Category: Ћутања


Посед

Схватите то као сентимент или догмат, како год, али свако ко мисли да познаје Бога, да га је видео, или чинио чуда а љубави према другима нема, или их мучи и понижава у најмањем а не само најбруталнијем виду, није од Бога нити зна Бога. Који љуби сваког човека тај је видео Бога, тај познаје Бога и Бог познаје њега. И Цркви да захвалимо што нас има много јер се само у ширењу љубави једних према другима можемо спасити од демонске теологије да неко зна и има Бога само за себе а другима Га ускраћује…

Advertisements

Од како почех да добијам бројна питања на блогу, почињем полако да разумем резигнираност неких свештеника на исповести слушајући једне исте песимистичне бљувотине.
Замислите ту истрајност некоога да готово до злурадости обнавља једне исте приче? А сад замислите себе како то увек од неких људи увек слушате?
Уместо да људи откривају своје унутрашње светове они се до невероватних научно-фантастичних детаља баве туђим греховима. Уместо да коригују оно што им се не допада у себи, они налазе додатни повод да утврде своје девијације намерним саблажњавањем у компаративном свету других. Из неке наводне брижности за друге, заправо иронијом пуританства, наводно брину за репутацију Цркве.
Не мења се тако свет драги моји! Бити светлост свету, по хришћанском императиву, значи да радите на хигијени своје душе а не на гадљивости према другима које држите да су недостојни и ваше и Божије светости….

Неким радостима не требају сведоци. Човек би заиста требао да буде биће игре. Дете је у својој игри препуштено валовима стваралаштва. А није ни свака машта акт спокојности. И дете уме да се изнервира у својој игри. Али се и даље игра. Не проклиње живот. Трпи благослов самог постојања. И ако му неко не ремети превише правила игре, позваће и другог у свој свет авантуристичког истраживања. Љубав није тако неодговорна да заборави на другог. Треба пустити дете у нама да преузме ветрове. А онда? Онда ће и други, додирнути срцем детета, почети да испитују и љубе своје светове…

Пут човека није пут безбрижног сна. Не може се човек учити пређеним путевима док прво не научи вештину баланса. Имати равнотежу у свему. Не бацати се у кривине истеривања правде. Сваки пут има свој ризик између ништавила и битисања. Између нестајања и настајања. Важно је да се човек креће. Није акценат на брзини него постојаности да се дође до циља. Са таквог точка сви падамо. А опет, узалуд достигнут циљ ако смо на крају пута превидели кога смо све иза себе згазили. Лако је провоцирати, тешко је волети. Лако је чак и радити на својим талентима, али је тешко прихватити другог какав јесте човека. Ту осовину треба нивелисати. После сваки циљ сам пред човека дође…

Свемир

Некада је лепота овога живота попут свемира. Неухватљив. Неограничен. Недоступан чак и усред крвотока. Свемир је леп, али не даје рефлексију. Не можеш се огледати у звездама за које не знаш ни да ли постоје више. У чему се огледа лепота галаксија када не можеш ниједну звезду убрати са друге стране зеница? У ваздуху трепери нека безличност. Не нужно одсуство већег смисла. Али, продирање једне хаотичне неизвесности и неког фрагментарног бледила прожидре планетарну егзистенцију управо сценаријом невидљивог разигравања. Јер, од како је света и века, нема човека да се није запитао о метафизичким питањима. Други су отпутовали линијом инертности строго укотвљени инстиктивним расуђивањем. Неки трећи скупљањем мрвица својих претходника. И само се неки нису заробили. Али, ниједан није побегао од властите смрти. Зато, колико свемир подсећа на иконичност једне Вечности, ништа мање не подсећа на плутање непознатим ништавилом. Узалуд ту астронаутска довијања. Живот не може купити себи време. Свемирска логика даје илузију одсуства времена. Отуда многи мисле да су аутоматски бесмртни самим рођењем. Некада ми се чини да се у свемирским стражама сакривене хармоније и конфликта преклапају сви векови. Прошлост, садашњост, будућност. Све је ту. Као никад изграђене колибе под Таворским обасјањем. Некад ми се чини да је Бог потпуно далеко од онога што именујемо добрим и злом овога света. Пробај да направиш експеримент: не осуђуј никога само један дан и видећеш ванземаљску металогику како се кроз твоје вене саопштава. Можда је то треперење непостојећих звезда које својим светлосним сигналима путују до твојих дисања? Могуће. А могуће је да си и ти нечија звезда која одавно нема постојање, па неке друге зенице примају твоје путовање ка њима. Јер, некада се чини, да мора проћи пуно светлосних година док те неко схвати а да си ти одавно зашао са друге стране постојања. Можда је то оно Христово да неки „другу смрт неће видети“? Могуће. А можда само овај свет, као и било који што долази, није довољан да покаже да ће сваки страх нестати једино када смрт у тоталности умре. Дотад смо робови парцијалног. И питање је ко смо уопште, колико се познајемо и колико смо живели…Нагнеш ли се над космички амбис – нећеш сазнати. Нагнеш ли се над амбисом вере – створићеш наду. Ипак, неке наде могу бити опасне као што трансцендетно некад може брутално да измиче. Јер да би прескочио логику овога света, мораш се одважити за скок у „црну рупу“ непознатог. А то већ значи сигурну смрт. Смрт која даје живот а не смрт. Умеш ли тако умрети? Чак и ако не знаш шта те са друге стране чека и да се твој мислени брод у океану интергалактичког може опасно и неповратно полупати? Јер, ни свемир није толико страшан колико ризично може бити да се човек изгуби у властитим нутринама а да се више никада не врати…

Позивница

Свакоме је потребан дом у којем се може осећати пријатно, сигурно, да пребива у топлини а да га нико не осуђује и узнемирава. Многима је тесно, нажалост, чак и у својим породицама. Многе су куће пусте, друге су велике али без љубави. Људи су ове године, као и сваке, ишли на одморе, али је знак питања да ли су се вратили још уморнији него што су били. Или постају депресивни због нових обавеза и отплате кредита. Ипак, у свом том многокретању, око нечега, а често ничега, питам се да ли је неко обишао неке светиње или макар повремено одлазио на неко од богослужења у своју парохијску Цркву. Можемо причати шта год хоћемо, искуство је ипак паметније, коме је омилела благодатна нарав Божија, лудачки заљубљена у сваког човека без разлике и селектовања, могао је, и још увек може, да пољуби свети одмор сваки пут доласком у Цркву, по могућству на Литургију. Ако Цркву не доживљавамо као свој дом, кућу, породицу, простор у којем можемо бити прихваћени какви јесмо и растерећени од сваког слома, одморени и радосни, онда је упитно на чему базирамо своју веру ако у Цркви видимо само калемљење на страно тело. И можемо отићи још даље, у парадокс који није дат свакоме, ако и неко не може да оде у Цркву нека му барем она, чак и са дистанце, буде мерило и провера да ли на добром темељу стоји. Када то буде утврдио, онда ће и ван храма у свему и свакоме видети храм, па када ојача Духом онда ће се и тело само приклонити да се одазове на Христову позивницу.

Дневник

Како време одмиче, полако примећујем да и они који ми се заклињу у однос живе за моје понижење. Није параноја у питању, већ једно истанчано осећање другог проливено интуитивним богопроницањем где се време раслојава као потпуно познање другог. Није проблем крволиптање, проблем је зашто то некога храни. Смешно је глумити неку жртву. Несхваћеност. И сличне приче. Сувише сам дуго година писао о томе. Неће моју љубав и надахнуће подрити зло око којем сметам. Уосталом, ту је доследна мањина која сасвим довољно прави промају да оној већини превише не поверујем. Некима смета на који начин и за које људе пишем као да су они власници мога рада. Неки се баве мноме јер љубе зло. Моја писања се баве људима јер не љубим зло. Црни виц или доскочице не срамоте мене. Неки ме погрешно схватише да тражим од свих бити вољен. Незрела поставка ствари. Све што написах показатељ је да од људи не тражим ништа. Осим да буду људи. Христос је тражио савршенство од људи по узору на Његовог Оца, али се Њему не сме приговорити. Сада је и то некоме вишак. Хоће да обарамо менталне руке да се види ко је јачи. Опет незрела поставка ствари. Рекох једном саможивом човеку да се не узда у човека који трпи несавршенство. Његова сујета је мислила да њега прозивам. А ја мислих на себе. Избегавам уопштавања, али неке мисли се могу исказати само једноконтекстуално, а они намерно поткопавају међупросторе тражећи смисао који нисам учитавао. Зато што воле већи смисао? Не, него да ми подметну недостатак. А још пре десет година писах да немам претензије да будем савршен у речима. Небитно. Не могу никоме доказати да лоцирам свако боготражење са властите периферије. Дакле, нисам друге већ себе на маргину протерао. Превише људских тумачења и асоцијација квари првонађено. Зато не трпим осипања. Форумске зачкољице и обамрла заседања. Похваљујем људе који имају јак морал и беже од похлепе, али и међу њима налазим неке друге који нашавши „ћуп злата“ којег су се одрекли, не дозвољавају другима да им покажу „мапу“ која им се сасвим случајно нашла у рукама. Тако, бирајући пут врлине, сами стављају барикаде да други дођу до онога што је њима сасвим бесплатно било даровано. Тако да ту не видим ништа похвално. Јер, ако се једна благодат не да својатати, као што ни сам Бог не трпи поседовање, и у стварима пролазним и нижим човек се под маском скромности показује похлепан. Има и таквих који су ме својевремено застрашивали последицама што сам се уопште усудио да покуцам и отворим Небеска Врата као да велико зло чиним. Ових дана набасавам на многе људе који су ми затворили многа врата. Молим Бога да ми подари Његову љубав да ниједног не осудим. Молим Бога да Он наводно буде Тај који је скаменио туђа срца да својим трпљењем очистим дела којима сам се тајно опоганио. Сигурно је да сам негде изгубио манир скромности. Али је сигурно, ево понављам се, да ни за чији пад не живим, и да у својим многооким молитвама само тражим исходе у којима свему што дише желим да се дивим…

Залогај

Данашњи односи су више него критични. Акценат се ставља готово на неку врсту сакралне обредности у смислу поштовања неког манира, поретка, празника, итд., налик паганској прикљештености очувањем естетског спољашњег формализма. Али, сав онај унутрашњу међупростор саткан од нијанси других протагониста, који учествују директно или индиректно у једној таквој „харизматичној процесијади“, не само да се баца на периферију, него се отворено вређа, дискредитује, као да је реч о псима а не о конкретним људима.
После толико деценија још увек сам у непријатном шоку да постоје читаве институције, чак фамилијарни кланови, који ће све учинити да по јеванђељском моделу нахране гладног, али да му по истом модусу, у продужетку, укажу поштовање, достојанство, живоделатну љубав – ту је јеванђеље као бачени талант дубоко закопано.
Тако на месту тањира настаје трговина!!!
Не знам колики слепац треба бити, јер ако један пас упркос глади одбија храну од лошег господара, колико човек треба ниско спасти да прима обрачун нечијег милосрђа да би дошао до залогаја? Ако смо већ код достојанства, боље је умрети усамљен и гладан неголи бити део трпезе у којој ће други бројати сваки залогај и проклињати кроз пуна уста онога коме је указао гостопримство, или још бруталније – као услужен проклињати онога од кога је примио гостопримство…

Свакоме је потребан одјек тишине. Да одзвања дуго светим дистанцирањем. Да се напаја изворима који нису доступни сваком управо да би их дао сваком. Нема тапије. Нема благодатног поседовања. Извор не трпи ауторска права. Бог не трпи сводивост на људске доживљаје и очекивања. Пријатељи тако не раде. Пријатељи не завлаче кришом руке у џепове оних које воле да би нашли своју охолу жељу и право за надметањем. Конфликти су изазов али човеку од спасења нису мера постојања. Искре Духа иду много даље. Без освртања и задржавања. Траже место спокоја у којем ће љубав бити једина тајна глувонемог пољубца због којег у тајни екстазе неће морати да се са неким свађају да би нашли за себе разумевање…

Неки људи су неуморни да поткопавају туђа утврђења у име добрих намера. Неки су толико брутални да чак и своме хумору дају високи кредибилитет. Ако се на пасујеш према таквим намерама и таквом хумору, којима је унапред подигнута невероватна “теологија одбране” свог приступа, аутоматски седаш на оптуженичку клупу као сујетан човек неспособан да отрпиш најмање. Увек је представљао феномен како они који се позивају на ниво водостаја нечије сујете чим добију прву чвргу истом мером реагују киселим осећањем сујете много више.

Где је проблем? Ако онај који седа на оптуженичку клупу не преиспитује ниво сујете у ономе који себи даје за смелост и право да малтретира другог. Онда се јасно види како долази до злонамерне замене теза. И иде се још даље: додаје се оптужба на оптужбу уз незаобилазан корпус набрајања нечијих недостатака. Кристално се поставља питање: ко је ту онда заиста сујетан?

Примера ради, човек којем не прија такав ниво опхођења дискретно и без јавног узимања сведока скреће пажњу дотичном шта је то што му не прија у посредовању другог. Нису сви људи исти, па оно што некога засмејава и тера на размишљање, другог уопште не покреће. Друга страна сада уместо да преиспита своју “дипломатију” и “смисао за хумор”, или да се макар пристојно дистанцира ако већ неће да коригује свој приступ у сусретању другог, покреће лавину оптужби. Дакле, онај коме за циљ није било да се бави нечијим недостацима, постаје таргетован као неко који сам врви од недостатака. Не желећи да буде део нечијих лудила постаје усисан у туђе лудило.

Генијално колико је глупо!

А човек би био још глупљи када би поверовао у такав психотичан дијалог. Јер дијалога нема у старту будући да је онај који тлачи одсечен својом сујетом само зато што није могао да поверује у своје најамње несавршенство на које му је други, ничим изазван, добронамерно указао.

Има, дакле, људи који нису сујетни, али не зато што су достигли додир небеских пашњака, него јер су толико напредовали у својој неосетљивости да им се чак ни сујета не покреће. Ако ћу онда бирати између своје сујете и клиничке бескрупулозности, онда радије бирам своју сујету која ме и погрешивим чини живим, неголи што ћу дозволити да ономе ко је стао изнад своје сујете малтретира било кога јер своју стварност мери према сменама својих расположења.