Latest Entries »

Ове ноћи умрло је једно дете. 

Следећег дана још десеторо. 

Наредног – педесеторо. 

И дигитрон не престаје да мери жртве. 

Рачун расте. 

Земља је жедна. 

Једни се свађају. 

Други стичу капитал. 

Трећи траже уточиште. 

И нема задовољних. 

Јелима се не осећа храна. 

Сапутницима се не дели удео мира. 

Свако је сам рођен у својој глави. 

Свако носи оружије. 

Свако је опрезан како му параноја каже. 

Тужбе и дуговања. 

Банке и корупција. 

Ратови и тлачење. 

Црква и тезгарење. 

Од када су људи изгубили доброту

Поставши свратиште карикатурних

Свет је постао ризница немилости

И амбар равнодушних – 

Свет је престао да постоји.

Али у свом том черечењу других

Познајем једну демонску тајну:

Да ће сваки комад одсеченог трупла

пљунути крв у лице својим џелатима. 

Толико је сурово Васкрсење…

У плотунима дисхармоније
гутали смо дрвене акорде,
живећи од гладовања рационалног
умишљали дрхтање младости,
посечени на месечеве ритуале
потурали бронзана тела,
и грицкали смо контрадикције
као чоколадне табле,
а смејали се другима
само зато што трпе дисање.
Онда је једног дана дошла ноћ
коју нико није очекивао
и која никада није отишла
и која се зарила у свачије теме…
„Заридало је свако племе…“
Све речи су постале продате
а све што хода – курве учаурене.
Више нико никога није познавао
нити је било питања између свести.
Сви су хтели такво мождано чешљање.
Пакао је дошао коначно
са вечним рукама у поцепаним џеповима
као шмекер али сасвим безазлено
и имао је изглед свих препирача
неуморних од објашњавања:
да су само они потребни
да су увек били у праву
да им нико пре њих није налик
да Дан није потребан
и да је тако било – одувек…

Где су границе Цркве? И колико теологија, самим тим народ, јерархија, оци, догматска мисао, итд., пренаглашавају апсолутизам храма, цркве, литургије док живе раскорак са стварношћу конкретног човека поред себе? Може ли се живети богослужбено без осећања конкретног света и потреба других? Јеванђељском линијом разматрања, осим Тајне Вечере, мало је упадљива литургијска манифестација свуда где се Христос креће управо због задржавања на конкретним људима са којима Христос улази у однос. Зато неки догматичари преводе место Цркве не само у смислу једне локације (нпр. Тајна Вечера), него свуда где Христос пролази и где дејствује. Што ће рећи да Христов вид богослужења није само једнодимензионалан (премда свакако есхатолошки) већ се обраћа конкретним људима, страдалницима, на свакоме месту.

Колико људи сусрећу једни друге управо због пренаглашености сабрања? Сабрање је „лајтмотив“ у теолошкој мисли који трпи разноразна тумачења од којих су ипак месијанске идеје најизраженије. Ипак, иако наслов текста побуђује на преиспитивање, главна суштина је: рушење идолопоклонства од саме литургије. Многи су већ говорили да не треба обожавати ни људе, ни свештенорадње, ни светитеље, ни обичаје, итд. осим самог Бога, али то већ отвара други проблем: може ли се идол створити од самог Бога литургијом самом? Може ако човек позиционира своју припадност у неком амишовском гету, неком изолованом клану где за друге спасења нема јер нису унутар граница Цркве. Зато се враћамо на почетак питања: ко је уопште утврдио где су границе Цркве ако се она служи за цео свет а не само за оне унутар Цркве? Овде је веома важно прозрети неки вид просекташке свести која злурадо дише за неку учаурену побожност, неку духовну ксенофобичност, која не трпи промене, али ни другог човека поред себе. Не заборавимо Дамаскинову мисао која је рекла да човек може чак и од Бога да створи идола. Сада смо већ на трезноопасном терену.

Могло би се више порадити на конкретизацији проблема. Мишљења сам да литургија није проблем, нити начин извођења „богослужбеног перформанса“ – по неком театралном моделу где други човек није човек већ само маска са одређеном улогом – већ устројство унутрашњег света који од литургије не види Бога. То је већ парадокс који треба да побуди на већу пажњу и разматрање. Дакле, могуће је бити застрањен чак и унутар Цркве јер ни Црква није гаранција спасења ако човек истрајава да задржи своје биће које не мари за узрастање у Христу. Не можеш Другога да користиш и тапшеш по рамену да би одржао и верификовао своје назадовање. Дискутабилно је, такође, рећи да је „Литургија један од начина сусрета са Богом.“. Може се рећи да је „пречица до Царства“ (В. Перишић) јер је она најдиректнији начин не само сусрета већ најпре сједињења са Богом. Између сусрета и сједињења велики су амбиси. Многи сусрећу једни друге али само где је велика љубав положена настаје сједињење. Отвара се други проблем а то је релатизовање Божијег присуства на литургији изговором, односно мењањем контекста, да је Он на неком другом месту: „Дух дише где хоће!“ (Јн.3,8). Овим се хоће маргинализовати црква као место богослужења а истаћи у први кадар дела човечија као претежнија.  Богу се не могу поставити границе, али то не значи да на Литургији Бог присутне игнорише. Пре се другачије може преокренути проблем јер неки у цркви на све периферно обраћају пажњу док им Суштина Педесетнице измиче. Заправо, прећуткује се Божија трансцендентност и иманентност уоквирена управо границама Цркве која обједињује обе стварности у једну, док човек и даље остаје шизофрено биће. Зато стално имамо тај проблем да премостимо (можда управо зато што нема одговора на питање где су границе Цркве, осим ако сам човек није та спона у којој се границе укрштају) – где почиње а где престаје деловање Духа Светога и Духа Литургијског?

Једномисленост Сабрања није интелектуалног набоја већ партиципирајућег јер сви учествују у Једној Истој Стварности Тројице. Зато учесници, односно, искуственици Божије благодати могу да показују раскорак у стварима разумним или теолошким. Једномисленост није исто што и једноумље партијског калибра – да сви мисле исто о некој ствари. Наравно, некоме је једномислије само изговор и повод да саботира универзалност другог границама које нису од Духа већ од сујете, власти и зле воље. Али то није само литургијски проблем. Проблем је што људи и ван литургије не дозвољавају ту различитост поткопавањем и дискредитовањем другачијег мишљења. Недавно је један мој пријатељ добро приметио: „Хипици су имали неку идеологију да се окупе и певају против рата певајући често бесмислене песме и дрогирајући се и не чинећи ништа да се свет заиста промени.“ У том светлу можемо се запитати: колико су литургијски људи постали хипици окупљањем по храмовима и појући против зла у свету и опијајући се благодаћу а не чинећи ништа да се свет заиста промени?

Бог није Литургија али Бог се пројављује унутар Литургије поистовећујући се са сабором одазваних на његов глас. Она се не може обоготворити јер Бог већ дејствује у њеним људским редовима, што ће рећи да је по природи свог устројства она сама боготворећа. Али, Литургија се може идолизовати ако се припадници Цркве стриктно затворе у њену реалност само да не приме било какво искуство које долази из света. Такав вид херметичке еклисиологије мора створити својеврсни аутизам и неосетљивост за живот другог и другачијег. Отуда сав тај конзерватизам који неприродно у савременом свету паразитира на руинама прошлости.  А таква теологија није од Бога, као што ни окушани одјеци Литургије не носе такве последице у свету. Литургија не може у неком хипизованом маниру да нас оперише од одговорности према себи и према другима, али се не сме стварати ни вештачки проблем да је сада тобоже литургија мањевредна од чина неког човека који за време трајања њене свештенорадње помаже некоме другом на другом крају града. Потребно је и једно и друго а да Бог -неограничен ни црквом ни човеком -једнако може бити присутан на обе равни постојања.

 

Гутам лицемерје као таблете
као фењерасте снопове
као поносне ветрове,
умишљам метеж и лајање
и барутане оловних војника,
и километарске гајтане
што се пале на крволочну струју.
Али опсаде нема…
Никога нема!
Нико да дигне нож, ни стегу
јер сви су задовољни
притајеном шизофренијом:
да морају ћутати
пред писмом своје калиграфије.
Сви су срећни јер је свакога
властита душа дотукла:
да не мрви под столом
да се не буни
да је све потаман
када је себичан мир нахрањен
и да ће свако бити стрељан
ако за нечим другим покаже –
мљацкање…

Закон се не може поштовати. Ниједан. Ни од државе, ни од Цркве. Сви би да постоји један јединствен закон пред којим ће свако да сноси једнаку одговорност. Нисмо ли у историји старозаветне Цркве са Декалогом већ имали тај виђен сценарио који данас рефлектујемо на друге нивое постојања подижући законе готово на пиједестал божанства по којем процењујемо своју или туђу праведност? Али не само што се тиме не добија на поретку и функционалности, како многи замишљају неки савршени систем добро уређене државе, него на крају свих крајева – закон не доводи до љубави. Отуда дефекти у систему који год систем да исплива као алтернатива. Било кад и било где.

Заправо, закон лимитира слободу и код оних који се држе закона да не погреше јер се показује да нису стабилни да љубе добро без закона него само у страху од закона. Јер пред било којим законом један мора пасти а други пред падом другог ликовати да би како потврдио своју правду. Ту правда није задовољена јер правда Божија иде до распећа за најгори слој људи под капом небеском. А то је у тоталном раскиду са било каквим обликом закона, и можемо са опрезом рећи: Божија Љубав која надилази закон је аутентична Божија Анархија. 

Проблем је у људима. Они желе закон. Желе да их страх од закона а тиме и страх од санкције подучава поретку, задацима и доброти. Али ту се унутрашњи инстикти не мењају. Христос је пре више од 2000 година изобличио све поштоваоце закона јер су се држали спољашње форме жртвујући унутрашње вредности. Још тада је показао да је могуће бити љубитељ закона а лицемер у души. Данас се ништа није променило. Данас је више закона него људи. Више прописа него смисла. Гуши се суштина. То је оно старо прежвакавање папирологије и формалистичих односа. Људи су уморни од закона али не могу без закона. Било којих закона. Тако остају незрели.

За онога ко уме да воли не постоји ниједан закон јер не мора нико да га учи како се ради неки посао, као што тамо где је љубав између два пријатеља положена закон није потребан да им извештачено намешта односе. Закон је за робове и за оне који су слаби у врлинама. За оне који раде на властитом уподобљавању – чак и када прекрше неки закон – ниједан пропис није мера већ Сам Христос. А без Христа нико не може видети своје лицемерје. Јер је управо придржавање за гелендер закона фарса аутентичне праведности или неке преподобне побожности. И због такве бетонаже, људи не видећи зло у себи желе законима да устројавају поредак овога света и још горе – да истим законима елеминишу друге. А нисмо ли у историји новозаветне Цркве видели у слици фарисеја и цариника где је једног одвело поуздање у законитости а другог у незаконитости јер се онај без закона пред Богом оправдао док се други нашао осуђен?

Која нам је, дакле, онда анархија потребна? Она која ће нас учити делима љубави која су већ испуњење одговорности и превазилажење закона а ту места за самовољу и антикајање нема. Отпор сваком систему који гуши људске потенцијале њиховом јефтином експлоатацијом и уништава људскост њеним понижавањем – побуна је са разлогом и у њој нема греха. Када би уместо капитализма и других козметичких побољшивача бљутаве стварности у први фокус избио положај човека као иконе Божије – ниједан закон не би био потребан. Јер би сваки човек од слободе чинио другоме оно што би себи чинио. Дотад, законе ће писати они који их први крше или они који њима манипулишу. Једни у циљу да свој монопол утврде а други у циљу да неког још више обезвреде. А човек? Човек ће остати негде на маргини огорчен изједајући се анархијом и прекршајем закона који нису од Бога већ од удављених идола…

Ако постоји нека увертира зла, онда се она огледа у отуђењу и самосажаљењу, без обзира да ли је у питању основани аспекат несхваћености од других или умишљени комплекс о сопственој величини, а инфективне последице оваквих узрочника неминовно стварају злурадост и гадост.

Сви философски системи су полази од потребе да спознају одређени објекат сазнања на основу којих би одредили модус вредности сопства и друштва, једино је хришћанство унело револуцију указавши да прво треба спознати прво своју патологију.

Tек у односу на ту спознају могу се кориговати и спољашње проблематике постојања, а као награда ни Онај Који даје свако сазнање неће окаснити у Свом загрљају.

“И тада ће се показати знак Сина Човечијега на небу; и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће Сина Човечијега где долази на облацима небеским са силом и славом великом. И послаће анђеле Своје с великим гласом трубним; и сабраће изабране своје од четири ветра, од краја до небеса“ (Мт. 24, 29-31)

„А када дође Син Човечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сести на престо славе своје. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце са десне стране себи, а јарад са леве.” (Мт 25, 31-33)

 

 

Ко год је иоле задржао поглед пажње над Христовим прореченим описом Суда у Јеванђељу, без егзегетске помпе или академске студиозности, постаће му више него евидентно са којом једноставношћу Христос показује будуће као садашње. Међутим, суштински фокус који се чини маргиналним на неким местима замрачује да пре Суда наступа перспектива свеопштег Васкрсења: „И видех велики, бели престо, и Онога што седи на њему, од Чијега лица побеже земља и небо, и места им се не нађе. И видех мртве, велике и мале, где стоје пред престолом, и књиге се отворише, и друга се књига отвори, која је Књига живота; и бише суђени мртви по делима својим као што је записано у књигама. И море даде мртве који су у њему, и смрт и пакао дадоше мртваце који беху у њима, и бише суђени сваки по делима својим. И смрт и пакао бише бачени у језеро огњено. Ова смрт је друга смрт. И ко се не нађе записан у Књизи живота бачен би у језеро огњено“ (Откр. 20, 11-15). Преломни моменат откровења јесте суд по делима. Син Божији праведнике поставља себи са десне стране а осуђене са леве. Десна и лева страна овде немају за циљ тумачења неки географски или простор-временски локалитет, већ проблем карактерни и квалитативни. Када се, на пример, каже да Христос седи са десне стране Бога Оца, то не значи да га боле ноге па да мора да седи, нити да му лева страна Очева не одговара те сада тражи другу, него да је једносуштан са Оцем.

У случају људи, помилованих и оправданих, перспектива је усмерена у уподобљавајућем (усличњавајућем) контексту – онима који су по нарави и делима постали слични Богу. Занимљиво је да Христос не полази од класичног догматског шаблона: покајање, пост, литургија, лична молитва, причешће, исповест, итд. Напротив, нигде то не узима за модус Суда. Указује онима са десне стране у чему се огледа њихова похвала, а они показују толику смиреност да нису ни знали да су Његови, нити да су оправдања достојни, јер су их дела пројавила за дан есхатолошки (Мт 25, 37-39). Христос не полази ни од Себе, ни од Оца на којег се сијасет пута позивао у свим својим речима и делима. Поистовећује се са прогнанима, болеснима, сиромашнима, запостављенима и угњетанима унутар овога света (Мт 25, 40). То пак не значи да су вера и Црква непотребне реалности, него да нису основ по којем ће Бог судити свету. Као што неки свети добро приметише да је свака Литургија Долазак Господњи и да већ сада, кроз Цркву, налазимо себи и суд и помиловање.

Са осуђенима се ствар мало компликује. Назива их “проклетима” (Мт 25, 41). Тешка реч. Очигледно неосетљивост за стварност другог показује грозоморност неизмењивог наличја. Можда чак и префриганост јер глуме наивност чак и у таквом часу да не знају о чему Он наводно прича (Мт 25, 44). Можда је управо та “наивност” параметар по којем се показује њихова дрскост. Или је савест толико отупљена да се властити промашај уопште не доводи у питање. Има и данас таквих хришћана који не осећају да су у било чему грех учинили. Јеванђелист Лука уводи додатну напетост: “Господе, Господе, отвори нам! И одговарајући рећи ћу вам: Не познајем вас откуда сте. Тада ћете почети да говорите: Једосмо пред Тобом и писмо, и по трговима нашим учио си. А Он ће рећи: Кажем вам, не познајем вас откуда сте. Одступите од Мене сви који чините неправду!” (Лк 13, 25-27). Овде видимо радикалну саботираност да се Богочовек поистовети са неправеднима. Не видимо никакву могућност дијалога или „мировних преговора“. Али, ово “Не познајем вас!” тражи још мало осветљавања контекста. Дакле, налазимо се сада у Будућности, односно, на крају историје, на месту Суда.

Бог ће бити смирен и у Последњи Дан. У опису Суда не видимо никакву демонстративну освету. Бог чак не подиже ни глас. Не свађа се. Не пребацује. Смирено води дијалог са праведницима и осуђеницима. Опомиње, али не показује жестину. Нема расправе. Пушта другима да се чак и тада изразе. Још, дакле, није касно. Још је слобода на испиту. Христос још није преломио или извршио Суд без салушавања других. Драматика се у тачки Суда као могућности сусрета свог греха и свог Бога електрише до усијања. Да скандал буде већи – Он и тада чека! Макар кајање и стид бар у таквом светом моменту. Али, за разлику од оправданих, осуђени пуштају беснило. Прете. Пребацују Христу. Он ћути. Има право да се буни, али не користи свој божански ауторитет нити власт. Народ замењује тезе, јер не сматра себе достојним ни Суда него узима на себе Суд да би пресудио “неправедном” Суду Божијем са чијим ставом се не слажу. Христос ћути као пред Пилатом, али овде Пилат – оличен у лицу народа – треба да пресуди себи. Христос на ивици есхатона преокреће перспективу: изводи народ пред лице народа као што је Пилат извео њега пред народом. Он се заправо не меша. И као што некога данима, месецима, годинама, пушташ да “тера по своме” док се једноставно не повучеш јер се не мења упорно, тако и овде, Син Божији дозвољава да овације и негодовања преузму преломни фокус до момента Његовог повлачења. Дакле, чак се и овде унижава. Јер, Он, чак ни тада, по Писму, не показује отпор, ни принуду, него се опет повлачи, али радикалном дистанцом будући да је пред Њим нараштај који је равнодушан и отпоран на Његову љубав. Није да Он не жели да опрости. Христос заправо увиђа да је дијалог – у васкрслим телима, пред лицем Божијим, анђелима и светима – чак и тада онемогућен реакцијом људи!!! Јер, људи у васкрслим телима пребацују Богу!!! Што значи да ни тај дар нетрулежности, који ће се пред Суд на њима пројавити, неће на себи похвалити!!! Неки се сада диве искуству благодати, а колико ли ће тек нова васкрсла природа засијати? Можемо само да замислимо колики је степен равнодушности, јер у стварима сујетним неко се бар похвали новим оделом или хаљином, а овде не видимо да се било ко похвалио Богом – на васкрслом телу на себи!!! Чак ни тада??? Нигде у Писму не видимо макар наговештај да ће нечију злобу, барем хипотетички, нова васкрсла природа – сада ослобођена смрти – оплеменити да се барем тада есхатолошки изрази у корист могуће заједнице са Богом на начин захвалности; или, макар сав тај грандиозни и славни приказ придошлих анђела и отвореног јављања Бога лицем ка лицу евентуално позиционирати у смеру властите промене.

Вратимо се призору. Христос ћути. На месту Свог Суда слуша оптужбе на Свој рачун (Мт 25, 44). Ово је довољно провокативно за сагледавање.  Као када би неко у својој кући слушао уљеза како му држи предавања о томе да је уљез власник стана а не онај који ту станује цео живот. Дакле, Суд који је Бог установио се уопште не узима чак ни за озбиљно становиште. Овде видимо спрдање. Дрскост. Бахатост. Замену вредности. Искривљене контексте. Као да се индиректно, ако не и директно, указује на погрешивост Божију, јер у Његовој кући му други говори како треба да се понаша. И сва његова одмазда показује се у страшним али ипак смирено-интонираним речима: “Не познајем вас!”. Ту је коцка бачена кроз сву вечност и нема се где зауставити. Не видимо у опису Суда неки вид “светог рата”, нити куљање гнева Божијег. Само исказ. Став. Неповратну одлуку. Једнако овом значењу је као да је рекао: “За Мене више не постојите!” или оштрије речено: „Марш напоље!“.

За онога ко се, примера ради, бави свакодневно ксенофобичном политиком; различитим уношењима где су чије територије: ко је кога и колико убио; ко је са ким имао аферу; да ли је некоме прошао тикет у кладионици, или купио нови телефон, или није добио обавештење на некој интернет-апликацији, као и све периферно друго – наставиће свој пакао а да то неће ни приметити. Нити ће, да зло буде горе, уопште осетити да је било шта изгубио. И ако зло толико дефинише човека у овоме свету, онда сва вечност неће бити довољна, ни васкрсла природа, ни призори Анђела, да се оно искорени. Осим ако оно Христово: “Не познајем вас!” не значи исто што и: “Нека вас не буде!”, јер онда људе не би болео пакао као што их није болело ни време када нису имали постојање. Тако би се позиција зла у вечности – која је тешко замислива као “паралелна стварност” – показала као неодржива спрам Царства Тројичне Љубави где све добро јесте веома (алузија на: 1Мој 1, 31). Јер очекујемо ново небо и нову земљу: „Јер, гле, Ја ћу створити нова небеса и нову земљу, и шта је пре било неће се помињати нити ће на ум долазити“ (Ис. 65, 17).

До тада не заборавимо речи утехе али и на хронолошки след догађаја, будући да након Васкрсења долази за спасене и Вазнесење: „Јер вам ово казујемо речју Господњом да ми који будемо живи о доласку Господњем, нећемо претећи оне који су уснули. Јер ће Сам Господ са заповешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; а потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени, на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити“. (1 Сол. 4, 15-17)

 

Када човек чита Писмо прима Слово које је од Оца говорило. Самога Христа. Он нас чисти самим усељавањем. Саветује нас боље од највећих философа. Удаљава од спектакла овога света. Неки активисти и прополитички оријентисани у томе виде пасивност. Пристанак на зло. Није истина. Управо је та лична промена у Христу највећи принос овоме свету да буде бољи свет. И то нимало није лак задатак. Тешко је задржати Христа у себи пред лицем овога света који Духа не познаје, нити вољу Оца тражи. Тражи се своја воља чак и у име Божије. Све нас растрзава и удаљава од богопознања. А познање није једном стечени капитал него непрестано дружење са Пријатељем који није од овога света. 

Када човек чита Писмо напаја се водом Вечности. Испира њоме своје ране и заблуде а онима који то искуство желе сведочи и предаје. Када бисмо се причешћивали речима Писма као што се причешћујемо сликама и речима свакодневнице – са армадом виртуелних сензација и профила, жеља и разочарења, страсти и интрига – не бисмо били далеко од Царства. Јер би Тројица дошла у наше биће. Прекалила би покварено, исправила ишчашено, прорекла би долазеће као већ у нама установљено. 

И док се ми бијемо око разних ставова који ће свакако проћи, лишавамо себе удела у Ономе Који остаје заувек. Јер чак и када добро свету желимо, ми се ослањамо на своје параметре и очекивања а не на она која Писма сведоче. 

А ако нас и побију као што нас сваки дан убијају, и ако нам сруше све светиње у којима литургијом прослављамо дела Вечности, и ако нас неки гоне сваком клеветом и подметањем – то неће бити крај јер не могу победити Онога Који је победио смрт за све нас. 

Утопија? Сасвим могуће. Самоубиство? Ништа мање од добровољног одласка Богочовека на крст. Скандалозно? Све ради Васкрсења. Али пасивност? Никако…

Опет ме једе осипање на људе.
На њихова уношења у вести,
у бесвести –
болест тривијалног.
Волим их али не могу за сваким.
Није човеку дато.
Све их занима а никоме се не подају.
Оне које воле њих – прво презиру.
Све је имиџ јавног.
Бурек без свињске масти
јер остају само свиње.
Опет се празним изливањем.
Ту су и туђа лудила.
Људи збијају шале на место исповести
да негде олакшају пакао.
Глупи вицеви, смешни само
доконима – да понизе другог.
Ту су и увек насмејани у свакој пози
и црнохроничари који балаве над смаком,
ту и начитани умови
који траже архиславне за своју другу позу.
Скупо смо плаћени а опет –
до несносног осипа који пече знојем
до неподношљиве сакралности
тако болно, умоболно – јефтини…

Жртва

Људи мисле да им треба нека гигантска жртва да би спасили или просветили свет или друге, као да им то неко или чак Сам Бог тражи, а довољно је када би свако полазио од себе и пазио на свој језик. Постоји једна универзална жртва коју свако може поднети а коју нико не узима за озбиљно. Жртвовати свој став ради другог. Јер око тога се сва зла под небом врте што свако свој став намеће и иде још даље – због свог става је спреман другога да повреди или убије. Лични став је религија, идол. Пред својим мишљењем се маргинализује други. Тако се човек види какав је у малим стварима. Не мораш бити командос да би показао своју жртву за друге. Довољно је да пазиш на свој став. Да одбраниш другог од себе. Ко год да од вас двојице греши. И када би се свако кретао овом логиком, сигурно је да не бисмо успоставили Царство Небеско на Земљи – јер Царство без Цара Христа није могуће – али бисмо бар смањили проценат зла у свакодневном обиму. И та жртва, мислена, тако мала, неприметна, као мала варница, ствара огромну детонацију широм света и постаје макар иконом Царства које призивамо и које ће доћи. Зато пре него што неко раслабљује или мотивише себе поредећи се са трпљењем јачих од себе, маштајући испразно о могућем самокрварењу да би некако показао вредност своје жртве, нека почне од малог, без претенциозних и филмских хероизама, па ће и сам видети да ће Богу његова жртва драга бити. Јер, да парадокс ироније буде већи – могуће је бити мегаломан и на нивоу жртве а таква жртва засигурно није богоугодна.