Category: Ћутања


Слух

Неки људи живе за глас о другом јер их тако љубав покреће. Неки јер су жељни да чују највећи пад другог. Неки умишљају гласове јер осим себе никога другога не чују. Неки сведу цео лик постојања на формат једног ува гладног интрига, трача и клевета – то је све што од човека остане. А неко се једноставно претвори у ослушкивање другог јер је добро научио да само у другоме може да пронађе себе. Све зависи шта желимо да чујемо јер свако чује оно што жели да чује на чему и почива поремећај комуникације. И није ту расејаност толико кумовала колико злурадост да начуљимо уши само за подле ствари. Зашто се после чудимо како смо постали глуви за неке узвишене вредности? Или да је свет изгубио пажњу за нас када смо оглувели први? Јер ко слуша само себе наравно да никада неће научити да води дијалог. За дијалог је потребно да се обе стране не само чују, него и разумеју чак и када обе стране не деле исто место разумевања. Тада барем можемо знати да није све у звучним таласима, него да постоји једна другачија фреквенција која нас уједињује када постанемо тотално глуви у речима за размену смисла. Узалуд ако је само једна страна у праву а друга не, јер глувоме глас не користи. Уосталом, не ћути ли наш Бог сваким даном, па опет никоме благодатни трансфер не ускраћује? Јер и Он зна да савршена љубав ућуткује непотребне речи осим ако саме нису само простирка за размену која изграђује. Тај слух у себи би требало највише кристалисати. Да чујемо најпре шта Бог има у нама први да нам каже. И не, неће то бити шизофренија, неће то бити фамозни „гласови у глави“ који терају на фанатизам и свако зло. Биће то шапат, повремени, изненадни, када човек то не очекује а који ће створити нову мисао под небом да ономе ко слуша отвори срце за нешто апсолутно добро и другачије…

Advertisements

Већ дуго, можда предуго, једна дубока криза не престаје да нагриза старе ране не би ли се поново отвориле. Не искључујем да је проблем до мене. Не демантујем да имам неки проблем. Али, стварно имам проблем. Гадљиви проблем. Заудара дуго. Немилосрдно. Можда је агонија у оку посматрача, „доживљача“, а можда је и поглед само рефлексија онога што га испуњава када се проспе на стварност око себе. Не знам. И Бога питај шта је посреди да све што рекламира неку отворену побожност, очигледну до сваке баналне одбојности, нека је то и мени тако драга теологија, да у мени изазива желудачну киселину да ври. А дуго се та киселина крчка. Куља подмукло док не прокључа као неочекивана ерупција вулкана. Мучнина па повраћање.

Знам да немају сви људи лоше намере. Доста мојих познаника безазлено носи своје православно вероживљење. Неко заиста воли Бога и Цркву. Светињу и теологију. Уопште није акценат на генерацијском јазу. Неко заиста не може да живи без тако отвореног сведочења. Неко други живи само за надметање, парничење, свађање, позивање на ову или ону струју, овај или онај цитат, овај или онај контекст, дебатирање, истеривање правде, итд., где се уопште не полази од Христа, нити се уопште разматра Он као могућност дијалошког разумевања које може имати бар могућност ако већ не може стварност синхронизације која врхуни у Слову Очевом.

Реално, враћам се себи, мислим да сам се прво сам себи смучио са једним истим богословским фразама. Не кажем да нема изазова, да униније напредује канцерогено, да је свака чаша већег смисла испијена. Само су речи постале потрошене. Окрњиле су оно недоречено. Оголиле сваку могућност да тајна остане тајна чак и као живо присуство. Плус што оно што предајеш као сталожени плод једног апсорбованог искуства други прихвата брзонаменски као да је fast food посреди да би одмах олако, без асимилације или претакања искуства другог у своје искуство, кренуо на другу страну или тему. А друго, да су ми се смучила сва та форумисања на разним, неретко поповским, профилима. Од авангарде до сировине. Од академштине до аскетских цитата. Од поповштине до монаштине. Немам снаге у себи ни најобичнији православни текст погледати. Заморним се показује сваки покушај да зачнем ухо на проповед или неку богословску расправу. Дакле, не стављам акценат на типичан шаблон да постоји неки проблем споља на релацији: Црква-кеш-јерархија. Можда је објективније рећи да једнако замарају и они који нападају Цркву као да је она за све крива, као и они који бране Цркву као да је Богу потребна одбрана.

А волим Бога. Волим Литургију. Знам шта је добро чинити. Волим свој посао. Волим своје ђаке. Своју веру не умањујем. Али, мој доживљај је да је све то некако банално, неваспитано, једнолично префорсирано. Натемпирано прејаким идеализмом без могућности да се други човек прихвати као погрешиво биће. Да се нешто опасно пореметило и изгубило. Да је некако опасна иронија заживела са неким учауреним побожњачким менталитетом који се лако може сместити у два оквира: Они којима су пуна уста Цркве – срца су најмање пуна Бога; и онима којима су пуна уста Бога – срца су најмање у Цркви. Наравно, то није правило, да не генерализујем, али ипак може да послужи као неки оријентир отпатку о којем говорим. Зато сам и почео да пишем поезију мада ме и ту неретко Бог „гони“ у оно мало стваралаштва. Јесте, поновићу се, неке ране нас обележе за цео живот и осакате за боље сагледавање других и себе. Али, ниједна рана није толико велика да повреди оно преостало дете у нама, да макар на једно око доброте, оно неишчашено, дамо шасну погледу да у овоме свету нађе још неку лепоту која није рањена неким жртвовањем.

Да ли сам нешто разочаран? Никако. Само увиђам недовољност речи и непотпуност овога света. И питам се, бринући за здравље разноразних, не увек јеретичких, ревнитеља – колики ли је њихов пакао када од јутра до мрака полемишу и бране Цркву и разноразне трице и кучине од свега што понајмање има утемељење у стварности? Што бране увек Цркву од оних који је не нападају уопште или неких имагинарних непријатеља. Изгледа да су људи заборавили историју како се вера бранила у првим вековима хришћанства када је Црква заиста била гоњена, па сада размажени и докони пред лицем монитора, имају времена да измишљају противнике и да стварају неке псеудоапологетске системе.  Мало сам скептичан што се и око оних које народ држи за аутентичне носиоце светости и примера пројављују изопачени ликови са религиозним фанатизмом или одсуством кућног васпитања. Не знам, али искрено, нешто ме и не занима превише. Згадило ми се нешто да самоовлашћени делегати воље Божије бране Цркву ни од кога другог осим од својих психоза и фикција. Ви остали ми немојте замерити. Битно је да се препознајемо. Све остало може бити шупља прича…

Има људи који траже Бога само да би им Он рекао где да стану. Некима Бог треба као банкомат. Некима као бунар жеља. Некима као семафор. Али, како ће било ко сазрети и довести себе до одговорности ако се тако мере ствари? Дете је нормално држати за руку док не ојача. Одраслог није. Бог јесте ослонац али није дадиља. Бркамо појмове. Ако се осамостаљујемо док узрастамо, колико год падали, то није богоостављеност. Дете је природно учити да хода док не ојача. Одраслог није. Бог јесте помоћник али не може да ради ствари уместо нас. Што год стоји до наше одговорности и снаге – Он се неће мешати. Молитва није попис жеља и грехова. Молитва је дијалог. Можда Бог не одговара нивоом комуникације који познајемо, али то не значи да Га не можемо пронаћи у себи или Цркви. Молитва треба да нас уведе у дубљи однос независно од димензија жеља. Мало дете мери љубав према томе колико му родитељи испуњавају жеље, мада и ту греши. За одраслог такав ниво релације између њега и Бога је неумесан. Јер ако идемо логиком детета онда Богу одричемо и љубав и постојање само зато што нам није остварио неку жељу. А то је сувише незрела поставка за некога ко држи себе одраслим као хришћанином.

Страх

Узалуд се човек плаши света. Нема човека који нема неку слабост, рану, грех. Плашимо се бољих од себе, па стварамо себи отровне комплексе. Плашимо се горих од себе, па стварамо себи опасну гордост. Или једне сувише идеализујемо, или друге сувише понижавамо. Незнање лежи на оба фронта. Јер у дубини обе позиције почива човек који мери себе одмеравањем других. А где одмер дише – остаје само огорченост да кидише. Љубав све поједностављује. Она не ствара вештачке системе за наводњавање лажног мира. Где је љубав – страх нестаје. Ето колико је једноставно…

Одобровољавање другог не подразумева да мораш правити будалу од себе. Ако одобровољавање успе по цену твоје будале – похвално је, јер не мислиш високо о себи а другог си насмејао, али ако други остаје зловољан пред твојом будалом, онда такав високо о себи мисли а ти и поред памети будала испадаш. Евидентно је да крутост другог открива због самоумишљености свој положај лика као будале, али будући истинским идиотом његова памет то не може знати јер сувише воли себе. Зато твоје одобровољавање чувај за оне разумније који своју зловољност не воле више од тебе, и за које си понајмање будала колико год се таквим представљаш. Јер где нечији хумор и утеха и смисао открављује другог – показује се величина једног и другог, а где само један врши саботажу – извргава се руглу и један и други без наде да другачије може бити.

Крајности

Има нас разних. Углавном неке логике иду линијом крајности. Од очекивања до разочарења. Од фанатика у великом до фанатика у малом. Интелигенција ту не заостаје за глупима. Али, ту су и људи „просека“. Људи свакодневнице. Људи инертности. Некад ни хладни, ни врући. Некад питки, некад бљутави. Није ни то проблем. Проблем је како људи просека гледају на Цркву. За фанатике у малом – то је кућа магије. За фанатике у великом – кућа није ни потребна. Морални фашизам може марширати на оба фронта. Забрињавајуће је колико људи на Цркву гледају као на моралну установу. У Цркву не иду јер Црква не испуњава њихова очекивања. Пошто сабира грешнике, у њој виде издају морала. Они су моралнији од таквих грешника које Црква покрива, те зато и не иду у Цркву. Јер, Црква се компромитује, по њиховим мерилима. Али у томе и јесте сав парадокс. Јер Црква није морална институција. Баш зато што окупља људе разних профила, професија, сталежа, па ето и грешника, баш зато не кокетира са злом него тражи за свакога оправдање. Друго је питање да ли се неко заиста стиди свог греха или само маскира своје безумље сакривањем иза леђа Цркве. Црква је спроводник Божије љубеће светости. Благодати која чисти сваки недостатак и која моралне пропусте уздиже на пиједестал светости без обзира на моралне дефекте. Очигледно још не разумемо поруку Христове Жртве. Зато тако злурадо избегавамо место светиње изговором властите супериорности над црквеним члановима.

Мегаломанија

Ако хоћеш да храниш своју мегаломанију – довољно је да створиш зависност другог од тебе. Тако ћеш лако контролисати другог, јер ћеш га правити будалом. Ти ћеш увек знати све а други ће увек да смета (чак и као ученик!?), али ће имати ту несрећу да те трпи. Тако је негде и са родитељима и децом. Уместо да их осамостаљују, везују их толико за себе да им поништавају и могућност личног развоја као и развоја неког дара. Тако деца постају кастрирана на више нивоа: емотивно и талентовано. На крају ни сијалицу не знају да промене на лустеру, а камоли да запале сијалицу за животом у себи…

Ако хоћете да уништите једно друштво, нацију, колектив, институције, било шта и било ког, па ето и Цркву, само уведите што већи број закона и законика, прописа и прописивача, и на крају ћете добити толико бесмисла који ће увести апсолутни хаос у свима и свему.

Данас закони у целом свету одлучују о судбини човечанства. Можда звучи антиномично, али управо закони стварају идиоте од људи у свим институцијама или моралним пројавностима човека. Од друштвених сектора до приватног живота појединца. Углавном се полази првом логиком асоцијације да су закони ту да коригују друштво, да учине свет бољим местом, да се смањи криминална стопа, да се омогући бољи развој једног система заштитом самог система, итд. Ништа од тога није спорно. Премда може бити спорно у зависности шта иза сваког закона као намера и последица стоји.

Проблем је када човек изгуби властити компас темељећи свој идентитет искључиво у запреминама “законске верификације”, односно, да само оно што је “дозвољено” или “што се мора” јесте једини критеријум постојања. И људи се оријентишу и дресирају некритички на основу брзосмењујућих закона који се само надопуњују (или истискају оне претходне), то јест, оних прописа “којих данас јесте а сутра нигде нема”. Појео вук магарца. Што је било – нема вредност више. А неко је свом силом пустио корење, макар и привремено, у апсолутизам управо тог стално-измицајућег модуса битисања којим је мерио себе или друге. А онда се нађе затечен и преварен када дојучерашњег ослонца више нема. Зато се лако да приметити колико “законски обвезник” (читај: морални фашиста) пада у резигнираност сваки пут када примети да неко не стоји у неком законском аршину, јер није тако “моралан” као што је он који се држи закона. Или, да набаса на ону плтику затеченост да неке суштине не познаје јер их не познаје његово спровођење закона које је од младости држао као лојалан грађанин „добар“ породици својој. Јефтина једначина. Тако се људи заклињу у законе, показују им преданост, у њима се крећу, а неретко због плате трпе своје дресирање. Наравно, огорчености не би било када се не би гледао у туђ тањир. Отуда она јадна саблажњавања.

Нико на свету није слободан од закона. Свака држава доноси своје прописе. Од легализације зла до разводњавања друштвеног развоја. Људи се клањају законима. Златни идол. Није битно ко доноси одређени закон и чему он служи, него да ли се испуњава. У томе је сва кладионица. Кроз шпијунку закона човек мери истину свог бића и бића света. Некад и себе, мада је евидентно да је сваки закон конципиран тако да унапред остави рупу у себи како би човек могао неометано себи да дозволи кривљење истог. Постало је ирелевантно колико Бог не мари ни за један закон. Моралисти се чак и данас саблажњавају на “неморално” понашање Богочовека који је, ето, Себи могао да дозволи кршење неких закона. А ствар је јасна била још пре више од 2000. година: Човек је господар над законом а не закона над њим. Симболички речено, човеку је могуће бити „панкер“ а да не заврши у радикалном нихилизму или есктремном револуционаризму. Можемо се дотаћи и Мојсија. Јер, Исус, упитан зашто не поштује одређене законе одговара (парафразирам) да су се многи закони дали не јер су били последица воље Божије, него тврдоглавости народа и тврдог срца. Закони, библијски или људски, су последња мера позива на људскост којих се по слободи људи нажалост не би сами никада сетили. Већ ту се може видети фамозна дистинкција између најамника и синова светлости. Робовима је закон потребан јер сами немају иницијативу за било каквим добром осим добра по сили и наговору. Негде ће и атеисти са правом оптужити хришћане да се Бога држе само зато што сами нису довољно морални (иако, наравно, није морална платформа суштина побожности).

Зађемо ли мало дубље, видећемо да су законске санкције за оглушиоце много бруталније од закона Божијег који парадоксално није чак ни закон већ жеља Божија да свако пронађе сопствену слободу и достојанство и синергијску реализацију унутар свог идентитета (то је оно: “да се сви спасу и дођу у познање истине…”). Само човек са Богом у себи не осећа притисак ниједног страха од било каквог закона, јер се према Божијој вољи нивелише. Таквом човеку није потребан ниједан закон. Осим закона савести положеног у срце, као код незнабожаца (што и апостол добро примећује), такав човек се неће огрешити ни о један закон. А где Божија воља доминира, или “озакоњује” срце према мери дара Духа Светога, човек показује испуњавање “законске норме” и у свим другим законима. То пак не значи да постаје инфантилан и/или инфериоран пред лицем закона. Има власт да га доведе у питање. Или да га попут Христа прекрши. Да испита место смисла у “овлашћеним формама” пулса цивилизације. Јер се данас можда више него икада самим наметнутим законским конструкцијама “цеди комарац а гута камила”. А да суштина нема никакву дубљу потпору. Штавише, да нема смисла уопште осим смисла идиотизовања самих држача закона који и данас више воле форму од суштине или слово закона од смисла закона. Шта год подметач и садржај истог био у питању.

Погледајмо само законске пропорције о употреби дувана. Човек мора да изађе на улицу да би запалио цигарету а можда заживе нови закони где неће смети пушити уопште на јавном месту. Погледајмо онда предуслове да будеш примљен као пацијент у Дом Здравља. Није спорно да се пацијент прими преко реда ако има већу тескобу, али је проблем што се и заказано време не поштује уопште. Онда перипетије у просвети око једне оцене ђака или на који начин професор мора дати оцену. Читава „кука и мотика“ око инспекције. Или да не сме избацити ученик уопште. О предусловима за Причешће. Да ли је човек крштен, да ли је постио, да ли прима свештеника у свој дом, да ли редовно долази у храм, да ли се исповеда, да ли има духовника (на овом задњем се може писати у томовима). Ниједан од тих прописа није важио за апостоле. Шта тек рећи за законске небулозе и девијације које говоре о правима деце јер је неко “паметан” дошао на идеју да дизајнира закон који ће сачувати слободу детета тако што ће “педагошку ћушку” и “злостављање” ставити у исти кош?  Или, шта рећи о политичким заврзламама. Или, „месијанским очекивањима“ од политичара који толико “воле” закон да само смењују своје позиције (али не и (не)радна места) уносећи толико дихотомија унутар конструисане атмосфере од које први сами одступају? Можда није крив закон, или излизана прича о малверзацијама, већ склоност идиотизма да се дуплира закон ради закона у циљу затупљивања једног народа. И колико километара треба препешачити и тона сати сварити да би се само један закон протумачио са својим импликацијама а камоли да се може применити.

Хајде на крају да банализујемо: да ли треба поштовати законе? Али, није ли слично питање концпирано на оном кушачком пред Христом: “Треба ли плаћати порез?”. Исус се не буни. Зна да може доћи до анархије. Зна и да држачи закона опет не долазе до врлине као осуђени фарисеј спрам цариника у храму. Исус чак и пред Јованом Крститељем показује истрајност у законима тадашњег света да Јован треба њега крстити иако то није нужно. Али, у разговору са апостолом, да не би дошло до већег зла указује да иде до мора и извади из рибе новчић. “Шта мислиш, Симоне? Цареви земаљски од кога узимају порез или царину, од својих синова или од туђих? Рече му Петар: Од туђих. Рече му Исус: Значи, синови су ослобођени. Али да их не саблазнимо, иди на море и баци удицу…” (Мт. 17, 25-27). Он зна да за синове светлости ниједан закон, па ни Мојсијев, а данас било који, не може дати вечни живот. Да све то може бити “шупља прича”. Да човек није ради закона. Да не мора уопште да га држи, него да се други не би саблазнили јер можда немају већу меру за коју би се ухватили (оно апостолско да поред „тврде хране још траже млеко“). Због тога показује поштовање према законима и властима овога света, али ставља до знања да то није база из које човек треба да црпи своје постојање и своје батерије. Јер, ниједан закон не треба да буде мера човека, нити покорност било ком закону треба да буде одређење човека. Слабима је он потребан. Ради поретка овог света који се често чини више извештаченим у спровођењу прописа неголи реално смисленим. А да би се Д/други срео, законска диоптрија се мора скинути са очију. Једино такво „цепање храмовне завесе“ (Мт. 27, 51) може извести човека на долину благодатне еманципације у којој је познање Васкрсења и заповести љубави (Јв. 13, 34) једини критеријум који уздиже човека изнад свих трагикомичних закономерности.

Прогресија

Данас су сви експерти.

Данас свако има своје мишљење. Добро, неко и нема.

Данас се сви у све разумеју. Добро, неки се не разумеју али не желе да се осрамоте као да не знају.

Данас је пуно вести на сваком кораку. Свако се хвата за контекст и ту лоцира своју усаглашеност или неусаглашеност. Некоме је сва кочоперност једина аргументација.

Данас су многи бунтовници. То је тобоже одлика мислећих. Нема везе ако ће се у име побуне некоме недужна глава разбити.

Данас су сви толико гласноговорници у име вере, правде, морала, заједничких добара, политике, итд. да се од њихових детонација не види више ниједан покрет који би променио свет.

А једно у свим стварима се не види и то је ако не намерна подмуклост онда сигурно наивна конструкција: Сваки почетак генерализације неминовно је зачетак банализације. Зато нам тако „добро“ иде!

Завоји…

 

У откинутим фантомкама хармоније нема. Свет живи за депресивне композиције. Мелос је испупчен. Нота дисхармонична. Алтернатива обогаљена. Наивним се чини потпаљивање веће смислености тамо где је она одавно прогнана. Свет се печатира разним грчевима у којима се прокламују разне „вечне” вредности и „разумни” ставови. Авети живе своје идеологије на рачун човека спрам себе. Њима више није битна величина човека, јер више не постоји ни параметар по којем се вреднује вредност човека. Сва дигитронизација другог почива у чињеници наплате зноја другог. Од вапаја за смислом остао је само лавеж луталица. Мада се и лавеж чини излишним претакањем у досадне фразе који само ометају поспане станаре бесмисла. Где је инертност и утопија, илузија је укуснија. Није пожељно будити учмале духове. Ту нема оног хришћанског мира који се затиче у лицу другог. Мир је остао на маргини света као универзално мерило отклона другог. Једино у некој унутрашњој анархији човек може наћи изазов да сретне Бога. Довољно је хаоса у свету. А чудно је како се неке ствари никако не мењају. Сва та помама за надменошћу живљења, за похотом очију и свих тих многозналаца који више имају ставова него разума. Ћутња је десакрализована, потцењена. Ћутачи су презрени јер нису део система а ни против система. Њихова неутралност вређа и верујуће и неверујуће. Многи њоме подразумевају извесни проституизам којим се долази до позиција или којим се тумачи наводна легализација зла. Није у томе кључ. Поента је у стицању Христовог ћутања пред Пилатом. То није ћутња некога ко је обестемељен или понижен. То није ћутња која легализује пасивност и обамрлост. Још мање неког ко брине за свој положај. То је немост која кида гласноговорнике који се вековима не умарају од својих програма и репрограмирања свести. Пред нама је ћутња која говори са Богом у себи. Пред Пилатом овога света Христос у човеку није жртва већ обратно. Људи су помутили место смисла у себи. И да би се заиста чуло нешто ново под небом то нису речи већ тишина у којој Бог живи. Међутим, за неуротичаре ово је саблазан. Неуротичари морају да булазне, да се боре за своја права, за своје речи, за своје катедре, ставове и идолатрије. Чак и за своју теологију!!! Морају некако да купују гласове. Ако не говоре, неће имати чиме да плате порез или да докажу своју вредност. Отуда сво то тискање у прве редове. Јер немајући језике Педесетнице отимају се за језике овога света. А на врховима тих језика Духа нема. Постоје само завоји…zavoj-620x350-620x330