Category: Ћутања


Ћутња

Живот иде тамо где су ране добиле заборав. Где неочекивано добијеш шамар мира. Где не мораш по сваку цену да мислиш на неостварене жеље. Коначно, где срећеш једну бољу верзију себе без жеље за сујетним доказивањем своје правде. Живот се не креће брзацима хедонистичких локација где никада ниси био или где никада нећеш стићи. Неизвесност не мора увек бити фатална и мрачна. Напротив, постоје мистичне лепоте у световима где још има шансе за нерешене загонетке које баш на нас чекају. Дивно је пронаћи ћутање властитог била. Место духа где си положио своје оружје тако да не знаш ни где је нишан. Где твој корак далеко од сведока налази свој бат светлости тако да и без знања о томе постајеш светлост. Овај свет нас учи потирању људскости и борби за преживљавање. Али не мора тако да буде. Не мора нико од нас да живи своје неиспричане приче гурајући туђе дупље у наше лобање. Може се уз мало достојанства прећутати оно најгоре да би из нас испливало само оно најбоље. Најбоље вино се износи на крају. Не пролива се унапред тако да на крају ништа од човека не остане. Могуће је ћутати, само ћутати, на обронцима сопствених зидина од бића далеко од било каквог парничења. Могуће је свирати на сопственој души хармонијама које нису од овога света. Могуће је дистанцирати се од целог света без уроте против света. На крају крајева, није ли најлепши дијамант сахрањен у утроби земље а да се о његовој вредности ни он сам не пита?…

Не смета нам вишегодишња владајућа тиранија.
Не смета нам да равнодушно посматрамо миротворне литије.
Не смета нам корона вирус.
Човече, нама годинама ништа не смета!
Стекли смо отпорност на девијације прихвативши сваку болест као меру здравља.
Уместо да се обуставе све институције, да се види неки пркос, отпор, солидарисање, ми само ћутимо.
Да нас прегази још неко зло, ми ћемо само да наставимо да стојимо као овце пред клање.
Извините, али ово није трпљење као врлина, већ добровољно саглашавање како са злотворима, тако и са онима којима је пасивност сва религија у коју могу побећи.
Не може се буквално од свега правити пародија.
Не може се доживотно сваки проблем игнорисати. Или очито може?
Не знам у шта смо се то као народ претворили?!
Неће се ниједно зло само од себе решити, нити ће нам тобоже Бог помоћи ако нама прво није стало.
Проклети зомбиленд…

Што људима више допушташ – то се они све више осиљују. Дистанца није ствар себичног самоочувања, већ пре педагошко усмерење туђе некултивисаности. Други се третира као аранжер замишљених жеља. Што више људима остварујеш жеље – мања захвалност и поштовање бива. Наравно, постоје изузеци, али треба проћи кроз мноштво боловања других да би до тих вредних душа пристигао. Постоје свакако и они људи којима је одступница једина стварност дисања. У потпуности лишени емоција да се усмере, макар на тренутак, према било коме различитом од њихових мрвљења стварности. Они знају само за своје жеље тако да им не пада на ум да они сами могу бити пожељни у нечијем присуству. Они знају само за љубав према себи тако да им не пада на ум да не тражи свако нешто од њих осим њих самих. То су глувонеми зидови на две ноге. Није истина да не познају емпатију, само је не држе за главни модус свога битисања. Није истина да су баш сви такви људи безлични, само нису никада учили да се позиционирају на место другог. Екстреми су нешто друго – крв на рукама их открива. Умерени ексцентрици – подругљивост им на поре избија колико болују од ксенофобичности. Ипак, савремена типологија груша се у усиреној изолацији. Која ако и даје дијалог на кашичицу – презире парадоксално онога коме се обраћа. Презир може бити тајно или јавно свучен као највећа бестидност на две ноге. Таквим људима је дијалог важан једино у границама где они могу бити неповратно супериорни спрам онога коме се обраћају. Не разумеју да дијалог није гласно размишљање са собом пред лицем другог. Други се тако маргинализује и обезвређује. Нити је сваки дијалог загарантована мера сусрета, јер за прави дијалог треба да постоји узајамно позиционирање на месту другог. Ако им случајно скренете пажњу на културу дијалога која захтева двоје, они ће се у најбољем случају зачудити, а у најгорем – наљутити. Између, дакле, покретних зидова и покретних изолатора од људи нема других граница осим у мутавом и злонамерном игнорисању свега и свих што се не уклапа у њихову мозгалицу света.

Доброта

Уздиже се само онај аспект бића који није себи одузео кутак доброте. Који није обремењен ужасом нељудскости. Коме је човекољубље у првом кадру битисања. У удисању Духа Светога пуном снагом хумане ерупције. Ко се добровољно препушта валовима небоземне експлозије. Прекинути доток таквог кисеоника значи улити се у стварност властите несреће а ту је такмичарски сензибилитет са својим демонима унапред осуђен на пораз. Кључ је у откључаности сопственог унутрашњег портала за нестворене фреквенције. За увек доступну отвореност Другоме која је могућа једино у неограниченим границама Цркве. За увек исто постојано исцељење Христовим Духотворним умећем. Могуће је бити човек једино у сенци Христове Доброте. У потврђеном залогу БогоТројичног заљубљивања у човека које, одражено у универзалној непоновљивости сваког понаособ, надилази сваки век и нараштаје. Човек доброте је човек Новог Света. Он није одавде. Он не флертује са пролазним аурама. Он не застрашује. Он не захтева. Он живи сасвим препуштено. Опирући се једино тамо где друго лице не-света покушава да му обруши тај подухват и лет. Узносећи се једино тамо где од помисли на Бога његова душа неуморно чини да поред његовог духа и лице света цвета.

Смисао

Има наде. Има људи. Макар човек морао сам јести своју наду као пакао. Макар му нико не одговорио надањем исто тако. Има осмеха. Има радости. Није све компромитовано траумирањем и борбеном потрепштином. Постоји неушто неухватљиво у људима. Нешто што се у свом невидљивиом обручу ротира најсветијим атомом нерашчлањивања. Као да смо сви део једне узвишене приче у којој још нисмо освестили себе као актере. Од најмањег до највећег зупчаника у једном најличноснијем механизму смисла. Можда смо сувише, по некој палој инертности, навикли да одричемо смисао свему што хода, стоји и дише. Можда смисао света зависи од усличњавања смислу којим сами пулсирамо, који, на крају крајева, сами сведочимо и предајемо свету као најужаренији отисак својих егзистенцијалних трагова. А можда само треба преокренути перспективу и наругати се таштини света. Тада ћемо сигурно наћи притајену лепоту, утеху, надање, коначно ослобађање свега што није претрпело оспољеност људске аналитичке обдукције.

Рез

Живот је леп када хоћеш тако. Живот се дроби у мрвицама смисла. Ко не уме да воли, нека барем поштује туђе са дистанце. Овај свет се котрља како најбоље уме. Некада са штакама, некада без. Нема човека који у нечему не храмље. Али тиме што заостаје у неким стварима, не значи да самим постојањем безвреднује.
Хесе је дефинитивно био у праву када је рекао да нам на другима смета све што је део нас. На другима нам смета сваки прогрес и уновчавање које ми нисмо постигли. Ако други напредује – то је грех. Ако ми напредујемо – то је врлина. Изопачена, готово прабиблијска, поставка ствари ако се подсетимо Каинове логике. А још је стари Кафка лепо говорио негде, парафразирам, да на дну сваког човека постоји потајна наслада што и када теши другог није у потпуности на месту његове несреће.
Деценијама покушавам да лоцирам жариште људских боловања. Човек, био сит или гладан, ситуиран или у немаштини, верујући или човек без надања – готово никада није задовољан. Све се преврће у њему без постојаног града годинама, а некада и по стотину пута у току само једног дана. Ако не испаштају ближњи, постоји нека потајна или отворена наслада у брачном савезништву са својом агонијом. Човек љуби своје боловање као најсветију емоцију. Некада у таквим детонацијама заиста долази до одрона већег смисла, а некада само подмукли двојник ласка најгрозоморније приче не би ли човек још више потонуо у своје психотичне амбисе.
А опет, живот је леп. Човек може бити узвишен и грациозан најмањим ненаметањем. Последњих деценија теологија је претеривала у форсирању слике коју ни сама није следовала. Да су сви бића заједничарења. Да су дијалошки усмерени једни на друге. Да је љубав мера човека. Све то стоји. Али, како године одмичу, све ми се више чини да највећи анонимуси и периферије од људи, на маргини друштва, готово таоци ове једне глобалистичке помодарске естраде, загрцнути између пореза и ћутања – живе неке тихе, љуботворне и најсветије приче далеко од свих помпезних сензационализама, далеко чак и од најцрквенијих идеала.
Тихи. Лепи. Неустрашиви. У потпуности лишени страха и одлучни да пресеку неке непотребне односе, вредности и поремећаје овога света. Зато што не воле друге или се грозе принешеним увредама на њихов рачун? Не, него да направе царски рез и изврше порођај онога што се одбацује за ново рађање Васкршњег света.

Композиција

Заљубљен човек је духован човек. Заљубљен човек нема када да мисли о својој превари. Бити заљубљен није статична позиција. Било да је реч о Богу, ономе ко се воли или људима. Нема ту стажирања. Човек није фиксирано биће. То је сталан подвиг јер слобода тражи увек ново изражавање. Заљубљено срце се мора изнова и доживотно обнављати. Захтева труд. Напор. Крварење духа. Себедавање. Није, дакле, све до хормонске слике, нешто је и до слободе избора за већи смисао.
Ко хоће да се наруга ономе кога воли, одриче љубав према замишљеној превари. Али заљубљено срце није такво. Нема када да мисли на другог када само једног има у срцу и глави. Ако би то била расејаност, сигурно би поседовала пуноћу благослова. Тада бисмо смели говорити о љубави. Све остало је крпљење.
Тек у односу према другоме настаје аутентична хармонија. Али за хармонију је потребно двоје. Не може само једна страна штеловати жице. Мелос онда шкрипи ако нема ко да га чује. Када је такт уједначен, онда ни синхронизација неће окаснити без обзира на прве грешке. А потом? Потом настаје композиција коју сте само ви направили…

Изговор

Нисам заговорник прича о неком духовном стажу јер је Литургија увек нови догађај, а и добро сам схватио ону Христову опомену да ће први бити последњи а последњи први. Ипак, ако се играм већ неких бројева, за ове две деценије активног бављења теологијом и живом праксом вероживљења, највише сам се сусретао са две занимљиве типологије које се одлично могу осенчити другом Христовом опоменом.
Наиме, реч је о јеванђељској причи о изговарању за долазак на Цареву гозбу. Ова богата прича не илуструје само изговарање за долазак на Литургију и Причешће. Не, она иде још даље. Открива и раслојава међуљудске односе. Довољно је да вам неко не изађе у сусрет. Ускрати одговор на поруку. Да буде мутав до краја одбитком најмање рефлексије. Или, да одговори са искључивом негацијом а да притом буде доступан некој трећој страни сасвим префригано. Тако да свако од нас може на својој кожи да осети Христово искуство одбитка људског срца. Импликације су јасне. Позивнице нису достојне позваних јер позвани себи дижу цену спрам оног ко их позива. Христос позива сада најмање достојне и квалитетне. Тако гради своју Цркву. Не само историјску, већ и есхатолошку.
Исто је и у људској сфери. Изговарања су немилосрдна. Човек остаје сам пред зидом другог, али, ако је мудар, не задржава се пред зидом другог. Тражи даље човека који ће му одговорити и изаћи у сусрет.
За ове две деценије највише сам се сусретао са таквим људима. Пробираче. Изговараче. А највише мутаве до најбезличније анонимности. Разумем ревносне и листу приоритета, али када чујем да неко ради или има децу – не узима у обзир да и ја радим и чувам децу, па опет постижем да, како рече апостол „свима будем све“. Да и ја, попут оног капетана што брине за свог слугу, имам за кога бринути, или којим све људима изаћи у сусрет (попут његових војника где није све у наређивању), али да никада нисам смишљао изговоре.
Проблем је неискреност. Јер се у најмањим стварима човек види какав заиста јесте. И управо тиме што показује да му није стало до нечега што други држи да је битно, чак и у циљу да прослави другог коме се први обраћа, јасно се показује колико је Христос у праву.

Летаргија

Како се ми људи опасно играмо са пасивношћу да је то неподношљиво страшно!
– Мале нам плате? Не бунимо се.
– Лоша нам власт? Не бунимо се.
– Отимају нам светиње? Не бунимо се.
– Загађен нам ваздух? Не бунимо се.
Поред блиских тумора које удишемо и немаштине којом годинама живимо, остаје једино да се још неки рат деси јер једино он на списку недостаје. Можда се тада покренемо. Ако останемо дотад живи.
Стварно не знам у ком смо више фазону да тако идиотски и равнодушно ћутимо као највећи мишеви за све. Годинама!!!
Чега се толико плашите да ће вам неко узети када сте већ све изгубили?
Колико нечијих подлости морате да извештавате и узорних људи цитирате да бисте схватили колико бедно живите?
Није до оних који тиранишу него до нашег дозвољавања.

Грч

Тешко је дисати у властитим неманима. Бескрупулозно подавати се инерцији палих хтења. Свако има неки неулов мисли под овим небом пред којом не жели смирити се. Данас је сивило харало небеским кошавама. И јуче је. Сва егзистенција човека не може у један новчаник стати. Зато је тако тешко сабити се, јер није природно остваривање. Грчевитости су постале мера израза. Човек сам пред собом једе сопствени одраз. После прелази на другог ако му је други баш неминован за смеле кретње.
Грч. Све је грч. Истезање бића. Кидање смисленог имунитета. Забадање у осенченост ништавила које гура камен са литице да већа срамота падне. Не постоји човек коме није стало до мишљења другог. Све тензије међу људима долазе од тог грча да се представе идеалнима. Боље је да у очима других срушимо сваки мит о себи, да се неко што пре разочара, неголи да наудимо свом миру и да глумимо преподобне. Афективно нас открива, али очигледно и оно свесно и намерно узима превагу.
Где почиње а где престаје човек? Има ли човек још нешто изгубити у себи у данашње време када, чини се, да је већ све жртвовано? Очигледно има. Последице саме себе јављају и сведоче – празнина и немировање душе.
Данас људи шутирају малодушност као мало дете каменчиће на путу. Безазлени у својим малим депресијама, помирени су са властитим незадовољством да могу било шта да промене. Остају само глади. Али не глади за смислом, већ глади које никад не постану утољене. Тако људи постану деформисани у својим похлепама. Осим ако их осећање кривице да ништа не вреде не сахрани у ногама много година раније. Тада знаш да су продали своје младалачке жиле пасивним борама вековима раније.
Мислим да сваки човек тражи излаз. Ако је човек. Ако је најмање достојанство у њему оставило нежртвоване клице. Немогуће је да човек нема своје место под сунцем. Немогуће да јести, пити, радити, платити рачуне и умрети – да је све што има! Коме треба шминкање таквог леша ако човек нема власт сам у себи отпочинути? Иронија је добра ако је са стилом. Све друге су бизарне и деструктивне. Овом свету је потребна опасна иронија! Она која буди из коме. Из парализе. Из колективне летаргије. Она која превише не повлађује чак и када превија ране.
Немогуће да је целина пунокрвног постојања човека сведена само на смену дана и ноћи…