Latest Entries »

Држање

Није сваки загрљај дело љубави као што ни сваки пољубац није увек мерило одсуства лицемерја. Човек се може пројавити на разне начине. Симулирати нежност, обраћање. Али, не може преварити инстикт, интуицију. Барем не увек. Начин на који држи некога за руку. У том држању може се много тога наслутити. Да ли је реч о посесивном човеку, некад насилнику, који не дозвољава другом продор љубеће слободе, или је посреди човек који по начину како држи, или бива придржан, самим собом манифестује љубав као рефлексију онога у кога се уноси, кога разуме и до кога допире.

Advertisements

Нису проблем свађе
ни раздори
иза сваке ватре не стоји нужно
увек потирање
већ вапај за већим смислом,
проблем су повређени
сујете
неспоразумевања у најбаналнијој
комуникацији
ампутираној унапред
од најмање синхронизације
и ко шта све у нечему очекује
од бесомучних надглашавања.
И да би пакао имао своје постојање
нису потребна ратовања
ни немири,
довољно је само да неко
сади комплексе посвећено
хранећи се идејама награде и казне
чамећи мирно, свето
у својој бодљикавој изолацији.
Одатле креће свако даље зло
што сваку своју правду истиче
у измишљеним парницама
а када не добије ништа –
губи се у осветама…

Није увек добро – добро а ни зло – зло. Постоје парадокси, противречности, изузеци који на први поглед делују зло, али ипак по већем Промислу, а негде и логиком нелогике, случаја, неке замршене тајне чија узрочно-последична веза остаје загонетка – резултирају добрим.
Са тим нагласком што ни пут Добрим нема гаранција да је увек добар, јер је могуће дефектан и са улогом добра бити.
По исповестима неких људи, видимо да би неко издао добар албум, књигу, нешто треће, долазио је до пара преко криминалаца и коцке, или до вере у Бога преко деструктивне музике или петљања са магијом на његов рачун. Не нужно, причамо о изузецима.
Наравно, ту су и друга искуства попут сломљеног срца у некој вези или разочараношћу неким људским, односно нељудским, односима, али континуитет ка Неком Већем, или бар неким врлинским идеалом, свакако остаје. Чудно. Дакле, нема правила. Био човек боготражитељ, смислотрагач, или само случајан пролазник позориштем овога света којег ништа осим доколице не занима.
Ако је тако, колико је само онда незахвално давати било какве процене о типологији и наличју неког човека? Јер, очигледно, видимо само фрагмент али не и целог човека.
Нисам, дакле, демантовао Христа са оним да се дрво по плодовима познаје, него да постоје гране, некад видљиве а некад невидљиве, између тих плодова које некад делују да раде против својих плодова а испоставља се да само подупиру боље дрво да ниједан плод не пропадне…

Око

Дуго ми дрхти око
нека несвестица беса, стреса
у његове вирове се вуче,
често се питам шта на дну ока цвета
да ли је моја душа
или нечег Вишег комешање
када сваки нерв пали бакље
тамо где не треба
ако је светлости довољно просуто
кроз окно одмора
где душа сновима чита приче.

Молих се да ми Бог исцели око
од његових детонација
и Он ми показа чудо
да је веће ако се за поглед
а не за око молим
да њиме у другом само добро видим,
јер ако видим како треба
а љубави немам –
узалуд здравље
ако је слепило мржње, одмера
све што видим и мислим.

Па ипак, да ли малодушност
или нека луда рана
што зупчанику квари сатницу
бајатим плагирањем прошлости
чуда не беше заправо
осим да се очистим речју подераном
мада свестан да шупљим превише –
тако ми и треба
када бридим медикаментом
а да помазање зеница
другим снопом заборављам.

Присетих се тада своје деце
па замолих прво
а одмах за њим и друго дете
да ми пољубе око где га највише боли,
и оно се исцели на моју веру
а Бог отпусти грозницу
и сав гној који стиска загледано
сасвим једноставно
љубављу мале деце
која су залила поноре дупљи
као млеко и шећер чоколаду
да процветају добротом
која ми је требала највише…

Верујем да је просечан филмски гледалац упознат са чувеним остварењем „Fight Club“ са Едвард Нортоном и Бред Питом у главним улогама. Сигурно је да се ако не сваки, а онда оно сваки други дијалог, психолошки може протумачити и извести на један другачији сагледатељни чистац. У првом кадру уопште није толико фокус на некој јефтиној акционој причи, колико на богатом колориту невероватних дијалога који остављају простор за деловање тајне и недоречености. Сличан, али сувише мистичан и мрачан набој можемо наћи у остварењу Дејвид Линча са филмом „Lost Highway“. Али, док у првом филму затичемо исконски дуализам који без обзира на фантастичне обрисе може задесити свакога од нас у једном демонски климатизованом амбијенту, где се не зна где почиње болест а где демонологија, дотле у другом филму можемо наћи такав вид есктремне подвојености која резултира чак до физичке метаморфозе као плод живог сусрета са демоном, где се, такође, не зна где почиње а где престаје властити идентитет.

Данас бих се лоцирао само на првом филму и једној краткој мисли. То је преломни моменат када Нортон коначно долази у свесно познање да не стоји он лично иза бројних поступака које је заправо његов „мрачни двојник“ преузео. Долази до борбе ума која врхуни до самоубиства као јединог могућег решења да се одстрани обогаљени део бића. Сличне нихилистичке ставове смо могли наћи и на другим местима, код других аутора, који су говорили о томе да је једино пут у ништавило одјек аутентичне слободе.  Дакле, имамо занимљиву сцену. Када шизофренија оличена у Питу говори Нортону да „престане да све котролише“. Питање које се намеће је следеће: да ли је опомена оваквог калибра од здравог или од болесног? Јер, болест онда у том случају не сведочи лажно са обзиром да је аргументација констатованим исказом сасвим на месту готово до психотерапеутске релаксације. Сетимо се на тренутак овде житија светог Серафима Саровског. Постоји нека прича да је имао обичај да свакога дана пуни вреће камењем и да се пење и спушта низ једно брдо. Када су га питали због чега то ради, говорио је: „Мучим онога који мене мучи!“. Да ли је, дакле, свети Серафим био подвојен са овим исказом? Сумњам. Али, је итекако био свестан природне подвојености (шизофреније, расцепа) која се збива у тајни бића сваког од нас, а ништа мањесличан, али поткованији став апостола Павла, можемо пронаћи у посланици Римљанима.

Да ли је овакав вид удавајања, онтолошке колебљивости и/или егзистенцијалне несталности, заправо могућност дистанцирања од себе као двојника, као алтер-его који у сократовском маниру опомиње савест попут демона? Или је пре реч о најдубљем могућем расцепу који језгровито паразитира манифестацијом саме смртности кроз природу свакога од нас чинећи, што каже апостол, да се „наше унутрашње мисли међу собом оптужују“? Може ли демон знати шта је добро а на њега натерати? По књизи Постања видимо да зна али да преокреће поставку слободе да би избор добра кулминирао у злу. Питова констатација је добра, али не и циљ јер алудира на обуставу добра, да се човек не опире питањем о властитој одговорности него да се препусти инерцији властите субверзивности. Сама датост је већ потирање, а одустајање од покрета ка Добру дијалог са шизофренијом.

Али, ако је дијалог са шизофренијом тактичарски унапред осигуран да победи домаћина (сетимо се само одличног филма „Блистави ум“ где доминира Расел Кроу са истом подвојеном тематизацијом), колико ће човек уопште имати параметар да разликује да је болестан? Неће ли се флертовати са својим фикцијама, тим умним утварама које себи увек дају стопроцентни имунитет непогрешивости? Поентирање ове заврзламе је у томе да болест није никада толико болесна а да нема где бар негде микросачувану свест да у односу на свој предложак зла постоји добро које њу, као ону са којом се човек поистоветио, једноставно не занима. Напротив, може да сведочи шта јесте добро као увиђање, детекцију, разликовање добра и зла, али да је човек унапред подвојен пред ареном да изнова превладава своје дуализме, или да им се пасивно препушта као онај који одустаје од своје борбе. Шта би било добро увиђање? На пример, други занимљив исказ када Нортон указује да је „губитак сваке наде довео до његове слободе“. Ово није тако бесмислено становише. Напротив, врло је смислено. Ако се под губитком наде, наравно, сматра престанак уношења и поистовећивања са идолима и људима у које је човек дотад полагао своје биће. Ако се то не подразумева, онда не остаје ништа осим равнодушности и очајања. Рационалном операцијом говорећи, овде заправо једна нада изгони другу наду, само што у случају шизофреног нова заблуда остаје на снази, док се онај стари човек лимитира и дистанцира од свог уштогљеног, идеалног и лажног ја. Зато субверзија ескалира. А треба да се кроти. То је био Fight Club Серафима Саровског, и сваког хришћанског аскете,  колико год деловао у данашње време комерцијалан, непотребан и површан. У супротном, долазимо до оног истог апостолског става да ако ко зна да добро чини а не чини – зло чини самом пасивношћу. У томе бисмо могли назрети и раслојавање својих нутрина на ком темељу стојимо.

Ипак, неки финални сценарио, као плод сумирања богате аскетске и богослужбене традиције, је да у нашем животу, бар не још, не постоји филм са „срећним крајем“. Докле год смо у телу подвојеност ће настављати своје умне опструкције. Срећан крај је смештен у футур, есхатологију, до свеопштег Васкрсења. Може се говорити о починку, о примању залога, Одуховљењу бића нествореним енергијама Тројичним, али никада у пуноћи која би била плод коначне трансформације бића у којој би та подвојеност могла једном трајно престати. Зато је смртност бића тако велики проблем, јер није посреди само проблем биологије која пре или касније нестаје, већ проблем психологије чија сложеност може направити невероватан хаос под небом ако се свом двојнику, оличеном макар кроз продор одређене страсти, сувише дозволи.

Ниједан пут није пут стабилности. Сви су путеви нестални, променљиви, али баш зато реални. Лажне су све приче о стеченој стабилности. Човек који је дошао до циља и не наставља даље да тражи – није нашао ни оно што је држао за крај пута. Пут никада нема једно лице. Зато је могуће бити не само подвојен, него и троличан, ако разумемо да свако поистовећивање са путем није увек нужно дело лицемерја већ потраге. А потрага је дивна. Док траје. За чим, за ким, било шта, кад и било где. Стажисти, каријеристи, мотивациони говорници, докторанти, психијатри, свештеници, и све те плејаде многоучитеља свегаискусних би требало мало да смање доживљај о поучавању. Свако има свој пут и колико год грешио битно је да је његов и да не треба да стане са потрагом. А када нађе шта му треба, смисао ће му сам рећи колика је вредност пронађеног, јер само док се човек креће његова природа доживљава ватру и промену…

Не може ме нико учити
шта значи волети
нити ја имам право
тим чином се надимати
али ко не прозре
у танане нити емоције
једног безазленог детета
ничим исквареног
руга се свему што дише
и што се ка детету
због његове невиности пружа
клањајући му се
као круни стварања
као маленом богу
којем ништа не треба
а све у осмех претвара
само зато што постоји
и ништа више…

Спознати своју смртност не значи пасти у очајање. Спознати своју смртност значи прекинути доток надмености, увидети да човек не може на својим снагама и лепоти градити живот који се унапред разлаже. Турболенција света крије од човека његову фрагментарност. Не дозвољава му да узме ваздуха када властита пролазност покуца брижно на његова врата. Имати свест о својој смртности значи имати свест о крхкости свега што трпи постојање. Очајан човек мисли само о томе како је његова смрт фатална. Онај ко полаже Васкрслог у гроб своје душе зна да и даље умире, али не драматизује о својој смрти јер брине само о смрти другог. Несебичан је. Жели да превазиђе постојеће рамове у слику која не вапи за пропадањем. Јер то је слика света коју затиче. Живети, то значи умирати сваки дан за један дан. Умрети, то значи не престајати да живиш чак и онда када дани и други нараштаји наставе да стварају своје циклусе без тебе. Али, очајавати, противприродно је кретање које поништава чак и саму смртност као могућност сједињења са лучама вечности…

Не тражи овде песму,
ако хоћеш послушај савет:
уклони се од онога ко живи свој презир
на твој рачун!
Не кажем да мрзиш
него да се дистанцираш,
не кажем да постанеш равнодушан
него да самог себе ускратиш.
Због чега би тровао своју душу
изнова, сваки дан
трудећи се да видиш лице онога
ко само нуди потиљак?
Није ти то потребно
само повређујеш себе.
Зашто да имаш увид у нечију разбибригу
која паразитира на своме отуђењу?
Кажем опет, није ти то потребно!
Пусти игре зависти и кривице
да неког другог жуљају,
а ти ако себи желиш мир и здравље
удаљи се од извора мржње
па ни љубав неће температуру
изместити из свог извора…

Спасење

Дуго сам носио трупло бића
као лешинар свој залогај,
мало који дан није прошао
а да нисам дотукао најчистије делове себе.
Успео сам чак највеће празнике
да испразним од светиње
комешајући се као смеће
које дизалица односи даље да заудара.
Али, вратило ме осећање
да морам наћи свој дом,
јер немам где и коме
да бих мазио свој очај.
Па ипак, и то сам касније успео
да прегазим, потценим
ошурим пољубац Другог врелом водом
да бих черечио нагон незахвалности.
А онда се опет своме дому вратих!
И мада пољубих непријатеља
и мада пожелех да моје срце
никоме љубав не закида и не наплаћује,
ипак сам остатак дана прочишћен
провео у преживању пакла
имајући осет да нисам баш све окајао
како доликује.
И када је напокон прошло време немира
препорођен, исцељен даром Другог
зарио се у мени исказ као нож
који не бира жртву роварењем:
како је само тешко својом правдом
спасити се…