Archive for децембар, 2015


Динар

Једна од најзанимљивијих и најкраћих прича које затичемо у Јеванђељу је прича о посленицима у винограду на релацији господара и радника. Типичан трговачки однос какав налазимо између данашњих директора разних предузећа и запослених службеника у њој. Мада у данашње време има више диктатуре док у овој причи видимо споразум. Ипак, Христос овде Себе поистовећује са газдом/шефом а следбенике који ће кренути за Њим са радницима који ће наставити Његов посао. Није нужно, дакле, тај посао везан само за клирике већ све у Њега верујуће. Можда је само мало незахвално и рогобатно саму животност вере поредити са нивоом професије, односно, посла у овом контексту. Христос пророчки открива домене докле и са каквим мотивима ће људи кретати на пут вере. Говори се о хришћанима кроз све епохе. Нажалост, најамнички мотиви ће предњачити. Уместо да слобода и љубав буду императив, већина ће попут добро истренираног пса за награду извршавати своје дужности а награда се неће остваривати у границама нестворене већ створене реалности.

У овој причи видимо Божији призив. Радници се одазивају сукцесивно, етапично, не сви одједном. Имамо, дакле, примера ради, један животни век у којем се различите генерације у различитом временском интервалу одазивају на Божији глас. Трговачки речено, Бог се са сваким понаособ договара око плате. Плата је овде синоним благодати, врлина, Царства, итд. Само оштро око разазнаје да је сама награда/плата заправо Сам Христос, однос са Њим, али то се у овој причи нити помиње, нити открива. Контекст као да је намерно ућуткан да би промашај више дошао до изражаја.

Занимљиво је да неки савремени експерименти са мајмунима и људима показују завист, горчину и незадовољство ако други добије исту награду (или бољу награду) за исти урађени посао (или посао који је краће  урађен) а да они сами буду ускраћени (или пак другачије награђени). Слично се дешава и овде. Радници последњег часа добијају исту плату као они први. Ово је централни фокус приче. Хипотетички, то би наликовало као када би Бог исту благодат дао ономе ко је дошао на почетак и ономе ко је дошао на крај Литургије. Или, још провокативније, ономе ко се Богу посветио од ране младости даје исту плату Духа као ономе ко је кроз разне турболенције и сагрешења пронашао веру у дубокој старости.

Сада настаје расуло. Радници се буне. Приговарају. Дају себи овлашћења која не поседују. Јер нису на месту Другог. Немају ингеренције господара, газде, шефа. Јер нико од дотичних није Бог. А више су се трудили од других радника. Ту се открива сва тарифна стварност мотивације са каквим интересима је неко крочио на пут спасења. Да није бестидно било би манијакално. Слично је и данас, када се оголи сфера Духовности, добија се иста побуна, представа оличена у разним видовима штрајкова или страначког запошљавања. Ипак, овде то није тема. Али, подударности постоје.

Занимљива је свакако Христова реакција. Христос одговара према њиховим параметрима. Ово је можда и слика есхатолошког суда. Као да хоће рећи: „Зашто негодујете? Ви сте желели такав однос а не Ја. Погодили сте посао за динар!“. (Наравно, сигурно је да динар није био у оптицају као курсна финансијска вредност код старих Јевреја али у преводу СПЦ се указује на динар вероватно ради лакшег поимања и са свешћу да динар као појам није главни акценат приче. Ипак на другом месту превод се држи издаје Христа за тридесет сребрњака па мало наилазимо на антиномију). Плус Исус додаје: „Зар је твоје око зло што сам Ја добар?“, указујући да Он нема потребу да се правда, полаже рачуне, препире и објашњава, али ипак указује на пропуст другог. У овој причи не видимо да су радници који негодују неисплаћени. Јесу, исплаћени су. Дакле, нису искључени из спасења. Спасени су. Али су добили укор Божији. Њихов поступак није на месту. Сличну паралелу затичемо у причи о блудном сину где завидни брат не може да прихвати повратак у достојанство брата поред себе јер се први више трудио да буде уз оца. Ово је слика између Бога и хришћана. Бог критикује таквог хришћанина указујући да је он увек имао удела у Његовој благодати, те зашто да је нема и други. Наравно, ово такође не значи да је завидни брат остао без удела наслеђа, то јест, спасења. Прича је незавршена. Не мора се нужно поставити у угао есхатолошког суда. Више као опомена онима који би Бога и Божије да конфискују само за себе.

Вратимо се динару и виноградарима. Неко ће рећи да овај вид трансакције од стране Бога није коректан. И није. Не само што није коректан, него није ни моралан. И још више – понајмање је логичан. Али, баш зато што је контрадикторан, баш зато је показатељ Божије воље. Наши судови и параметри нису и Његови судови и параметри. То никако да научимо. Овај његов нимало етичан акт нама може послужити као образац да заборавимо на неко хришћанско стажирање (јер и најбољи могу пасти) и да уместо стандардно – симптоматичних и робовласничких вероосмишљавања, смелије и одговорније приступамо престолу благодати сваки пут као да је први пут и са поштовањем других који тек полазе на пут вере.

Прича је опомена да се уласком у динамизам вере не може неговати трговачки однос са Богом. Нема механизације. Вера нема валуту. Не треба да постоји вештачка послушност. Надасве, треба уклонити псећу истренираност да се све ради за награду и да место за завист нема. Не треба заборавити да и онај ко напредује може да отпадне. Сетимо се како је велики Саул изгубио благодат која је после припала Давиду и да Бог исто може учинити данас ако види наше отпадање. То је оно Христово: “ Јер ко има, даће му се, и претећи ће му; а ко нема, узеће му се и оно што има.“ Само на тај начин ћемо формирати једну здраву црквеност која неће бити базирана на фарисејском одмеравању, али најпре на најамничкој интригантности која у свему види (управо због поређења са другима) своје оштећење а тражи (управо због поређења са другима) – своје обештећење.

Advertisements

Страдање и светост

Имамо један занимљив проблем пред нама. Страдање и светост. Људи поистовећују ова два појма. Мисле да колико страдаш у животу то показује нечију светост. Пример са многобројним апелима и трагедијама свакодневнице. Можда је пре акценат на неискварености усред страдања. На могућности да се не огорчиш и постанеш суров усред шамарања животом и животним проблемима. Нема човека који у нечему не страда јер и када се оголе спољашњи узроци израстају они најболнији – унутрашњи. Па опет то није мерило светости. Морају се одвојити појмови. Јер, колико год неко имао тежак живот или немао, ни један ни други живот нису мерило светости. Можемо и требамо да саосећамо, и то није проблем, али ни то наше саосећање није узрок светости. Светост је самостална. Мада ипак не жели бити монадична. Отуда толико инсистирања у хришћанској терминологији на заједничарењу и односности. Светост је Божији начин постојања Који не гледа ко је ко. Може се наћи и код светог Максима Исповедника став да многи страдају али да не страдају сви ради Христа. Треба у ово проникнути. Има заиста тешких животних прича на које је готово немогуће остати равнодушан. Ако смо људи. Ако смо хришћани. Али то опет није мерило светости. Што не значи да онога ко страда не треба поштовати или му помоћи. Можда су то само одскочне даске ка ступању у однос са Једино Светим, или пак, рефлексија окушаног Духа који покреће човека да некоме помогне. Само, дакле, треба пазити да ови појмови не постану синоними. Јер, тако долазимо у позицију да све који страдају, основано или неосновано, изједначимо са светошћу. Тако опет маргинализујемо Бога. Када, на пример, ученици питају Христа шта је младић урадио да се роди слеп, Он каже да није ништа него да се јаве дела Божија на њему. У том аргументу можемо да видимо да једна стварност припада страдању а друга светости али да могу да се нађу на једној заједничкој основи без поистовећивања. Христос пострадалом даје светост која је уједно и очишћење од дефекта, али нигде дефект не изједначава са Својом светошћу. Долази до сусрета између светости и страдања. Тако је и са проблемима које имамо или са којима се сусрећемо. Можда су то пре могућности/изазови да се усред торнада нађе мирна лука нествореног века. Сам Бог, Тројични и апофатички, онострани и овострани, саборни и лични. Зато је живот једна дивна непредвидива драма у којој смо понајмање посматрачи а највише учесници. Ако смо људи. Ако смо хришћани…

Несанице…

  • У злу су многи солидарни, у добру – пасивни.
  • Тек када паднеш спознаш где ниси пазио ходањем.
  • У уму екстрема ништа нема стабилну вредност.
  • Није свака опомена из мржње, али ни свака из љубави.
  • Злом срцу демони нису потребни.
  • Неко мора проћи кроз бројне препреке да би спознао очигледно.
  • Парадокс је кућа у којој је истина станар.
  • Ни вера, ни дела – само у Христу имамо покриће и потпору.
  • Размаженом се не може угодити.
  • Искључивост – религија примитивних.
  • Аналитика – предатор ближњега.
  • Бог – ухватљива неухватљивост.
  • Узвишеније је ходати по страстима неголи по води.
  • Два су лица осетљивости: или сујета или нежност.
  • Ко зна шта хоће – наћи ће начин да оствари како хоће.
  • Од лудака у лудници већи су лудаци у Цркви и скупштини.
  • Где расту страхови – параноја и полтронство напредују.
  • Врлина без Бога – грех врлине.
  • Ко уме да насмеје другог – више од једног живота у себи носи.
  • Не припадамо ни сами себи а хоћемо да други припадају нама.
  • Утеши другога или својим знањем или својим тужним искуствима.
  • Не растрзавај се на све стране – није човеку дато.
  • Уноси се само тамо где си позван.
  • Сабран у себи – хармонија Цркве.
  • Пусти нека Дух води – не опири се.
  • Жалити себе – парализа живота.
  • Ако је шта пролазно – не значи да је безвредно.
  • Све је неизвесно осим смрти и Васкрсења.
  • Разочарења су опомене шта у себи треба мењати.
  • Богата машта – или рудник злата или сувог камења.
  • Крепити се недостатком другог може само фаличан човек.
  • Комплекси не дозвољавају прогрес врлине јер ако и учини шта вредно, човек у зазору од критике других сахрањује и оне врлине које је тек започео.
  • Претерана озбиљност – девијација одговорности.
  • Блажено је знање које не познаје зло.
  • Бог је само појам док се не појави Његова сила у Имену.
  • Свака вредност која се не уновчи код Бога – губи вредност.
  • Држи се у трпљењу – све је пролазно осим Бога.
  • Револуција и пасивност не решавају проблем. Револуција ће пролити туђу крв а пасивност сопствену. Треба тражити треће решење тамо где нешто не ваља и не функционише прикладно.
  • Све што дише трпи осетљивост али нису сви ради Бога осетљиви.
  • Добар знак мира и здравља је када си уморан од себе.
  • Не штеди звер када се једном осили.
  • Ауторитет не полази од себе већ од Бога унутар себе.
  • Све можеш осим што слободом другог не можеш.
  • Наша ограничења нису проблем слободе већ смрти.
  • Када све умукне у теби до најмањих детаља – тад си близу Бога.
  • У слабости природе познај њене најбоље могућности.
  • Обликовање Бога у теби није твоје дело већ деловање Духа. Твоја је само слобода.
  • Ако Му дозволимо – Бог ће нас научити како да се понашамо.
  • И од оних од којих највише учиш – не стварај идола.
  • Ништа жалосније од извештаченог осмеха.
  • Зло живи од понижења другог.
  • Ко себи даје сувише за право или на самоважности – у свему ће се осећати увређено или повређено.
  • У партији пријатељства ако не играш на добитак – добијаш пријатеља.
  • Здрав осмех носи велики низ односа са собом.
  • Све што недостаје – недостајањем самим – себи диже цену.
  • Завист се јавља услед страха да ће нас надмашити они које не волимо или који нас не воле.
  • Ко не поштује оно што има – природна је последица да изгуби то што има.
  • Ко не уме са собом – не уме ни са ким.
  • Ниједно зло није зло само по себи. Тек када уђемо у мотиве и последице можемо да процењујемо запремину неког зла и да га потврдимо или демантујемо као само зло.
  • Некада нам се чини да нас живот мрви а заправо нас је Божија лудачка љубав само јако загрлила.
  • Узалуд многе слуге ако те нико не воли какав јеси.
  • Ко намерно истрајава у свом незнању – треба га саблазнити.
  • Неко је заиста генијалан у неким или чак многим стварима али у потпуности незрео и идиот у неким сасвим обичним или безазленим стварима.
  • Све глади завршавају у глади.

 

 

 

 

Зашто је у Јеванђељу поменута жена Понтија Пилата са својим сном? Од свих јеванђељских протагониста, она се чини понајмање битном. Ипак, директно или индиректно, заузима своје сведочеће место у историји страдања Богочовека. Оно што остаје интригантно је да није реч о појави која је била од следбеника Христових. У Јеванђељу се помиње само на једном месту. Својим сном сведочи за Христа молећи мужа да се не меша у Његову смрт јер је „у сну много пострадала због Њега“. То је све са чиме располажемо. Отвара се поље за спекулацију и анализу.

Можда, заправо, она није толико битна колико је већи нагласак на њеном сну о чијем садржају, као ни о каквом виду страдања се ради, заправо не знамо ништа. Да ли је она пострадала у сну? Да ли је пострадала сањајући Христово страдање? Да ли је пострадала самим тим што је сан био тежак а да јој реално није било стало до осуђеног у лицу Исуса Христа? Да ли је реч о неком другом страдању? Не знамо. Па ипак, многи вишевековни оци, осетљиво резервисани на домен сна, овде би јој поприлично замерили што сновима поклања пажњу. Наравно, неки би јој тим више замерили самим тим што је само жена Понтија Пилата. Тако оци улазе у коштац са старозаветним Јосифом, прволигашем тумачења снова, а од српских савременика у клинч са др. Владетом Јеротићем и светим Николајем (Велимировићем), који су једни од ретких имали позитиван приступ према сновима јер би они стали на страну сна Пилатове жене. Евидентно је да символизам снова не треба потцењивати. Проблем је само што не знамо који долазе од Бога а наш умни саобраћај је већ довољно дисхармоничан.

Вратимо се Пилатовој жени. Нажалост, ми смо остали ускраћени за тајну сликовитост сањаног. Нема записа о томе. Јеванђеље мада сведочи о њој и њеном сну, не оставља траг. Ипак, ако улазимо у проблем тумачења незаписаног, остајемо само у доменима спекулативног. Покушају да досањамо неизречено изреченим са изузетном опрезношћу од фантазија. Можда се у њеној фигури и њеном сну негде крије наговештај њене отворености за Бога којег не познаје али Он познаје њу, чим се удостојава таквог сна. Можда је добила такав сан као опомену сличан завршном сценарију филма „Долази инспектор“, премда опомена неће бити довољна да се други уразуми. Можда слутња да се тог трена у свету, надомак ње, дешава нешто страховито важно као што је егзекуција Бога Сина. Па ипак, намеће се питање: зашто од свих запажених протагониста, баш она и њен сан заузимају тако снажан нагласак у једном драматичном тренутку да то заслужује уметак у Јеванђеље? Јер, видимо да нико од апостола, или других следбеника који су пратили Христа, нема такав сан, нити наговештај. Штавише, скандалозније је да једна анонимна жена, вероватно одгојена у култу многобожачких манира, има већу свест о предстојећем погубљењу од ученика који су три године даноноћно били од стране Исуса упозоравани на тај моменат.  Очигледно је реч о додиру Божијем. Ко зна, можда и ненаметљива сугестија да Пилат ипак не опере руке од учешћа у смрти Богочовека? Не знамо. Могуће је да због њене вере или неискварености, добија овакву упечатљиву уздрманост, а да није разумела о каквом или чијем страдању је реч. На крају крајева, зашто би баш Христа сањала? Од свих разбојника који су годинама добијали исту казну? Сигурно је да њен муж није први пут одлучивао о поштеди или пуштању. Значи да је била упозната са природом његовог посла који се вероватно није огледао само у томе.

Ипак, овде, у смрти Христовој видимо да се сва творевина буни. Неки су на његову смрт остали равнодушни, други не. Али, у њој се нешто буни, ломи, кида. Осећа претњу, страх, немир. Уопште свој сан не доводи у питање а сигурно је и ранијих година могла да сања друге кошмаре. Овде ипак прави изузетак. Одмах консултује мужа. Не двоуми се. Да ли је уопште видела Христа пре свог сна? Ако није, како је могла да зна да се ради о „разбојнику“ који ће пострадати? Или су до ње долазиле гласине на основу којих је несвесно таложила наслаге за (не)сањано? Чудно свакако. Па ипак, њој као таквој се даје неки вид визије у сну. Вероватно је гледала смрт Христову пре смрти Христове који свакако није био обичан човек.  Нешто ју је ту преломило, поколебало. Јер, такав вид одлучности да Он не пострада, или да се ни она ни муж не мешају у Његову смрт, не показују ни ученици („Ударићу пастира и овде ће се разбежати“, сви су Га оставили). Осим ако није реч о подмуклом: „Не мешај се у Његову смрт, па нека умре свакако без твог удела!“. Потајно се надам да је у овој непознатој жени одјекнуо крик препознавања Бога у телу чије интуитивно искуство можда није умела да изрази. Да то није тако важно не би ни стало у Јеванђеље. Укључена је у ток дешавања. Хтела то или не.

Неки извори преносе да Понтије Пилат није био баш тако благе нарави како га савременици представљају. Можда је овај неочекивани упад Божији у виду сна покушај да се сам Пилат боље запита о својим поступцима посредством жене која му је најближа. Има неке логике у томе да ако је неко неразуман Бог бира оне разумније из кружења неразумног да би га довео до смирења. Ипак, мада Пилат није децидирано за Христову смрт, он даје Христа својим војницима да му се наругају, да га ишибају, да му скину одећу, да му ставе натпис изнад крста. Не може се говорити да је то рађено без његове дозволе. У исходу пуштања разбојника Вараве а задржања Христа видимо да није послушао своју жену. Можда није смео у страху од својих надређених, или могућих непријатности ако би га Јевреји оклеветали да пуштањем Христа ради против Рима.  Он брине свакако за свој положај. Прање руку је префригани покушај заузимања неутралне позиције, јер одлука ипак пролази кроз његове руке. Због његовог карактера, он није удостојен сна као његова жена јер остаје крут и при живом сусрету са Христом („Мени не одговараш?“). Држи до себе више него до жеље за реалним дијалогом јер је сигурно и ранијих година имао пуно таквих формалних саслушавања оптужених.

Пилатова жена се, дакле, помиње само на једном месту. Ништа више не знамо о њој. Њена појава остаје загонетком. Њема умешаност – незапаженом. Њен сан – најмање битним. Па ипак, Бог је узима за сведока предстојећих страдања Христових. Могао је такву визију да подари било коме, Богородици Марији, ученицима, неком трећем, али Он бира баш њу. Није то наивно јер сведока није изабрао из кружока где је Богочовек деловао и проповедао.

Може ли искуство ове жене да нас доведе до неке поуке? Може. Њено искуство показује шта треба да нас ослободи од амишовске гетоизације црквених сабирања. Да нас научи мањој ксенофобичности од свега и свих а што није нужно уоквирено верификацијом граница хришћанске конфесије. Да нас усмери на веће ослушкивање других, јер се Бог може осведочити и посредством оних који нису декларативни верници. Да нас доведе до питања: колико ли је само таквих сведока и сведочења било а да нису дошли до изражаја, нити узети за озбиљно схваћене у црквеном естаблишменту, као што можда ни Пилат није за озбиљно узео сан своје жене. Да ли ми можда пребивамо у некој грозоморној отпорности сличних навијача попут оних који су скандирали: „Распни га, распни!“. Можда и ми будемо, или већ јесмо, на тој страни распињача мислећи да Божије дело творимо.

Помало уморан од излизаних проповеди на Литургијама. Некада стичем утисак као да се њима умањује сама важност богоприсуства. Увек иста моралистика. Мање – више. Свештеници који набрајају грехове и промовишу предуслове загарантованог спасења. Нико не уме да изведе преокрет. Да понуди загрљај Божији. И народ стоји и немује. Помирен, дотучен својим безакоњима. Као овце без пастира. без наде. А сви стојимо пред престолом Божијим. И управо Га ту, пред Лицем Његовим, мимоилазимо. Каква туга и промашај. Концентрисани само на свој грех, или још горе, на грех другог. Пред самим олтаром?! А Бог би да нам покаже чудо Свог присуства. Да нас уведе у Његов начин постојања. Да нас ослободи од тога што би да Му понављамо једне исте грехове, јер од толико набрајања, окупираности њима, не можемо да чујемо шта Он има да нам каже. И још више – шта да нам дарује. Као да Му у реч упадамо. Има нечег вулгарног у томе.

Пред Лицем Чаше Његове, ми не разговарамо са Њим, не остварујемо сусрет, већ само са собом. Фрустрирамо се не налазећи покоја на најсветијем месту Божијем. Не личи ли то помало на пакао? На оно за шта смо највише и најтесније везали свој идентитет? Јер нам је, чак и у име скромности, обнављање нашег зла прече и ближе од сједињења са Њим, игром ироније, пред Самим Богом на месту Цркве.

Изаћи из Цркве непреображен јесте хула на Духа Светога. Обезвређивање дара у којем смо до малопре учествовали. Као када би се човек најео и напио на нечијој свадби а отишао са исте вређајући најгнусније младенце и госте. Таква је незахвалност.

Дакле, похвално је кајати се и молити се, али уместо набрајања грехова и вртлога жеља, узвишеније је дозволити Богу да нас уведе у Његов начин светог постојања. Јер, када се Он усели у нас ни кајање ни молитва нису више потребни. Оптерећујући Њега нашим животом, или животом другог, не дозвољавамо себи измену Њиме. Заправо, ако те Сам Бог силом Духа не одобровољи, ти у односу на оно што је Више не можеш ни да увидиш штетност онога што је ниже а камоли да га коригујеш. Ако, на крају крајева, из неког темеља треба да никну кајање и молитва, то нису онда кајање и молитва сами по себи, већ сам сусрет, искуство, однос и сједињење са Богом. Тек, дакле, из овог другог ниче оно прво. Само тако, додиром Другог, настаје благодатна мотивација да се коригујеш. Изнова и изнова. И освећујеш. Изнова и изнова. Замењене су вредности. Релације поремећене. Стиче се погрешан утисак да су кључеви спасења положени у џепове људских напора.

Некако се, пред толиким самоистицањем којечега, Христос заклања. Маргинализује лаж – важношћу самих грехова. Христос се не види од глади за кривицом. Гладан самомучења – сит је Бога. У спектру самомучења страдају и други неминовно. Нема Христове отелотворене присутности у нама. Конкретног Бога сад и овде. Оног Који ослобађа од сваког недостатка или умишљене врлине. Христа који уводи у онострано сад и овде. Који нам отвара олтар срца да прими светост Његовог Даха. Који се шири кроз све пукотине зеница да успостави Тајну новобића сад и овде. Управо ова димензија есхатона у месу треба да нас припитоми. Ослободи. Без грчевитих притисака. Довољно је страшно што умиремо сваки дан и срамотно шта чинимо.

Ипак, на томе се не треба задржавати. Христос није проповедао морализам већ Царство Небеско и откровење Тројице. Ово нам измиче. И свештеницима и народу. А то је најглавније. Уподобљавање. Усличњавање. Печат дара Духа Светога! Треба усред Цркве заћи иза граница Цркве. Христос нам даје тај корак. Љубав која се успорено и непровидно креће. Улазак у неизрециво. „Трезно пијанство“. Блаженство калемљења. Укрштени несливено са Њим улазимо у Његову перцепцију и Он у нашу. Са упознавањем Њега (богопознање као живоделатна теологија), Њиме почињемо да упознајемо свет око себе сада на други начин. Срце хоће ван. Скок у непознато. Само да сретне свог Творца. И овакво искуство божанских енергија нам се несебично даје на свакој Литургији. Зашто смо ми онда тако млитави? Шта нам се догодило? Да се клир и народ у Цркви држе свега осим самога Бога? Или још горе, да свако има неког свог Бога који нема додира са стварношћу Бога онога поред себе. Јер у Цркви не треба да постоје механизми и процеси који одвраћају од Тајне Тројичне Светости у тоталности Божије апофатичке неухватљивости. Не може се зауздати Онај Који не трпи никакву коначност. Зато, беспотребно неко проповеда извештаченог Бога, пластифицирану благодат, и неко још беспотребније и извештаченије глуми побожност и духоносца. Треба нам здрава саборност усред које Дух не престаје изненађивати и даље Својим неугасивим језицима Вечне Педесетнице.

Бог би да нам саопшти неке друге вести Царства. И апостолима је говорио оно што у Јеванђеље није стало. Он би најпре да нас загрли. Мада је и загрљај спољашњи јер би Он да нас прожме изнутра. Бог би Свог Духа да нам подели. Уведе у непропадљиво здравље. Он би да савије Светлост у којој Сам живи да би осветлео нашу таму. Оприсутнивши се у нама кроз нас друге да пољуби. Сваки део цркве у нама да премаже миришљавим златом неусахлости. Старе удове канцерогене да претопи у ново врело. Уместо тога, а усред Цркве, ми одбијамо могућност дароване Тролепоте. Свако би, причешћен или не, радије да настави да живи своје заблуде поред (не)причасника поред себе. Да туђинује пред лицем Другог спрам онога поред себе. Радије би да остајемо у нутринама старог човека мислићи на оно што је сувише земаљско. Нисмо спремни да се причестимо, не јер Он тако жели, или што неки свештеник можда брани, него јер су нам наши греси и бриге толико омилели да смо заљубљени у њих потиснули заљубљеност у Тројичног. Зато немамо вере ни у малом а камоли есхатолошка брда да померамо. Нисмо спремни да умремо, да се отцепимо од мача свакодневнице („Доста је сваком дану зла свога!“). Зато се Тајна преображења у нама не дешава. Нема иступљења. Нема смелости да се постане човек Новог еона чак и усред Цркве. Нисмо спремни да умремо јер у тој смрти одвикавања од свега знаног дејствује Тајна Васкрсења која нам се литургијски дарује. О томе свештеници не говоре, нити народ испитује.

Револт

Можда сам наиван, можда глуп. Ипак. Одбијам да живим у свету који не уме да воли. Презирем свет саткан од лажних ореола. Нека ме свака чаша интриге мимоиђе. Одбијам свет који просјачи за своје полтронисање само да би неки сачували своје позиције. Спреман сам да платим последице и испаштања за свако лично мишљење које не кокетира са зоном сумрака. Јер само у сумраку се не види лице другог.

Одбијам пресију да будем нашминкана курва за више инстанце. Флертовање ми не треба. Ако помоћи није било у време понижења, зашто бих очекивао другачије у време стајања на ногама? Ако то нису фашисти, онда су време културе одавно сахранили. Довољно ругања је шамарало док се удица нудила без покрића. Довољно срамоте у томе што си давно иза сећања. Да би дошао до нечијег човекољубља трипут се мораш обнажити. Као да голготе већ нема довољно. Није реч о поносу, принципима. Само мало соли људскости недостаје. Да си барем схваћен. Ни више ни мање.

Али, у свим тим брзацима многостварности, мало је одјека. Превише умишљености. Од толико самозаузетости тешко да надмени може савити главу према нижем од себе. Ништа није остало. И такви преживају непогрешивост ума а дело су сваком погрешивошћу згазили. Звери више емоција показују. Више не куцам нигде. Јер врата одавно недостају. Остала је само промаја која ломи кости и ономе испред зида и ономе иза зида. Али, ипак, само се један пита и кида…

Искрено, некада давно сам са много већим жаром ишчитавао аскетику. Као млад човек, оплемењивао сам своја незнања у нова сазнања. Поучавао се ниједну реч не доводећи у питање. А требало је. Онда сам лагано почео да копним. Постојао је негде раскорак да се ишчитано преточи у дело. Осећао се задах шизофреног идеализма. Јавила се алергична одбојност. Аскетизам није дао ново месо. Нигде у свим тим многосецираним анализама особинама, страсти, личности, душе, тела, и ко ће набројати све, нисам нашао оно суштинско: самога Бога. Зато више не читам аскетику. Скоро сам направио изузетак, експеримент, да преиспитам како се осећам након толико паузирања. После много година опет исти утисак: почетничко поистовећивање са прочитаним, чак благо одушевљење, а онда опет иста парализованост. Нема Бога. Наравно, ово је само мој субјективан опит. Можда нека моја искључивост, можемо и тако. Чак ни у најпопуларнијим и најотачкијим текстовима, који истини за вољу указују на проблеме на којима треба у себи радити, нема пуно помена Бога. Еклисиологија је маргинализована пред мистичким самоувлачењем. Евентуално се Бог помиње узгредно као пасиван посматрач наших дела. Нема Бога који врши самоубиство за нас најнадменије. Мене, рецимо, то открављује. То припитомљава.

Аскетика не може да стерилише недостатке. Интроспекција је потребна али није пресудна, јер није у њеној власти да прашта и освећује. Можемо говорити о аскетици која треба да укаже на Другог али се више дешава да кулминира у себи самој. Средство до Циља постаје циљ. Нема одскочне даске. Нема сједињења. Никоме ово не нудим као образац, само износим своје искуство. Не негирам да треба бити упознат са материјом, само истичем да аскетска вивисекција није пресудна за спасење. Штавише, сматрам да аскетика може бити одлична платформа да се изграде нови идоли а утврде стари у себи. Још бруталније речено: сматрам да аскетика черечи смисао који нам се кроз Христа нуди. Нема флексибилности. Указује на одређене законитости али не даје силу да се одређени прописи (могућности врлине) реализују. Лако је детектовати шта није подобно у човеку (гле, и неписмени духови умеју да препознају лошу нарав човека!), али нема Духа који би развејано саставио у једну здраву уцеловњеност. Аскетизам, дакле, мада сведочи да гусеница треба да достигне лептира, ипак остаје на нивоу учаурености.

Реално, када погледамо изблиза јеванђељске протагонисте, видећемо да свима до једног измичу ове аскетске перцепције. Нема извештачености. Искрено, нема ни оптерећења на неком моралистичком нивоу. Покајани разбојник на крсту је најбољи пример. Из данашњег угла гледано није се ни крстио, ни исповедио, ни причестио, ни аскетирао. Али, пројавио је веру и покајање на најскандалознијем месту: на крсту, у боловима. Можемо рећи да је превазишао све могуће теолошке и аскетске систематизације својим сведочењем. Можемо узети и друге примере: слабашност и малодушност самих апостола пред Христово хапшење у Гетсиманском врту. Наравно, они на томе не остају, али да им се није јавио Христос и да нису примили Духа, сигурно је да би остали у непреображеним позицијама. Ту, дакле, видимо да није њихов аскетизам одиграо пресудну улогу већ је иницијатива прва кренула од јављања Христа и силаска Духа. Ово треба да нас ослободи од максимализма и од самоослањања.

Аскетизам треба да постоји једино у границама личног ненаметљивог искуства као покушај одржања примљење нестворене Красоте. Никако да се поставља као систем или образац који треба да научно сугерише или фанатично детерминише другог. Ко на себи врши операцију Другим, не треба да узима хируршки прибор када су у питању други. И ако један има свој пут ка Богу, не може остале путеве због других затворити. Уосталом, опасно је живети аскетским аутизмом нарцисоидно заљубљен у своја самопосматрања и делања. Ипак, понављам, то не значи саботажу врлине или прилаз Духа. Још мање негацију аскетизма као таквог. Пре бих цитирао неког књижевника који рече: „Дати књигу незналици исто је што и дати нож малом детету да се игра!“. Тако је и овде када се дотичемо аскетских дела. Ограничен субјективношћу, мишљења сам да је мудрије и разборитије покушати осмислити свој живот у Христу без неких максималистичких аскетских претензија која нас парадоксално могу довести до позиције да мислимо да смо другачији од других људи због подвига које узимамо на себе. А када се једном таква мисао утврди (ослобођена знања да другачијост не подразумева нарцисоидност и искључивост), онда ни заблуде неће окаснити. Проблем може настати ако заблуде пусте корење које после ни Дух Свети не може ишчупати а да не повреди човека. Стога, не треба полазити од имитације туђих аскетских искустава већ превасходно од самоосмишљавања сопственог логоса који уливајући се у Бога разлива своје подражавање Другоме љубављу према свету. А да задржимо провокативност већом, поставимо суштинско питање: колико данас свештеници спроводе у свој животни принцип аскетске идеале?

—————————————————–

Видети још неке позитивније варијације аскетизма:

О аскетизму…

Импресивно је задржати поглед на сваком углу слова Јеванђеља. Порука Јеванђеља није једнодимензионална и не може се применити искључиво само на један контекст, па чак ни на само један век живљења. Добро је читати критички али још боље је читати отвореног срца. Онда почиње жуборење Другог да се емитује у твојој свести. Увиђаш начине како Сам Бог размишља. Ако ти каже. Ако можеш. Без великих очекивања и големе имагинације.

Данас бих се задржао на анализи Христовог прања ногу ученицима. Неки аутори преводе тај чин као исказ љубави какав је већ постојао код Јевреја. Сада треба ући у суштину тог геста. Данас је људима тешко и руковати се. Погледати један другог. Јавити се један другом. Ако сусрета и има – недостаје дубина. Људи се не осећају. Ако се и осећају – често се не разумеју. Дакле, проблем је увек исти: љубав и однос. Само где има љубави може бити односа. Да ли је сваки не-однос губитак љубави? Не, јер се негде сусрет једноставно није догодио, па тиме ни могућност за однос. Да ли је сваки однос производ благодатног уплива? Не, јер неки се могу волети и без љубави према Богу.

Вратимо се Христовом гесту. У њему можемо сагледавати колико ми не чинимо способним себе ни за минимално. У данашње време, у ери овакве културе и менталитета, такав гест би се сматрао за подмсех. Свештеницима би, рецимо, било испод части да перу ноге својим верницима или један другоме. Наравно, само правимо поређење. Не мора нужно неки стари јудејски обичај да преживи у неком другом веку и свету где више нема места макар за сећање. У време оно саблазан је остала на нивоу да Бог уопште може постати човек. Идемо даље. Христос не исказује љубав само у овоме чину. Он то чини свим Својим свештенодејствима од тренутка Оваплоћења до Вазнесења, и не престаје да чудодејствује и благодатно изненађује од централне тачке Литургије до данашњих дана. Није, дакле, ниједан акт или чудо претежније јер се у свим огледа деловање Тројице. Зато би било неумесно, примера ради, истицати важност прања ногу од Тајне Вечере. Имају исту тежину. Као што рече један егзегета: „Свуда где се Исус креће – тамо је Црква!“.

Занимљива је реакција апостола Петра. Кад мало боље погледамо, он се свуда нешто буни. За све има неки коментар или „бољи предлог“. Није то нужно од његове дрскости или незнања, мада ово друго не треба превидети јер ученик Петар и апостол Петар немају исти ниво богопознања. Пре ми се чини да од његове безазлене присности коју осећа према Христу тако смело говори, приговара или даје сугестије. А видимо да га сваки пут Христос „поклопи“ другом аргументацијом која не одговара курсу размишљања које у том моменту има ученик Петар. У светлости његовог противљења да му Христос опере ноге, можемо видети реакцију свакога од нас. Срамота доминира. Осећање недостојности. Отимање од Христа пред величином сопствене обнажености. Можда пре жеља да ми оперемо ноге Христу као она које је сузама својим и косом опрала ноге Његове, или као што је, са друге стране, Јован Претеча желео да Христос пре њега крсти неголи он Њега. Али, гле парадокса: то није Божија воља!!!

Христос каже Петру: „Ако те не оперем, немаш удела са мном!“. И Петар се одмах саглашава. Ово је мистичан богослужбени моменат. Ево Цркве на делу! Бог Први показује иницијативу. Не чека да Њему дођу већ Он иде ка њима. Он први клечи. Први се савија и припрема воду и убрус. Нема асистента осима Оца и Духа. Кенозис, очишћење и одуховљење. Све три врлине Духа на једном месту у овом акту Божијем. Логично би било наступити другачије, али Бог жели овако. Не демонстрира неку власт бахатог ауторитета, већ топлосрдачно, као када родитељ купа своју децу. Као да Христос жели да каже Петру и свима Петру налик: „Не опири се, пусти да Ја преузмем; не осећај се непријатно; не противи се због згрожености над собом!“. У суштини, одмах смо разоружани човекољубљем. Или прихваташ или не прихваташ. Нема трећег пута. Имати удела са Богом значи постати Му налик; облагодити себе прихватањем Његове љубави и еманацијом исте за друге око себе; једноставније речено: учествовати у Њему Самом. Ако сматрамо да наша воља, или наш грех (а није свака воља израз греха) немају „право“ да нас Бог „опслужује“, онда својој вољи и греху дајемо већу важност и стварност неголи Самом Богу. Наравно, треба да остане присутно осећање скромности да се од охолости не би Бог претварао у дежурног конобара а Црква кафаном разбојничком.

Дакле, и пре него што смо приступили Путиру, а приближи смо се прљави, неочишћени, Он је Тај који нас удостојава, припрема и чисти. Себи посвећује. Ако смо недостојни – немамо удела са Њим. Ако нас не очисти – немамо пријатељство Његовог Духа. Ако смо Га примили а кажемо да нисмо достојни да имамо удела са Њим, онда Га одричемо; пљујемо на окушану реалност Његовог присуства; шутирамо посуду из које је хтео да нас опере.

Велике речи: „Ако те не оперем, немаш удела са Мном!“. Зар је то мало? Прљав си по својој вољи, још те други купа? Бити удостојен додира? Не противити се чак и када би скромност хтела другачије? Не опирати се чак и када величина греха жели да сакрије величину Његове љубави? Треба ово искуство лагано апсорбовати и освестити. Удео са Богом значи постати Његовој нарави налик. Бити преплављен светлошћу у којој Он Сам живи. Нема уцене. Постоји предуслов само до оне границе докле се пита слобода. Уцена не пита слободу. Предуслов није исто што и уцена. Определити се може само онај ко је слободан. Уцењен не може да бира. Онај који позива – призива у веће остварење слободе од познате. Усисавање Другим уноси у вртлог где смер ветра не иде час на једну страну добра а час на другу страну зла, већ једино у недвосмерној усмерености ка Једино Добром. Не може се бити близу светлости а не постати светлост, као што се ниједна ствар не може видети ако није обасјана. Овде се очишћење и освећење преплићу. Оно што се чисти уједно постаје освећено. Овде можемо да се опростимо од морализма. Зато ни покајање не треба да паралише човека већ да га узноси у Стварност која превазилази не само недостатке већ и постојање свега знаног у целини своје најкрасније велелепности. Толико је узвишена Тајна Христове присности са нама. Удео са Њим. Ако је шта/ко очишћено – грех више нема постојање. Ако је шта/ко освећено – улази у вечно постојање. А Бог је отишао још даље од прања ногу, чак и од смрти на крсту. Умањио је Своје обличије изменивши се једном заувек у човека. Толико је велика Његова неизмењива љубав. И ово треба сагледавати…