Archive for април, 2017


 

Данас волим све људе
нарочито отписане.
Данас пијем ветар и кишу
засађен у дому своје саксије.
Могао бих оштрим вековима
ћутати у немислима.
Данас ми нико није потребан
осим свих које носих билом.
Данас сиво носи лучезарно одело
и кравату са осмехом.
Данас не једем бриге за ручак
али другом кувам искрено.
Данас немам своје воље
осим странца иза дупљи.
Данас сам уништио пуно душа
да бих за њих нашао њихов живот.
Данас цртам свој портрет
али испод себе само друге налазим.
Данас ми ништа не смета
све је добро и када понестаје.
Данас Бог и ја глумимо странце
да би се опет упознали.
Данас све су сећања
а ја покварено срећан
топим густе облаке на свом прозору
и у тврдоглавој кафи…

  • Да ли Бог човеку сме да ускрати права?

Права на шта? Људска сујета се увек осећа угроженим пред оним кога не воли. Иста пројекција се рефлектује на Бога Кога неко не познаје. Бог не угрожава никога. Наш страх од Њега чини да се осетимо угроженим. Отуда сва та кукавна права. Млади данас толико уче о својим правима само да би обезбедили себе од одговорности или нашли рупу у закону кроз које би њихово самољубље промолило своју саможиву главицу.  У хришћанском случају – од Бога. Ако су некоме властита права преча од неких суштинских вредности, онда ту осим „селфоманије“ врлине нема.

  • Зашто се људи плаше смрти ако су верници и знају да ће се Бог вратити и да ће их васкрснути?

Зато што смрт није природна појава. И животиња се плаши смрти. Христос је дрхтао у Гетсиманском врту иако је имао власт да подиже мртве. Проблем данашњег света је најбоље приметио Шмеман посматрајући козметичко дотеривање преминулих пред сахрану. Смрт се некако шминка да би се смрт учинила мање болном или мање трагичном. Јесте Христос победио смрт, али нисмо ми. Смрт нас и даље чека као последњи непријатељ. Можда су први хришћани негде превише глорификовани пред тајном добровољног одласка у смрт, али то не значи да су носили будистичке осмехе пред страдањима која су их чекала. Можда смрт није толико страшна колико нас плаши њена загонетка и неизвесност. Надасве, колико нас можда не брине смрт сама колико оно што после ње долази.

  • Због чега се наша психа толико поиграва са нама да нас тера да преиспитујемо веру у Бога или на пример речи из Библије?

Дај Боже да тог преиспитивања уопште има. Докле сумње постоје дотле ћемо радити на себи. Ко некритички усваја одређене садржаје, макар то биле догме или неки светоотачки ставови, тешко да ће изаћи из своје љуштуре и незрелости. Не видим ту фаталност. Проблем наше психе, или нашег бића, да сад не сецирамо човека на компоненте (дух, душа, личност, итд.) је у непостојаности, фрагментарности, подвојености. Можда је кључ таквог понашања управо у ишчашености самом смртном природом која паразитира на уштрб наше слободне опредељености за Царство Христово.

  • Зашто Бог не жели још да се “врати”?

Да ли је и одлазио? Неки оци говоре да ће се Други Долазак догодити заправо за оне који нису урачунали ни Први препознавањем и асимилацијом боготројичне пневме током свог живота. Други долазак се иконично изображава искуством Литургије – Месија међу својима. Рокови нам нису дати на знање. Да се не бисмо запустили. Христос као да је превидео тај моменат па се позива на једног од ревносних из Својих прича који рече: “Неће мој господар још задуго доћи…”. Очигледно се Богу не жури. Заборављамо да Он не зависи од времена и простора. Трпи нас, како рече апостол, не бисмо ли себи и Њему дошли. Негде је апостол истакао место зашто Христос након Васкрсења није остао видљив у свету него се Узноси на престо крај Оца и Духа. Каже да не би Својим присуством утицао на оне који Га неће. Ето откуда вера и зашто је толико велики значај Цркве у овоме свету.

  • Зашто је Бог људски живот сачинио од избора који нису битни, а оне најважније није ставио у наше руке?

По неким умовима, некада избора није ни било. Избор се именује као последица прародитељског пада. Ако је томе веровати, прва заједница је била стриктно афирмативног карактера, без подвојености на “хоћу” и “нећу”. Ипак, данас, иза сваког избора имамо своју слободу. Не кумује свему Бог, јер онда где би се наша слобода показала? Бог је могао да нас навије као пасивне машине које ће да му механички кличу “Осана”, али у томе не би било слободе. Био би то неки тужан Бог да нас тако построји као неке играчке само да Њему не би било досадно. Оно што се нама догађа на нашем животном путу није увек Његово посредовање (нико не може да измери ту линију где Он почиње а где престаје да дејствује), већ последица сусрета или одбитка са слободама других. Саобраћај ту неминовно мора да доведе до застоја. Али ако нешто не функционише, бар у том застоју можемо да узмемо предах да преиспитамо где је главни проблем протока.

  • Како Бог утиче на стварање криминалних умова, терориста, самоубица, убица?

Никако. Он сам рече да ће доћи људи који ће чинећи зло мислити да вољу Његову чине. Ту се на време оградио. У неким старозаветним антропоморфизмима можемо наћи места да наводно Бог подиже и злочинце како би непокајане казнио. По тој логици ствари, Бог дакле једним злом коригује друго зло, али тако се зло не истребљује а испоставља се да Он седи на две столице. Неће бити. Постоје дефекти природе. Не може се рећи да се неко рађа као зао, али неки ментални фактори ако нису на време развијени покажу своје девијације када дође време за то. Бог са тим нема ништа. Али је питање да ли је и такав профил човека уопште одговоран за зло које није у његовој власти ако је такав од рођења. Свети Јефрем Сирин каже да ће се другачије судити онима које су други упропастили од малих ногу од оних који су сами изабрали зло – ту бисмо могли направити компарацију са тероризмом и експлоатацијом деце у бомбашке тј. самоубилачке сврхе.

  • Зашто људи бирају пут дроге и где је Бог у тој причи?

Човек је по природи екстатичко биће, или, биће које чезне за екстазом. Будући да не зна за благодат или да га пут Божији не занима, покушава да нађе замену. Некоме је то дрога, некоме алкохол, некоме сексуалне фрустрације, некоме коцкање, итд. Али, дејство брзо прође и човек се нађе насамарен и наново празан. А онда продубљава своју агонију, јер жели исту рупу истим садржајем да испуни. Да продужи ефекат илузије. Да лаже себе. Да некако креира вештачку стварност блаженства која му недостаје. Све је то фарса и ђаволијада. Трик који се плаћа по скупој цени. Карта у једном правцу. Реално, тешко је некоме ко је дефинитивно отровао себе неким опијатом или тежим пороком, одвојити од стварности за коју се везао, јер не може тако лако да се реши отрова који му пливају у крви а који га наново игром зависности маме на нови зачарани круг. Зато је многима воља у почетку јака, али чим наиђе прва криза – враћају се као пас на своју бљувотину, како би то рекао боље апостол. Сви, дакле, траже савршену дрогу. Али Бога не перципирају као “трезно пијанство”. Наравно, да не банализујемо, не можеш да се “радиш” Богом, али можеш да узрасташ у Његовим екстатичким световима. Ту су и хормони у саставу наше природе: допамин, серотонин, ендорфин, итд. Они нису исто што и благодат, али је Бог генијално осмислио и њихове пројаве у нашој природи. Али, човек је лењ да и њих покрене, а камоли да се потруди да освоји наклоност Божије благодати. Мора да постоји нека иницијатива. Ствари се не решавају саме од себе.

  • Зашто Бог дозвољава “прљаве значке”?

Није сваки представник закона и реда корумпиран. Није иста рецимо полиција у време Милошевића и у време Вучића. Свака униформа је склона похлепи која год област била у питању. Имамо, дакле, индивидуалан проблем. Нема Бог ништа са тим. Човек бира криве путеве, али увек има власт да одустане од свог зла.

  • Да ли треба увек праштати или све познаје своје границе?

Христов модус је експлицитно постулиран без граница. Проблем је са нама људима. Са злопамћењем. Негде не праштамо ономе ко се каје, негде не праштамо ономе ко се не каје никако, а негде смо после хиљаду бачених рукавица или цигли у лице изгубили поверење у неке људе. Страх да нам се иста грешка не понови ствара једно такво магнетно поље одбијања. Могу то да разумем. Ако сам ја у питању, праштам али радије бирам дистанцу. Другима не саветујем тако. Али, ако се некоме нешто прашта, а он наставља да се понаша како не доликује, или да још замењује тезе осећајући себе као безгрешног – ту се повлачим потпуно. Матор сам да се играм садо-мазо односа. Држим се владике А. Јевтића: “Праштање зла тамо где кајања нема подразумева повлађивање злу!”. Сећам се једног човека који је имао страшан сукоб са колегом. Потукли се на послу. Пале су тешке речи. Али овај један је дошао на идеју да оде у Цркву да се помоли за колегу и да за њега запали свећу. Све би то могла бити добра увертира за праштање да се нека злурадост није усадила у таквог “боготражитеља”, јер је он тим чином хтео да посрами колегу а не да га доведе до тачке помирења или разумевања.

  • Да ли ће атеисти ући у Рај?

Оци стварају дистинкцију између Раја и Царства Небеског. Треба бити поштен па рећи да нико не зна по ком параметру ће Бог судити. Реално, ако је Црква у овоме свету – онда је сада Суд свету. Баш као што рече Христос на крсту. И то „сада“ још траје не губећи ништа од свог есхатолошког одјека у историји. Не мора се увек ићи логиком радикалне есхатологије. Како ствари за сада стоје, бојим се да ће се у Царству понајмање хришћани наћи. Заборављамо: “Коме се пуно дало, пуно ће се од њега и тражити…” Наша позиција је толико мизерна да ми ни не знамо шта нам је све дато кроз Христа. Навијам за све, а мени како буде.

  • Шта Црква мисли о хороскопу?

Мислим да Исуса није много занимало што му је баш „Јарац“ упао у биолошку комбинацију.

  • Шта Црква мисли о исламу?

Да ли Црква мисли саму себе? Проблем са нама је што су нам прве асоцијације за ислам одмах повезане са верским есктремистима а да притом заборављамо да сличних фанатика има и на другом фронту. Нека свако верује како верује, али нека нико не намеће своју веру ни на кога. Ако постоји угрожавање – нико нам веру не може одузети осим ако то не допустимо. Више ме брине да ли су људи свесни ко нам кроји судбину нације? Да ли ће нас заиста уопште бити? Као Срба, као хришћана, или ћемо остати неки тужан подсмех генерацијама које ће тек доћи на нашу земљу.

Шта Црква мисли о порнографији?

Мало је смешно питање. Постоје помало застрањени хришћани који се потајно наслађују кривицом једнако као порнографијом у стилу да их “мама не ухвати”. Мислим да је Црква пуна порнофила. Мислим и да оно Христово да “који погледа на другу жену са жељом чини прељубу” (а иста мера погледа се односи и на похоту женског погледа) има већи проток од најбржих интернета. Људи треба мало да се опусте. Не мислим да се опусте у порнографији, него да не малтретирају своје нагоне који су ионако већ осакаћени. Шта ако Бог умире од смејања гледајући све те циркусијаде? Колико ли смо Њему смешни? Замислите сав тај фетишизам и мајмунисање, дефлорисање мозга, око чега се неки губе, а да у свету животиња нема таквих уношења? Проблем су жеље. Фантазије. Нагони. Ако бисмо полазили од сваког мотива у себи – раскринкали бисмо и предухитрили свако зло. Проблем је што смо инертни. Гладни блуда. И тога нису поштеђени ни клирици. Препоручујем дело ђакона Милорада Лазића које је мало запажено чак и у академским круговима: “Естетика тела и тајна полности”. Ипак, са психолошке тачке гледања, др В. Јеротић каже да онај ко има већи либидо (јер немају сви исти) имаће и више проблема са својом природом и нагонима да их каналише.

  • Да ли постоји живот после живота?

Исто као и смрт пре смрти.

  • Да ли је промена вере грех?

Ако знаш чега се лишаваш – јесте. Ако не знаш шта радиш – слепац и не разликује светлост од таме. Нико не иде да једе тамо где је лоша већ где је добра храна. Нико не иде код лошег фризера већ код доброг. Нико се, другим речима, не одриче доброг дела да би га заменио за горе.

  • Шта је молитва?

Молитва није пасивно ишчитавање туђих искустава, али може постати адекватан окидач за наша надахнућа. Неке молитве се испевавају као на богослужењима. Имамо дијалошку и доксолошку „методологију“. У свему томе постоји опасност од шаблонизације и рутине. Човек мора да пронађе сопствену фреквенцију и вапај из пустиње властитог бића као производ сусрета између њега и Бога. Не причамо сами са собом. Бог не одговара на наше молитве средством комуникације, али даје благодат као потврду примљеног дијалога. Као да сте рецимо послали „смс-поруку“ и добили „извештај“ да је порука послата. Проблем је што људи од молитава стварају култ неостварених жеља, јер циљ молитве нису жеље, мада ни ту Бог није равнодушан, већ упознавање са Богом независно од тога да ли ће се наше жеље остварити или не. Уосталом, не зна ли Бог наше жеље и пре него што их изустимо? То је разлог више да одржавамо контакт са Њим независно од жеља и да своје жеље уопште и не треба да помињемо осим ако то није нужно.

  • На које нас све начине Бог може казнити?

Има један најбруталнији: да нас препусти нама самима.

  • Зашто људи иду у Цркву ако је не поштују?

Да би се показали пред људима, а не пред Богом. Ипак, не бих тако лако стављао етикете, јер не знамо шта је коме у срцу.

  • Зашто у Цркви жене стоје са леве а мушкарци са десне стране?

Неко ће рећи ради тога што је икона Богородице са леве стране иконостаса а Христова са десне стране. Неко ради поретка или неког „побожњачког бонтона“. А није искључен ни сексистички угао, да се не би људима осипала пажња са центра богослужења на нешто секундарно. Колико видех породични људи немају проблема да ли ће ићи на једну или другу страну. Када Марија, сестра Мартина, седи крај ногу Исусових, не видимо неки прекор да ли је требала да седне “тамо” или “овамо”, јер је Христу значила њена пажња. У томе је све. Литургија је месијански догађај. Сви смо сабрани око Једног. Или ћемо бити наивни па рећи да када Исус храни онолико хиљада људи, да је постројавао где ће ко на коју страну да се посади? Неће бити. Ако је неко нервозан, ни хиљаду благослова му неће бити довољно да се усидри само на једном месту.

  • Какав је Бог према онима који су учени да верују у погрешну веру?

Снисходи свима до тачке када им се укаже бар једна прилика да Га могу препознати у неком чину.

  • Да ли Бог може да се претвори у нас и шта би се десило када би тај исти видео самог себе?

Бог је постао један од нас када је на Себе узео крв и месо. То је већ довољно скандалозно. Ако ме питате за неку варијацију двојника у Божијем лику који би узео наше конкретно обличије, мислим да улазимо у одличан психотрилер.

  • Ако је Бог свемогућ, зашто ђавола не врати у свет доброте?

Не само ђавола, него све нас. Није ђаво крив за све. Зато што Бог не жели изнуђену доброту. Како бисте се ви осећали да знате да вам је, на пример, рођендан а не желите да подсећате другог на то? Очекујете иницијативу. Да ће се други сам сетити. Али се на овом пољу она никако не догађа. Са том разликом што ђаво зна када је Богу рођендан али неће да му честита.

  • Да ли злочинцима треба окретати други образ?

Зависи које зло је у питању и колико неко љубав има. Постоје злочини којих се и ђаво стиди а да су људи ту показали невероватне подвиге да пређу преко тога, а постоје и мања зла од већих а да људи нису спремни савити ни своју мисао према другоме а камоли окренути други образ. Погледајмо ослобађање озлоглашеног Харадинаја. Ту не видимо кајање. Нисам за пасивност. Ту не окрећем образ. Тако се ругамо жртвама.

  • Када почиње круг од којег све настаје?

Не почиње икада и нигде јер нема почетка ни краја круга али круг остаје.

  • Шта представља благослов?

По примитивној административно-бирократској логици: дозволу, по евхаристијско-еклисиолошкој: предавање освећења. Треба ли ти благослов да дишеш? Толико су односи постали поремећени и надгледани да са једне стране не знаш да ли си ванземаљац међу онима који би да живе монашки у свету, или си криминалац јер те надгледа ДБ из институционализма СПЦ.

  • Који је смисао живота?

Закопати ниже смислове овога света заливањем смисла благодати док сви не узрасту у Дрво Живота на чије крошње ће птице слетати.

  • Да ли смо “очишћени” од грехова ако се исповедамо?

Не. Ни ако постимо. Ни ако другоме помогнемо. Ни ако читамо свете оце. Ништа. Ничиме не можемо потхрањивати своју сујету да нам је сад савест чиста. Има нечег перверзног у жељи да себе видимо увек чисте савести. Један је Који чисти. Јер где је очишћење ту је и освећење.

  • Да ли постоји могућност да човек оживи пре Другог Христовог доласка?

Апостол каже да који се живи затекну по Другом доласку да ће се изменити као и они који су устали из гробова и да нико неће никога претећи. Има и она друга стара изрека: “Ако умреш пре него што умреш, нећеш умрети када умреш…”

  • Зашто центрифугална сила није на страни живота приликом судара? Зашто избацује људе кроз ветробране а није на страни живота да их што мање повреди?

Зато што још нисмо задобили васкрсло тело да бисмо пркосили законима физике.

  • Да ли је грех када нас је стид да се прекрстимо пред другим људима?

Зависи. Није овде акценат на крсном осењивању. Ако се неко стиди Бога а људима даје већу славу да му се не би ругали – онда јесте грех. Ако је посреди оклевање да се не би скретала пажња на себе у духу неке театралне побожности – није грех.

  • Да ли је грех ако нас мрзи да се молимо?

Зависи. Једна искрена мисао може бити сасвим довољна и имати већу тежину и вредност од билиона молитава.

  • Да ли сваки појединац има право да верска учења тумачи на свој начин?

Има право али ризик од застрањења свакако остаје на снази. Зато се тумачење и доживљај вере увек везивао за поље Цркве држећи се проверених искустава.

  • Да ли су сексуални односи пре брака нормални?

Некоме је брак само легализација блуда у којем мисли да може да легализује своје зло.

  • Зашто Бог некима шаље несрећу и сиромаштво а некоме срећу и богатство?

Око овога се цео свет врти. Нема Бог ништа са тим. Данас и клинци постају милионери. Проблем је колико су заиста срећни. Да ли је кеш заиста мерило блаженства и доброг живота? За малоумног јесте, за смислотрагача – није. Комунизам је имао добру идеологију да сви имају једнако по узору на прве хришћанске заједнице (комуне) где су сви своја приватна добра делили тако да су изгледали као једно тело и једна душа. Када се протерао Бог, комунизам је остао само идеологија, а један тоталитаризам је заменио демагошки други – демократија. Заправо у демократији све је утопија јер ту нема владавине народа уопште. Ако пажљиво ишчитавамо неке старозаветне пасусе, видећемо да је Бог био и против монархије.

  • Да ли Бог може некоме да промени расположење?

Може али само ако је људска страна сагласна обзиром да Бог не мења Свој курс ни координате. Ипак, Бог није седатив који се конзумира по потреби већ начин постојања без обзира на спектар расположења.

  • Да ли постоје видовити људи и чудотворци?

Постоје, али су свесни да они нису власници свог дара, нити се размећу у јавности. Не заборавимо, Христос ниједно чудо није чинио без консултације и сагласности са Оцем. Данашњи опсенари само себе постављају у први кадар. Они су, јелте, “изабрани”.

  • Да ли је свештеник неопходан за свете тајне? Да ли може човек да крсти другог човека независно од тога што није свештеник?

Од цркве се не прави пијаца, нити циркус, нити штала. Није свештеник сам себе позиционирао, него је настао као производ Божије замисли о одређеној служби. Први храм настаје по Мојсијевој визији скиније која му се указала. То пак не значи да је народ пасивни посматрач, него да и он има своју службу. У ванредним ситуацијама Црква даје сагласност да једна крштена душа може да крсти на пример човека на издисају. То само показује оно што је још Н. Афанасјев писао о народу као царском свештенству, као и апостол да је свако од нас носилац Духа, те следствено можемо да предајемо дар Духа другоме. Ипак, не смемо се играти Цркве, ни чинова. Причамо о изузецима који су, по мени, најлепши парадокси, јер се не покоравају разноразним трилионима којекаквих правила, нити робују систему. Парадокси су јединствена и најсјајнија окна кроз која Бог директно пролази.

  • Да ли један човек може да празнује више крсних слава?

Може, али чему? Ако се и тај један светитељ истиче више спрам Литургије и Бога Тројице – онда само настављамо паганске ритуале умишљајући од светих приватно обезбеђење попут неког кућног божанства.

  • Зашто Бог у Старом Завету убија децу?

У Старом Завету је писано: “Ти си то чинио а мислио си да Ја теби личим…”

  • Како би овај свет изгледао да нема зла у њему?

Као оно за шта га је Бог првобитно наменио. Наш егоцентризам увек полази од тога да је свет створен за нас. Није. Бог Отац ствара свет за Бога Сина. За нас секундарно и по дару. Свет је леп колико га свако од нас чини лепим. Када убијеш зло у себи – улепшаваш лице овога света. Када прослављаш Бога – онда успостављаш Царство усред света. Како би свет изгледао да нема зла у њему? Као Христос.

 

 

 

Није зло отуђења само у презиру неког већ се може огледати и у игнорисању тог неког. 

За нежну душу нема гласније тишине од прасковитости оне тихе и подмукле анонимности. Када се правиш да не знаш неког. Када ти није битно ништа што има додира са светом другог. Када ти је странац јер желиш да ти буде странац. Туђин. Непријатељ. Када га се стидиш само зато што је паралелна стварност поред тебе. Јер ти си, авај, паметнији. Без шансе да анонимност другог једном ипак изненади можда макар погледом према теби ако је већ  немоћан да проспе реч за тебе. Или ти за њега. Како год. 

Могуће је бити отуђеним и на тзв. социјалним мрежама. Сакрити се од другог значи сакрити тог неког другог од својих очију и пажње. „Хајдовати“. „Блокирати“. Спречити „њуз фид“ који указује на било какав прилив информација посредством другог. Али не треба превидети типологију која не користи ове техноопције. Које су у све укључене. Које су на „стенд бај“ за сваки приговор и савет. Које имају прекомерну интеракцију. Иронија је у томе да под маском дијалога и дволичношћу љубави и од себе крију да такве „опционалности“ да се други дискриминише и понизи – безбојни људи живе и без коришћења тастера управо зато што себе не доводе у питање уопште. Други је дежурна патологија коју треба лечити – њих никако.

Могуће је бити странцем и у Цркви. Сакрити се иза вере. Иза мантије. Иза причешћа. Иза сабора анонимних. Али све је то непотребно. Све је то препрека да љубав каже своје. Клинч. Тензија. Грч. Сујетна компарација. А однос: нула…и усред нуле „стикер“ који се евентуално буљаво смеши јер нема шта друго да подари безличном другом којег посматра кроз властиту безличност. 

Ето, тако почиње шупља прича јер су све приче испричане недостатком емпатије…

Загледаност у небо може маргинализовати сунце. И посвећеност у историји може сакрити највећег госта унутар ње – Литургијског Христа. Неки због малих ствари превиде оне највеће. И док обратимо пажњу на недостатке других заборавимо на оно најлепше у њима. Садашњост је битна али није пресудна за будућност. Сада смо као гусенице али у есхатону ћемо постати лептири. И као што лептир постаје леп и спреман за полет одбацивши претходно обличије, тако ће и ово трулежно тело постати по васкрсењу светлоносније и подобно за вазнесење. А након тога, у суштини то је један исти лептир, баш као што је човек још увек иста личност.

„Још се не показа шта ћемо бити!“, каже апостол.

Христос Васкрсе!

Неко чудно ћутање
На данашњи дан,
Нека чудна сила убиства снаге
Дан када је Бог умро.
Све је пресушило у мени
Далеко од свега
Што се глађу, жеђу
Или дијалогом зове.
Данас – све је потрошено!
Ничега нема.
Све је продато.
Све без смисла и ознаке.
Данас ме ништа не занима.
Данас не носи радозналост.
Оперисан од речи
За анализе – згађен
За доживљаје – парализован
Улазим у гроб душе.
И ћутим. Ћутим лицемерно.
Јер очекујем да убијени Бог
Проговори мртвом први
Питањем: „Где си се сакрио?
Где си положио Моје Тело?“

Има нечег немилосрдног пред тајном нечије равнодушности. Нешто гладно. Нешто бедно. Нешто огољено и безлично до сваког отпора према животу. Неки тихи ужас који сева потпуним искључењем за стварност другачију од себе самог. И у чему живот таквог пребива? Где је лоциран? Какав смисао у таквом кида? Ничега нема. Никаквог одјека. Безизражајност лица, погледа, речи. Анонимност, са каматом. Нема чак ни пакла. Пакао постоји само за оне који нису равнодушни. Који осећају да су негде погрешили, да су нешто пропустили, да су у нечему закаснили или кога повредили. Да је неко други погрешио па пате због онога ко не пати никако. Код равнодушног ничега нема. Ни бола, ни смисла. Само једно слепо животарење. Један сурови фалш од егзистенције. Бесплодност и апатија. Јер нема пред ким просути макар и најчемернијег себе будући да је и према себи равнодушан. Зато не види ни свој проблем. Добро му је у неодјеку бити. Ни радост, ни жалост. Ни хладан, ни врућ. Млак. Достојан бљувотине. 

Оне који уживају у депресији своје равнодушности – ниједна светлост другачијег позиционирања не може пренути из коматозе. Јер толико воле свој пакао…

  • Шта мислите о протеклим изборима? Колико је објективна статистика?

Статистика је курва. И велики Достојевски је говорио да је она незахвална ствар. Зато ми је чудно да се потеже класичан аргумент: „Имали сте изборе, шта се сада буните?“. Хоћу да кажем да је интригантно да и они који себе држе за интелектуалце, уопште не доводе у питање „објективност“ статистике. Када су у питању избори којих смо били активни ученици (а не само пасивни сведоци надам се) више је него евидентно да нешто смрди. Немогуће је да са ким год моја маленкост или моји пријатељи дођу у контакт долазимо до болне констатације да нико није гласао за „Победника“. Или неко лаже од мојих пријатеља или нешто заудара са врха. Али, нешто ипак више верујем својим контактима. Нико није толико наиван. Не можемо се играти аутистичности. Видели смо статистике не само у Србији него и у дијаспори. Видели прљаву кампању и блокаду медијског простора (ако нисмо толико излапели прошлог петка су све новине биле политички врбоване). По нарави сам патолошки аполитичан, али ако мене аполитичног овако потреса дефинитивна крађа избора, крађа мозга, или шта већ – како ли је тек онима који су политички острашћени? Ако је статистика објективна, онда „честитке“ Победнику, али онда смо као народ заиста пукли у тоталности. У реду, опозиција је била нула, али свака статичност оних који нису изашли на изборе је била заправо подршка постојећем режиму да настави да одржава диктатуру. Није битно ко ће за кога да гласа, али је битно да се дежурни манекен, који оргазмично воли власт као што воли себе, коначно смакне са екрана и фотеље. Можда је утопија да ће нам бити боље, јер ко год дође на власт дозволи да га иста поквари, али нека нада мора да постоји. Побогу, не видимо побољшање стандарда већ деценијама! Никако! Због силних задужења или због поигравања са народом и њиховим новцем којим уредно плаћају порез. Због продавања земље и фирми људима који нас не више ни постепено него рапидно поробљавају. Ко ће набројати разлоге?! Нехумано је живети у оваквим условима. Не може се кокетирати са проевропским стандардима а немати проевропску плату.  Ако смо већ довољно ојађени да се као иконе Божије посматрамо само кроз изборни глас, онда је велико зло ако смо ту пасивни под паролом „сви су исти“. Стање свести код Срба осим што је антисолидарно тим више одсликава психологију онога ко воли свог мучитеља. Јер, фирера воле и ови што га не воле никако управо пасивношћу самом. То је дефинитивно за нервирање. Али горе од неуротичара су апатични ликови који се у све разумеју и тобоже представљају „глас разума“ народу а да сами стоје по страни не чинећи ништа. Такве треба исповраћати. Гора позиција од ове је промоција неке своје фиктивне вере која не мари за политику, јер све што купујемо и плаћамо – производ је одређене политике. Нисмо грађани само Царства Небеског него и конкретне државе. Не можемо тако апстрактно живети. Нема логике, нити је умесно. Колико су сви системи вредности у сваком сегменту битисања и у свим институцијама постали накарадни – не могу више бити ни песимиста. И све се креће у неком болесном амбијенту лажног оптимизма где све наводно добро функционише. Било да се дотичемо црквеног или политичког миљеа. Систем навикава човека да он буде задовољан у сопственој безвредности. А када се навикнеш на ударце – онда престане да те боли и да ти смета. Зато је равнодушност тако опасна. А да нисмо ни свесни каква снага се у нама крије. Уместо тога плашимо се промена или очекујемо да ће неко други уместо наше активности допринети било каквом бољитку. Да увалимо другом властиту одговорност.

  • Колико има објективно одговарајуће политике које треба народу? Према неким разматрањима многи су се одрекли свог гласа јер нису имали за кога да гласају.

Можда нема никако, али негде се мора почети. Ако уклонимо идеализам – мање ћемо барем бити склони равнодушности.  Мање ћемо се разочаравати. Нема идеалне политике, тим мање политичара. Ми Срби живимо од тог разочарења као што некоме цури вода на уста када је гладан. Чудан смо менталитет. Ми смо као стадо без пастира. Али мало замара тај српски комплекс да вазда има вођу. Наш вођа заиста болује од неког месијанског синдрома. Али и наш народ као да је постао затупљен. Нема глупље позиције од изговора да се не изађе на изборе зато што немаш за кога да гласаш. Тако се диктатура одржава. Они који су свесни да ће и деца наше деце враћати дугове које су други правили су углавном пасивни. Коме је добро – њега ништа то не дотиче осим да критизира. Такав само свој пут гледа, други га не занимају. Сада није време да се играмо кривичне одговорности. Они пак са друге стране који се буне са разлогом – немају јасне циљеве ни стратегију. Није суштина само сменити власт него променити цео систем по којем се живи тј. једва преживљава. И болно смо индиферентни. Чекамо да се скупи милион грађана да би се придружили бојкоту. Дочекали смо да нас клинци мотивишу, јер су нас претходне деценије исцрпеле. Увек се питам где је Црква у оваквим стварима? Да буде са народом и пружи јавну подршку. Лицемерно је продавати маниризам неутралности. Збуни ме понашање неких, јер као да су са крушке пали. А довољно је велика срамота што је ко зна колико милиона евра потрошено у предизборној кампањи, јер се са тим новцем могло друго шта урадити. Народ очигледно воли да га ударају по џепу а после глуме жртве.

  • Да ли подржавате протесте?

Подржавам сваку побуну са разлогом. Плашим се само брзог хлађења добре енергије. Бринем се да протестанти не попуше смисао за који се боре ако међу њима заиста има прозападне структуре која хоће да сеје кукољ против власти, али не ради интереса грађана него ради својих интереса користећи вољу грађана. Ако је посреди само проблем око неких студентских права – не подржавам. Проблем је много већи. Јер ако председник испуни студентска очекивања, онда проблем и даље остаје – јер се не мења власт. Власт ће гледати да осигура своју позицију разним ботовима, троловима, спамовима медијског простора под маском политичке победе и толеранције. Људи се заиста лако потпаљују коментарима. Негде смо и ми Срби криви. Брзо се оматорило па сада презиремо протесте којих смо и сами некада били учесници. Ето, неко је срушио „зид плача“ испред скупштине и мајстори дигресије су одмах то искористили као своје поене, као своје обезбеђње, а сви који се буне су бачени у исти кош са тим виновницима. Чак су се и многи моји познаници упецали на ту моралистику која им замрачује суштину. Нико нормалан то не би урадио. И сада одмах генерализација и контранапад – сви који се буне су „наркомани, беспосличари, нискоморални, безвредни,“ итд. Брине ме само који су мотиви побуне. Колико истраживах свест неких, ту свега има осим саме политике и избора. Људима је прегорео фитиљ на многим нивоима па сада користе масовност да лече своје фрустрације. Имамо право на фрустрације али не и на рушилачки темперамент. А такве испаде злурадници једва чекају – и они који су против Вучића и они који су против протестаната. Није, дакле, акценат само на студентским жељама, него је проблем у стању свести оних који подржавају диктатуру и утопију. Ту епидемију треба лечити. Јер ми као да не капирамо да живимо у страховлади. Како другачије објаснити гласање неких за „Победника“ осим ако не у страху за свој  посао. Наравно, има ту и других којима страховлада није била мотив али ни сами не знају зашто су свој глас дали баш „Победнику“. Време Милошевића нас очито није опаметило. Ми као да и даље не видимо да смо налик људима у Кустуричином „Подземљу“ – да један човек закопава време и свест људи а да свет иде даље док само он има профит. Јер ако има оних нормалних, не мора им нико говорити шта је све у кризи: фирме, просвета, здравство, страначко запошљавање, јефтина радна снага, итд. Већ рекох једном: само велики људи кризирају а где ништа није остало од људскости у човеку – нема шта ни да кризира. Зато је равнодушност опасна. Отуда све те умоболести да све сјајно функционише. И да иронија буде већа: народ се храни тим илузијама да је заиста све у реду и да треба да поштујемо мрвице које падају са трпезе вечно-несмењивих. А то што се ради за мале паре и што нас други уновчавају, експлоатишу и задужују како им се прохте – испаде примитивно бусање доконих? Мора се срушити цео систем да би се изградио нови. Скоро три деценије гледамо једне исте људе на политичкој сцени који се само ротирају. Драго ми је ако се војска и полиција укључује као подршка. Само је битно да не дође до крви. Револуција се може носити и са стилом.

  • Која је ваша порука гласачима? Верницима који су гласали или нису? Политичарима?

Мало сам подвојен јер се колебам да ли ми је у целој причи претежнија песма од Београдског Синдиката „Они су“ или „Гала социјала“ или „Систем те лаже“. Можда ипак побеђује Block Out са песмом „Дан који никада није дошао“.  Срби очито имају кратко сећање шта је главни проблем. Ако већ живимо у ери баналности онда ћу бити мало ексцентричан. Мислим да су избори требали да се одрже негде уочи Васкрса. Тако би се достојније спровела литургијска реформа окована доличнијом доксологијом. Импликација би се наравно свела на промену поздрава типа: „Вучић васкрсе! Ваистину васкрсе!“. Можда се не би фарбала више јаја јер би бољи стандард почело да носи свако домаћинство као потврду оваквог чуда.
Према неким савременим новозаветним егзегетама постоје индикације да је Вучић био тај који је помогао Христу да понесе крст на Голготу. Други стручњаци наводе да у посланици Римљанима апостол вероватно алудира да је Вучић тај други закон у удовима који се отима закону воље Божије.
Сигурно је да сличне паралеле постоје и у старозаветној историји. Пророци су говорили о Месији. А носити месијански комплекс не може свако. Мора бити изабран. Револтиран. Пубертетски напудерисан у време климакса.
Држите се добро, откровење ће тек Вучић написати. Јер ко зна, иде онај за кога је писано да ће поред свих функција и патријарх постати и поставити све овце пред једног пастира.
Ко може да прими – нека прими. Ко не може – нека се трује медијским монополом. Ко не капира иронију – нека се бави нечим другим у животу.

  • Где су границе између појмова и бркања појмова, односно, како појмове које користимо у комуникацији и изражавању могу да буду мерило аутентичног разумевања? Често чујемо да треба „бити безазлен као дете“ а да се то протумачи као „бити глуп“; или, „праштати али не заборављати“ а испада као да треба „праштати али не праштати“; или када се укаже на „послушност“ аутоматски се алудира на „покорност“? Где је уопште разлика и да ли има разлике између монаха и мирјана у аспекту послушности?

Проблем комуникације је проблем речи, али и проблем типологија које се сусрећу. Примећујем да се неки људи једноставно не разумеју колико год имали добре воље да схвате један другог. Зловољан је већ у неспоразуму са самим собом, те своје психозе само еманира на другог. Некада се насмејем посматрајући своју децу, јер се покошкају око проблема у којем су заправо истомишљеници – само се не разумеју. Неспоразуми постоје на многим нивоима сусретања другог: брак, пријатељство, политика, теологија, итд. Синхронизација је данас постала престиж добрих духова који улажу гигантски напор да се позиционирају у мишљење другог. Мора човек бити велики алтруиста за овакав чин. Заправо, дијалог је данас потцењен. Неко те нешто пита а и да не сачека твоје мишљење већ сам даје одговор. Други се углавном узима као дежурни таоц властитог монолога. Примери које сте навели већ дају одговор сами од себе, јер је сувише банално ослањати се на једноугаони контекст реченог. Бити безазлен као дете не значи да треба бити наиван као дете. Праштати значи да не пребацујеш више некоме за неко зло ако се искрено покајао. Послушност је негде сувише идеализована, али се везује углавном за манастирску релационост између духовника и монаха. У еклисиологији св. Игњатија Антиохијског и још неких, не видимо монашки акценат када заговара послушност епископима и свештеницима а најпре послушност Цркви. Данас је проблем да се генерално ослушне смисао. Како да послушамо Цркву ако њена „властела“ заговара личне ставове који нису у складу са нашим ставовима а потурају их као кукавичије јаје у име Цркве?

  • Где су тачке подударања а где одударања између духовног и психолошког света човека?

Тешко питање. Мислим да ни сам човек не зна где он почиње а где завршава у себи. Има преплитања тако да некад једна стварност на другу личи. Ипак, то су две стварности, боље рећи две димензије, а не једна. Можда је сувише смела компарација, али као што Христос има две природе а ми једну, тако и човек у себи има ове две димензије које су константно у интеракцији једна са другом. Ипак, не можемо у исти кош ставити осећање депресије и печала, или, замишљености и созерцања, итд. Сликовито речено, није исто амбиенталну музику слушати код куће и учествовати у црквеном појању. Веома је тешко разлучити шта у човеку долази од њега самог а шта од Бога. Али, морамо се чувати баналности или разликовања шта је од тела, да не буде да умишљамо да главобоља или висок притисак или нешто треће долази од Бога. Неки психолози и психијатри су покушали да у чвору физичких и психолошких недостатака укажу на неки већи узрок смисла који кризира у човеку и то не искључујем као могућност. Али, мислим да када је човек у Духу Светоме да му таква раслојавања нису потребна. Нарочито ако узмемо искуства многих светих који су од Бога тражили да им подари неки биолошки недостатак како не би гасили духовни подвиг.

  • Колико је пожељно повећати „агресивност“ у комуникацији да би се смањио број оних који незаинтересовано прођу поред православља а који се рецимо проналазе у другим „духовностима“ (посебно је хит јога и медитација)?

Никада нисам био за агресивне моделе. Осим ако неко не разуме колико је ђубре од човека. Не делим људе по вери или невери, по боји коже или стању свести. Презирем ксенофобичност, али поштујем своје. Искрено, не импонује ми истрајност неких који би да ставе тачку једнакости између будистичких медитација и православног исихазма. Толеранција је битна, али не по цену жртвовања догмата. Ако некога нешто не занима, можемо да покушамо да му приближимо своје искуство. Ако немамо дар сведочења, онда ће и наша дела кроз ћутање проговорити ономе који жели да види. Никога, дакле, не треба вући за рукав. Нити нам је потребна агресија, нити аутодеструкција ако негде нисмо пожељни. Битно је не губити време тамо где га неко не цени, јер није пожељно „бацати бисера свињама“ како каже Христос.

  • Колико је пост релевантан за спасење?

И пост, и теологија, и свете Тајне, па чак и Сам Бог како каже св. Јован Дамаскин, врлине, све што држимо за неке узвишене идеале или вредности, па ето и овај тренутни политички чвор, може бити идолопоклонство ако се њиме маши суштина. Мени је дражи Христос који крши пост да би саблазнио фарисеје којима је била битнија само спољашња страна правила. Тиме, наравно, не апелујем да хришћани треба да крше пост, него да не мисле да њиме нешто велико чине или да се постом самим исцрпљује феноменологија вере. Нарочито сам алергичан на псеудотеологе и клирике који пост постављају као предусловну норму за причешће. По тој примитивној логици апостоли нису могли да се причесте без поста и исповести а причестили су се иако нису били ни крштени. Шта је онда релевантно за спасење? Ништа што је од човека. Само Бог спасава а Христос је Бог посредник између нас и Бога Оца.

  • Да ли је свако разумно закључивање исто што и осуђивање?

Није свака детекција нечијег промашаја аутоматски поистовећивање са злом. Похвално је конструктивно расуђивање. Које не одбацује другог чак и када одбацује мишљење другог. Не расуђивање ради расуђивања. Не само да би се тек тако о било чему или коме просуо исказ, став или запажање. Црно је црно. Бело је бело. Нијансе су нијансе. Не мора се увек неком ставу супротставити други став. Не мора се увек други критиковати или скретати пажња шта исказ другог имплицира. Не мора се у све проникнути и све оголити. Не рачунамо некад и на намерно прећутане мотиве другог. Некад нису све ствари двосмислене, тросмислене, или недостатне. Некад, једноставно, један исказ значи један исказ без указивања (асоцирања) на други (исти или различити) исказ. Немам проблем са појмовима, али имам проблем са људима који на све имају коментар дефинитивно. Мора неко заиста бити одвратно докон или заљубљен у себе да би се бавио другима сваким коментаром. Брзо се ту увиди да предњачи приговор а не расуђивање. Није, дакле, негативно да неко има расуђивање већ да не показује вољу за апсорбовањем или разумевањем другог. Али је фасцинантан експеримент који се увек покаже нелажним: када исти параметар скенирања примениш на коментатору настаје: побуна, хаос и вређање. Толико о смирењу и аргументима. У ери социјалних мрежа, други човек је десакрализован и презрен, јер се људи више не либе да понизе другог управо због болесне заљубљености у властито мишљење. Ипак, оно што ме највише брине јесу људи које вређа немир да се питају и преузму одговорност за своју егзистенцију. Они хоће неку седативну теологију само да не би морали да мисле и на другим нивоима постојања. Враћам се, примера ради, на зло са изборима. Нису неки људи политички острашћени већ су само острашћени а политике у њима нема. Вређа их све што им одузима мир. Хоће тај себичан мир и нема друге. Ако се вера укршта са тачком политике, њима је то издаја вере. Само да се неки нерв у њима не узврпољи, јер то само показује колико или мало вере имају или како перципирају Бога некако искључиво по замишљеним пројекцијама. Медији су им криви за свако извештавање. Лицемери, не требају вам медији да вас уче колико бедно живите, довољно је мало логике која није компромитована. Стидим се таквих хришћана. А Христос се итекако нервирао због глупих и тврдоглавих људи. Није штедео Свој мир, време и енергију. Христова детекција проблема није чак ни политички ни дипломатски интонирана. Назива ствари дрско и отворено какве заиста јесу. Ломи ствари и користи бич на једном месту. У Библији, али и у историји Цркве, имамо светих примера да су се и пророци дизали против лоше власти. Али ето, ми бисмо веру која не тражи акцију, веру коју некако посесивно користимо као медикамент да изнова самозаљубљено видамо само за себе и своје себичне ране. Недостаје перципирање једне здраве општости у којој други неће бити препрека и где ће заједничко добро бити главни императив без гажења оног поред себе.

  • Шта мислите о хришћанима којима рачуне плаћају родитељи, јер се они тобоже због своје „преподобности“ не сналазе са материјалним стварима?

Први пут чујем за овако нешто. Скандал! Сматрам да су такви људи изузетно незрели али и префригани. „Ко неће да ради – нека и не једе!“, каже апостол. Не може никоме властита вера да буде параван да се изговара да не ради. Префригано је да ти неко плаћа рачуне да би ти имао времена да развијаш своју духовност. Према неким изворима, апостол се бавио производњом шатора да би се издржавао. Христос је био дрводеља. Епископи су данас елита која не мора да засуче рукаве, јер има ко да ради за њих. Покојни патријарх Павле је ноћ проводио у поправци ствари и обуће својим људима. Није дозволио да га власт промени. Наравно, могао је да се бави већим стварима, али ако то занемаримо – ипак није био пасиван. У манастирима нешто не видех монахе да су били поштеђени физикалије. Дакле, ако такви људи постоје – опасно сам забринут за њихово духовно али и ментално здравље.

  • Колико младог свештенства фали и колико би било добро да се одједном рукоположи много младих, скорије дипломираних, можда и наивних али пуних ентузијазма и идеала? Јер верници стичу утисак да и ако се рукоположи неко млад, па као појединац упадне у „кошницу“, врло брзо буде удављен, то јест,  схвати да мора да се прилагоди ланцу?

Према неким последњим статистикама, тренутно само у Београду има око 50. кандидата који преко 10. година чекају да дођу на ред за рукоположење. Неумесно је да неке од њих са 40. год. постојања уче дечијим болестима да треба да се „лактају“ за певницом да би их патријарх запазио, јер неке, гле чуда, не запажа никако и када су најочитији. Поента приче је да нема референци по ком параметру се неко запошљава или добија чин. Звучи познато зар не? У држави имамо страначко запошљавање, а овде у Цркви форсирање људи које неко други уводи у стални радни однос. Ако служба зависи од једног патријарховог погледа – шта онда рећи. Има свештеника који су презрели за пензију, али се не повлаче да би и даље имали велика примања, док други свештеници желе да иду у пензију али им „надлежни“ то не дозвољавају из других разлога. Црква, такође и нажалост, није поштеђена монопола. Мислим да ту године нису толико битне, али је искуство у животу веома битно. Неко може бити генијалан теолог и одличан за певницом а да буде тотални неспособњаковић када су у питању животне перипетије. Тако су онда кандидати идиотизовани да осете и препознају живот другог као властити о којем треба да брину за Царство Небеско. Нажалост, било је већ таквих ситуација да неки млади свештеници добију парохију у којој једва чекају да понуде нешто ново и да осавремене етос Јеванђеља за нове генерације, али да га постојеће структуре једноставно угуше, јер им се не допада што им постојећу рутину руши неко ко је тек дошао на позицију. Углавном, колико сам био сведок, ако се не придружи утопији, под страхом од санкције или клевете код епископа, подлегне и сам притиску да се не сме издвајати, а то су веома тужне ствари. Са друге стране, веома је битно и какав је народ тамо где кандидат као новопочени свештеник дође. Не заборавимо да Христос у неким местима није могао припитомити и задобити људе због њихове тврдоглавности и неверја. Одскора ми се јавио нови страх који затичем у неким црквама, а то је да се литургија на неки начин „конфискује“ од неких лаика на уштрб свештеника као неко своје „приватно власништво“. Неко себи даје висок кредибилитет зато што је био донатор, а неко под сумњивим мотивима јер је „велики љубитељ теологије и Христа“, па мисли да је бунт мерило којим ће свештенике по сваку цену да научи памети ако се они само усуде да му дају неки безазлени савет. Дакле, за похвалу је ентузијазам, али за критику свака наивност која није издржала основе зрелости.

  • Да ли је промисао Божија нешто што нас унапред предодређује за ствари које чинимо? Да ли је можда Божији промисао по којој све функционише што је настало нешто тренутачно што нема предодређење човекове судбине, и колико је човекова слободна воља заправо довољна за тај одабир алтернатива и путева које нам је Господ дао као могућности напретка и уништења нашег живота? Сумирано у још краће питање: како утиче промисао Апсолута на нашу слободну вољу и колико је наша воља – наша?

Православна Црква је експлицитно против било каквог предодређења, предестинације, самим тим детерминизма слободне воље. Павле Евдокимов је имао једну провокативну мисао, говорећи о неком виду предодређења два бића која се воле. Мало ме то подсећа на филм „Агенти судбине“. Бог је изнад времена и простора. Оно што је за нас футур за Њега је презент. Ако раширимо руке и посматрамо кретање мрава од једне до друге руке, за мрава је то прошлост, садашњост и будућност, али из нашег угла ми мрава увек видимо из своје садашњости. Бог, дакле, унапред зна шта ће се десити, али не утиче на одлуку човека. Атеисти иду даље, па се осећају увређени, јер их лимитира Божије свезнање мислећи да то што зна њихову будућност аутоматски значи и атак или утицај на њихов живот. Неће бити. Промисао значи старање. Није акценат на томе како Бог постоји унутартројично, већ како се Његово деловање показује у односу према свету. Није, дакле, пасиван посматрач. Шта каже Христос: Отац Мој до сада дела, и Ја делам (Јн. 5; 17). Ипак, потребна је чувена синергија (сарадња између Божије и човечије слободе). Бог се не намеће. Ако наилази на наш одбитак у неком науму који је бољи за нас него што ми мислимо, онда тражи други начин да нам сугерише исти или други план. Не можемо ни да замислимо зилионе комбинација само једне слободне воље у том Промислу, а где су тек друге милијарде слобода људи под сводом небеским? Ипак, доста људи не осећа своју слободу, јер је препознају само као одсуство: другог, пореза, болести, проблема, итд. Колико сам срећан – тиме се мери слобода, а колико имам релационост са Богом – нема питања слободе уопште. Да сумирам: за Бога и Његову промисао нисмо слепе марионете, а наш Бог није Бог пакла који кажњава оне који одбијају Његову промисао. Нема привилегованих. Ко се одазвао на Његов глас – тај и улази у Његов Промисао.

  • Узимањем плода са дрвета познања добра и зла, човек је узео перцепцију добра и зла у своје руке. Самим тим себе одвојио од Творца, иако је написано да је Творац тај који прогања човека из Едена. Да ли је промисао самог Творца био да човек посегне за тим, јер је то дефиниција слободне воље, по чему смо боголики, или је то чисто људска слободна воља коју смо већ предходно поседовали па само применили тог трена у виду чистог егоизма? Творац не напушта творевину и то је јасно самим нашим постојањем, али моје питање је, водећи се речју religare одакле потиче реч религија, што значи поновно враћање: да ли је Господњи промисао био баш у томе да већ створивши биће склоно добру и злу да пусти да се зло вешто ухода у нас у виду искушења свакодневних, па трпљењем да оказујемо своју вредност пред бољим очима, у смислу правог “чистилишта“ још на овом свету који ми познајемо, или је нешто друго био Божији промисао, али је човек успео да разочара Господа својим непромишљеним делом и да Господ на крају није ни имао учешћа у промислу да ће до пада доћи?

Са прародитељском причом нико више није сигуран. Доста тога шкрипи. Човек је познао зло, али је писано и да је човек од тог момента сличан Богу јер зна шта је добро а шта зло. Дакле, у Богу нема два принципа (добро и зло, јер би онда био подвојен), а код човека јавља се исто сазнање, али тако да зло постаје носилац природе. Имамо пред собом проблем смрти а не етички проблем. Није човека зло одвојило од Творца већ одсуство покајања. Други оци говоре да би Адам свакако умро и да није прекршио заповест, јер не може створена природа из себе да црпи силе вечности. Нису прародитељи протерани из рајског врта, јер су тобоже увредили Бога (онда би Бог био сујетан јер није савршен ако га недостатак човека вређа) него да се њихово зло не би овековечило као трајно стање. Да не остану у смрти. Због чега и добијају одмах пророчко место да ће послати избавитеља који ће на главу змије стајати. Неки то место преводе као ознаку за Христа. Што би рекао мој фаворит међу професорима др Зоран Јелисавчић, људска слобода се морала некако покренути у акцију. Човек није могао остати на нивоу „златног папагаја“ – у кавезу и као неслободни имитатор. Он наводи да је заповест Божија да се једе са свих дрвета осим једнога налик човеку који пише на табли а говори ђацима да не гледају у таблу. Није, дакле, посреди егоцентризам, али има наивности где се егоманија јавља као последица убрзаног избора чији контекст је змија само распоредила у други ред речи како би завела и поставила други смисао. По другим ауторима, Бог је знао унапред да ће и пре стварања света бити одбијен од своје творевине, али без обзира на то ипак ствара свет. Зато се и каже на једном месту у Писму да је Христос „Јагње заклано од постања света“, јер је по тој логици или металогици ствари евидентно да Бог Син пре стварања света унапред припрема Себе за ту жртву. Јер, колико год да има знање да ће бити одбијен, опет из љубави ствара свет за све. Бог не жели климу као у филму „Еквилибриум“, стање света у којем људи не би познавали своја осећања и своју слободу. Ми можемо фигуративно рећи да свако зло са којим долазимо у сусрет може бити неки вид педагошког „чистилишта“ током живота, али можемо додати да испочетка то није био део плана Божијег да Га човек само кроз невољу тражи. Због човека Бог мења план спасења. „У зноју лица свог јешћеш хлеб“, када Бог каже Адаму – не односи се само на хлеб свакодневни, него и на хлеб теологије а најпре хлеб литургијски. Са муком сада тражимо да видимо Лице Господње. Не можемо говорити о Божијој разочараности, јер ако би ичим Бог био разочаран онда не би могао да буде Бог. Пазимо на антропоморфизме.

  • Да ли је човек унапред предодређен Божијим промислом шта ће човек да буде и шта ће чинити, у смислу да су нам сви кораци унапред пребројани или се односе на ПОСТХУМНИ одабир стада, да се тако изразим, према заслугама? Како по вама функционише Божија воља и промисао, јер често се збуњујем тражећи одговор на то. А то наравно осмишљава сав наш труд и дефиницију нас као јединке генерално.

Ово питање је сличног набоја као малопређашње. Одбројано је само оно што је закорачило ка Богу у сусрет. Али ако у Писму пише да је „свака влас косе на нашој глави избројана“, то не значи укидање слободе већ близину старања Божијег. Ово са постхумним контекстом бих преиначио у есхатолошки угао гледања да не застранимо у некој загробној теологији. Нема Божије изабраности која би укинула слободну вољу. Наравно, може се ту спекулисати. Дјеву Марију величамо не само зато што је дала људску форму Ономе Који пре ње беше, него и зато што је слободом могла одбити реч арх. Гаврила на чије обраћање зачиње а да то није урадила. Са друге стране, св. Јефрем Сирин је тумачио Христа на једном месту да је Јован Крститељ најмањи у Царству, јер је изабран од утробе матере за службу. Јефрем указује да Јованова слобода није била у првом кадру. Али реално могао је одбити мисију као и пророк Јона или колебљиви Мојсије. Дистинкција између воље и промисла може бити велика и никаква. Јер се тиче начина постојања и начина деловања Бога Тројице. Личности и енергије. Суштине и деловања. Ипак, једно је воља Божија а друго допуштење, али ако Бог шта допушта не значи да му је по вољи. Сигурно је, примера и шале ради, да Бог нема ништа против Вучића, али ако је Син већ узео желудац на Себе Својим оваплоћењем да му се исти преврће од његовог политиканства. Промисао се односи на одржавање света у постојању. На активност енергија у свету димензијама цркве. Сигурно је да постоје и друге промисли о којима ништа не знамо. Знамо да нисмо сами. Изабрано је само оно што је одазвано. Црква је као свемирски брод који се свакога часа спрема да полети и крене. Од нас зависи да ли ћемо стићи на тај лет. Не заборавимо да након васкрсења долази вазнесење. Сви ће васкрснути, али се неће сви вазнети. Не каже ли Христос да ће се „један узети а други оставити“? Није наивно. Заслуге, дакле, нису битне, јер спасава Христос, али ипак ће се у Последњи Дан гледати дела, мада ни причу о „лудим девојкама које осташе без уља“не треба потценити. Јер ко нема „достојно одело“ да седне за Трпезом Јагњетовом – то је онај ко за живота није стекао ни дела ни благодат.

 

 

 

 

 

 

Идеално не постоји! Само је Бог идеалан. Али, ако неко или нешто није идеално,  не значи да не може да буде поштено. 

Што пре рашчистимо то у својој глави, на време ћемо санирати многе штете и предухитрити многе ране.  Мање ћемо се разочаравати.  Мада је горе од разочарења – симптом равнодушности.  Јер глад за Идеалним – једно је,  а подражавање утољеног – друго је.  

Човек је до сржи покварен,  само то не сме себи да призна.  Част изузецима који нису од себе створили курве.  Или су имали велику срећу да се роде такви или још нису себе спознали. 

Заправо,  нигде већег светогрђа нема неголи на месту светиње.  Какав парадокс.  Јер смо и од себе сакрили своју подмуклост изговором вере и имитирањем светоотачког манира без осећања за време,  место и људе.  За државу у којој живимо. 

Покајнички и скрушени модел (преузет из монашког бонтона смирења) истиснуо је Бога.  Продали смо Христа за мале паре.  За глуму.  За репутацију вере коју нисмо достигли а пласирамо је као робу коју поседујемо по скупој цени. 

Синдром кланова је као киселина изгризао заједницу Бога и народа. Није реч само о поделама власти и новца,  довољно је да ти је неко близак по нарави а други непријатељ само зато што твом клану не припада. 

Битно је само шта ће село рећи.  Битно је да смо оправдани пред собом.  Битно је да црквени и политички естаблишмент гламурозно форсира беспрекорну функционалност.  „Нека други мисле о томе,  зашто бих себи желео ту одговорност да се питам?“. То је све што је остало од човека. Између лажи и заблуде. 

Која иронија…

  • У расправама са верницима, чести аргументи су да је „Бог толико изнад нас да ми не можемо да Га разумемо“. Како онда ти исти верници могу да мисле да су правила која пишу у Библији тачна (а без доказа) као да знају шта Бог тражи заиста од њих?

Вера је дар. Познајући неке атеисте добре нарави схватам да они једноставно немају тај дар. Другима је даровано, али немају капацитет којим би ушли у полемику и апологетику. Реално, ништа ту хришћани нису слагали (довољно је мало се упознати са апофатичким дискурсом теологије), само је проблем ако се властито незнање, сирово и узалудно, оправдава искључиво тим аргументом „неразумевања Божијег“. Јер, постоји и катафатички искорак у којем ипак можемо донекле да разумемо Онога Кога не разумемо никако. Уосталом, и у традицији светоотачке мисли безброј пута је поновљено да су путеви Божији нама непознати. Није то одбацивање знања него сазнање да Бог има другачији начин деловања. Што се тиче Библије, није све у правилима. Христос је кршио правила свуда где је могао, али не ради неког анархичног бунта, него да би указао шта је примат суштине над формом, или неког смисла над обичајем, или неке истине над правилима.

  • Зашто се одређене ствари из Библије сматрају само причама са поруком, а неке друге верници схватају као истину?

Није саблажњиво рећи, али у Библији има одступања. Није непогрешива књига. Не смемо искључити ни неки вид „глувих телефона“ без обзира на добру вољу богонадахнутих писаца. Није Бог писао Библију, већ људи. Библија није књига која нам може дати научне одговоре. Има ту поред граматичких и историјских грешака када се одређени догађаји преклапају у време када се још нису догодили или се догодили у једно време а аутор их представља у другом времену. Па онда пророчке књиге које оно што још није дошло сведоче као присутно. У књигама С. З. има доста поучних прича. Нису то, дакле, историјске чињенице већ поучне приче. Постоје егзегете које се студиозно баве проучавањем оригинала, када је нешто написано и када је нешто као у књигама Н. З. додато накнадно. За хришћане Библија не заузима прво место већ богослужење – Литургија. Она се може читати приватно, али је императив Цркве да се унутар ње саме чита и тумачи. Светоотачка теологија ту није штедела себе. Александријска и Антиохијска школа су неговале два правца у тумачењу Писма: буквални и алегоријски. Друге егзегете су само успеле да обједине једну и другу школу на једном месту према одређеном контексту у Писму. Негде је потребно мало и личне логике, јер ако Христос каже да неко себи одсече руку или ископа око ако га оно саблажњава, сигурно је да не мисли о буквалном тумачењу.

  • Због чега је била потребна Исусова смрт?

Било је доста спекулација по том питању. Једни су говорили да ако је Бог свемогућан да је онда и могао спасити свет од смрти и без оваплоћења, са даљине. Други су ипак говорили да је спасење било немогуће јер је морао на Себе да узме природу Онај ко једини има власт над смрћу. Чувена синтеза о створеној и нествореној реалности. У другом аргументу, ипак, долази до благе пометње, јер се онда поставило питање колико је Бог слободан ако га свет који је Он створио на неки начин уцењује својим грехом да се оваплоти? Очигледно је да Он жели да се оваплоти без обзира на грех у свету. Да би до тога дошло без обзира да ли су прародитељи погрешили или не. Са друге стране, у Гетсиманском врту, пред Христово хапшење, као да у једном тренутку имамо призор да Исус тражи од Оца други вид спасења света, јер није равнодушан према смрти. Пазите, треба да умре Онај коме је смрт као Богу апсолутно несвојствена.

  • Да ли је уопште потребна Црква?

Да, али не као неки секташки и самодовољни гето изабраних обожавалаца лика и дела Божијег.

  • Да ли мислите да је у реду исмевање или критиковање религије у филму или некој другој уметности? 

Ко не уме да се нашали мало на свој рачун, није достојан да се назове хришћанином. Колико сам приметио код духовних горостаса, већина њих је имала изражајан смисао за хумор. Ипак, једно је ругање а друго критиковање. Можемо се ругати својој мегаломанији а не недостацима другог. Можемо критиковати институционализам Цркве али не и Цркву као место светиње.

  • Да ли теорија Великог Праска и идеја Постања из Библије морају да искључују једна другу?

Не морају. Али је поштено рећи да нико не зна како је свет настао јер нико није био очевидац. Јесте, ми верујемо да је Бог створио свет ни из чега, али немамо никакав научни доказ. Заправо, позиција хришћанина је дефинитивно лудачка: ми немамо апослутно никакав доказ. Замислите колико смо смешни некима? Верујемо у Христа као Бога а да Га никада нисмо видели; потом, верујемо да ћемо наследити Царство за које не знамо ни да ли постоји; и на крају, верујемо да ћемо васкрснути иако се то коси са емпиријским доказима да ако се шта распало не враћа се у живот уопште. Не сматрамо било какве научне теорије релевантним за спасење. Можда је претежније одредити се куда идемо а не само одакле долазимо. У хронологији Божијег стварања не можемо рећи да је Бог стварао свет нашим рачунањем времена. У Библији се помиње шест дана. Заборављамо оно апостолско да је „пред Богом један дан као хиљаду година а хиљаду година као један дан“. Што ће рећи да када је Бог стварао свет, нигде није журио са опредмећивањем самог света. Могао је, дакле, само једну траву да обликује вековима или коначну форму света да ствара милионима година пре него што ће први човек закорачити у његову сферу. Да ли сада ово апостолско одређење има везе са теоријом релативитета? Може бити али и не мора да значи.

  • Како ће Други Христов долазак променити концепт простора и времена какад сад познајемо?

„Што око не виде, и ухо не чу, и у људско срце не дође…“

  • Да ли Бог на било који начин има утицаја на природне катастрофе које се дешавају?

Лично сам ту мало скептик. Био сам непријатно изненађен пре пар година, када је била суша а друге године када је дошло до бујица и разних потопа, да су црквени великодостојници изашли у јавност са том причом неке Божије одмазде због наших грехова. Сличне ставове је заступао и вл. Николај Велимировић, али се могу наћи истоветне мисли и код других отаца Цркве. Пазите, која год природна катастрофа да се дешава, сумњам да Бог жели на тај начин да припитоми Своју творевину. Ако дође до цунамија, торнада, итд., и погину невини, јер има и мале деце, зар је то Божија воља? Да попут деце пострада неко због грехова које није ни стигао да почини? Природа има своје законитости. Можда су оне последица уласка смрти у свет, али то су сада њене законитости. За природу нема морала кога ће да убије и да не одговара за то. А да ли Бог може да утиче на природне непогоде? Може ако хоће, али да ли хоће све што може?

  • Научници из године у годину откривају све више настањивих планета. Какав је ваш став о овоме?

Нека иде како иде. Научно-фантастично је разматрање у ком смеру ће се улоге међу народима на тај начин поделити. Можда богаташи тада узурпирају повластице неког другог и бољег света у којем ће тражити свој приватни рај, док ће они сиромашни пропадати на Земљи у болестима и немаштини. Колико год настањивих планета да се појави, битно је да на свакој постоји Црква.

  • Често се води полемика око увођења смртне казне? Да ли човек има право да некоме прекрати живот због неког злочина?

Опширна прича. Када чујемо за неки монструозан злочин, углавном се и од неких свештеника може чути о „убиству из милосрђа“. Климав терен. Затим, ту је и издржавање злочинаца које плаћају грађани. По неким проценама, затвореници се боље хране од већине оних који уредно плаћају порез и полицију. Дискутабилно свакако. Нисам за смртну казну. Али да будем искрен, не знам ни како бих реаговао да неко повреди моју децу. Љубити непријатеље своје не значи благословити њихово насиље. Увек се сетим искуства једног оца негде у иностранству. Убица му је силовао и спалио ћерку. На суду сви су изнели највеће оптужбе. Када је дошао ред на оца, он се позвао на Христа. Опростио му је. И занимљиво је да је једино та реакција од стране оца успела да изазове лавину осећања код дотад равнодушног створа. Убица је почео да плаче. Не бих се залетао у процени неких ствари. Онда, имамо и проблем еутаназије. Убиства неког ко је на пример у страшним боловима или дуго у коми. Ту се био-етика отвара у новој диоптрији. Јер заговорник таквог приступа може бити и човек доброг срца који не жели да оптерећује своју породицу вегетирањем. Треба разликовати добровољну од присилне еутаназије. Наравно, Црква је експлицитно против било каквог облика еутаназије, али би се можда требало запитати да ли црквени естаблишмент може ноншалантно носити нечије ране на себи под лежерном паролом да се против Бога не сме ићи. Зар је свако осећање бола, које не зависи од слободне воље човека, аутоматски атак на Бога? И да ли је сваком човеку трпљење исто?

  • Како се постаје светац?

Нема правила. Није то таблета за решење главобоље или стисак „клика“ на тастатури. У питању је процес који тражи уподобљавање уз увек присутан ризик да нешто што се дуго година градило преко ноћи може да нестане у праху и пепелу. Мора човек да прође кроз многе кризе да би пустио корен на добром темељу. А опет нема гаранција да ако и нађе добру земљу за своје корење, да неће доћи непријатељ и почупати му све што је годинама брижно садио.

  • Да ли ђаво узрокује агресију у људима?

Лепо рече ко од светих пустињака да ће доћи време када ће људи правдати своје зло тако што ће ђавола оптуживати за зло које су сами учинили. Не, сами смо криви. Ко воли да се преждерава, да пијанчи, да се свађа, да ленствује, да развија патологију, итд., није то последица демонологије него људске слободне воље.

  • Зашто неки свештеници осуђују порочне људе? Можда баш они имају жељу да се промене и да дођу у Цркву? Зар за сваког човека на овом свету Црква не представља место где ће наћи уточиште?

Нисам приметио да свештеници осуђују било кога. Можда то неки од њих (а не сви!) раде насамо, али не јавно. Нисам приметио, такође, да има свештеника без неког порока, па је мало некоректно рећи да ако некоме смета нечији порок да је и он сам без удела. Између похлепног свештеника и неког пијанице, мале су дистанце, јер на оба фронта стоје различити пороци. Усуђујем се рећи да није сваки порок зло, али није ни добро, јер има порока који навикавају душу на добре ствари као и оних на зле. Сваки порок који утиче на психомоторне функције – од злога су. Али, поред опијата, зар мање утичу страсти на расуђивање које одређени порок потхрањује? Неко може живети „стрејт-културом“, а да и даље буде скот од човека. Мислим да иза вашег питања постоје неке предрасуде или непознавање мисије Цркве. Онај ко приступа Цркви треба да приступи као онај ко тражи Бога без обзира какав је неко свештеник. Црква јесте, дакле, уточиште али не такво у којој би се властите заблуде и недостаци одржали на снази.

  • Зашто Црква поставља нека небулозна правила?

Мора некако да контролише народ.

  • Зашто већина људи сматра чудацима оне који би се замонашили?

Зато што сами немају вере ни у најмањем, па им је чудно што и обичан лаик иде редовно на богослужења, док монаха гледају као некога ко је застранио а не пада им на ум да неко само једноставно пуно воли Бога. И то га толико воли да је спреман због Њега све да остави. Ипак, треба поменути да има и таквих „монаха“ који траже заједнице у којима би могли добро да се стационирају бекством од одређених проблема у свету. Лично, мало су ми мизерни умови који своје монаштво користе као платформу да напредују у некој епископској каријери. Јер иза таквог става не стоји љубав према Христу као модел већ љубав према власти.

  • Да ли сматрате да је наплаћивање услуга које Црква пружа нормална процедура?

Нормална док се не покаже ненормалном. Али веома ружно звучи чак и ово „услуге“ када кажете. Као да је посреди неко кафанско проституисање. Један мој ђак је изнео занимљив утопијски сценарио према којем би устројио поредак човечанства тако да новца нема уопште. Занимљиво је да је изнео једну скандалозну изјаву: када би се Црква решила новца, тек ту би се видело ко је прави верник а ко не. Јер, колико год деловало провокативно и нестварно – јесте тако.

  • Зашто сваки свештеник има свој ценовник?

Није „таксиметар“ проблем, већ ако неко на пређену километражу дода цифру која не одговара пређеном путу.

  • Како објашњавате то што свештеник има право на ступање у брачну заједницу а монах нема?

Увек се сетим апостола Петра који је имао своју ташту. Флоровском рецимо скидам капу, тај је десет година живео са својом таштом. Мени је то већи подвиг од ходања по води или од дизања мртвих. Дакле, апостола данас више нема а постављали су епископе свуда где су мисионарили и успостављали одјек Цркве. Епископи су се у почетку женили, али онда напрасно долази до преокрета. Успоставља се канон који постулира императив да неко може бити епископом само ако је пре тога био неожењен. Према неким изворима, ово је незрела поставка ствари, јер иако су мотиви у томе да је циљ безбрачног живота да се епископ више посвети ревности за Цркву, има прећутане корозије будући да ко није имао породицу да ли може знати како се домом управља. „Истинита мужевност се не показује у избору безбрачног живота; насупрот томе, награду у трци мужева задобија онај који је извежбао себе у преузимању дужности мужа и оца, и у надгледању домаћинства. Са друге стране, онај који нема породицу је са више страна неувежбан.“ (Ј. Мајендорф, „Брак“, Отачник, стр. 124, седма фуснота). Монах је изабрао другачији начин постојања јер се одриче више ствари, али велики проблем опстаје ако у монашком миљеу постоје „теломрсци“. У једном манастиру, где се се тобоже поштују свете тајне Цркве, био сам сведок како се једна од тајни, односно света тајна брака, у потпуности негира понашањем монаха и лаика као нешто дегутантно и недостојно Царства само зато што се двоје воле. Сигурно је да је ту закувао чорбу св. Августин још у петом веку учећи о томе како је секс и сексуални нагон грешан само зато што претпоставља да се сексуалним каналом преноси кривица првородног греха од Адама на његово потомство. Он је, дакле, сматрао да је сексуална веза чак и у законитом браку грешна. И управо због оваквих паћеничких ставова многима и данас пропадају бракови због монашког идеала који датира од Августина да муж и жена треба да живе као брат и сестра (Исти извор, стр. 70).

  • Сматрате ли праведним што на место свештеника може доћи неко ко није уложио много труда?

Не сматрам. Проблем је како да се то спречи, нарочито ако је кандидат већ постао свештеник? Ту нека ретроактивна реакција не постоји. Мени је занимљиво да Бог нема проблем са тим што ће некоме доделити благодат свештенства, али ми и даље није јасно како неко може са таквим избором да живи.

  • Шта бисте учинили по питању корумпираног дела Цркве?

Сви смо ми курве, само што то неко ради бесплатно а неко наплаћује своје услуге. Где је светиња угрожена – на ломачу. Наравно, не мислим стварно, али нека санкција мора да постоји. Мени је трагикомично да виновници неког злочина не скину мантију уопште. Добију само премештај у другу парохију или епархију а неки без проблема још добију и пензију као „казну“.

  • Да ли можемо протумачити као да је тежина грехова неких црквених великодостојника „много мања“ од наших грехова због њиховог положаја?

Нажалост, тако је. Могу учинити много већа зла или да са нама у истом греху стоје а да је „униформност“ оно што их чини „покривеним“. Можда то није увек правило, али има ту и оних релација да када се неко са неким познаје а да тај други има веће ингеренције – покрива другог. Разумео бих да је реч о покривању нечијих недостатака, у чему се и огледа хришћански императив да се воли и брине о другоме, али ако је посреди верификација нечијег зла само зато да не би сносио кривичну одговорност – онда је Пилатово прање руку мало дете за овакве ствари. Односно, тако се проблем не лечи него увећава. Ипак, било би лицемерно рећи да нема црквених великодостојника који нису свесни својих слабости и који не раде на себи.

  • Када би се ценовник Цркве смањио, да ли би одзив људи био већи?

Када би се људске предрасуде више смањиле а ревност према својој души повећала – био би већи одзив.

  • Ако је проповед Цркве базирана на томе да су материјалне ствари сувишне и да ништа од тога не носимо „горе“, како објашњавате баханалисање новцем који народ оставља у Цркви?

Пандорина кутија ће се једном отворити, али када сва зла буду изашла напоље биће касно и немогуће да се врате. Немам шта да кажем. Играње са ватром мора једном направити пожар. А када бахати људи почну да горе од своје похлепе брине ме само да се не запале са њима и догме. Јер због таквих се хули на Цркву и име Божије. Ја сам се уморио да црвеним од стида за зло које нисам учинио. Јер када год неко направи колапс, нама верницима лупају шамаре јер испада да поклањамо веру тамо где зло цвета.