Tag Archive: #love


Страшило

Ништа тако брзо и лако не прогута човека као свет сензација. Нигде се брже и лакше човек не сроза на свет бескичмењака и поданика тамо где није ни позван на чашицу аналитичког егзибиционизма. Невероватно али болно је колико аналитичара и коментатора прождиру сваки простор. Јесте, нема слободе медија са једне стране, а са друге, онај вишак који још није компромитован просто не зна шта ће са собом и где удара. Докони лешеви који нуде препарате смисла умочених у једну зделу токсина и издаје. До сада сам мислио да су махом примитивни и скучени умови проблем, а сада видим да и елитне јединице немају појма шта треба да раде. Безличне монаде на све стране. Страшила које ни птице неће. Јер, дошла су друга времена, није остало више ништа што би могло да застрашује. Карикатуре заборавише на властите психозе вечито несхваћени у својим хиперморалистичким ишчекивањима у потврђивању другог. Док се сачека на нечије разумевање, свет се трипут преврне наглавачке. А и од деце скоро чух да није добро ни свет мењати само кроз своју призму. Ето, полуписмена и неискусна деца знају тајну коју академски демони не знају. О болести свих знања и сазнања, неће ти се судити на вери и невери – ту су заиста многи примили своју плату – већ на забораву шта је човек, како се воли човек, а да се за собом не патетише и јадикује превише у најмањем себедавању. Ту је страшило требало поставити да на време опомиње манекене бесмисла униформисаних смислом тек толико колико комплекс може да бриди и да се прене…

Поштовање, ако одговарате на приватна питања, имам једну повећу недоумицу. Другарица жели да јој кумујем, али њен будући муж је криминалац, мафијаш, бави се каматарењем итд. углавном, лош човек, и овако, а и према њој. Он је једини разлог зашто бих одбила кумство, и ако ту другарицу познајем читав живот. А и ја православна да кумујем некоме ко се бави са криминалом, то ми никако не звучи како треба. Не знам шта да радим.

Питање које сте поставили је изузетно тешко, и ако могу да приметим, веома ризично. Нарочито, јер се и мој саветодавни ангажман може прихватити како не треба, па после да и сам сносим последице у нечему чега нисам хтео бити актер. Тако да се ограђујем од своје одговорности на овом пољу, у вашој личној дилеми, али могу говорити, помало незахвално, онако уопштено као да се о мени или некоме другоме ради. Ако ме питате као православног теолога шта мислим, свако ко је нормалне моралне виспрености, макар и не био хришћанин, ће вам рећи да се одговор сам од себе намеће. Дакле, да је дилема објективна и да не треба пуно когнитивних способности да би се дошло до елементарних закључака. Ипак, ако се држимо јеванђељске парадоксалности, видећемо да Христос није имао проблема са криминалцима свог времена. Успева да нађе одређени синхро и модус са њима и да их постепено уводи у тајну преображења и покајања. Ако сте ви, примера ради, изузетно утврђени у својој вери, то може бити одличан тест за вас да „криминалне кланове“ припитомите за једну узвишенију стварност у смислу одбацивања неморалних дела. Ако нисте, дилема остаје. Дакле, Христос је имао такве проповеди у којима је похваљивао махинације које би могле довести до Царства Небеског. Пример? „Богатством неправедним себи стичите Царство“, каже Писмо. Како се то може протумачити? Од свог сувишка давати ономе коме нема. Дакле, за позиционираност моје мисли, не видим толики скандал у томе да је неко криминалац, пре или касније може доћи до свог покајања, него на основу вашег питања, какав ће бити муж, а написали сте да је лош према њој. Ту видим базични проблем. Тако да бих прво неке ствари најпре рашчистио са оним коме ја требам да будем кум/кума. Али, ствар може бити још концизнија и јаснија: урадите једноставно како вам срце и савест налаже. У нашем српском народу постоји неки вид сујеверног култа који налаже да је грех одбити кумство. Ако вас то лично не радује и не испуњава, зашто бисте на себе узимали бреме да уопште будете кума било коме? Макар то био и најбољи пријатељ. Дакле, себе питајте како се осећате: Да ли можете себе видети као куму која ће без страха и моралне згрожености моћи да настави продужетак једног здравог односа, или, видите себе као некога ко се меша унутар једног брачног односа где апсолутно не проналази себе. Само понављам, хришћански идеал је да се нико не осуђује. Ако такву љубав имате, неће бити ни проблема. Ви нисте својим кумовањем саучесник у нечијим махинацијама, него, ако је реч о црквеном браку а не само општинском, постајете духовни саучесник а то је већ афирмација Царства Небеског које нема апсолутно никаквог додира са тим какав је неко човек. Зато сам и рекао на почетку да ако сте постојани у својој вери да за вас то може бити само изазов.

Да ли бисте могли нешто да напишете о непраштању себи и гордости?

У суштини, ранијих година сам се доста, под утицајем аскетских отаца, бавио таквом проблематиком. Барем када је реч о гордости. Онда сам увидео, нарочито на примерима других, да је могуће стагнирати у духовном развоју ако се човек само таквог постулирања држи. Неретко такви људи постану страшни верски фанатици који се заклињу у Свето Писмо, каноне и светитеље а тајну богословља и човекољубља нису уопште апсолвирали. Јер је немогуће узрастати мислећи константно о својој гордости а да то ланчано не повлачи за собом одмеравања колико су и други надмени. Укратко, сама реч „гордост“ већ довољно сведочи о својој претенциозној напраситости: базични фокус људског целокупног психофизичког деловања увек почиње и завршава у себи као мерилу свих ствари. Независно од тога да ли се крећемо у хришћанској клими, евидентно је да, као по правилу, горд човек колико год се клео у лојалну љубав према себи, да су последице такве љубави увек аутодеструктивне. Што ће рећи да ни онај ко болесно воли себе заправо, игром парадокса, уопште не воли себе. Треба прво то освестити. За хришћански угао гледања, мало је превише наглашено ако мене питате, гордост се сматра за највећи грех. Такав став наравно има утемељење и теолошко оправдање ако полазимо од екстремног радикализма да неко просто живи за туђу невољу и да само на себе мисли чак и на рачун туђе невоље. Дакле, неке бестидности дефинитивно заслужују проверу, рад и отклон. Није наивно. Што се тиче непраштања себи, требало би заћи у полазне мотиве: шта је то што човека кочи? Шта му узрокује блокаду? Ако је, примера ради, покајање искрено (дакле, нелицемерно), несумњиво је да ће се човек који долази на Литургију и сам у својим костима уверити у благодатну љубав Божију. И да нагласим главно: ово искуство је аутентично и увек себи доследно колико год пута човек падао (јер се може падати и када човек мисли да не греши више). Стога, логично исходиште је следеће: ако Бог не ускраћује човеку Своју љубав да га очисти и освешта, јер му је човек принео своје егзистенцијално извињење, ко је онда човек да себе уздиже изнад Божије љубави и да ругајући се Божијем превијању рана Духом Светим – сам себи не дозвољава да такво праштање заживи? Ако је Бог опростио – ко је човек да сам себи не опрости? Дакле, овде не говорим о оној подмуклости неких дволичних људи да олако прелазе преко свог покајања само да би што пре пошто-пото и брзо себи опростили. Не, то је бежање од своје одговорности. Говорим да ниједан грех није већи од љубави Божије и да човек нема права да себе уздиже са својом правдом изнад Божије љубави чак и када је његова правда према својој души можда више него објективна и строга. Али, за хришћански угао гледања, не пита се човек, није човек мера, већ Бог. Замислите колико је то велика нада? А ако такву опитну наду немамо, а ја сведочим да имамо, шта друго остаје човеку неголи да мучи своју душу цикличним потирањем? То је онда неко мучење кривицом која нема реалног упоришта. А каква би то љубав између двоје које се воле била када би они изгарали само од кривице? Никаква. Па ако је тако међу људима, онда је немогућа у димензији кривице имати љубавни однос ни са Богом. Зато волим да кажем да прво у Богу треба да тражимо пријатеља. Онда ће се сви други проблеми, пред тајном указане слободе коју нам Христос дарује, сами од себе растерати.

Kако молитва ради несвесно у човеку? Покушавам у својој глави то да замислим и да применим. Прва асоцијација ми је молитва без речи, као неки вид медитације, присебности без обзира да ли само седим или радим нешто. Али и такав вид ми делује као свесна молитва иако има такав облик.

То што ћу рећи не значи да сам у праву. Једноставно неки мој пут боготражења. Када казах да молитва треба да ради несвесно у човеку, не мислих да је могуће наштеловати свој унутрашњи, свакако подвојен, дисбаланс постојања на начин неког часовника, јер, хтели то или не, човек није ни зупчаник, ни машина. Моје искуство, за које се увек ограђујем да је субјективно да не бих кога навео на погрешан пут и закључак, јесте да човек који љуби Бога не занемарује молитву. Углавном инсистирам на личном приступу, својим речима, без беживотног читања или причања напамет неких молитава као мантри. Када се човек ту устоличи, утврди, несумњиво је да ни Бог неће окаснити са Својом благодатном потврдом. Рађа се нови карактер у човеку. Баш се јуче сетих апостола када рече да ми ум Христов имамо. Замислите колико је то узвишено?! Ето уподобљавања на делу, јер се формира темперамент према есхатолошким обрисима – сада и овде. Молитва без речи може бити синонимна стварност таквог приступа, али човек заиста треба достићи такав ниво. Не мислим на медитативни облик, јер и он може да превари човека да се наслађује, примера ради, теологијом а да га Бог лично не занима превише (мада су ту и други девијантни облици побожности и индивидуализма у игри), него алудирам првенствено да молитва без речи може бити живо осећање присутва Божијег. Само што треба разликовати, и то је оно најтеже, да ли је посреди психолошко претпостављање (читај: замишљање) да је Бог присутан, или, нам Сам Дух Свети у нашем месу и костима јасно и недвосмилено сведочи да је Он (Христос) објективно присутан. Некада давно прочитах код неког светог подвижника да када се душа увери у присутност Божијег присуства да молитва више није потребна да се врши, јер је Бог већ присутан па онда нема више ни смисла молити се. Компарације ради, по мом искуству, таква ми је свака Литургија. Када дође пуноћа (мислим на Причешће) у мени не остаје снаге ни воље да се молим, јер по своме искуству видим да је Он већ ту и да тражити више од тога (молити се) једноставно – нема смисла. Како би то изгледало? За нас који смо родитељи, као када би дете изнова понављало родитељима да добије неки поклон, а да је од стране родитеља већ добило тражени поклон. То би значило да дете игнорише оно што је примило а изнова понавља жељу која је већ окончана јер је достигла врхунац. Тако је и овде.

Како да знам шта долази од мене а шта од Бога? Занима ме та психолошка енигма а бојим се да се добро не осећам само због своје „истрипованости“?

Трип-теологија! 🙂 Молим да се не заборави да сам и ја само човек, и да искуство много већих светих отаца, теолога и аскета пустиње НЕМА одговор на ваше питање. Постоје одређене смернице, али НИКО не може децидирано да вам каже да ли стојите на правом темељу или не (можда једино неки пророк али ја не знам ниједног). Очигледно нам је Бог дао такву слободу да једино по свом искуству, макар и пали у грех или заблуду, можемо након тога да донесемо неки закључак, али ни он неће бити 100% заштитна мембрана од искустава који ће се даље појављивати. Дакле, триповање (умишљање, самомњење, ментално путовање које није ништа друго до замишљање) је неотклоњив феномен. Остаје да увек бдимо, пазимо колико до нас стоји. Потајно се надам да човек који увек ради на самоиспитивању лакше долази до одговора. Можда је негде кључна разлика у томе што јасно постоји разлика, примера ради, између мира и радости који су од Бога и мира и радости који су од човека.

Шта сте хтели да кажете са једном вашем мишљу : „Најсветија су она лутања у којима је циљ већ достигнут!“?

У парадоксу смо. Рецимо да се човек изнова уверава у веродостојност литургијског обожења Духом Светим. Циљ се, дакле, опитава на увек исти начин. Бог је достигнут сједињењем са Њим. Конкретно, света тајна Причешћа. А опет, премда достигнут конкретним сједињењем са Њим, прича човека се ту не завршава, него у свему и даље открива Христа раслојавајући га у свему и свима што среће. Тако можемо рећи да је човек са једне стране боготрагатељ, али и богопронађен. Лутање у овом смислу је трагање које никада не престаје премда је већ Бог пронађен и потврђен у властитој природи. Надам се да је сада мало јасније.

Зашто страдају невина деца, младићи, девојке? Зашто одлазе преко реда. Где одлазе? Kако наћи утеху, јер вера се овде највише пољуља, када грлите празан простор уместо детета. Зашто су остали родитељи, а отишла деца? О смрти Црква јако мало прича а смрт је ето, присутна, чак и малу децу узима. И како наћи спасење, ако си остао без јединог детета, и живиш сам. Велика је то борба, са неизвесним крајем. Kако преживети смрт детета?

Теже и болније питање нисте могли поставити. Верујем да ни највећи философи, психолози и теолози немају решење за овај проблем. Могу да понуде одређене савете, механизме, сугестије, терапије, поуке, чак и утехе, али никоме осим Христу није даровано да реши, односно, излечи тај проблем. Јер говоримо о смрти. А до сада нико није решио тај проблем осим Христа због чега се назива Првенцем из мртвих. Нико, дакле, нажалост, ни дете, нема привилегију да заобиђе смрт. Јер, ако смрт није заобишла Бога, како ће тек заобићи оне који су мањи од Њега? У мени не остаје снаге ни да се бавим тим питањем самим по себи без уласка у обећану земљу свеопштег васкрсења. Тек у додиру са таквом димензијом ми можемо само наслућивати наду да ћемо поново срести оне које смо изгубили. Таква нада, опет је боља и живоделатна него никаква нада да је смрт крај свих ствари и да оне које смо изгубили нећемо више никада видети. Зато се у тој бесмисленој смрти, понављам, самој по себи, нема човек где другде наслонити осим на раме Божије. Јер, Он је јео смрт, тако да једино Он као Победник над њоме, може и да је укине. Од како је света и века нема нараштаја да је победио смрт. Сетимо се старозаветног пророка Јеремије који је много пре Христа остао упамћен по своме плачу над побијеном децом. Пре Јеремије, сумњам да су Адам и Ева остали равнодушни над смрћу свог сина Авеља. Па ако идемо даље, следујући предању Цркве, ако је веровати колико хиљада деце је побијено само уочи рођења Христовог док се правио попис. Па онда историја…па концентрациони логори и гасне коморе које нису гледале ни пол, ни године…па још увек свеже ратне године када се група муџахедина иживљавала над малом српском децом у присуству родитеља…па савремене криминалистичке работе које врхуне у насиљу и експлоатацији деце…ко ће набројати?…Али, све ово, гледано само по себи, убија у појам људско срце. Паралише га. Одузима хуманост и наду. Не каже ли апостол да смо као овце које се убијају? Не вреди, морамо се ослонити на веру. Веру да Бог није Бог мртвих већ живих како каже Свето Писмо. Да су недужно побијени на бољем месту. Да је есхатолошки тријумф претежнији од мало неправде на земљи. Да је свака агонија реална, али да боловање и туговање не може имати задњу и вечну реч. А ако смо спремни за парадокс, спознавши вредност онога што нам је у Духу Светоме дато, онда морамо себи да приближимо Христово страдање и умирање за цео свет. Чак и за те криминалце и злотворе. А где тек неће за децу и неутешне мајке?! И да смо умревши у Његовој смрти постали тесно повезани за Дан Васкрсења исто тако са Њим. И свим онима којима је лично Он припремио спасење. Наравно да то можда неће по неком слепом аутоматизму одмах отклонити нечију агонију, али ће сигурно временом напунити кости благодаћу за доличније поштовање мртвих. Волим рећи да су мртви много више живљи, него што живи мисле да су живљи од мртвих. Јер у присуству Божијем нема мртвих. Смрт је, дакле, трагична и фатална. Не можемо је игнорисати јер би се тако наругали онима које волимо а које смо изгубили. Али, можемо веровати да ако је сусрет окрњен да то не значи да је трајно уништен. О томе треба промишљати.

Често у задње вријеме чујем да људи понављају да љубав родитеља према деци ( треба) је безусловна. Први пут сам то чула од Јехових свједока на својим вратима.“ Ништа нисте дужни својим родитељима, нити су ваша деца нешто дужни Вама.“ Kад сам се позвала на Божију заповијест:
-Поштуј оца свога и матер своју да ти добро буде и да дуго поживиш. Или кад сам рекла да ни Господ Исус Христ није Пресвету Богородицу оставио незбринуту већ Њу и апостола Јована спојио и повјерио једно другом… Јехови су устукнули и збунили се а моји православци су остали истрајни. Можда нисам у праву. Можда сам ја та која не поима љубав и можда нисам добра кћер својим родитељима и добра мајка својој деци. Али душа ме боли кад видим да многи родитељи умиру сами и напуштени као пси луталице.
Да ли грешим што од своје деце очекујем да сутра кад њихов отац и ја не будемо могли сами помогну нам. Наравно, никад им не бих наметнула нешто што им је превелики терет. Напомињем да то не очекујем због себе колико до њих самих.
Сматрам да је гријех своје родитеље занемарити.

Љубав као универзални хришћански модус јесте и требала би бити безусловна. Дакле, у корену треба да је сасечена нека тезгарошка и уцењивачка логика које смо данас сви сведоци у смислу да неко себи диже кредибилитет јер нам је некада помогао. То онда није љубав него наплата за учињену услугу. А љубав, мада услужна и сервилна, не значи да је пасивни конобар са којом свако може радити шта хоће, јер би то онда био демант љубави ослобођен одговорности (а каква је то слобода где нема одговорности?). На пољу родитељства и деце ситуација се мало компликује. Заправо, увек је сложено тамо где су живи односи у првом кадру а притом најсроднији у игри. Ми можемо говорити о неком виду хуманости која се очекује и мимо биолошког и фамилијарног посредовања, али све зависи шта под појмом „дуговања“ сматрамо, јер дуговање и дужност нису исти. Дуг може имати и криминалну и уцењивачку логику. Дужност може имати моралну и етичку логику (данас има пуно ревносних али мало оних који воле то што раде или који воле друге у ономе што раде). Јесте, писано је да треба поштовати своје родитеље, али је писано и да родитељи не треба да драже (раздражују) своју децу. Дакле, какво је васпитање постављено такве ће и последице бити. Инсистирати (силити) један однос да донесе очекивану добит (у овом случају: негу) може да буде контрапродуктивно, одбојно. Што се мене тиче, радије бих скапавао негде сам, него да ме помаже онај ко ме не воли. Да ли ме разумете? Ако ме неко помаже то треба да буде чин љубави, по слободи, без очекивања узвраћености. Никако уцењивања. Или, ако идемо још даље: још мање родитељске логике која очекује због узрочности (рађања) деце да по сваку цену требају имати један здрав третман. Примера ради, отац сам две девојчице, и не знам шта време носи, али као што не волим да сам било коме на терету, тако бих њима волео још мање да будем, осим ако саме немају искорак према мени или њиховој мајци да нам изађу у сусрет када останемо без снаге. Познајем пуно родитеља који су одавно зашли под облак пензије, који су ситуирани, здрави, ништа им не фали, али који видно психички малтретирају не само своје наследнике него и своје унуке. Ту заиста не могу да видим „смртни грех“ који помињете на страни оних који не желе о таквим људима да брину, јер је, ако мене питате, ту тајна родитељства у потпуности десакрализована и злоупотребљена. Старозаветна логика се доста кретала том логиком полагања поверења у своје наслеђе, али новозаветна је отишла много даље указавши да је духовно сродство претежније од родитељског. Сетите се и сами када Христос одбија да прими састанак са Богородицом и браћом, него указује на народ који слуша његову реч па каже: „Ово су мајка и браћа моја!“ (указујући да је сваки његов род који слуша његовог Оца). Дакле, да вас не обесхрабрим, ваша жеља је исправна и на месту, као што сте и Јеховиним сведоцима добро одбрусили, али хришћанска металогика оставља простор слободе за другог баш зато што је руковођена љубављу према свима. И наравно да то може бити болан исход, да неко остане равнодушан на нашу љубав, али управо у томе и јесте крст Христове љубави. Али, понављам, ако је васпитање било здраво, неусиљено, онда не треба да се негују никаква очекивања, јер би дарована љубав у другоме требала бити сама савесна опомена да се други побуди на збрињавање својих родитеља – не мора нико то да јој црта и пише. А ипак, треба бити довољно поштен и рећи, да у већини случајева које знам, ако је било више деце, увек једно дете остане да брине о својим родитељима док друго потпуно занемари. У том случају, можемо говорити о греху, некоректном односу, да некоме родитељ, на пример, умире од тумора, а да га дете (већ зрели човек) не обилази и не помаже. У сваком случају, прочитајте моје тумачење јеванђељске приче о блудном сину. Занимљиво је да отац није прекорео сина који га је одбацио и који је на њега заборавио, него када му се вратио направио је гозбу. Отац је могао да му пребацује да га је оставио, да није бринуо о њему, али у јеванђељском извештају не видимо ништа од тога. Видимо само љубав очеву. О томе треба мислити.

Да ли се љубав учи, односно, да ли се може научити? Питам јер..
Са једне стране сам добила реченицу да се љубав не учи и да је она стриктно у нама. Али мени онда ту слобода и библијски таланти у једну руку губе смисао. Ако смо ограничени искључиво љубављу која нам је од Бога дана, онда ја која рецимо, на пример, имам страх од пса (метафорички), ни не могу да изградим љубав према истом јер му не дозвољавам да приђе ни он мени ни ја њему. Али ако дозволим себи и издигнем се изнад себе у том смислу љубави и страха, ја ћу исти победити и заволети га. Ето је једна ,,научена љубав“. Или ако нисам волела људе који рецимо нису из моје бранше, онда схватим да то није тако, скупим храбрости да се изборим са тим и заволим исте. Разуме се да је та свест о томе да је лоше ,,мрзети“ од Господа, али то је онда знак да се љубав може научити. Да нам је дато од Господа једним делом, али да је наше колико ћемо то нешто изграђивати.

Одговор на питање сте већ сами добром интуицијом наслутили. Да ли се љубав учи и да ли се може научити се могу посматрати синонимно али и двоаршински различито. Имам велико искуство рада са малом али и великом децом. Евидентно је да немају сви исте дарове и ту видим са једне стране печат Божијег посредовања (да нико није „неисписани лист хартије“) а са друге стране видим базични проблем који се тиче васпитања. Можда то некоме не делује реално, али колико искуство до сада показује васпитање (самим тим и усађивање не само знања, примера, већ љубави, али не само љубави према ономе ко се воли него и показивања ко и шта треба се воли) јесте битан фактор. Лако је приметити која су, на пример, деца „испуштена“ односно пасивно препуштена улици, самоодрастању, без јасне свести колико су уопште вољени и ко треба да их учи како се воли. Јер, сами по себи не знају да воле. Можемо спекулисати о некој исконској неискварености, да сваки човек, тиме и свако дете, у дубини себе зна да треба да воли, али да у себи не налази снаге, воље, или дејством одређене трауме или тога колико је сам био вољен, не налази у себи ентузијазма, мотива, да пројави тог окрњеног себе не би ли се уцеловио (остваривао изнова) самим вољењем. Да ли се љубав може научити? Ако човек није негде душевно болестан, окрњен здравственим стањем, и ако најпре није размажен (јер и превелика љубав, односно, погрешан трансфер љубави који благосиља зло код вољеног као добро) онда може да научи. Сад, када говоримо о љубави према псу, људима, итд., које сте поменули, ту смо увек на новом испиту властите зрелости. Не постоји фиксирани стаж достигнуте љубави која се након извесног времена не може прокоцкати. Проблем су ти фамозни страхови од сусрета, од ступања у комуникацију, у однос, итд. Они се изнова превладавају ако нам је љубав идеал (код нас хришћана Љубав са великим „Љ“ јер алудирамо на Христа) и императив којем тежимо. Ако није, јасно је, дистанца остаје. Други је непријатељ. А само га је требало упознати. Наравно, негде су страхови основани. Пас који не воли да се мази лако може поново да угризе. Исто је и са људима. Не може се давати поверење тамо где је сијасет пута било понижено. Није то демант љубави, нити његово ускраћивање, него једноставно педагошко самоудаљавање не би ли други дошао своме разуму. У супротном, на месту онога ко истрајава да не ради на себи, лако се дешава да увлачи другог у своје психозе и демоне. А ако нисмо стабилни то хлади љубав у нама и доводи до чак патолошке огорчености. Треба, дакле, знати како се поставити. Читати расположења код себе и других. Или, апостолски речено: „испитивати духове“. У сваком случају, љубав Божија нас не ограничава – било да говоримо о њеном зачетку која тек тражи уобличавање, било као литургијској благодати коју изнова доживљавамо. Љубав, ипак, није стварање сигурних зидова унутар стопостотне армаде истомишљеника, већ излазак у сусрет, ништа мање у арену, тамо где нас са неким дословно ништа заједничко не окупља. Тек се ту види какви смо људи, у каквом садржају боравимо и на који начин сведочимо. Јер, искуство показује, да истомишљеници у неким стварима, макар оне биле и духовне вредности, али могу бити и неке друге, нису показатељ нужног развоја присности и стварање дијалогичне рефлексије другог, него да, напротив, могу бити повод још већег отуђења. Тако да ко љубави има, дефинитивно, не гледа ни на кога као странца, већ свакоме излази у сусрет, управо тим самотерањем које сте поменули, према мери дара колико неко може да прими и оно кључно – да се без бојазни отвори према другом.

Предаја

Превише помрачине
Превише суда над другима
Све је таштина и тлачење
Истеривање правде неправдом
Далеко је човек
Од свог видела
Далеко је пријатељ
Од немилости капилара
Тешко је уздати се у своје нерве
Тешко наћи починак
Остаје предаја
Света предаја
Да се ништа од овога света не узме
И да се прослави спознаја
Да могу бити жив
Једино у светлости чисте деце
Која ме воле ни због чега
И која не познају тајну зла
Док сновима преду
Док добротом ме испољавају…

Нема човека који у нечему не греши. Нема човека који није некога изгубио. Јесте, болни су сукоби. Болни су растанци. Али онај који не опрашта а држи до неког свог достојанства по цену одстрањивања другог – у већој несрећи стоји спрам оног кога намерно оставља…

Свако треба да има свој свет саздан на перцепцији која не одриче рефлексију другог!

Свако има своју причу и свако може бити јунак или талац своје приче. Од нас зависи! Јер рука којом пишемо своју књигу живота није у власти других него је део нас и тиче се управо наше слободе.

Свако мора сам да открије шта је то шта га мучи и шта је то што га испуњава. На томе треба радити. Све остало су последице…

Када се суочиш са искривљеном сликом о властитом бићу – тада настаје корекција и преображај изгубљене лепоте!

Кроз неке портале могуће је само кроз хуманост проћи…

За аутентичну хармонију довољна је невиност душе!

Чисто срце не познаје велике жеље!

Пази се од кога примаш разумевање. Онај ко те жали тај те не разуме. Онај ко те воли тај те не жали али те разуме.

Најсветија су она лутања у којима је циљ већ достигнут!

Ништа није изгубљено. Што је било не враћа се осим у новом доживљају. Само неки моменти траже кутак креативне стагнације. Јер да би нешто ново оживело у човеку – старо се мора сахранити…

Својим утварама немој да дајеш превише поверења – изгубићеш се.
Људима који траже ослонац у теби – не забрањуј се.
Глорификацијама одузми алиби – спасићеш се од илузије.
Нађи Бога у другима па ће други у теби наћи – своју светост.

Свако има своје снове за које тражи добру пучину и пристаниште. Немојмо долазити у ситуације да другима ускраћујемо ветрове само зато што су ухватили добар прамац. Да не бисмо доживели бродолом боље је да подупремо такве не би ли и своје олупине поправили. Јер њихов брод ће пре или касније доћи до циља али шта ће од нас остати?…

Твоје покајање је само твојој души познато. Тражење сведока за твоје ране проституише твоје суочавање. А чак и да није такав мотив посреди, несумњиво је да патетичним оспољавањем доводи до незрелости. Уклони сведоке и спознаћеш себе. Доведи масу да те жали и добићеш потврду да наставиш своје самосажаљење.

У јединству различитости сукоба нема. Неразумевање увек долази од оних који би друге да претворе у своју перцепцију и доживљај.

Мудрост се стиче од раног јутра, а благодат живота налази само оне којима је до мудрости стало. Лако је бити неразуман. Ту човек не мора ништа да ради осим да буде инертан. Треба само мало напора да се буде човек. Јер ко живи разборито, добро зна да је мудрост неодвојива од љубави. Где нема љубави питање је колико има мудрости? А то свакако не значи наивност у питањима добра и зла.

У тајни љубави увек настаје ново стварање света!!!

Докле год је свако у праву – дистанце остају непремошћене. Ономе ко уме да воли није стало да увек буде у праву. И то је једини пут да се тврдоглавост другог разоружа. Осим ако и пред тајном љубави другог види само своју истину а не оног ко се према њему пружа.

Свако има своје ништавило али због њега не вреди убити се!

Између подршке и подметања танке су линије разума. Још тање љубави…

Свакоме је потребан краткотрајан кутак у којем неће бити више ни досадних питања а ни самопоузданих одговора.

Дивљина наше природе се може укротити само на изворима који својом нествореношћу надилазе наше агресивне инстикте. Јесте, човек може вежбати своје умирење, али некад се и такве вежбе граниче са парализованим умртвљавањем. Аутентичан мир увек припада надприродној димензији, јер само у сфери где Бог живи човек може наћи кутак који му недостаје.

Ко се никад није напио тишине заувек је остао угашен у секундарним стварима. Јер када човек напуни батерије у тишини постаје заљубљен у све оно невидљиво што вири заробљено усред метежности.

За љубав постоје само два искушења: притисак немаштине и одсуство пожртвовања. Све остало су последице које из ова два темеља исходе.

На путевима безнађа није добро бити сам. Али, каква год да те мука притисне, не закопавај се, не веруј превише својим мислима, само настави да се трудиш и ходаш, а онда ће се и добра воља за животом твојим корацима придружити. Ниједна агонија није вечна!!!

Лепота постојања света је важна само ономе ко налази лепоте у себи. Ко не воли своју душу тешко да ће наћи било какве лепоте у свету. Тако се показује да примарност сваке естетике зависи од угла унутрашњег доживљаја сваког човека. Лепоме – све је добро, ружноме – све је зло!

Одговорни а не незрели оптимизам покреће свет!!!

Када душа нађе крај својој жеђи то значи да савија себи гнездо тамо где пуноћа никада неће проћи.

Некада ми се чини да је човек усамљенији међу људима него када је сам са собом. Нису људи криви него се показују да и њих бије ветар, те се и сами показују дезоријентисани. Да ли је добро бити међу људима? Да, ако је љубав темељ. Не, ако се пустоши душа ради испразних ствари.

Сваки човек има своја лутања, али само мудар човек у њима не види финалну дестинацију. Свако има своје промашаје, али ко год је мало поштен према себи зна да у њима не може ликовати. Тријумфалност која не трпи охолост почива на вечним истражитељима смисла, јер само разуман човек зна да аутентично остварење бића не трпи фиксираност. Јер човек се остварује само докле се креће, све друго је осигуравање својих заблуда и изговора. А живот се слави једино светим немировањем!!!

Не привлаче се супротности. Шта има вода са ватром или лаж са истином? Привлаче се различитости које не укидају другог самим разликовањем ако им је покретач љубав а исходиште познање пролазности.

Ка чему се узносиш у томе се усличњаваш. Мрачни људи постају још мрачнији а ведри људи свлаче са себе дела таме. Свако према своме узношењу налази синхро и одјек са којим се поистовећује. Мрачни у томе желе да нађу снагу која им недостаје, а светлосни људи љубав која их потврђује.

Ако отвориш своју душу ниједна заблуда се нема где задржати. Можда ће то искуство бити болно, можда ће неко то злоупотребити, али не треба у томе драмски фатализовати каквом наивношћу која се каје за неко добро. Јер, све је то посве маргинално пред указаним хоризонтом искуства које ти се дарује.

Када нађеш оно што је души потребно – онда се више не расипаш на оно што уништава најбоље делове тебе.

Волети свој живот упркос невољи – достојно је само великих духова. Прослављати сваки нови дан као нови почетак постојања упркос падовима – достојно је само захвалних. У свему налазити љубав упркос окрњеној владавини зла – достојно је само побожних.

Добре присности не траже обрачуна, јер добро знају да саме присности вреде својим миром више од било каквог сукобљавајућег калкулисања. Коме се, дакле, мир усладио – познаје вредност другог, а коме се огадио – непознавањем нема ни поштовање другог.

Чисто срце не живи за охолост силе, нити твори њену демонстрацију. Чисто срце никог и ништа не поседује, осим што моли Бога као најбољег пријатеља да му покаже у сваком трену најбоље путеве кроз које његова безазленост може без нечијег повређивања да неопажено прође.

Коме видљиво није довољно као потврда Невидљивог, томе ни Невидљиво као видљиво неће бити довољно да разувери своје сумње.

Ако имаш са ким посматрати умирање света, онда имаш са ким уживати и рађање живота!

Ниједна реч нема право да буде изражена, још мање записана, ако претходно није прошла кроз најдубље поноре најинтимнијег искуства. Када бисмо знали моћ речи, не бисмо се тако лако обасипали и расипали њима. Јер, истина је, ако се речима поверује – човек лако може наћи и своју смрт и свој живот.

Свако има своје демоне. Приватне психозе. Личне јазбине прећутаног или отвореног пандемонијума. Разлика је само у томе што се неко бори са својим демонима, а неко им указује најсрдачније гостопримство.

Уздиже се само оно срце које може другима да понуди најбољу рефлексију!

Блуд је за аматере, вечне почетнике и никад дозреле личности. Аутентична привлачност је увек интелектуалног набоја. Глупима је такав вид естетског наметање комплекса, а мудрима занос који не тражи еротско доказивање.

Имати само једног крај себе са ким се можеш поделити без глуме и маски – сасвим је довољно за остварење живота…

Онај ко те се не стиди јесте онај који те највише може разумети.

У откривању властитих светова битно је не удавити се…

Никада љубав према другом није подразумевала истомишљеност која би се гравирала до тачке једносливености у којој се обе стране губе. Љубав јесте јединство различитости у којој двоје постају једно тело али без укидања засебне универзалности. Колико се различитости привлаче толико и одударају, али истинска криза не долази ни због синхронизације, ни због раштимованог односа, већ због жеље да једна страна претвори другу искључиво у себе.

Човек ће се увек осећати усамљено тамо где међу другима не може да пронађе сопствену рефлексију.

Чудно, неким лепотама нису потребне расправе и убеђивања, него им се човек одмах препушта јер их препознаје као пожељне госте. Имати дар препознавања значи имати дар синхронизације са стварношћу другачијом од себе. Колико год се човек осећао ружно изнутра ако није равнодушан на лепоту која му се дарује, показатељ је да лепота у њему није умрла чим постоји искорак поистовећивања. Одговорити на лепоту немим препознавањем знамен је човеку да воли живот који му је дарован. Зар је то мали благослов?

Аутентичан однос не трпи компромитовање. Може да постоји несклад али никад по цену жртвовања туђе љубави.

Пратећи животе светих можда нећемо успети да постанемо свети, али је сигурно да ћемо пуно утехе добити од властитог уобличавања у видокругу њиховог достигнућа.

Једна искрена молитва саткана од пар једноставних речи вреди више од пасивног препуштања свим својим лудилима.

Неким јутрима ништа осим добре воље није потребно. Неки људи имају цео свет али је веће благо ако имају свега неколико душа са којима могу поделити себе.


Пред укусима трансцендентног везаност за обличје овога света модификовано је уздижућим валовима љубави Божије. Тако се човек преображава у сразмерности колико дозвољава да љуби и буде љубљен а да сам свет, таквом синергијом, постаје лепше место.

Ко ради на себи – пакао му не може ништа…

Док Бог не озари сваки је човек као хладан камен који пребива у тами. Када Његова благодат проспе сјај, онда и човек постаје жива рефлексија покренута сенком топлине.

Егзотичан ум у свему налази рефлексију свога Творца кроз којег надилази властита ограничења. Примитиван ум у свему налази неуспели апетит хедонизма, јер што је већа незахвалност тиме се и проблем менталне скучености јавља као проблем.

Ко је власник свога мира? Онај ко зна када треба а када не треба да одустане…

Човек може процветати само ако своју усахнулост веже за стварност која га превазилази. Узалуд се људи окупирају праменовима лепоте ако и даље вену изнутра. Када се човек утемељи тамо где је и његовим дисањима спокојно, онда ће и суво сопство донети плодове да лепота добије коначну целину.

Предахнути, то значи пронаћи кутак мира у којем властитог безумља и непотребних садржаја неће бити. Никада нас свет сензација неће довести до спокоја, него ће само налазак сопственог мира бити сведочење свету немира да отпочине од своје несреће…

Добра перцепција и врата Царства отвара!

Какав је унутрашњи човек такве су и последице! Свако расцветава оно што највише поседује. Једни укусне врлине, други заносне отрове.

Где се различитост светова без замерања додирује – ту се јединство присности додатно утврђује!

Нема звери која не тражи помиловање. Мало нежности открави и најгоре људе, док неке друге размази и осили да неко још гори буде..

У подељеним самоћама екстатичко јединство дише!

Неке душе најбоље расту када их нико не гледа!

Неким радостима не требају сведоци. Човек би заиста требао да буде биће игре. Дете је у својој игри препуштено валовима стваралаштва. А није ни свака машта акт спокојности. И дете уме да се изнервира у својој игри. Али се и даље игра. Не проклиње живот. Трпи благослов самог постојања. И ако му неко не ремети превише правила игре, позваће и другог у свој свет авантуристичког истраживања. Љубав није тако неодговорна да заборави на другог. Треба пустити дете у нама да преузме ветрове. А онда? Онда ће и други, додирнути срцем детета, почети да испитују и љубе своје светове…

Пут човека није пут безбрижног сна. Не може се човек учити пређеним путевима док прво не научи вештину баланса. Имати равнотежу у свему. Не бацати се у кривине истеривања правде. Сваки пут има свој ризик између ништавила и битисања. Између нестајања и настајања. Важно је да се човек креће. Није акценат на брзини него постојаности да се дође до циља. Са таквог точка сви падамо. А опет, узалуд достигнут циљ ако смо на крају пута превидели кога смо све иза себе згазили. Лако је провоцирати, тешко је волети. Лако је чак и радити на својим талентима, али је тешко прихватити другог какав јесте – човека. Ту осовину треба нивелисати. После сваки циљ сам пред човека дође…

Свакоме је потребан одјек тишине. Да одзвања дуго светим дистанцирањем. Да се напаја изворима који нису доступни сваком управо да би их дао сваком. Нема тапије. Нема благодатног поседовања. Извор не трпи ауторска права. Бог не трпи сводивост на људске доживљаје и очекивања. Пријатељи тако не раде. Пријатељи не завлаче кришом руке у џепове оних које воле да би нашли своју охолу жељу и право за надметањем. Конфликти су изазов али човеку од спасења нису мера постојања. Искре Духа иду много даље. Без освртања и задржавања. Траже место спокоја у којем ће љубав бити једина тајна глувонемог пољубца због којег у тајни екстазе неће морати да се са неким свађају да би нашли за себе разумевање…

Ако имаш осмеха, реч и љубав за цео свет а за само једног човека немаш, веома је упитно колико су твоји осмеси, речи и показивање љубави валидни ако само тај један човек засени све твоје даривање. Јер други може бити можда погрешив, злонамеран, али баш зато управо он може бити мера твог тестирања и колико је твоје себедавање непристрасно. Да ли то значи да треба све толерисати? Не, него да се ти испиташ колико ћеш се са туђим лудилом поистовећивати.

Путеви живота су најлепши док се откривају.

Где браздиш своју душу ту простиреш своје царство…

Устрашени умови нису способни да ослободе мисао од наметнутих стега. Када урониш у неограничено једини залазак мисли почива у растезању духа да прими смисао који га надилази али га не спутава.

Свако би требао да има своје ментално пристаниште. Јер ко није спокојан у себи сасвим је логичан след да нигде не може наћи свој починак.

Ко те воли не тражи разлог без тебе да живи!

Један додир превазилази многе речи. Додир испуњава. Реч обећава. У додиру нема фалширања. Реч трпи манипулацију. Додир испуњава осећања. Реч их надахњује. Човек је амбивалентно биће и не мора се нужно реч окретати против осећања, али ако некоме додир није довољан, неће га утешити ни хиљаду речи. Шта онда рећи за људе који избегавају додир? Они сами за себе сведоче. Гадљиви на оне које не воле реч им је лакша од сваког додиривања. Али искуство показује да ко се умори од лица другог ускраћује му на крају поред додира и саме речи. Тако за некога поглавља о сусрету тек почињу а за другог се већ завршавају…

Сваки је човек усамљен док не расцвета своје плодове. Треба се угледати на дрво. У њега је посађен потенцијал да увек рађа. Не љути се коме прави хладовину. Не отима плодове само за себе. Не наплаћује кисеоник који ствара. Тако бива са сваким човеком коме је вера почетак стварања.

Свако има своје снове у којима је тешко бити схваћен и подржан. Али докле год се снови прате ни жеље неће окаснити да се остваре. Колико год се свет опирао да покаже разумевање – задржи доследност само за себе. А онда? Онда гледај плодове… 

Сваки жалац има своје време. Свака тескоба своје пристаниште. Постоје моменти хистерије и безнађа, али ништа мање моменти антиконвулзије. Човек је диван док је замишљен. Док се трза да изађе из стереотипа. Из клишеа већ виђеног. Није човеку дато да буде спомен-плоча. Сагледавања нису толико неодговорна. Човек је најлепши док се открива. Распознаје. Грца. Јер зна да након сузе долази успон у којем је падање сувишак. Где се одстрањује оно непотребно зарад већег залогаја смисла. А што је драгоцено не трпи сводивост и компромитовање. Зато свака спознаја носи тајну која бежи од сведока. Јер тајна добро зна да се преображај догађа само тамо где нутрине не пуштају гласа већ где човек сам себи остаје загонетка.

Ниједна малодушност није добра. Гута. Прождире човека. Потиштеност не решава проблем. Додаје камен на камен тачно преко плућа. А плућа нису створена за гушење. Већ за проток кисеоника. Дисање без тескобе. Свет је немилосрдан када се бориш за новац. Плату. Када ти се намеће кривица да је зло ако се осећаш добро. Када ти се намеће оптужба да живиш добро иако умиреш. Човек се мора раскрилити. Дозволити ветрове. Препустити иновативном. Непознатом. Упркос неизвесности и непријатности. Боловању. Немировању. Нервози. Упорност мора створити путеве. Немогуће је да свети труд прође незапажено. Боље је онда умрети него живети несрећно. Боље је нестати него бити сведок туђе бриге о теби која те не воли. Отиснутост ће донети промене. Морају доћи јер ниједна нада није тако лицемерна да лаже човека доживотно да је узалудан сваки покрет и врлина…

Једном ће све умрети. Једном све изгубити удисај. И свако од нас ће стати пред својим крстом. Том омиљеном речју излизаног века распоређеног на похабаним седиштима. Једном ће престати да се кроје гнезда. И да ветрови носе своје праменове сатканих од шалова по крошњама зимзеленог. Овај свет заслужује нову шансу. Овај свет чека још увек на спасење. И нико не држи никога за руку. И свима по један поглед више недостаје. Да виде даље од својих јазбина. Једном ће све престати да потура ауторска права на несмењивост свих положаја. Баш смо насели на увек исте расправе и негодовања. Неуморни од свог умора. Неисцељени од менталних тумора. Овај свет заслужује да буде вољен на један нови начин какав се никада није догодио у историји. Заслужује, да се не би распарало оно мало обнажене одеће што је од врлина остало. Духовни богаљи ће потражити нове крвотоке да стварају тромбове и неће их више наћи. Јер, пред додиром Духа, када у свему и свима само Бог остаје као Тајна да битује, у трептају ока, неће бити места да било ко учини себе невидљивим пред непоштедном еманацијом љубави Божије…

Чисте душе не познају своју беду. Охоли људи су склони да и у своме изобиљу нису никада задовољни и захвални на ономе што имају. Намеће се питање: ко је ту већи бедник? Јер неће се људима судити по томе што нису помагали немоћне, него јер су се ругали њиховој невољи. А да парадокс буде већи: остаће ускраћени за тајну испуњења које само скромни у богатству душе познају.

Непроцењиве су самоће које не заборављају на другог!

Лепота једног света може зависити од твог начина постојања!

Са ким и како делиш своја јутра са њим стичеш енергију за предстојећи дан!

Добро друштво не мари за то ко је први а ко последњи.

Да би једно пријатељство фунционисало, пожељно је да један у њему буде потпуно ненормалан 

Само уједињена лепота брише границе небеског простирања… 

Света су она јутра која отварају унутрашње пролазе за Онострано… 

Мало природе промени човека а добра воља орасположи негативне мисли да само лепоту налази и види.

Свакоме је потребан кутак мира у чијем предаху неће мислити на нечије демоне.

Многе су лепоте презрене јер други себи дижу цену да су их недостојне .

Неким стварностима ништа више од онога што је дато није потребно.

Оно што те додирује даје могућност да постанеш оно што те исцељује… 

Док свет упорно живи за то да обнавља своје ратове, ти се труди да упркос његовом беснилу сачуваш љубав за оне најмилије. Другачије се свет не може бранити од зла осим својим примером. Макар он трајао колико залет једне кратке емоције..

У стиснутим погледима нема уточишта.

На саборима бездушних анонимности најтеже је задржати особине човека!

Отворити се за Стварност другачију од себе пролаз је до Оностраног које се успоставља самим отварањем.

Само су људима без снова путеви непроходни. Упорнима да живе снове сами се путеви отварају… 

Када своју прошлост будемо оставили на миру, онда нећемо морати више да тражимо амбисе пред напуштеним односима… 

У подељеним радозналостима пуноћа нема конкуренцију!

Загрљај укида ништавило!!!

Онај Ко те учитава Јесте Онај Ко се у тебе инсталира…

Они који инсистирају само на позитивној реалности поплочавају своје путеве корацима једноличности. Може се игнорисати оно што заиста човеку недостаје, али је велики знак питања колико ће човек као такав издржати.

Узалуд откривени светови ако се немају са ким поделити..

Стварност коју тражиш је већ у теби – она само чека на твоју иницијативу.

Онај који себе сматра путником у овоме свету затиче Духа на свакоме месту…

У добром друштву не постоје страсти које би човека могле приволети да зло воли више од лепоте која му се указује…

Свакоме су потребна лица у којима не мора тражити своје поноре и парче Неба да зашије ране у којима је киптио највише.

Какве трагове смо за собом остављали, такве смо стварности пред собом градили…

Неким синхронизацијама речи нису потребне. Јер сигурност која рађа утврђење љубави размењује бића на много узвишенијем нивоу.

Неким присностима осим сазнања да је други присутан ништа друго није потребно..

Где су ти широм отворена врата чувај се гостопримства које крије своје зубе… 

Додир љубави не подразумева потапање већ разумевање другог. Где су велика набијања кривицом од стране онога ко није пао показатељ је ништа мање грешке одсуства позиционирања на месту лежећег.


У једноличним путевима изазова нема. Само Тајна Бескраја мами узрастањем…

На кога и шта се угледаш у њега и то се претвараш. Подражавање не значи исто што и имитирање. Подражавати значи у другоме се одразити. Наћи свој израз, став и таленат. Имитација нема пардона, јер било добро или зло посреди, она има таленат само да краде таленат другог.

У јединству различитости стега нема јер љубав чини стиска загрљај. Где јединство одсуствује остаје само сукоб песница где мржња не зна за опроштај…

Узвишена увиђања не дозвољавају ограђивања од света другог!

Када достигнемо да животињска сфера у нама буде преображена једним узвишенијим нагоном, онда ће се и тријумфалност новог човека пробудити у нама једном узвишенијом доксологијом!

Неки бродови долазе и одлазе. Баш као људи. Баш као време које немилосрдно мрви својом сетом. Свако одређење вапије за својим циљем. Што се више човек усличњава души детета његова пловидба не престаје, него тек почиње тамо где сутон никада не губи шансу да подари неку тајну са оним ко му предаје своје погледе као најлепша очекивања и снове…

Не повлаче се сви људи у осаму због вишка сензибилности, него јер дивљина у њима штеди друге због вишка снаге коју они не могу поднети..

Вера тражи ризике а сама вера никога не жртвује!

Вредним хармонијама полемике нису потребне… 

Свако аутентично препознавање и освешћивање себе јесте уједно и ново стварање себе…

Неких ореола су најмање свесни они који их носе. Ако уопште постоји пут детекције нечије светости, онда је сигурно да свети човек најмање о својој светости зна, осећа и размишља.

Спокој припада дистанци која нема ништа против кога!

Са малим могућностима усудити се на велика дела – особина је жестоких духова!

Живимо само у сећањима оних које ми прво нисмо заборавили. Свако друго очекивање да неко мисли на нас без наше иницијативе није ништа друго до заблуда и дизање себи цене… 

Ко те воли тај те се не стиди. Проблем неких односа је у натезању ко ће чије проблеме и очекивања да реши. Љубав није превише захтевна. Јер ако се њене последице очитавају у плодовима мира и радости, упитног је карактера где се љубав простире изван таквих сигурних граница…

Спокој природе нас као добри чувар здравља увек опомиње на губитак мира који смо презрели због небитних ствари, и својом лепотом нас подсећа на повратак лика у себи који смо зарад ничега ако не изгубили а онда поприлично удаљили од себе и оног суштинског што не трпи сводивост и распарчавање… 

Скучени умови не познају оно што их превазилази…

Човек од визије не мора бити пророк. Не мора бити ни роб интуиције или талента. Довољно је да воли то што ради. Да не гаси своју ревност у ономе где се осећа најиспуњеније. Можда му такав импулс неће донети зараду, ни похвалу од људи, нити променити лице света са његовим свакодневним сивилом, али је сигурно да ће добру вољу испунити сунцем изнутра. А када од његовог стваралаштва нешто прелије на друге пролазнике…ко зна…можда још неко други почне своје угашене потенцијале тражити на бољим адресама.

Ако уопште постоји добра кривица морала би се огледати само у томе како да човек исправи неку грешку а да не омрзне себе..

Између скривања и стапања танке су линије одговорности…

Није сваки закон од врлине, ни од чувања поретка. Божије законе су укинули закони људски. Закони људски су бруталнији од закона Божијих. Христос је разапео закон на крсту да би највећи криминалци нашли помиловање. Не крши закон увек неко ко је бестидан и охол, него ко је слаб и сатеран у ћошак безнадежне егзистенције. Бог може живети са тим парадоксом. Људски закони не могу. Отуда толико бирократије и правилника на свакоме месту. Инсистирању на законима претендују више они који га крше неголи они који у њему стоје. Тешко свету са толиким законима и законицима јер и они добро знају да је ситне преступнике лако хватати спрам оних великих и недодирљивих којима и сами служе. Јер није сваки преступник лопов, наркоман и убица, већ има и таквих које су сви презрели а да због глади за љубављу и домом ништа нису стекли, нити имали а на крају због малог прекршаја су им и то што немају одузели… 

Увек је све до срца. Закључаном човеку све је одбојно. Отвореном човеку све је привлачно. Ипак, узвишени смисао припада само онима који нису постали неспособни да омогуће продор. Могао би некад затворени човек макар да из пуке радозналости провири – можда се пријатно изненади пронађеним… 

Какви су ти пријатељи – такве су ти утехе!

Исконска невиност ће живети од плодова свога срца…

Чисто срце које у Богу има најбољег пријатеља чак ни у смрти не види највећег непријатеља…

Једно правило као да се никада не мења: што је више човек склон песимизму и негативном осуђивању других – то ће више штете само себи правити док не постане у потпуности неспособан да собом установи мало ведрине свету у којем се затекао.

Никада валови овога света неће престати да шамарају биће човека. Али докле год у себи човек буде неговао благодат која му је дата, макар и помрачен био, неће престати да буде светионик онима којима је највише потребно.

Ако живот свакога дана дословно доживљаваш као дар и као изазов да никада не укротиш свој радознали авантуризам, откривајући детаље као најбогатије светове, никада нећеш дозволити себи да жртвујеш свој живот кроз несхваћеност и самосажаљење…

Људе покорава пустиња неодноса и празнине. Али докле год негују оазу којој се могу увек вратити дотле неће бити основа да ниједна брига преживи свакодневним умирањем.

Тек у додиру Другог одмор је једино могућан!

Свако треба да негује своје светове у којима не треба никада да престане да се изненађује…