Tag Archive: #прича


Удовац

Н. Ђ. није могао кривити судбину што је рођен као леп човек. Мада до своје бледе осамнаесте године он о томе није ништа знао. Постао је веома касно свестан своје привлачности. И то је знао одлично да искористи, када су се фарови упалили најгласније, јер је имао пуно следбеника међу женама које су навијале за њега не ради истине него да би, ако се неко чудо деси, могле спавати са њим. Н. Ђ. је био диван мушкарац преподобног карактера. Није био феминизиран, ни женствен, али било је нечег сувише неукусно материнског у њему. Као да су се наизменично, или чак истовремено, у зифт оделу рвале у њему Мајка Тереза и Марија Магдалена. Неки гадан кратак спој који би не толико у њему, навикнутом на агонију и бол, колико у његовој околини правио велике неспоразуме и проблеме. А заиста је наивно веровао, онако чистим срцем као дете, да је пријатна особа и да не постоји човек који не би пао под власт његовог шарма ако би којим случајем физичка привлачност затајила. Заиста је веровао да је његова памет сразмерна лепоти која му је дарована.
Нажалост, Н. Ђ. је рано постао удовац. Ветрови су шапутали да су и непознати људи плакали за његовом женом у то време. Прегласне тишине, те немилосрдне жиле куцавице, су пресецале странце да се у својој надмености моле за здравље мушкарца који само што је добио један живот на дар други је изгубио. Све је то, као што живот без фалширања мрви сваким бахатим неочекиваним ударом, потпуно неспремно дочекало младог и лепог Н. Ђ. Али је ради добробити детета, његове миле ћеркице, морао да капитулира своје депресије. Да одбаци таму и заволи светлост са оне стране невидљивог мастила којим Бог тајновито пише.
Време је пролазило. Године нису. Чинило се да он стоји у месту. Да су живи и мртви код њега у истом наручју. Ипак, дато му је од Бога више него другим смртницима да не би испарио неповратно. Јачањем детета и сам је јачао. Презрео је многе ствари. Многе је и потценио страхујући сада једино за немоћ и сигурност ћерке.
Заправо, живот Н. Ђ. је био изван овог века. Било је нечег средњевековног и старомодног у његовом држању. Строгост и милост пољубљене на истом месту. Плиткост и подлост само када заборави на даровано. Превише самопоуздања за једног удовца свакако. Превише бестидности за једног оца потпуно. Јер, дешавало би се да овакав свети хришћански отац, у име ревности за морал, истину, веру и љубав, изгуби некад кормило. Да пређе границе пристојности. Да обнажи туђе личности потпуно непотребно. Јер је од неке удељене пажње ипак морао бар мало живети. Да не мисли на свеже ране и на оно што га заиста потире. А од живота му није пуно забаве остало. Остало је цењкање са сведоцима. Да срамоти јавно људе којима по његовом светом параметру обавезно нешто недостаје. После би своја спаљивања на ломачи правдао родитељском љубављу која је спаљеном, због његове тврдоће срца, недостајало. Да, било је нечег монашког и немилосрдног у његовој природи. Морал је флертовао са неморалом. Судија са Богом и ђаволом. Када би изгубио своје битке које је држао за победе повлачио би се у свет игре са својом ћерком. Није пуно веровао педагошком институционализму. Хтео је дете само за себе и под својим надзором желећи да му буде све – и школа и Бог.
Н. Ђ. је волео да се слика са књигом. Да пише конфузне поуке мислећи да у конфузијама мистично знање лежи. Н. Ђ. је волео да се открива полунаг и да прихвата са хвалоспевом комплименте о својим мужевним облинама. Једном је испрозивао све очеве света зашто нису тако згодни као он. Да ако је њему могуће да буде извајан након сломова, да је и другим очевима исто дато. Н. Ђ. није знао за хормонски дисбаланс и генетику и да се ниједно тело не понаша исто. А потајно није нешто ни заиста навијао за змијолике конституције својих конкурената колико да покаже другим мужјацима да у његовој појави виде да њима нешто опасно недостаје. Хранио се тиме сакривено и од себе. Ипак, најукуснији залогај његовог невидљивог паразита крио се одмах иза срца – да прождире људе. Нарочито женске удвараче а још више опоненте. Није било жене којој се није јавно наругао вриштећи за сведоцима да се што пре укључе у морални пренос осуђивања. Уживао је у томе да жене погрдама и лажима свлачи јавно као проститутке, али се увек лукаво извлачио јер је камење стављао у туђе руке. Он је волео само да гледа узроке и последице и да се искрено каменовању смеје. И ниједан грех се Н. Ђ. није узимао за преступ, јер је велику љубав имао одмах након убиства нечије душе. Али, једно му се не може оспорити: никада није био лицемер када је другог требало повредити. Лицемери те могу лажно поштовати до једног момента када покажу своје морбидно лице. Н. Ђ. је одмах држао нож у рукама и није продавао манире, него је одмах стављао до знања о својој прекој нарави.
Није било лако Н. Ђ. са собом живети. И он је, попут многих, поклекао пред грађењем слике о својој величини која објективно не одговара његовој реалности. А имао је стила. Имао потенцијала. Коначно, имао Духа Светога више него други. Али није познао своју меру. Да није морао живети тако. Да се није морао наслађивати проливеном крвљу других сматрајући бестидност исто што и очувањем слободе мишљења другог. Коначно, ниједно зло не би имао да није почео да заудара избором свог окружења у којем се за линчовање многих дисало. Његова вера му је тако налагала. Његова савест није била мртва, само му је дала рушилачки темперамент – да у име вере понизи сваког ко од истине није.
И ту се прича Н. Ђ. завршава. Не почиње. Почеће онога дана када схвати где га је његова подргуљивост довела. Сигурно је да је велика страдања претрпео. Сигурно је да још болује нестајање своје добре жене. Он то не крије. Као што и свом детету редовно говори да је мама код Бога и да ни мама, ни Бог нису далеко. Он чврсто верује у то да му снагу дају молитве сумњивих подвижника. И зато је у њему тешко наћи пријатеља, јер је сигурно негде себе осакатио па изгубио одређени рационални компас тако да му се ниједно зло не може узети као зло. Можда једном када Н. Ђ. буде уложио више труда да раскринка потенцијалне љубавнице неголи што улаже труда да недужне гони – јер у том чвору његов главни проблем душе лежи – можда једном ипак нађе неког поштеног пријатеља који ништа осим његовог здравља неће хтети.
А дотад? Ено, стиже његова нова насловна слика, поука крај књиге…и потерница за новим противницима…

Златобради

Још увек се тресу горе и померају планине од рођења златокосог П. Њ. Птице су посебно умирале тог дана и крошње света шириле своју нестворену дугину лепезу над тајном његове колевке. Сва села су ударала у харфе и трубаче не би ли обзнанила вољу Божију да се са овим златокосим нешто велико припрема у науму Божијем. Он ће се подићи да многе обори. Јер је таква воља Божија не би ли се кроз П. Њ. прорешетало дрвље и камење и разлучио коров од пшенице.
Живот П. Њ. није био лак. Дефинитивно. Јесте, он је био прави мангуп као дете и већ је на тим несташлуцима знао да добро манипулише ситуацијама и људима. Није било стреса који он није могао да издржи. Био је сувише тврдоглав да би дозволио себи свето место јадиковке. А јадао се себи често као дете, јер зна се добро да дете нико за озбиљно не сматра, нити слуша.
Златобради П. Њ. је имао дар да брзо апсобрује одређена знања. Лако је учио језике. Лако је шармирао људске односе. Лако фасцинирао и парализовао противнике. Лако стицао прве сумњиве титуле. Али је живео тешко као непризнато биће. Јесте, новац му је увек недостајао. Кирија је и њега прождирала као и све смртнике осуђене на туђи кров над главом. Али, он је негде изградио себе таквог да би пре живео без новца него без части. Сматрао је да му цео свет дугује признање. Нарочито свет Цркве коју је искрено волео и којој је као свештеник несебично служио. Па ипак, као и код много већих трагичара историје, није рачунао да ће му цео животни век проћи чекањем на елитне одреде да га се некако сете и доделе му почасно звање. Јер му јесте прошао цео живот и позивница никада није дочекала да светим додиром целива његове златне седе.
Притисак га је негде прогутао. Не болест. Он је био паметнији од своје болести. Зато ју је често истицао у првом кадру мислећи да Божије дело чини. Ревнујући за углед и нераспродају Цркве, а тајећи своје неостварене амбиције, П. Њ. је створио уверење о својој величини као пророку Божијем који има за задатак да у старозаветном маниру раскринка све подвале и махинације елитних саборских јединица којима никада није припадао, за којима је желео да припада, а на које се позивао као да су му најрођенији пријатељи. Нажалост, П. Њ. није успео да избегне комплексе. Јуродиви барут је успевао да прикрије мегаломанску љубав према своме лику и делу, али неприхватање од стране својих унутар Цркве – никада није могао да превлада. И онда је једног дана само усред себе нестао а да то нико није ни приметио. Јер је сада Дух Свети бдио над њим и он се у том призиву поништио максимално. Наравно, ништа се од тога није објективно догодило, али као и код свих психоза, морао се створити алиби да се она као болест неким постулатом одбрани и осамостали. А нема бољег терена за развој неке менталне болести од црквеног амбијента. Ту се вируси патологије просто сами од себе размножавају као најсветије амебе.
Тако је велечасни П. Њ. озбиљно изгубио разум а да то нико није приметио. Он није могао да примети јер је дубоко веровао да је послат од Бога да српским ниневљанима проповеда и прориче пропаст. Човек је заиста могао веровати тим његовим причама, јер су и други мудраци јасно приметили да лудаци не причају нужно бесмислице. Напротив, лудаци су лудаци зато што су се разболели од прекомерне употребе своје рационалности. А П. Њ. је успео и од себе да сакрије своју болест и од других управо тим истицањем да није болестан никако. А болест му је говорила да тако људима говори у загонеткама и причама не би ли удео спасења само њему и његовим истомишљеницима припао.
П. Њ. и данас живи истим животом који је као дете бирао. Да ствара несташлуке и неспоразуме а онда да себе препоручује као доктора. Да ствара пожаре и димне завесе не би ли себе понудио као спасиоца и ватрогасца. Нажалост, нико није озбиљно схватио његов трик. Јер је тај трик скупо коштао саму Цркву која се због људи попут њега већ одавно изделила. Јер П. Њ. није био усамљени случај, било је још на хиљаде сличних њему, који су своју љубав према Цркви саму Цркву претворили у приватно власништво. Неки су били на власти, други попут П. Њ. испод власти. Али и једни и други су разарали оно најсветије. Само што П. Њ. никада није могао поднети да он као најстручнији академик и најдиректније делегирани Божији посланик буде испод било чије власти. Месијански комплекс? Пссст, не изговарајте то наглас пред њим – претиће вам Богом, паклом и канонским правом, а онда, ако се његова болест клонира и на вас излије, нећете ни приметити када се као инфекција развио у вашој свести, јер брзо ћете причати језицима искључиво његове педесетнице. Тако се постаје присталица, тако религиозни фанатик…

Животни сан вечно младе матушкце Г. Т. је да буде једини виноградар на њиви Господњој. О томе је сањала од малих ногу. Некако је имала тај неумесни манир да машта о својој изабраности директно са Божијег престола. Али, ко је матушкица Г. Т. ?
Матушкица је била дете као и свако друго дете. Умела је да сањари. Умела је да плаче. Умела да рачуна и пише саставе. Умела да воли сестру и родитеље. Умела, наравно, и да се заљуби, али би природно бледило успевало да сакрије талас руменила када год би требала да се у тој здравој емоцији постиди. Тада је била дете и тада још није познавала свој позив и нагоне.
Средином двадесетих њених година заљубила се у Христа. Као и код свих великих преображаја доживела је прву благодат. Бојала се да ће ту кап изгубити и да једино у неком манастиру, као у каквом драгоценом трезору, може сачувати примљену красоту. Међутим, живот Г. Т. није баш ишао очекиваним усхођењима. У који год манастир да су је надређене инстанце селиле, спокој није била њена мера ни привилегија. Сви су је малтретирали од старијих сестара које су дуго година стажирале у свом монашком позиву. Није јој било лако. Требало је са тим ранама живети годинама. Нарочито по грчким манастирима. Она би као света пепељуга радила најтеже послове и осећала завист других сестара на својим леђима. Заправо, нико је није угрожавао, али у њеном доживљају угрожавање је представљало све што се није уклапало у њено виђење ствари како ствари и људи треба да изгледају.
После десет година указала јој се прилика да коначно буде своја на своме. Да и она добије игуманско место. И макар једног пса којем ће везаном указивати највећа аскетска послушања. Волела је да се слика са тим псом само да би је људи похвалили, али приватно је дуго учила љубав према једној керуши. Био је то неки српски манастир у некој забити, али је она од кисеоника оближње шуме умишљала велику благодат. И крепко се радовала што ће имати прилику да често досађује неким старцима.
Једном се заљубила у свештеника. Други пут је бежала од више свештеника. Волела је удварање, али не и претеривање. Заправо, ни сама изолација у једном далекопроходном манастиру није могла да је спаси од њених нагона. Либидо се одвијао својом маршутом независно од њене воље. И ту није било никог да јој каже да то није смртни грех. Исповести јој нису користиле, па се довијала да усавршава своје појање. Знала је и сама да умно занимање неким послом чува од унутрашњих кидања.
Матушкица Г. Т. је имала пуне руке посла. Требало је од јутра до мрака косити траву, хранити пса а увече проводити време на интернету. Могла би дуго да проучава лица својих пријатеља и непријатеља на интернету. Да докучи шта се иза једне мимике или погледа крије. Неретко је флертовала. Једном се тобоже саблажњена хвалила тиме како ју је неко назвао барбиком. Имала је лепо лице. Барем је она тако веровала. Могла би сатима да наноси креме и да још већим сатима, пажљивом пинцетом, отклања сваки сувишак који черечи женственост. А та женственост јој је поред монашког позива била најважнија ствар на свету. Ако није лепа и дотерана за њу је то било светогрђе. Нико није смео да јој каже да она стари и да је одавно прошло време њене привлачности. А она је заиста сматрала да заслужује сваку привлачност ко год у њу погледа.
Нико је није разумео, јер је сматрала да је почаствована тиме да брани и гради српску светињу тамо где ниједна српска нога није баш пуно добродошла. Није видела да је испрва била изманипулисана, па се и сама досетила да тражи уплате на своје рачуне не би ли како својим средствима изградила место манастира. Наравно, никоме није говорила да ли баш свака уплата иде заиста у корист манастира.
О својим владикама није имала лепо мишљење. Заправо, јавно га је имала јер је то омогућавало путовање по свету и обилазак других светиња. Али, тајно, свако је за њу био тврдица а она је себи давала велику смелост да свакоме пркоси. Како је то успевала без последица? Зато што је женско? Не, него јер је имала генијалан таленат да се свакоме увуче под кожу. И то толико далеко да више ни сам човек не би знао да ли испод његове коже куца његово или њено срце. Држала је, дакле, највеће епископе надомак себе не би ли њима утврђивала свој положај. Матушкица је имала готово хипнотички утицај. И њиме је успевала да прокрчи невероватне путеве не би ли елеминисала све оне који јој на том путу духовне еманципације стоје.
Матушка Г. Т. је имала лепе манире и одлично познавање догматске писмености. Она данас живи усамљена у своме манастиру баш како је желела. Конекција интернета је добра. Успела је да анимира народ да јој помаже око одржавања и снабдевања манастира. Бори се за невидљиви српски народ на ничијој земљи. И са захвалношћу мотри са свог Сиона на све оне који би да јој узму хлеб за који се толико година борила. И дан данас она прећуткује пред собом да се каје за свој монашки позив, али ослањајући се на положене завете живи живот који не воли, који на крају уопште није њен и који јој не припада. Али, ако некада сретнете матушкицу, верујте, њен шарм ће вас опчинити да и ви пожелите своје православно спасење, али никада у очима овог неоствареног агента нећете наћи унутрашњи свет који је притиска. Јер, да може, она би се радо мењала са вама и…заузела ваше место…