Archive for новембар, 2014


О судбини

Судбина не постоји. Постоји само оно што одредимо ехом своје дејствености. Ако постоји судбина онда нико није слободан. Бог је изнад времена и простора. Бог је изнад судбине. Оно што је за нас будућност за Бога је садашњост. Он зна шта ће унапред бити али се не меша у све што ће бити управо да не би окрњио слободу. Условно речено, једини боголики концепт „судбине“, то јест, неизбежности за цео свет је свеопште Васкрсење мртвих, Други Христов долазак и вечни живот са Богом Тројичним. Али, неко ће рећи да од тога не може бити слободан, да је детерминисан самом условљеношћу онога што је „судбински“ конципирано у захват есхатологије. Може ако не познаје свеуглове слободе. Јер слобода се може остварити само из ове есхатолошке неизбежности која у рукама пријемчивог постаје естетика слободе и пољубац Другог.

Поглавља о судбини и њеном култу превасходно дугујемо Грцима који су некада на месту Врховног Бића стављали улогу Судбине која диригује чак и боговима а богови онда – фаличних особина сразмерних људима – фрустрирају људе кроз разне непогоде, неправде и тлачења тражећи заузврат жртве умилостивљења. Тек, много касније, муслимани – грађени на апокрифној отпадији Јеванђеља – преузимају разне концепте од старогрчких философа (налик хришћанима) а са њима и идеје о судбини. Ово пак не значи потцењивање исконских муслиманских идеала који су базирани на љубави према Богу и људима. За муслимане „све је записано“, „суђено да се деси“, колико год конотацију саме судбиничности покушавали да оперишу теолошком аргументацијом да није у питању судбина сама по себи већ воља Божија јер судбина, неминовност, се поистовећује са вољом Божијом (вољом Алаховом) а да се, уосталом као ни код хришћана, не разликују законитости овога света и законитости деловања Божијег. Ниједан ум не може никада прецизно рећи, ако је иоле поштен према себи, у ком догађају је негде деловао Бог или не. Данас се пред сваким незнањем наглашава свезнајуће да је у питању воља Божија. Шта ћемо рећи ако унутар простор – времена постоје околности на које Бог не утиче? Хоће ли се наше незнање макар за трен примирити.

Нажалост, ови концепти, лаж-логоси „суђености“ патолошки живе већ вековима код Срба, па и код других народа, те се и код најинтелигентнијих људи може уочити претерано самопоуздано усаглашавање са оваквом примитивном кованицом саме „досуђености“. Људи као да се плаше да изађу из шаблона, да помисле да у смрти неког или пропасти неког није крива судбина, већ смрт или пропадљивост сама. Допуштање случаја који није производ деловања Божијег је нешто што плаши чак и саме хришћане. Хришћани не могу да укључе свест да постоји деловање у свету у које Сам Бог није умешан. У супротном, дошли би у познање своје ништавности и крхкости. Овако, под илузијом „суђености“ и „пресуђености“, човек не мора пуно да брине и размишља. Јер све је унапред „одређено“. Све је неко Други прорачунао па не мора да постоји ни лична одговорност. Мада, ако и прихватају „одређеност“ као „религију“, углавном се не слажу са последицама личних драматика које детерминисаност прождире.

Свакако, постоји Промисао али не и предестинација. Бог учествује у овоме свету самим одржавањем света у постојању, али није све свето што Он одржава у постојању јер је то домен на који слобода човека треба да одговори. Зато постоји Црква у свету. Зато још увек циркулише оно нестворено: „Да свет не прима Духа“. Постоји Промисао али није све у саставу Његове Промисли што има догађање у свету. То не значи да је Он присутан у свим акцијама и реакцијама јер онда нико од људи не би био слободан него би Бог, по тој логици ствари, играо шах са Собом користећи нас као шаховске фигуре.

Да ли, дакле, постоји неизвесност за Бога? Не – кад је у питању Он Сам (јер је изнад времена и простора), и да – ако је реч о хватању корака са човеком који нема Његову меру (будући ограничен самим временом и простором). Када Христос говори „да ли ће наћи веру на земљи кад буде дошао“, ту не видимо само реторички набој, или аскетски позив на унутрашње бдење, или неко тобожње Божије незнање, већ се отвара један процеп неизвесности у који се и Сам Бог укључује јер зна за непостојаност људске слободе која се на билион начина може Њему придружити или Га одбити.

Advertisements

Никада нисам био заговорник тог „капиталистичког“ система унутар Цркве, али је стварно феномен колико се увек исте ране отварају када видиш ко све, где и како ради, и да чак млађи, нечији пулени, навикнути на потрошачки и конзумеристички менталитет, близу бахатости, стоје на неким функцијама. Исто је и у државним секторима. А исти ниво интриге и клеветања, као и запошљавања, стоји на оба фронта. И не можеш ништа. Колико год се трудио, борио, или имао јаче компетенције. Ово није безизлазно становиште чим се критички дискурс зачиње.

Свестан сам да савршено друштво не постоји, као ни да црква није савршена (осим Једино Савршеног у Њој), али и даље је актуелно да „док очеви једу грожђе, синовима трну зуби“.

Много тога сам видео, доживео, чуо. Заиста, стварно треба бити верник, син Духа Светога, а да не изгубиш веру у том институционално – бирократском апарату цркве. Борим се и понижавам изнова, као и други, пазећи да у тој борби не буде мртвих. Ваљда се још неко сећа шта то беше појам „чојство“.

Немам страх од било чијег ауторитета докле год негујем љубав и ненаивност. Докле год у сопству покушавам да објединим иновативно са етосом светоотачког наслеђа са увек истим страхом од могућности најукуснијих јереси.

Много је бучних, кивних или пасивних. Да барем такви имају разлог да кидишу него су незахвални на тим позицијама унутар цркве где се попут политичара задњих деценија само смењују, ротирају али се никада радикално не мењају. Али, ни то ме више не боли. Понижени нема где више пасти јер одавно лежи на земљи. Само никада нећу разумети ту безосећајност и бескруполозност. Можда ми је зато и дата ова немаштина, да се не бих узохолио.

Са друге стране, другом је увек потребна помоћ: новчана, пастирска или благодатна. И кад се један утеши, онда на место другог долази трећи, све док и лекару не затреба лекар. Бог то зна. Зашто човек неће да зна?! И онај који даје и онај који прима помоћ. Увек неки изговор, резервисаност, лажни стид. А чак и у фамилијарним односима има тога да неко не жели са неким да општи јер немаш престижни статус, ниси истог ранга, ниже си биће и наметљивац само зато што си обележен немаштином. И ако немаш неки интерес да понудиш, онда ниси ни биће. Дакле, онтологија човека се мери нивоом његове користи. И није то оно Христово проклињање бесплодне смокве (јер овде сви раде) него је реч о томе да немаш шансу да се оствариш ни као човек, ни као онај који жели да достигне бољи статус на месту неодговорног. Зато што неодговорни чува свој положај уместо да чува другог – да за другог буде одговоран у чему се и огледа његов положај.

То не разумеју ни држава ни Црква. Част појединцима. Али, зашто су појединци увек на маргини?… Да ли је то нека логика незамерања другима, кретање лакшом линијом битисања да конфликт не би унео још већи раздор? Али и то може бити гурање проблема под тепих, сакривање гнојне ране завојем. Или су и ти сами маргиналисти толико без свог става да не смеју ни да помисле на друге алтернативе услед потирања других? Или, толико измучени својим биткама, неуморно виде да нема другог решења осим да тихо и ненаметљиво сведоче дела Јеванђеља без давања посластице већим инстанцама који живе за сваки јефтини самопромотивни сензационализам лажног функционисања правде, поретка, вере и морала?…

Imao covek jednu zenu ili dve – umrece svakako.
Svakako, starozavetna svest je kao i novozavetna, kao i danas uostalom, imala svoje obicaje koji su dolazili na mesto Bozije volje a proklamovale se kao Bozija volja. Ne mora da znaci da ce se neko ko ima jednu spasiti u eshatonu, kao i da onaj ko ima dve zene – nece uopste. I danas ima svestenika koji varaju svoje zene pa je veliko pitanje koilko su oni dualisticki nastrojeni kada treba da vrse svoju sluzbu Bogu. A to koliko je i brak Sveta Tajna diskutabilno je pitanje jer se ne zna sta sa tom Svetinjom biva kada supruznici ostanu bez ljubavi jedno za drugo. Otuda, mozemo reci da i takva Tajna nema vecan karakter vec ikonomijski – prema istorijskim prilikama da se covek ili covecica ne bi vise raspaljivali pozudama. Ostajati u braku po svaku cenu, cak i kada nema ljubavi, bezumno je jer nema slobode. Tako zakonska forma oduzima ono najsvetije u čoveku – ličnost i mogućnost odnosa.
Ovde je pitanje ne polnosti vec licnosti. Koliko je danas moralno drzati poligamiju nije nista skandaloznije od onoga ko vara svog supruznika – paradoksalno je sto, cak i iz etickog stanovista, poligamni oblik braka moze biti spasonosniji od preljube. Sve je naravno individualnog karaktera. Od coveka ili covecice zavisi. Ali Liturgija ne sentimentalise sa nasim porodicnim zivotom jer se dimenzija Crkve ne meri porodicom vec Hristom. U Evharistijskom momentu igra polnosti ili bioloske prisnosti ne dobija neku zapreminu koja bi bila veca od one da Bog postaje sve u svemu. Tako se prevladavaju ne samo nacionalne, psiholoske, eticke, itd. vec i razlike izmedju monogamije i poligamije.

Ali ipak treba biti na zemlji, jer ako nekome jedna zena nije dovoljna nece se zadovoljiti ni sa dve. Tako mozemo razumeti to konstantno lutanje bludnika od tela do tela. Sa druge strane, osim ocuvanja nekih vrednosti koje se podrazumevaju danas kao stubovi porodice, koji se jos nazivaju dimenzijom male crkve, sotirioloski naglasak ipak ostaje na srodnim vezama koje Crkva Bogom utkiva, pa tek iz takve perspektive mozemo govoriti o zdravoodnosnim perpsektivama porodicnog ocuvanja identiteta. Jer, istina, Bog nije protiv braka ni porodice, ali tamo gde On Sam nije dobro docekan, nece nista ostati ni od braka, ni od porodice.

Благодат даје смелост и мудрост пред Богом и људима а грех даје страх и глупост пред Богом и људима. Ово треба успорено созерцавати да би се овај факт могао егзистенцијално применити и сагледати у свим животним околностима. Смелост – да можеш без страха улазити у приснију заједницу са Богом и да се не устежеш пред охолим људима, а мудрост – која бива по дару Духа Светога и за разумевање међуљудских односа. Страх – долази од осећања неке кривице због учињеног дела или угрожености која може бити основана или сујетна, а глупост – као показатељ губитка благодатне заједнице чије се незнање одражава на све односе према себи и другима. Смелост и мудрост се познају по радости и миру а страх и глупост по жалости и немиру. Радост и мир нису психолошке категорије од овога света но Божији дарови, а жалост и немир су толико присутни као овоземаљске категорије да их сујетан човек више и не признаје себи тј. не идентификује их као такве.

Кочница

Када постанеш плен нечијих малверзација или клевета пази како ћеш да реагујеш. За то увек требаш да будеш спреман а не исхитрен. Исхитрен дела по својој увређеној сујети а сујета је таква да се увек осећа увређено и када је нико не дира. Зато припреми се да увек сасечеш своју гордост брже од онога који те напада. Зашто да раздражљиво из тебе испливава оно што ни сам не волиш да видиш код другога? Зашто да ти се смеју због тога и да те смех погађа? Не потискуј смирење самовољним оправдањем. Једно преузимање кривице, макар и неосновано, лакше поражава обе стране – и твоју и туђу гордост. Очајање је увек брзоплето и увек се хвата за ситнице. Ти немој одмеравати ствари и људе тако. Не дижи себи цену и нека те не додирује мишљење другог. Свуда су људи исти и помири се са тим. То не значи да требаш сваку неморалност прихватати јер и ћутање се може протумачити као сагласност. Ако ти не изгубиш свој мир други ће га због твог мира изгубити па ће можда пожелети себи покајање. Ако га и не пожели себи опет му је то казна – јер видећи твоју постојаност поразиће се својом празнином. Па и сам да паднеш ружном реакцијом, опет ти покајање није ускраћено. Ако и погрешиш хиљаду пута на дан, принеси још толико хиљада покајања Богу у истом дану. То није лицемерно јер смо сви слаби. А када познаш своју слабост без јавног представљања себе као неподложног слабости – јер људи не могу да схвате да и светитељ може да има слабост – онда ћеш познати шта је апостол мислио са оним: „Када сам слаб тада сам силан!“. Мисли мало о томе.

Бог је онај који некога чини великим и кога прославља пред другима – не може човек сам себе учинити великим и самог себе прославити пред другима. Потврда долази од другог а не од „јапаизма“. У овом случају, само од Бога јер Његова потврда значи не само похвалу него онтолошки комплимент на основу кога човек може да живи вечно.

Где су похвале свих историјских људи? Добре Бог није заборавио ако свет јесте и чува своје сећање за дан васкрсења када ће све оживети, а зле не воли нико ни да памти, а ако их већ неко и памти, то не значи да и Бог жели да их запамти као свој онтолошки комплимент.

Дакле, другим речима, ниједна величина и слава коју ми дарујемо другима, или други дарују нама, не може нас обесмртити изван заједнице са Богом Који је једино бесмртан по природи и по слободи.