Category: Ћутања


Кавез

Може неко затворити птицу у кавез али она неће због туђег хира да престане са певањем. Истина, може да се раслаби тиме што нема где да рашири крила, али њен дух ће показати своју постојаност. Исто је и са великим људима. Може их неко затварати у тамнице, али ако неко од своје ћелије направи дом молитве – неће престати са великодушним себедаривањем. Истина, може се раслабити за веће подвиге, али је сигурно да ће његова молитва донети промену у свету колико год да свет о томе ништа не зна. Али зна Онај који ће једном сломити сваки кавез тако да ће остати само она решетка коју ће сами злотвори пожелети. А да ли ће кроз ту шпијунку моћи да виде онога кога су држали далеко од слободе, остаће питање за њихово себедаривање…

Advertisements

Немој се оптерећивати евентуалним бродоломом. Њега имају само они који се не плаше да путују. Који не стрепе да напусте сигурне границе и љуштуре.
Да би човек стекао неко искуство, мора да напусти усидреност на поузданим острвима. То значи осмелити се да изградиш нове видике. А ко тако чини – не чини малу ствар, јер ако пребацимо такве напоре на метафизичу раван онда такво отиснуће није ништа мање од ходања по води. Јер напустити сигурност може само онај ко се настанио у покрету који не трпи никакво везивање мање од љубави…

Покрет

Можда нас заиста несвесни покрети највише дефинишу, откривају, раслојавају. Када сав човек постане сва жива спонтаност. Мимика тела можда више говори од свих других покрета речи, јер се иза речи човек може сакрити али иза гестикулација тешко. Није поентирање у интуитивном проницању у нечије недостатке – сви у нечему робујемо добровољно или принудно – пре би се рекло да нас одређени и глувонеми поступци показују као бића жељне пажње, нежности, достојанства, и коначно као бића неке веће радозналости којој је упитаност главни стожер смислотрагања…

Лош човек те мери према ономе какав си био а добар човек према слици коју још ниси достигао. Лош човек те мери према ономе какав јеси а добар човек према слици какав можеш постати. Лош човек те мери према себи јер за њега никада нећеш његову доброту достићи а добар човек те мери према твојој доброти коју сматра да је одавно изгубио злом у себи. Лош човек све мери и кроз решето свог ума свима налази сваком пребацивање а добар човек ништа не мери јер не користи иког да своју правду постави. Лош човек је лош првенствено према себи јер му је несносно у себи бити а добар човек мрзи себе само до оне тачке када може своју душу да заволи. Између лошег и доброг човека велики су амбиси али сви се они сажимају у пречици слободе која се зове срце човечије. Али док један воли Бога само да би Га могао поново убити – дотле Га други воли само да би у Њему пронашао све које је упознао.

Да би чуо Духа мораш ућутати. Не можеш Богу у реч упадати. Све у теби треба да постане ћутање. Ћутање не подразумева негирање појмова, дијалога, чак ни кретање страсти. Може се ћутати и у понору метежности. Аскетски идеализам није једносмерног интезитета. Реч је о асимилацији Другог. Бог улази у твоју смрдљиву историчност и не гнуша је се. Помаже да средиш кућу. Ћутање је, дакле, последица сусрета са Богом и Његово узидавање у нутрине твога бића. Не, дакле, неко театрално ћутање ради ћутања, нити иронично ћутање као надмени прасак над (не)знањем другог, већ ћутање као акт живоделатне апофатике иза чијих двери очекујеш Бога Коме првом дајеш реч и власт у себи. Јер Он први љуби. Ти замишљен пољубцем само одговараш на примљену красоту.

Када је Он у твом бићу појмови добијају нову вредност, дијалози постају умеренији и мање непромишљенији, а страсти се подижу у правцу кретања крила Духа. Бог сакати утопију. Одриче чак и теофантазме. Не дозвољава расипање. Претвара те у ехо Сопствене Тишине у Којој Он Сам егзистира. Заправо, ако је Бог у теби, Он те директно учи како да задобијеш Његов апофатички темперамент. Најбоље те у томе учи када си међу људима, мада ни самоћа не касни да задобије тајне. Не глумиш Бога – ти Га сведочиш. Нигде не идеш непозван. Кротиш сујету. Учиш да осећаш свет као своје тело. Проналазиш Га у искуствима других и тако провераваш и своје искуство – да се не би десило да свако има свог Бога који је различит од Бога других, у чему би се огледала трагедија еклисиологије. Не ствараш системе и програме. Не симулираш реферате, есеје, поетику, научни акт. Дух тражи чист папир за Своје мастило. Дозвољаваш парадоксе да те преплаве. Увек ишчекујеш НОВО. Нов сусрет, нов проговор, ново искуство. Не компромитујеш се са већ постојећим знањима, то јест, не присвајаш туђе као своје до чега сам ниси дошао. Нећеш компилације, јефтине егзегезе, фуснот-теологију. Од Лица Његовог тражиш нове догађаје. Оно Ново што преображава старо али не кокетира са старим ради Новог. Баш зато што си можда префриган и суров баш зато тражиш Њега да не будеш то што јеси, да те не одређује само то што ти сам по себи јеси, већ ОДНОС, име, идентитет који ти Он омогућава.

Духом Његовим избегаваш свако знање које претендује на апсолутизам. Знање које Он даје није спекулативно (спекулација претендује на знање али нема базу/Другог из које би објективно проговорило) већ знање Њега Самога, богопознање (које није коначан акт јер Бог открива себе и логосе ствари колико хоће али онда опет измиче знању које би да Њега Самог ограничи и фиксира самим знањем) које опет даје познање свега што не личи на тебе јер је знање охолих нумерисано само оним што на њих личи. Свакога дана, трена, трпиш дуализме смрти носећи трупло које се Њему отворено противи, али опет носећи и Њега Самог који трупло доводи циљу. Захваљујући Њему успеваш да омрзнеш зло које би по инерцији природне палости вероватно заволео као „нормално“ постојеће стање.

Искуство апофатичког Бога уноси у тебе катафатичко лудило. Логику која није од овога света. Нова сила. Смелост. Никако патолошко самопоуздање. Ново тело. Ту је чак и спремност на губитак разума само да Њега задобијеш. Не мариш за манире али их и не одбацујеш олако. Лудак не мисли пуно. Он ћути у ишчекивању Божије акције у себи. Човек је тако сам себи непредвидив. Лудило би било потпуно ако не би било љубави и осмеха. Поставља се питање: ко је онда луд? Луд Здравља ради или „здрави“ који избегавају суптилно жиг своје лудости срамотећи се безакоњима свога „здравља“? Аутентичан лудак је проткан есхатолошким везом. Златним нитима Духа. Кроз светло Оностраног сагледава трулеж овостраног. Нетрулежно светло усред трулежног кича. Као сунце и сијалица али са још радикалнијим симболизмом. Одлазиш, дакле, са оне стране ума али не губећи ум, нити у самом уму видиш целу стварност. Тајна лудила је тајна апофатичке непредвидивости, незаокружености. Прекиди стварности, прескоци истина. Аритмија Духа. У пулсирању Другог налазиш своје биће. Ниси ни горе, ни доле, већ са Оним Којег не знаш одакле долази, нити куда иде. Увиђаш, коначно, да бити са Богом значи стално се кретати (нема обамрле позиције осим ако сам не пратиш Његов Корак), изнова се прилагођавати апофатичкој вољи Његове Трисвете Љубави. Бити-са-Богом не трпи фолклор побожњачке учаурености која је заправо синоним духовне ксенофобије, страха од еклисиолошке различитости управо унутар Цркве саме (чега се институционализам исте највише и плаши јер би да покорава оне који под инстанцом стоје да би сви мислили једнопартијски и ускоумно). Црква пак није апатија једноумних већ динамичност различитих којима је осовина само јединство у Христу. Христос нас и жели различите али у Њему.

Лудило Христа ради не алудира на ирационалност/надрационалност јуродивих чије се делање не може испитати. Лудило Христа ради је лудило које претендује на здравоумље, на одрицање свих аспеката умишљене побожности, на радикално потирање свих могућих злофантазама које се нуде конзументу теологије и Цркве, надасве на упирање прста где је место освећења од стране Другог, јер ово последње као да измиче многима који би да се баве периферним смисловима теологије и Цркве. Уместо играчи да гледају у лопту они анализирају дресове једни другима.

Није лако у Духу стајати јер се Он не да својатати. Није у домену. Није у поседу. Није загарантована имовина. Има Своју Вољу. Личност. Слободан је. Маестрално непредвидив. Када у теби дејствује прво тебе самог изненађује. Некада и не дејствује. Некада дејствује само када си изложен јавним личним интеракцијама са другима. Кроз тебе или за тебе али иницијативом других, или кроз друге ако у теби нема Духа. Некад чак Духом у теби препознајући Духа у другима што јесте врхунац љубави када се са неким препознајеш, налазиш, поистовећујеш. Не саопштава нужно знање већ предаје Христа на уобличавање. Тек из овог другог (уподобљавања) ниче и оно прво (истинска гноза).

И када све ово сагледаваш, није ли евидентно колико је твоје лудило напредовало, колико је красно и како је само у апофатичкој непредвидивости дивно живети ограничавајући себи чак и есхатолошка знања ради лудила других?

Одраз

Када неко згази реку, она не губи ништа од своје суштине. Када неко помути њену површину, она ништа не губи од свог спокоја јер се опет поврати у првобитно мировање. Исто је и са човеком којег су многи намучили али се усидрио на непролазном темељу. Човек је пролазно биће али то не значи да је безвредан самом пролазношћу. Протицати, значи бити. Као река која ће можда једном и пресушити, али то неће променити ток одакле долази и куда даље настаје. Толико је човек комуникативни мост између неба и земље да је Сам Бог пожелео да он, колико год био прљав као река – никада не нестане. Уосталом, када сунце озари реку, површина воде не показује прљавштину реке већ одсјај сунчевих снопова. Исто је и са човеком који није равнодушан према својој вери, јер колико год био прљав, Бог је тај који чини да у њему засија и да се на њему види само оно најлепше…

Држање

Није сваки загрљај дело љубави као што ни сваки пољубац није увек мерило одсуства лицемерја. Човек се може пројавити на разне начине. Симулирати нежност, обраћање. Али, не може преварити инстикт, интуицију. Барем не увек. Начин на који држи некога за руку. У том држању може се много тога наслутити. Да ли је реч о посесивном човеку, некад насилнику, који не дозвољава другом продор љубеће слободе, или је посреди човек који по начину како држи, или бива придржан, самим собом манифестује љубав као рефлексију онога у кога се уноси, кога разуме и до кога допире.

Спознати своју смртност не значи пасти у очајање. Спознати своју смртност значи прекинути доток надмености, увидети да човек не може на својим снагама и лепоти градити живот који се унапред разлаже. Турболенција света крије од човека његову фрагментарност. Не дозвољава му да узме ваздуха када властита пролазност покуца брижно на његова врата. Имати свест о својој смртности значи имати свест о крхкости свега што трпи постојање. Очајан човек мисли само о томе како је његова смрт фатална. Онај ко полаже Васкрслог у гроб своје душе зна да и даље умире, али не драматизује о својој смрти јер брине само о смрти другог. Несебичан је. Жели да превазиђе постојеће рамове у слику која не вапи за пропадањем. Јер то је слика света коју затиче. Живети, то значи умирати сваки дан за један дан. Умрети, то значи не престајати да живиш чак и онда када дани и други нараштаји наставе да стварају своје циклусе без тебе. Али, очајавати, противприродно је кретање које поништава чак и саму смртност као могућност сједињења са лучама вечности…

Можда су путеви једног светитеља сувише претенциозно и максималистички схваћени са чемером свих оних правилника који тобоже треба да устроје једно супериорно и идеалистичко понашање непогрешивости. Мало коме је пало на ум да је сваки човек свет самим тим што је човек. Чак и да греши, поштовање које му указујеш открива твоју светост. А волети грешника данас није могуће људима који сувише озбиљно себе доживљавају. Могуће је само онима који носе своју безазлену неутралност, макар и са понеким егзистенцијалним пехом коју још зовемо окрњеност и несавршеност бића. Тек на такву мускулатуру човека ореол Божији неће се постидети да рашири свој престо, а после га нико не мора подучавати шта је то љубав, шта светост, и која је вера меродавна, када њему самом то више неће бити битно…

Приоритет

Пакао се не мења. Ако хоћеш да уништиш своју љубав, онда само дозволи свим другима осим вољеном бићу да се умешају у ваш однос. Опомена је увек иста: схвати ко је твој приоритет. У супротном, ако ниједна страна, фамилија и пријатељи, немају разумевања да увиде проблематику примарног, онога што се изграђује, а себи дају за право да се мешају унутар једног односа, или још горе да намештају, премештају, устројавају један однос у којем они нису база ни полазиште, онда ће увек испаштати они који се воле. Ако су толико глупи да занемаре једно другог ради неког трећег. Ко год трећи био…