Category: Ћутања


Линија

Док не покажеш другима докле смеју ићи неће ни знати до које линије смеју прећи. Можда неки од њих не знају и неће научити шта је љубав, али ће барем научити шта је поштовање. Али верујем да где се неко учи поштовању да не стоји далеко од љубави.
Сукоб је можда споран једино ако нема љубави, а често је, мада не увек, јер живот уме бити бруталан, животно искуство такво да обе стране глуме несхваћеност и срџбу док испод себе крију најискренију љубав у којој нема ривалства, ни зависти. Погледајте изблиза сукоб мајке и детета или брата и сестре. Не може се ту говорити о мржњи, може само о сукобу, а опет, није сваки сукоб девалвација љубави. Зато само тајна чисте љубави може непристрасно увидети наивност једног конфликта који тражи привид дистанце, јер добро зна колико једна страна за оном друго безусловно чезне.

Advertisements

Талог

Да вас мало опустим. Да се не осећате превише ружно. Сви смо очајни. Највише они супериорни и недодирљиви. Који мисле да стоје. Не будите превише строги према себи. Не заслужује ни пас да се третира као монструм. А ви сте више од пса. Човек. Икона. Икона на две ноге. Добро, можда не носите ореол као шешир, али може се бити симпатичан на више начина. Боље симпатичан него симптоматичан. Не тражим да се смејете. Осим да се насмејете томе колико смо потресно смешни на које све драматичне начине кријемо своје безнађе. И већ ово сазнање је довољно да се не мисли превише озбиљно о себи. Да се не уништи и оно мало елана. Духа. Да се наивно поверује дисторзији. Да се човек опусти. Далеко од све ове маскараде. У продаји најбољих делова себе као на пијаци или месари. Ако већ бирате пут голготе, онда нека се смањи доза патетике а појача нанос емпатије у којима се не морају разбацивати речи и емоције на све стране. Биће довољан зној. И мало достојанственог крварења када нико не гледа. Све преко тога биће неумесно. Субверзија која отмено користи салвету након прождрљивог апетита сујете…

Некад ми је криво што упркос доброј вољи живот установљује своје оштре шамаре. Да, ипак, не заборавим јучерашњи дан. Диван. Свечан. Озарен. Упркос поспаности која се граничила са благим обрисима летаргије. Ваљда дочекани викенд пре послужи да скупиш преостале федере и шрафове са уморног нервног система неголи да се одмориш. Али, јуче је ипак био дан одмора. Први пут се десило да каснимо на Литургију. Нисмо знали време почетка мислећи да је сатница увек иста. На моју радост чак се и проповед ближила крају. Јесте, причам искрено, не волим проповеди. Нема којој нисам дао шансу, али ме је ретко која дотицала. Можда зато што и сам проничем шта ће писац унапред да каже или од ситости за оним што стално говорим и пишем не осећам потребу да примим слово. Пита ме жена да ли је служба готова. Кажем духовито да би се народ после причешћа већ осуо и да није. Онда ми жена дискретно каже да не певам толико гласно. Кажем да нам је то служба. Каже ми одвећ комично да не журим за свештеницима, а ја да је Црква мој дом и да не журим нигде. Шта ћеш, ја ко мува без главе, па и жени дођем као треће дете. Ми који једемо хлеб кирије немајући свој кров над главом лакше перципирамо Цркву као своју кућу. Мало нам жао што каснисмо, али крепих жену да смо, јеванђељски речено, радници 11 часа. Јесте, навијач сам кратких служби, али то не значи да бих скратио љубав према Богу. Тако да је било чудно искуство одмах се причестити по доласку. Добити исту плату као они који су ту од почетка службе. Извиних се Богу у мислима а народу захвалих што се молише до нашег доласка. После се мало одужило време водоосвећења, па је деловало да се није каснило уопште. Појачах молитве први пут затворених очију, ушушкан топлотом тискајућег народа, али ме млађе дете сецкало стално да отворим очи јер је мислило да као коњ спавам стојећи. Онда су почеле ноге и крста да боле по стандарном типику анатомије. Осећала се велика радост у ваздуху упркос боловима. Крадомице, помишљах тад, као и уочи Божића, ко би био толико луд да вековима гради храмове, долази на службу рано изјутра и стоји на дебелом минусу а да нема Бога. Онда ме молитве свештеника прекидоше и летење птица у светосавском храму. Заузимаше положај попут неких стражара, па се питах узима ли који анђео обличје птица. Укључих се на low mode режим, те отимање за свету воду избегох. Повратак кући је био веома хладан. Улазак у тролу. Сви некако драго-контузовани. Испуњена ћутња. Нема ни дечије граје. Збир мира на рушевинама природе. Улазак у стан. Хукћем као пензионер да нисам више за неке акције и да молим Бога да нигде не идем. Леп ручак. Деца певају од радости све шта им падне на ум. На крају поднева мама и тата налазе починак а рутина дана типично покушава да преузме своје стресно кормило од остатка дана. Недеља, лепа као и увек. Али чешће као подсетник за предстојеће радне дане. Помишљам да ми је жао што је ико под небом дошао на идеју да створи новац и да се усуђујем рећи да је сваки одлазак на посао и школу некако недоречено противприродан. Јер се нико не радује одласку ни на посао, ни у школу. Избацујем смеће и гледам промрзле грађевинаре којима су сви дани исти. Којима је недеља иста. Проклето надничарење да усрећимо највољеније а да баш са њима због новца не проводимо време. Како се и ми хришћани лако смућујемо да нам недеља постане обично сивило нерасположења упркос примљеној благодати. И ништа ново под сунцем. Сасвим обичан дан…

Живот као продубљивање своје егзистенцијалне опредељености за благонаклоност благодатне вере. Обожење као свагда актуелни процес о-Духовљења у Литургијском Богу. Аскеза као неусиљено живљење Христом по добровољном понирању у созерцатељне логосе. Молитва као глувонемо дисање и неизговорена комуникација са гласним присуством Бога. Мир као испуњена празнина од додира светодуховног свепрожимања. Мудрост као отисак Божијег карактера који створеност усисава у нествореност чинећи да замукне свако слово. Радост као покривач љубави према свему што носи покрет. Опроштај као разумевање људских намера услед којих долазе слабости. Есхатон као увек присутни стадијум освећења пропадљивости историчности и патологичности. Црква као ванземаљско присуство Небеса на земљи. Врлина као продукт одобровољавања у благодати Божијој. Љубав као узрастање целовитости у присност Оца, Сина и Светога Духа. Хармонија као одвезаност од наслаганих острашћености овосветским полуреалностима. Кротост као умудрење Богодоличном светлоозареношћу. Тишина као преображајно усађивање у љубећу замишљеност. Страдање као изломљеност гордости и као могућност спасења неинфициране Духоносности. Kонфликт као изазов исцељења узајамне палости. Туга као смирење пред туђом слободом и као активна засталост пред интроспекцијом и богоспекцијом. Бол као вриштеће откровење нечије ипостаси. Грех као солуција покајања у којем благодат укида размножавање страсти. Смрт као усамљивање пред Тајном Божијом и као о-васкрсавајућа утеха. Тензија као могућност припитомљавања дрске напетости и као делатно препуштање Божијој икономији. Време као постоље у којем Бог пројављује и дејствује Себе овековечујући друге Собом. Музика као предах од непотребних аналитичности и брижности које удаљују од континуитета живеће вере. Пријатељ као перспектива есхатолошке новине која драгоценијом креативношћу осмишљава садашњу непостојаност. Догађаји као благодатне слојевитости у којима Бог Себе открива на различите начине. Реч као претходница облагодаћености која израња на површину личности у слави Божијој. Поглед као међуљудски додир недодирљивих личности у топлом сједињењу и као благодатни прелазак преко других који самим погледом излива светлост на погледане. Одговорност као суштински преокрет идентитета утемељеног дотад на фиктивно-потрошачким калупима сладострашћа. Скромност као независност од других – не без људи већ без њихових интрига и навијачке подршке у ширењу гета против других. Осмех као искрено искуство реалног Царства Небеског. Смирење као активна непокретност у Богу. Ум као достизање недостижног и као недостизање достижног. Осетљивост као могућност приопштавања благодати Господњој и као супротност злој сензибилности – сујети. Смисао као кидање костију и меса да се допре до нове природе и суштине. Нада као знамен и подсетник да ће све једном престати и метаморфозом Духа добити други облик и значење.

Огољеност

Огољеност трпи сводивост. Обнаженост лако изгони бреме смирења. Свученост прождире тајну. Голотиња десакрализује тајну. Јер у тајни јединства љубави чак ни тада потпуна обнаженост није могућа будући да једно тело својим телом обгрљује тело другога. Давање закључака је горе од срамоте другог јер уноси осуђивање. Тело је носилац светости. Скривеност отпушта непријатност. Али њена одећа није у камуфлажи смрти, нити у шминкању леша. Склупчати се у тајну може само онај ко је свестан своје срамоте. А такво сакривање не може а да не буде насељено валовима бесмртности…

Не покреће човека пут већ оно што се налази на крају пута. Ниједан пут није сам себи циљ него је показатељ онога шта на крају следује. Одатле почиње свака мотивација или демотивација. А ко се крпи на сваком кораку пређеног пута мора пре или касније поклекнути. Губитак снаге није фаталан. Фаталност долази од прекида путовања узрокованог прекомерним надражајем. Ту већина чворишта долази из зоне малодушности и самосажаљења. Фамозни комплекс несхваћености који узрокује сујетну изолацију. Прекид кисеоника. Обуставу живота. Вера није фиксирана парола. Веру треба изнова обнављати. Борити се. Подгрејавати усахла жаришта. Онда ће доћи рехабилитација. Помак. Без освртања колико се корака направило и колико још тек следује…

Свако има неку љубав у коју је себе положио. Или би барем требало да је тако. Некоме су то неки други ветрови у коси. Незахвално је процењивати било какав проток увиђања свуда, са било ким, о било чему, тамо где ватра субјективности доминира. Узима свој данак. Неки зупчаник једноставно сломи се. Тешко је бити сам са својим пројекцијама. Утваре углавном имају добре аргументе. А тада је тешко отргнути се од заборава истинских вредности. Од парчета историје коју крчиш повременим лоботомијама бесмисла не би ли направио продор у нови свет. Свет који свет не види као што ни пора на плућима не мисли о кисеонику. Не знам. Али знам да је живот леп када хоћеш тако. Кад не размењујеш погледе са приватним демонима себи иза леђа. Добро, и семе диоптрије са онима како им следујеш. Лепо је кад поштујеш друге. Када те нико на то не тера. Када ти је и Бог најбољи пријатељ, јер желиш да га видиш тако. Страх од ауторитета је за бескичмењаке. Тоталност некреативног тресе срамоту са људских лобања као са својих блатњавих ђонова. Превише изговора. Превише грча. Ми немамо појма шта радимо у овоме свету. Ред, рад и дисциплина? Купуј, продај? Резервације за зимовање и летовање? Каматни и бескаматни кредит за стан и ауто? Јести, пити, и са утварама говорити? Сликати се, о, да, сликати се! О тој пролазности и драматичности рутине говорим. Морају се негде подвући линије пристојности. Не маниризма, већ пристојности да себи даш шансу да неки закопани таленат извучеш из својих црева и испоштујеш као набољи цвет у башти. Нешто што не трпи учауреност и кројење шаблона. Нешто што не трпи уобличавање али може да носи у себи врелину истог. Јер, неке форме морају да постоје, али не и да постану меродавност туђе потврде. Тако се други сакати. Не прихвата се условљавањем своје фрагментарности. Исто важи и за оне који са породили бреме на црквеним пашњацима. Заправо, лако је бацити сидро тамо где је непомак једини чин наводне одговорности. Пуно је таквих који грме са кровова а да су њихови домови одавно опустели. У одсуству изазова – време се просипа на испразна празновања. Муња без грома и детонације се не узима за озбиљну претњу. Стваралаштво није тако неодговорно да толерише фразе и флоскуле. Нарочито не у егзистенцији свог домаћина. Није одсутан ни парадокс да неки ствараоци (посла, породице, деце, научних радова, итд.) не живе. Личе на живе али не живе. Ћуте о тој страшној тајни. Ућуткивањем свог личног незадовољства паразитирају на стваралаштву које можда нису сами ни бирали. Која иронија и парадокс! Да буду робови у своме! Од тога мора болети желудац ако већ не боли срце и памет довољно. И на крају, ипак, остаје љубав. Та проклето дивна привилегија најпрезренијих злочинаца над својим савестима. Јер нема савести довољно код других, па њихов сувишак креира кутак савести за оне којима љубави највише недостаје. А то не може без бола и стида. Јер се не стиди онај ко треба, него онај коме је туђа глупост највећи злочин а да се не стиди нимало…

Питање

Уморан сам. Старим. Док верујем у то. Као и обично, са времена на време, људи ми постају напорни. Оптерећују ме. Знам да је и до мене негде проблем, јер се не виђам са пуно људи. Не виђам се заправо уопште. Чак и кад ми се догоди чудо једном у месец дана да могу имати своје време. Не, тад журим панично у неке нове авантуре. Измишљам задатке за себе. Изговарам се сам пред собом јер не желим да отпочинем. Постављам дистанце унапред. За сваки случај. Да преварим свог двојника који воли људе једино са даљине. Не знам. Чудан је овај свет. Гуши ме саобраћај толиких протока вести. Данас су сви емотивно повређени у нечему, па нуде поуке све време. Немам појма где сам ја у тој причи. Покушам ли да понудим нешто ново, саплићу ме људи. Некако, као да се све отима између оних закопаних у древност мишљења, стерилни за нешто ново, док друга армада грли само новитете који по сваку цену морају да имају радикални пресек са коренима. Реално, мене жуља кичма за било који фронт ако осетим нечију сујету или нечије наметање. Ту и себе прозивам, па тако очекујем и од другог. Жао ми је што сва та многооптерећујућа растрзавања на свет сензација не воде никуда. Наравно, не говорим о одсуству емаптије или намерној елиминацији исте. Напротив! Говорим о људима који Бога-питај-како су дошли до одређених позиција, немају појма ни са собом шта да раде а камоли са онима који долазе да им понуде нове идеје. Други се патентира према мери своје глупости а патент другог се протерује под условом ако је бар нешто могло од њега да се испије и украде. То су ти нови визионари! У потпуности лишени емоција док зарађују своју плату. Шта знам! Некако и ја постанем након свих експлозивних себедавања помало равнодушан. Не кажем да ми се срце охлади за љубав, не, него да када увидиш сударе са световима искључивих, који све граде и мере према мери свог лика, унапред алергичних на друго и другачије, да увиђајем да не можеш нешто да промениш – можеш само да се повучеш у свој свет. Не на исти начин и не као акт побеђеног, него да бијеш неку своју битку, макар и у замишљеном кутку ниских удараца, тамо где не мораш некоме доказивати своју несхваћеност. Доказивати у данашње време своју несхваћеност потврда је мегаломаније. Зато после и остају боловања. Мени је и то таштина! Када урањам у светове моје деце, немам таквих пијавица на кожи. Не губим се у досадном набрајању колико власи почупане косе и нерава је у мојим рукама остало. Не, тад сам далеко. Усидрен у машти деце где једна игра препорађа много више од завиривања у најфантастичније философске пределе. Када сводим све ове редове на неко дневничко заседање, не могу да се отмем утиску да ли ми је било шта од написаног битно. Има ли ту неког јачег смисла? Или можда треба у себе да заријем нож још увек који ће да ми покрене веће питање? И шта ако је такав сваки човек? Ако свако носи неки нож који га боли, недефинисан, а баш зато због недефинисаног и шири колутове боловања, а да нико не сме да га извади да не би искрварио на смрт? Не знам. Али знам да свима нама време понестаје, јер одсуство питања је ипак оно што га кида…

Кавез

Може неко затворити птицу у кавез али она неће због туђег хира да престане са певањем. Истина, може да се раслаби тиме што нема где да рашири крила, али њен дух ће показати своју постојаност. Исто је и са великим људима. Може их неко затварати у тамнице, али ако неко од своје ћелије направи дом молитве – неће престати са великодушним себедаривањем. Истина, може се раслабити за веће подвиге, али је сигурно да ће његова молитва донети промену у свету колико год да свет о томе ништа не зна. Али зна Онај који ће једном сломити сваки кавез тако да ће остати само она решетка коју ће сами злотвори пожелети. А да ли ће кроз ту шпијунку моћи да виде онога кога су држали далеко од слободе, остаће питање за њихово себедаривање…

Немој се оптерећивати евентуалним бродоломом. Њега имају само они који се не плаше да путују. Који не стрепе да напусте сигурне границе и љуштуре.
Да би човек стекао неко искуство, мора да напусти усидреност на поузданим острвима. То значи осмелити се да изградиш нове видике. А ко тако чини – не чини малу ствар, јер ако пребацимо такве напоре на метафизичу раван онда такво отиснуће није ништа мање од ходања по води. Јер напустити сигурност може само онај ко се настанио у покрету који не трпи никакво везивање мање од љубави…