освојити. Није наивно. Ни лако. Ни брзопотезно. Причамо о корачању. Напору. Грчевима мишића. О зноју лица кроз које се рађа теологија. Лично, једноставно, искрено. И оно што знамо од делимичности је саткано. А оно што није откривено кроји се тиме колико је могуће и дато. Зато нема шаблона. Не постоји рецепт. Сваки нови напор је ново боготрагање. Не постоји стажирање пред укусом Реалности која увек даје ново искуство.

Без Бога немогуће је не осетити сопствену парализованост над спознајом дубине амбиса под нама. Сва грозоморност, устрашеност, долази од сенке смрти која се провлачи под таласима на милион других начина. Начина који кидају кисеоник под водом постојања. Али, ако кренемо за Њим, добићемо подводна светла, благодатне снопове, који ће осветлити мрак незнања. Амбис. Ништавило. Који ће показати где је почетак а где крај мрака. Који ће открити лимитираност безлика који нас одоздо претећи гледа. И још више, само ако поверујемо, ако се држимо Њега, прићи ће Он лично и пружити руке. Подићи нас у Његову Стварност као што родитељ подиже дете изнад себе када му се радује. А онда? Онда ћемо научити нешто више. Неће бити пливања ни у плићаку, ни на дубинама морским. Неће више бити амбиса који грчи дахове. У присуству Вишњега ходаћемо по води овога света и својим отисцима унутар њега успостављати нове светове сваким корачањем.

statua-hrista-iz-ambisa-blizu-portofina

Шизофренија

Признали то или не, има нас доста шизофрених међу хришћанима. Полазим прво од себе, да се ко не увреди бранећи као по обичају идеалистичку слику своје вере. Међутим, мени није циљ блаћење вере. Ни блаћење људи. Има Црква довољно проблема. Али тешко се мирим са личним подвојеностима. Још теже када видим да ти исконски дуализми долазе од стране оних који су засели на своје богословске катедре или епископске тронове. Просто је невероватно да ти исти људи, који годинама живе своју веру, који проповедају и сведоче, тако ноншалантно заобилазе идеалистичку (негде и идеолошку) слику вере. Једно мисле, друго говоре, треће раде. Као да су сво богословље ставили на папир али без Бога живе. Наравно, не сви, да се не играмо генерализација и етикетирања.

Али, зашто толико указивања на себе као неки веромодел? Зашто упорно истрајавати на вербалном перфекционизму ако дела посустају да изречено прате? Колико само свештеника и епископа постоје који готово занесењачком и добро бираном терминологијом сведоче Царство, а са стране, неки у прикрајку а неки отворено, одступају делима од словослагања. Није, дакле, зло у томе што се сведочи, него што треба указати на дубљи проблем који Црква вешто занемарује а то је да мало ко има снаге да живи идеализам своје вере. Свакако, вера тражи подвиг, напор, вољу, како год то назвали, али је чињеница да је овде нешто друго посреди. Имамо дуализам да се више него често форсира идеализам вере који одскаче од стварности Цркве, или, колико је човеку могуће да прими и оствари. У тој зони се ствара онај лични пандемонијум који унесрећен неоствареним идеализмом у пракси даје себи охолост са каматом. Патологија неоствареног идеализма креира поље у којем треба осећати комплекс само зато што си обичан човек. Е, ту смо већ код гордости.

Међутим, да проблем није наиван говори и то да управо таква исфрустрираност може озбиљно да угрози не само појединца већ цело биће Цркве. Јер, онај ко не жели себе да перципира као „само обичног“ човека, храни своје комплексе управо одбраном својих идеалистичких претензија распет распећем које није Христово. Оваква типологија брани своје фикције. Некад и пред замишљеном публиком. Брани и када нико не напада. И умножава своје комплексе јер се поистовећује са изграђеном сликом о себи коју остатак њега не може да оствари. Ту долазимо до раскорака и пуцања идентитета. А оно што пукне, што прерасте у парампарчад, разлеће се у крхотинама на све око њега. Зато када је Црква у питању ово носи једну осетљивост. Јер, ако овакво „пуцање“ датира са високих инстанци онда зло истерује своју рефлексију на „поданичком миљеу“ које не сме ништа да каже под маском „послушности“, или, још горе, под пасивном агресијом.

Није, дакле, реч о чувању своје репутације пред светом (мада се и ту Црква много пута обрукала), него о неискрености јер се живи сопствена заблуда. Цркви недостаје признање своје слабости. Епископима, свештеницима, народу. Уместо идолопоклоничке одбране своје лаж-функционалности да Она Сама не би била осуђена од света, виспреније би изгледало да Црква не глуми своју побожну праведност. Ако су већ светитељи ишли том логиком истицања себе као највећих грешника а делима сведочили супротно, данашњи представници Цркве би могли за промену да престану да истичу себе као највеће светитеље. О тој шизофренији говоримо.

Јесте, једино у димензијама Духа, можемо да схватимо ове слабости и да нема савршених. Једино благодат отклања сваки недостатак. Више је него јасно, или би бар требало бити, да Црква има свој ослонац једино у Духу због чега се она сама, огољена од Духа, показује деградирајућом. Нестабилним табором завађених страна. Међутим, није проблем у томе, ни у Духу, него што и поред окушане благодати не долазимо до личне омекшаности. Обичности. Признавања сопственог недостатка. Као да се унутар Цркве ствара нека паралелна стварност која не одговара карактеру Цркве. Личи на Цркву али није Црква. У Цркви је али није од Цркве. Као да се форсира један механизам, увек вешто испраћен препознатљивом старомодном терминологијом (на којој се чак инсистира, или, чак том истом терминологијом проверава да ли си из „светоотачког корпуса“) где људи лако губе критеријум разликовања између уподобљавања и имитирања. Између обичности вере која чини необично и извештачености која банализује и оно обично.

Е, то је већ улазак у питање: „Какав си човек?!“…

Праштање

„Опраштање зла тамо где кајања нема подразумева повлађивање злу, поистовећивање са њим, његов продужетак, а не тријумф правде. Светост није тако неодговорна да повлађује злу.“

еп. А. Јевтић

 

Проблематика праштања је проблематика неминовног конфликта. Спрам себе и/или спрам другог. Абнормалан спектар разноразних сложених импликација отвара ово поље. Ствар је једноставна али се њеном једноставношћу бол не умањује. Детектовање не значи аутоматски и решавање.

Када нема неког односа, он је дословно мртав. Није у функцији. Не креће се. Нема циркулације. Да би се неки однос показао живим, мора да постоји рефлексија присуства другог израженог погледом, мишљу, комуникацијом, каквом год искреном узајамношћу. Не може само једна страна да буде продуктивна, живоделатна. Дијалогична манифестација никада није била продукт самомишљења. Трење тражи две површине.

Код праштања ствар је комплекснија јер нема само једно лице. Праштање је димензија која два прекинута света поново саставља у један свет различитих бића. Проблем је неизвесност. Проблем је ко воли више. Али силити однос да он постане нешто што по својој природи није, не може се назвати односом. Тако долазимо до реанимације онога ко не жели да буде оживљен, односно, ко не жели сусрет. Имамо свежег леша пред собом који се љути на буђење из коме хватајући за гушу лекара.

Поред игре поноса и сујете, нимало периферан проблем је охолост и наивност. Да се не би догодило да праштање другима постави сопство у један вид себељубља, или, још горе, да праштање другима доведе до нових тлачења. Охолост себе позиционира на фреквенцији господара и поданика, а наивност на некритичном идиотизму. Ниједно није добро, нити од Доброга.

Јесте, Христос је рекао да треба праштати 7 х 77 другоме (бескрајно) али је Он Сам био свестан да у демонској сфери тај постулат нема покрића. Где је намерно истрајавање у сопственој непоправљивости, праштање које такав добија преко кичме свог постојања једноставно нема емотивне завршетке да би препознао вредност и тежину која му се дарује. Ко је навикао да негује своју патологију у окривљавању другог за све, никада не доводећи своје поступке у питање, такав нема више ту способност да препозна своје зло. А када се једном изгуби могућност разликовања добра и зла у себи, по ком параметру онда такав може да уводи критеријуме шта је добро а шта зло код другога?…

Криза

Неке кризе увек опстају. Није све ни у доброј вољи. Постоје законитости и околности које протичу мимо наше воље. Суштинско је да увек нешто недостаје. Неки већи залог смисла од окушаног и виђеног. Нешто због чега човек није увек задовољан. Ту, дакле, није посреди лична незахвалност. Проблем је одрезак бића. Нешто је откинуто од човека а увек му измиче да се усидри једном коначно. Нису то ни питања којима се хране добре радозналости. Ни криза стваралаштва која је позната сваком рудару смислености. Ни песимизам којим се доксолошки критизери хране често. Као да је човек отргнут од неке целине која му по некој недокучивости припада од искона. Налик делу тела које се и у одсуству осећа као присуство. Нешто је из човека ишчупано. Рупа остаје. Рана подсећа. Зато је могуће рећи да човек не налази пуноћу у стварима за којима јури или које је искуством проверио као укусне садржаје. Јер оно што се јури – још није достигнуто, а што је достигнуто – брзо тражи ново утољавање исте глади. Потребно је, дакле, нешто треће. Што није од овога света. Што чак не спада ни у један систем и вртлог кисеоника прошараног вештачким адитивима смислености. Човек не може да не осећа ту кризу. Само је заташкава јединим истим начинима стварности. Лакше је бити инертан него уложити гигантске напоре? Али да бар има негодовања. Не, летаргија је последњи отпор. Човек пред кризом је човек пред – човеком. Пред собом и/или пред Д/другим. Ту је базичност. Ту се види комешање. Отров и мед. Криза ту није ради кризе већ ради човека. Није човек кризе ради већ криза ради човека. Опомиње. Али и шамара немилосрдно. Не дозвољава спуштен гард и мировање. Напротив. Креће се епилептично. Грозничаво. Има циљ. Да роди новог човека и усред њега нови смисао. Није лако. Али лакше је од индиферентности. Или јефтиних сензација. Или истог гутљаја тривијалности. Мучи на кратко али даје последице за дуг период. Пасивност иде другом логиком, не мучи никако али даје последице обамрлости за скоро цео живот. Нема човека без кризе. Свако јој даје лик према својим наклоностима, афинитетима. Али једно остаје – чека расецање врпце за потпуно другачије…

  • Jедини грех који би био могућ јесте не радовати се свом Богу. Зато радујте се да ослабимо све што не личи на Бога!

  • Да ли менталитет или бестидност, питање је сад, али ако је неко срећнији од нас то не значи нужно да већи грех носи.

  • Чудна времена, од оних које знаш када тражиш помоћ – љуте се јер им мера познанства не даје толико смелости да ти своје време наплате, а када тражиш помоћ од оних које не знаш – не љуте се али за све имају тарифу. Једино још појединци живе ван овог клишеа. И то су они који одржавају свет у постојању и због којих Бог трпи овај свет.

  • Увек је тако било, своје безакоње се правдало безакоњима других. Зато се ништа не мења.

  • Ако хоћеш све да поквариш, сваки однос, вредност, културу, веру, брак, пријатеље, итд само се држи приговарања дан и ноћ за све. Ако хоћеш све то неповратно да докрајчиш потруди се да изгубиш било какав критички став.

  • Разумевање иде тамо где негација другог више нема снаге.

  • Нема лепшег умора од себедавања за оне који нису индиферентни на твоју љубав, на који год начин се таква љубав сама манифестовала: кувањем, дијалогом, шетњом…
  • Ништа горе од човека који те најбоље познаје а нема разумевања за тебе. Какав парадокс!
  • Неко је малодушан колико је други срећан.
  • Неко Црквом долази до истине а неко утврђује своје заблуде.
  • Ниједна врлина ради другог се не може реализовати докле год човек жали себе.
  • Када би човек могао у себи да утихне као поодмакла ноћ, чуо би шта има постпоноћни Бог да му шапне, и колико безбројних и неслућених светова покаже…
  • Немогуће је ући у Вечност без последица по своје биће.
  • Нема већег обезвређивања, десакрализације и дефлорације другог до ли да га учиниш да се осећа одвратно након твоје учињене доброте према њему…
  • Није добро човеку бити сам али је некад то прави благослов.
  • Има ли шта горе од самоће која не нуди шамар креативности? Има ли шта горе од отуђења које не мари за позивницу другом? Чему ли се радује овај нараштај ако даље од свог носа не види? Чему ли стреми ова земља ако свако само на себе мисли и гледа? Има ли кога неучареног да изађе из себе према другом? Има ли кога ситог од пљувачке коју лучи презадовољан собом?
  • У надници поштења често је једина плата – нестајање.
  • Неко има велике комплексе али уместо да њих решава, тражи да надокнади своје недостатке другим умећима од којих парадоксално може да створи нове комплексе.
  • Трагедија свих наших неосетљивости почива у чињеници да смо одавно изгубили моћ детета у себи.
  • Ако има веће агоније од усамљености једнога, то је онда када се агонија удвостручи од усамљености пред лицем другога. Једна усамљеност је болна али још има наде, али усамљеност у двоје је фатална и тешко да има повратка.
  • Где је воља за стваралаштвом, ни таленат неће окаснити.
  • Ако својом добротом некога размазиш, знај да ће пре или касније да те уједе.
  • Претерано попуштање и дозвољавање којечега у име љубави а заправо на уштрб љубави због чега и долази до негативног бумеранга.
  • Навикнути на критизере и псеудоморалне фашисте, мало ко је у стању да уложи напор да подигне главу од мрачне хемисфере и осуђивања другог.
  • Сви су добри – док се не појаве интереси…
  • У елегантности спољашње самоманифестације, људи су спремни да поднесу невероватну грозоту извештачености само да задрже импоновање према властитој сујети.
  • Неко је заиста генијалан у неким или чак многим стварима али у потпуности незрео и идиот у неким сасвим обичним или безазленим стварима.
  • Нема егоцентризма без самосажаљења ни самосажаљења без егоцентризма.
  • Сви смо мање – више осетљиви. Неко по сујети, неко по нежности. Неко по неразумности, неко по вишку смисла који га терети. Али најзанимљивији су ми они који на прву лопту тек започете односности лако одустају. Не морају ти ни рећи када си отписан. Они ти то ни не јаве али осетиш на даљину као што осећаш промену времена. Треба одустати ако године а не пар недеља није показало своје. Мада ни то није правило за велике људе. Своје безумље се не може правдати прекомерном осетљивошћу, нити се други може оптуживати за било какве личне пандемонијуме у којем други нема удела, ни кривице.
  • Вештина јефтиног саговорника је да те забавља дијалогом у којем нема ничег конструктивног.
  • Љубав не значи да узимаш само нечије анђеле на себе већ и туђе демоне. Није наивно. Зато није лако волети али није разлог ни не волети.
  • Не отписуј никога ако желиш живети…
  • Смисао мора бити на првој линији фронта…
  • Ако хоћеш утопију на делу онда је то армија истомишљеника…
  • Шта ти је вера…Некоме ходање по води а некоме по трњу…
  • У чаши ништине мегаломаније држе здравице…
  • Колико човек мора бити вулгаран да има коментар за сваког и мишљење о свему?..
  • Одложи своје зло ако желиш другог опет видети.
  • Свашта се може десити у глави онога ко много ћути.
  • Пластифицирана побожност – изгон Духа и убиство врлине.
  • Односи који се исцрпљују једино узајамним приписавањем кривице – не заслужују да преживе.
  • Љуби непријатеље своје али не буди будала.
  • Дистанца од туђег лудила не бива без дистанце од свог лудила…
  • У померању сопствених зидова треба уложити гигантски напор да сретнеш д/Другог.
  • Заблуде припадају малодушнима.
  • Безазленост не подразумева наивност.
  • Прве асоцијације откривају наличије карактера.
  • Вулгарност живи од изопачавања другог.
  • Фрагментарност тренутка сецира целину ствари.
  • Крематоријум врлине – изгон другоцентралности.
  • Пакао – фиксирана хаотичност.
  • Проблем са својим или туђим злом је у неизвесности јер никада не знаш да ли је ударац готов једном заувек или се враћа у новом и јачем таласу. Ничег горег од уснулости у злу и буђењу са његовим истим лицем пред собом тамо где си га оставио.
  • Буди добар. И када зла воља тражи другачије суздржи се. Најмање одрицање успоставља новог човека. Заборави на протоколе и морализме. Препусти се Духу. Нека Његова буде последња у теби. Уђи у самозаборав и остварићеш се!
  • Нови дан, нове борбе. Јучерашњи хришћанин је мртав. Данашњи тражи доказивање.

 

 

 

Монодијалог

Најтеже је срушити идола подигнутог у облику свог мишљења…

Људи замишају дијалог са другим онако како га доживљавају према себи. То онда није дијалог него монолог. Некад ни монолог него својеврсна аутистичност, односно, искључивост за другог. Ако други не улази у дијалог онако како га он замишља одмах се увређено повлачи. У тој неспособности да се ослушне друга страна, или уђе у расправу (а није свака расправа акт мржње), може само или неко ко је дубоко искомплексиран сопственом величином, или неко ко је толико сујетан да од свог поноса не може ни да уђе у дијалог. Различитост мишљења није грех него врлина. Ако хоћемо утопију онда је армија истомишљеника сасвим довољна. Али, из таквог клинча незрелости се тешко излази на чистац новобића.

Са друге стране, ту се, негде на темељу различитих страсти, у дубинама најгрозоморније горчине, пројављују асоцијални људи. Има и таквих асоцијалних умишљених или реалних лидера који би да се старају о друштву и друштвеним вредностима а ни према коме приватно не показују емоције. Они се осећају сигурно само у љуштурама своје надмености, самозадовољства. Који уживају у процењивању других са дистанце, односно, који луче пљувачку на нутринама свог одмеравања. Поремећени нарциси који даље од заљубљености у своје мишљење не виде. Други је маргинализован пред ставом искључивог. Други се не види од свог мишљења. „Мислим, дакле, постојим!“ се претвара у „мислим, дакле, негирам другог!“. Дијалог као могућност сусретања другог је деградиран у потпуности, у корену, самим првим уласком у дијалог. Различитост ставова овакав тип људи види као највећи скандал и пропаст по своје биће. Демони су сувишни колико овде сујете прелива. Не можеш а да се не запиташ колико неко мора бити вулгаран да о свему мора имати свој став и о свакоме коментар. Ту, дакле, не процењује интелигенција већ идиотизам.

Једину реализацију лаж-дијалога, односно, њене замене, дотичан компензује у границама фрустрације, беснила, која постаје једина платформа да се уђе у сусрет са другим. Да би се такав лаж-дијалог манифестовао потребан је садржај. Пошто садржај код идиота неминовно изостаје, јер га он својом бестидношћу умањује, мора се ослонити на друго искуство а то је – наметање кривице. Етикетирање саговорника, како саставни део онога ко се удаљава од теме, је полазна основа, окидач, у нискофреквентном умном саобраћају дотичног. Односи који се исцрпљују једино узајамним приписавањем кривице – не заслужују да преживе.

 Заправо, дијагнозу је лако поставити. Где нема љубави злонамерност мора доминирати. Тамо где дотична типологија није ускраћена за љубав долази до умишљања обуставе љубави према њему у тоталности. Јер само тако се стиче право на кредит да можеш по туђим бићима бескруполозно и без санкција роварити. Проблем настаје када налети на типологију која не пристаје на садомазохистичко троловање. Сукоб је неизбежан. Последице велике. Али само паметан човек извуче поуку из конфликта, док идиот утврђује свој идиотизам у запреминама глупости још истанчанијим опирањем и вређањам. Зато праштање као феномен није једнодимензионално обојен, јер се у њеним сферама рађа она зрелост и мудрост (не и наивност за лажна праштања) која се једном искидала из руку.

На црквеном пољу ствари се додатно компликују. Власт и мишљење се поистовећују. „Владам, дакле, моје мишљење је безгрешно!“. Проблем настаје када одређене полуге власти (било да се дотичемо црквених или политичких структура) намећу своје мишљење као неизмењиво, или, као једини модус истине. Још фаталнија перцепција од ове је ако одређене личности наступају са својим приватним ставовима као да су они општеобавезујући за све друге. Онда имамо корозију изнутра чија се гангрена очитава на поданицима који прикривено или отворено видају своје ране, док они којима таква „политика“ одговара због својих интереса лукаво ћуте да не би изгубили и оно што имају. Тако мишљење једног појединца постаје „страховлада“ за већину. Само они који раде на свом достојанству прихватају тај ризик да због свог става могу изгубити не само оно што већ имају, него и сам живот. Наравно, није сваки лични став израз истине (тако се рађа фанатизам и на страни опозиције), али боље је имати било какав став него бити убијен пасивношћу одсуства било каквог критичког осврта. Црква је тако много испаштала због форсирања мишљења појединаца, а држава ништа мање.

Али, ако би свако неговао у себи пророка, без месијанских претензија него у границама Духа свима датог, који не компромитује оштрицу свог става, и уз спремност да плати пуну цену страдања, не бисмо имали овакве гангрене које се брзопотезно размножавају. Имали бисмо сведока који је ради свог мишљења а опет ради изласка ка свету другог, спреман ући у дијалог који мења постојеће стање. То је најрадикалнији облик уласка у дијалог – страдање ради другог који упорно инсистира на монологу. Христос је свима дао тај пример. Када дијалог није донео очекивана решења Он је занемео пред Својим страдањима ради другог. Али такав вид немости није био искључив, сујетан, повлачећи, него дијалошки кодиран. Када ни страдања нису била довољна да друга страна уђе у дијалог, Он је кренуо у смрт ради другог. Али такав вид смрти није био продукт очајања, протеста, монолога, већ да друга страна уђе у познање своје искључивости. И опет, када је Васкрсао, након Свог Вазнесења, оставио је Себе визуелно ускраћеним само да би човек по слободи ушао у дијалог са Њим. А где се Он уселио, дијалог мора доминирати. Пророчка конотација само указује да дијалог неће бити свуда добро дочекан али да то не мора бити разлог да се нестворена врлина демотивише и обесхрабри.

Ананија и Сапфира

Налазимо се пред једним чудним догађајем. Не налазимо га у Јеванђељу већ у Делима апостолским (Дап 5, 1-11). Ово је први пут, од како је Бог дошао у свет и постао тело, да видимо пројављивање Господње у једном веома тескобном моменту које поприлично подсећа на нека старозаветна рвања између Бога и Израиља. Проблем је што се у старозаветној историји много тога именовало антропоморфизмима (јер Откровење Христово још није ступило на снагу), али овде, доласком Богочовека, видимо другачију интервенцију која се ни пре ни после тога није више тако пројавила. Ту већ не можемо говорити о границама антропоморфизма које је преувеличало или приписало Богу нешто што Он није урадио. Можда је бласфемично рећи али имамо помало сурову слику пред нама: Дух Свети убија префригани брачни пар. Зар је дошло до трења између Сина и Духа? Син дође грешницима а недуго након Његовог васкрсења и вазнесења, Дух спроводи другачију мисију? Наравно, у једном моменту, не на генералном нивоу.

Видимо да су и ученици Христови имали нагиб да у једном трену низведу огањ са небеса да побију оне који се противе али их Христос кори. Шта се онда овде дешава? Јер очигледно је одступање. Као да није било већих злочинаца од Ананије и Сапфире који су заслужили потирање тим више? Било је. Зар није било могуће Христовим изобличавајућим начином довести ово двоје до покајања и само на томе се у Христовом маниру задржати? Било је. Обзиром да се деловање Духа пре овог момента (док је Син мисионарио) и после овог момента више не понавља, могуће да је реч о једном изузетку за опомену не само једној цркви у оно време него свим црквама у свим временима. Подсећање да се Бог не искушава. Подсећање да Суд припада Њему. Подсећање да Он има власт не само да убије него и да оживи. Не смемо изгубити из вида Ананију и Сапфиру из есхатолошког, васкрслог угла. Па опет, не може се човек не запитати, зашто таквог вида деловања Духа нема данас? Ако се данашња аргументација темељи на исказу да Бог не жели да буде вољен због Његове силе, а у овом случају Духа многи би данас дрхтали и нико не би по слободи волео Бога, зашто онда овде видимо другачије иступање? Зар је Богу потребна демонстрација силе када је се Христос много пута одрекао у корист човечанства? Када је и Он Сам одолео Сопственој сили много пута а могао ју је спровести? Наравно, говоримо о изузетку јер деловање Духа се не може ограничити само на овај контекст када је Његово првенствено дејствовање очишћујућег и освећујућег карактера.

Имамо једну опомињајућу догодовштину пред нама у чијој диоптрији можемо изблиза боље да погледамо многе парове. Несумњиво је да има љубави међу многима али често се та љубав између двоје не превазилази искораком према неком трећем. Долази до уједињења љубави на заједничком нивоу које врхуни у презиру према неком трећем. Ту се показује демант љубави. Двоје нису довољни да се одрже заједно на једном месту. Потребан је неко т/Трећи. Не само у димензијама рађања деце, проналажењу пријатеља, итд., већ, наравно, ради се о Богу. Бог који иште већи императив: „Ако љубите само оне који вас љубе каква вам је хвала?“ (Лк 6, 32-34). Веома провокативно. Данас имамо пуно сепарација, кланова, унутар породице, унутар фирме где радимо, унутар цркве којој служимо. Треба се запитати. Интриге и резервисаност постављају границе отуђења. Заједничка оговарања не доводе до изласка према неком трећем. Љубав која постоји само унутар једног гета на ушртб другог гета, једног члана породице на уштрб другог члана, итд., није модус који може такву љубав потврдити као љубав. И демони се уједињују против људи када су гладни зла, али када су сами са собом потиру један другог. Тако је и са паровима. Уједињени само у зони интереса. Питање је колико уопште воле једно друго или само на свој интерес мисле у односу на дежурног другог поред себе. А ако неко не припада њиховом калупу, окрећу се заједнички против њега, држећи се у том науму чврсто један другог. И ту можемо додати оно Христово: „Када дакле ви зли будући знате добре дарове давати деци својој… (Лк 11, 13)“ или: „Од сада ће устати мајка на ћерку…(Лк 14, 26)“. Посреди је демаскирање лажне љубави, љубави која није Бог, јер Бог воли и добре и зле, а лажна љубав воли само један однос унутар себе док за други однос изван себе презире.

Можда смо у случају Ананије и Сапфире ми опоменути? Можда се њих двоје нису ни волели. Спољашњи поглед Дела апостолских не открива њихов унутрашњи однос, осим што се запажа њихова „унија“ на нивоу да слажу и Богу и народу. Колики је ниво водостаја наших лажи данас? Оних које свесно носимо, или још горе, оних којих нисмо ни свесни да носимо? Најпре оних које знамо да носимо а глумимо да не знамо да их носимо. У тој глуми, у том немогућем самоскривању а да не знаш у који угао сопства си сакрио истину, се крије сав пандемонијум нашег лицемерја. То је место које треба ишчашити. Па ако Дух већ продире до расецања кости и удова, онда само можемо наслутити колико је место овог пара било безосећајно за свет око себе, да Дух прилази са радикалном оштрицом. Можда је Дух попут неког хирурга кренуо у операцију али се девијација нечије патологије толико показала фаталном да тело није могло да издржи исту. Зато смрт обара ово двоје. Дух је кренуо према њима ништа мањом педесетницом освећења али друга страна није нашла место за Бога у свом срцу. Природна последица непримања Бога у сопствено биће је смрт. Овде само видимо изузетак јер је и спољашња фасада (анатомија) потврдила своју отпадију. Не може тело умрети за Бога пре него што срце умре за Њега. Данас немамо таквих сведочанства Духоодмазде. Свако ко се удостојио да искуси Духа у свом бићу, мора да сведочи Духа љубави јер се укус блаженства не може слагати. Неодвојиво од Цркве, неодвојиво од пријемчивости. Ипак, нека Тајна остаје да трепери у ваздуху. Тајна која поред велике слободе оставља простор за страхопоштовање.

Колико год случај Ананије и Сапфире изгледао бруталан, јер ни мање ни више задобише смрт само због једне лажи (а данас имамо много већа зла), не можемо ући у Божије мотиве. Очигледно у овом примеру видимо више од једне непријемчивости. Видимо трагедију брака као таквог изолованог од света других. Заједницу која се противи Заједници. Лаж овде носи велику цену. Могуће да је пре реч о унутрашњем устројству бића које је у потпуности незаинтересовано да прихвати свет другачији од својих интереса. Такав вид отуђења врхуни не у једној охолости, него у две охолости. Једна охолост утврђена сопственим фантазмима и жељама. Овде имамо, дакле, једну заједницу која не жели да доприноси развоју друге Заједнице. Овде се суочавамо са антиномијом између мноштва биолошких заједница које не желе заједничку основу са Црквом. Зато овакав вид иступања Духа више наликује на есхатолошки угао гледања, оштро пројављен само на једном историјском месту. Одвајање од Бога и одвајање једних од других подсећа на овај вид разлучења. Ипак, један занимљив скандал остаје за рационалисте: Божије убиство не сноси никакву моралну одговорност.

Данас ћемо се задржати на две занимљиве, јеванђељем забележене, личности. На капетану (Лк 7, 2-9) и на Закхеју, старешини цариника (Лк 19, 1-9). Анализираћемо њихове профиле и покушати да изведемо, без неког сложеног заплета, синтезу чија обједињеност би се могла уцеловити у карактер једног савременог профила. Можда и читаоца ових редова.

Видимо капетана. Има болесног слугу. Везан је за њега. Очигледно капетан, чије име не знамо, није неко ко користи своју позицију да би тлачио оне који под влашћу стоје. Ту би се и данас многи могли поучавати, како политичари, тако и епископи. Пише да му је био мио. Овде, дакле, затичемо нешто више од класичне униформности, званичности, чина, сталежа. Постоји неки однос који није омеђен ни тиме што је један капетан а други слуга (Лк 7, 2). Овај капетан је очигледно неговао велико човекољубље, јер осим што није био искомплексиран својим чином, показује се, линијом сведока, да је био наклоњен не само римљанима него и према јудејским старешинама. Очигледно га политичка трења између два народа не дотичу на тај начин да буде присталица само једне стране. Занима га човек као такав, оперисан од спољашњих форми националности, религиозности, итд. (Према другим изворима: „Капетан, или сотник, или стотинар, био је свакако старешина војничке посаде у Капернауму, главноме граду на језеру Галилејском. Да ли је он био непосредно под римском влашћу или под влашћу Ирода Антипе, сасвим је споредна ствар; премда је вероватније, да је био римски официр; главно је, да је он био незнабожац и да није био Јеврејин. Ово је први официр римски, који се спомиње у Јеванђељу, да је поверовао у Христа. Друго је био капетан страже под крстом Христовим, који је видећи страшне појаве у природи при издисају Господа, узвикнуо: Заиста овај бијаше син Божији (Мат. 27, 54)!“. 

Капетан, незнабожац, брине о градњи синагоге и љубави према народу који није његов (Лк 7, 5). Не видимо ограниченост, нема ксенофобије. Па опет, иако незнабожац, а још ни хришћанин (јер се вера Христова тек зачињала), показује одсуство колебљивости чувши да је Исус у близини. У њему се покреће нека лавина. Како уопште зна за Христа? Или га је мучење његовог слуге (према другим преводима: младића, војника) толико потресло да и он, попут крвоточиве, Хананејке, и осталих, прилази Христу као последњем алтернативном решењу. Премда у великој вери, догађа се нешто друго што не затичемо код других протагониста. Капетан каже: „Господе, не труди се, јер нисам достојан да под кров мој уђеш!…него само реци реч и оздравиће слуга мој!“ (Лк 7, 6 – 7). Осим што иде логиком скромности, у којој вера не малакше пред теретом невоље, изводи оправдање свог поступка зашто Христу „брани“ да њему дође поредећи свој положај и послушност његових војника (Лк 7, 8). Христова реакција је занимљива. Писмо бележи као „дивљење“. Христова задивљеност иде до богоинтимних граница да Његово грло мора изустити очарајавуће: „Ни у Израиљу толику веру не нађох!“ (Лк 7, 9). Очигледно је капетан био толико уверен у свемогућство Богочовека (без обзира што није имао свест о Христове две природе, Богу Тројици, разлици између апофатичког и катафатичког дискусрса, итд.) да Христос парадоксално „остаје разоружан“ силом вере која је дошла пред Њега. Христос не може а да не дејствује у овом случају. Вера је толико велика да је не затиче ни међу онима код којих је мисионарио. Парадоксално, капетан, римљанин, многобожац, испољава веру у Христа и Његово посредовање. А Христос такву добру вољу веросведочења не затиче ни међу онима којима је првима дошао. Слична компарација се затиче са данашњим људима који не долазе из класичног оправослављеног и националног миљеа а покажу већу претежност својим себедавањем од оних који су одмалена узгајани као хришћани. Капетан се не лимитира на некој наивној симпатији према Христу.

Закхеј није ништа мање занимљивији. Он беше старешина цариника и веома богат (Лк 19, 2). У његовом случају не затичемо ону оштру Христову критику да је „богатима тешко спасити се“. Очигледно је и он радознао попут осталих да угледа Ко је Тај што протиче, али осим што је изабрао да не буде равнодушан, његова „добра воља“ се испољава у моменту упорности да претекне погледе других тиме што ће се попети на дрво смокве (Лк 19, 4). Христу се очигледно допала његова довитљивост да избегне метежност и тискање само да би Њега видео. Али акценат није на погледу, ни радозналости, и данас има много погледа и површних радозналости, овде Закхеј, сигурно узбуђен, показује жељу, пријемчивост за Христа о којем дотад ништа не зна. Можда су се и други у близини пењали где је ко стизао, али Христос задржава Свој поглед само у његовом случају. Осећа се узајамност. Не јефтина размена погледа. Јер, Христос му се обраћа а Закхеј се радује што ће имати прилику да Га угости (Лк 19, 6). Зашто би се радовао ако му Тај Странац ништа не значи. Овде је нешто прећутано. Сигурно је да се нису познавали од раније. Али, догађај се креће сувише брзим одвијањем у којем се чини да нема ничега толико фасцинантног. Реакције других су интригантне. Одмах наступа негодовање. Као да се Христос компромитовао. Данашњим поређењем као када би Христос обедовао са најгорим политичким структурама или црквеним елитама. Могуће је да Закхеј и није био неки моралиста, али вера која искрсава у њему чини да поступи моралније, јер дијалог између њега и Христа је минималан и тамо где почиње ту се одмах и завршава: он непоколебљиво, чак и неупитан за било шта од Христа, осећајући сигурно неки зазор, сам узима иницијативу да ће своју имовину поделити упола сиромашнима а оштећенима надокнадити са каматом. Свестан је, дакле, неких својих пропуста иако нигде није децидирано да је у било чему погрешио (Лк 19, 8). Нико га на то не тера. Чак ни Христос. Али Закхеј не жели да буде пасиван посматрач Занимљивог Странца, осећа неки вид „задужености“ због чега узима Христа за сведока/посредника, да у Његовом присуству некако не остане незапажена добра воља коју тим актом показује. Христос овде, као у случају капетана, показује дивљење: „Данас дође спасење дому овоме!“ (Лк 19, 9). Овде није само реч о томе да Христос похваљује његов морални подухват. Спасење се може огледати у томе да му је дошао Сам Син Божији лично у дом. Свакако, ни Закхеј ни лимитра сам себе на некој наивној симпатији према Христу.

Због чега је све ово важно? Зашто баш капетан и цариник данас на једном месту? Да бисмо открили своја наличија. Несумњиво је да обојица показују веру. Код капетана је само домен вере израженији и на релацији „вера – чудо“, док код Закхеја је домен вере мање изражен а на релацији „боготражење – богопроналажење“. Суштински резиме је у следећем: капетан се не осећа достојан да Бог уђе у његов дом, док Закхеј једва чека да са радошћу прими Христа у свој дом. Ипак, код обе стране, једна из јудејског а друга из римљанског миљеа, постоји отвореност за Бога. Тако и ми са радошћу и осећањем недостојности треба да примимо Христа у себе. То је тај обједињавајући концепт двају протагониста у нарав једног савременог хришћанског човека. Последице су очигледне. Закхеј одмах преполовљавања своја и туђа задужења а капетан показује велику веру која уздрмава самога Христа. Тако Закхеј у нама треба да научи да прашта и помаже другима, а капетан у нама да се не надимамо својом позицијом, да не гледамо попут њега ко је ко. Само на тај начин ћемо наћи капетанову веру која чудо твори ако у димензији Закхејевог опраштања дугова прихватимо друге какви јесу. А да реакција Христова не буде сведена на један похваљен морални чин код обојице, акценат Христове реакције, како онда тако и данас, јесте у похвали вере. Вере која магнетно привлачи и устројава Царство Духа сада и овде…