Latest Entries »

Праг

Не може се тако добри мој!
Не можеш прећи праг моје куће
И пљувати што је мени драго,
Па постављати своја правила
И набијати кривицу као да држиш
Кључеве од Раја само у својој власти
Да би мноме лакше манипулисао.
Не може, не вреди!
А после када те повредим кукати као мало дете и претити паклом,
Јер, не мислим као ти
Јер, замењујеш тезе.
Не може се тако добри мој!
Не можеш прећи праг моје куће
Која ти свакако никад није била драга,
Позивати се на време када си је градио
А сада мокрити по њеним зидовима
Километарским свађама,
Тобоже критикујући врата, прозоре, кров, фасаду, ако је шта остало.
Више би времена уштедео да си од продавања манира одмах ударио у домаћина
– Бар би теби било лакше, не брини за домаћина! –
Уместо што си годинама трпео боловање у свом месу имајући таквог суседа.
Не може се тако добри мој!
Не можеш прећи праг моје куће
Као непријатељ
Нити на једна врата улазити насмејан а на друга агресивно,
А онда још мене кривити да ако те у дом не пустим да је докрајчиш –
Да сам је ја уништио.
Не може се тако добри мој!
Не можеш прећи праг моје куће
Јер кућа коју рушиш својим вређањем –
То сам ја…

Advertisements

Једном ће умрети све теологије света
И тек тада ће заживети Бог.
Сада је ратиште, време покоља и немира
У сваком нерву
У сваком нараштају
То бар твојим неуронима не треба говорити.
Питај књиге и векове
Шапутаће ти о расправама које никада не престају.
Мртви ипак нису мртви
Погрешно смо мерили смислове.
Сада се мед и крв заједно мешају
Док не наступи коначно очишћење.
Видећеш и сам када крене
Да се одваљује под тобом и изнад тебе
Сваки калуп који поседује простор и време.
Не дозволи да отрови сажимају димове у твојим простирањима
Веруј, све ће проћи.
Не дозволи никада да останеш жив по сваку цену
А да изнутра будеш као онај без наде.
Пусти, не опири се,
Прослави датум своје смрти!
Тек тада ћеш видети да ниједно зло под небом
У теби, у твом дому, свуда око тебе
Не пије ништа друго до немоћ
Која једва чека да све престане…

Решио сам оно што одавно чиним
да људима постављам таква питања у којима бих
открио њихово наличје.
Не, не искушавам људе, тужна је то блокада
оних који за подваљени манир живе.
Мени је драг сваки човек ако у њему станује човек.
Велике људе лако намиришем
оне мале још лакше.
Талентоване радо бодрим
неутешенима ако не скупљам сузе својим речима
онда им подајем слушањем уздахе.
Лицемере заобилазим али им не остајем дужан
ако кидишу умним обарањем руке.
Јесте, има и таквих који те зову у госте
само да би под њиховом кровом могли да те понизе,
а ако им то није довољно намећу се да буду гости
да би могли под твојим кровом да те докрајче.
Једино до самосажаљивих не допирем
толико воле себе да не чују глас
ни када их волим, ни када их опомињем.

Шарм

Кажу да сам издао своју врсту
И да не пленим својим шармом као некада,
Више су ме поштовали док сам Бога узимао као пророк међу зубе,
И још више када сам гонио друге до трећег пакла.
Волели су моје писање више него мене
Да би тамо где прокрваре својим самоповређивањем
Моја мисао нашла уточиште и превијање.
Користили су ме и када за то нисам знао
Могли су барем рећи за цитирање.
Неки мисле да сам и се продао
Да добро сада живим када не кукам
И да сам себично повукао сва себедавања само под покров породице и понеки шунд од изражавања.
„Не јавља се, значи добро му је!“
Шта знам, свашта кажу!
Јер ме знају боље него што ја носим себе.
Како да им кажем да греше?
Било би непристојно да их увредим да мој ум није навијен тако.
А имам у чему боловати, али ми не пада на ум да више икада неког за рукав или крагну вучем,
Довољно се крви испљувало када се очекивао милосрдни сценарио у своје време,
А нека времена се више не враћају тамо где су имала прилику за препознавање.
Нити је истина да само сродне гледам, само сам спознао своје лимите
Због којих радије бирам здравље и дистанцу.
Можда им и писмо напишем:
“ Пробајте и ви у миру са собом бити
Нећете се повредити ако преболите своје самосажаљење,
Мени није лако себе трпети
Али, у чему је ваш проблем
Када мрзећи ме не можете без мене?“…

Туга

Немам обичај да описујем
своја туговања.
Мислим да сам се родио са њима!
Да од малих ногу осећам да цео свет не дише како треба.
Можда бих мојим тугама могао да захвалим
На сва јуродива понашања
Како бих наместио осмех другог?
Можда ме само боли
Што није нормално да цео свет умире!
Није увек то брутална игра правде и неправде…
Свет је сломљен…
И свако жив се мрви у том свету као да је безазлена игра посреди…
А човек није број у статистици нестајања,
Нема ниједнога а да није битан.
Зато сматрам неумесним
Да ико својим тугама даје првенство или дефинисање у психоманиру
Када је много дубља прича посреди:
Да смрт није судбина сваког
Када можеш наћи галаксије
И још даље, самога Бога
У очима леша који није изгубио дар да се радује…

Драги моји, није у вама проблем
Нити именовах кога у неком греху,
Не замерите што нисам дежурни пратилац
Свих ваших нет-метанија, само
Смучило ми се православље
Онако како га цитат многих види,
Знате, свима су данас пуна уста Бога
И зато из њих заудара тако,
Јер од толико позивања на Христа
Ниједног од вас нит’ знам, нит’ видим,
А ја нисам неко ко хули чак и када вређам
Јер сматрам да не волим очајно,
Само желим тихо и дискретно
Без просјачења теологије,
Да поред свих пунопобожних и гласноверних
Остане и за мене Бога мало.
Ето, зато вас избегавам
А да поштовање према вама не укидам
Чак и када бих вам радо избио зубе,
Па радије бирам да се повучем за бар 50%
Да би ви имали свих 100% како вам и доликује.
Ја частим, чојством – сасвим бесплатно!
Осим ако је ваша бројаница гадљива па би да окрене туру –
само на свој рачун…

Питаш се зашто ти је тежак живот
И имаш осећај да је сваки дан исти
Да се не мичеш никада?
Илузија, стари мој, илузија!
Није тешка свакодневница
Увек је свет био свет
Увек је свако под небом пролазио исто.
Тешко је човеку, знаш зашто?
Јер свакога дана затиче себе
И не налази починка
Зато што проналази себе пред сумраком
Који увек тражи лице смисла,
А човек би радо од смисла да побегне
Јер је лакше дангубити
Него одговорност носити на раменима.
Додаш ли на све то неку исконску сету
Која жуља сваку кост, месо и нараштај
Знаћеш колико боли пролазност
И да је само постојање –
Противприродног покрета…

Коректор

Није потребно пуно мудрости да препознаш када ниси вољен.
И животиње по мирису препознају друге животиње, те или траже друштво или нападање.
Значи да није сваки инстикт од морала а још мање од светости.
Нико ме није васпитао да се склањам када нисам пожељан
– Ту сам био самоук –
Али нисам ни толика незналица да своју љубав дајем као наметање
Продајући се као курва на улици или као поврће на пијаци будзашто.
Ко те неће тај те неће – и кад хоће
Ко те хоће тај те хоће – и кад неће.
Дуго ми је требало подвојеност другог да схватим.
Био ту или не, увек ће нешто неком сметати.
Од тада путујем сам
Склањајући са пута само оне који немају никакав недостатак,
Али и оне који се недостацима клањају као божанствима који их чине да наводно буду људи.
Моја подвојеност?
Па, морао сам некако да научим да живим!
А ако у томе успем?
Онда свима грех бришем…

„О Боже, ако Те обожавам у страху од пакла спали ме у паклу, а ако Ти се клањам у нади на Рај искључи ме из Раја, али ако Ти се клањам ради Тебе Самога – не одреци ми Своју велику лепоту.“

Рабија Ел Адевија

„О мој Боже,
Како да се радујем, с обзиром да сам Те увредио?
Како да се не радујем с обзиром да сам Те упознао?
Како да те призовем, с обзиром да сам грешник?
Како да те не призовем, с обзиром да си Ти Милостиви?“

Yahya Ibn Mu’adh Al-Razi

 

Како се само мисао мења ако на ум и срце дође, макар хипотетички усуд мисли, да ће се сви спасити. Тек тада схватиш безусловност љубави Божије на теолошкој максимали. Тек тада укидаш: најамничку свест и праћење Бога чак и из есхатолошке користи. О страху од пакла да не говорим. Тек се тада видиш да ли га слободно волиш и да ли га по слободи пратиш. Баш зато што се не руководиш идејом награде или добра у овоме свету или да ћеш ти имати привилегију спасених на оном свету спрам оних који ништа поводом тога не чине. Тек се тада види да си исти као и сви други. То је право смирење без лажног смирења које рачуна на добитак и гледање кроз прсте.

Не знам шта ће бити, јер Јеванђеље недвосмислено указује на тај есхатолошки стадијум осуђених, али једном ми је пало на ум да нам је Бог дао све те приче о паклу чисто као опомену. Никако као трајну стварност. Не каже ли Исус на једном месту критикујући тадашњи верски естаблишмент да им је Мојсије због тврдоће срца дао законе. Зашто би овде било другачије? Тешко је замислити вечност пакла спрам вечности љубави чак и да Бог сакрије од нас агонију осуђених. Свако од нас је упознао довољно пакла на кожи да би он и даље настављао постојати. Ослобођење које грешници траже, није ли ослобођење од пакла јер за боље не знају? Ето и ми који знамо за Бољег опет у греху остајемо. Ко је, дакле, без недостатка? Ко без пакла?

А онда парадокс колико изгледају сва претенциозна смерања да учиниш овај свет или живот бољим или лењости да га учиниш горим. Колико је само месијанских комплекса изграђено на мотивима да постанеш со и светло свету…

Једини сценарио који човека овако може повући је можда извесна апатија. У смислу да је сваки покрет узалудан ако је већ унапред осмишљен Другим као неминовност. Ако су сви спасени, чему труд? Људи хоће ону плату, онај погођени динар са Богом, оно Христово: „Вредни слуго…“ То је логичко питање које се намеће многима. Тако нешто је могуће за човека кога безусловна љубав не покреће већ интерес, награда, или его чак у име врлине или неке равнотеже праведности. Али ако се и превиди да права љубав и смисао почиње тек у Пуноћи док се не очисти сво зло које сада утиче и на рационалност. Јер не мислимо сада чак ни у границама теологије по слободи. Чекамо слободу тела и слободу слободе од смрти која паразитира у нама. Само се тако може објаснити исконски дуализам свих нас који против себе радимо и онда када то не желимо да радимо. А мало ко поима да смо у Христовој смрти умрли и да сада очекујемо само још Васкрсење. Само мали додатак: „Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран над многим ћу те поставити…“ – не значи да је по сваку цену Исус сагласан, јер слугу назива слугом а не сином. Синови светлости су ослобођени закона, што ће рећи да не иду за Христом руковођени моделом награде и казни.

Како онда објаснити вишевековне томове аскета о демонима? Или Христова поглавља о паклу? „Тама, црв, шкргут зуба“? Не знам. Као Божији смисао за хумор да нас је педагошки „слагао“ како се не бисмо успавали? Разумем да неко одробија скоро цео животни век у затвору за неку велику криминалну радњу, али овде причамо о робијању у вечности без обзира на оно „да су врата пакла закључана изнутра“. Ми већ сада сваким даном пролазимо кроз таму, црва, шкргут зуба. Зар и након свакодневног пакла као да је лако у телу живети, нови пакао да верујемо и сведочимо као финални одјек постојања?

Шта је критично у овом хипотетичком расзуђивању на које ће се одмах окомити они који у свему траже јерес? Да се неко инсистирањем на апокатастази сматра као неким ко већу љубав има од Бога. А опет, Бог се жртвовао за све на крсту па и за демоне и још не гледа ко је ко. Да ли је слобода толики проблем? По ком параметру би слобода могла бити обесправљена када наступи Суд? Шта ако се баш тада слобода највише буде питала? Колико смо сада слободни? Што је више избора, није ли слободе мање? И опет, колико неко мора јести свој пакао од јутра до мрака да све време проводи у ишчекивању пада другог у неку скенирану јерес?

Верујем да када би се ово показало тачним да би многи престали да служе Богу јер би рачунали на већи добитак од оних који ће добити мањи будући да је све већ Бог испланирао и спасио. А верујем и да би неки тек тада из захвалности још више порадили на својим даровима и служењу Њему. Али ово је велики шок и велика нада која све пред собом поравнава у јединство новог човечанства. Новог Адама свих нас у Исусу Христу…

Али треба се запитати зашто би ова идеја апокатастазе која се коси са „гномичком предиспозицијом“ била немогућа? Јер ако нико од нас конкретно својом слободном вољом није узроковао први пад који се приписује помало митски прародитељима, што ће рећи да испаштамо смртност природе за нешто што слобода никога од нас није урадила, зашто би онда спасење свих било немогуће на исти начин – да испаштамо спасење којему нико од нас није исто тако допринео? Први пад се догодио без наше слободе и присуства исто као и Христово спасење а да нас то није ни питао. Па ако тако банално поставимо проблем, опет се намеће питање: зашто би та идеја била немогућа осим ако није реч о атаку на нашу плату? Али, ако бисмо се одродили од концепта награде и казни, шта би осим безусловне љубави остало?…

 

Пита народ Рабију зашто у једној руци носи воду а у другој ватру.

Она им каже:

да првим угасим ватру у паклу а другим да запалим ватру у рају

да би људи могли служити Бога без икаквог циља, наде, мотива или страха

(из овакве исламске мистике могли би се и хришћани мало поучавати)

Умоболно морим се
Када год видим мантију на две ноге,
Умоболно убијам се
Када још уочим злато око врата,
Била слика спреда или страга – сузбијам се
Остајем без даха,
Још ако проповед дигне весла
Црвеним прво од стида а онда од беса.
Дивне теологије допиру са певница
Које је катедра монопола купила својим гласом.
Божије стварање је пред гласом владике или попа посве маргинално.
Није ми добро када кадионица, свећа и благослов
Треба да замирише преко мог прага.
Само сам желео мало погледа да испросим
Али пољубац руке је властима дражи,
Само мало Бога са неким да поделим
Али боље место за елиту је важније.
Напустио сам све гробнице.
Не слушам више преко рамена, нити лицем ка лицу оне који су се силе одрекли.
Мислио сам да ћу одласком пуно изгубити
Ипак, неком већем је неко мањи пречи.
Окренуо сам се онима које Црква не познаје
И у свакоме нашао његову душу,
Окренуо сам се ка онима којима је Црква затворила срце
А ја сам међу њима нашао сусрет и радовање.
Потом сам отишао на крај света
Где вера још није дивљацима покуцала на врата,
Тамо сам нашао љубав међу онима
Који су узели од мене здравље и пуноћу којом живех некада
Да би њима боље било када нису имали никог
Поред себе и никог никада…