Category: Ћутања


Композиција

Заљубљен човек је духован човек. Заљубљен човек нема када да мисли о својој превари. Бити заљубљен није статична позиција. Било да је реч о Богу, ономе ко се воли или људима. Нема ту стажирања. Човек није фиксирано биће. То је сталан подвиг јер слобода тражи увек ново изражавање. Заљубљено срце се мора изнова и доживотно обнављати. Захтева труд. Напор. Крварење духа. Себедавање. Није, дакле, све до хормонске слике, нешто је и до слободе избора за већи смисао.
Ко хоће да се наруга ономе кога воли, одриче љубав према замишљеној превари. Али заљубљено срце није такво. Нема када да мисли на другог када само једног има у срцу и глави. Ако би то била расејаност, сигурно би поседовала пуноћу благослова. Тада бисмо смели говорити о љубави. Све остало је крпљење.
Тек у односу према другоме настаје аутентична хармонија. Али за хармонију је потребно двоје. Не може само једна страна штеловати жице. Мелос онда шкрипи ако нема ко да га чује. Када је такт уједначен, онда ни синхронизација неће окаснити без обзира на прве грешке. А потом? Потом настаје композиција коју сте само ви направили…

Изговор

Нисам заговорник прича о неком духовном стажу јер је Литургија увек нови догађај, а и добро сам схватио ону Христову опомену да ће први бити последњи а последњи први. Ипак, ако се играм већ неких бројева, за ове две деценије активног бављења теологијом и живом праксом вероживљења, највише сам се сусретао са две занимљиве типологије које се одлично могу осенчити другом Христовом опоменом.
Наиме, реч је о јеванђељској причи о изговарању за долазак на Цареву гозбу. Ова богата прича не илуструје само изговарање за долазак на Литургију и Причешће. Не, она иде још даље. Открива и раслојава међуљудске односе. Довољно је да вам неко не изађе у сусрет. Ускрати одговор на поруку. Да буде мутав до краја одбитком најмање рефлексије. Или, да одговори са искључивом негацијом а да притом буде доступан некој трећој страни сасвим префригано. Тако да свако од нас може на својој кожи да осети Христово искуство одбитка људског срца. Импликације су јасне. Позивнице нису достојне позваних јер позвани себи дижу цену спрам оног ко их позива. Христос позива сада најмање достојне и квалитетне. Тако гради своју Цркву. Не само историјску, већ и есхатолошку.
Исто је и у људској сфери. Изговарања су немилосрдна. Човек остаје сам пред зидом другог, али, ако је мудар, не задржава се пред зидом другог. Тражи даље човека који ће му одговорити и изаћи у сусрет.
За ове две деценије највише сам се сусретао са таквим људима. Пробираче. Изговараче. А највише мутаве до најбезличније анонимности. Разумем ревносне и листу приоритета, али када чујем да неко ради или има децу – не узима у обзир да и ја радим и чувам децу, па опет постижем да, како рече апостол „свима будем све“. Да и ја, попут оног капетана што брине за свог слугу, имам за кога бринути, или којим све људима изаћи у сусрет (попут његових војника где није све у наређивању), али да никада нисам смишљао изговоре.
Проблем је неискреност. Јер се у најмањим стварима човек види какав заиста јесте. И управо тиме што показује да му није стало до нечега што други држи да је битно, чак и у циљу да прослави другог коме се први обраћа, јасно се показује колико је Христос у праву.

Летаргија

Како се ми људи опасно играмо са пасивношћу да је то неподношљиво страшно!
– Мале нам плате? Не бунимо се.
– Лоша нам власт? Не бунимо се.
– Отимају нам светиње? Не бунимо се.
– Загађен нам ваздух? Не бунимо се.
Поред блиских тумора које удишемо и немаштине којом годинама живимо, остаје једино да се још неки рат деси јер једино он на списку недостаје. Можда се тада покренемо. Ако останемо дотад живи.
Стварно не знам у ком смо више фазону да тако идиотски и равнодушно ћутимо као највећи мишеви за све. Годинама!!!
Чега се толико плашите да ће вам неко узети када сте већ све изгубили?
Колико нечијих подлости морате да извештавате и узорних људи цитирате да бисте схватили колико бедно живите?
Није до оних који тиранишу него до нашег дозвољавања.

Грч

Тешко је дисати у властитим неманима. Бескрупулозно подавати се инерцији палих хтења. Свако има неки неулов мисли под овим небом пред којом не жели смирити се. Данас је сивило харало небеским кошавама. И јуче је. Сва егзистенција човека не може у један новчаник стати. Зато је тако тешко сабити се, јер није природно остваривање. Грчевитости су постале мера израза. Човек сам пред собом једе сопствени одраз. После прелази на другог ако му је други баш неминован за смеле кретње.
Грч. Све је грч. Истезање бића. Кидање смисленог имунитета. Забадање у осенченост ништавила које гура камен са литице да већа срамота падне. Не постоји човек коме није стало до мишљења другог. Све тензије међу људима долазе од тог грча да се представе идеалнима. Боље је да у очима других срушимо сваки мит о себи, да се неко што пре разочара, неголи да наудимо свом миру и да глумимо преподобне. Афективно нас открива, али очигледно и оно свесно и намерно узима превагу.
Где почиње а где престаје човек? Има ли човек још нешто изгубити у себи у данашње време када, чини се, да је већ све жртвовано? Очигледно има. Последице саме себе јављају и сведоче – празнина и немировање душе.
Данас људи шутирају малодушност као мало дете каменчиће на путу. Безазлени у својим малим депресијама, помирени су са властитим незадовољством да могу било шта да промене. Остају само глади. Али не глади за смислом, већ глади које никад не постану утољене. Тако људи постану деформисани у својим похлепама. Осим ако их осећање кривице да ништа не вреде не сахрани у ногама много година раније. Тада знаш да су продали своје младалачке жиле пасивним борама вековима раније.
Мислим да сваки човек тражи излаз. Ако је човек. Ако је најмање достојанство у њему оставило нежртвоване клице. Немогуће је да човек нема своје место под сунцем. Немогуће да јести, пити, радити, платити рачуне и умрети – да је све што има! Коме треба шминкање таквог леша ако човек нема власт сам у себи отпочинути? Иронија је добра ако је са стилом. Све друге су бизарне и деструктивне. Овом свету је потребна опасна иронија! Она која буди из коме. Из парализе. Из колективне летаргије. Она која превише не повлађује чак и када превија ране.
Немогуће да је целина пунокрвног постојања човека сведена само на смену дана и ноћи…



Ударац

И опет се показује, по ко зна који пут, да оптужбе за сујету и надменост долазе од људи који први имају проблем са тим у својим нервима. И само да имају петље, радо би вам одрубили главу да вам докажу у својој „ненадмености живљења“ како треба скроман бити…
Са друге стране, није неко толико сујетан и осетљив да не може поднети, него је други сувише надмен и бахат да би се могао трпети. Замењују се тезе. Јер, такви оптужују за сензибилност а не виде тежину и окорелост своје безосећајности…

Пуританство

Мислим да је религиозни фанатизам скроман или продужени вирус спрам профила једног аутентичног психопате оперисаног од најмање емпатије. Чистунци, детаљисти. Ту креће зло. Чистунци пре суда, читунци после убиства. Чак је и најмањи облик егоизма ништа у поређењу са патолошким нарцизмом таквих. Умоболни хигијеничари а заправо морални фашисти. Поред зла остају очарани идеалним вредностима до којих сами не допиру, али ће вам зато без гриже савести сасвим хладнокрвно одрубити главу јер нисте нашли лепоте у њима…

Свет је незахвалан. Зато јадикује. Неко има на чему да се пожали али бира пут ћутње и достојанства. Не чека на сажаљење. Наставља да живи. Да преживљава храбро своју борбу. За то време они којима ништа не недостаје – осим захвалног срца и добре воље – хукћу и ропћу у својим сујетним нервозицама на све што се не уклапа у њихову слику света. Презирачи свега што дише а који дају славу људима мањима од прашине. Свет почива на скромним јунацима. Њиховој анонимности и страдању припада слава а да свет за ту тајну не зна. Нити жели да зна. Они ће бити суд вашој топлој постељини! Јер у њиховим безбрижним сновима нема кошмара којим неки од вас прождиру друге…

Кланови

Људи који мисле својом главом нису нигде добродошли. О томе је још Христос говорио. Свуда постоје кланови. Оно што је болесно присутно при врховима државних и црквених институција (наравно, без генерализације), ништа мање није присутно у типичним, свакодневним, међуљудским односима где заиста можете срести манијакалне протагонисте.
Није, дакле, реч нужно о неким криминалним работама, већ о једном невероватном психолошком склопу да се центрира на секташким ободима властитог осигуравања а све тобоже у корист заједнице где неко живи, ради и делује. Која подвала!
Не кажем да је похвално ни свако инсистирање на свом мишљењу, јер и то може бити игра лажне праведности и сујете, са ништа мањом секташком барутаном. Али, јесте феномен да човек не може прећи праг одређене рутине а да не набаса на читав један гето, као у каквим црнопаланачким и страначким филмовима, који ће се по сваку цену трудити да оспоре и дискредитују онога ко није по сваку цену укалупљен. Може се, дакле, ботовати и у најмањим људским интеракцијама.
Наравно, у црнохроничном свету криминала, похлепе и моћи, где је борба за рејтинг и новац доминантна црта манипулатора (тих вечитих неуморних замењивача теза и вредности) који за крв другог живе, то је, мада умоболно, ипак очекивани сценарио. Али, у круговима где таквих директних махинација нема, постоје и обигравају много суптилнији и префриганији играчи који се могу крити иза готово невероватних институција, људи и наводно моралних узора.
Довољно је да негде изразите мишљење, обично мишљење које не мора бити мотивисано агресивним отпором, злонамерним неслагањем, подмуклим интересом, како год, па да против себе (а некада и против ваших најмилијих) окренете цео свет наглавачке. То је феномен! Јер ви мислите својом главом! Имате свој став који није опредељен за неку страну! Како се усуђује да неко мисли својом главом а да остане неутралан и некомпромитован? То је оно што боли ове кланове, јер нисте део њиховог тима.
Стога, ако је тако у стварима људским, тривијалним, никакво чудо није врбовање и дискредитовање на много већим нивоима. Веће сфере постојања, али не у смислу веће образованости, култивисаности, благодатне просвећености, итд., него у смислу већих кланова на много израженијим и моћнијим позицијама су само природна последица оваквих примитивних селекција. Не смете да одударате! То је порука света! Али, колико човек мора ниско пасти да би морао тако живети. Да буде сведен само на једно мртво слово, нечујни глас пасивне сагласности, које по сваку цену мора нужно кокетирати са гласовима већине??? Ко сте ви да опструирате било кога само зато што имате свој став? То је оно чиме вас застрашују у најмањем. Да будете миш. Мрав. Мумија која клима главом. Бактерија. Невидљива подршка.
И ако вам отворено не прете последицама, сигурно је да ће наћи други начин да вас етикетирају и дисквалификују. Ако им нисте велика претња, онда ће и њихова метода угњетавања бити дискретна. Ако у вама виде велику претњу, ставиће вас јавно на стуб срама. Бојим се да је увек тако било. Једноставно, клановска логика. Пардон, Каиновска логика. Јер радост и чистота брата се мора некако уклонити. Зато што се брат у нечему нужно противио? Не. Да иронија буде већа: само зато што је имао свој став који није уперен против неког. Можда једном људи науче да није свако мислено неслагање аутоматски усмерено против њихових личности, али питам се дотад: хоће ли остати који праведник а да га нису више пута убили и васкрсли да би га поново сахранили?…

Врата

Људска незахвалност нема граница. Ти јој мораш поставити границе. Под условом да ниси и сам бестидан. Онда немаш право на граничне прелазе ка другом.
Мораш поштовати себе. Самопоштовање не значи аутоматски надменост битисања. Људи још нису научили да воле себе. Зато и малтретирају друге. Бојим се да је то лекција која ће доживотно да осцилира у сваком човеку. Јер, ко воли себе, воли и своју душу, и своје тело, и све што је на себи. Многи су се саплели на оно Христово да треба омрзнути своју душу, али Га нису правилно схватили. Јесте, али омрзнути на оно што је зло у души, а не упорни рад против душе. Треба разлучити појмове.
Људи данас наплаћују своје време. Нема више ништа бесплатно. Безусловно. Негде се то може и разумети. Људска бахатост када нема премца, онда је мораш условити. Барем онај ко има шта да понуди. Данас се продаје и ветар колико шупљу причу неки продају. Некима даш најбоље делове себе а они и по томе мокре вербалним шамарима. Неваспитање се не може толерисати. Не треба ти такав пријатељ, а камоли познаник, или неко ко наводно прати неко твоје достигнуће само да би га додатно оспоравао. Докони умови. Лају на све. Ако некоме није довољно твоје време и енергија које дајеш бесплатно – наплати. Ако не можеш – дистанцирај се. Овде пази на нијансе. На онима којима је стало. Некад ради таквих вреди сломити све своје границе. Јер они поштују твој рад. Они мотивишу да твоја прича не престане.
Од силеџија нема памети. Као да их неко држи за рукав да морају бити део твог живота. Не морају. Покажи им врата. Нека се скамене. Можда тада схвате где греше. Али када изађу, нека твоја врата остану отворена да и сам не прођеш кроз њих ако твоје срце оболи од немилости поистоветивши се са њиховом злобом.

Нестајање

Читам неке вести јутрос. Не знам ко је радио попис, статистику, нити у коме временском распону је реч да би то неко премерио, али новинарски извештај показује се да се преко 100 људи дневно или преко 4000 људи месечно одсели из Србије. Ако је то истина, и ако се тај темпо настави на дуже стазе, бојим се да нас заиста као народа више бити неће. Цуримо опасно. Не само економски и територијално, него надасве осипамо се као народ. Наравно, несумњиво је да су људи огорчени стањем у којем се налазе. Хтели – не хтели, политичка дешавања не можемо игнорисати, јер је довољно да када станемо у ред да платимо намирнице на каси или порез цезару да нам текућа владавина набије осећај немоћи. Па ипак, питам се онако лаички, као део овог народа, без неког намрштеног национализма или патетичног патриотског заноса – са незаобилазним уштогљеним светосасвким култовима – где смо то ми и шта нам се стварно догодило? Капирам умор и разочараност, али напон се опасно изгубио. Јесте, нема више енергије, нема више ентузијазма да се нешто промени, увек се чека на туђу иницијативу, али није ми јасно ни где све те хиљаде људи тако олако одлазе. Стичем неки, можда и погрешан утисак, да сада још некако и живимо на мрвицама које падају са трпезе владајућих, и притом не мислим само на државне великомоћнике него и на црквене поглаваре, али да иде време, и већ је опасно настало – да ћемо на крају једноставно као српски народ потпуно нестати са лице земље. Сетих се сада негде професора Милина са ПБФ који је говорио да ако једном дође до осипања нашег народа да он не види проблем у томе да се мешамо са другим народима не бисмо ли повећали своју популацију. Можда сада то делује некоме као сувишак, неумесно, али некако ми се чини да стварно нестајемо и да ту ни нове сеобе неће решити проблем…