Tag Archive: #smisao


Симптом

Када смо ми били клинци имали смо своје игре, свађе и туче. Неки од нас, чак из града, знали од малих ногу да радимо на њиви, у винограду, башти, сену. Без стида. Имали смо своје чарке али знали где нам је место. Родитељи нису радили наше домаће задатке, нити нам глумили аниматоре. Кад ти је било досадно сам си се осмишљавао, ниси седео као баба и гунђао да те други забавља. Није било тога да ако не будеш добар да нема телефона као казне. А ни деца нису била толико презаштићена, могао је да те лема професор једнако као родитељ. Данас родитељи цеде професоре и родбину само да се заштити лажна аура малих фараона.
Данас су се клинци преселили на мониторе својих компјутера и телефона. И не само што су докони него управо на својим прегледима свађа зарађују паре. Аватаризоване електроде на две ноге које се хране алгоритмом деперсоналног. Ми смо некад били само обична деца која су се радовала безазленом као најважнијем. Данас имамо само јутјубере и друге тлачитеље смисла на другима социјалним мрежама који се ничему не радују и који на месту бесмисла форсирају безначајно као метакосмички важно док другим смртницима исто искуство оспоравају до сваког подсмеха и понижавања.
И увек исти симптом: рејтингом се мери квалитет, вредност и садржај живота! Што није испраћено хиљадама – нема никакву вредност!? Неко ће ти потпуно хладнокрвно рећи да си небитан и да немаш постојање ако нема стотине хиљада иза тебе који те прате. Да је Христос ишао том логиком не би почињао ни са оном дванаесторицом. Али опет ни тада Он није успостављао смисао вере рејтингованом логиком, нити се додворавао својим следбеницима да се њихова размаженост тобоже не би осетила повређено.
А где смо ми данас? Јер ако има већег зла од клиначког скупљања пажње за своје испразности, онда су то дефинитивно одрасли људи који даље од своје промоције не виде не би ли се виртуелним аплаузом других барем негде потврдили у ономе што им цео живот недостаје.
И данас детектујем много суптилнију болештину: ко покуша да искаже нешто лепо и узвишено, притом бесплатно, одмах ће добити игнорисање, а појави ли се психопата који ће да прави свињарије и да вређа сведоке, успеће још од тога да направи добар бизнис наплативши своје вређање. Шта рећи? Браво! Баш смо као људска врста напредовали…

Сваком је потребан гутљај буђења
У којем се јутро може
са осмехом умакати
И где прва мисао не мора одмах
Бити распорена
Кидисањем на угриз сивила
Које трује беснилом беоњача.
Јесте, тужне су ревности оном
Ко не воли своје обавезе
И сваки човек рано жури
Да на другом месту буде
Где не би желео бити никако.
Потребно је јутро које личи на вече
Где се починак унапред буди
Где мисао још није пронађена
Рађањем у колевци
Од вруће постељине
У којој живот не престаје да се чуди.

Страшило

Ништа тако брзо и лако не прогута човека као свет сензација. Нигде се брже и лакше човек не сроза на свет бескичмењака и поданика тамо где није ни позван на чашицу аналитичког егзибиционизма. Невероватно али болно је колико аналитичара и коментатора прождиру сваки простор. Јесте, нема слободе медија са једне стране, а са друге, онај вишак који још није компромитован просто не зна шта ће са собом и где удара. Докони лешеви који нуде препарате смисла умочених у једну зделу токсина и издаје. До сада сам мислио да су махом примитивни и скучени умови проблем, а сада видим да и елитне јединице немају појма шта треба да раде. Безличне монаде на све стране. Страшила које ни птице неће. Јер, дошла су друга времена, није остало више ништа што би могло да застрашује. Карикатуре заборавише на властите психозе вечито несхваћени у својим хиперморалистичким ишчекивањима у потврђивању другог. Док се сачека на нечије разумевање, свет се трипут преврне наглавачке. А и од деце скоро чух да није добро ни свет мењати само кроз своју призму. Ето, полуписмена и неискусна деца знају тајну коју академски демони не знају. О болести свих знања и сазнања, неће ти се судити на вери и невери – ту су заиста многи примили своју плату – већ на забораву шта је човек, како се воли човек, а да се за собом не патетише и јадикује превише у најмањем себедавању. Ту је страшило требало поставити да на време опомиње манекене бесмисла униформисаних смислом тек толико колико комплекс може да бриди и да се прене…

Поштовање, ако одговарате на приватна питања, имам једну повећу недоумицу. Другарица жели да јој кумујем, али њен будући муж је криминалац, мафијаш, бави се каматарењем итд. углавном, лош човек, и овако, а и према њој. Он је једини разлог зашто бих одбила кумство, и ако ту другарицу познајем читав живот. А и ја православна да кумујем некоме ко се бави са криминалом, то ми никако не звучи како треба. Не знам шта да радим.

Питање које сте поставили је изузетно тешко, и ако могу да приметим, веома ризично. Нарочито, јер се и мој саветодавни ангажман може прихватити како не треба, па после да и сам сносим последице у нечему чега нисам хтео бити актер. Тако да се ограђујем од своје одговорности на овом пољу, у вашој личној дилеми, али могу говорити, помало незахвално, онако уопштено као да се о мени или некоме другоме ради. Ако ме питате као православног теолога шта мислим, свако ко је нормалне моралне виспрености, макар и не био хришћанин, ће вам рећи да се одговор сам од себе намеће. Дакле, да је дилема објективна и да не треба пуно когнитивних способности да би се дошло до елементарних закључака. Ипак, ако се држимо јеванђељске парадоксалности, видећемо да Христос није имао проблема са криминалцима свог времена. Успева да нађе одређени синхро и модус са њима и да их постепено уводи у тајну преображења и покајања. Ако сте ви, примера ради, изузетно утврђени у својој вери, то може бити одличан тест за вас да „криминалне кланове“ припитомите за једну узвишенију стварност у смислу одбацивања неморалних дела. Ако нисте, дилема остаје. Дакле, Христос је имао такве проповеди у којима је похваљивао махинације које би могле довести до Царства Небеског. Пример? „Богатством неправедним себи стичите Царство“, каже Писмо. Како се то може протумачити? Од свог сувишка давати ономе коме нема. Дакле, за позиционираност моје мисли, не видим толики скандал у томе да је неко криминалац, пре или касније може доћи до свог покајања, него на основу вашег питања, какав ће бити муж, а написали сте да је лош према њој. Ту видим базични проблем. Тако да бих прво неке ствари најпре рашчистио са оним коме ја требам да будем кум/кума. Али, ствар може бити још концизнија и јаснија: урадите једноставно како вам срце и савест налаже. У нашем српском народу постоји неки вид сујеверног култа који налаже да је грех одбити кумство. Ако вас то лично не радује и не испуњава, зашто бисте на себе узимали бреме да уопште будете кума било коме? Макар то био и најбољи пријатељ. Дакле, себе питајте како се осећате: Да ли можете себе видети као куму која ће без страха и моралне згрожености моћи да настави продужетак једног здравог односа, или, видите себе као некога ко се меша унутар једног брачног односа где апсолутно не проналази себе. Само понављам, хришћански идеал је да се нико не осуђује. Ако такву љубав имате, неће бити ни проблема. Ви нисте својим кумовањем саучесник у нечијим махинацијама, него, ако је реч о црквеном браку а не само општинском, постајете духовни саучесник а то је већ афирмација Царства Небеског које нема апсолутно никаквог додира са тим какав је неко човек. Зато сам и рекао на почетку да ако сте постојани у својој вери да за вас то може бити само изазов.

Да ли бисте могли нешто да напишете о непраштању себи и гордости?

У суштини, ранијих година сам се доста, под утицајем аскетских отаца, бавио таквом проблематиком. Барем када је реч о гордости. Онда сам увидео, нарочито на примерима других, да је могуће стагнирати у духовном развоју ако се човек само таквог постулирања држи. Неретко такви људи постану страшни верски фанатици који се заклињу у Свето Писмо, каноне и светитеље а тајну богословља и човекољубља нису уопште апсолвирали. Јер је немогуће узрастати мислећи константно о својој гордости а да то ланчано не повлачи за собом одмеравања колико су и други надмени. Укратко, сама реч „гордост“ већ довољно сведочи о својој претенциозној напраситости: базични фокус људског целокупног психофизичког деловања увек почиње и завршава у себи као мерилу свих ствари. Независно од тога да ли се крећемо у хришћанској клими, евидентно је да, као по правилу, горд човек колико год се клео у лојалну љубав према себи, да су последице такве љубави увек аутодеструктивне. Што ће рећи да ни онај ко болесно воли себе заправо, игром парадокса, уопште не воли себе. Треба прво то освестити. За хришћански угао гледања, мало је превише наглашено ако мене питате, гордост се сматра за највећи грех. Такав став наравно има утемељење и теолошко оправдање ако полазимо од екстремног радикализма да неко просто живи за туђу невољу и да само на себе мисли чак и на рачун туђе невоље. Дакле, неке бестидности дефинитивно заслужују проверу, рад и отклон. Није наивно. Што се тиче непраштања себи, требало би заћи у полазне мотиве: шта је то што човека кочи? Шта му узрокује блокаду? Ако је, примера ради, покајање искрено (дакле, нелицемерно), несумњиво је да ће се човек који долази на Литургију и сам у својим костима уверити у благодатну љубав Божију. И да нагласим главно: ово искуство је аутентично и увек себи доследно колико год пута човек падао (јер се може падати и када човек мисли да не греши више). Стога, логично исходиште је следеће: ако Бог не ускраћује човеку Своју љубав да га очисти и освешта, јер му је човек принео своје егзистенцијално извињење, ко је онда човек да себе уздиже изнад Божије љубави и да ругајући се Божијем превијању рана Духом Светим – сам себи не дозвољава да такво праштање заживи? Ако је Бог опростио – ко је човек да сам себи не опрости? Дакле, овде не говорим о оној подмуклости неких дволичних људи да олако прелазе преко свог покајања само да би што пре пошто-пото и брзо себи опростили. Не, то је бежање од своје одговорности. Говорим да ниједан грех није већи од љубави Божије и да човек нема права да себе уздиже са својом правдом изнад Божије љубави чак и када је његова правда према својој души можда више него објективна и строга. Али, за хришћански угао гледања, не пита се човек, није човек мера, већ Бог. Замислите колико је то велика нада? А ако такву опитну наду немамо, а ја сведочим да имамо, шта друго остаје човеку неголи да мучи своју душу цикличним потирањем? То је онда неко мучење кривицом која нема реалног упоришта. А каква би то љубав између двоје које се воле била када би они изгарали само од кривице? Никаква. Па ако је тако међу људима, онда је немогућа у димензији кривице имати љубавни однос ни са Богом. Зато волим да кажем да прво у Богу треба да тражимо пријатеља. Онда ће се сви други проблеми, пред тајном указане слободе коју нам Христос дарује, сами од себе растерати.

Kако молитва ради несвесно у човеку? Покушавам у својој глави то да замислим и да применим. Прва асоцијација ми је молитва без речи, као неки вид медитације, присебности без обзира да ли само седим или радим нешто. Али и такав вид ми делује као свесна молитва иако има такав облик.

То што ћу рећи не значи да сам у праву. Једноставно неки мој пут боготражења. Када казах да молитва треба да ради несвесно у човеку, не мислих да је могуће наштеловати свој унутрашњи, свакако подвојен, дисбаланс постојања на начин неког часовника, јер, хтели то или не, човек није ни зупчаник, ни машина. Моје искуство, за које се увек ограђујем да је субјективно да не бих кога навео на погрешан пут и закључак, јесте да човек који љуби Бога не занемарује молитву. Углавном инсистирам на личном приступу, својим речима, без беживотног читања или причања напамет неких молитава као мантри. Када се човек ту устоличи, утврди, несумњиво је да ни Бог неће окаснити са Својом благодатном потврдом. Рађа се нови карактер у човеку. Баш се јуче сетих апостола када рече да ми ум Христов имамо. Замислите колико је то узвишено?! Ето уподобљавања на делу, јер се формира темперамент према есхатолошким обрисима – сада и овде. Молитва без речи може бити синонимна стварност таквог приступа, али човек заиста треба достићи такав ниво. Не мислим на медитативни облик, јер и он може да превари човека да се наслађује, примера ради, теологијом а да га Бог лично не занима превише (мада су ту и други девијантни облици побожности и индивидуализма у игри), него алудирам првенствено да молитва без речи може бити живо осећање присутва Божијег. Само што треба разликовати, и то је оно најтеже, да ли је посреди психолошко претпостављање (читај: замишљање) да је Бог присутан, или, нам Сам Дух Свети у нашем месу и костима јасно и недвосмилено сведочи да је Он (Христос) објективно присутан. Некада давно прочитах код неког светог подвижника да када се душа увери у присутност Божијег присуства да молитва више није потребна да се врши, јер је Бог већ присутан па онда нема више ни смисла молити се. Компарације ради, по мом искуству, таква ми је свака Литургија. Када дође пуноћа (мислим на Причешће) у мени не остаје снаге ни воље да се молим, јер по своме искуству видим да је Он већ ту и да тражити више од тога (молити се) једноставно – нема смисла. Како би то изгледало? За нас који смо родитељи, као када би дете изнова понављало родитељима да добије неки поклон, а да је од стране родитеља већ добило тражени поклон. То би значило да дете игнорише оно што је примило а изнова понавља жељу која је већ окончана јер је достигла врхунац. Тако је и овде.

Како да знам шта долази од мене а шта од Бога? Занима ме та психолошка енигма а бојим се да се добро не осећам само због своје „истрипованости“?

Трип-теологија! 🙂 Молим да се не заборави да сам и ја само човек, и да искуство много већих светих отаца, теолога и аскета пустиње НЕМА одговор на ваше питање. Постоје одређене смернице, али НИКО не може децидирано да вам каже да ли стојите на правом темељу или не (можда једино неки пророк али ја не знам ниједног). Очигледно нам је Бог дао такву слободу да једино по свом искуству, макар и пали у грех или заблуду, можемо након тога да донесемо неки закључак, али ни он неће бити 100% заштитна мембрана од искустава који ће се даље појављивати. Дакле, триповање (умишљање, самомњење, ментално путовање које није ништа друго до замишљање) је неотклоњив феномен. Остаје да увек бдимо, пазимо колико до нас стоји. Потајно се надам да човек који увек ради на самоиспитивању лакше долази до одговора. Можда је негде кључна разлика у томе што јасно постоји разлика, примера ради, између мира и радости који су од Бога и мира и радости који су од човека.

Шта сте хтели да кажете са једном вашем мишљу : „Најсветија су она лутања у којима је циљ већ достигнут!“?

У парадоксу смо. Рецимо да се човек изнова уверава у веродостојност литургијског обожења Духом Светим. Циљ се, дакле, опитава на увек исти начин. Бог је достигнут сједињењем са Њим. Конкретно, света тајна Причешћа. А опет, премда достигнут конкретним сједињењем са Њим, прича човека се ту не завршава, него у свему и даље открива Христа раслојавајући га у свему и свима што среће. Тако можемо рећи да је човек са једне стране боготрагатељ, али и богопронађен. Лутање у овом смислу је трагање које никада не престаје премда је већ Бог пронађен и потврђен у властитој природи. Надам се да је сада мало јасније.

Зашто страдају невина деца, младићи, девојке? Зашто одлазе преко реда. Где одлазе? Kако наћи утеху, јер вера се овде највише пољуља, када грлите празан простор уместо детета. Зашто су остали родитељи, а отишла деца? О смрти Црква јако мало прича а смрт је ето, присутна, чак и малу децу узима. И како наћи спасење, ако си остао без јединог детета, и живиш сам. Велика је то борба, са неизвесним крајем. Kако преживети смрт детета?

Теже и болније питање нисте могли поставити. Верујем да ни највећи философи, психолози и теолози немају решење за овај проблем. Могу да понуде одређене савете, механизме, сугестије, терапије, поуке, чак и утехе, али никоме осим Христу није даровано да реши, односно, излечи тај проблем. Јер говоримо о смрти. А до сада нико није решио тај проблем осим Христа због чега се назива Првенцем из мртвих. Нико, дакле, нажалост, ни дете, нема привилегију да заобиђе смрт. Јер, ако смрт није заобишла Бога, како ће тек заобићи оне који су мањи од Њега? У мени не остаје снаге ни да се бавим тим питањем самим по себи без уласка у обећану земљу свеопштег васкрсења. Тек у додиру са таквом димензијом ми можемо само наслућивати наду да ћемо поново срести оне које смо изгубили. Таква нада, опет је боља и живоделатна него никаква нада да је смрт крај свих ствари и да оне које смо изгубили нећемо више никада видети. Зато се у тој бесмисленој смрти, понављам, самој по себи, нема човек где другде наслонити осим на раме Божије. Јер, Он је јео смрт, тако да једино Он као Победник над њоме, може и да је укине. Од како је света и века нема нараштаја да је победио смрт. Сетимо се старозаветног пророка Јеремије који је много пре Христа остао упамћен по своме плачу над побијеном децом. Пре Јеремије, сумњам да су Адам и Ева остали равнодушни над смрћу свог сина Авеља. Па ако идемо даље, следујући предању Цркве, ако је веровати колико хиљада деце је побијено само уочи рођења Христовог док се правио попис. Па онда историја…па концентрациони логори и гасне коморе које нису гледале ни пол, ни године…па још увек свеже ратне године када се група муџахедина иживљавала над малом српском децом у присуству родитеља…па савремене криминалистичке работе које врхуне у насиљу и експлоатацији деце…ко ће набројати?…Али, све ово, гледано само по себи, убија у појам људско срце. Паралише га. Одузима хуманост и наду. Не каже ли апостол да смо као овце које се убијају? Не вреди, морамо се ослонити на веру. Веру да Бог није Бог мртвих већ живих како каже Свето Писмо. Да су недужно побијени на бољем месту. Да је есхатолошки тријумф претежнији од мало неправде на земљи. Да је свака агонија реална, али да боловање и туговање не може имати задњу и вечну реч. А ако смо спремни за парадокс, спознавши вредност онога што нам је у Духу Светоме дато, онда морамо себи да приближимо Христово страдање и умирање за цео свет. Чак и за те криминалце и злотворе. А где тек неће за децу и неутешне мајке?! И да смо умревши у Његовој смрти постали тесно повезани за Дан Васкрсења исто тако са Њим. И свим онима којима је лично Он припремио спасење. Наравно да то можда неће по неком слепом аутоматизму одмах отклонити нечију агонију, али ће сигурно временом напунити кости благодаћу за доличније поштовање мртвих. Волим рећи да су мртви много више живљи, него што живи мисле да су живљи од мртвих. Јер у присуству Божијем нема мртвих. Смрт је, дакле, трагична и фатална. Не можемо је игнорисати јер би се тако наругали онима које волимо а које смо изгубили. Али, можемо веровати да ако је сусрет окрњен да то не значи да је трајно уништен. О томе треба промишљати.

Често у задње вријеме чујем да људи понављају да љубав родитеља према деци ( треба) је безусловна. Први пут сам то чула од Јехових свједока на својим вратима.“ Ништа нисте дужни својим родитељима, нити су ваша деца нешто дужни Вама.“ Kад сам се позвала на Божију заповијест:
-Поштуј оца свога и матер своју да ти добро буде и да дуго поживиш. Или кад сам рекла да ни Господ Исус Христ није Пресвету Богородицу оставио незбринуту већ Њу и апостола Јована спојио и повјерио једно другом… Јехови су устукнули и збунили се а моји православци су остали истрајни. Можда нисам у праву. Можда сам ја та која не поима љубав и можда нисам добра кћер својим родитељима и добра мајка својој деци. Али душа ме боли кад видим да многи родитељи умиру сами и напуштени као пси луталице.
Да ли грешим што од своје деце очекујем да сутра кад њихов отац и ја не будемо могли сами помогну нам. Наравно, никад им не бих наметнула нешто што им је превелики терет. Напомињем да то не очекујем због себе колико до њих самих.
Сматрам да је гријех своје родитеље занемарити.

Љубав као универзални хришћански модус јесте и требала би бити безусловна. Дакле, у корену треба да је сасечена нека тезгарошка и уцењивачка логика које смо данас сви сведоци у смислу да неко себи диже кредибилитет јер нам је некада помогао. То онда није љубав него наплата за учињену услугу. А љубав, мада услужна и сервилна, не значи да је пасивни конобар са којом свако може радити шта хоће, јер би то онда био демант љубави ослобођен одговорности (а каква је то слобода где нема одговорности?). На пољу родитељства и деце ситуација се мало компликује. Заправо, увек је сложено тамо где су живи односи у првом кадру а притом најсроднији у игри. Ми можемо говорити о неком виду хуманости која се очекује и мимо биолошког и фамилијарног посредовања, али све зависи шта под појмом „дуговања“ сматрамо, јер дуговање и дужност нису исти. Дуг може имати и криминалну и уцењивачку логику. Дужност може имати моралну и етичку логику (данас има пуно ревносних али мало оних који воле то што раде или који воле друге у ономе што раде). Јесте, писано је да треба поштовати своје родитеље, али је писано и да родитељи не треба да драже (раздражују) своју децу. Дакле, какво је васпитање постављено такве ће и последице бити. Инсистирати (силити) један однос да донесе очекивану добит (у овом случају: негу) може да буде контрапродуктивно, одбојно. Што се мене тиче, радије бих скапавао негде сам, него да ме помаже онај ко ме не воли. Да ли ме разумете? Ако ме неко помаже то треба да буде чин љубави, по слободи, без очекивања узвраћености. Никако уцењивања. Или, ако идемо још даље: још мање родитељске логике која очекује због узрочности (рађања) деце да по сваку цену требају имати један здрав третман. Примера ради, отац сам две девојчице, и не знам шта време носи, али као што не волим да сам било коме на терету, тако бих њима волео још мање да будем, осим ако саме немају искорак према мени или њиховој мајци да нам изађу у сусрет када останемо без снаге. Познајем пуно родитеља који су одавно зашли под облак пензије, који су ситуирани, здрави, ништа им не фали, али који видно психички малтретирају не само своје наследнике него и своје унуке. Ту заиста не могу да видим „смртни грех“ који помињете на страни оних који не желе о таквим људима да брину, јер је, ако мене питате, ту тајна родитељства у потпуности десакрализована и злоупотребљена. Старозаветна логика се доста кретала том логиком полагања поверења у своје наслеђе, али новозаветна је отишла много даље указавши да је духовно сродство претежније од родитељског. Сетите се и сами када Христос одбија да прими састанак са Богородицом и браћом, него указује на народ који слуша његову реч па каже: „Ово су мајка и браћа моја!“ (указујући да је сваки његов род који слуша његовог Оца). Дакле, да вас не обесхрабрим, ваша жеља је исправна и на месту, као што сте и Јеховиним сведоцима добро одбрусили, али хришћанска металогика оставља простор слободе за другог баш зато што је руковођена љубављу према свима. И наравно да то може бити болан исход, да неко остане равнодушан на нашу љубав, али управо у томе и јесте крст Христове љубави. Али, понављам, ако је васпитање било здраво, неусиљено, онда не треба да се негују никаква очекивања, јер би дарована љубав у другоме требала бити сама савесна опомена да се други побуди на збрињавање својих родитеља – не мора нико то да јој црта и пише. А ипак, треба бити довољно поштен и рећи, да у већини случајева које знам, ако је било више деце, увек једно дете остане да брине о својим родитељима док друго потпуно занемари. У том случају, можемо говорити о греху, некоректном односу, да некоме родитељ, на пример, умире од тумора, а да га дете (већ зрели човек) не обилази и не помаже. У сваком случају, прочитајте моје тумачење јеванђељске приче о блудном сину. Занимљиво је да отац није прекорео сина који га је одбацио и који је на њега заборавио, него када му се вратио направио је гозбу. Отац је могао да му пребацује да га је оставио, да није бринуо о њему, али у јеванђељском извештају не видимо ништа од тога. Видимо само љубав очеву. О томе треба мислити.

Да ли се љубав учи, односно, да ли се може научити? Питам јер..
Са једне стране сам добила реченицу да се љубав не учи и да је она стриктно у нама. Али мени онда ту слобода и библијски таланти у једну руку губе смисао. Ако смо ограничени искључиво љубављу која нам је од Бога дана, онда ја која рецимо, на пример, имам страх од пса (метафорички), ни не могу да изградим љубав према истом јер му не дозвољавам да приђе ни он мени ни ја њему. Али ако дозволим себи и издигнем се изнад себе у том смислу љубави и страха, ја ћу исти победити и заволети га. Ето је једна ,,научена љубав“. Или ако нисам волела људе који рецимо нису из моје бранше, онда схватим да то није тако, скупим храбрости да се изборим са тим и заволим исте. Разуме се да је та свест о томе да је лоше ,,мрзети“ од Господа, али то је онда знак да се љубав може научити. Да нам је дато од Господа једним делом, али да је наше колико ћемо то нешто изграђивати.

Одговор на питање сте већ сами добром интуицијом наслутили. Да ли се љубав учи и да ли се може научити се могу посматрати синонимно али и двоаршински различито. Имам велико искуство рада са малом али и великом децом. Евидентно је да немају сви исте дарове и ту видим са једне стране печат Божијег посредовања (да нико није „неисписани лист хартије“) а са друге стране видим базични проблем који се тиче васпитања. Можда то некоме не делује реално, али колико искуство до сада показује васпитање (самим тим и усађивање не само знања, примера, већ љубави, али не само љубави према ономе ко се воли него и показивања ко и шта треба се воли) јесте битан фактор. Лако је приметити која су, на пример, деца „испуштена“ односно пасивно препуштена улици, самоодрастању, без јасне свести колико су уопште вољени и ко треба да их учи како се воли. Јер, сами по себи не знају да воле. Можемо спекулисати о некој исконској неискварености, да сваки човек, тиме и свако дете, у дубини себе зна да треба да воли, али да у себи не налази снаге, воље, или дејством одређене трауме или тога колико је сам био вољен, не налази у себи ентузијазма, мотива, да пројави тог окрњеног себе не би ли се уцеловио (остваривао изнова) самим вољењем. Да ли се љубав може научити? Ако човек није негде душевно болестан, окрњен здравственим стањем, и ако најпре није размажен (јер и превелика љубав, односно, погрешан трансфер љубави који благосиља зло код вољеног као добро) онда може да научи. Сад, када говоримо о љубави према псу, људима, итд., које сте поменули, ту смо увек на новом испиту властите зрелости. Не постоји фиксирани стаж достигнуте љубави која се након извесног времена не може прокоцкати. Проблем су ти фамозни страхови од сусрета, од ступања у комуникацију, у однос, итд. Они се изнова превладавају ако нам је љубав идеал (код нас хришћана Љубав са великим „Љ“ јер алудирамо на Христа) и императив којем тежимо. Ако није, јасно је, дистанца остаје. Други је непријатељ. А само га је требало упознати. Наравно, негде су страхови основани. Пас који не воли да се мази лако може поново да угризе. Исто је и са људима. Не може се давати поверење тамо где је сијасет пута било понижено. Није то демант љубави, нити његово ускраћивање, него једноставно педагошко самоудаљавање не би ли други дошао своме разуму. У супротном, на месту онога ко истрајава да не ради на себи, лако се дешава да увлачи другог у своје психозе и демоне. А ако нисмо стабилни то хлади љубав у нама и доводи до чак патолошке огорчености. Треба, дакле, знати како се поставити. Читати расположења код себе и других. Или, апостолски речено: „испитивати духове“. У сваком случају, љубав Божија нас не ограничава – било да говоримо о њеном зачетку која тек тражи уобличавање, било као литургијској благодати коју изнова доживљавамо. Љубав, ипак, није стварање сигурних зидова унутар стопостотне армаде истомишљеника, већ излазак у сусрет, ништа мање у арену, тамо где нас са неким дословно ништа заједничко не окупља. Тек се ту види какви смо људи, у каквом садржају боравимо и на који начин сведочимо. Јер, искуство показује, да истомишљеници у неким стварима, макар оне биле и духовне вредности, али могу бити и неке друге, нису показатељ нужног развоја присности и стварање дијалогичне рефлексије другог, него да, напротив, могу бити повод још већег отуђења. Тако да ко љубави има, дефинитивно, не гледа ни на кога као странца, већ свакоме излази у сусрет, управо тим самотерањем које сте поменули, према мери дара колико неко може да прими и оно кључно – да се без бојазни отвори према другом.

Предаја

Превише помрачине
Превише суда над другима
Све је таштина и тлачење
Истеривање правде неправдом
Далеко је човек
Од свог видела
Далеко је пријатељ
Од немилости капилара
Тешко је уздати се у своје нерве
Тешко наћи починак
Остаје предаја
Света предаја
Да се ништа од овога света не узме
И да се прослави спознаја
Да могу бити жив
Једино у светлости чисте деце
Која ме воле ни због чега
И која не познају тајну зла
Док сновима преду
Док добротом ме испољавају…

Pustolov

Nekim sumracima više ne mogu da pronađem cvetove. Gubim im trag, mada jasno naslućujem mirise. Imam osećaj da moje srce bez mene želi da napiše brojne svetove. I da u svaki posadim jednog čoveka kome je prvo stalo do sebe. Jer, ne srećem puno ljudi ovih godina a da za njih mogu reći da im je stalo do sebe. Stihije lome i najbolje duhove. Inertnost nagriza najsvečanije pustolove.

Bojim se da je svet ozbiljno otišao u materinu. I znam da to zlo nije od juče. U vazduhu se oseća trenje, otpor, da čovek pred sobom barem bolji od onog jučerašnjeg sebe bude. Ne vidi se to. Malo su mi dotužila dnevnička prenemaganja onih koji polaze samo od vlastitog percipiranja. Nije u tome zlo, nego jer se samo na tome insistira.

Danas sam radio mali test sa đacima. Rekao sam im da pišu šta zaista misle, da me poštede famoznog uvoda, razrade i zaključka. Porazilo me je koliko osedelih glava sam našao u njihovim redovima. I uvek isti ishod: svako misli da je samo on onaj ko se protivi masovnom ukalupljivanju i imitaciji, da samo on/ona misle kako treba svojom glavom, a da su svi drugi licemeri i buntovnici kojima do opšteg dobra nije stalo. Prebacim li takvu svest na moje okruženje, pa dobro, i na hrišćanski establišment kočopernih, poražavajuća je, i doslovno preslikana, logika da se isti modus rasuđivanja zatiče u svetu dece…

Uzdišem…Cigarete lomim kao nevidljivo grožđe…Bojim se da pustinja jede ljude. Da je praznina gangrenozno mnogo izraženija nego što se vidi. Ljudi su besciljni. Lutaju čak i u svojim odmorima. Dokonost je majka patologije. A ljudi bi pre umrli negoli da svojoj dosadi potvrde kamatu. Zapravo, nema pustolovina. Postoje fikcije. I malo ko ne živi zarobljen u svojoj fantaziji. Možda je upravo zato teško sresti čoveka pred kojem bez zazora možeš da prospeš dušu. Sve. Celog sebe. Da konačno obreteš onaj kutak svete tišine u kojoj ona sama ne mora biti u prisustvu drugog nelagodna.

Ljudi ne komuniciraju. Nisu krive reči, ni ćutnje. Razmena traži mnogo veći nivo protoka doslovno na metafizičkoj frekvenciji. A danas nije baš popularno ni baviti se a kamoli živeti metafizikom. Bogom najpre. Teologija je demodirana. Eventualno, isprostituisana jeftinom mobilizacijom moralne superiornosti onih koji se prvim slabim u doslednosti pokazuju. Filosofe i književnike sam odavno prestao da slušam. Dosadni su. Lako je igrati se sa estetikom i metaforom slovoslaganja, teško je u sebi roditi Živog koji nadilazi znana i neznana područja u kojima tvoja bezglavost ne može lako poturiti sigurnost mišljenja. Jer, danas su ljudi zaljubljeni u svoje mišljenje više nego u lice drugog. Misao je dogma. Zato i ima toliko blasfemične kontuzovanosti zarivenoj i među najškolovanijim profilima.

Ne znam kuda ide ovaj svet. I da li se uopšte ikada pokretao? Isti instikti i padovi na prvim stranicama Biblije i danas među ljudima stoje. Mogu se ograđivati koliko mi je drago, ali podmuklo je od drugih ljudi eskivirati se. Nekada smo, čini mi se, kao zapečatirani brojevi na kockama koje nismo birali a koje neke tuđe ruke na sve strane sveta bacaju ne bi li ulog sveta bio u potpunom nestajanju dok neko malo nafiluje creva i svoje devizne račune. A to malo na kraju nekome oštećenom bude ceo život…

Jedem fragmente. Pijem ćutanja. U svima sam i nigde sam. Voljen jednako koliko i omražen. Kao da je bitno…Sutra počinje novi dan. Novi umak sveta. I večeras je načet a sada zagrcnut…ulovom vetra koji zakopčavam krevetom da bi prolaznost ostala rašivena. Možda večeras stvaram novi svet koji postojećem nedostaje. I sutra ću isto tako. Možda moj korak ošinut nemicanjem stvara oluju na drugom kraju sveta. Ne znam. Znam da moje srce ne miruje. Da sam budan. Da sam živ. I da pustolov u meni cedi fantazije ne bi li najbolji nektar nahranio nevidljivo korenje…