Archive for октобар, 2015


980x

Човек је биће глади и биће жеђи. Човек је оно чиме се храни, обнавља и допуњује. Ако је тело сито не значи да је душа сита. Често је физичка глад заправо рефлексија метафизичке глади. Човек је увек некако у покрету за садржајем са којим се његов унутрашњи свет, позитивно или негативно, идентификује. Шта год да је подмет исте.

Покушаћу овај прешироки појам да локализујем скромно на само два нивоа:

  1. информатика (причешће сензационализмом свакодневнице)
  2. нагони (причешће еротском рефлексијом сензационализама)

1) Приметно је да се са развојем информационих технологија позиција човека драстично модификује без сталних мировања и невероватном брзином, а која за собом повлачи читава „обрушавања“ на другим нивоима постојања у смислу/контексту повлачења других потеза на социо-економској сцени који нивелишу или не-нивелишу све друге ланчане реакције са собом и другима. Информатику не морамо нужно везивати искључиво за појаву интернета (који је дословно преселио другог у зидине нашег дома), него и за раније периоде човечанства у којима су комуникације увек постојале (касније долазимо до књига, штампе, итд.). Човек се увек занимао за свет другог поред или наспрам себе. Било да га потврди или демантује – други му је требао за то. Заправо, други му је требао и као агрегат сопственог напајања, то јест, самопроцењивања. Данас је приметно да се људи од раних јутарњих до касних вечерњих сати информишу о свему. У томе нема нужно ни нечег добро ни злог. Мотиви су пресудни свакако. Неко се надограђује, неко само усавршава назадовање површном радозналошћу. Па ипак, човека нахрањеног сензацијама, трачом или знањима, догађајима или нечим трећим, таква ухрањеност не задовољава. Остаје нешто суштинско да измиче. Глад се храни новом глађу. Нису то ни односи са другима око којих се већина ствари врти. А може бити и изазов новим самоосмишљавањима и самоизразима. Осим сведоступне закопаности у вести и догађања, пропушта се: а) Божији живот; б) живот ближњег; в) сопствени живот. То се, дакле, може догодити и онима који ову триологију као централни модус покушавају да интегришу у саставни и неодвојиви аспекат своје личности. Развија се неки аутистични перфекционизам где се лако губе границе између патолошког самоусавршавања и здравосмиреног уподобљавања. Засићење у свету вести и догађања не значи засићење оне глади која треба унутрашњем двојнику. Вирутелној глади је потребна глад уживо, сусрет са конкретним и опипљивим Д/другим, реализованом стриктно у границама слободе и/или богослужења. Тек на тим темељима се може развијати једна здрава информатичност која не кулминира у себи самој и не своди Д/другог на ниво потцењеног/инфантилног заморчета.

2) У суштини, нагони су тесно повезани са првом тезом коју смо већ изнели. У једној таквој инертној одељености од Д/другог развија се: онтологија воајеризма, једно патолошко, сладокусно, застрањење базираног на вулгарном: често посматрању, понекад ишчитавању а најчешће одмеравању другог. Наравно, не нужно. Не по сваку цену безодносно. Али, ако се критички дотакнемо, примера ради, и високоморалних (а не само нископримитивних) и великоумних (а не само малоумних) кругова, видећемо да у тој одељености од Д/другог набасавамо на причешће нагонима. Бласфемија самоосвећења у тоталности свог каузалитета. Примера ради, неко је толико либидно (де)конструисан да ниво свог постојања не одређује Д/другим већ адреналинским уношењем (читај: пенетрацијом) у свет књига, вести, уметности, итд. али и живот другог у којем не (жели да) учествује. Људи не желе вођење љубави у Духу Светоме, већ силовање позиције/стварности другог у корист своје фикције и/или интереса. Интереса нагона, пљувачке, жлезде. Оно што зовемо званичним ставом другог. Интереса који обесмишљава Д/другог својом безобличношћу, несадржајношћу. Нагони не могу да детерминишу Д/другог, нити да буду мерило постојања. Истина не трпи дефлорисања.

У свим тим, све ширим, многомрежним сензационализмима и нагонима, стиче се утисак да људи негде, осим површне радозналости, траже утеху по себе да нису најгори на свету и да има окривљенијих од њих за незадовољство у којем се такви какви јесу налазе. Чак и да је то истина, таква компарација нема за циљ да усади место врлине, већ само да утеши своје зло другим злом. То, такође, не решава проблем усамљености, јер је човек по природи али и назначењу призван у критеријум постојања да се оствари као саборна/саборствујућа личност, као личност која усађује место Царства у себи повезаношћу са прихватањем других и прихватањем њиховог прихватања заједничког Бога као и њега самога. Тако сви постају христоси у Једино Светоме – у Цркви. Дакле, самосажаљење и самоћа као показатељ пасивности су кључни параметри (узрочници) који доводе до почетка наше теме удвојеној у тезама: информатике и нагона, односно, занимања за свет око нас који желимо прождрљиво да искористимо (како за бољитак/добитак, тако и забитак/губитак себе) али одвојеног од живота: Бога, људи и сопства – чак и онда када мислимо да смо пуносвесно усмерени на то.

Не мислити на себе, на одјек своје савести, или бар самоупитаности о личној погрешивости, него потирати вапаје свог смислобића над маргинама информација, или, чак професионалном прогресивношћу у категоризацијама понуде/потражње овога света, никако не може ућуткати логос бића, исконски нагон који тражи свој Дом а да се то узрочно – последично не одрази на сам начин постојања, на идентитет који даље од себе не (жели да) види и – не (жели да) зна. Од нас зависи употреба информатике и нагона, као и то да ли ћемо се причешћивати својим воајеризмом или Христом; својом пенетрацијом лако узбудљивој да прождире информације без самопокренутости ка свету Д/другог, или да у Тајни смисленог себедавања подели са другим стечено и подигне их на пиједестал новооствариве односности која отвара безброј благодатних могућности – сада и овде…

Advertisements

Отклон

Још увек мислим на вас
чак и када нестајем својим присуством,
толико тога имам да вам кажем
свако око са вама да поделим,
желим да вас загрлим
пољубим сваким споразумом,
дете у мени се не мири
да сте сваким треном ближи гробу,
али сваки пут кад се залетим
да вас стиснем наручијем,
и заблистам сусретом долазећег
јер сте од моје крви,
увек иста врата од леда осетим
протеран вашом вољом.

„Човек постаје најближи себи

када постигне онакву озбиљност

коју има дете док се игра.“

Хераклит

Посматрајући исконску невиност моје деце, упада ми у спектар ума свет црнохроничне свакодневнице. Не могу а да се не запитам, улазећи све дубље и даље, чак кроз бројне слојеве векова, како то људи постају сурови злочинци (у отвореном насиљу) или прикривени злочинци (макар у једној трач-рубрици са другим).

Када покушавамо да уђемо у интимне профиле свакога од њих (а ни себе не треба заборавити за прозивање) не можемо а да се не запитамо: нису ли сви ти не-умови једном били деца? Курве, пијанице, криминалци,…ко ће набројати? Нису ли били деца? Нису ли се радовали као деца? Играли и истраживали као деца? Сигурно је да нису познавали тајну зла. Сигурно је да су у том постепеном самоосматрању имали моменте који су их приказивали какви јесу можда и не слутећи у тој замишљеној игри шта ће постати.

Шта се онда догодило? Открили смо слободу. Открили смо добро и зло. Открили смо нагоне. Открили како систем света функционише на експлоатацији јефтине радне снаге или школованих кадрова који често немају своју шансу. Коначно, открили смо бол и смрт. И усмерили све напоре да се одупремо како знамо под притиском сујете, комплекса, самоодржања, најпре самопродавања како би нашли парче сигурности под сунцем уновчавањем квалификација или порока. Ипак, у том противљењу или прихватању, суочавамо се са чељустима смисла и бесмисла. Своје или туђе а често наизменичне дрскости. Зато остаје питање докле год смо у месу: да ли смо открили поред свих открића – Бога? И да ли је одсуство љубави ипак главни окидач који је кроз валове разочарења формирао главне карактеристике личности која ће се једном трајно определити за централни модус свог идентитета.

Оно што не треба превидети јесте суштина да се ниједан злочинац не исцрпљује злом које чини, да оно није крајња одредница и регулатива која га дефинише и потврђује као биће, чак и када га човек свесно прихвата или му опонира ту могућност. Достојевски је за криминалце говорио да су много безазленији него што се чини. Човек се поистовећује са својим злом – зато нема вере. Други га поистовећују са његовим злом . зато не верују у њега, у могућност његове самоизмене. Некад је и то довољно да човек не поверује у себе, у могућност боље-оствареног сопства. Божији угао гледања, ипак, није такав. Бог нас све види као малу децу. Наше крволочне свађе и кланове посматра као што ми посматрамо наивне свађе мале деце и њихова још наивнија тужакања о сопственој праведности а неправедности друге деце. Бог још увек може из Своје Вечности да сагледава сваки трзај нашег детињства које за Њега можда још увек траје без обзира да ли смо ми своје детињство одавно сахранили. Можда је то одгонетка зла? Одрицање детета у себи (не и одрицање незрелости) неминовно доводи до губитка исконске богом-уткане невиности са којом се свако дете рађа.

Христос нуди неизмењив императив: „Док не постанете као деца нећете ући у Царство Небеско!“. Децу учимо да постану људи, некад их чинимо да пре времена остаре како би били орни и спремни за животне битке, али управо их то и може осакатити. Бог учи људе да опет постану деца. Није реч, наравно, о некој слепој некритичкој инфантилности. Апостол као да одатле развија даље своју мисао: „Када бејах дете мислих као дете…а сада одбацих што је дечије!“. Ту се раскива проблем, није реч о два разлиита исказа. Треба одрасти али не умањити безазленост деце. Исто као када би рекли: „Мудри као змије а безазлени као голубови.“ У суштини, голубови су невероватно наивни исто као и мала деца али мудрост змије припада зрелима умом да не буду наивни за зло. Шта нам се онда догодило? Изабрали смо само мудрост змије. Зашто? Да би постали: а) перфекционисти али без љубави према другом; б) злотвори који се усавршавају само у ономе што не ваља. Постали смо змије али без темперамента голуба. Нема узајамног синхра.

Сигурно је да многи нису имали срећно детињство али немогуће је да нису били чисти и безазлени као деца у том детињству. Сигурно је да су многи били повређени као деца али немогуће је да су изабрали зло за свог водича само да више никад не би били наивни за повређивање. Заправо само зрели умови и јесу способни да поднесу ударце. На овом месту треба се позвати на св. Јефрема Сирина који каже да неће Бог исто судити човеку који је као мало дете злостављан па га је то учинило злим као и ономе човеку којег нико није злостављао а сам се определио за зло.

Тако да, сваки пут када пред наша чула искрсну разноразни, сумњиви и нискоморални људи; када угледамо порнографске сцене на екрану или јавном месту; када псовке, туче, оговарања или огорчене политичке сплачине запљусну својим нискостима – не заборавимо да од Бога позајмимо очи Цркве и да сагледамо свакога од њих као дете до које смо јуче ми били, које данас јесмо или које данас у свом дому као члана породице имамо. Можда за почетак нећемо успети да их променимо, али ћемо барем мање да их осуђујемо. Међутим, и то ће бити добар темељ који би нашим трпљењем могло друге да мотивише да се заразе доброћудним вирусом спасоносног и царствобитујућег детињства.

24

Осмех…

Највише што можемо да учинимо за своје непријатеље јесте да им подаримо осмех који им недостаје. Неке ће тај осмех да постиди и преобрази а друге да увреди и у злу утврди. Насмејани је иницијатор али мерило пријемчивости други одређује. Није реч о злоћудном, ироничном или кривом осмеху. То мора бити осмех из којег исијава ведрина љубави која разоружава сваку зловољност. Потвдра радости која није од овога света. Сијалице у очима које трепере од нестворене Реалности Другог. Са друге стране, лако је добру вољу другој доброј вољи даривати али је изазов зловољног одобровољити. То може само онај ко велику љубав има. Ко има малу љубав, и оно мало добре воље ће му зловољан опљачкати својим расположењем. А ко је способан на лаке смутње, тешко да ће осмех задржати.

Једно је сигурно: не иди са својом љубављу нигде где ниси пожељан!

Растварање

Испијам ватру
чекајући истог странца
на тротоару недокучина,
једем смислове
топе се у устима
коцка коцку стиже
док опоравак
не сазда похабане рубове,
трпим парадоксе
у којима је најтеже „бити“,
уживам оклевања
заглављених међу зубима
у чију исхитреност
поглед интриге другог жури,
заборављам се
то је најлепши прамац
нема фалширања
да је све битно
само зато што „јеси“.

Узимам топлоту
и ћутим нестајање…

Брисање

Ако не окајемо своју и не опростимо туђу прошлост, никада се неће прекинути нит агоније која увек мучи својим саботажама било какве прогресивности. Од тренутка опроштаја почиње ново време а старо је мртво. Ако Бог тако ради, онда смо и ми дужни чинити тако. Свако заустављање назад – зауставља напред. Не можемо живети у прекидима, без обзира шта смо ми или други урадили јуче или данас.

Уосталом, када Бог брише грех, Он се не загледа у њега, јер онда би грех још увек трајао, чиме ни он сам не би био обрисан. Ми, дакле, обнављањем кадрова туђег злоделања нити бришемо грех другог, нити другом дозољавамо да се пројави као ново биће. Он може увелико бити ново биће ако му је Бог опростио а да ми не видимо колико смо застранили у жељама непреображеног сопства а да притом умишљамо да смо у новом духу.

Не треба да превидимо динамизам Литургије тако јасно симболизованог у Христовој одбрани прељубнице пред законицима. Нису они побацали камење на земљу јер их је постидела реч: „Ко је без греха нека баци камен први!“, већ јер су видели да Он зна њихове најинтимније грехове које је исписивао на прашини. Шта се после дешава? Христос брише Својом руком све што је било написано. Не помиње грехове. Јер они више пред Њим не постоје. Људи које смо повредили или који су нас повредили могу да се сећају наших грехова, али наше покајање чини да Божија Рука не посустане јер пред Њим ниједно безумље више нема објективну стварност. Остаје само проблем са људима који у то покајање не могу да поверују. У тој димензији Божијег брисања злоприватности треба и ми да се пронађемо сваки пут када то заборавимо.

Да ли је нужно да Бог буде Бог? Да ли Га Његова Сопствена природа ограничава? Да ли је Он слободан од тога да (не) буде Бог? Јер ако је нужно да буде Бог онда је Његово биће најтрагичније у универзуму. Међутим, Бог и може да не буде Бог али Он жели да постоји као Бог. Његова природа Га не одређује, не детерминише. Ми нисмо слободни од своје природе, из ове коже се не може. Његова Личност, односно, Троличност јесте она спона која између Себе Самих одређује Своје постојање. И о тим унутар-божанским односностима ни апофатика не може прићи. Дакле, Бог је независтан од своје суштине јер Његова Личност одређује битисање саме суштине. Слободан је у односу на Своју природу. Зато и може да узме обличије које дотад није никад поседовао у Својој природи постајући Човек, Христос. Тако, осим кенозиса, показује и тајну бого-еманципације у односу на Своју природу, чиме се, дакле, показује колико је узвишена слобода Самога Бога ако може да буде друго што Бог није иако не престајући бити Оним Који Јесте. Христос, Син Божији, Богочовек, иде још даље са слободом, па осим што показује независност од своје природе да будући Богом постане Човек, иде још фаталније улазећи у проблем смрти. Бог који је прикован на крст! Скандал! Осим што жели ту смрт по слободи, јер због тога и дође у свет, видимо и другу димензију, Он се одрекао саме предвечне слободе и божанске природе идући свесно у самоуништење. Бог који жели Себи смрт?! Наравно, Васкрсење игра доминантну улогу у целој атмосфери, све се креће ка том догађају, али не сме се превидети и ова голготска процесура, јер видимо Бога који се одриче сваке максимале слободе као такве, односно, и оне која Га дефинише слободним од саме природе. Јесте, слободан је Он од смрти, несумњиво, али главни модус проблема је у томе што је Он слободан и од света и да му смрт није била потребна, могао је да нема потребу да се умеша у конвулзију и потирање овог света. Зарад чега све то? Због љубави у чијој беспочетности Он Сам са Оцем и Духом живи а коју жели и са људима да подели.

Тада рече: молим те онда, оче, да га пошаљеш у кућу мога оца, јер имам петоро браће; нека их увери – да не би и они дошли на ово место мучења. Али Авраам рече: они имају Мојсија и пророке, нека послушају њих. Он пак рече: не, оче Аврааме, него ако им ко из мртвих дође, покајаће се. Рече му: ако не слушају Мојсија и пророке, неће их придобити ни онај ко васкрсне из мртвих.

Јеванђеље по Луки, 16,19-30

Верујем да је сваки просечан читалац Светог Јеванђеља упознат са овом причом. На страну сада то да ли је реч о загробном или есхатолошком контексту, или, чувеној конфузији између два теолошка табора да ли је реч о смртности или бесмртности душе (видети обавезно: Јављење светаца у есхатолошким телима)

Оно што мене лично фасцинира у овом дијалогу између Бога и богаташа јесте забринутост богаташа да и његова родбина не дође на место на којем се он налази. Пред собом видимо готово један смирен дијалог између два гласа које дели провалија о којој не можемо ништа рећи. Упада у очи да ако је пакао место агоније тешко да неко може водити смирен дијалог са Богом. Од бола је немогуће произносити речи. Агонија потире језике. Остаје грчење. Овде не видимо то. Богаташ као да не осећа неку већу разлику у поређењу са животом какав је живео. Помиње се жеђ. Можда је реч о жеђи за смислом. Тешко да је реч о жеђи за Богом јер не видимо тај искорак богаташа. Можда је само реч о изласку из проблема. Како год.

Пакао се у неком класичном теолошком систему преводи као доживљај енергија Божијих које неће за све бити истог укуса у зависности од усличњавања свог идентитета Богу или онога што Богу није налик. Други аутори говоре о паклу као одсуству Божанских енергија, мада остаје нерешен проблем да ли постоји место где Бог онда није присутан. Христос је у тоталности категоричан када пакао описује као „таму, шкргут зуба, црва који не мирује“, мада ниједан од ових описа не мора бити увршћен у значење да је Бог Тај Који иста осећања изазива. Владика А. Јевтић говори да ћемо стати пред Бога као пред Огледало и да се пакао или блаженство дефинише на основу тога какве ћемо себе видети у том Одразу. Апостол говори да ће се спасити само оно што претрпи деловање Духа. Како год, имамо пуно занимљивих исказа.

Када говоримо о паклу, замишљамо да ће тамо завршити најбруталнији и најгрозоморнији људи који су по својој наравни постали слични демонима. У случају богаташа нешто шкрипи. Уместо да показује одсуство емоција, осетљивости, он, парадоксално на месту агоније, постаје забринут за оне према којима није умањио запремину љубави јер показује да није равнодушан, него да се брине за своју браћу. Помало антиномично са обзиром да смо навикли да је језик хришћанства утемељен на брижности за друге. Зашто би богаташ уопште показивао забринутост за најмилије? Уместо да буде равнодушан или да мисли на своје тек задобијене ране, он брине за друге, дакле, не мисли чак ни са себе. Помало контрадикторно са обзиром да смо навикли да је језик хришћанства утемељен на одсуству себичности. Овде видимо да богаташ брине за друге и не мисли на себе. И све то у адским мукама? Онда пред нама не треба да је Лазар у првом фокусу већ богаташ.

Решење ове приче не видим. Можда зато што је и мени пакао близак, не знам. Можда и зато што ова прича још није завршена. Или можда још није ни испричана него у нама чека развој. Можда ни пакао није толико фаталан ако само настављамо да живимо своје ја онако како смо већ навикли. А можда пред нама оживљава оно Силуаново да се у паклу кали нови човек држећи свој ум у паклу без очајавања. У суштини, коју год опцију да изаберемо, свакако треба себе да разбистримо од можда превише навикнутости на поистовећење са оправданим Лазаром да се не бисмо осилили и дошли у позицију провалије која ће нас оделити и од Бога и од вољених богатећи се у надмености живљења.

Шта ви мислите?

Осетљивост, можемо ли је бирати или се рађамо са њоме? Неосетљивост, исто тако? Сујета? Хм, зла осетљивост, увређеност ни за шта, неосновано осећање личне увређености због заблуде о сопственој величини (мегаломанији)…но, махом и фамозно бркање појмовног расуђивања са ближњима где се један контекст сахрањује због преваге другог…

Потребна је осетљивост али од ње не треба правити сентиметалност и патетику, потребна је и неосетљивост ако је могуће када не требамо нечијој увреди да дамо запремину којом би сам увредилац хтео да нам увелича…

Није свака осетљивост – неоснована по својој пројави ако су намере богодоличне (у апостолском духу: „Гневећи се не грешите!“); као што није ни свака сујета – основана као што она сама покушава кроз домаћина који реагује да оправда и оне недоличне афекте као доличне….  Не, није свака осетљивост – сујета. Не носи свака личност истоветне сензибилитете. Човек може да буде осетљив на нечију неправедност (нпр. одбрана некога ко је угрожен)..

Није наш проблем оно што треба да буде проблем другог. Ту се замењују тезе. Својевремено, давно, и сам сам имао слично искуство, те се од мене очекивало да будем због своје вере „сервилан“ до сваког зла, али тако се губи критеријум шта добро а шта зло јесте. Ако је потребно и конфликт може бити позитивна могућност за дијалог; ако је то пак некоме „саблазан“ – његов проблем. Бог је рекао да будемо добри али не и наивни. Зато сваки хришћанин – хтео то или не – проћи ће итекако кроз пророчку осетљивост која каже: „Омрзнуше ме ни за што!“…

Чудна је сујета болест. Тамо где гостује она има исхитрену патологију одбране упада било које личности на територију њене личности. А онда, врло брзо, када увиди да никога претерано не занима њена обимна преокупираност собом онда друге насилно увлачи у свој пали свет тражећи без молбе, дакле егом захтевајући, решења за своје проблеме. У таквим тренуцима им није битно ко сте ви или чиме се бавите, они вас прекидају у најинтимнијим и најсветијим стварима, само да бисте се ви бавили њима, подмукло и без пардона, под изговором солидарности тражећи интереса.

Језгро

Крепим се светлошћу Новог Еона…

Бог је Језгро које еманира луче. Хватам се за снопове као што се дављеник хвата за уже. Ништа сам без Бога! У Њему стичем трезвеност. У Њему пуним пропадљиве батерије. Шта бих сам са собом иначе радио? И све што детектујем као безумље овог света, или мешање фреквенција да боље ослушнем Његов спасоносан Глас, Глас Који обраћањем Духа даје место сили у мени, опет је наивно да осуђујем. Да нема ометања сигнала, да ли бих по слободи тражио бољи сигнал и звук? Не знам.

Ето, хватам у својим неурозама ових дана шта ми све смета, али чим сам помислио на самоћу – не као стари добри укус креативности већ као могућности да су сви око мене мртви – схватио сам колико је сензибилна моја таштина. Примера ради, некоме смета цика, вриска, бука, понеки несташлук деце, а родитељи којима су деца умрла би све дала да ту дреку и еуфорију опет доживе у пустињи својих домова. Незахвални смо, зато и тлачимо…

Идемо даље. Одговорни смо да будемо бољи. Баш зато што можда неко други неће овај свет учинити бољим местом, ми можемо понудити шансу свету, кисеоник Новог Еона, упливом Духа, да својим узрастањем у Богу Тројичноме и Христу Богочовечноме, колико год некада били усамљени у томе, да сведочењем Њега а не себе, самим животом у Њему Самом учинимо свет бољим гнездом у којем има места за све. Нема другог решења!

Ми смо, дакле, љубећа Божија огледала!? Зар је то мало!?