Category: Ћутања


Дато ми је да осећам покрете траве. Једном сам осећао покрете звезда у своме телу као што шума ноћу на својим власима косе осећа месечину. Некад пригушивачем тиховања напојим све усахле градове. Често губим у себи дете. Ако паднем гледам да нема сведока премда знам да један поглед никада не касни да опомиње. Трагедије узрастања имају своју цену. Обликује те оно што не волиш у своме месу. Смисао за то време чами по чекаоницама теологије. Труди се да те отрпи док се сам себи не вратиш. Некада се сви покрети чине узалудним. Али није тако. Јер и док лежиш у кревету, на другом крају света, некоме си својим немицањем спасио живот. Узрок, последица. Окидамо се једни о друге као струне. Некад свирамо, некад фалширамо. Мешају се у нама захвалности и ридања. Данас је смрт спроводила колевку живота у шетњу. Живот је био спокојан и успаван баш као дете…

Advertisements

Једном ће све лепоте избити свој глас до несносне крхотине. И зарити се у рукаве најподлијих. Да не могу више да глуме смирење. Да не могу више да се мигоље. Тикови ће их разобличити. Неурастеније. Не, није да ликујем. Злураде чашице не испијам. Само, надам се. На време сам научио да разликујем своја негодовања од својих мржњи. Али не може се цео живот истрајавати у „светом“ демантовању. Не отвара се ниједан пут за такве прљаве реке. Зато помирење са свима видим као трајни стадијум егзистенције. Колико год се срдио, тога се држим. Ту сам постулирао оно што је од тумора моје душе остало. Угледан, загледан, продором неког већег Госта који се крије од своје власти, јер Он има право да буде Домаћин али га не користи. Њему верујем. Пролазности не пецам. Јефтине сценографије не уврћем осакаћеним шрафцигером ума. Не волим монтажу смисла и крпљење контекста. Онда знаш да ће у једној нездравој неспонтаности завеса брзо пасти. Тако се губи смисао, а ја не желим епилог пре започете новосвести…

Кортекс

У неким агонијама пливају пиране. Мисли често видим као пиране где свака риба једе другу рибу поред себе. Она која преживи назива себе истином а да нам своје лажи често ни не каже. Такви су станари испод кортекса. Све зависи како је подешен наш скенер. И да ли је ловац баш тог дана у нама заборавио на пушку или пецарош на мамац. Живот има своја коцкања. Често смо ми коцке које се бацају без питања. Улози могу бити велики. Последице фаталне. Са једне стране, сувише наметања правила која одударају сваком неприродношћу блендиране етике и естетике, а са друге стране, сувише изложености да сваки део сопства мора баш све контролисати а да само сопство неприродно одудара од најмањег аспекта слободе и битисања. Слобода? Како то перверзно звучи у данашње време!? У поробљеном свету готово табуизирано. Као човечанство још пијемо млеко и учимо прве кораке. Сазревање ће очигледно сачекати. Боља времена? Не, бољу Вечност. То је мој став? Не, станар испод кортекса ако му поверујеш све што има да ти каже…

У неким поделама ужитка нема. Тужно је видети да те не осећа други. Да не цени твоје залагање. Одвајање. Одвајање од своје самовоље императивом љубави саме и одвајање времена и пажње за другог. Није, дакле, свака подела плод распомамљености. Може бити сладак укус парадокса када у властитом отцепљивању налазиш комад себе за другог а да је управо то даривање одвајањем оно што тебе и другог изграђује. Изолације су укусне ако не потцењују никога. Дистанце су благослов ако не градиш ниједан свет против кога. У неким поделама ужитка има. Други те прећутано осећа као властити импулс бића. Поштује те, али се не храни ласкањем. Одваја се једнако од себе попут тебе. Цепа се у фрагменте да би ти нашао своју целину. Изнова се рушите и састављате у светој кожи односа а да сам однос није нечим условљен или вештачки закрпљен. Постоје моменти када сте обоје удаљени а да ниједном није прекинут доток протока крви. Можете да дишете заједно и на даљини. И да наставите после неког времена тамо где сте једном зауздали проговоре. Није свака изолација бласфемична. Постоје седишта у човеку која нису у власти никог другог до ли оног ко трпи своје преиспитивање. Да ли постоји зла изолација? Свака она која само себе види за водича, пожртвовање и која мери најмање одвајање за другог као да свето дело чини…

Питања

Ако се крећеш превише логиком свезнајућих брзо ћеш појести неукусне корице лажних пророчанстава. Узми своје време и задржи дахове када приступаш необазриво. Онда се нагни над горчинама свемудрих. Видећеш како се осипају латице са њихових ореола. Брзо. Споро. Небитно. Биће свакако антипатично. Другачије не може ни бити. Најмања стега не опушта другог. А у грчевитим односима људскост остаје непријатна тајна. Комплекси су чудо. Нису мера човека, али су чудо. Премер, одмер, одстрел врши нишан оног ко даље од поистовећења са приватним демонима не види. Досадан је ехо таквих усамљеника. У њиховим пећинама нема ни светла, ни другог. Запалити бакљу у својој пећини искорак је оног коме се смучило властито слепило у којем дотад није престајао вековима да одјекује. Нека знања су ускраћена да би потрага за њима била изван корица дарованог. Да би ти био ускраћен и гладан? Не, него да би нахрањен био ту за оне који тек почињу да се ломе. Чиме? Питањима у којима си увек налазио себе…

Неке енергије се одмах проналазе као стари и добри познаници. Не морају неки људи да троше године у неким догађајима да допру до човека са друге стране зида. Једноставно, нема напора. Љубав одмах ствара пролаз. Окно. Продор. Нема конфликта. Нема умарања од другог, тог вечито подлог мргуда који се крсти знамењем сарказма. У неким одбранама покајања нема. Многи глуме шок у којем не виде своју грешку. Шизофрено се хватају за властиту доброћудност која је до малопре била ишчашена исконском бласфемијом самовоље. Лепо је ушивати заједнички језик са неусиљеном синхронизацијом другог. Тада се отварају једни а изграђују тајно неки други светови. Као пријатни мирис зеленила после сурове кише. И као што се вода неприметно и тихо повлачи у дупље жедне земље, тако и један однос, обогаћен витаминима Духа, настаје у сфери када се повуче од многих сведока. Тако настаје бисер испод шкољке, тако настаје поглед испод рожњача…

Глас

Иза мојих плућа слутим раскрснице. Између нестајања и настајања. Ових дана глумим свете мученике. Узимам на себе борбе и болести чију енергију једва разазнајем и препознајем као своју. Мислио сам да ће време просути своје промене. Ништа се од тога није догодило. Цео свет је остао недорасло дете за неки већи покушај. Покушај да се коначно једном нађе човек. Људи су превише кодирани за мој укус. Није да се не желим играти дешифровања, али обијање браве никада није била моја преокупација. Волим слободне. Од свега. Не и равнодушне. За све. Пробијам неке нове теснаце у себи молећи се за ново лице света. Није важно шта од мене остане. Примећујем да је мој мир искрен једино када не мислим на себе. А душа не сме бити продавница која продаје своје разноврсне таленте по ниским или скупим ценама. У сивилу једног рутинског постојања изазов је установити сноп у себи који ће другима бити сведочанство да изговор за своје нерасположење не примете. Само су ми досадни људи који у хоровањима самогласних изнова одређују ниво фреквенције свог вокала а да им објективно није стало да открију у својим суровим певницама каквог су порекла а не само гласа…

У неким свитањима напона нема. Људи дегустирају психозе као прву јутарњу кафу. Нагнути се над амбисом другог нема увек рефлексију. Увек нешто недостаје. Пуноће се радо прећуткују. Људима све смета. Лакше је средити свој дом него утврдити властите запремине. Борба за утисак не оставља трајан отисак. Живот је мемла за парче кисеоника. Привилеговани глупо траће своје позиције. Моћ се котира као рулет пацова. Инфекције се рапидно множе тамо где се други вуче за рукав питања или не вуче никако. Драматимзације су лаке где аргументи носе штаке. Неки људи желе однос на месту интереса. Заједнице су излизане речи. Пепео попушеног смисла. Одвикавање од дволичности изазов је напора. Напор нигде не налази уточиште. Захвалност остаје привилегија прогледалих. Шкргут зуба притисак је оних који се ослањају само на своје снаге. Кафа се још дими. А људи су се разбежали да након вести загрле догађаје у којима не налазе себе. Опет је љубав постала непожељна фуснота…

Љигавост

Немам проблем са тим ко у чему греши. Опуштенији сам међу грешницима него етичким окупаторима. Досадно је живети за неки „моралометар“. Премер, одмер, законске, етичке и већ какве прорачуне. Дуго сам радио у кафетеријама, па му ту пороци, псовке, кавге, све, мада ненормално, некако дође „нормално“. Тако је на улици, мада и другим радним секторима, јер и у најчаснијим занимањима људи се показују да нису без недостатка. Адаптираш се. Престанеш да примећујеш само зло. Осим код баш оних упорних који заиста имају неки комплекс. Јуче ми је један човек причао како постоје интриге у фирми где му је радила мајка. Очекивао је од мене неку саблазан, шок, било шта – нисам се померио емоцијом за милиметар. Тако је свуда. Нема ту шта више да шокира. Лакше излазиш на крај када си унапред спреман на подметачине. Када се навикнеш – престане да боли. Не јер си равнодушан, него јер јачаш. Поглавља о вери никога не занимају. Можда је тако боље. Не знам. Јер и међу безбожницима сам опуштенији него међу религиозним фанатицима. Ипак, имам проблем са онима који греше на нечији рачун у своју корист а да после буду најгласнији у држању неких моралних начела обавезно упакованих у неку елоквентну фолију маниризма или тобоже строгог моралног кодекса. Уз наравно незаобилазан аудиторијум сведока сабраних око њихових ореола на глави које су сами скупљали као на каквој пијаци или сметилишту само да би још више доказали своју правду. У потпуности аутолишени за бољу и човечнију рециклажу. Све некако и отрпим. Вољно или невољно. Али са оваквима не волим ни пословну а камоли неку приснију сарадњу. Љигавост достојна једино повраћања. И то осећање љигавости је чак дар за такве „многоначитане и високообразоване“ профиле у знак отпора на недостајаћу људскост. И баш зато што тај бунт не разумеју, а не разумеју га јер виде само своје савршенство, баш зато радије пре бирам конфликт и дистанцу него пут лажног мира и лажне предусретљивости. Зато што сам сујетан или их не волим? Не, него баш зато што волим у њима оно што они сами у себи не воле, а склањам се да у мени не би нашли немир који њихову „безгрешност“ опомиње…

Тамница

Нешто размишљам…
Никада нисам имао некога да ми каже у детињству шта и како треба радити. Увек нека осуђивања…Дођох у године када се буквално кидам сваким атомом снаге да други не заврши тако…
Никад нисам био заговорник пакла… И навијам за спасење свих… Али заиста имам пуно искуства са људима…и након неизбројивих шанси да са неким идем до крајњих напора и километара дијалога – на крају пута некад (не увек!) видим презир моје љубави… Наравно, није битна моја љубав да се и ту не гради поље сујете. Причам за упорност нечије непомирљивости и искључивости…
Стављам се наравно у Божији угао гледања (мада је то незахвалан потез) који се не замара лако, али таква упорност и дрскост некога насупрот твоме да га утешиш, разумеш, подаш се, смириш, може да остане на нивоу не само одбијања, него и ругања које притом још навија да га омрзнеш – невероватно је!…
Ако пакао постоји верујем у солуцију да не може бити вечан, него налик робији где се неко може поправити…Али проблем је да ли човек у тамници ума жели да се поправи или је по својој вољи закључан тамо?…
Знаш ли да постоје бивши затвореници којима на слободи недостаје тишина самице а који би радо учинили неко ново криминално дело само да се тамо врате?…