Latest Entries »

Кутија

Људи…
Самозадовољно путују у својим кутијама
Спокојни у прегорелом ваздуху
Својих беживотних ковчега од становања.
Дивно им је!
Ту мирише на руже, на плантаже
На виноград који чека своју бербу,
Ту могу раширити своје осунчане удове
И крикнути поносно – логос слободе!
Али, људи…
Људи спавају сном мртвих…
Узгајају сломљене холограме
И брижљиво их као кућне љубимце мазе,
Свађају се са својим утварама
Као војник на стражи са својим маштањима.
Они се не мичу, они крваре…
И док се литре проливају унутар
Таквих згужваних сокака,
Они се теше најсвечанијом парализом
Да пију од живота –
Најбоље вино…

Путеви самоспознаје не крећу се нужно увек логиком самопосматрања, јер и ту остаје ризик да нарцисоидност узме свој данак, већ у престанку осматрања свог лика. Интроспекција је похвална али недовољна, као што и осматрање других може бити плод поквареног бића које одмерава и пресуђује. Аскетизам је протерао другог концентришући се само на своја унутрашња кретања. А Бог, мада не зависећи од човека да би имао постојање, сво Своје Биће је усмерио према човеку живећи за њега. Само се тако може родити љубав. Само се тако може окренути лице другом.

Има разних тумора. Неки су само галопирајући а неки килави. Неки, дакле, брзо а неки постепено једу месо. Месо Цркве. Црква никада није била мирна лука јер многима је све било прече од самога Христа. У историји је било разних трења док се неке догме нису искристалисале. Оци нису кокетирали са јеретицима али су често и најбољи догматичари трпели мучења и прогоне. У данашње време трења су се углавном свела између финансијске пренаглашености цркве и артемитских фракција као паралелне стварности тј. имитације цркве. И једна и друга страна користе слично оружије. Речи, цитате, догмате, каноне, осуде, итд. Ко зна где почивају нијансе – лако чува своју неутралност. Међутим, данашње време је изнедрило и друге несрећнике. Бранитеље вере, авај „светосавске и православне“ од својих сопствених унутар цркве. Свако ко покуша да понуди неко ново стваралаштво добија етикету да је идеолошки или јеретички корумпиран, да је црквено или национално неподобан, да обавезно иде у пакао ако критикује недостатак визије и пасивности цркве, да је обавезно у питању човек пун презира према свему српском и свештеничком, итд. Пошто догмат не може да изгони догмат остаје да се несрећници хватају за личне особине оних које критикују не би ли на било који начин дискредитовали саговорника. Јад и беда. И да зло буде горе, народ лишен познања канонских и догматских увида, пеца се на овакве „турбофолк“ приче од стране оних који су дефинитивно оболели од месијанског лудила. Не разликују да није дар свачијег сведочења Христа исти јер се и дарови од Бога разликују, нити да било ко нормалан има претензије да мења исконско утемељење Цркве које је једном заувек базирано на Самоме Христу. Продужава се агонија да није пожељно ни у 21. веку у Цркви мислити својом главом. Катафатички исфрустрирани да својим интелектом обавезно врше операције, радикално су одступили од апофатичког тиховања на које понекад воле сентиментално да се позивају не би ли како промовисали своју побожњачку лојалност. А да иронија буде већа, ово трење не долази од неке клирикалне позиције него од самопроглашених тумора верујућих који су сами себе овластили да буду елитни и последњи глас одбране цркве. Од кога се осећају толико угроженим и од кога се бране? Да иронија буде већа а да пакао покаже сјајан смисао за хумор, позивајући се на љубав према Богу и према Цркви, бране је – од самога Христа и саме Цркве…

Јуче сам стајао на станици
Неки клошар ми је тражио телефон
Нисам му дао,
Рекох му да су времена зла
Да не могу ризиковати
А ко зна где ће мој број завршити.
Он ме је чудно гледао
Имао је чудно лице,
Као да му је поглед рекао
Да не бринем и да смо нас двојица
Стари познаници.
Онда ми ђаво није давао мира
Питах га да ли хоће бар цигару,
Он се збуни од радости
Као да сам му кључ од стана понудио.
Дадох му две
Једну ми је вратио,
Нека, каже, довољно је
Ту сам се ја збунио,
Осматрајући га кришом
Колико је неуредан и одакле ли
Креће његова животна прича.
Онда сам ушао у аутобус
Мислима сам му хтео махнути
Али њега више није било.
Када дођох кући преморен од дана
Порази ме тешки камен:
Да ли је то био Христос
Који је неким другим
импулсом нетелефонским
испитивао моје осећање.

Сензација

Вести, вести, вести!
Људи прождиру буку и сензације
Умишљају вечни проток младости,
Да не би мислили на врисак душе
На одговорност мира
Испребијаног глупошћу и пировањем.
Свуда цика, вриска, дрека!
Свуда лавеж и ларма!
То је, кажу, радовање
У томе мудрост постојања!
А не виде своје бежање!
Јер, ниједна вест их неће нахранити
Ниједна песма помиловати осећања,
Увек ће остати једна сурова пустош
Једна немилост пустиње
Која ће постојано чекати
На смислено наводњавање,
Ако до тада, под вриштањем тона
Оберучке не дигну смрт на себе
У којој ће једино проучавање вести бити
Властито нестајање…

Свако од нас има неке своје дефекте. Мање – више. Притајене или изражене. Контролисане или сузбијене. Исконске подвојености које ни највећи велемајстори постојаности не превазилазе лако. Једноскучене перцепције о фиксираном добру или злу у човеку су депласиране, јер у поремећеном унутрашњем саобраћају човека добро често није добро као ни зло – зло. Сви мање – више пукнемо кад – тад. Неко често у притајености бића ласка најдубљим изливима неких острашћености. И није ту зло. Зло је када се прљајући ум и срце изгуби критеријум где је граница гађења. Јер чим се она пређе а гађења више нема – онда не само савест, оно мало добра у човеку, врлине, итд., него иконичност човечија губи могућност реанимације и очишћења будући да се губи лик који треба чистити истрајношћу у умоболестима пред којима не постоји више ништа страшно. Надасве, јер не постоји гађење као сигнална лампица у човеку која му показује докле сме и може ићи. Иначе, чишћење није до човека, јер би се Бог тако маргинализовао, али нека дисциплина треба да постоји.
Ето, ако би савест као нежна сестра имала старијег али строгог брата онда би то било гађење. Али, пазите, гађење не значи презир другога. Има и данас гадљивих али неправедних. Гаде се неки мале деце ако имају богиње. Тако са богињама одстрањују и љубав према деци. Или гадљивих на исту кашичицу за причешће, па тако одстрањују од себе и Христа. Или гадљивих на високу интонацију деце или самовољу одраслих. Треба читати између редова. Једно је глуп а друго бестидан човек мада су танке линије, јер глуп може бити безазлен, не мора увек бити покварен. Али најпре, треба читати своја осећања шта имају да нам кажу, јер често намерно грешимо и у читању и у тумачењу чак ако смо и свесни штете.
Ако би се можда тражио неки модус унутрашњег ишчитивања (које може бити одскочна даска за учитавање другог у своје биће) онда би то можда могла бити следећа поставка: У добру стојиш када имаш ружне мисли са којима се рвеш али за којима не желиш поћи, а у злу стојиш када имаш добре мисли са којима се такође бориш али којима не дајеш места у себи. Кидање у овом исконском дуализму остаје на оба фронта, али само једно има вредност да се лик човечији не би исповраћао. А ми смо увек у осцилацијама…
Парадоксално, зар не?

„Ниси ми поклонио пажњу
Ниси ми похвалио памет,
Ти си лош човек
Ти ме гледаш са висине,
Ти би да ме поучаваш
А игноришеш бестидно,
Имам ја праве пријатеље
Нисам глуп као ти
Да их имам тако мало.
Срам те било!
Срам и сва твоја беснила!
Шта си мислио?
Па наравно да ћу те прозивати јавно
Наравно да ћу ти одрати кожу,
Јер се тако воли
И јер не може бити другачије,
Када ја све знам
И када ме воле људи.“

Када престаше оптужбе
Само рекох смирено себи:
„Добро је, још један идиот мање…“

Ако глумца разумевања
Желиш поучити његовом неразумевању,
Јер све месије исту болест траже
Публику за своје сведочење
У којем тлачење не заостаје,
Има један добар лек –
Пошто се километарске расправе
Не исплате,
А то је да глумећи будалу
Пред глумцем разумевања
Њега учиниш премудрим,
Када надимајући се над твојом
Изрежираном болести
Пожели сам да одступи,
А истина је да оба глумца
Неће сакрити што су били
Јер свако носи неке болне белеге,
Али ће већа срамота изникнути
Када се упливом лажно оболелог
Проспе болест сверазумног
У свој његовој грозоти
Вапијући са кровова у чему је грех
Онога ко мртав лежи.

Позиција

Позиција Цркве данас? Статична. Налик слици из Гетсиманског врта. Христос је будан а ученици спавају. Испаде да се само Он моли и да Он страда. Христос је овде синоним за позицију Цркве данас. Верници спавају. Црква се моли и страда са њеним Архиоснивачем али народ спава. Уморан. Дезоријентисан. У потпуности налик апостолима несвестан Христовог присуства и мисије. Надасве, незнања ко је Бог. Ко је Христос. У овом питању лежи спасење. И још више, одељен од своје припадности Цркви а да опет ни сама припадност није критеријум да су у њој сви будни. Јер нису. Спавају. Не моле се. Не интересује их пуно Онај којем служе. Ако служе. Ако верују. Ако уопште иду у цркву.
Христос у више наврата буди апостоле. Критикује. Слично се догађа са нама. Таман се мало причестимо и отрезнимо Његовим даривањем, одмах после заспимо. И као што Христа одводе пред ученицима, ми дозвољавамо да га исто тако одведу наше везаности за овај свет. Будимо се у фрагментима. Између сна и јаве. Од лепих снова до страшних кошмара. Од куће до Цркве и назад. Некад смо стварно будни а некад сањамо да смо будни. Ту се верски фанатизам најбоље препознаје.
Ипак, данашња поспаност није толико од умора (јер умор долази од ревности) колико од обамрлости живота. Верници се досађују. Као да смо докони. Живот јесте једна велика лутрија досаде у којој је сав добитак један велики шипак од празнине. Свет се досађује. Јер нема ко да држи стражу смисла осим Христа. Христос, дакле, још увек бди над нама. Литургијски, промисаоно, икономијски, свакодневно, интерактивно кроз узроке, последице и догађаје, како год да поставимо овај камен – нећемо променити његове многоуглове. И даље све на Њега пада. Он и даље страда. Не јер га страдање лимитира будући да је као Бог нестрадалан него из надлогичне љубави према човеку узима агонију на себе добровољно а да би нама терет олакшао. Он нас затиче да спавамо. У цркви исто тако. Нисмо са њим и када смо са њим. Поред њега смо али нисмо са њим. Ту је проблем. Бдити у овом случају значи волети. Критиковати властиту беживотност као и поспаност другог. Јер љубити значи бринути за другог. Значи пробудити га из неосетљивости колико год то некоме сметало. Христос бди очекујући страдање по себе а ми треба да бдимо очекујући његов долазак који ће бити изненада као лопов усред ноћи. И због тога не треба страховати него се напајати не би ли већ једном умукло свако зло под небом од постања до данас. Христос и сада бди над нама али нама није пуно стало до његове бриге. Инеретност и летаргија вуку главне конце.
Христос је у више наврата прекидао молитву са Оцем да би проверио јесу ли ученици будни. Шта ако и данас тако Христос чини проверавајући наше стадијуме и испитујући квалитет Цркве? Да Син прекида дијалог са Оцем ради људи? Ову посвећеност човечанству треба сагледавати. Јер ми не знамо ни данас о чему се све Тројица између саме себе размењује. Више пута их је будио али последњи пут им ништа није рекао него их је пустио да спавају до момента када их буди указивањем на издајника. Пазимо и ми да не заспимо на смрт јер ако Бог од нас одустане то ће бити наше прекидање са животом. Са свим оним што зовемо живот. А напослетку, тако ћемо издати сами себе…

Ништа се ја не разумем
са овим светом,
Трудим се око њега
дан и ноћ,
Бринем, стењем
радим, негујем,
Желећи да за њега
самељем најлепше жито,
И када год из своје ризнице
Изнесем за крај
најбоље вино
Народ нешто друго тражи
и говори:
Да је оно најгоре од мене –
Најбоље било…