Category: Ћутања


Одраз

Када неко згази реку, она не губи ништа од своје суштине. Када неко помути њену површину, она ништа не губи од свог спокоја јер се опет поврати у првобитно мировање. Исто је и са човеком којег су многи намучили али се усидрио на непролазном темељу. Човек је пролазно биће али то не значи да је безвредан самом пролазношћу. Протицати, значи бити. Као река која ће можда једном и пресушити, али то неће променити ток одакле долази и куда даље настаје. Толико је човек комуникативни мост између неба и земље да је Сам Бог пожелео да он, колико год био прљав као река – никада не нестане. Уосталом, када сунце озари реку, површина воде не показује прљавштину реке већ одсјај сунчевих снопова. Исто је и са човеком који није равнодушан према својој вери, јер колико год био прљав, Бог је тај који чини да у њему засија и да се на њему види само оно најлепше…

Advertisements

Држање

Није сваки загрљај дело љубави као што ни сваки пољубац није увек мерило одсуства лицемерја. Човек се може пројавити на разне начине. Симулирати нежност, обраћање. Али, не може преварити инстикт, интуицију. Барем не увек. Начин на који држи некога за руку. У том држању може се много тога наслутити. Да ли је реч о посесивном човеку, некад насилнику, који не дозвољава другом продор љубеће слободе, или је посреди човек који по начину како држи, или бива придржан, самим собом манифестује љубав као рефлексију онога у кога се уноси, кога разуме и до кога допире.

Спознати своју смртност не значи пасти у очајање. Спознати своју смртност значи прекинути доток надмености, увидети да човек не може на својим снагама и лепоти градити живот који се унапред разлаже. Турболенција света крије од човека његову фрагментарност. Не дозвољава му да узме ваздуха када властита пролазност покуца брижно на његова врата. Имати свест о својој смртности значи имати свест о крхкости свега што трпи постојање. Очајан човек мисли само о томе како је његова смрт фатална. Онај ко полаже Васкрслог у гроб своје душе зна да и даље умире, али не драматизује о својој смрти јер брине само о смрти другог. Несебичан је. Жели да превазиђе постојеће рамове у слику која не вапи за пропадањем. Јер то је слика света коју затиче. Живети, то значи умирати сваки дан за један дан. Умрети, то значи не престајати да живиш чак и онда када дани и други нараштаји наставе да стварају своје циклусе без тебе. Али, очајавати, противприродно је кретање које поништава чак и саму смртност као могућност сједињења са лучама вечности…

Можда су путеви једног светитеља сувише претенциозно и максималистички схваћени са чемером свих оних правилника који тобоже треба да устроје једно супериорно и идеалистичко понашање непогрешивости. Мало коме је пало на ум да је сваки човек свет самим тим што је човек. Чак и да греши, поштовање које му указујеш открива твоју светост. А волети грешника данас није могуће људима који сувише озбиљно себе доживљавају. Могуће је само онима који носе своју безазлену неутралност, макар и са понеким егзистенцијалним пехом коју још зовемо окрњеност и несавршеност бића. Тек на такву мускулатуру човека ореол Божији неће се постидети да рашири свој престо, а после га нико не мора подучавати шта је то љубав, шта светост, и која је вера меродавна, када њему самом то више неће бити битно…

Приоритет

Пакао се не мења. Ако хоћеш да уништиш своју љубав, онда само дозволи свим другима осим вољеном бићу да се умешају у ваш однос. Опомена је увек иста: схвати ко је твој приоритет. У супротном, ако ниједна страна, фамилија и пријатељи, немају разумевања да увиде проблематику примарног, онога што се изграђује, а себи дају за право да се мешају унутар једног односа, или још горе да намештају, премештају, устројавају један однос у којем они нису база ни полазиште, онда ће увек испаштати они који се воле. Ако су толико глупи да занемаре једно другог ради неког трећег. Ко год трећи био…

Окретање леђа – дефицит људскости. Одвратити се од другог – пут је сиромашних. Обогаљених. Најлакше је отказати другоме терапију сусретања. Донекле је разумљиво ако је проблем до другога, који има неку рану са којом не може да изађе на крај (на крају крајева, сви смо ми негде мала искомплексирана бића оптерећени аутопромоцијом пред замишљеним другим), али није разумљиво за некога ко држи себе за нормалног, слободног, ко се труди да постулира себе на дубљим силама равнотеже. Некада ни то није потребно. Довољно је да те се неко постиди скретањем погледа, а опет ни свако скретање није аутоматски атак против другог. Имамо парадокс. У сваком случају, ставимо ли фокус на људскост, основе уљудног понашања где те неко не мора подучавати шта значи поштовање другог, грозомора се огледа у томе да неко тим минималним, краткосекундним, одвраћањем од другога, може показати сву бласфемију свог постојања. У само неколико тренутака…Чак и ако недуго затим покуша да у себи установи здравији баланс од којег је претходно одступио…Тако настаје пад. Тако аскетизам који би да превија ране…А да је само једно потребно…Љубав која све поједностављује у целину поплочаног синхра где се свој мир и поштовање другог тако лако не жртвује…

Слух

Неки људи живе за глас о другом јер их тако љубав покреће. Неки јер су жељни да чују највећи пад другог. Неки умишљају гласове јер осим себе никога другога не чују. Неки сведу цео лик постојања на формат једног ува гладног интрига, трача и клевета – то је све што од човека остане. А неко се једноставно претвори у ослушкивање другог јер је добро научио да само у другоме може да пронађе себе. Све зависи шта желимо да чујемо јер свако чује оно што жели да чује на чему и почива поремећај комуникације. И није ту расејаност толико кумовала колико злурадост да начуљимо уши само за подле ствари. Зашто се после чудимо како смо постали глуви за неке узвишене вредности? Или да је свет изгубио пажњу за нас када смо оглувели први? Јер ко слуша само себе наравно да никада неће научити да води дијалог. За дијалог је потребно да се обе стране не само чују, него и разумеју чак и када обе стране не деле исто место разумевања. Тада барем можемо знати да није све у звучним таласима, него да постоји једна другачија фреквенција која нас уједињује када постанемо тотално глуви у речима за размену смисла. Узалуд ако је само једна страна у праву а друга не, јер глувоме глас не користи. Уосталом, не ћути ли наш Бог сваким даном, па опет никоме благодатни трансфер не ускраћује? Јер и Он зна да савршена љубав ућуткује непотребне речи осим ако саме нису само простирка за размену која изграђује. Тај слух у себи би требало највише кристалисати. Да чујемо најпре шта Бог има у нама први да нам каже. И не, неће то бити шизофренија, неће то бити фамозни „гласови у глави“ који терају на фанатизам и свако зло. Биће то шапат, повремени, изненадни, када човек то не очекује а који ће створити нову мисао под небом да ономе ко слуша отвори срце за нешто апсолутно добро и другачије…

Већ дуго, можда предуго, једна дубока криза не престаје да нагриза старе ране не би ли се поново отвориле. Не искључујем да је проблем до мене. Не демантујем да имам неки проблем. Али, стварно имам проблем. Гадљиви проблем. Заудара дуго. Немилосрдно. Можда је агонија у оку посматрача, „доживљача“, а можда је и поглед само рефлексија онога што га испуњава када се проспе на стварност око себе. Не знам. И Бога питај шта је посреди да све што рекламира неку отворену побожност, очигледну до сваке баналне одбојности, нека је то и мени тако драга теологија, да у мени изазива желудачну киселину да ври. А дуго се та киселина крчка. Куља подмукло док не прокључа као неочекивана ерупција вулкана. Мучнина па повраћање.

Знам да немају сви људи лоше намере. Доста мојих познаника безазлено носи своје православно вероживљење. Неко заиста воли Бога и Цркву. Светињу и теологију. Уопште није акценат на генерацијском јазу. Неко заиста не може да живи без тако отвореног сведочења. Неко други живи само за надметање, парничење, свађање, позивање на ову или ону струју, овај или онај цитат, овај или онај контекст, дебатирање, истеривање правде, итд., где се уопште не полази од Христа, нити се уопште разматра Он као могућност дијалошког разумевања које може имати бар могућност ако већ не може стварност синхронизације која врхуни у Слову Очевом.

Реално, враћам се себи, мислим да сам се прво сам себи смучио са једним истим богословским фразама. Не кажем да нема изазова, да униније напредује канцерогено, да је свака чаша већег смисла испијена. Само су речи постале потрошене. Окрњиле су оно недоречено. Оголиле сваку могућност да тајна остане тајна чак и као живо присуство. Плус што оно што предајеш као сталожени плод једног апсорбованог искуства други прихвата брзонаменски као да је fast food посреди да би одмах олако, без асимилације или претакања искуства другог у своје искуство, кренуо на другу страну или тему. А друго, да су ми се смучила сва та форумисања на разним, неретко поповским, профилима. Од авангарде до сировине. Од академштине до аскетских цитата. Од поповштине до монаштине. Немам снаге у себи ни најобичнији православни текст погледати. Заморним се показује сваки покушај да зачнем ухо на проповед или неку богословску расправу. Дакле, не стављам акценат на типичан шаблон да постоји неки проблем споља на релацији: Црква-кеш-јерархија. Можда је објективније рећи да једнако замарају и они који нападају Цркву као да је она за све крива, као и они који бране Цркву као да је Богу потребна одбрана.

А волим Бога. Волим Литургију. Знам шта је добро чинити. Волим свој посао. Волим своје ђаке. Своју веру не умањујем. Али, мој доживљај је да је све то некако банално, неваспитано, једнолично префорсирано. Натемпирано прејаким идеализмом без могућности да се други човек прихвати као погрешиво биће. Да се нешто опасно пореметило и изгубило. Да је некако опасна иронија заживела са неким учауреним побожњачким менталитетом који се лако може сместити у два оквира: Они којима су пуна уста Цркве – срца су најмање пуна Бога; и онима којима су пуна уста Бога – срца су најмање у Цркви. Наравно, то није правило, да не генерализујем, али ипак може да послужи као неки оријентир отпатку о којем говорим. Зато сам и почео да пишем поезију мада ме и ту неретко Бог „гони“ у оно мало стваралаштва. Јесте, поновићу се, неке ране нас обележе за цео живот и осакате за боље сагледавање других и себе. Али, ниједна рана није толико велика да повреди оно преостало дете у нама, да макар на једно око доброте, оно неишчашено, дамо шасну погледу да у овоме свету нађе још неку лепоту која није рањена неким жртвовањем.

Да ли сам нешто разочаран? Никако. Само увиђам недовољност речи и непотпуност овога света. И питам се, бринући за здравље разноразних, не увек јеретичких, ревнитеља – колики ли је њихов пакао када од јутра до мрака полемишу и бране Цркву и разноразне трице и кучине од свега што понајмање има утемељење у стварности? Што бране увек Цркву од оних који је не нападају уопште или неких имагинарних непријатеља. Изгледа да су људи заборавили историју како се вера бранила у првим вековима хришћанства када је Црква заиста била гоњена, па сада размажени и докони пред лицем монитора, имају времена да измишљају противнике и да стварају неке псеудоапологетске системе.  Мало сам скептичан што се и око оних које народ држи за аутентичне носиоце светости и примера пројављују изопачени ликови са религиозним фанатизмом или одсуством кућног васпитања. Не знам, али искрено, нешто ме и не занима превише. Згадило ми се нешто да самоовлашћени делегати воље Божије бране Цркву ни од кога другог осим од својих психоза и фикција. Ви остали ми немојте замерити. Битно је да се препознајемо. Све остало може бити шупља прича…

Има људи који траже Бога само да би им Он рекао где да стану. Некима Бог треба као банкомат. Некима као бунар жеља. Некима као семафор. Али, како ће било ко сазрети и довести себе до одговорности ако се тако мере ствари? Дете је нормално држати за руку док не ојача. Одраслог није. Бог јесте ослонац али није дадиља. Бркамо појмове. Ако се осамостаљујемо док узрастамо, колико год падали, то није богоостављеност. Дете је природно учити да хода док не ојача. Одраслог није. Бог јесте помоћник али не може да ради ствари уместо нас. Што год стоји до наше одговорности и снаге – Он се неће мешати. Молитва није попис жеља и грехова. Молитва је дијалог. Можда Бог не одговара нивоом комуникације који познајемо, али то не значи да Га не можемо пронаћи у себи или Цркви. Молитва треба да нас уведе у дубљи однос независно од димензија жеља. Мало дете мери љубав према томе колико му родитељи испуњавају жеље, мада и ту греши. За одраслог такав ниво релације између њега и Бога је неумесан. Јер ако идемо логиком детета онда Богу одричемо и љубав и постојање само зато што нам није остварио неку жељу. А то је сувише незрела поставка за некога ко држи себе одраслим као хришћанином.

Страх

Узалуд се човек плаши света. Нема човека који нема неку слабост, рану, грех. Плашимо се бољих од себе, па стварамо себи отровне комплексе. Плашимо се горих од себе, па стварамо себи опасну гордост. Или једне сувише идеализујемо, или друге сувише понижавамо. Незнање лежи на оба фронта. Јер у дубини обе позиције почива човек који мери себе одмеравањем других. А где одмер дише – остаје само огорченост да кидише. Љубав све поједностављује. Она не ствара вештачке системе за наводњавање лажног мира. Где је љубав – страх нестаје. Ето колико је једноставно…