Latest Entries »

Кап

Кише нас сабирају
Као кестење,
Кише нам не дају да одемо
Као дуга око мрака.
Данас кишим
Плезим се гротескама
Данас не бринем пуно,
Јер се држим пророштва свог детета
Сасвим спокојан и насмејан
Да нећу још задуго…

Advertisements

Нисам данас баш креативан…
Дођи, седи крај мене
Да ти причам незреле приче!
Опростићеш мојој доконости
Што баш данас не зна другачије.
Можда ћу мало трачарити,
Али, ето, нека тупи празнина
Без именовања иког
О чији лик и дело бисмо нашли сечиво.
Знаш ли шта ме већ дуго гања?
Шта ми смрди на километар?
Људско ругло када те види са даљине
Када му улазиш у етар!
Па почне да криви лице
Да намешта позе,
Па почне да хукће, грокће
И да окреће поглед
Не би ли како још израженије показао
Да те се стиди
Да си му баш ти за све проблем.
Мислим, мени је то смешно
Али, ружно је брате!
А ако има нечег морбиднијег
Од гримасе таквог –
Онда је то загрљај, дивљење и осмех
Оног који те не воли никако…

Отворити се за свет другог значи довести себе у ризичну позицију. Одмах, у старту. Отвореност подразумева изложеност и рањивост. Зато су многи учаурени, затворени, не јер су нужно примитивни, него је се плаше могућности да могу бити повређени. Као неки вид властите обнажености пред очима многих. И проблем и нагота.

Кад тако поставиш диоптрију, увидиш да је Христос апсолутно све што Јесте и што поседује – дао за свет до потпуног понижења, преданости, чак обнажености на крсту. Сав се оголио. А данас се још увек многи питају зашто Бога нема конкретније у својим деловањима. Јер је Он све предао – до своје смрти. Зато нема сентименталности у крварењима. Колико си изложен ударима и боловима, толико те они уједно „приземљују“ да не умишљаш нека илузорна стања. Али, превелики болови не смеју затворити срце за тај други свет у којем си изложен, као на каквој ветрометини, прекорима и мржњи. Умањи ли се љубав – узалуд жртва! То је онда жртва светогрђа а не жртва љубави.

Отворити се за свет другог значи дозволити бујицу, навалу, продор, да тако кажемо, навирање Бога и људи у твој свет тако да ништа за тебе од тебе не остаје. Тако би се донекле могла окарактерисати „ништина“ у јеванђељској контекстуализацији. Отварање властитог света другом свету не значи пасивно стајање у излогу овога света по ниској цени, не, него непристајање на обруч света, њену маску, самим одбацивањем лажи у коју се он обукао. Твоја изложеност је ту страдалног карактера, јер да би се неко обукао у лаж, мора претходно тебе да скине голог и посрами. Под условом ако уопште имаш одећу истине у коју се и Сам Христос обукао. Када кажем „лаж“ не мислим на моралистику, него детекцију смрти, и када кажем „одећа“ не мислим на метафору неких врлина већ присуство нестворених енергија Божијих.

Тако да, мада су танке, ипак постоје границе између огољености и отворености свог бића свету другог. Било да полазимо од себе, или неког другог, оголити некога значи претендовати на испијање суштине његовог бића. На осуду. На сводивост. Сведеш ли човека на једну или пар дефиниција у некој својој процени – већ си му одузео тајну бића, а самим тим се наругао и Ономе ко га је створио. Исти параметар важи за онога ко би тако да „скенира“ Божији начин постојања. Јер је Он Први непредвидив и велемајстор у постављању загонетки које не трпе ни огољеност, ни сводивост, до ли коме Он жели да открије.

Оголити себе – један је чин, али није ни свако огољивање дело Духа. Бог Први не жели да разголити нечију тајну. Постоје огољивања које воде до деструкције према себи и другима. Ништина је ту само показатељ огорчености а не оне усмерености на Другог. Отвореност није тако неодговорна. Отвореност даје љубав, омогућава и успоставља параване за сусретање, али то не значи да је наивна у смислу да непромишљено „баца бисер међу свиње“. Уме да сачува тајну чак и када се предаје другоме и чак када наслути божанствену искру, жилу куцавицу у другоме који упорно инсистира да се не отвори никоме. Зато је писано: „Духован све испитује, а њега самог нико не испитује“ (I Кор. 2,15), јер кога Бог жели прославити – њега ће од процењивања других и сакрити…

Можда сам старомодан
Можда конзервативан,
Сигурно нисам без лицемерја
И вероватно је проблем до ока посматрача.
Нико ми није крив кад мерим што не треба
Некад дивећи се са дистанце
Некад повраћајући кришом,
Али није ми јасно
Чему оволика пијаца на све стране?
Као да свако на свом профилу
Као на каквој тезги ауторежије
Нуди, продаје, комада као у месари
Најбоље или најгоре делове себе
Повољно за очи света!
Неко истури дупе,
Неко груди
(писано је у апокрифу да и крмача
Има сисе па не греши своме телу!)
Неко силиконе тамо где осмеха недостаје,
Неко нуди или уновчава знање,
Неко шибицари са вестима свакодневнице…
Свако са својим истакнутим кадром.
Добро, има и насмејаних
Који живе за поделу врлине или вица
Чисто да побегну мало
Од касапнице црне хронике…
Ипак, ту су и продавци магле
Утваре преподобних
Са стотину објава о Богу дневно
Не би ли где посведочили
Додуше прећутано
Да управо Њега немају
и да им баш Он недостаје.
Самосликање носи посебан рејтинг
Самоснимање исто тако
(наравно, прозивам и себе
Да не буде да се са алибијем извучем
За свој пакао!)
Све ми се више чини
Да смо убили последњу светост у себи
Оног дана
Када смо открили утицај камере
И да нам нико није потребан
Осим измишљених гледалаца
Да можемо ићи уживо
Баш ми понудити нешто најбоље
А да смо од себе сакрили празнину душе
И све оно што носе наше намере
Које једино нас насамо гуше…

Свако има неког свог демона
Свако неки повремени печал, жал и муку…
Није на мени све што је до мене,
Јер некад из мене излази сенка
Која ка теби не допушта да кренем.
Можда бих ту могао да станем
Али, некад највећа стабилност пропадне.

Не терај ме да увек причамо
О иницијативи греха ко је почео први!
Лако је правити се паметан
Када некоме све изгори!
Није на теби да мислиш да ли ће ђаво
Твојим вртом опет да прошета
И да ли ће се поново сломити кристали
Таман када пронађеш трон, сигурност.

Уместо тога дозволи сабирање.
Ко год погрешио последњи или први –
Не помињи ако дајеш или примаш покајање,
Јер анализа не решава проблем
Само рашива оно што се тек сакупило.
А није пристојно говорити о узроцима
Када неко тек ушива ране.

Узалуд дижеш хвалоспеве својим правдама,
Узалуд и ја браним своје парнице,
Ако се обоје дрогирамо иронијом
Само да би видели пад и непоштеду другог
Којем је у својим костима тесно
Само зато што један не хаје
Па му ни то није довољно
Док се нечија бол не пролије изобилно.

Стога, ако остаде нешто од наше крви
Ако се не ругамо над оним што смо имали
Ако још можемо да се чујемо:
Пусти нека непријатељ пропадне
Када се загрлимо тамо где његов поклич
Нема право да продужи себе
Осим да се изгуби кроз смрт и таму
Баш као вриштање
Када види
Да му нисмо отуђењем једно од другог
Баш све поклонили
Него и даље течемо као вода
Коју његови прсти не могу задржати
Јер му се нисмо приклонили…

У такмичењу за утисак света, многи не бирају снаге, ни манира како би одрубили главу другом. Борба за позицију, моћ, таленат – свакоме се може учинити као неодољиво искушење. Неко у томе види само такмичарски дух, други неко читаво ратиште. Лако је ходати преко мртвих. Тешко је прегажене подићи из гроба. Ту се види аутентична снага. Колико можеш друге мотивисати. И ако идеш путем Узвишеног – биће ти потребна још већа снага да опстанеш када оне које васкрснеш једног дана устану против тебе. Јер увек је тако било, да био човек праведан или не, захвалан или не, да крај њега остаје остатак којем ће увек нешто сметати. И када им буде помогао, брзо ће баш такви пожелети његов трон премда је имао власт да их мртве на цедилу остави. Није, дакле, величина онај који многе обара, него онај који је спреман да окрене против себе све којима је помогао да устану…

Драги Христе,
Пишем ти ново писмо…
Није ми се допало
што си баш данас решио
да ме оставиш на цедилу…
Не кажем да си крив,
Али није морао баш данас
бити тај дан испаштања…
Знаш,
Није баш духовито бити човек,
Често изгубим координате
Које си у мени положио.
Знам, у праву си, нисам ништа посебно
Други имају страдалније приче,
Али, добри мој, Господе
Могао си данас написати за мене
Неку бољу причу у мојим нервима
Спрам дисхармоније емоција
Која се најсроднијем изругује.
Ако ти је била намера
Да ме казниш за грех од пре три дана
Могло је онда у мени
само моје биће да одстрада.
Ако је пак то била промисао
да ми покажеш
Како изгледа када демон уђе
у месо и кости
Веруј, ниси ме насмејао.
Па зар ја могу са тобом да се судим?
Не иде тако,
Опекли су се ту многи други.
Знам да не заслужујем твоје дарове
Да ме благодат опет гости,
Али ради оних које повредих
Врати ми анђеле добра
У смежуране кости…