Archive for мај, 2010


Путеви…

И ко зна докле би се моје ноге пружиле да су путеви били другачији. Да ли је путева и било? Или је све остало у машти? Можда сам ја био пут као онај који треба да га оствари. Али пут без одредишта нема смисла ни циља. Ја сам знао свој циљ. Чак и када ме не би било на том путу. Увек сам га знао јер ме је знао и увек сам га звао јер ме је дозивао. Само сам стрепео од својих добрих намера да ме не одведу до раскрснице од које почињу други путеви што одводе од смисла и циља. Дрхтао сам у том покушају да одржим своју сигурност загарантованом. То ме је и довело до слободе познања људске сорте, да нисмо сви исти. Ничега чуднијег од човечанства под небом нема. Сви горе од страхова према другом а тако је мало потребно да се према истом отворе. Сви чекамо реч ближњега да са њом уђе у дом наше душе. То је тако једноставно. Али реч не допуштамо из сујете и ината. Умишљамо да више вредимо од онога за кога би требали да се обратимо. Данас га знамо а сутра га одричемо. Зато пролазимо немо поред онога ко зна да говори, а опет и поред све игре перверзије и пркоса, тако се лако скрушавамо пред бољима и топлијима од себе. Глупа је усамљеност генијалаца, још глупља глупих. Има велике дубиозе у ћутању два заљубљена пријатеља која нешто више од колотечине траже, од шаблонског дуализма, од поштовања фразеолошких правила. Потребан је човек каквог Бог хоће и тражи а не каквог ми хоћемо за себе. Јер, сопство шта је? Празан потиљак који даље од себе не види. Грешке настају удисањем многобрижности. Она сама већ ствара нелагодну и напету атмосферу. Тешко ономе ко се са њом поистовети да би му постала егзистенцијом. То је непотребан крст. Зато и има роптања.То је оно што Оци зову демонским покајањем јер покајања у томе нема да би се семе непотребности одбацило са свога прага чистоте. Само да се не изгубим и овога пута…

Advertisements

Твоје сузе хоћу да пронађем.

Јутро плови у нежности, твоје речи топе се у вриску.

Чији осмех ме мами?

Чији то додир чини да хоћу да се окупам небом?

Ко то зове ме?

Стиже време и невреме… јутро купа се у сузама…

У чијим то сузама желим да се окупам… од чежње да заблистам…

Додирујем последњи шум ветра… вртлог осећања… продавница радости.

Хтела бих да купим твој поглед којим враћам се небу.

Чију то нежност хоћу кроз додир да осетим?

Поздрављаш ме месечином на твојим прстима… и улазиш у моје слабости… док котрљам се по звездама које пронашла сам у твојим сновима…

Чија то сећања желим да окупам, у чијим корацима да нађем свој крај?

Док бежим да ме смрт не превари…

У чијем то животу поставила сам свој почетак… док рађам се у топлини твојих поздрава… котрља се дан ноћи која пролази… котрља се смирај у дану који долази…

Чије то сузе ћуте у мојим очима?

Чије то сузе грле ме и чине да останем?

Јесен шапуће бајке… загрљај под водом и шум реке под прозором…

Ко ме то шапутањем својим греје?

Ко ме то греје?

Са ким сам тако жива… о, да, жива сам од додира твојих…жива од речи… жива од суза твојих…

Окрени се да чујем зов твој док уснама лепим се за маглу која ме спречава…

Крикни у овом јутру… нека ме крик твој отвори да не прогутам оштрице јесење магле која рањава, која раздваја, која сече, рез по рез… од које крварим кад нема те…

Нека ме љубав твоја осветли…

И ова вода… док дајеш ми покрет… док учиш ме да пливам… научио си ме да зароним у твоју светлост…да урањам у тебе, да чувам  се од бола…

Научио си ме да ходам… корак по корак… затворених очију… кроз ветар и кишу… кроз страх и трзаје… да летим, крилима твог присуства…

Прихватам те својим осмехом…

То твоје сузе ћуте у мојим очима…

Твоју нежност хоћу кроз додир да осетим…

Твоја сећања хоћу да окупам…

У твојим корацима да нађем свој крај…

И ово небо по којем вежбам свој лет… кружећи око тебе… твојим даривањем осмишљена…

У твом животу поставила сам свој почетак…

То твоје сузе грле ме и чине да останем… јер ти ме шапутањем грејеш… ти ме грејеш оним што јеси… са тобом сам жива… о, да, тако жива од твојих додира… речи… суза твојих… жива од позива твог… жива од ословљавања твог које провлачи се кроз ову јесењу маглу…

Узнемиреност моју савлађујеш… од загрљаја самоће ме одбарњујеш… тишином својом смисленом ми биће будиш… тајном својом играш се са мном у Тајни… Понору се смејем јер могу да га прелетим, лако и без наглих покрета…

Смрти се смејем јер надживећу је на уснама твојим…

Себи се смејем јер себичност своју надвладала сам песмама твојим…

Самоћи се смејем јер не познаје красоту даровања твојег…

Хладноћи се смејем јер не зна за топлину сањања твојег…

Као дете се ругам непостојању јер не зна за постојаност коју твоја љубав тка…

Као дете се ругам пролазности јер не може ни да наслути вечност којом ме слобода твоја прославља…

И као дете се топим у одајама ума твојег, у простору кристално чистом и сјајном, у времену топлом као крв, у којем одјекује са свих страна милозвучје мисли твојих којима Царство славословиш… у којем горим од мириса Жртве Која снагу ти даје да одговором својим за мене се жртвујеш…