Archive for фебруар, 2015


Сусрет

Господе,
Трилични а никад дволични
у посрнулим кретањима ка Теби
Теби увек добро знаним
док прелазим кордоне олињалих палости
ишчашен костима од гвожђа
и смрадом из зарђалих цеви сопства
вучем мирисе трулежи
бајатих рана од слузи поништења
идем и вапијем, помози
да у безусловности понирања
свим што Јеси и Ниси
пронађем сусрет, Сретење
док је невиност пуштала корење
када је као некад
у светлости незалазној, силној
бљештавој али неусиљеној
све мирисало на Тебе…

Учини да ниједног човека

не избришем из себе.

Просијај ме па отпусти.

Advertisements

Ко није алергичан на иритантност бесмисла, глупост му начином постојања постаје. „Опраштање зла тамо где кајања нема, представља повлађивање злу:“ (еп. А. Јевтић). Није свако трпљење од Бога као што ни Сам Богочовек није све желео да трпи. У супротном, лако ћемо, игром дублера врлине али не и врлине саме, доћи у ситуацију да одобравамо, чак и под видом безазленог смеха, сваки идиотизам другог а други ће у нашем усаглашавању тражити сатисфакцију да свој бесмисао додатно утврди или чак потури као кукавичије јаје на месту врлине. Тако ми, свесно или несвесно, подстичемо другог да настави да пребива у свом (намерном?) незнању. Прикривање бесмисла другог више није хришћански мото врлине, јер у супротном постаје његовом благословом.

Треба имати не само свој став него богопроткан и богоутврђен став – Њим Самим проверен став уз страшну опрезност није ли наша воља погрешно прокламована и идентификована са вољом Његовом а да воља Његова одсуствује. Одговорност и разборитост морају да буду приоритет на ком год фронту се налазили. Неко ће то данас превести као:“ Покажи им зубе!“, али благодатни лајт-мотив не сме ићи палом логиком да то мора бити по сваку цену. „Свака цена“ неминовно подразумева логички исход у потпуној негацији другог, у апсолутној немогућности да други буде виђен у светлу уразумљености или сфери кајања и праштања. Став треба да се креће упоредо са императивом љубави као што се историја и есхатон заједно крећу у узајамности богослужбеног одражавања.

Чистота срца није никада подразумевала наивност у одобравању сваког зла над собом и другима, најпре зло као само одсуство смисла, то јест, Смисленог. Смисленог Који је независтан од света по суштини свог Вечнобића али Који не жели бити независтан од света по љубави Својих Ипостасних нетварних енергија које свету нуди бесплатно као Свој начин постојања. Црква неизмењиво и неумањиво више од два миленијума дарује то сведочанство које се доживљајно испитује прстима вере у ранама Христовим.

Данас су присутне две крајности: једни се одричу свог става да не повреде другог, а други толико намећу свој став да више не осећају повређивање другог. Прво имплицира одсуству разликовања добра и зла, а друго имплицира одсуству љубави. У оба случаја заједничка импликација је одсуство одговорности за другог. Наравно, одговорност за другог не значи супституцију ако други не показује одговорност најпре за себе и своје поступке. Први концепт, да се једни одричу свог става да не повреде другог је бесмислен. Конфликт не мора нужно да значи прогон љубави. Оваква типологија стрепи од сукоба под маском врлине а заправо стоји у страху да ће они сами бити повређени, те да не би дошли у ту позиционираност, ласкају онима које не желе да повреде премда изнутра можда већ сами јесу у том трпљењу бесмисла њим самим повређени. Други концепт, да неки намећу свој став по цену жртвовавања другог је такође неодржив. Једно је бурна размена аргументације на неком научном или личном нивоу а сасвим друго је усиљено етикетирање другог да би се неки свој лични став о -чему/-коме по сваку цену наметнуо. Ако се изађе из динамике личних релационих односности и уђе у проблем виших инстанци и служби – проблем се усложњава јер некоме је само већа власт довољна да се поиграва са другим далеко фаталније од изложеног приступа.

Богочовек није страдао због тога што је Бог Син (јер Га нису таквим ни држали) него због Његовог става (оно што је три године излагао). Његова ревност није производ улагивачке политике ради неке добити под улогом промоћурног незамерања (какву рецимо затичемо код неких црквених малодостојника да трпе сваку неврлину над собом јер су добро плаћени за то трпљење). Он има Свој став утемељен у Оцу који Га шаље. Не ласка ниједној инстанци, нити народу али показује да ни од кога не одустаје. Наравно, овакви паравани лако могу постати модус који и фанатици могу практиковати ако Јеванђеље и Цркву созерцавају у кривом огледалу сопства. Али, Он нама нуди благодатни став, дар пророка, да не кокетирамо са Његовом искуственом Истином пред свештеницима и другим људима, без обзира која је цена истине и колико болно сведочење. Није то ни злурадост у тријумфовању над туђим безакоњима већ љубав према љубави саме Оваплоћене Истине.

Трговање смислом пре или касније мора да резултира у једној тачки понора која не трпи компромисе а то је потпуна прогутаност бесмислом која парадоксално може бити одиграна и на најсветијем месту Смисла – саме Цркве.