Category: Ћутања


Врата

Људска незахвалност нема граница. Ти јој мораш поставити границе. Под условом да ниси и сам бестидан. Онда немаш право на граничне прелазе ка другом.
Мораш поштовати себе. Самопоштовање не значи аутоматски надменост битисања. Људи још нису научили да воле себе. Зато и малтретирају друге. Бојим се да је то лекција која ће доживотно да осцилира у сваком човеку. Јер, ко воли себе, воли и своју душу, и своје тело, и све што је на себи. Многи су се саплели на оно Христово да треба омрзнути своју душу, али Га нису правилно схватили. Јесте, али омрзнути на оно што је зло у души, а не упорни рад против душе. Треба разлучити појмове.
Људи данас наплаћују своје време. Нема више ништа бесплатно. Безусловно. Негде се то може и разумети. Људска бахатост када нема премца, онда је мораш условити. Барем онај ко има шта да понуди. Данас се продаје и ветар колико шупљу причу неки продају. Некима даш најбоље делове себе а они и по томе мокре вербалним шамарима. Неваспитање се не може толерисати. Не треба ти такав пријатељ, а камоли познаник, или неко ко наводно прати неко твоје достигнуће само да би га додатно оспоравао. Докони умови. Лају на све. Ако некоме није довољно твоје време и енергија које дајеш бесплатно – наплати. Ако не можеш – дистанцирај се. Овде пази на нијансе. На онима којима је стало. Некад ради таквих вреди сломити све своје границе. Јер они поштују твој рад. Они мотивишу да твоја прича не престане.
Од силеџија нема памети. Као да их неко држи за рукав да морају бити део твог живота. Не морају. Покажи им врата. Нека се скамене. Можда тада схвате где греше. Али када изађу, нека твоја врата остану отворена да и сам не прођеш кроз њих ако твоје срце оболи од немилости поистоветивши се са њиховом злобом.

Нестајање

Читам неке вести јутрос. Не знам ко је радио попис, статистику, нити у коме временском распону је реч да би то неко премерио, али новинарски извештај показује се да се преко 100 људи дневно или преко 4000 људи месечно одсели из Србије. Ако је то истина, и ако се тај темпо настави на дуже стазе, бојим се да нас заиста као народа више бити неће. Цуримо опасно. Не само економски и територијално, него надасве осипамо се као народ. Наравно, несумњиво је да су људи огорчени стањем у којем се налазе. Хтели – не хтели, политичка дешавања не можемо игнорисати, јер је довољно да када станемо у ред да платимо намирнице на каси или порез цезару да нам текућа владавина набије осећај немоћи. Па ипак, питам се онако лаички, као део овог народа, без неког намрштеног национализма или патетичног патриотског заноса – са незаобилазним уштогљеним светосасвким култовима – где смо то ми и шта нам се стварно догодило? Капирам умор и разочараност, али напон се опасно изгубио. Јесте, нема више енергије, нема више ентузијазма да се нешто промени, увек се чека на туђу иницијативу, али није ми јасно ни где све те хиљаде људи тако олако одлазе. Стичем неки, можда и погрешан утисак, да сада још некако и живимо на мрвицама које падају са трпезе владајућих, и притом не мислим само на државне великомоћнике него и на црквене поглаваре, али да иде време, и већ је опасно настало – да ћемо на крају једноставно као српски народ потпуно нестати са лице земље. Сетих се сада негде професора Милина са ПБФ који је говорио да ако једном дође до осипања нашег народа да он не види проблем у томе да се мешамо са другим народима не бисмо ли повећали своју популацију. Можда сада то делује некоме као сувишак, неумесно, али некако ми се чини да стварно нестајемо и да ту ни нове сеобе неће решити проблем…

Страшило

Ништа тако брзо и лако не прогута човека као свет сензација. Нигде се брже и лакше човек не сроза на свет бескичмењака и поданика тамо где није ни позван на чашицу аналитичког егзибиционизма. Невероватно али болно је колико аналитичара и коментатора прождиру сваки простор. Јесте, нема слободе медија са једне стране, а са друге, онај вишак који још није компромитован просто не зна шта ће са собом и где удара. Докони лешеви који нуде препарате смисла умочених у једну зделу токсина и издаје. До сада сам мислио да су махом примитивни и скучени умови проблем, а сада видим да и елитне јединице немају појма шта треба да раде. Безличне монаде на све стране. Страшила које ни птице неће. Јер, дошла су друга времена, није остало више ништа што би могло да застрашује. Карикатуре заборавише на властите психозе вечито несхваћени у својим хиперморалистичким ишчекивањима у потврђивању другог. Док се сачека на нечије разумевање, свет се трипут преврне наглавачке. А и од деце скоро чух да није добро ни свет мењати само кроз своју призму. Ето, полуписмена и неискусна деца знају тајну коју академски демони не знају. О болести свих знања и сазнања, неће ти се судити на вери и невери – ту су заиста многи примили своју плату – већ на забораву шта је човек, како се воли човек, а да се за собом не патетише и јадикује превише у најмањем себедавању. Ту је страшило требало поставити да на време опомиње манекене бесмисла униформисаних смислом тек толико колико комплекс може да бриди и да се прене…

Именовање

Говорити о греху без осуде може само онај ко не именује онога о чијим делима говори. Није свака констатација и проговор о злу – осуђивање и поистовећивање са злом. Само представља акт неслагања са одређеном девијацијом. Верујем да за таквог човека нема Суда Божијег. Суду је подложан онај који не сакрива нечији идентитет, него, било да други у добру или злу лежи, о њему именовањем уста не затвара тражећи, по могућству, што више сведока. За таквога је писано да „нема ништа тајно што неће постати јавно“, јер се ни сам није трудио да одржи нешто тајно. Стога, пре него што неко крене на пут оговарања, нека се запита о последицама туђег огољивања (блаћења, свођења), јер тако и себе доводи до обнажености. Мени је и даље лично понижење када видим како они који себе држе за лепе и умне људе униште најбоље дарове код себе неспособношћу да одрже неку тајну. Мизерно ми је свако јавно срамоћење било кога у име праведности на рачун туђе неправедности. Решење за тај проблем је Христос још давно указао оним чувеним да ако неко греши да га треба позвати насамо на разговор. На крају крајева, оговарање не користи никоме, јер се на тај начин улази у борбе које нам не припадају. А зашто је то некоме привлачно? Једноставно, да не би морао да мисли на своје проблеме које треба решавати.

Pustolov

Nekim sumracima više ne mogu da pronađem cvetove. Gubim im trag, mada jasno naslućujem mirise. Imam osećaj da moje srce bez mene želi da napiše brojne svetove. I da u svaki posadim jednog čoveka kome je prvo stalo do sebe. Jer, ne srećem puno ljudi ovih godina a da za njih mogu reći da im je stalo do sebe. Stihije lome i najbolje duhove. Inertnost nagriza najsvečanije pustolove.

Bojim se da je svet ozbiljno otišao u materinu. I znam da to zlo nije od juče. U vazduhu se oseća trenje, otpor, da čovek pred sobom barem bolji od onog jučerašnjeg sebe bude. Ne vidi se to. Malo su mi dotužila dnevnička prenemaganja onih koji polaze samo od vlastitog percipiranja. Nije u tome zlo, nego jer se samo na tome insistira.

Danas sam radio mali test sa đacima. Rekao sam im da pišu šta zaista misle, da me poštede famoznog uvoda, razrade i zaključka. Porazilo me je koliko osedelih glava sam našao u njihovim redovima. I uvek isti ishod: svako misli da je samo on onaj ko se protivi masovnom ukalupljivanju i imitaciji, da samo on/ona misle kako treba svojom glavom, a da su svi drugi licemeri i buntovnici kojima do opšteg dobra nije stalo. Prebacim li takvu svest na moje okruženje, pa dobro, i na hrišćanski establišment kočopernih, poražavajuća je, i doslovno preslikana, logika da se isti modus rasuđivanja zatiče u svetu dece…

Uzdišem…Cigarete lomim kao nevidljivo grožđe…Bojim se da pustinja jede ljude. Da je praznina gangrenozno mnogo izraženija nego što se vidi. Ljudi su besciljni. Lutaju čak i u svojim odmorima. Dokonost je majka patologije. A ljudi bi pre umrli negoli da svojoj dosadi potvrde kamatu. Zapravo, nema pustolovina. Postoje fikcije. I malo ko ne živi zarobljen u svojoj fantaziji. Možda je upravo zato teško sresti čoveka pred kojem bez zazora možeš da prospeš dušu. Sve. Celog sebe. Da konačno obreteš onaj kutak svete tišine u kojoj ona sama ne mora biti u prisustvu drugog nelagodna.

Ljudi ne komuniciraju. Nisu krive reči, ni ćutnje. Razmena traži mnogo veći nivo protoka doslovno na metafizičkoj frekvenciji. A danas nije baš popularno ni baviti se a kamoli živeti metafizikom. Bogom najpre. Teologija je demodirana. Eventualno, isprostituisana jeftinom mobilizacijom moralne superiornosti onih koji se prvim slabim u doslednosti pokazuju. Filosofe i književnike sam odavno prestao da slušam. Dosadni su. Lako je igrati se sa estetikom i metaforom slovoslaganja, teško je u sebi roditi Živog koji nadilazi znana i neznana područja u kojima tvoja bezglavost ne može lako poturiti sigurnost mišljenja. Jer, danas su ljudi zaljubljeni u svoje mišljenje više nego u lice drugog. Misao je dogma. Zato i ima toliko blasfemične kontuzovanosti zarivenoj i među najškolovanijim profilima.

Ne znam kuda ide ovaj svet. I da li se uopšte ikada pokretao? Isti instikti i padovi na prvim stranicama Biblije i danas među ljudima stoje. Mogu se ograđivati koliko mi je drago, ali podmuklo je od drugih ljudi eskivirati se. Nekada smo, čini mi se, kao zapečatirani brojevi na kockama koje nismo birali a koje neke tuđe ruke na sve strane sveta bacaju ne bi li ulog sveta bio u potpunom nestajanju dok neko malo nafiluje creva i svoje devizne račune. A to malo na kraju nekome oštećenom bude ceo život…

Jedem fragmente. Pijem ćutanja. U svima sam i nigde sam. Voljen jednako koliko i omražen. Kao da je bitno…Sutra počinje novi dan. Novi umak sveta. I večeras je načet a sada zagrcnut…ulovom vetra koji zakopčavam krevetom da bi prolaznost ostala rašivena. Možda večeras stvaram novi svet koji postojećem nedostaje. I sutra ću isto tako. Možda moj korak ošinut nemicanjem stvara oluju na drugom kraju sveta. Ne znam. Znam da moje srce ne miruje. Da sam budan. Da sam živ. I da pustolov u meni cedi fantazije ne bi li najbolji nektar nahranio nevidljivo korenje…

Посед

Схватите то као сентимент или догмат, како год, али свако ко мисли да познаје Бога, да га је видео, или чинио чуда а љубави према другима нема, или их мучи и понижава у најмањем а не само најбруталнијем виду, није од Бога нити зна Бога. Који љуби сваког човека тај је видео Бога, тај познаје Бога и Бог познаје њега. И Цркви да захвалимо што нас има много јер се само у ширењу љубави једних према другима можемо спасити од демонске теологије да неко зна и има Бога само за себе а другима Га ускраћује…

Од како почех да добијам бројна питања на блогу, почињем полако да разумем резигнираност неких свештеника на исповести слушајући једне исте песимистичне бљувотине.
Замислите ту истрајност некоога да готово до злурадости обнавља једне исте приче? А сад замислите себе како то увек од неких људи увек слушате?
Уместо да људи откривају своје унутрашње светове они се до невероватних научно-фантастичних детаља баве туђим греховима. Уместо да коригују оно што им се не допада у себи, они налазе додатни повод да утврде своје девијације намерним саблажњавањем у компаративном свету других. Из неке наводне брижности за друге, заправо иронијом пуританства, наводно брину за репутацију Цркве.
Не мења се тако свет драги моји! Бити светлост свету, по хришћанском императиву, значи да радите на хигијени своје душе а не на гадљивости према другима које држите да су недостојни и ваше и Божије светости….

Неким радостима не требају сведоци. Човек би заиста требао да буде биће игре. Дете је у својој игри препуштено валовима стваралаштва. А није ни свака машта акт спокојности. И дете уме да се изнервира у својој игри. Али се и даље игра. Не проклиње живот. Трпи благослов самог постојања. И ако му неко не ремети превише правила игре, позваће и другог у свој свет авантуристичког истраживања. Љубав није тако неодговорна да заборави на другог. Треба пустити дете у нама да преузме ветрове. А онда? Онда ће и други, додирнути срцем детета, почети да испитују и љубе своје светове…

Пут човека није пут безбрижног сна. Не може се човек учити пређеним путевима док прво не научи вештину баланса. Имати равнотежу у свему. Не бацати се у кривине истеривања правде. Сваки пут има свој ризик између ништавила и битисања. Између нестајања и настајања. Важно је да се човек креће. Није акценат на брзини него постојаности да се дође до циља. Са таквог точка сви падамо. А опет, узалуд достигнут циљ ако смо на крају пута превидели кога смо све иза себе згазили. Лако је провоцирати, тешко је волети. Лако је чак и радити на својим талентима, али је тешко прихватити другог какав јесте човека. Ту осовину треба нивелисати. После сваки циљ сам пред човека дође…

Свемир

Некада је лепота овога живота попут свемира. Неухватљив. Неограничен. Недоступан чак и усред крвотока. Свемир је леп, али не даје рефлексију. Не можеш се огледати у звездама за које не знаш ни да ли постоје више. У чему се огледа лепота галаксија када не можеш ниједну звезду убрати са друге стране зеница? У ваздуху трепери нека безличност. Не нужно одсуство већег смисла. Али, продирање једне хаотичне неизвесности и неког фрагментарног бледила прожидре планетарну егзистенцију управо сценаријом невидљивог разигравања. Јер, од како је света и века, нема човека да се није запитао о метафизичким питањима. Други су отпутовали линијом инертности строго укотвљени инстиктивним расуђивањем. Неки трећи скупљањем мрвица својих претходника. И само се неки нису заробили. Али, ниједан није побегао од властите смрти. Зато, колико свемир подсећа на иконичност једне Вечности, ништа мање не подсећа на плутање непознатим ништавилом. Узалуд ту астронаутска довијања. Живот не може купити себи време. Свемирска логика даје илузију одсуства времена. Отуда многи мисле да су аутоматски бесмртни самим рођењем. Некада ми се чини да се у свемирским стражама сакривене хармоније и конфликта преклапају сви векови. Прошлост, садашњост, будућност. Све је ту. Као никад изграђене колибе под Таворским обасјањем. Некад ми се чини да је Бог потпуно далеко од онога што именујемо добрим и злом овога света. Пробај да направиш експеримент: не осуђуј никога само један дан и видећеш ванземаљску металогику како се кроз твоје вене саопштава. Можда је то треперење непостојећих звезда које својим светлосним сигналима путују до твојих дисања? Могуће. А могуће је да си и ти нечија звезда која одавно нема постојање, па неке друге зенице примају твоје путовање ка њима. Јер, некада се чини, да мора проћи пуно светлосних година док те неко схвати а да си ти одавно зашао са друге стране постојања. Можда је то оно Христово да неки „другу смрт неће видети“? Могуће. А можда само овај свет, као и било који што долази, није довољан да покаже да ће сваки страх нестати једино када смрт у тоталности умре. Дотад смо робови парцијалног. И питање је ко смо уопште, колико се познајемо и колико смо живели…Нагнеш ли се над космички амбис – нећеш сазнати. Нагнеш ли се над амбисом вере – створићеш наду. Ипак, неке наде могу бити опасне као што трансцендетно некад може брутално да измиче. Јер да би прескочио логику овога света, мораш се одважити за скок у „црну рупу“ непознатог. А то већ значи сигурну смрт. Смрт која даје живот а не смрт. Умеш ли тако умрети? Чак и ако не знаш шта те са друге стране чека и да се твој мислени брод у океану интергалактичког може опасно и неповратно полупати? Јер, ни свемир није толико страшан колико ризично може бити да се човек изгуби у властитим нутринама а да се више никада не врати…