Category: Ћутања


Свакоме је потребан одјек тишине. Да одзвања дуго светим дистанцирањем. Да се напаја изворима који нису доступни сваком управо да би их дао сваком. Нема тапије. Нема благодатног поседовања. Извор не трпи ауторска права. Бог не трпи сводивост на људске доживљаје и очекивања. Пријатељи тако не раде. Пријатељи не завлаче кришом руке у џепове оних које воле да би нашли своју охолу жељу и право за надметањем. Конфликти су изазов али човеку од спасења нису мера постојања. Искре Духа иду много даље. Без освртања и задржавања. Траже место спокоја у којем ће љубав бити једина тајна глувонемог пољубца због којег у тајни екстазе неће морати да се са неким свађају да би нашли за себе разумевање…

Advertisements

Неки људи су неуморни да поткопавају туђа утврђења у име добрих намера. Неки су толико брутални да чак и своме хумору дају високи кредибилитет. Ако се на пасујеш према таквим намерама и таквом хумору, којима је унапред подигнута невероватна “теологија одбране” свог приступа, аутоматски седаш на оптуженичку клупу као сујетан човек неспособан да отрпиш најмање. Увек је представљао феномен како они који се позивају на ниво водостаја нечије сујете чим добију прву чвргу истом мером реагују киселим осећањем сујете много више.

Где је проблем? Ако онај који седа на оптуженичку клупу не преиспитује ниво сујете у ономе који себи даје за смелост и право да малтретира другог. Онда се јасно види како долази до злонамерне замене теза. И иде се још даље: додаје се оптужба на оптужбу уз незаобилазан корпус набрајања нечијих недостатака. Кристално се поставља питање: ко је ту онда заиста сујетан?

Примера ради, човек којем не прија такав ниво опхођења дискретно и без јавног узимања сведока скреће пажњу дотичном шта је то што му не прија у посредовању другог. Нису сви људи исти, па оно што некога засмејава и тера на размишљање, другог уопште не покреће. Друга страна сада уместо да преиспита своју “дипломатију” и “смисао за хумор”, или да се макар пристојно дистанцира ако већ неће да коригује свој приступ у сусретању другог, покреће лавину оптужби. Дакле, онај коме за циљ није било да се бави нечијим недостацима, постаје таргетован као неко који сам врви од недостатака. Не желећи да буде део нечијих лудила постаје усисан у туђе лудило.

Генијално колико је глупо!

А човек би био још глупљи када би поверовао у такав психотичан дијалог. Јер дијалога нема у старту будући да је онај који тлачи одсечен својом сујетом само зато што није могао да поверује у своје најамње несавршенство на које му је други, ничим изазван, добронамерно указао.

Има, дакле, људи који нису сујетни, али не зато што су достигли додир небеских пашњака, него јер су толико напредовали у својој неосетљивости да им се чак ни сујета не покреће. Ако ћу онда бирати између своје сујете и клиничке бескрупулозности, онда радије бирам своју сујету која ме и погрешивим чини живим, неголи што ћу дозволити да ономе ко је стао изнад своје сујете малтретира било кога јер своју стварност мери према сменама својих расположења.

Узалуд резигнираност. Узалуд проповед срџбе само зато што заговорници моралних и духовних вредности имају мање пратилаца од бестидних. Народ бира. Нема ту помоћи.

Кажу да човек мора бити песник да би био ближи Богу. Не мора. Не може стих да окрзне ни Божију сенку, али то не значи да је свака песма безвредна ако не може да га додирне и изрази до максимума. Јер не може ништа. Пуноћа није дата првим стварањем света.

Бог непрекидним новоизливима не престаје да изненађује небо и земљу. Сигуран сам да су и анђели на небесима способности за пријатну шокираности непрестаног Божијег стваралаштва.

Он није само судија и пријатељ већ и стваралац.

Проблем је колико се Бог може пратити. Није то нужно плен неког отвореног отпора, него аверзивност може долазити као последица природне лимитираности да се прими пуноћа која нас надилази а не као да је посреди намерна бласфемичност. Не каже ли негде пророк у Писму да му је лепота анђела изазвала гадост? Шта тек рећи за згроженост пред непрекидним стваралаштвом Божијим? Зато што је анђео ружан или Бог креира гадљивост? Не, него јер људске снаге не могу да поднесу лепоту која их превазилази. Можда зато у палом свету људи тако уздишу за пролазним лепотама.

Тако и овде у данашњој ери техноманијакалног аутопромовисања и хиперпродукције света сензационалности, у којем је више плагирања него аутентичног стварања, долази до опадања пажње. Јер други се као ствараоц воли до губитка првог даха ударен умором онога кога прати у његовом стварању.

Сведимензионалост надахнућа је оно што мами човека да подражава Оригинал који је засадио у њега такав стваралачки потенцијал. Бог ког човека додирне даје му власт да постане извор воде живе, осим ако човек не умисли да је само он власник извора. Можда је управо надахнуће онај предокус Царства упоређеног са семеном горушичним које доноси велике плодове. Кога Бог додирне човек постаје непрекидна ерупција новоизливајућих стварања. Није супериоран на том пољу. Мада дарован, он и даље показује способност да слаби, копни, пада, али не престаје да ствара чак и на најдубљим амбисима корозивног сопства. Посадиш ли га у пакао и тамо ће да ствара док не преправи слику пакла у слику раја. Данашњи критичари сензационалног посрнућа у недостатку узорних људи и промотера моралних и духовних вредности сами себи не дају прилику. Уместо одушевљавања неком поуком за коју неко одваја свети напон и атомску енергију до самоизгарања, сами се спотичу одушевљавањем светом обнажености и безидејности чак и онда када га критикују.

Јер је увек тако било, где не мора да се улаже већи напор у посегу веће смислености, остаје јалова инертност да се са властитим немицањем подражава само мања рефлексија ужегле субверзивности. А није субверзивност крива, него наваспитање и бестидност које су толико узели маха, да готово више не постоји ниједна околност која људе може више да саблазни. Остаје само равнодушност, инертност, да зло иде како иде, а за нешто лепо, племенито, узвишено – само неколико сведока…

Сваки растанак је једна мала смрт. Дословно. Без блендирања метафором. Човек је јак док га везаност за друге не сломи. Везаност не као потцењивање дарованог присуства другог, или робовање својим психозама које не могу без другог као дежурним лекарима, него оно чвориште у којем се разгранава каквоћа једног односа када други није присутан. Неки говоре да и када нам неко умре да су на бољем месту. Али ту нема утехе. Барем не одмах и увек. Погледајте раздвојеност оних који се воле. Неко отпутује у неки други град, неко на море, а неко остаје. Нема зависти што нису и они који остају на бољем месту, али нема ни утехе јер нису са онима које воле. Мада је човек мотивисан као добар родитељ да му дете буде испуњено тамо где гостује, ипак, неке несигурности остају дубоко положене у месу. Истина је, дакле, да где су сви сабрани на једном месту тамо и љубав делује. Једино што мало крепи човека је нада да ће оне које испраћа поново срести. Тиме се храни. Од тога живи. Може неко да добија слике са неке дестинације или саме визије од Бога где су му најмилији, али док се сви не окупе на једно место – љубав неће царовати.

Градови не знају за одморе. Хормони су прометнији. Адреналин луђи. За сваког се неки кутак тајне догађа беседом. Контејнери су намирени. Пси не престају да лају. Оно што се није поштовало чува своје одступнице, оно што се тек задобија отпушта барикаду. Многи мисле да са њима ништа није у реду. А све је у реду. Можда су само преквалификовани да схваћени и примљени буду. Узроци и последице не престају да кидају ждрело. Не сумњамо у претке нимало, а не пада нам на ум да смо у њиховим одлукама донекле остали запечаћени. У пресеку да живимо немилосрдно своју судбину баш зато што смо поштени. Или, бар неки од нас. У покушају. Све је лакрдија. И парче смеха, и суза Раја. Тек када испратиш најбоље делове себе на заслужени одмор од твога битисања, тек тада спознајеш колико ниси поштовао моменат који траје, а који је имао шансу да у неком другом теби сазида небеске олуке да преусмери све твоје жалосне кише. Са онима пред којима си стајао најближе…

 

Свако има своја гушења. Свако демоне које није бирао. Када чемер прекопа срце опстају само упорни да пребијени не гасе маратоне. Није велики човек онај ко по сваку цену избегава таласе депресије. Не. Велики човек је онај коме је пребијена душа али који не гаси Духа. Заиста постоје духовна крварења, али сва она постају најмање битна пред човеком који не зауставља своје кретање. Измучен невидљивим модрицама, обогаљен свим могућим и немогућим преливима измождености, он, такав, тврдоглавог корака, не престаје да се креће. Јер добро зна да ако буде стао – готов је. Данас људи пате од безбрижности и доконости. У свему траже неки проблем да би испољили џангризаву незахвалност. Нису услужени како доликује па свему траже ману. Али то нису велики људи. То нису страдалници који ратују са унутрашњим човеком да оног бољег пронађу. Не. То су само размажени људи који од досаде и празнине душе не знају шта друго да раде и кажу. Нису они меланхолични јер им нужно нешто недостаје, него од сувишка са којим располажу постају сетни и потиштени. Свако има своја гушења. Свако демоне које није бирао. Али када си превише заљубљен у себе, онда од лица само потиљак остаје у који само безличност може завирити…

Један додир превазилази многе речи. Додир испуњава. Реч обећава. У додиру нема фалширања. Реч трпи манипулацију. Додир испуњава осећања. Реч их надахњује. Човек је амбивалентно биће и не мора се нужно реч окретати против осећања, али ако некоме додир није довољан, неће га утешити ни хиљаду речи. Шта онда рећи за људе који избегавају додир? Они сами за себе сведоче. Гадљиви на оне које не воле реч им је лакша од сваког додиривања. Али искуство показује да ко се умори од лица другог ускраћује му на крају поред додира и саме речи. Тако за некога поглавља о сусрету тек почињу а за другог се већ завршавају…

Сваки жалац има своје време. Свака тескоба своје пристаниште. Постоје моменти хистерије и безнађа, али ништа мање моменти антиконвулзије. Човек је диван док је замишљен. Док се трза да изађе из стереотипа. Из клишеа већ виђеног. Није човеку дато да буде спомен-плоча. Сагледавања нису толико неодговорна. Човек је најлепши док се открива. Распознаје. Грца. Јер зна да након сузе долази успон у којем је падање сувишак. Где се одстрањује оно непотребно зарад већег залогаја смисла. А што је драгоцено не трпи сводивост и компромитовање. Зато свака спознаја носи тајну која бежи од сведока. Јер тајна добро зна да се преображај догађа само тамо где нутрине не пуштају гласа већ где човек сам себи остаје загонетка…

Ниједна малодушност није добра. Гута. Прождире човека. Потиштеност не решава проблем. Додаје камен на камен тачно преко плућа. А плућа нису створена за гушење. Већ за проток кисеоника. Дисање без тескобе. Свет је немилосрдан када се бориш за новац. Плату. Када ти се намеће кривица да је зло ако се осећаш добро. Када ти се намеће оптужба да живиш добро иако умиреш. Човек се мора раскрилити. Дозволити ветрове. Препустити иновативном. Непознатом. Упркос неизвесности и непријатности. Боловању. Немировању. Нервози. Упорност мора створити путеве. Немогуће је да свети труд прође незапажено. Боље је онда умрети него живети несрећно. Боље је нестати него бити сведок туђе бриге о теби која те не воли. Отиснутост ће донети промене. Морају доћи јер ниједна нада није тако лицемерна да лаже човека доживотно да је узалудан сваки покрет и врлина…

Једном ће све умрети. Једном све изгубити удисај. И свако од нас ће стати пред својим крстом. Том омиљеном речју излизаног века распоређеног на похабаним седиштима. Једном ће престати да се кроје гнезда. И да ветрови носе своје праменове сатканих од шалова по крошњама зимзеленог. Овај свет заслужује нову шансу. Овај свет чека још увек на спасење. И нико не држи никога за руку. И свима по један поглед више недостаје. Да виде даље од својих јазбина. Једном ће све престати да потура ауторска права на несмењивост свих положаја. Баш смо насели на увек исте расправе и негодовања. Неуморни од свог умора. Неисцељени од менталних тумора. Овај свет заслужује да буде вољен на један нови начин какав се никада није догодио у историји. Заслужује, да се не би распарало оно мало обнажене одеће што је од врлина остало. Духовни богаљи ће потражити нове крвотоке да стварају тромбове и неће их више наћи. Јер, пред додиром Духа, када у свему и свима само Бог остаје као Тајна да битује, у трептају ока, неће бити места да било ко учини себе невидљивим пред непоштедном еманацијом љубави Божије…