Latest Entries »

Занимљиво је да још увек постоје људи који „бркају бабе и жабе“. Који мешају да није свака детекција нечијег зла исто што и поистовећивање са злом. Другим речима, није свако препознавање нечијег зла аутоматски акт осуде. Једно је запажање а друго је пресуђивање. Јесте, Бог је рекао да не судимо. То је омиљени аргумент оних који се руководе неком учауреном, да не кажем аутистичном, побожношћу. Али, нигде Бог није рекао да зло игноришемо, да зло трпимо, да му дајемо легитимност самим пројављивањем другог. Онда се исти аудиторијум сумњивих побожњаковића позива на пустињаке, цитатоманију светих отаца, и „Бог-те-питао“ којекаквог аудиторијума „буди-Бог-са-нама“ духовника и самопроглашених стараца. Омиљени цитат је да је Христос рекао да треба ономе ко те удари по једном образу окренути други. Јесте, драги моји, али наш Христос није окренуо образ када је добио шамар пред првосвештеником Кајафом, него се бунио, вршио отпор, говорећи: „Зашто ме удараш?“. Докажи да нисам у праву. Од целокупне ситуације Христовог хапшења, од Гетсиманског врта до Голготе, једино у том моменту Христос уноси бунт. Не буни се за шамаре и бичевања, нити за ношење крста, нити, коначно, за смрт. Али, овде се буни. Показује да није увек за неку једносмерну или наивну толеранцију. Наравно, и на другим местима у Јеванђељу се могу пронаћи тачке Христовог оправданог бунта, али смо се овде намерно ограничили да пред величином страдања које тек предстоје истакнемо у први кадар шта Христу смета. Јер, реално, није још дошло ни до момента када ће бити оклеветан пред синедрионом, Он је већ сасечен првим проговором у којем није ништа лоше рекао.

Због чега оволика увертира? Зато што није посреди нека злурадост што неко греши, нити је хришћански мотив да се игнорише проблем зла, него је акценат да онај ко греши уђе у спознају да, прво, сам себе повређује, а друго, повређује друге око себе. Ако Бог није усадио могућност да радимо на разликовању добра и зла, прво у себи а онда у другима, онда, реално, зло око себе, нити у себи, не бисмо имали јер не бисмо имали апарат којим бисмо га разликовали. Дакле, зло око нас би објективно имало постојање, али без разликовања добра и зла не бисмо увиђали његову фаталност, јер не бисмо имали моћ разликовања да би осетили тежину и бесмисао зла. Међутим, гле чуда, а можда само ироније, Бог нам јесте дао задатак да радимо на том разликовању, и зато није свако препознавање зла у нама или другима начин да себе или другог уништимо већ да доведемо до тачке покајања – исцељења зле воље. Наравно, разуман ће увек прво полазити од себе, а неразуман једино од другог, али сада говоримо у релацијима оних одговорности који раде на себи. Јер, будући да бестидни немају критеријум по којем би увидели своју девијацију, они који раде на себи – осећају срамоту другог као своју срамоту. Непријатно им је. Црвене за оно што нису урадили.

Дакле, ако неко дозвољава да се неко зло, притајено или отворено, поред њега или ње промољује, то није зато што је достигао неке небеске висине па сад линијом благодатног трпљења узима на себе неки вид добровољног мучеништва, јер је он, авај, велики човек уподобљен „славним трпљењем“, него јер је кукавица да се злу супротстави, или иде логиком префригане дипломатије да ће свако зло да отрпи докле год његов мир или интерес није угрожен. Они други, још пасивнији, иду логиком дозвољавања да неко зло поред њих пролази таман толико да једини свој отпор виде у оговарању. Ту се већ види другачија поставка ствари. А код Христа не видимо да је штедео Свој мир да Му неко наводно не би узнемирио осећања. Ако се пак неко супротставља неком злу, наравно, ни та позиција нија нужно гаранција да неки гигант од праведника није без недостатка, па потхрањује своју сујету тако што узима суд у своје руке и свакоме на улици кочоперно, или пребацујуће, истерује врлину на чистац које изобличенима недостаје.

Поента је да се не може бити пасиван. Нема пасивне позиције. Ако други не познаје властиту срамоту, него се још њоме дичи, удара на сва звона, грми са кровова, бруји са интернета или из кафане, пијаце, парка, на послу, итд., онда је поражавајуће да каквим игнорисањем таква фигура ствара од свог окружења приватни куплерај за своју бахатост. Јер, данас ће бити силан мало, сутра мало више, а на крају осиљен да дуго година тлачи све око себе. И чији ће то онда грех бити? Онога ко је зло чинио? Не, него онога ко је то зло дозволио…

 

 

Advertisements

Демагог

Какви људи остају на високим функцијама? Они који бирају пут љигавости и дипломатије. Ти можеш да скрећеш пажњу на главне проблеме, он/она мора да глуми да те не разуме. Јер ако те разуме морао би да уложи одговорност да промени дате проблеме. А то се већ коси са неким интересима одређене инстанце. Он/она не сме да падне у ватру. Љигавац тако не ради. Јер би се онда фокусирао на жариште проблема. Не, иде се дипломатском логиком. Линијом псеудоразумевања. У политичком маниру да је све ок или да ће бити ок. Али се предочени проблеми, шта год они били, намерно заобилазе или се представљају као безазлени или већ решени. То је оно фамозно: “ Биће ти боље али не сада!“. Или: “ Молим за стрпљење!“ Поетна је да те доведе до тачке одустајања празним наклапањем. Обећавањем. Годинама. Да дели комплименте сам себи шта је све урадио/ла на другим периферним стварима не би ли себи купио алиби да може да настави да ради оно што ради а то је стварање проблема. Проблем за тебе – интерес за њу или њега.

Оклоп

Данас сам отворио оклопе
Одшрафио сам све челичне бране,
Да просија ова конзерва
Да заблиста шта је остало од мене,
Хтео сам тако
Да пустим таму да лута низ ветар,
Не би ли укус светлости
Проникао у сваку шупљину,
Али сам са отвореним маскама
Допустио слепим аветима
Да кроз гвоздени поглед плућа
Још веће зло уђе.

Анализа

Можемо ти и ја причати шта год хоћемо
Да ли коприва исто жари
Када је стара или млада,
Или се натезати око морала
И да свет пати у нестанку доброте.
Можемо тако унедоглед набрајати
Све историје и умотворине света
И мерити ко је био узор а ко отпадија, или
Набрајати на прсте војнике, свештенике, професоре, уметнике
Чијим се узорима није поклонила ниједна нада.
Али све то пада у воду и ватру
У прах и ветар,
Постаје тотално небитно, или
Само блок од једног тротоара,
Када се од земље чупа нектар
Када једно дете недужно умре, или
Када неко друго – прода лепоту већу од анђела
Свињама које истребљују хуманост
Свињама које опстају заувек.
Јер пред слободом оног ко тако хоће живети
(ко, дакле, добровољно силује себе)
Сувишни смо ти и ја
А све наше анализе анализа –
жртвоване неповратно…

Кантар

Не знам шта бих ти рекао
Народу је тешко угодити, познато је,
Како год да поставиш неку вредност
Наћи ће нешто што њихову перспективу мрви.
Али нека те то не брине!
Све је релативно…
И они који те данас љубе
Сутра ће те радо испратити на сахрану,
Коцка се окреће
Једино слобода алгоритам нема.
Сети се, као што је било мртвих пре
Када су сватови играли и певали на твојој свадби од живота,
И недуго затим – постидели те се.
Има један већи пакао
Од варирајуће статистике обожавалаца:
То су они који се заклињу у законе, врлине
У односе, форме и у част,
Што нуде пријатељства будзашто
Док једном не промоле нос
И затраже цифру најлицемернијег подаништва.
Кажем ти, неће пристати на своју смрт
Док од тебе не исцеде сваки нерв,
Јер док се ти не умориш
Док не нестанеш из њиховог видокруга,
Неће одустати од својих интереса
Не, неће се колебати –
(Узалуд преговараш!) –
Нити оборити своју цену…

Теона

Желим да ти кажем да не плачеш

Да не бринеш пуно о свему као што увек бринеш,

сада си још мала, немаш ни шест лета

али надприродно зрела, презрела, да се бринем

да баш због тога не отпаднеш прерано

са овог дивног света, са дрвета живота.

Пусти неке ствари нека теку…

Није све до тебе…

Веруј, доћи ће много болније ствари

од суза које ти сад гужвају лице.

Опусти се, насмеј се за тату!

Јер када играш, када певаш –

тада сам ја најсигурнији да је све у реду.

Немој плакати

када нас мали растанци поплаве.

Јесте, криви смо што ти мораш у вртић а ја на посао

али нико нам није крив

што се нисмо када смо сами осмислили најбоље.

Можда су ове паузе у којима се не видимо

само мале смрти које прете увек истим кидисањем,

али веруј, али знај

да Божија реч има последње место,

и да ћемо у Његовој Вечности

надокнадити све што сада нисмо знали ценити.

И јуче си ме пресекла питањем

као и увек болном неочекиваношћу свише,

питала си: „Да ли су ти се испунила очекивања

што имаш овакву децу?“,

и да ако нису да желиш да ми испуниш неку жељу,

а ја ти казах сасвим искрено

сасвим поносно

загледан у тебе и твоју секу:

„Добио сам више него што сам тражио

Немој се више трудити, јер

ви сте испуниле све моје жеље…“

Проналазак

Ноћ…
Добро сам…
Тишина као врелина крчи пут у мојим венама.
Јуче сам баш био болестан
Јуче нисам познавао себе,
Јуче сам ћутао пред пријатељима
Јуче је било јуче.
На прозору трепере звезде као свици.
Нема лавежа у мени
(чак ни у даљини).
Сигурно је дар, јер
Сувише сам лош човек да би овај мир долазио од мојих неона.
Деца спавају
Жена је спокојна
А у кући је хаос.
Ништа није на свом месту
Осим моје душе коју сам малопре –
нашао…

  • Да ли су животиње грешне колико и људи?

Не, животиње немају морални компас као људи да би имали осећање одговорности. Могу бити предатори без оптерећења о некој савести као код људи. Мада гледајући свет животиња, ствар није нимало наивна како то оци воле једнострано да одбаце у стилу да животиња нема разум, ни слободу, ни личност, итд. Животиње итекако брину ако је свет њихових младунаца угрожен. Скоро сам гледао снимак како „брачни пар“ слонова спасавају своје младунче од дављења. Ако су толико бесловесни, зашто уопште онда поступају по том неком инстикту, који постоји и код људи, када имају право према законима своје анималности да буду потпуно равнодушни? Имамо и оне парадоксе да једна дивља врста спасава другу врсту од своје врсте. Шта је тера на то? Наука нема одговор на ово питање. По виђењима неких светитеља, као и оних који су својом љубављу али и благодаћу припитомљавали дивље врсте, они не демантују свет животиња. Говоре о неким другим врстама које не могу изразити. Чини ми се да је Флоровски говорио да очекује да види свог пса поред себе по свеопштем васкрсењу. Ако се држимо Библије, тамо нигде ништа не пише о односу првих људи и животиња. Постоји само усмено предање непознатог порекла које говори о томе да је Адам давао имена животињама. Име овде није синоним да рецимо лав буде лав, него да добије име које би одговарало логосу и функцији постојања саме животиње, које би било у складу са читавом физиономијом и сврхом.

 

  • Зашто ђаво искушава људе?

Да се ми не бисмо успавали превише. Мислим да је позиција ђавола пренаглашена у хришћанском свету. Погледајте само садржајем јефтине хорор филмове који могу имати одличну продукцију и добру глумачку екипу попут Ентони Хопкинса. Мишљења сам да ђаво приступа само јаким људима. Шта да ради тамо где влада сујета када ту за њега нема посла, ни задовољства. Када види да неко поприлично напредује, или да чак доприноси да се и други људи оплемењују његовим посредовањем, Бог дозвољава „ултимајт-фајт“. Често ту човек изгуби, јер је слаб. Говоримо о сили несиле која је старија од постања света. Дакле, пред нама није наиван играч. Зна како функционише човек уздуж и попреко, јер има увид од нараштаја до нараштаја као што нама делује наивно поступање мале деце. Гледа да збуни човека. Тако се најбоље онеспособљава за акцију. Али, постоји тај парадокс да када човек изгуби да своју немоћ може да искористи као прамац спасења, да се смири. Тако кроз пораз побеђује онога ко је њега победио. Колико сам приметио сви духовно зрели људи избегавају било какве приче о демонологији, јер сама тематика уноси сенку тамо где је светлост Божија највећа.

 

  • Зашто постоје два завета?

Не зато што је први био несавршен, јер би се тако Богу нашао недостатак, него јер Бог бира властито откривање да тече постепено а не одједном. Уосталом, коначно лице есхатона још није наступило, нити су нам завети по сваку цену једини оријентири вере, јер нам онда Црква не би била потребна.

 

  • Да ли је грех ако можеш а не спречиш неко зло?

По речима апостола „Ко зна добро да чини а не чини – грех му је“. Али се не треба залетати. Све зависи које зло стоји пред нама и које су наше могућности у том моменту. Нико није ваљда толико глуп да се игра хероја ако његов поступак може да жртвује све невине у окружењу. Постоје, дакле, моменти када се мора промишљати а да промишљање не постане сав циљ. Некада је, игром парадокса, пасивност најбоље решење док се не покажу боље карте за одређено делање.

 

  • Да ли је Бог могао да спаси Исуса?

Бркамо појмове. Иза питања као да се одриче божанство Исуса Христа. Питање позиционира Исуса само као човека. Као да сте питали: „Да ли Бог може да спаси Бога?“ Исус је знао шта га чека као Син Божији још пре него што је свет настао. Зато га пророк назива „јагњетом закланим од постања света“. Кроз старозаветна пророштва унапред се открива каквом смрћу ће Богочовек да умре. Дакле, причамо о великом временском распону много пре очовечења Бога Сина, Онога који је постао месо и крв. Који би онда био одговор? Христос није желео да се спаси од такве смрти. Можемо спекулисати о свесном Божијем самоубиству, али да не саблажњавамо наивне. Имао је једно колебање кратког интезитета у Гетсиманском врту где се може спекулисати да је по слабости тражио од Оца другачије спасење света, али ипак слуша Оца. На реч „слабост“ се овде не треба саблажњавати као да је она недостојна Сина, јер се Син, по некима од очовечења а по некима тек од крста, у потпуности „испразнио“ (добровољно лишио) своје божанске свемоћи.

 

  • Зашто некрштен не може да се причести?

Није да не може, али чему ако његово причешће није крунисано аутентичним препознавањем Бога као Бога? Ово питање се може преокренути и на другачији начин: зашто крштен не може да се причести? Опет бих исти одговор дао.

 

  • Зашто неке људе осуђују по вери?

Зато што немају паметнија посла. Колико приметих на својој кожи махом владају предрасуде. Занимљиво је да још увек постоје људи који неким видом сујетне сензибилности пројављују известан зазор, ако не и директан отпор, свуда где се, чак и индиректно, помене вера, Бог, Црква. Ако предрасуде ту не воде главно коло, сигурно је да глупост доминира. Занимљиво је да не мора неко бити неписмен, странац, или шта друго да би дигао свој бојкот, отпор, глас против вере, јер вербални шамари могу доћи и од стране оних које сматрамо најприснијим пријатељима. Зато је шок већи. Као да се човек мора осетити неминовно кривим само зато што је изабрао пут сведочења а да се чак то сведочење не бави било каквим богословским отвореним именовањима, него ускраћивањем говора о било каквој теологији. Ту се показује да ни нечија немост није довољан аргумент да се други не осети прозваним пред оним који бира пут одстрањивања речи. Некоме, дакле, ни ненаметање није довољно да смири своје демоне. Јер ћутљиви сматра да је љубав сасвим довољан аргумент. Међутим, такав вид љубави, свезан слободом вере Христове, чак и без речи постаје пролив киселине за онога ко се осећа неосновано нападнутим од стране некога ко се не игра убеђивања око неке верске херменеутике. Сујетан човек, надасве глуп човек, даје себи за право да подигне сваки вид бестидности којим би могао лупити шамар ономе ко се усудио да поверује Христу. Христос му ту дође неки вид сујеверне фигуре око које се ломе конзервативна схватања на штету света, државе, појединца. Ако је неко идиот – он ће од свега да направи глупост, јер му је такав доживљај свега што му се кроз искуство другог пружа, а други, колико год био пријатељ, добронамеран, ненасилник над слободом вере или невере другог – постаће једино оличење надмености (те прастаре и једине оптужбе свих ових ситномучних душа) коју по сваку цену треба изобличити и распети. Јер за убице овакве свести, истина, ослобођена од Бога, мора бити на сасвим другом месту…

 

  • Да ли човека који је нешто лоше урадио, а дозвао се памети, треба осуђивати ако он тврди да више неће то урадити а нико му не верује?

Не треба. Ипак, мало боде очи да му баш нико више не верује. То може бити показатељ да су људи због многих његових лагања, или неке друге зловоље, једноставно изгубили поверење у таквог. А да иронија буде већа, он се заиста може поправити пред собом и Богом, али људи сасвим логично не могу да поверују у његов преображај. Из Божије перспективе ствар је другачија. Бог грехове брише, више немају постојање пред њим, нити их Он помиње, али пред људима није тако. Код људи још увек може да живи неки грех који је тај неко већ окајао, али тако као да је за повређене тај грех још увек актуелан и жив. Још се помиње.

 

  • Како се треба понашати у Цркви?

Када си дете уче те како се треба понашати за столом и у гостима, а када одрастеш више те нико не учи, јер би било незрело за твој узраст да те неко опомиње. Тако је и овде. Ако људе поодмаклих година треба учити како се треба понашати у Цркви, онда такви људи, макар једном ногом старости били крај гроба, једноставно никада нису сазрели, па не само што не коригују себе, него нападају оне који им из обзира скрећу пажњу на понашање.

 

  • Како обичан човек може да буде светац?

Једино обичан човек и може да буде светац, али не према мери властите супериорности из чијег привида силе тражи неку надмоћност у односу над другима, него тако да према мери своје обичности и скромног мишљења о себи чини себе светим само онолико колико Бог такво искуство дарује будући да је само Он свет. Сада смо на пољу литургије. Сувише смо навикли да светитеље издвајамо као неку специјалну елиту којима се због неког комплекса „изабраности“ дарује још специјалнија наклоност воље Божије. Није тако. Ту су она фамозна трења између академије и пустиње или парохијске цркве и неких манастира. Свакоме ко лудо воли – даје се исти Бог према мери његове властите пријемчивости. Јер Бог не гледа на лице, дестинацију или службу, него на срце које Му се радује.

 

  • Да ли Бог може да нас казни смрћу?

Бог не може да нас казни оним што већ носимо у својој природи. Може само да нас избави. Ми смо већ кажњени самим постојањем, јер је само наше постојање већ протиприродно самим тим што је смртно.

 

  • Због чега је Бог створио лошу нарав код људи?

Погледајте малу децу када дођу на свет. Нико није рођен зао. Оно што стичемо током одрастања, по својој вољи или дренажи другог, то је оно што нас формира и обележава. Није, дакле, Бог створио ништа зло, него ми сами бирамо своје путеве како и на који начин ћемо се осмислити или пројавити. Зато свако из своје ризнице износи или оно најбоље или оно најгоре што има. А свет је једна велика пијаца где свако продаје и најгоре делове себе по најскупљој цени.

 

  • Да ли постоји разлика између пакла и раја?

Усуђујем се рећи да су синоними ако разумемо поглед посматрача. Рецимо један професор држи свој час. Они који га воле – слушају његове речи и не осећају притисак времена. Њима он прија као да су у рају. Они који га не воле – не слушају његове речи и осећају проток времена као казну, јер једва чекају да побегну одатле. Њима он не прија и јавља им се као пакао. Дакле, све је релативно, али ће у есхатону бити коначно.

 

  • Зашто је Бог створио људе ако је унапред знао да неће да Га воле?

Баш зато да би се и на тај начин показала неодступивост његове љубави када би Га сви одбацили. Ако бисмо посматрали Бога као некога ко љуби само док њега љубе а мрзи само док њега мрзе, тако бисмо добили неког трговачког Бога сујетног по нарави. Али наш Бог није такав. Људи јесу, али Он није. Он не мери Своју љубав, јер његова љубав не само што не зависи од тога да ли ће свет да га воли или неће, него је безусловна (ово би црквени естаблишмент требао прво да запамти када наплаћује и када условљава причешћем), и јер је, по речима апостола, Он заволео први. Није толико сиромашан у љубави да чека на иницијативу човека да га заволи, него му први излази у сусрет.

 

  • Зашто се људи крсте?

Ако мислите на крштење, неко због поштовања форме и обичаја а неко јер у крштењу види нешто дубље. Ако мислите не крсно осењивање, неко због сујеверја и навике а неко јер на тај начин исказује поштовање према сили крста (односно Распетом а не крсту самом по себи), али надасве јер на тај начин показује да се не стиди свог Бога пред другим људима. Ипак, нисам за неку театралну побожност да се по сваку цену мора видети по трговима.

 

  • Зашто људи нису бесмртни?

Да се не би догодило да је некоме бесмртност дарована аутоматски без питања његове слободе. Бог те сада пита да ли желиш бесмртност. Сви се позивају на оно да ниси питан да ли си хтео да се родиш, али овде имаш шансу коју ти нико други неће понудити. И то бесплатно…

 

  • Да ли је битно у ког Бог људи верују?

За равнодушног – њему је свеједно, за онога ко је ушао у богопознање – веома битно. Само без фанатизма молим.

 

  • Да ли је грех ако не верујеш у Бога?

А шта ако неко једноставно не може да поверује у Бога? Вера је дар а шта ако неко није дарован? Дакле, не стављам у фокус она фамозна разочарења о клирике и вернике да би то неко искористио као параван за свој атеизам, него ко ће њима показати дар ако им ми не сведочимо? Познајем људе које вера апсолутно не занима, али који показују невероватну сензибилност, интутивност, хуманост, истанчаност у свим другим сферама да ми је немогуће рећи да они нису хришћани – по делима. Са друге стране, полазим од себе. Док нисам почео да живим по Христу, и док ми је сфера благодати била у потпуности непозната, мене је мучило једно страшно осећање када је Бог нашао у мени места: колико сам година изгубио на тотално периферне ствари, људе, догађаје, жеље и очекивања, страсти и разочарења, а да ми је ова стварност Свете Тројице све време била пред носем?

 

 

Човек се може уморити од сопствених пројекција о Богу а да Бог објективно нема додира са таквом поставком ствари. Ако се држимо св. Симеона Новог Богослова, он је понудио једну сугестију да некада није згорег лишити себе удела од литургије, али не ради глорификације умора, нити тријумфа неке обамрлости или вољом да се зло чини, него да би се човек више ужелео Бога. Хоће да каже да лењост, или неки други узрок, није последица растанка, него неки вид благодатне паузираности срца које ишчекује Онога кога се добровољно лишило до момента новог сједињавајућег сусретања. Дакле, чежња се не гаси чак ни на дистанци! Тако се поништава могућност отуђења, као и могућност да се један нормалан еклисиолошки однос (са свим ризицима униформне званичности) преточи у патологију безличне рутине где они који богослуже уопште немају реалног осећаја, ни свести о вредности присуства Онога коме служе. То је оно чувено а тако наивно и злурадо саплитање о недостатке свештеника или неких верника.

Ту су, такође, и страсти. Аскетска литература је помало досадна са тим пребројавањем и нумирисањем која се страст очитава у човеку, а опет, са друге стране, то не умањује њену објективност да понуди диоптрију да човек детектује која страст централно у њему највише заузима место. Умор може бити синоним унинија, пропадљивости природе, губитка животних сокова који су пресисали штиво, итд. Парадоксално, човек може бити уморан и од умора. Али, није сувишно поменути да човек копни, јер су негде срушена његова очекивања (која опет могу бити продукт здравог опомињања да је заправо негде срушен неки идол у човеку) која није успео да затекне у црквеној стварности било властитом несналажљивошћу и сазревањем, било грехом другог. Свакако, поред мегаломанске пројекције о властитој позиционираности унутар Цркве, ту су и они нецрквени који не осећају да било шта пропуштају у Цркви, па следствено, самим тим не осећају било какав садржај оличен пандемониумом умора будући да не остварују кретање ка Богу а онда немају ни због чега осећати последице умора. То пак не значи да нецрквени људи немају искуство да им је парче мира потребно, али је велики знак питања у којим сегментима траже своје место одмора када се на крају испостави да се на својим одморима само додатно уморе од избора који су уложили у жељу свога предаха.

Умор се уопште не мора посматрати фаталистички. Може бити производ конструктивне кризе која треба да роди новог човека. Јер, као што умиремо сваки дан, тако се и рађамо сваки дан, а ко је умро за свет – Христос му даје од Свог живота да се увек на нови начин изрази унутар тог света будући да „не постоји више светова него један свет а постоји више димензија“ (др Зоран Јелисавчић). Зато су и грешке у таквом оперативном систему са свим вирусима сасвим могуће. Нема загарантоване позиције у којој би се твоја врлина или дар Духа нашао фиксираним и осигураним. Умор, дакле, може бити природна последица логичког следа догађаја које полазе од манифестације одређене страсти, али са друге стране, умор не мора да носи никакав моралистички комплекс, нити теологију кривице да има било какав недостатак, јер је човек „пропадљива роба“. Ако један мобилни телефон не може без пуњача, колико мање може човек без црквеног „модема“ да би се конектовао на благодатни „вајрлес“? Јер се само у Духу, како каже апостол, може неко назвати хришћанином, нема то везе са тим ко какве дарове и службу има будући да је свима мера Христова понуђена, односно, усличавање властитог бића према мери односа којим Сам Бог љуби. Покушати да изразиш то искуство Бога који те је пољубио – то је теологија.

Да би се човек, дакле, рехабилитовао, „рестартовао“ за нова „богоажурирања“ није сувишно дозволити да теологија одлежи ћутке у човеку. Прекинути проток било каквог богословског штива, шупљег форумисања, монотоног наклапања, јалове рециклаже постојеће светоотачке мисли „копипејстоване“ још шизофреније у неодговарајући контекст или време, која се у данашње време не би пуно снашла, односно, атрофираном човеку данашњице не би пуно помогла да се осмисли. Треба повремено лишити себе удела од једноличног уподобљавања. Криза је закон. Криза је спас. Докле год има кризе имаће се на чему радити у себи, а тада умор неће бити солуција битисања. Напротив, они који себе држе за делегате воље Божије, за саветника Божијег чије мисли нико није видео, долазе до тачке слома када се умор губи као могућност преиспитивања. Јер, умисливши да су достигли крајњи ниво обожења, и да је све већ виђено, да су осигурали своју позицију помилованих, управо они упадају у стагнацију будући да не постоји за њихову равнодушност више ишта што би могло побуђивати њихову изненадљивост. Они себи гарантују објективност апстрактним духовним стажирањем, а управо је то клинч у којем се губи потенцијалност новосусрета. Другим речима, саботирају прилаз Духа да у њима нешто ново каже. Зато су неки „заробили“ Бога стриктно у границама теологије коју су други писали и живели, а не они, као што су Га неки „заробили“ искључиво у границама литургије.

Ако полазимо од јеванђељских протагониста, свих оних дефектних који су се сусретали са Христом, који су веровали у Њега и који нису, видећемо да умор није заузимао примат. Ту су биле много веће изопачености или неки други мотиви иза сваког приступајућег. Али, свакоме коме је требало исцељење, праштање, реч, сигурно је да је био уморан од свог стања, да се негде нешто дубоко унесрећено таложило у човеку. Реално, мишљења сам да само велики људи могу бити свесни овакве ситости и гадости о властитом лику и делу. Ако се држимо новозаветних егзегета, увидећемо да и апостоли мењају „плочу“. Очекујући да ће Други Христов долазак брзо уследити, као што и данас многи мисле да ће баш за време њиховог живота то бити јер не могу да замисле да свет може постојати након њихове смрти, апостоли улазе у прве кризе, мењају причу, припремају друге цркве за мисију у свету и нуде Христа (али и себе!) као образац на који начин треба живети, јер постају свесни „одлагања“ суда Божијег.

Иначе, није сувишно поменути и ту психолошку призму. Човек је негде интуитивно свестан да живот којим живи није живот који је изабрао. Да нешто дебело није у реду. Не само зато што је смртан, него јер не затиче свет какав би волео да буде управо због присутности зла у свету. Да је већина у маскама и дуговима. Да мало ко примети лепоту сунца или вредност птице. Да Бог опасно недостаје у овоме свету. Зато је умор сасвим очекиван. Јер је само постојање, чак и када нема неке објективне околности која фрустрира човека, само по себи – неподношљиво. Јесте, постоје исијавања, постоје дарови, постоје пољубци Духа, причасност Христом која отклања сваки недостатак, али сама позиција човека је, хтео то или не, управо због фамозног „сада и још не“ већ подвојена, или, како воле неку ту излизану реч да употребе – шизофрена. Баш зато што се Бог не да поседовати, баш зато „отклањање недостатка“ никада није једном трајно и непроменљиво Богом изведено, а самим тим, ни тајна есхатона онда не би била потребна пред таквом непроменљивошћу. Докле год је смрти – шизофренија није превладана. А не заборавимо, смрт је за сада само Христос победио, због чега се и назива Првенцем из мртвих, док нама осталима она тек предстоји. Јер, осим смрти тела, ту је и смрт слободе будући да тело има некада вољу која је противна слободи човека. Трење је неминовно. А умор само може бити последица тих сударања светова у човеку који опет не морају бити окарактерисани као одступање од Бога, или незахвалности према Богу, него као могућност да се човек одвеже од сигурности овог пролазног света – надасве теолошких сигурности а потом оних материјалних…   mostly-im-tired-of-people-being-ugly-to-each-other-25377906

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Престао сам да бројим туђа мишљења. Наравно, сујетан сам када машим синхро, јер импонује када знаш да ниси неку реч просуо узалуд и да је код другог, ко год други био, она сама нашла своје место утехе, осмеха, солидарности. Чега год. Требало је доста година да прође. Можда и она чувена смрт изнутра због које човек неће осетити другу смрт. Не знам. Ако је тако, драго ми је ако сам барем успео да зађем у тај плићак – да сам умро за свет, али да нисам остао равнодушан према њему. Мртвоме је лакше да сагледа свет живих. Живи често мисле да си као мртав нека утвара. Ваљда зато када излијем неко слово, а надахнуће или копни, или једноставно речи као да су ми све мање потребне, и надам се да је то дар, живи ме перципирају као неког мрачњака, огорчену монаду, песимисту. Мени је све то смешно. Чак и када напишем нешто окрутно. Не осећам да пливам у некој тами. Знам своје грехове, причам за то етикетирајуће расположење које ми неки намећу. Смешно, јер као да о неком другом причају. Уосталом, нисам толико битан да се било шта о мени говори. Ако сам сујетан, не морам бити нескроман.

Јутрос сам испратио децу до вртића. Нисам хтео да журим. Има се шта радити, али нисам хтео да журим. Журба поништава сагледавање туђе љубави према теби, а деца су ме задужила љубављу коју никада нећу довољно заслужити. Када изгубим из вида Божију љубав, љубав моје деце ме опомиње. Некада давно, када је мисао о неким приватним безумљима заузимала прво место свести, ту су била друга деца чија невиност ме је опомињала. И посрамљен њиховом чистотом, изнова бих се враћао. Моји ђаци су ме безброј пута спасили од губитка стваралаштва, јер и када бих копнио, њихова питања би ме попут таласа враћала на сигурно копно. Чудно је то, никада ниси довољно усидрен чак и када мислиш да си коначно дошао до Бога и да Он из тебе говори. У данашњој ери технотеолога, са читавим корпусом фуснот-цитатосвести, необично је да се уопште не полази од критичког става према властитом мишљењу. Неки претенциозно сасвим нормално (читај: ненормално) узимају на себе делегата воље и става Божијег. Мени се мој Бог сакрио. Ако од Њега уопште сведочим – јер од Њега узимам – не знам колико Га имам, јер се не да поседовати. Шта ће ми Његово ако Њега немам?

На свом примеру сам научио да нема ничега недоследнијег од себи од човека. Када се заклиње у неке идеале и људе, време га тотално разувери где је бацао своје време и енергију. И онда тобоже опет падања у нека наивна разочарења и јефтине саблазни. Сви нараштаји до данашњег дана су се клели у своје време, вође и идеологију као непролазне вредности. Код мртвог тога нема. Мртав је усмерен у тајну есхатона, јер одатле ишчекује проговор и додир Васкрсења. Код живих тога нема, јер је сва њихова тајна разголићена у страху од смрти у којој виде крајњу дестинацију и судбину свог света. Отуда све те страхоманије око посла, пара, егзистенције. Наравно, ако сам мртав, нисам без страхова, али уморан сам од бројања пара и конзумирања света на кашичицу (причам за скромност, не за причешће). И док сам се враћао из вртића, у покушају да одрубим себи лобању од рутине, отцепио сам свој поглед од себе и угледао сунце, ослушнуо птице, игнорисао туробан саобраћај. Све је некако без мене славило живот и уливање новог дана. Глувонеми облаци нису журили да забораве на Бога. Инсекти нису журили да се баве светом других. И то ме је посрамило. Јер сам због своје расејаности  и незахвалности био мањи од бубе.

Данас, ето, нисам почео дан са анализом утисака о нечијем психолошком профилу који ствара атомске последице по своје окружење, било на нивоу отрежњивања као што раде неки уметници и научници, или докрајчивања лица овога света као што раде неки политичари и криминални кланови. Данас прослављам живот и Животодавца. Дајем осмехе бесплатно онима који са муком читају моју смртовницу. И немам шта да додам, нити желим правдање, јер се и даље држим да ко год се правда прљаву савест има, али бих само волео да живи знају да ако је шта драмско подељено – да се ту не мора нико осећати мртвим. Не мора се смејати на силу, јер није добро према себи тако живети, али, ето, можда кроз ове редове заједно дођемо до неког притајеног разумевања о свакодневним корозијама које се глођу унутар нас и кроз нас са другима, а онда, растерећени – ухватимо мамац бачен од Бога кроз окно овога света, па се винемо мало више од досадних шаблона. Тако за мртвог, кроз прослављање живота, не постаје откровење само тајна Васкрсења, него, премијерно, попут доброг „трејлера“ за оно што ће тек бити, и тајна Вазнесења…