Archive for мај, 2016


У превеликом приближавању свету другог може да се маргинализује тај други. Људи уништавају сваку могућу присност управо огољавањем загонетака другог. Када се пређу границе престаје поштовање другог јер се налазе тамо где не би требали да буду.

Бог за Собом оставља загонетке, мистичан простор, који се постепено раслојава у самооткривајућим даривањима али се никада не исцрпљују до краја. Бог се не да оголити јер се не да поседовати. Дао је пример. Али, људи хоће да брзо и наискап испију суштину свега а нарочито познањем другог човека. Тако не виде да дефлоришу однос. Осим што улазе на место другог узимају на себе улогу како да навију туђе срце. Посреди је фамозна логика о томе како „добра воља“ жели да коригује туђе понашање не видећи у томе злу вољу јер им присност даје пуномоћје по коме себи дају право. Са друге стране, догматика инсистира на линији присности као мерилу љубави која прекида безличност и анонимност, али прећуткује парадоксе да ипак и на врхунцу највеће присности „близина раздваја“. Чак и бракови зато пуцају а не само пријатељства јер се преласком граница други узима на себе као марионета, дежурни слуга, који је ту да би се чинило по његовој или њеној вољи. Ако ти други даје своје срце то не значи да си ти његово срце јер он своје срце не поништава. И ако те други воли то не значи да је његова љубав непромишљена да ти све дарује ако то није за твоје добро. Познато је и по примеру деце да ако им се што више угађа већу размаженост и агресију против дародавца окрећу. Јер, ако неко не испуњава твоја очекивања – то не мора нужно да значи да има било шта против тебе.  И св. Николај Велимировић је имао нешто слично у стилу: “ Нису нам пријатељи сви који нам чине по вољи!“.

Истина, треба радити на дијалогичним присностима, као одбљесцима нестворених реалности (тако добро посведочених богослужбеним енергијама непрестане Педесетнице), али као што није свака присност мерило сродности, тако ни свака дистанцираност није мерило отуђења. Ово треба сагледавати. Јер, многе знамо али кога заиста имамо? Други се може парадоксално удаљавати да би више поштовао оно што иначе не би можда поштовао крај себе када му је свагда и свакоминутно доступно. Свети Симеон Нови Богослов је чак знао рећи да је „некада пожељно удаљити се од Литургије да би се човек више ужелео Бога“. А има и таквих односности где се због превелике дистанцираности развијају патолошке идеализације и патолошка поштовања другог управо због феномена ретке или никакве додирљивости.

Бити на месту Д/другог не значи поседовати Д/другог. Позиционирати себе унутар другог човека не значи константно дириговати или пребацивати свету другог. Сличан став дели и др. Владета Јеротић који каже (парафразирам): „Да у браку морају да постоје границе докле други сме да иде“ (али се проблематика не концентрише само на брачним основама). Због својатања другог, долази до непоштовања другог. Није, дакле, свака дистанцираност умањење љубави. Чак је и Буковски, познат по свом развратном животу, боље видео и више волео људе са даљине. Ту је можда негде одгонетка зашто најближима све кажемо а странцима, пред којима узимамо маску љубазности, не кажемо. Баш као што негде лепо рече Достојевски: „Увек је тако било, кога највише волиш, највише и вређаш!“, вероватно инспирисан библијским: „Кога Бог љуби онога и бије!“. То је парадокс над парадоксима али то не значи да је због регуларности парадокса – једини пут. Сигурно је да већина хришћана исто тако рефлектује и свој садомазохистички однос са Богом. Јер није непознато искуство никоме да смо бар једном сломили копље на недужнима само зато што нисмо имали херца да се одупремо тамо где је требало. Бог се не опире. Добар човек се не опире. Али, пут присности узима свој данак. Кога сматрамо да познајемо, њега неправедно сматрамо да нам и припада. А када нам припада, онда га и ниподаштавамо. Зато, као што не можемо никада доћи до суштине апофатичког Божијег битисања, тако никада не би требало да оголимо ни човека спрам себе до краја. Танке су линије али када се неке једном пређу постоји велика могућност да се више никада не вратимо у нормалу.

Стога, поента овог осврта треба да укаже да се језгру нечијег идентитета, личносне ватрености, Бога или другог човека, не треба приближавати превише – да се други не би потценио, али да се не треба ни превише удаљити – да се од другог не би отуђио. На исти начин, ни другоме не треба дозволити да се превише приближи али ни да се превише удаљи од нас. Морају да постоје границе унутар којих се неограничено пројављују љубеће слободе у красоти своје универзалности а чија непоновљива светост треба да нас подсети колико је узвишено неговати поштовање другог и колико напора изискује да се у тој орбити о нечије биће не огрешимо. Због наивне игре да смо некога олако спознали дошли смо до банализације односности у којем други нема право на поштовање јер умишљамо да због мерила присности имамо право власништва над његовом душом. Гутљаје, дакле, треба испијати полако. Јер као што се Бог упознаје кроз цео живот, тако се и други човек упознаје кроз цео живот. Овај угао гледања саботира фиксирање другог. И управо због те неухватљивости – поштовање, мотивисано љубављу, добија своје есхатолошко сазревање сада и овде. Одвојимо ли се од поштовања туђег мистичног али и приватног простора, последице ћемо по стереотипној хаотичности и конфликтном урушавању лако препознати. Било да смо ми иницијатори или други.

Можда ћемо од сада покушати мало другачије да посматрамо друге људе али најпре оне чије нарави мислимо да смо апсолвирали у кратком року само зато што их свакога дана пресрећемо. Јер, оно што је тривијално требамо да доживимо као увек нови изазов а не као зачарани круг…

Судар

Поремећај унутрашњег саобраћаја мора довести до судара са човеком спрам нас. Зла воља уништава све, свако добро, врлину, сваку могућност бољег односа. Увек је исти сценарио: фасцинација злом има лаку публику која се жртвује да би умножила своје страхове. Узалуд се тада појављују ослонци у било чему другом. Преседне човеку много штошта. Када се изгуби спокојство срца, ни у чему човек не може отпочинути. Када је други зловољан лако је чак погубити оно мало добре воље. Нарочито ако су у питању душе које поштујемо. Јер не добијамо повратни одјек истосиловитог поштовања које дарујемо другоме. Безусловност самодаривања је потцењена ако се други поиграва са нашом добром вољом. Није, дакле, реч нужно о повређеној сујети већ детекцији недостатка човекољубља којим се саботира свака потенцијалност сусретања другог и другачијег.

Веома је тешко, али не и немогуће, бити у друштву људи којима све смета. Свашта им нешто пролази кроз трепавице мозгања о неким недостацима света који додирују својим постојањем. Некада ни толеранција није решење. Али некада ни конфликти ради указивања на веће добро нису довољни аргументи. Некада ни године нису довољне некоме да престане са извољевањем око неких „угрожених нерава“ пред садржајима свакодневнице. Помогао или не помогао – крив си. Давао пример собом или не – крив си. Ако чак некад узмеш на себе фиктивну кривицу која ти не припада, авај – ни то није довољно да се други уразуми. Пред нама је, дакле, бахати човек који својој самовољи даје висок а неоснован кредибилитет. Потхрањује се саможивошћу да би негде регулисао свој начин битисања а заправо фрустрацијама поништава то исто постојање. Људски односи, пријатељски, брачни, итд., су заиста угрожени ако се једна, друга, обе или више страна уживе у овакво перципирање своје стварности. Биће повређених – неминовно. Част изузецима, да не генерализујемо па да дођемо у положај да обезвољимо оно мало добре воље.

Унутар Цркве, наравно, сасвим очекивано, ствари се компликују. Данас се свачијој бахатости подаје благодатни карактер. Ништа горе од именовања своје зловоље „свештеним императивом“ или од именовања свог положаја усред кога цвета бахатост као „дело воље Божије“. Бркају се бабе и жабе. Стварају се вештачки синоними тамо где је свако стварност за себе а не као да једна на другу личе. Власт многима помути разум а комплекс несмењивости узима свој данак еманирањем фрустрација по свету недужних. Веће зло од овога је поданичка свест која се именује светим трпљењем. Последице се наравно брзо показују. Али, ни цркви, ни држави, ни послу где смо стационирани, ни породици у којој смо демаскирани – неће добро кренути докле год повлађујући будемо „чешали уши“ само да се вапај смисла не би чуо. Јер се тако ниједан проблем не решава.

Борба

Искушење као појам је изгубио на валидности и значењу управо због пренаглашености самог појма. Многи хришћани овај конструкт користе готово као саставни лексикон свог постојања. Постаје неки вид лаж-бонтона по којем се хришћани препознају међу собом као што пси препознају друге псе по остављеним мирисима. Дошли смо дотле да се и зујање комарца сматра искушењем. Толико баналности узимају маха да је то више него алармантно. Заправо, право искушење лежи у чињеници да се оваквим приступом уводи нова криза свести за препознавање свог пулса и остварења унутар историје и Цркве. Испада да више ни Бог није битан колико су битна искушења!? Исход оваквог живљења жаргона постулира своју веру на ивицама сујеверја и незнања.

Свакако, свако од нас има своје унутрашње трзавице, грчења, трења, проблеме. Али, не долазе сви ветрови из истог правца. То би требало да буде јасно свакоме ко је бар једном доживео неки бродолом. Нити је све од Бога, нити од сатане. Штавише, већина фантазија долази из човечије ризнице умосложености. Зато неке патологије и страсти добијају на камати. Рецимо, ко се бори за своју егзистенцију његова борба припада само њему. Нема ту искушења. Али искушење може постати ако дође на идеју да жртвује неке ствари како би спровео свој наум у дело. И више зла ми начинимо себи таквим настројењем неголи што ту заиста има неког конкретног зла. Испада да се идентитет и идентификација своје вере своди на „искушења“ уместо на боготројичном Бићу. Као да неки хришћани тиме наивно желе да укажу на важност и регуларност своје вере и колико су они њој „тако снажно“ посвећени.

Када је у питању хришћанска средина, искушењем се назива озбиљан или нетипичан потрес човека. Неке ствари заиста захтевају сталоженост и активност човека без обзира да ли он жели или не жели ту борбу у себи. Некада су борбе неминовне. Ко не жели борбу, као производ кризе смисла свог постојања, или игром напада клеветника, или нечег трећег, наравно да ће пожурити да што пре угуши тај потрес брзим отклањањем агоније. Некоме је то алкохол, некоме дрога, некоме лекови, некоме шупља прича са још испразнијим пријатељствима, итд. За оног ко жели борбу – унутрашња дисхармонија позива на устанак против пале природе унутар себе самог. Али, опет не самој по себи, јер и такав вид аскетизма може да се обруши на другог, него ради Христа и за другог.

Нема искушења за онога ко је пао. Унутрашња борба погађа оне који се колебају између могућности греха и могућности врлине. Међупростор је пакао док одлука не преломи. А ко држи себе за увек пало биће – борбе нема. Унутрашња дисхармонија смисла почиње када себе сматрамо бољим него што смо били или бољим од других него што су били. У том вечитом поређењу настаје сав хаос. Прво изнутра а онда на све са чиме и киме долазимо у додир. А опет ни одсуство борбе, унутрашњег рвања, старе детонације бића, није гаранција да нисмо негде застранили. Некада су наша блаженства лажна па заслужују проверу. А опет, некада су наша трења пренаглашена на штету духовног човека у нама. Све у свему, и са борбом и без ње – Христос мора бити адекватна мера!

Чудно је све ово са нашим Христом. Вековима. Сада док имамо „сада“ у нашем искуству. Како смо научени и како сами спознасмо. Чудно до неизрецивог дивљења. Ако смо се отворили. Када мало размислиш, реално већи дар Бог није могао дати свету осим Самога Себе. Не нека учења, не неке награде, итд., него Самог Себе. Показао је љубав много пута. Како према онима које сретосмо у лицима Јеванђеља, тако и према нашим малим постојањима. Али, најнаглашеније је положио Себе за нас на два места: први пут, на крсту добровољно распињући Себе за наша безумља а опет не помињући наше срамоте („Опрости им јер не знају шта чине!“), а други пут, уставши из мртвих да би нам као Првенац из мртвих, односно Првоваскрсли, подарио таквима какви јесмо ни више ни мање него Вечни живот. Треба промишљати о томе. Лагано. Дубоко. У Његовој смрти и ми умресмо. А у Његовом Васкрсењу и ми оживесмо. Није наивно. И како само ово искуство Богочовека у нашој крви (опет дакле тајна Литургије) превазилази све палости, оквире, очекивања које полажемо непромишљено у запреминама нижег света. А скупо смо плаћени. И опет Бог не подиже камату, нити помиње дугове. И даље стојимо и падамо пред Његовим мистичним брисањем нашег срамотног безумља по прашини овога света. И како је то само – величанствено…

Бог једном литургијски достигнут, благодаћу Духа снисходећи, опет измиче, завршетком богослужења, да човек не би умислио да једном обожен више нема кога и шта да постигне прекидом ревности за виши Смисао који не трпи коначну ухватљивост усред Вечности. Бог, дакле, није фиксирана Стварност, или једном достигнуто искуство после којег нема даље. Уподобљавање/усличњавање је процес који се изнова одиграва на драматичној позорници постојања. Оно што се једном достигло опет може да измакне како Божијим начином постојања, тако и немаром људским. Лични искорак је потребан али није све ни до човека већ до Онога Који добри дар Духа предаје не гледајући на заслуге ни профиле. То је већ искуство богослужбеног живота и безусловности која се унутар њега распростире вишевековним неизмењивим интезитетом.

Са друге стране, богослужбени живот није загарантована обоженост бића ако у човеку постоје препреке које унутар Цркве нису срушене. Бог није „банкомат“ да би се механизацијом свог присуства стекао благодатни добитак. Могуће је, дакле, остати парадоксално непреображен пред Самим присуством Бога ако унутрашњи човек не показује добру вољу да пријемчивост у њему буде последња реч и одлука. Могуће је једном достигнуто искуство Његових нестворених енергија опет прокоцкати. Нема то везе са тим да ли је неко свештеник или није, суштина је у личној преданости да се Други нађе на нашем месту, унутар нас, посред нас објављући нам тајне Његове воље и дарујући укус новоживота Царства. Тако и ми долазимо на место Другог не губећи ништа од свог постојања али проширујући границе једног постојања, благодарећи Богу, добијамо ширу перцепцију двосрдачног постојања. Баш као што је Син неодвојив од Оца, упливом Духа чинећи, ми постајемо неодвојиви од Сина.

Логична импликација прекида кисеоника ревности јесте бауљање по нижим смисловима овога света који опет почињу и завршавају у надмености живљења између бахатости и очајања. Да би се та испрекидана исфрустрираност негде прекратила, човек мора изнова, попут љубавника, да осваја вољу Тројице. Не јер Бог живи за неко наивно шармирање, него јер само унутар воље Његове је могуће превладати, изнова и изнова, законе пале природе. На крају крајева, детерминисани смо самим постојањем. Чак и да нема неког моралног пада, људска природа сама по себи не може обезбедити божански карактер. Домен присуства Божијег је домен уласка у Његову светост. Бесмртност је природна последица Његовог додира и пољубца. Исцељења исто тако.

Завршетак богослужења није крај постојања ни Цркве, ни Божијег деловања. Човек се ту најбоље испитује по месту сведочења примљеног искуства. Налик јеванђељској причи о дарованим талантима. Могуће је у једном дану изјутра ући у одмор господара свога а већ довече закопати дар. Завршница треба да припрема човека за нови сусрет са Богом и нови почетак богослужења. Јер, као што сунце не престаје да постоји наиласком мрака, него се само скрива до новог окретања земље, тако је и са Богом – Он не престаје да постоји и делује по завршници богослужења него се само скрива до новог сусрета са богослужбеним животом човека. Слично поређење имамо са тежином почетка циклуса сваке радне недеље. Непријатност сваког новог понедељка можемо да изнесемо трпљењем ради новог недељног сједињења са Богом као што заљубљени опет чезну за сусретом хранећи се сећањем искуства које су једном имали.

Позиција самоће увек има више перспектива. Питање је да ли човек може уопште бити усамљен. Јер да би неко био самац, морао би уклонити било какав спољашњи фактор.
Проблем је у томе што човек није никада усамљен јер је увек у односу на нешто или неког. Можда је тај однос искључен из ступања у однос са чим/ким али то не значи непостојање спољашњег фактора оличеног у лицу другог или оног емпиријског утканог у сусретање околног света.
Човек може бити креативно усамљен, када у ризницама самоповлачења вредно ради на свом саћу које тек треба да подели са светом другог, али то усамљивање опет није егоцентричног карактера већ парадоксално дистанцирање ради користи другог.
Човек може бити и паклено усамљен, када у одајама демонске повређености, којом другог или себе изнурује, ускраћује себе другоме, када се ограђује од било каквог унедогледа. Међутим, за овај други угао, проблем је што се човек не може дистанцирати никако. Човек не може негирати постојање човека поред себе, нити свет у којем, мада не проналазећи се, не може избрисати своје кораке док по њему гаца. Зато је човек увек у односу ка чему/коме, без обзира да ли има потврдан или одричан облик, дијалогичну или отуђујућу рефлексију.
Да би неко дошао до врхунског дела самоће, морао би да елеминише своје биће тако као да никада није постојало. Али, импликација таквог расуђивања доводи до контрадикције – ако се неутралише постојање, како је онда могуће бити усамљен? Управо у томе и јесте проблем – човек никада не може бити усамљен а да има постојање…
78dab59cb7ce8064a15d902ad149bc5c 13102719_851806531614966_2934608122355173086_n 13133147_856502534478699_4385338778512429215_n 13151413_860549577407328_3807884287747873555_n 13173772_857705897691696_878915805419040363_n 13226902_862236340571985_1503342624488886129_n 13265870_864969126965373_1378569391911323104_n bc373c8c7afd688d9d6f2b4bc5870b07 c11ffb436f1afb8053f5e957529b95c3 f3a35f7210062c799d3660b951096155 f707dba88827d72f9e4560683ce94d18

7401acc3edb76c72d8f580cc3bbc197e

Од свих апостола, међу којима није потребно уводити неко поређење или рангирање, најзанимљивија је личност апостола и јеванђелисте Јована познатог још као свети Јован Богослов. Осим што је његов стил писања Јеванђеља несумњиво најузвишенији по богословском излагању, и што је био међу најмлађим следбеницима, упадљиво је да је за разлику од других апостола показивао већу доследност према лику и делу Исуса Христа. Једино је њему Христос открио Јудино издајство; једини је он био присутан током процесуирања Христа пред синедрионом, мада се помиње и Петар у чијем друштву је био сведок многих Христових чуда; једини он био под крстом пратећи последње моменте живота Распетога; једино је њему поверено старање о Богородици Марији (у чему треба сагледавати дубљу преданост Исуса Христа, јер уместо да по свим логичким законима овога света мисли на своју агонију, Он се усмерава на Јована и Марију, не мисли на Себе него да они једно крај другог буду).

Ипак, данас ћемо се задржати на једној нетипичној сцени која нам у светлости лика и дела Јована Богослова може више дочарати нашу позицију која за почетак може да нас ослободи од неких евентуалних богофобија.

Тајна Вечера. Прва Литургија. Христос је Онај Који приноси и Који се приноси. Доксологија је централни моменат. Бог Син прославља Бога Оца. Не помиње цео свет већ само оне који су се одазвали („Ја се за њих молим, не молим се за свет, него за оне које си ми дао, јер су твоји“). Мистичан моменат. Можда свесна алузија на предстојећи Суд и одвајање у којој не видимо злурадост ни презир. Још загонетније место је да Христос хлеб и вино назива Својим Телом и Крвљу јер још не беше убијен и још се крв Његова није пролила. Оно што је будуће Он чини присутним као садашње. Христос се не причешћује Својим Телом и Крвљу. Он причешћује. Улазимо у нестворену реалност богослужења заједно са апостолима.

Јован Богослов седи поред Христа. Нема нелагодног притиска. Осећа се да је поред Личности која му уноси толики ниво поверења да не мора да брине о свом понашању. Није извештачен. Не мора да брине о манирима као што неки данас брину како ће се понашати пред људима који их премашују титулом, звањем, положајем. Заправо, његова природност лежи у чињеници понирања и самопредавања у лик и дело Исуса Христа. Ту је његова база. Нема чак ни фамозног страхопоштовања. Није фиксиран, укрућен. Учествује. Сведочи. Богослужи. Један покрет га посебно открива какав је изнутра. У питању је ослањање на Богочовека. На Његово раме и груди. У том гесту видимо сву величанственост безазлености. Приступа Богу као дете родитељу. Поверење је подешено на максималу. Осећања заузимају главно место. Није заведен неком „индоктринацијом чуда“ којих је био сведок и сарадник већ, просијан Духом Светим, у тоталности уроњен у Бога поред себе имајући Га најпре у самом себи.  „Беше наслоњен на наручје Исусово“ (Јн 13, 23, 25). Овде не видимо формалност. Нема „узимања благослова“ и сличних перипетија какве затичемо међу неким епископима и клирицима данас а које грче могућност односа. Неусиљеност се показује топлом климом у којој је присутна одомаћеност пред Самим Богочовеком. Стиче се утисак да је Христос посебно волео Јована (Јн 19, 26; 13, 23) али није реч о томе да га је издвајао од осталих, него да се Јован сам више истицао у томе ко ће Бога волети више. Ипак, централни мотив целе слике није у неком „јовановском својатању Христа“ само за себе, већ Литургија на којој учествују сви присутни.

Овај поступак св. Јована треба да нас открави од непотребних страховања. Сувише често се прва асоцијација побожности своди на ниво осећања кривице, док се Бог, директно или индиректно, перципира као могући Диктатор ако се не чини по Његовој вољи. Оба приступа су погрешна. У Јовановом понашању нема тога. Он себи даје толико смелости да не ствара никакав зазор, ни растојање од Бога. Можда несвесно али сигурно безазлено наслања своје биће, своје месо и крв, на јединствено Место Светиње. На Самога Христа. Не видимо никакав укор Божији. Нема онога: „Не дотичи Ме се!“ (Јов. 20, 15-17) . Мада Христос има регуларно право да демонстрира Своју Личност као несумњив Божански ауторитет, Он се на то право не позива. Не ограђује Себе због Своје светости. Не забрањује Себе другоме због онога што Он Јесте. Дозвољава Јовану да приђе, да Га додирне, да се на Њега наслони. Као што другим апостолима дозвољава да се причесте иако ће Га веома брзо после тога сви до једнога напустити.

У овој топлини додира свако од нас треба да се запита какву односност са Богом негује у себи. Какав ниво поверења и непарализованости пред Божијим Бићем. Колико свештеници добро чине што препречују потенцијалним причасницима приступ Једино Светоме. Колико ми грешимо што немамо јовановску смелост да се тако Богу посветимо ненаоружани бројним предрасудама. Колико ми полажемо своје тело и биће ослањањем на све што Бог није. Јер, ни мање ни више – Црква нам је дата. И још више – да њеној светости приступамо смело, у јовановом маниру, као што је писано: „Приступајмо смело престолу благодати да примимо милост и нађемо благодат…“ (Јев. 4, 15-16). А ово је за Литургију речено. Ако је Јован могао тако да чини, то није било зато што је био „изабран“, или што га је Христос посебно волео, већ јер је он Бога волео више. Није га Христос издвојио као „посебног“, „специјалног“, него се он сам истакао висином самопреданости Богочовеку. Нама није ништа мање дато. Можда би се пре требало забринути колико су се богофобичне психозе у нама наталожиле да немамо овакво владање пред Богом и да уместо ослањања на Њега тражимо изговоре и покрића на другим нивоима стварности. Јер, Божије наручије се није повукло. Још увек нас чека да се наслонимо на Њега…

Колико се може приметити, сви наши конфликти полазе од тога што не умемо да водимо дијалог ни са собом а ни са другима. Унутрашњи глас лако маскирамо, док пред гласом другог се лако расејемо. Може бити да је то због тога што не умемо да водимо ни дијалог са Богом. Можда и пред Њим монологишемо превише, не осећајући дијалог Његовог присуства. Ако нам Бог не говори речима, то не значи да нам не говори језиком Свог Присуства, односно, Његово Присуство у нама је, да кажемо, повратна информација започетог дијалога – печат дара Духа Светога. Зато нема монолога ни у молитви, личној или саборној свеједно. Ипак, могуће је застранити ако се Његово Присуство маргинализује разговором са собом. Или, ако се Бог претвори у пасиван објекат пред Којим таксативно набрајамо списак жеља и репертоар огорчености. Заправо, дијалог је најтеже водити. Имати слух за другог. За препознавање смисла и разумевање другачијег од себе. У случају Бога, тешко је детектовати знак Његовог Присуства, а још теже открити Његову вољу за конкретне животне ситуације које се не тичу стриктно богослужбеног битисања. Данас смо у опасности да Његово Присуство детерминишемо границама Цркве као грађевине и као институционалног тела. Није зло ако буде и падања у ватру, него ако ватра постане мерило свих ствари. Мерило односа. Дијалог онда постаје хистерија искључивости. Паклени монолог пред лицем обезличеног другог. Када је други понижен – од његовог лица остаје само уво пред којим се ми деремо. Без жеље да се други прихвати чак као различитост која не мора да буде нужно укалупљена по било ком замишљеном моделу. Јер,  Д/други није дежурна врећа за истресање фрустрација. Ту дијалога не може бити. Али ако човек уме да води дијалог онда има дар и да гаси пожаре. Баш зато што други не може или неће. И ако је дар од Бога присутан учиниће велико дело – уразумиће другог. А умирити буре које се покрећу у другоме није ништа мање вредно од Христа који на реч стишава олују насред мора. Знак по коме тај дар можемо познати јесте наше самостишавање пред додиром Његовог Присуства. Тај дар сведочимо људима. Не може се сведочити некоме нешто што није прошло кроз воденицу нашег искуства. А ако га други неће – Његов дар на нама остаје.

Дренажа…

„Сви ћемо умрети, сви, какав циркус! Само то би нас требало натерати да волимо једни друге, али то не чинимо. Тероришемо једни друге глупостима, поједе нас ништа.“
Чарлс Буковски

Нељубећи увек чека на љубав другог. Ако и има љубави, макар у окрњеном виду, опет не узима први иницијативу да је пројави. Можда има љубав али је не даје сваком. Можда је нема али поносно држи до себе као да су други дужни да га воле. Ако добије љубав од стране другог, можда ће се откравити да и сам узврати дијалогичним и самопредавајућим бљеском. Али, често је велики знак питања да ли ће уопште потврдно одговорити. Да ли ће га други померити из бетонаже сопства усред које твори дренажу постојања. Узалуд такав диже једра ако чамац није ни отиснут низ воду.

Познајем човека којем поштовање других није никада недостајало. Али, и када би задобио сусретање, поштовање, он би даље настављао да суди, критикује, пребацује, одмерава рукама које су га, не једном него више пута, загрлиле. Сматрао је да му свет дугује не само љубав већ и извињење што га не љубе још више. Али, то га није променило. На крају је остао стар и сам. И даље огорчен. И даље сујетан. И даље поносан. Са истим перципирањем ствари, људи, догађаја. Са истим ишчекивањем да буде вољен а да он не пољуби никог. Своју обнаженост није спознао. Чувао би туђа замерања дуго меморисане чак и онда када је други одавно објавио примирје. Није, дакле, препознао љубав других која му се више пута беспоговорно дала. Остао је морбидно хладан и при сусрету са другима и ван сусрета. Заправо, његова хладноћа никада није била очигледна при сусретању других. Опходио се топло, вицкасто, шармантно, али само да би задобио фанове свог лика. Чим би у томе успео, освојивши срца људи, онда би показао своје право чемерно лице. Онда би почео да „скенира“ људске профиле и да се нуди за дежурног саветника. Поштовао би људе само до оне границе докле они поштују његово мишљење. Чим би се неко усудио да буде другачији, односно, да се не сагласи са њим – почео би да кида нити са којима се првобитно, и наравно само за трен, са другим повезао. Колико ли је страшан свет у којем је твоје мишљење једина религија! И колико ли се само други потцењује у том свету где је он дужан да се приклони таквој религији! Примио је дар али га се одрекао. Други су га нахранили али он је критиковао ентеријер хране и карактер гостопримљивих. Не види ли се у овом примеру релација између Бога и неких људи?

Љубећи увек узима први иницијативу. Не чека да га се други сете. Не мери ко љуби више или ко мање. Или, ко први треба да наступи у неком иницирању сусретања другог. Не креће се логиком трговца: „Ја сам теби учинио више, сада ти треба да вратиш дуг!“. Само онај ко није слободан чека на одлуку другог пасивно. Ово је велики проблем јер се дотиче како функционисања односности између људи, тако и на нивоу праштања. Слободан, ко не чува љубав као закопани талант само за себе, остварује сопствени животни пулс као увек-искорачући-однос ка другоме. То не значи самонаметање или потирање од стране другог. А нељубећи увек чека на љубав другог. Али своју љубав не предаје, нити га туђа љубав мења. У томе је сва трагедија. У чему се онда огледа нечија љубав ако није оспољена према другоме? Јер, ако се нема где пројавити, да ли таква љубав уопште има постојање? Ако се пасивизује, није ли онда једнака одсуству љубави? Достојевски каже: „Може ли човек да воли све, све људе, све своје ближње? Наравно да не може, то је чак неприродно. У апстрактној љубави према човечанству, човек воли готово увек само себе.“ Ово треба да нас опомиње. Јер, ако се љубав нема на коме зауставити, онда је она апстрактна. Одвојена од додира другог.

Заиста треба бити нечовечан да те нечија љубав не оплемени, не додирне, не отвори, не промени. У пријемчивости лежи суштина свих проблема. Тако ни Божија благодат у човеку не може деловати. Јер, ако и немаш љубав – ту још није зло јер је ипак чекаш (мада су ризици велики да чекање не постане циљ сам себи), већ је зло ако је дочекану обезвредиш и уместо самоизмене њоме постанеш још нељуботворнији, морбиднији, незахвалнији. У таквом свету личног избора хладнокрвне отуђености, поставља се логично питање: Откуда ти онда право да се жалиш на свој положај и на друге људе у било чему?…

finger

Како је кренуло са вирутелним извештавањем којечега и ничега, многи свештеници све више времена проводе служећи својој сврси као новинари него као сатрудници Божији. Лавина је одавно кренула. Интернет је понудио дрогу а андроид свет – чисту зависност. Технологија је створила погодности да се унутрашњи свет коначно изрази без спољашњих лимитираности. Поставља се питање како смо се ми у том океану визуелних информација поставили. Све је постало повод за критику и анализу. Цеђење комараца и гутање камиле је још на снази. Још мало па ће се писати многотомни егзегетски радови зашто је буба прошла баш нашим двориштем или због чега смо се загрцнули омиљеном залогајем. Толико је све „битно“…

Наравно, није интернет зло само по себи, употреба га одређује, односно, онај ко пред лицем/безлицем монитора седи или чак форумски председава. Морам да се нашалим: ето, биће новинара за извоз, који се у све разумеју, са све освештаним мастилом спремним за штампу. Исто је и са неким епископима и монасима. Данас проводе више времена на интернету неголи на молитви, или у храму или међу људима. Неко би да учи а неко да настави своје ухођење тамо где је уживо једном стало. Због тог интернета линије су се изгубиле. Сада сви деле једну стварност инфузно. Било би лепо да тако исто деле Небо чији је укус Литургије свуда исти. То наравно важи и за хришћане. И свако сваког среће и гледа у његовом дому њушкајући његову или њену приватност које више ни нема. Осим испразне радозналости, или очигледно вишка времена (које може бити плод доконости или озбиљнијег преиспитивања смисла). било би лепо да бар у том виртуелном свету покушамо допрети до макар минималног наговештаја сусретања другог и упознавања другачијег.

У ери фејсбука, твитера, инстаграма, скајпа, итд. (и ко зна шта још будућност доноси) – све је огољено. Људи генерално имају потребу да живе „онлајн“. Можда ни у томе не би било толико зла колико је зло што за сваки свој покрет, мимику, став, чешање, гримасу, итд. траже публику. Има нечег морбидног у томе. Нажалост, није све у сведочењу неке исконске Лепоте коју би поделио са другим макар и на тај начин једним „кликом“. Тајна бића је десакрализована, јер је свака интимност дефлорисана и убијена до суштине. Као да је пред нама, чак и у име вере, морала, културе, прогреса, итд., један вид суптилне порнографије. Нешто налик „екранизацији онтологије“ у којој се сваки актер манијакално и искомплексирано бори да освоји и шармира што већи број воајера по себи. Его-трип је загарантован, јер већина мисли да је управо његов свет главни центар света. Сви мотиви бивају руковођени глађу да ће њихов акт бити довољно обелодањен да буде лако уочљив сваком. Лудило почива у чињеници што и онај ко стоји до посматраног, воајер, сведок, саучесник, исто тако размишља. Сваки са својом кутијом у коју је посадио све осим слободе. Надасве, главни проблем је у томе што се тражи публика а да неког реалног занимања за свет другог нема и да уопште није мерило ни уважавања, ни озбиљније спознаје стварности другог. Дакле, „нудим се бесплатно али моја кућа – моја правила“. Најгори сценарио који некоме може да се деси је да постане сам себи публика.

Интернет је постао кључаоница кроз коју се гледа обнаженост другог. Али, другог који није важан за посматрача. И другог који можда не отвара своје биће ни за првог. Има нечег еротизованог у томе. У стилу: „Можеш да гледаш али немој да пипаш!“. Дистанца, дакле, остаје чак и пред парадоксом највеће блискости. Пиксели нам приближавају лице другог до најситнијих бора али личност другог остаје маргинализована и без отворености за укрштањем дијалогичности. „Делим најинтимније али не дозвољавам себе другом“. Изгубила се нека здрава тајновитост бића. Банализовала се људска многослојевитост у вулгарност превише очигледног. Не говорим да су живи сусрети гаранција очекиваног. Напротив, ни ту нису ризици мањи, ни отуђења већа. Исти смо на обе равни постојања, и пред монитором и пред људима. Улазим у мотиве. Указујем на недостајаћу трећу раван која би можда успешно објединила та два света – Цркву. Не може се бити човеком „онлајн“, не може се бити хришћанином „онлајн“. Нема вирутелног богослужења. Бог није „Велики Брат“. Не познаје наше профиле преко интернета већ преко Цркве. Свет интернета има своје погодности. Али чешће фаталности у чијим димензијама процењујемо, рангирамо или упоређујемо свој свет са светом других. И то је све што је остало од односа и сусретања другог – обична кутија…

Да не бисмо ову причу завршили преозбиљношћу, у шаљивом маниру постављам на шта нас, баналност битисања по законима интернета, може свести:

1) Ја сам интернет твој, немој имати других занимања осим мене.
2) Не прави себи дупле профиле, немој сам себе лајкати, нити се свом профилу клањати.
3) Не узимај узалуд значење статуса својих.
4) Шест дана сурфуј на рачунару, а седми дан андроид у руке.
5) Поштуј друге сајтове да дуго се информишеш.
6) Не хајдуј.
7) Не гледај порниће.
8) Не блокирај.
9) Не убацуј емотиконе на ближњега својега.
10) Не пожели што је на туђем профилу.                                 papa