Category: Један замишљени интервју


  • Шта је духовност?

Духовност се данас доживљава као неки вид индивидуалне егзотичне аутосеансе где је човек спиритуално изолован од материјалне сфере ради неког свог назови мира. Занимљиво је приметити да се духовност мало где посматра као живот који је вером усмерен на Другог, односно, на Бога који је сам Личност. Ако уопште постоји таква замисао о Богу, људима је прихватљиво да Он „тамо негде“ егзистира Сам за Себе радикално и трансцедентно одвојен од света који је створио. Могућност узајамне комуникације и/или односности је ту искључена. Ако се уопште може говорити о духовности која није тако примитивно отцепљена од лица Цркве где један постоје многи и где многи постају један у Христу Исусу (и ако је отцепљена тада можемо говорити једино о религиозности), онда се духовност не посматра као нека аутономна религиозна клица која тражи самобујање већ се пише са великим „Д“, односно, Духовност постаје синонимна стварност кроз коју се сама Личност Духа Светога пројављује у ономе ко уобличава своје биће у Христу Исусу.

  • Како се осећа вера?

Пикантно питање исто колико и дегутантно. Не постоје специјални сензори који детектују високу фреквенцију вероживљења. Не постоји механизам који би могао компресовати Божије деловање у човеку јер се Сам Бог поистовећује са вером онога који у Њега верује. Ипак, не можемо рећи да не постоје одређени сензибилитети уткани у природу сваког. Не може се рећи да човек не поседује неки истанчани осећај којим може да осети, примети, природу Другог. Јер ако не постоји такав осет, по ком параметру би човек могао рећи да има било какав доживљај Бога уопште? Али, неки ризици свакако постоје да човек може на тај фантазмагоричан начин прогласити сваки субјективан осет и доживљај као проверено од Бога аутенитичан. Тако долазимо до оног апостолског исказа: „Испитујте духове…“. Дакле, да се вратим на ваше питање, не можемо се играти надражајне вере. Другим речима, не можемо да дражимо и провоцирамо своје нагоне и своје веровање да по сваку цену створи пројекцију Божијег деловања или присуства. Бог је слободно Биће. Он је тај који делује у човеку по мери дара Своје љубави, а не према томе колико се човек усиљује да га представи себи као нужно присутног. По тој логици ствари, испало би да је свака помисао о Богу аутоматски и успостављање Божијег присуства, али то би онда значило да Бог није слободан. Зато хришћанско искуство ставља толико велики акценат на саборност вере очитованог у границама литургије, неголи на индивидуално повлачење од светиње у приватну зону религиозног комфора.

  • Да ли је морал могућ без вере у Бога и поштовања верских принципа?

Не кажете на које верске принципе мислите? Једном су се покојни отац Радован Биговић и Владета Јеротић мало поткачили на ту тему. Биговић је говорио да је Црква ослобођена од моралистике (што наравно не значи и верификацију сваког безумља), док је Јеротић инсистирао да је морал итекако пресудан. Мало ме проблематика подсећа на релацији и трењу између старозаветних закона и новозаветне благодати. Да ли човек који живи од Духа Светога треба да робује форми закона? Да ли је човек Педесетнице још увек везан поштовањем старозаветних прописа? Једном сам се културно поткачио са мени драгим владиком Порфиријем на ту тему. Збунио се када сам му рекао да Божије заповести више нису потребне. Али, он је због своје службе морао да указује на неки општи поредак, јер се бојао да би на тај начин, укидањем заповести, дошло до анархије. У мом искуству није тако. Нема човека који не греши, што ће рећи да Закон није ни довео до тражене мере. По мом мишљењу (које не држим обавезним за сваког) држати се Закона, или како рекосте морала у овом случају, а ту је и проблем етике, значило би просути ново вино у старе мехове. Ако постоји трење то је зато што нико од нас није без недостатка. Али, није Закон тај који нас чисти, нити се према њему усличњавамо, него Христос у чијој жртви искупљења тражимо своје очишћење. Закон, морал, етику и све друге могуће прописе могу само да покушам да разумем (не и да оправдам) као рефлексију примљене благодати, односно, да се човек њих држи као за гелендер када се према Богу пење, или као за штаке ако је својим грехом рањен. Ипак, за онога коме Бог враћа ходање у Духу, у вери, незрело је држати се за штаке ако је Бог подарио оздрављење. Тако да када те рефлексије нема, евидентно је да ће човек живети неморално. Али треба разликовати намерну неморалност од неморалности по слабости природе. Дакле, на које принципе мислите? Ако је то традиција, крсна слава, итд., Црква је довољно поштена да каже да ништа од тога не чини њен идентитет. На крају крајева, није ли Христос кршио бројне принципе у време док је Он као живо незаписано Јеванђеље међу људима ходао, само да би указао на суштину која превазилази сваку форму?

  • Зашто један а не више Богова?

Зато што се негде мора подвући линија веровања. Човек може да верује у шта хоће, али није вишак да провери своја веровања још нечијим искуством. Не живимо више у многобожачком времену (мада неки и ту траже повратак). Коме Један Бог није довољан, мишљења сам да га ни мноштво неће задовољити. Иначе, тајна Тројичног постојања Бога је многима направила закрчај у крвним судовима вере. Многи и даље мисле да када кажемо да је Бог Отац, Син и Дух Свети да је реч или о Једном Богу који има три различите улоге или да је реч о три Бога. Није исправно ни једно, ни друго.

  • Зашто људи верују у Бога?

Зато што хоће. Али, ако некоме вера у Бога креће само због логике да не би завршио у паклу, онда је ту вера десакрализована на неком већем стваралачком нивоу у старту. Погледајте домене верске наставе. Статистички, све делује ок. Међутим, клинци немају егзистенцијално препознавање Бога као Бога. Није да им је наметнуто, као што неки јалово тврде, него јер верску наставу клинци стављају у исту раван са другим предметима које похађају. На крају крајева, велико је питање колико и како људи верују уопште у Бога? Колико могу да приметим неке опште црте већине, превише сујеверног ту обузима и оне који себе држе за проверено побожне. Ако проводите време на социјалним мрежама још увек можете да видите већину како узимају слику неког светитеља и позивају друге да је поставе на свој профил ако желе да добију благослов да им све у животу на добро крене. Ето, то вам је баналан пример, да не покрећем сада друге примере, у ком смеру су људи побожни. Док, са друге стране, ако кренете да им причате о тријадологији, итд., одмах подижу гард да сте опасно застранили или да је ваша вера специјализована само за теологе. Ипак, наметнуло ми се једно питање ових дана: да ли је сваком човеку уопште дато да тражи Бога? Јесте, сви су позвани, али посматрајући разноразни аудиторијум људи који се крећу неком инертном логиком постојања, заиста не могу а да се отмем том питању.

  • Зашто је црква потребна, зашто вера није довољна?

Вера није довољна као што ни жени није довољно да само верује у мужа. И обратно. Тражи његово лице. Жели сусрет. Хоће сједињење. Конкретно место љубавног састанка. Није ли сваки такав састанак коегзистирао од почетка градње старозаветне скиније до данашњих дана? Лако је молити се у четири зида, али код куће се не можеш причестити. Код куће не мораш у лице другог гледати. Црква позива на заједницу љубави. Да се изађе из властите учаурености у светлосно сусретање Д/другог. Можда тог другог нећеш упознати као пријатеља, али ћеш барем показати искорак да увидиш да сам себи ниси довољан. И да је Божија замисао о постојању човека конципирана на заснивању једне метафизичке породице која изнова добија све већи прилив чланова. Веровати за себе коме користи? Пуно је верујућих на тај начин, али искључивих за стварност онога поред себе зато што само себе држе у базичном фокусу самоостваривања. Погрешно. Црква је једно место где се укидају поделе и дуализми, а јединство и целовитост доводе до једног саборног остварења. Ово треба сагледавати и преточити у искуство. Тек из таквог угла можемо разумети и Чашу Господњу, јер сви чинимо да та Чаша Његовог присуства буде међу нама и да се из ње сви а не само неки причешћују. Ко се причешћује само за себе, коме користи? Тако се опет Црква не изграђује. Зато су неки са разлогом наглашавали опасност „евхаристијског егоцентризма“.

  • Зашто у православљу жена не може да буде патријарх?

Искрено, мало се насмејах. Немам проблем са тим да жена коначно након две хиљаде година изађе из назови „еклисиолошког шовинизма“, где је добрим делом и строг патријархат кумовао да жена увек буде у неком инфериорном положају и да добије свој легитимитет, али замисао патријарха ми делује мало претенциозно. Нажалост, како Шмеман добро примећује у својим дневницима, Црква не показује вољу да се уопште бави овом проблематиком. У другим хришћанским конфесијама позиција жене није занемарена, тако да имају свештенички статус. Што се нашег поднебља тиче, остали смо некако конзервативни и примитивног мушког менталитета. Служба жене се поистовећује са рађањем. Али, шта је са свим оним женама које рађају а вера их не занима? Не долазимо ли тако до банализације? Са друге стране, шта је са женама које не могу да имају децу а долазе на Литургију? Да ли то значи да немају своју службу у Цркви? О томе је Афанасјев лепо писао да смо сви ми тзв. „царско свештенство“. Мислим да се може назрети и извесна мушка надменост у стилу да жене могу парирати или бити боље од мушкарца у свим стварима, али да једино не могу да буду свештеници. По тој мушкоцентричној поставци ствари и жена се онда може надимати да може рађати. По мени, све су то вештачки проблеми. Ако се сви од једне Чаше причешћујемо у име есхатолошког јединства, та поигравања мушко-женске доминације уопште нису потребне на литургијском терену.

  • Које су идеје, веровања иста у већини религија?

Идеје могу бити сличне ако им је рецимо заједнички лајтмотив да учине овај свет бољим местом заговарањем одређених вредности попут смањења егоцентризма и ширења једне здраве љубави. Ипак, веровања не могу бити иста, јер свака религија има различито учење. Још већа иронија је да ни они који се изјашњавају као декларативни верници сами не познају своје православно порекло, нити Бога којем тврде да служе. Не бих имао проблем да неке свештенике вратим на Богословски Факултет колико ми се некад немогућим чини да смо исто школовање завршили или да у истог Бога верујемо.

  • Да ли је могуће у будућности доћи до унификације већине религија?

Могуће је, али чему? Ово питање има додира са претходним питањем, јер је веома опасно ако би под једним кровом вере, хипотетички нека то буде један храм, један се клањао Буди а други Христу а неко трећи Алаху. Треба да постоје различитости, јер различитост постоји и унутар оних који, да тако кажемо, формално припадају једној вери. Различитост не значи атак на другог, јер су ту различитости како личносне тако и на нивоу талента и службе. Било би веома досадно када бисмо се сви укоктелисали као неки религиозни бућкуриш под утопијом да сви треба једно да будемо. Једно је јединство у различитости, а сасвим нешто друго једносливеност где свако губи своју универзалност. Ово друго би неко окарактерисао као почетак јереси, али психолошки гледано имали бисмо један клуб мртвих верника. Акценат је на томе да не треба робовати некој ксенофобији, али да искрено не треба ни бисер бацати међи свиње. Сигурно је да ће један хришћанин можда да прекрши неки пропис како би задобио за Христа неког другог, али није замисливо да ће један хришћанин да упражњава клањање Буди или Алаху да би их за Христа задобио. Не, свако треба да своју службу чини.

  • Како би ти се живот разликовао да не верујеш у Бога?

На ово питање свако би другачије одговорио. Што се мене тиче, верујем да би разлика била абнормално умоболна, јер се добро сећам како сам пре заживљавања Христом живео. Ипак, бити верујућим не значи да су сви проблеми решени. Напротив, тек онда креће борба. Али, борба са смислом и за смисао. Не заборавимо парадокс да је некоме вера учинила да постане још гори него што је био. Али, не зато што је вера томе допринела, него јер онај ко је остао непреображен сунцем своје вере, покушао је на њу да унесе своје пројекције, страсти, доживљаје, итд., те када види да се ништа судбоносно није променило – постаје олошем већим од безбожника. Зато је апостол писао да се због понашања таквих хули на име Божије. Ништа се то ни данас није променило.

Advertisements
  • Пошто религија поставља објективни морал, да ли тај морал можемо применити на Бога? Да ли је Бог егоиста, и ако јесте, да ли је њему дозвољено да буде егоиста (пошто и сам често говори да се све дешава због њега, да би се он прославио нпр.)?

Неки аутори стављају велику дистинкцију између религије и хришћанства. Шта је објективни морал? Колико су данашње моралне вредности објективне? По чијем мерилу? По светоотачком маниру, правде у овоме свету не може бити када је на крсту умро Син Божији. Основни морални стандарди осцилирају, фалширају, врдају. Нема човека који није погазио неки морални компас у себи, али и даље наставља да као компас другима показује стране света. Да ли је потребно уопште примењивати морал на Бога? Морални Бог? Бог је „неморалан“ чим за највеће грешнике (а црна хроника свакога дана то потврђује) жели спасење. Наш Бог је исцепао све законе на крсту да би највећи злотвори нашли помиловање. То је скандал за данашње моралисте. Бог није егоиста, јер не воли само Себе него и Другу Двојицу поред Себе. Бог постоји као Љубав која вечно незаокружено кружи у том Самоизлажењу ка Другој Двојици. Христос је немали број пута у Јеванђељу истакао да није дошао да тражи славе своје него славу Онога Који Га је послао. Алудира на Оца. Прославља Другог Који није Он Сам. Отац после Њега прославља. Нема места за егоцентризам. Христос се умањио до крајњих могућности, јер на крсту умире Бог. Усуђујем се да спекулишем да је Тројични Бог „окрњио“ Своје божанство када је Син умро. И због кога? Због људи. Зар ту има места за егоцентризам? Данас људи не желе да изврше најмање промене на себи да им се неко не би наругао. Овде Христос иде до краја кроз разна страдања и понижења за која да је егоцентрик уопште није било нужно да узима на Себе ако неће.

  • Већина људи „верује“ у Господа (верује у његово постојање као неку вишу силу), али свима нама фали поверења у њега као особу. Шта предузети поводом тога да ојачамо наш лични однос са њим?

Да, има тога да се Бог перципира као нека безлична сила, космичка правда, итд. Оно чувено: „Ма има нешто!…“ Ипак, и ми који се декларишемо као верници падамо стално на једним истим испитима мислећи да смо стекли довољно „духовног стажирања“ (у чему је велика подвала) да можемо да друге третирамо као недорасле студенте. По апостолу, „вера је потврда ствари невидљивих“. Ово треба сагледавати. Дакле, ослања се на оно што се не види, али из тога што се не види има јасну потврду да је присутно као аутентична реалност. Рецимо, ми не можемо да опишемо како се то двоје воле, на који начин један однос путује до другог и како се враћа, али имамо потврду у тој ствари невидљивој да један такав однос сија својим присуством. Неки аутори стављају дистинкцију између особе и личности. Бог је Личност. ТроЛичност. Међу њима не функционише време и простор као међу нама. Зато не кажемо да су сливени, него да свако од Њих Тројице чува своју стварност а да опет не остаје искључен за Оног Поред Себе. Христос на једном месту говори да ће доћи са Оцем у срце човека да једе са човеком. Дакле, не раздваја Оца од Себе чак и када говори о срцу свакога од нас. Зато када говоримо и о уподобљавању, не говоримо само о христологији, пневматологији и свим другим богосецирањима, него полазимо од тајне тријадологије. Уосталом, сва Христова дејствовања су усмерена у смеру Оца. Све што чини – прво од Њега тражи сагласност. Занимљиво је да многима ова позиција измиче. Отуда упадају у христоцентричност, односно, стављају акценат само на Једну Личност Тројице. Наш однос са Њим/Њима се увек испитује. Нема толико стабилне позиције да кажемо да смо данас ојачали наш однос више него јуче, јер је човек по природи подвојено биће, па осим што ствара јаз са собом, ствара јаз са другима и Богом. Непрестано или повремено. Нема другог пута осим да се прича о „Блудном сину“ изнова понавља, да се ми изнова враћамо под окриље Оца, литургијски речено. Нема такве ојачаности која би једном трајно утврдила себе у дому очевом, јер Га изнова одбацујемо тражећи свој део у овоме свету.

  • Речено је: „Љуби ближњега свога као самога себе“ , многи због овога заборављају љубити себе, те се због тога осећају несрећно. Где би била граница у којој бисмо волели себе и друге подједнако?

Човек треба изнова и изнова радити на себи да би имао велику љубав. Не као неко своје приватно власништво које не трпи промене, него као констатни рад на свом изласку ка сваком човеку. На ово „љуби ближњег свог“ многи су се саплели па подразумевају да је реч само о онима који су нам најближи по месту мишљења и друштва. Подвала. Реч је о сваком човеку. Владета Јеротић је у једном свом делу говорио о тој присности (на свој типичан начин) говорећи да постоје разни видови инцестуозности од којих није искључио ни биолошку и националну инцестуозност у смислу да волимо само оне који су нам по нечему привржени и присни. Христова парола иде много дубље јер се односи на свакога човека без разлике. Без ксенофобије. Истина је да ко не воли себе не може ни другог, и да ко воли само себе не може ни другог. Увек ће једна страна испаштати. Максим Исповедник је имао једну занимљиву мисао која је говорила о томе да у другоме треба волети себе. Ако би то било самољубље, онда смо пред парадоксом здравог самољубља. Ипак, треба разликовати самољубље као производ гордости и очајања и самољубље као другољубље и богољубље. Где би била граница у којој бисмо волели себе и друге подједнако? Нема границе. Јер љубав не поставља границе. Границе су за онога ко сужава своју љубав из неког разлога, а аутентична љубав нема разлога да било кога воли а опет га воли. То је оно чувено поглавље о безусловности која се најтеже стиче.

  • Због чега Исус себе константно назива“Сином Човечијим“?

Има више тумачења, и једно од омиљених је позивање на испуњење онога што Адам није успео, па су ту и друга месијанска места у старозаветној линији која вуку корене и до првосвештеника Мелхиседека, али да се не бисмо расплињавали можемо рећи укратко: да би указао да Он није само Син Божији него и Син Човечији. Да је Бог постао човек. Богочовек. И није постао једном привремено, па онда након васкрсења скинуо са себе тело као одећу, него устаје у васкрслој природи остајући заувек у људској природи. Има неких спекулација код других аутора који говоре да се због тога што је Син узео тело изменио и начин Тројичног постојања Бога као Бога, јер до момента оваплоћења, очовечења, Син није имао тело.

  • Како са хришћанског погледа треба да тумачимо будистичко просветљење? Колико сам сазнао под просветљењем се подразумева убиство ега, на неки људи се помоћу медитације или психоделичних супстанци фокусирају само на садашњост, сама свест остаје да постоји док било какви егоцентрични страхови нестају (мишљења других, питања о сврси постају бесмислена, а и безначајна).

Будизам је као религија старија од хришћанства, али опет то не значи да је старија од старозаветне историје која указује на долазак Бога у телу. Па ипак, не може се ићи логиком да оно што је старије да је и меродавније. Рецимо, Владан Перишић све философе до доласка Бога у телу назива теолозима, који без обзира што су стасавали у многобожачком свету, ипак су тражили неки већи смисао и именовања у својим философским системима које су градили. Осећали су да им нешто измиче и да ова стварност није све оно што нас дефинише. Зато су неки интуитивно предосећали и Бога који не долази из цилуса тадашњег многобожачког света. У свакој религији могу да се нађу неке подударности. Заједничко свим религијама би требало као пут учења бити укидање егоцентризма ако већ не могу имати заједничку сагласност по питањима вере.  Будизам као животна философија не обећава баш пуно акције. Владика Атанасије Јевтић нирвану духовито дефинише у смислу: „Где си био – нигде, шта си радио – ништа!“. Наравно, не морамо одмах мислити да је реч о презиру. За будисте је нирвана крајњи ниво постојања. Код њих нема Бога на првом месту. За нас хришћане је акценат на личном односу са Богом. Зато су нам такве и молитве. Будистичке молитве нису усмерене ка Другом. Они их закаче за ветрењаче мислећи да ће оне тако саме да се моле а они иду да раде друге ствари. Код хришћанских монаха посао је био у рукама а молитва у срцу. Неодвојиво. Не бих рекао да користе психоделичне супстанце, више ме то подсећа на Кастанедине романе. Неки и данас погрешно стављају знак једнакости између будистичких медитација и хришћанског исихазма. Јесте, може се говорити о јачању менталне дисциплине која није беспотребна, или вежбању концентрације, контемплације, чак и о подударности на нивоу аскетске ревности, итд., али у поређењу са живим присуством Бога све се то показује донекле релативним. Томови су написани као опомена разним хришћанским аскетама да ниједан подвиг нема никакву вредност ако је љубав према Богу и другом човеку маргинализована пред величином подвига. У том случају смемо да кажемо да је некома вежба постала повод за егоманију. Погледајте само колико данас има разних програма, књига, тренера, итд., који говоре о неговању менталног здравља, али управо због таквог инсистирања да се по сваку цену свет сагледа једино у лепом светлу, човек постаје шизофрен и равнодушан на проблем зла и потребе других у историји.

  • Да ли дете које је убијено током абортуса има право на васкрсење (вечни живот) са обзиром да није имао слободну вољу одређивања да се сам определи?

Слично питање постављају, али у другом контексту, и они који се позивају на то да ли децу треба од малих ногу крштавати, јер ни они немају слободну вољу да се изразе. Упорно заборављамо да је садашњи начин постојања противприродан самим постојањем. Смртан. Непотпун. Недовршен. Недовољан. Наравно, ово не смете помињати прљавим капиталистима и љубитељима вулгарног материјализма огрезлих у комформизам и конзумеризам. Наше аутентично постојање је смештено у футур одакле сада црпимо свој идентитет. У Царство Небеско. Есхатон. Коначну стварност постојања где ћемо се показати другачијим него што смо сада. Колико је деце побијено и мимо абортуса само? Нико од њих није имао питање. Није имао када да постави питање. Није имао никакву шансу. Ми верујемо да ће Бог свима дати шансу да остваре постојање које у другим „нормалним“ околностима ненормалног постојања света нису могли.

  • На који начин је Бог „говорио“ старозаветним пророцима када се разликује од Новог Завета?

Наравно да се разликује. Бог се открива постепено као када ми некога тек упознајемо. За све постоји време. Однос се не може на силу стицати, нити одједном, него се креће линијом постепеног али узајамног откривања, упознавања. У старозаветним примерима, Бог још није постао тело, мада Мојсије и други пророци већ добијају одређене визије о тајни Богочовека. Некима је говорио гласом који се чује али не види, неки су видели разне манифестације његових деловања (вихор, купина која гори, итд.), неки су покушали да Га изразе као присутног иза неког деловања а да опет Он није ни на месту деловања. Неки су посебно развијали теологију „Божанског мрака“. У Новом Завету, Бог је постао човек. Стари Завет се испунио у Личности Исуса Христа. Почиње да говори лицем ка лицу, али ни ту не заостају загонетке у причама, као ни равнодушност за Његово присуство и деловање. На који начин нам данас говори? Углавном, у теолошким круговима, иде се логиком присаједињавања литургијској стварности. Томови су написани у ту одбрану. Па ипак, ризик остаје на снази, јер се на тај начин Бог може спаковати као у неку кутију а долазак у Цркву протумачити као доживљај „Алисе у земљи чуда“. Бог нам говори на разне начине: кроз снове, кроз људе, кроз унутрашње детонације, кроз филм, кроз догађај, кроз страдање неког невољника, итд., а да опет Самог Себе држи на извесној дистанци.

Које је најјаче човеко „оружје“ дато од Бога?

На личном нивоу, колебам се између мишљења и слободе. Ако полазим са аспекта верујућег, онда се колебам између молитве и вере. Наравно, у оба случаја могу да будем апослутно погрешив и апсолутно субјективан по питању одабира наоружања. Свако има неки таленат. И то је оружије. Али, никада се ниједно оружје не треба окретати против другог.

  • Шта ће Бог очекивати од људи који немају дар за веру?

Да ли Бог ишта очекује од човека? Може ли човек ишта дати Богу а да Бог већ не поседује? Не бисмо ли на тај начин имали једног сиромашног Бога којем је потребан човек за било шта јер Њему нешто недостаје? Када бисмо говорили о неком деструктивном Богу, могли бисмо рећи да Му човек уопште није потребан. Христос на много места указује да треба веровати у Њега и у Оца. Духа Светога не помиње пуно, али вероватно зато што се креће логиком да када наступи време Педесетнице да ће Дух свакога (сваки век и нараштај) упутити у пропуштене детаље. Па ипак, има људи који немају вере. Шта сада? Смак света? Не, не мора се тумачити ни да су осуђени, нити да су нужно злонамерни. Па погледајте колико се међу нама људи назива хришћанима а опет се без љубави прождиремо? Не каже ли апостол да смо се силе (благодати) Божије одрекли чак и када истичемо своју веру? Ако се ослањамо на тачку Суда, видећемо, по Христовом пророчком извештавању (да не буде да нисмо опоменути) да преломни моменат нечијег спасења неће бити ни вера, ни молитва, ни крштење, ни пост, ни причешће, итд. већ да ли смо били предусретљиви за оне поред себе. Ето, ако говоримо о неком виду очекивања, онда би ово могла бити једна од одгонетки. Али, обратите пажњу, опет се понављам, Бог овде не тражи чак места ни за Себе, него да ли смо ми ту једни за друге. Њему је стало да волимо једни друге. Одриче се чак и Свог првенства у ту корист иако има објективно право као Бог да захтева ту славу за Себе. Бољег Бога нисмо могли ни замислити, а камоли добити…

 

 

 

 

 

 

  • Да ли људи требају да верују у Бога?

Зависи шта очекујемо од Бога. Како га пројектујемо и компресујемо у своје перцепције и жеље. Одатле креће или лудило или аутентично откровење. Већина људи полази од Бога као бунара жеља, па када виде да им се жеље не остварују одвраћају се од своје вере. Мало незрело. Сваком човеку је потребна нада као базични регулатор свих кретања да би некако преживео. Вера ту не може да буде вишак. Осим код оних који и од ње стварају платформу да на другима лече своје психозе и комплексе. Али, реално, Бог нема ништа са тим.

  • Шта заправо неку особу чини “светом”?

Понављам се. Не постоји неки рецепт. Бог није машина. Вера није банкомат. Благодат није шалтерски службеник у похлепној банци која чека на добру камату. Човека чини светим једино присуство Божије. Зато је задатак сваког хришћанина да ради на властитом уподобљавању (усличњавању) према мери светости Христове. Светост, дакле, не исходи из неке људске супериорности помоћу које је човек дисциплиновао своје нагоне или усавршио рационалне операције, него једино као могућност односа да љуби и буде љубљен. Са битном разликом да само Божији пољубац оставља траг светости. Тек из таквог угла можемо говорити о стеченој “светости” коју предајемо другима. Светост се, дакле, не исцрпљује у категоријама нечијих мошти, чињења чудеса, великих моралних дела, званичне канонизације или увршћивања у фамозни црквени календар. Не постоји светост као једном заувек стечени капитал. Довољно је радити на личном узрасту у Духу Светоме. А наш Бог није много захтеван. Довољна му је наша љубав и Он на њу неће остати равнодушан. Отуда је благодат бесплатна и зато Писмо каже да Бог не гледа ко је ко.

  • Људи чине добре и лоше ствари у животу, и свака особа би требало да контролише своје акције, али зашто над нама беснило некада превлада?

Не само беснило. Ту су и друге страсти које се у човеку непрестано смењују. Зато што смо слаба бића. Зато што негде подмукло тражимо онај угао кретања где бисмо били невидљиви за сведоке а где бисмо у тајности могли неометано да учинимо неко, ма и најмање, зло. Доста људи се позива на неку праведност у својим реакцијима, али много чешће тражи верификацију свог промашаја да би могли без гриже савести да наставе да бунтују и цепидлаче. Нема контроле јер не владамо довољно над собом. Значи да се нисмо усавршили у својој слободи. Савршена слобода не мора да брине о разлици између добра и зла, јер својом добротом све поравњава пред собом као добро. То пак не значи да је слепа за зло и да оправдава зло. Наши параметри нису такви као Божији. Још смо подвојени и разједињени јер смо још заробљени границама смртне природе. Морамо непрестано да бдимо над својим унутрашњим човеком да се не би десило изненада чак и по нас да из нас нека лавина зла крене у много већим обиму него што смо хтели.

  • Да ли нас афективне реакције чине лошим људима или је то нека врста греха?

Грех је сваки пропуштени моменат Божијег присуства. Наравно, без неке сурове моралистике на релацији Бога као немилосрдног судије и човека као патолошки окривљено биће. Није свака афективност мерило неког зла. Неко може бити афективан и у добрим стварима па да тек накнадно освести шта је урадио. Човек је инстиктиван у добру или злу само онолико колико је учинио себе подложнијим једној од те две стварности да му буду ближе.

  • Чим се родимо ми почнемо да старимо и полако умиремо. Тако да је то смрт. Зашто ми то онда зовемо животом?

Сада сте на прагу хришћанске теологије. Јесте, хришћанско становиште не полази од смрти на крају живота него од тренутка рађања. Свакога дана умиремо али то не примећујемо јер наша смрт иде постепено, те онда умишљамо због килавог протока времена да никада, или барем не скоро, нећемо умрети. Ту су и други фактори који могу радикално пресећи један живот. Зашто га зовемо животом? Зато што за други не знамо. Не маримо за нови живот у Христу који се обликује од тачке поистовећења са смрћу и васкрсењем Христовим. А ко је ко у Христу, не каже ли Писмо да је нова твар? Ту је можда тачка пресека са другим смртима. Једни умиру јер у томе виде сву фаталност постојања, а хришћани су већ умрли те сада ишчекују Други Христов долазак и васкрсење. Велики је знак питања колико су и хришћани тога свесни – да гледају на себе као на већ умрлог.

  • Да ли добро или зло може да превлада код свакога од нас или то зависи од нашег животног искуства?

Искуство је једини проверени учитељ живота, са акцентом да не треба бити резервисан на примање искуства другог, али нема гаранција да смо од неког зла аутоматски осигурани. Може да превлада и једно и друго у зависности чему и у ком моменту човек даје предност. А онда, зна се, долазе и последице.

  • Да ли је са разумне стране уопште паметно веровати у митове?

Зависи шта подразумевате под митом. Мит и митологија није исто. На Христа се може гледати као на реалну легенду од чијих прича се може живети, али то не значи да Га можемо поистоветити са другим фиктивним боговима на начин легенде као да Он никада није имао реално постојање. Ако Бога спуштамо само на неки ниво празног мита, или митологије каква је била позната у многобожачком свету, наравно да ћемо се разболети од паганизма. Тема је велика, па препоручујем да прочитате дело од Богољуба Шијаковића: „Mythos, physis, psyche“.

  • Ако је Бог “добар” као што многи кажу, зашто би онда пустио да његова деца пате? То онда значи да Он и није тако добар?

Ако вас родитељ пусти да погрешите иако вас је пре тога хиљаду пута упозорио на последице – чији је то грех? Ваш или родитељски? Очигледно вас је после толико упорности пустио да се сами уверите какав је укус убраног плода када већ савет не примате. Са друге стране, проблем се усложњава када је у питању неправда која се над неким недужним чини. А шта ако се чини само да би се испитала наша позиција? Да ли ћемо помоћи некоме или остати равнодушни? Бог је добар независно од перспективе добра и зла у свету. Не каже ли Златоусти да Бога ниједна хвала не може узвисити, нити једна хула понизити?

  • Ако верујеш у Бога, да ли је неопходно да га волиш?

Мало је бесмислено раздвајање вере од љубави. Онај ко воли не поставља овако проблем осим ако вештачки тражи прибежиште да може негде удаљити и оно мало присуства Божијег. Када ви волите некога не тражите дистанцу од тог некога. Тада вам ни вера није потребна јер знате да је ту. Шта ће вам вера ако љубави немате? Шта ће Богу ваша вера? Мени не би импоновало да неко верује у мене а не жели да ме види, ни воли. Запитајте се, како бисте се ви осећали? Одстранити од Бога љубав а признати Га за врховног ауторитета, значило би да Бог није Бог јер је љубав него јер је император. То није хришћанско учење.

  • Да ли је бескорисно надати се да Бог може да нас чује?

Ниједна нада није бескорисна. А имајте мало вере – Бог није глув. Можда само чека погоднији тренутак када ће одговорити на ваше прозбе ако су оне саме уопште за ваше добро. Рецимо, сигурно је да ћете ви игнорисати нечије жеље које од вас очекују да посредујете као актер неке злорадње или неке интервенције за коју прогнозирате да није за добро онога који од вас то тражи? Онда разумите “пасивност” Божију. Јер се њему не жури да помогне тамо где нема воље његове.

  • У којој мери можемо користити стране (нехришћанске) изворе да нас они не би саблазнили, односно, учинили да скренемо са правог пута за сопствени раст?

Ко је злурад по природи своје инертности – такав ће живети за сваку саблазан не би ли како нашао оправдање за своје девијације. Став Цркве је ту мало једносмеран, али опет само због бриге да ко не залута у неке секташке и произвољне манифестације. За онога ко ради на себи и ко проверава своје мисли Светим Писмом и богослужбеним искуством Цркве, ко најпре ради на свом смирењу (не мисли високо о себи) и не верује свим својим мислима – неће бити опасности од застрањивања. Дакле, чисто срце може да користи све изворе, јер неће у њима тражити повод да развија у себи таму већ да развејава светлост. Погледајте монашки естаблишмент данас? Више проводе времена на интернету неголи у келији. А на интернету има доста повода за саблазан. Значи да од нас зависи које садржаје бирамо, или ако изаберемо и оне скандалозне – на који начин ћемо их интерпретирати.

  • Да ли мистицизам и рационално размишљање могу ићи једно уз друго или је неопходно да се међусобно поништавају?

Огромна тема. Ендрју Лаут је уложио атомски напор да напише своје дело: „Извори хришћанског мистичког предања“. Обавезна препорука за читање. Нема потребе за трењем. Владика Николај Велимировић је покушао да појасни мистицизам кроз аспекат персоналне узрочности самога Бога. За мене је он велики мислилац али није успео да одбрани овај појам теологијом пред неким научним круговима (који на мистицизам, по њему, гледају као на скуп сујеверја) колико је и сам не знајући успео да га одбрани у неким својим књижевним делима. Цитираћу Лаута, обратите пажњу на редове, а ви се потрудите да код њега загребете мало даље: “ Мистицизам није религиозни феномен својствен хришћанству, и разматра се да ли је он уопште битан за хришћанство. Али он може да се окарактерише као потрага за непосредним односом са Богом и као искуство тог односа. Мистик није задовољан тиме да зна нешто о Богу, он жуди за заједницом са Богом. Заједница са Богом може да значи више различитих ствари, од буквалног поистовећивања, где мистик губи сваку свест о себи и апсорбован је у Бога, до заједнице која се окуша као испуњење (савршавање) љубави, у којој онај који воли и онај који је вољен остају веома свесни и себе и другог. Потрага за Богом и невољност да се са било чиме мањим од Њега буде задовољно, потрага за непосредним односом са оним за чиме душа чезне: то би изгледа била суштина мистицизма“.

  • Да ли човек икако може судити Богу? Чини се као да је Бог по питању морала непобедив.

Према веку садашњице човек се махом буди изјутра и леже увече као судија свима. Бог је заборављен од толиких парница под небом. Евентуално га неко опсује. Хипотетички, човек може судити Богу само за то што не суди свету. Али, по мом мишљењу, то је залетање. Бог је изнад морала. Непобедив је у сваком смислу. А опет, погледајте љубав Исуса Христа, учинио је себе намерно победивим дозволивши да се са њим учини најгоре. Ту се Бог одрекао своје силе да бисмо се ми осилили његовим устајањем из мртвих. Човек је дакле већ судио Богу пре више од 2000 година, а Бог је на крсту разапео сваки морал да би сваки човек нашао покриће од својих недостатака.

  • Да ли је сумња позитивна или негативна ствар када је вера у питању?

Волим да кажем: “Сумњам, дакле, постојим!”. Морам да будем субјективан. Мене су моје сумње довеле до Бога. Можда је проблем мотив, наличје душе. Чему је човек подложнији, пријемчивији. Банално речено, неко никада није видео Бога па је победио све своје сумње, а опет неки су Га гледали лицем ка лицу, па опет никакве славе, ни лепоте не нађоше на њему. Сумње су им остале. Нису ли апостоли чак и након васкрсења Христовог првобитно имали сумње међу собом? Ми смо подвојена бића. Неки аутори чак и самосвест именују поводом личног дуализма. Можда нису толике сумње упрте чак ни против Бога колико сумње у личне вредности. Поражавајуће је да Бог има веће мишљење о нама него ми о себи. То значи да ни себе не поштујемо довољно. Ко зна, да не сумњамо толико у себе, можда не би сумњали ни у Бога.

  • Да ли можемо рећи да је Бог зао због тога што је створио оне које чине зло – са сазнањем унапред да ће то зло радити?

А шта ако се Бог одрекао свог свезнања од дана када је створио свет? Није ли слободан од своје предвидљивости? Ако је Он лимитиран властитим божанственим силама – онда је најтрагичније биће у универзуму. Можемо само да спекулишемо да је знао, али његова мерила нису исто што и наша мерила. За нас је, на пример, нехумано да се учини један геноцид. Колико их је само било од постања света до данас? А бибилијски речено, Бог је експлицитно против било каквог проливања крви. Па ипак, Бог ствара свет, јер не само што ће видети оне добре унапред које зли неће угушити, него ако себе назива и омегом а не само алфом, онда је евидентно да нас не посматра из неке фрагментарне приче, него из вечности о којој не знамо ништа а по којој, логиком вере, опет кажемо да нас Он све види као своју жељу – као васкрсле. Можемо и другачије да поставимо проблем. Рецимо, линијом поређења, да једна мајка носи близанце. Зна да ће једно бити добро а друго зло. Не сме да убије једно у стомаку да тим чином не би убило и оно недужно. Родиће обоје. И неће се јер је мајка одвратити ни од оног злог. И њему ће дати исту љубав као доброме. Али, и ово поређење није довољно да изрази суштину проблема, јер реално нико се не рађа зао на овом свету. Може само да постане оно што изабере као трајни носилац свог бића. Мајка са тим нема ништа. Учинила је све што до ње стоји. Тако је и са Богом.

 

 

  • Да ли су животиње грешне колико и људи?

Не, животиње немају морални компас као људи да би имали осећање одговорности. Могу бити предатори без оптерећења о некој савести као код људи. Мада гледајући свет животиња, ствар није нимало наивна како то оци воле једнострано да одбаце у стилу да животиња нема разум, ни слободу, ни личност, итд. Животиње итекако брину ако је свет њихових младунаца угрожен. Скоро сам гледао снимак како „брачни пар“ слонова спасавају своје младунче од дављења. Ако су толико бесловесни, зашто уопште онда поступају по том неком инстикту, који постоји и код људи, када имају право према законима своје анималности да буду потпуно равнодушни? Имамо и оне парадоксе да једна дивља врста спасава другу врсту од своје врсте. Шта је тера на то? Наука нема одговор на ово питање. По виђењима неких светитеља, као и оних који су својом љубављу али и благодаћу припитомљавали дивље врсте, они не демантују свет животиња. Говоре о неким другим врстама које не могу изразити. Чини ми се да је Флоровски говорио да очекује да види свог пса поред себе по свеопштем васкрсењу. Ако се држимо Библије, тамо нигде ништа не пише о односу првих људи и животиња. Постоји само усмено предање непознатог порекла које говори о томе да је Адам давао имена животињама. Име овде није синоним да рецимо лав буде лав, него да добије име које би одговарало логосу и функцији постојања саме животиње, које би било у складу са читавом физиономијом и сврхом.

 

  • Зашто ђаво искушава људе?

Да се ми не бисмо успавали превише. Мислим да је позиција ђавола пренаглашена у хришћанском свету. Погледајте само садржајем јефтине хорор филмове који могу имати одличну продукцију и добру глумачку екипу попут Ентони Хопкинса. Мишљења сам да ђаво приступа само јаким људима. Шта да ради тамо где влада сујета када ту за њега нема посла, ни задовољства. Када види да неко поприлично напредује, или да чак доприноси да се и други људи оплемењују његовим посредовањем, Бог дозвољава „ултимајт-фајт“. Често ту човек изгуби, јер је слаб. Говоримо о сили несиле која је старија од постања света. Дакле, пред нама није наиван играч. Зна како функционише човек уздуж и попреко, јер има увид од нараштаја до нараштаја као што нама делује наивно поступање мале деце. Гледа да збуни човека. Тако се најбоље онеспособљава за акцију. Али, постоји тај парадокс да када човек изгуби да своју немоћ може да искористи као прамац спасења, да се смири. Тако кроз пораз побеђује онога ко је њега победио. Колико сам приметио сви духовно зрели људи избегавају било какве приче о демонологији, јер сама тематика уноси сенку тамо где је светлост Божија највећа.

 

  • Зашто постоје два завета?

Не зато што је први био несавршен, јер би се тако Богу нашао недостатак, него јер Бог бира властито откривање да тече постепено а не одједном. Уосталом, коначно лице есхатона још није наступило, нити су нам завети по сваку цену једини оријентири вере, јер нам онда Црква не би била потребна.

 

  • Да ли је грех ако можеш а не спречиш неко зло?

По речима апостола „Ко зна добро да чини а не чини – грех му је“. Али се не треба залетати. Све зависи које зло стоји пред нама и које су наше могућности у том моменту. Нико није ваљда толико глуп да се игра хероја ако његов поступак може да жртвује све невине у окружењу. Постоје, дакле, моменти када се мора промишљати а да промишљање не постане сав циљ. Некада је, игром парадокса, пасивност најбоље решење док се не покажу боље карте за одређено делање.

 

  • Да ли је Бог могао да спаси Исуса?

Бркамо појмове. Иза питања као да се одриче божанство Исуса Христа. Питање позиционира Исуса само као човека. Као да сте питали: „Да ли Бог може да спаси Бога?“ Исус је знао шта га чека као Син Божији још пре него што је свет настао. Зато га пророк назива „јагњетом закланим од постања света“. Кроз старозаветна пророштва унапред се открива каквом смрћу ће Богочовек да умре. Дакле, причамо о великом временском распону много пре очовечења Бога Сина, Онога који је постао месо и крв. Који би онда био одговор? Христос није желео да се спаси од такве смрти. Можемо спекулисати о свесном Божијем самоубиству, али да не саблажњавамо наивне. Имао је једно колебање кратког интезитета у Гетсиманском врту где се може спекулисати да је по слабости тражио од Оца другачије спасење света, али ипак слуша Оца. На реч „слабост“ се овде не треба саблажњавати као да је она недостојна Сина, јер се Син, по некима од очовечења а по некима тек од крста, у потпуности „испразнио“ (добровољно лишио) своје божанске свемоћи.

 

  • Зашто некрштен не може да се причести?

Није да не може, али чему ако његово причешће није крунисано аутентичним препознавањем Бога као Бога? Ово питање се може преокренути и на другачији начин: зашто крштен не може да се причести? Опет бих исти одговор дао.

 

  • Зашто неке људе осуђују по вери?

Зато што немају паметнија посла. Колико приметих на својој кожи махом владају предрасуде. Занимљиво је да још увек постоје људи који неким видом сујетне сензибилности пројављују известан зазор, ако не и директан отпор, свуда где се, чак и индиректно, помене вера, Бог, Црква. Ако предрасуде ту не воде главно коло, сигурно је да глупост доминира. Занимљиво је да не мора неко бити неписмен, странац, или шта друго да би дигао свој бојкот, отпор, глас против вере, јер вербални шамари могу доћи и од стране оних које сматрамо најприснијим пријатељима. Зато је шок већи. Као да се човек мора осетити неминовно кривим само зато што је изабрао пут сведочења а да се чак то сведочење не бави било каквим богословским отвореним именовањима, него ускраћивањем говора о било каквој теологији. Ту се показује да ни нечија немост није довољан аргумент да се други не осети прозваним пред оним који бира пут одстрањивања речи. Некоме, дакле, ни ненаметање није довољно да смири своје демоне. Јер ћутљиви сматра да је љубав сасвим довољан аргумент. Међутим, такав вид љубави, свезан слободом вере Христове, чак и без речи постаје пролив киселине за онога ко се осећа неосновано нападнутим од стране некога ко се не игра убеђивања око неке верске херменеутике. Сујетан човек, надасве глуп човек, даје себи за право да подигне сваки вид бестидности којим би могао лупити шамар ономе ко се усудио да поверује Христу. Христос му ту дође неки вид сујеверне фигуре око које се ломе конзервативна схватања на штету света, државе, појединца. Ако је неко идиот – он ће од свега да направи глупост, јер му је такав доживљај свега што му се кроз искуство другог пружа, а други, колико год био пријатељ, добронамеран, ненасилник над слободом вере или невере другог – постаће једино оличење надмености (те прастаре и једине оптужбе свих ових ситномучних душа) коју по сваку цену треба изобличити и распети. Јер за убице овакве свести, истина, ослобођена од Бога, мора бити на сасвим другом месту…

 

  • Да ли човека који је нешто лоше урадио, а дозвао се памети, треба осуђивати ако он тврди да више неће то урадити а нико му не верује?

Не треба. Ипак, мало боде очи да му баш нико више не верује. То може бити показатељ да су људи због многих његових лагања, или неке друге зловоље, једноставно изгубили поверење у таквог. А да иронија буде већа, он се заиста може поправити пред собом и Богом, али људи сасвим логично не могу да поверују у његов преображај. Из Божије перспективе ствар је другачија. Бог грехове брише, више немају постојање пред њим, нити их Он помиње, али пред људима није тако. Код људи још увек може да живи неки грех који је тај неко већ окајао, али тако као да је за повређене тај грех још увек актуелан и жив. Још се помиње.

 

  • Како се треба понашати у Цркви?

Када си дете уче те како се треба понашати за столом и у гостима, а када одрастеш више те нико не учи, јер би било незрело за твој узраст да те неко опомиње. Тако је и овде. Ако људе поодмаклих година треба учити како се треба понашати у Цркви, онда такви људи, макар једном ногом старости били крај гроба, једноставно никада нису сазрели, па не само што не коригују себе, него нападају оне који им из обзира скрећу пажњу на понашање.

 

  • Како обичан човек може да буде светац?

Једино обичан човек и може да буде светац, али не према мери властите супериорности из чијег привида силе тражи неку надмоћност у односу над другима, него тако да према мери своје обичности и скромног мишљења о себи чини себе светим само онолико колико Бог такво искуство дарује будући да је само Он свет. Сада смо на пољу литургије. Сувише смо навикли да светитеље издвајамо као неку специјалну елиту којима се због неког комплекса „изабраности“ дарује још специјалнија наклоност воље Божије. Није тако. Ту су она фамозна трења између академије и пустиње или парохијске цркве и неких манастира. Свакоме ко лудо воли – даје се исти Бог према мери његове властите пријемчивости. Јер Бог не гледа на лице, дестинацију или службу, него на срце које Му се радује.

 

  • Да ли Бог може да нас казни смрћу?

Бог не може да нас казни оним што већ носимо у својој природи. Може само да нас избави. Ми смо већ кажњени самим постојањем, јер је само наше постојање већ протиприродно самим тим што је смртно.

 

  • Због чега је Бог створио лошу нарав код људи?

Погледајте малу децу када дођу на свет. Нико није рођен зао. Оно што стичемо током одрастања, по својој вољи или дренажи другог, то је оно што нас формира и обележава. Није, дакле, Бог створио ништа зло, него ми сами бирамо своје путеве како и на који начин ћемо се осмислити или пројавити. Зато свако из своје ризнице износи или оно најбоље или оно најгоре што има. А свет је једна велика пијаца где свако продаје и најгоре делове себе по најскупљој цени.

 

  • Да ли постоји разлика између пакла и раја?

Усуђујем се рећи да су синоними ако разумемо поглед посматрача. Рецимо један професор држи свој час. Они који га воле – слушају његове речи и не осећају притисак времена. Њима он прија као да су у рају. Они који га не воле – не слушају његове речи и осећају проток времена као казну, јер једва чекају да побегну одатле. Њима он не прија и јавља им се као пакао. Дакле, све је релативно, али ће у есхатону бити коначно.

 

  • Зашто је Бог створио људе ако је унапред знао да неће да Га воле?

Баш зато да би се и на тај начин показала неодступивост његове љубави када би Га сви одбацили. Ако бисмо посматрали Бога као некога ко љуби само док њега љубе а мрзи само док њега мрзе, тако бисмо добили неког трговачког Бога сујетног по нарави. Али наш Бог није такав. Људи јесу, али Он није. Он не мери Своју љубав, јер његова љубав не само што не зависи од тога да ли ће свет да га воли или неће, него је безусловна (ово би црквени естаблишмент требао прво да запамти када наплаћује и када условљава причешћем), и јер је, по речима апостола, Он заволео први. Није толико сиромашан у љубави да чека на иницијативу човека да га заволи, него му први излази у сусрет.

 

  • Зашто се људи крсте?

Ако мислите на крштење, неко због поштовања форме и обичаја а неко јер у крштењу види нешто дубље. Ако мислите не крсно осењивање, неко због сујеверја и навике а неко јер на тај начин исказује поштовање према сили крста (односно Распетом а не крсту самом по себи), али надасве јер на тај начин показује да се не стиди свог Бога пред другим људима. Ипак, нисам за неку театралну побожност да се по сваку цену мора видети по трговима.

 

  • Зашто људи нису бесмртни?

Да се не би догодило да је некоме бесмртност дарована аутоматски без питања његове слободе. Бог те сада пита да ли желиш бесмртност. Сви се позивају на оно да ниси питан да ли си хтео да се родиш, али овде имаш шансу коју ти нико други неће понудити. И то бесплатно…

 

  • Да ли је битно у ког Бог људи верују?

За равнодушног – њему је свеједно, за онога ко је ушао у богопознање – веома битно. Само без фанатизма молим.

 

  • Да ли је грех ако не верујеш у Бога?

А шта ако неко једноставно не може да поверује у Бога? Вера је дар а шта ако неко није дарован? Дакле, не стављам у фокус она фамозна разочарења о клирике и вернике да би то неко искористио као параван за свој атеизам, него ко ће њима показати дар ако им ми не сведочимо? Познајем људе које вера апсолутно не занима, али који показују невероватну сензибилност, интутивност, хуманост, истанчаност у свим другим сферама да ми је немогуће рећи да они нису хришћани – по делима. Са друге стране, полазим од себе. Док нисам почео да живим по Христу, и док ми је сфера благодати била у потпуности непозната, мене је мучило једно страшно осећање када је Бог нашао у мени места: колико сам година изгубио на тотално периферне ствари, људе, догађаје, жеље и очекивања, страсти и разочарења, а да ми је ова стварност Свете Тројице све време била пред носем?

 

 

  • Оне које највише волимо често највише и повређујемо. Док смо на интернету и у храму ултра-побожни, слободних схватања, ерудите из потребе а православци по убеђењу, код куће се често претварамо из фазе др. Џекила у мистер Хајда. Како се свакодневно борити са пројавама беса према ближњима?

Лепо запажање и питање. Прва реченица подсећа на Достојевског: „Кога највише волиш највише и вређаш!“. Могуће је да је Достојевски преузео то своје схватање које је учитао неком од својих јунака из оног библијског: „Кога Бог љуби онога и кара!“. Парадокс прикљештен иронијом, али чињенично стање свакако. Ако је човек иоле коректан према себи, у овом питању треба многи да се осете прозваним. Познајем пуно људи који продају својеврсни маниризам и свестраност пред јавним мњењем, али пред својим најрођенијима показују сво одсуство живота, радости, смирења, љубави, и свих оних врлина које се тако мизерно предају другима по бесплатној цени, док се својима наплаћује и најмањи жалац. Ту се тако јадно а тако болно види како све те панораме свезнања, компететности, ерудитских набоја, лако падају у воду, јер се пред својима, онима који те најбоље познају јер те највише воле, не може сакрити истинско наличје бића. Подвојеност је неминовна и мора да носи своје последице. Последице су, наравно, углавном агресивног набоја, и то можда не толико због искомплексираности о очувању своје репутације пред странцима, колико се оваква типологија не може помирити са „недовољним поштовањем“ које очекује од најрођенијих а управо они руше тог идола, ту митску громадну величину о властитој узвишеној вредности, које је комплексаш у себи подигао. Ипак, треба нагласити да „ближњи“ у овом случају не носи конотацију „ближих“ по биолошком преимућству које гарантује присност, него када Христос говори о љубави према ближњем алудира на сваког човека. Ближњи је други а не неко ко потиче из мог фамилијарног клана. Ако смо ушли у мотиве да „пророк није добродочекан у постојбини својој“, онда такав и нема неко регуларно право на отпор и бес. Беснило би овде представљало борбу за очување врлине коју човек не поседује, а чак и ако поседује, нема потребе да пада у ватру да би одбранио „правду“ од оних које воли. Може човек да буде несхваћен, али беснило није решење. Наравно, сви ми имамо „жуту минуту“, тачку пуцања бића, основано или неосновано, али друге борбе осим трпљења и преусмеравања свог негативног импулса, изнова и изнова, на стваралачки ниво – не постоји. У сваком случају, ако бих морао бирати између два зла, боље је да човек открије своју агресивну страну на време неголи да вара себе и друге промоцијом побожњачке мегаломаније.

 

  • Како жртвовати своје слободно време зарад деце и супруге/супруга? Како живети оно „да буде воља Твоја…“ Ово питање има две димензије: личну и ону која подразумева пуштање других у своју рутину.

Ако је време слободно, односно, ако је време ослобођено других обавеза на које човек свакодневно одговара, онда се нема шта ни жртвовати. Мало је дискутабилно да се слободно време жртвује зарад деце и супруга/супруге, јер се подразумева да неће искључиво користити управо то слободно време само за пудерисање своје себичности. Радним данима свако има своје обавезе, деца иду у вртић, супружници на посао, увече се мало виде, док једино викенд омогућава да породица буде породица када су сви на окупу. Може се увек човек склонити негде на страну са најмилијима. Уз мало љубави и анимације, нема ту неке жртве. Глупо је сваком минуту своје љубави према другоме штоповати време. Данас људи имају по два а негде и три посла, покушавају да омогуће најмилијима све што они нису имали, или умишљају да никада немају довољно јер расту са размаженим апетитима, али за то време чланови породице се уопште не виђају, не срећу, не познају. То није добро. Нека се смање апетити па ће се и они више виђати. „Да буде воља Твоја…“ подразумева рад на породичном и личном пољу. Нема ту фиксиране позиције, јер увек остаје неки преостали део сопства који вреба погодну прилику за бар мало сујетне, или чак отворено зле, саможивости. Властита себичност, самовољност, не и дар властите слободе, одсеца се са сваким удахнутим и издахнутим ваздухом. Нема ту стажирања, па је сад човек тобоже успео да освоји нестворене планине једном заувек неповратно. Шипак. За почетак, „Да буде воља Твоја…“ може представљати да породица почне да одлази у Цркву и да осмишљава преостали део времена према мери искуства дара који је сваки члан породице доживео и примио. Не мора човек живети монашки, нити од своје породице стварати амишовски гето који сада студира теологију и који бежи од злог света, да би се уверио да у оваквом малом подвизавању нема холивудских сензација, нити строгих Божијих очекивања. Пустити друге у своју „рутину“ (боље рећи свој простор присуства) је дар великог срца. Има она песма која каже нимало дволично: „Бесмртан је онај човек који време другом даје…“ Данас живимо у време резервисаности. Други је бачен на „стендбај“ да би се први осетио важнијим, јер подиже себи цену да је до њега тешко доћи, јер је он, авај, велика зверка на пиједесталу узвишености која има пуно обавеза. Сви ми имамо пуно обавеза, сви ми радимо, сви ми подижемо децу, плаћамо рачуне, али у ово време техноманије евидентно је да свима време итекако прелива када се време баца на људе и ствари којима дајемо већу важност од оних који су нам куцали на врата присности.

 

  • Како у 21. веку опитовати молитву? Пре свега мислим на личном плану у свакодневном животу. Да ли је то неопходно или је саборна молитва на литургији довољна за здрав духован живот. Како је могуће молити се непрестано?

Свети Јован Златоусти је дао већи примат саборној молитви неголи личној указавши да Бог ажурније реагује где је више сабраних у његово име. Руку на срце, код куће се не можеш причешћивати. Нема ту неке премудрости. Само мало логике. Ипак, не постоји загарантована позиција која ће одмах пресећи стварност, па рећи: „Ево, то је то и нема даље!“. Јер, реално, човек може бити стока и код куће и у цркви. Не помаже дестинација ако се унутрашњи дисбаланс не усредсреди ка аутокорекцији. Ако неко иде у Цркву а љубави нема, боље да је остао кући. Уосталом, Литургија се врши за цео свет, дакле и за оне код куће, а не само за оне са унутрашњих зидова храма. Како је могуће молити се непрестано? Да ли је уопште потребно? За све постоји време. Не могу се молити пред неким коме морам одговорити на одређени проблем. Познајем људе који се моле, али су некако аутистични за свет око себе. Њих не занима ни нечија радост, ни нечија жалост. Равнодушни су. Апатична им је еклисиологија и начин вероживљења. Неко од светих је рекао да се не треба молити непрестано (ипак је то аскетски и исихастички лајтмотив), јер када Христос дође онда молитва више није потребна. Они који су изабрали монашки начин живота можда имају могућност непрестане молитве (мада данас колико видим више их је на интернету неголи на молитви), али имају и већи ризик да одболују сваки додир са метежношћу овога света у којем ми свакодневно живимо са свим његовим турболенцијама.

 

  • Колико је секс битан у православном браку? Да ли је прецењен? Треба ли гледати порниће? И где је у свему томе подвиг?

Ако се двоје воле – битан је. Многима су бракови пропали, јер нису имали добар сексуалан живот. Није све у трењу и парењу, али код оних који се воле не постоји вулгаризација по том питању. Опет, забрињавајућ може бити и редован сексуалан живот а да он доводе обоје до неког нивоа равнодушности у смислу да је рутина задовољена. Има и оних, оптерећених аскетском литературом, па покушавају у браку да живе као брат и сестра. За младе и средовечне људе то мора донети неке последице. Старост није таква, либидо се гаси, тело мења инерције, али коме је пожуда све што има, без обзира на отпор или млитавост природе, опет ће, по мени незрело, покушати и ту да тражи начине да оживи прву младалачку глад не би ли преварио себе да може одложити своју смртност још који пут. Секс је негде прецењен а негде потцењен. Лако је порнографску душу препознати чак и испод најпобожнијег вела. Добро је ако се од тога ствара добар виц да човек не би сувише помрачио себе, јер мишљења сам да ведрина воље може боље од било које молитве да контролише нагоне. Порнографија је ипак тема за себе. Онај који гледа порнографију, чак и задовољеног инстикта, открива свој воајеризам. Ако није задовољио своје инстикте у односу са бићем које воли, очигледно је да му љубав другог недостаје па тражи компензацију на другим темељима промашено. Не верујем да се сада Бог нешто саблажњава. Мислим да је ту свет мало претерао са саблажњивањима, нарочито када се чује да у католичкој или православној клими постоји нека сексуална афера. Саблажњавању су склони они који прво воле да пољубе своје зло, јер у промашају другог чекају само окидач како би могли да оправдају своје зло. Просто имаш осећај да злоћудно вребају и луче перверзно пљувачку до момента када ће открити нешто ново, а по мом схватању, то је много горе од порнографије – то ишчекивање да други падне у неко зло. Подвиг је у сталној напетости да се личне психозе и инстикти  изнова васпитавају колико год пута човек падао. Искрено, по мом искуству, када човек окуси од пуноће Божије, сам долази до уверења да се не мора спуштати на ниже гране када је јео са оних високих. Али рећи да је сваки нагон од зла, онда би био зао и Онај који је у нашу природу положио нагоне. Свакако, оно што је најтеже јесте да треба разликовати нагоне који долазе од пале (смртне) природе и нагоне који долазе од неокрњене слободне воље.

 

  • Након посла и осталих богоугодних „времекрада“, остаје мало времена за „домаћу цркву“. Како сачувати породицу од духа овог света? 

Колико год човек имао добру вољу, није све у његовој власти, јер постоје и слободе других које могу да повреде сигурност једне заједнице. Не можемо сачувати породицу од свега што затичемо у овоме свету, али ако сами имамо оријентир, ако учимо из дана у дан шта је лево а шта десно, шта добро а шта зло, можемо да утичемо на развој своје породице, односно, на одређени спектар садржаја који она у себе посредством света прима. Није овај свет зао, него смо ми сами себи кастрирали погледе за сагледавање лепоте. Дух овога света, по Писму, не познаје Духа Светога, јер га у себе не прима. Апостол додаје да у свету влада „похота очију и надменост живљења“. Нема боље дефиниције у два потеза. Ми, дакле, можемо утицати и васпитавати оно што је до нас, али опет, ако остали чланови породице не желе у томе да учествују – не можемо ништа учинити више осим давања властитог примера да не буде веће зло од постојећег.

 

  • Одувек ме занимало – како функционише молитва за друге? Оно типа, неком мени драгом није добро, животно је угрожен или нешто слично. Који је циљ твоје молитве за неког мени драгог? Да ли је поента у услишеној молитви, мољењу ради уподобљавања без анализе исхода или у нечем трећем?

Ово је као да ме питаш како функционише Божије одржавање света у постојању или на који начин Бог излива Духа у овај свет. Не можемо знати, али је сигурно да можемо, када време покаже своје плодове, добити одговор да ли је наша молитва услишена или не. Искрено, мене више боли када се од Бога ствара синдром „духа из Аладинове лампе“. Молитва се онда перципира као загарантована стрела која треба да се зарије у Божије месо а онда нужно да заповеди Богу како да изврши неку жељу. Молитва би, по мом схватању, требало да представља вапај за Богом. Не за нечим од Бога, него за Богом. Он већ зна које су наше невоље, жеље, фрустрације. Посредоваће само ако Он, а не ако наша молитва жели да посредује. Заправо, Бог уопште није дужан да слуша наше молитве. Мало ко полази од ове перспективе. Неки чак својим молитвама дају неки заповедни карактер, јер услед заљубљености у себе сматрају да је Бог дужан и обавезан да покаже слух за њихове величине. Ако је нама несносно да нам неко досађује ко уопште не долази на ум да ради мало на себи, зашто би Бог показивао слух према онима који својим молитвама (да парадокс буде већи) уопште и не мисле на своје или спасење других?

 

  • Шта су у наше време аутентична Христова чуда? Има ли их и треба ли их уопште тражити? Колико је то заиста битно за живот у Христу?

Бићу субјективан. Алергичан сам на чуда. Разумем да слабима у вери треба нека потврда, али постоји превише људи који траже неки додатни адреналин вере на тај начин. Бојим се да је ту Сам Бог маргинализован пред Његовим чудима као када би неко похвалио јело а омрзао кувара. У Писму видимо на једном месту да Христос критикује ученике, јер нису пошли за њим зато што је учинио чуда, или што су веровали у Њега, него да би имали хлеб да једу. Тражили су сигурност а да их Он објективно није пуно занимао као Онај за Кога се издаје. За мене је чудо доживети благодат на свакој Литургији. Бесплатно. Опитно. Без обзира на моје смрдљивости и дефекте. Безусловно. Нисам за то да човек треба да обиграва од цркве до цркве или од манастира до манастира да би тражио чуда. Сматрам да чуда нису релевантна за спасење. Уосталом, ни Писмо ме не демантује, јер колико је само чуда Христос учинио пред многима, па је већина остала равнодушна. Данас када видим проток „чудотворних снимака“ на фамозном „Јутјубу“, ухвати ме нека туга. Нешто ту озбиљно није у реду. Чак ми није јасно како људи немају страхопоштовања или смирења. Постоји ваљда неко чудо од иконе Богородице Марије „која трепће“. Нека жена је снимала. Пиксели су ужасни, па се ништа не види. Чак и да није монтажа, није ми јасно како неко има петље и образа да држи камеру на 5 цм од иконе и коментарише трептање. А недавно је негде, заборавих где али сам видео снимак, лице распетог Христа на крсту отворило очи. Какво црно снимање. Вероватно бих се онесвестио или бих као Савле, касније Павле, у шоку боловао сусрет са Христом.

 

  • Бог је дошао код тебе на кафу и дозвољава ти да му поставиш било које питање из православне теологије као и једно питање по твом избору. Шта ћеш га питати?

Прво бих га питао какву кафу пије. Ако пије слатку вероватно би ми се тресле руке док бих му стављао шећер. Питао бих га из теологије да ли је истина да му толико смета „Филиокве“, а по избору: „Да ли ћемо се сви спасити?“

 

  • Постоји нешто што се зове луцидно сањање. То је ситуација у којој смо свесни да сањамо и можемо контролисати снове тј. бирати шта сањамо. Шта бираш?

Увек ми се враћа она сцена из Јеванђеља када ученици плутају чамцем са Христом на бури док он спава. Немам чак асоцијацију ни када Он као дете спава. Не знам да ли је Бог сањао, али волео бих знати ако јесте  о чему ли је сањао. Сумњам да се Он бавио луцидним сновима. Можда ми зато питање није толико ни блиско. Ако бих се играо мало хипотетичких могућности, бирао бих оно што свако дете жели од малих ногу на јави – да може да лети.

 

  • Који је твој став према смрти? Да ли си имао искуство исте у непосредном окружењу у смислу неког кога волиш? 

Свако од нас је некога изгубио. То нас прати од детињства. Некоме постепено а некоме одједном. Некоме су то најблискији а некоме најдаљи. Има заговорника међу неким родитељима који би по сваку цену да сакрију од мале деце саму замисао да смрт постоји. Погрешно. Тако се учимо властитој пролазности. Тако долазимо до вере. Мој став према смрти? Бојим се, са једне стране, јер ми је непозната. Нисам од оних хришћана који стално потежу аргумент да је смрт побеђена. Јесте побеђена али само за Христа, јер је до сада само Он васкрсао. Као да се сви праве луди, јер олако заборављају да се и Христос плашио смрти у Гетсиманском врту. Јесте Он Бог, али Бог који треба да прими у Себе нешто што Му по пореклу и природи уопште није својствено. Са друге стране, не бојим се смрти толико колико се бојим да оне које волим никада не умру. Родитељи најбоље познају тај страх у односу према својој деци да им се шта не деси или их ко не угрози.  Животна искуства су ме толико шамарала да сам престао да бројим своје гробове, али морам да кажем да сам за свако своје сахрањивање, било упливом других или по сопственој глупости, био захвалан, јер је свако доносило за живот ново устајање. И ово не мислим метафорично. Смрт покушавам да сагледам као непријатеља али и као пријатеља који ће ме одвести пред Бога. Било би глупо да желим видети Бога а да нисам спреман умрети. Да поентирам са Буковским: „Сви ћемо умрети, сви, какав циркус! Само то би нас требало натерати да волимо једни друге, али то не чинимо. Тероришемо једни друге глупостима, поједе нас ништа.“

 

 

 

 

 

 

  • Ако си приморан да из једне вере пређеш у другу, да ли то значи да си издао Бога чак и ако је то било против твоје воље?

У првим вековима хришћанства, док је благодат тек крчила свој пут кроз бојна поља историје са свим могућим политичким и многобожачким перипетијама, уз ризик да је можда ипак негде идеализована преданост светих да свој живот по цену страдања предају Христу само да не би мењали своју веру, данас, када модерна и постмодерна мисао крче свој стил битисања, осим тамо где верски фанатизам не пролива крв другачије – немамо оваквих сведочења. Са једне стране, да, јесте издаја, а са друге стране, не, не мора се посматрати проблем једнодиоптријски. Може се тактички живети Христом притајено чак и под спољном маскарадом самоиздавања под неком другом вером ако је посреди неки вид сукцесивне колонизације или насилне узурпације. Говоримо можда више о перспективи будућности а то ипак може бити притајено сејање и очување примљеног семена које би донело род у време слободе када окупације или насилног привођења у другу веру не би било. На крају крајева, немају сви исту меру. Ко може да остане постојан – остаће доследан чак и по цену жртвовања, а ко је слаб – не значи да не може да поврати своје достојанство Духа. Шта год је против слободне воље – не може се посматрати као да је учињено по слободној вољи.

  • Када би морали да бирате између Цркве и слободног живота (као слободан грађанин), шта бисте изабрали?

У овом питању лежи неразумевање позиције слободе човека. Питање је подвојено а слобода се посматра из перспективе “ослобођења” од Цркве као да Црква тобоже насилно асимилира нечију веру. Треба преокренути перспективу. Потребно је искуство. Доживљај Духа Светога. Улазак у Цркву. У ток богослужења. Тек онда ће човек видети колико је био мало слободан. Не мора се нужно уводити трење између црквеног и световног начина постојања. Сви смо ми световни. Живимо у свету. Нисмо изван њене воденице смрти. Слобода и вера се истоветно прожимају како унутар Цркве тако и унутар света, али од човека зависи остварење те слободе и унутар Цркве и унутар света, јер се неко не сналази са својом слободом на обе равни постојања.

  • Имате ли некада осећај да вас посматра неко од ваших предака који није више део овога света?

Искрено, нисам пуно мислио о томе. Немам одговор. Можда је пожељније освестити перспективу пажње да Бог увек просипа погледе по нама, јер је заволео први, а да ми немамо увек вољу да му узвратимо погледом на ту његову љубећу иницијативу него скрећемо поглед а самим тим одсецамо дијалогичну рефлексију као потврду могућности самог сусрета.

  • Да ли мислите да човек може да опере своје грехове тако што се стално моли?

Зависи. Бог зна. Није акценат на многим молитвама него на осећању срца. На сензибилности усмереној ка другоме и на познању своје ништине. Фарисеји су били велики молитвеници по трговима, али ниједан није био по вољи Христовој. Молитва је негде прецењена а негде потцењена.

  • Зашто је важно постити?

Ако не умеш волети и праштати – није важно.

  • Да ли Бог увек услишава наше молитве?

Ако га не посматрамо као банкомат – наравно, али бојим се да ми ни не знамо за шта треба да се молимо, нити имамо увид шта је за нас корисно.

  • Да ли су друге религије путеви до истог Бога?

Све судбине, независно од концептуалности и садржаја религиозности, су путеви до истог Бога, јер је он Алфа и Омега свега што трпи постојање. Али, неће сви желети да буду на истом путу. Ако бисмо се послужили метафором, можемо рећи да су све егзистенције под овим небом као неурони у једном божанском мозгу, али не жели сваки неурон да ствара нову мрежу. А сигурно је да Бог неће толерисати закрчене судове који саботирају проток Духа.

  • По чему човек заслужи да иде у пакао?

Тиме што се заљуби у свој пакао.

  • Зашто свештеници траже велике своте за своје свештенорадње?

Да би смиривали народне џепове када већ не могу језике.

  • Зашто будуће генерације испаштају због грешака својих предака?

Свако је одговоран за себе. Пред Богом нема такве рђаве математике. Може се, мада опет неосновано, испаштати недужно ако неки потомак не може да опрости неке злочине из прошлости које је један нараштај радио његовом нараштају, али то није питање неке „правде“ у испаштању, него злог срца које не само што не прашта нечију садашњост него не може да смисли ни нечију прошлост и будућност.

  • Ако је Бог створио све, зашто не може да контролише зло?

Да се не би претворио у диктатора. Ипак, ми немамо увид на који начин Бог одржава свет у постојању и на које све начине интервенише у свету. Шта ако је овај свет, без обзира на црнохроничне вести које затичемо свакога дана, најлепши од свих светова, јер је без Бога могао да буде још гори?

  • Зашто Бог допушта да страдају људи који верују у њега а никоме нису ништа згрешили?

Посматрамо проблем зла фрагментарно. Из Божије перспективе зло је већ побеђено а настрадали су већ прослављени.

  • Ако у самоодбрани убијемо некога, да ли је то грех?

Пред Богом није, али пред судовима овога света јесте. Ипак, ако пажљиво осмотримо неке светоотачке и аскетске идеале, многи од њих су пре бирали добровољну штету над собом неголи да се бране. Христос је такође имао могућност одбране али није посегао за њоме у Гетсиманском врту.

  • Ако демон опседа човека, зашто онда Бог не опседа нас?

У данашње време, мишљења сам да је човек сам ковач својих опсесија. Нема то везе ни са демонима а ни са Богом.

  • Ако Бог прашта свима, зашто смо онда од рођења грешни?

Јер је посреди смртни а не морални проблем.

  • Зашто је неопходно да се човек причешћује?

Јер тек у тој перспективи може да упозна свог Бога. Његову нарав. Да постане несливено сливен са њим. Питање је помало банално. Као да иза њега стоји нека предрасуда базирана на условљавању човека. Не постоји уцењивање. Као што ти је кисеоник потребан да дишеш, тако је и у стварима духовним. Рецимо, мало ко перципира литургију као гозбу коју Бог припрема за своје људе на којима дели своје дарове. Ако бисмо полазили од такве свести, онда би редовни долазак у цркву и захвалност за примљено били већи.

  • Како можемо да знамо да Бог постоји?

Линијом доказивања – не можемо. У старту губимо на тим теразијама неке „научне оправданости религије“. Позиција хришћанина је, као што раније рекох, лудачка. Верујемо у Бога којег нико није видео. За којег верујемо да је постао човек. Који је обећао васкрсење и Царство за које не знамо ни да ли ће доћи. Заснивамо, дакле, свој идентитет на исказима „неког-тамо“ Исуса који је „ваљда“ живео пре више од 2000. година. То је довољно скандалозно за рационалност. Па ипак, и ако немамо доказа који би био отелотворен кроз неки научни оглед (у чему би се дакле и Божији дар свео на неки ниво обесправљеног заморчета спремног за сецирање и анализу), благодат у нама ствара доказ о Божијем постојању које је до крајњег унижења апсолутно ненаметљиво по лице света. Али, тај „доказ“, да парадокс буде већи, није нешто што се може оспољити другачије до ли кроз линију сведочења оличених у врлинама које нису производ јаког морала већ сједињења са Богом.

  • Зашто се клањамо иконама ако је Бог рекао да се клањамо само њему?

Клањање је овде синоним поштовања, као што се прање ногу код Јевреја сматрало великом љубављу према другоме, да не дође неко на ум да Бог воли робовласничке односе. Мада заљубљен мушакарац нема проблем да се поклони пред својом драгом. Није, дакле, проблем власти у првом кадру. Истина, може се од икона креирати неки вид фетишизма или идолопоклонства. Не обожава се дрво, нити уметнички рад, нити уметник, нити било ко од светих заиста има такво постојање будући да није било фотографије која би верно пренела израз лица. Иконописац покушава својим талентом да дочара позицију светог из есхатолошког угла какав ће тек бити. Имате милион икона, слика, скулптура, фресака, итд., са Христом и Богородицом на којима су они свуда различито приказани, али ипак, без обзира на разноврсност стила и израза лица и тела, онај ко приступа икони предочава себи оком вере другу стварност а то је да пред њим стоје Христос и Богородица. Верујући не предочава себи искључиво емотивно-естетски занос посредством отиска боје на платну него најпре идентификује ко је онај ко је отиснут на платну. Можемо и другачије поставити проблем. Онај ко воли другог поштује и његове ствари. Не ствара идола од ствари вољеног, али их поштује. Слично је и са иконама, само што, ипак, икона одражава стварност самог вољеног као неки вид огледала пред којим не видимо свој одраз већ лице другог, а онда лице другог омогућава сусрет и са самим собом.

  • Ако се случајно уради неко зло – да ли је то грех?

Случајност нема исту тежину као намера. Није исто, на пример, случајно оборити чашу и намерно гађати њоме некога. Ипак, човек мора да ради на свом немару да се не би десило да унапред оправдава себе пред властитом трапавошћу због које једног дана могу да се јаве много веће последице не само за њега већ и за оне са којима он долази у контакт. Постоји једна тешка животна прича једне мајке која је пре неколико година оставила малу децу саму кући. Била је зима. Лампице на јелци су изазвале пожар. Ниједно дете није преживело. Можемо сада рећи да је мајка крива, да је јелка крива, да су кинеске лампице криве, да су инсталације криве, итд., али ништа од тога неће вратити децу назад у живот. Можда је то био случај у којем нема греха, нити кривих. Можда само опомена свим нашим немарностима колико смо крхки чак и када не мислимо да учинимо свесно неко зло.

  • Зашто се човек не сећа свог рођења?

Јер се још није развио апарат којим би човек имао сећање као дете. Данас човек има сећања, али неко не зна шта је јуче било. Некоме су сећања све што има, јер свој реални живот игнорише са свим одговорностима које он носи. Ту су и друге последице попут опијата, потенцијалних болести, итд. Како год. Докле год је човек здравоментално биће, надасве ако је биће вере, има одговорност да не изгуби сећање на Бога. Јер ту је чвор из којег он црпи свој живот или га поништава. Али, ни то није мерило спасења, јер ће се спасити само оно што је заузело место присности у сећању Божијем.

  • Да ли је могуће да се помиримо са оним ко је умро?

Мислите ако сте били у завади док је други био жив а онда је смрт одузела могућност да се помирите? Не знам. За помирење је потребна пуна слобода обе стране а не само једне. Нудити помирење мртвоме не чини ми се као неки уступак на који друга страна може слободно одговорити. Није сувишно молити се. Човеку данашњице је лакше нудити помирење мртвоме неголи што би му опростио чак и да васкрсне.

  • Да ли човекова душа лута после смрти?

Све што не признаје и не живи Бога – смрт је и лутање.

  • Да ли може да се предвиди одређени развој живота?

Колико интуиција и Божије откровење омогуће. Ипак, треба уживати у загонеткама, непознатим садржајима, да би човек задржао захвалност за свет који сваким даном открива увек на нов начин. Замислите какав би пакао за вас био када бисте унапред знали све што ће се догодити у вашем или животу другог? Не бисте се имали чему радовати, јер не би било садржаја који би могао побуђивати изненађење код вас. А нема горе смрти од равнодушности макар човек био највећи пророк.

  • Да ли постоји нешто “веће” од Бога?

Коме Бог није довољан, увек ће то “веће” тражити на другом месту.

 

 

 

Да ли је истина да се неко време Исус Христос јављао са неба?

Зависи шта сматрате под “јављањем”. Једно његово објављивање је довољно ономе који може веровати. Објављивање је текло постепено. Старозаветном линијом благо и у наговештају путем разних указивања, узимања облика и визија, а новозаветном линијом у пуном смислу узимањем људске природе на Себе. Након смрти, као Васкрсли, јавља се ученицима и другима. Након Вазнесења јавља се Савлу (касније Павлу) чиме се показује да иако више није са ове стране света то опет не значи да не може бити присутан даље у овом свету. Касније, по сведочењу неких аскета и светих Цркве, јавља се ономе коме Он хоће. У данашње време немамо пуно, барем не још откривених, сведочења коме се тако отворено јављао лицем ка лицу. Али, нама који се причешћујемо Њиме, ништа мање сведочење није даровано да не будемо као они без наде. Дакле, данас се Христос јавља под видом Цркве. Мислим да иза вашег питања постоји неки грч између малодушности и глади за помпезним указањем чуда. Чуда су за почетнике. За наивне. За још неизграђене и нестабилне. Онима који свагда усаглашавају свој модус постојања према мери Његове љубави, како лично тако и црквено, ништа од тога није потребно. Али, најпре морамо пред собом да имамо веру као познање и познање као веру да себи претпостављамо Живог а не мртвог Бога.

 

Да ли је тачно да када су Јевреји разапели Исуса да су му све ране нестале?

Први пут чујем за овако нешто. Ако се држимо Јеванђеља видећемо да су се ране задржале чак и након Васкрсења. То не значи да је ново тело и даље страдално или смртно, него да је Христос изабрао да ране остану на њему како би се ученици разуверили, јер су имали сумње чак и када им се он Лично јавио. Неки аутори попут Берђајева су ишли даље, па су покушавали од тих “постваскрсних” рана да стварају неки нови вид философије у којима се показује посебно поштовање према ранама које остају чак у есхатолошком домену.

 

Да ли су сви свештеници узорни људима што се тиче вере или раде само због новца?

Сада расте кукољ и пшеница упоредо у човеку, али долази дан када ће се раздвојити једно од другог.

 

Колико времена треба да прође да би свештеник добио веће унапређење?

Неки не могу да дођу ни до свештеничког положаја. Нема правила. Некоме је потребна деценија, некоме једна ноћ. Негде је то воља Божија, а негде демонстрација бахатости.

 

Како иде распоред утицајних људи у Цркви?

Некоме према моћи, некоме према новцу. Христов императив је заташкан а огледа се у ономе да ко хоће да буде први да треба бити слуга свима. Како је дошло време, ускоро ће неке провокативне ставове из Јеванђеља да држе за словну грешку.

 

Зашто је лоше ако људи нису крштени?

Није лоше. Пре би се рекло да нису свесни шта пропуштају, али да се сада не играмо, како рече ко од мудрих, “надражајне теологије”. Неће Бог судити по крштењу, нити по мери црквености, већ по томе какви смо као људи према другим људима. Не, дакле, ни какви смо према себи него према другима. Веће је зло ако је ко крштен а није свестан, или не жели да буде свестан јер би онда морао да уложи одговорност, какав дар у себи носи.

 

Како Бог постоји одувек?

Тако што Он нема рок трајања на Својој нествореној амбалажи.

 

Како можемо знати да је баш православље аутентична вера поред толико других вера?

Не можемо док не почнемо да је испитујемо. Не можете бити пасивни а очекивати неки доказ. Морате да се покренете. А ко тражи – ни потврда неће окаснити. Не каже ли Христос: “Испитајте Писма и видећете да она за Мене сведоче!”?

 

Да ли је моје рођење случајност да бих био православац?

Можемо рећи да је Бог унапред знао да ћете доћи на свет још пре него што је створен свет. Али да се није мешао у то. Усуђујем се рећи да ако је хипотетички наш улазак у постојање чак и слепа случајност (судар два родитеља који се воле у једној слепој години а чија последица љубави смо ми сами), то опет не значи да не можемо накнадно лишити себе случајности уласком у Промисао за сваког човека. То је оно чувено да нисмо питани за рођење, ни за нацију, ни за веру, али да имамо могућност да својим одрастањем (али и уподобљавањем) преиначимо такву поставку ствари у већи смисао и подигнемо га на већи ниво.

 

Да ли Бог може да направи камен који Он не може да подигне?

Ово није ваше питање јер овакво питање одавно постоји са извесним набојем софистичког искушавања. Покојни патријарх Павле је имао један занимљив одговор у вицкастом маниру рекавши да може и да је човек тај камен. Акценат је на нашој тешко-тврдоглавној и некооперативној слободној вољи. Али ту се Бог не показује као слабић, већ као неко ко не жели да користи своју надмоћност над човеком. Из љубави према човеку лишава себе моћи. Где се чуло за тако нешто и таквог Бога? То треба да поштујемо.

 

Да ли се убиство у рату рачуна као грех?

Црква ту седи на две столице. Грех је свако убиство а са друге стране Црква оправдава одбрамбени рат где ће крв свакако пасти. Испада да такав вид убијања има мању тежину као грех. А онда опет Црква налаже епитимију за онога ко је убио у одбрамбеном рату иако је пре тога дала сагласност да одбрамбени рат није грех. Ето шизофреније. То је зато што Црква није спремна живети љубављу за своје непријатеље. Наравно, тешко је бити статичан пред најездом непријатеља који би да мучи заробљенике, силује и убија жену и децу, али Христос је експлицитно недвосмислен. Очигледно ово није свакоме дато или не може свако да прими тврду беседу. Вратити мач у корице значи прихватити добровољно одлазак на крст. У супротном, Христос би дозволио да Га Отац одбрани али Он то није учинио.

 

Колико се Црква меша у политику?

Сваки крштени човек чини Цркву. Свако има одговорност да се бави политиком. Јер од тих питања зависи опстанак или нестанак једног конкретног народа. Проблем је када политика постане мерило обожења или када сама Црква изгуби своје границе где је Бог који у њој делује а где политика која кроз њу провејава. Од нас, дакле, зависи идентитет Цркве али и идентитет једног народа. Велики је проблем када саучесници црквене есхатолошке стварности почну да се надглашавају која је политичка опционалност најподеснија, јер ту се не види “јединство у различитости” већ пре различитост која би да поништи са политичком и екклисиолошку непоновљивост другог.

 

Како једном атеисти указати да вређање није неопходно у расправи?

На исти начин као хришћанину који зна бити много ако не вулгарнији а онда префриганији.

 

Да ли Црква сматра људе “са друге стране закона” као вернике ако су они привржени Цркви?

Два господара се не могу служити, каже Писмо. Ако је неко са друге стране закона, у чему се онда његова дела према Цркви показују? Ако је новац кравав, да ли се тим новцем може бити ктитор или донатор? Мислим да таква жртва није Богу угодна. Јер се тако релативизује (ослобађа од одговорности) и верификује (поставља као узорни образац) зона зла изговором да је прече добро. Зато је Христос ту категоричан јер од доброг зло не излази, као што ни од злог добро не може потећи.

 

Да ли је важнији духовни или физички пост?

Потребно је једно а да се не одстрани ни друго. Ако морам бирати, онда бирам пост духовни и карактерни, јер без њега пост телесни не користи ништа. Ранијих деценија сам мислио да телесни пост није толико битан, али ипак то спољашње уздржавање опомиње унутрашњег човека. Рецимо, када пост прође, унутрашњи поредак човека по навици има каналисан нагон да пости чак и онда када то није потребно, у чему се показује да је вежбање ипак дало добре смернице. Ипак, пост је само вежба. Ништа више. Тренинг. Суштина је централизација бића на еклисиолошким темељима. А у димензији причасности Христом – пост је потпуно небитан. Јер када волиш Другог – не уздржаваш се од односа са Другим. Постити од Христа – то је зло.

 

Постоји ли разлика између Цркве и манастира?

Ишчупате ли Цркву из манастира шта ћете добити осим једне комуне амишовског карактера. У томе је сва разлика. Можда је прече питање има ли разлике између нас и монаха? Људи којима парохијска побожност не одговара, траже, као по правилу, увек неке манстире за своју специјалну побожност коју неће делити са другима, или, ако је деле увек ће је делити као грдњу од поучавања другог. Човек не престаје бити човеком какав јесте где год да оде. Сви смо на истом делу Божијем. И сви треба да пазимо на та “посебна осећања светиње” јер нам управо она кваре добре таленте Духа да и у другима Бога препознамо. Већи проблем праве они који инсистирају на уочавању различитости, односно, не на уочавању него на елитном истицању једних на уштрб других. Ту су данас рецимо на удару они који себе сматрају провереним и легитимним интелектуалним испитаницима свих могућих вредности.

 

Зашто постоје мушки и женски манастири?

Да не би дошло до секса. Нажалост, ко је оптерећен феноменом константних искушавања, у свему ће проналазити атак на себе. А управо је то димензија која онемогућава да се други види у лепоти Божијег стварања.

 

На основу чега тврдимо да Рај и пакао постоје?

На основу свакодневних осцилација у нашем постојању.

 

Због чега нам намећу веру а не можемо сами да је бирамо?

Ко вам намеће? Нешто не видех да родитељи вуку за гушу децу у Цркву. Нити видех да Црква сваког пролазника вуче за рукав и долази пред врата попут секташа. Нити су деца ограничена избором ако не желе, на пример, да иду на верску наставу. Банализујете. Индоктринације нема. Али, то не значи да нема појединаца од неких родитеља, наставника, свештеника који нажалост не раде тако не схватајући да се Бог не уноси силом у нечију душу. На њима грех остаје а не на онима који су тако злостављани одбацили путеве вере. Треба се пазити генерализација да се не бисте наругали једној широј слици.

 

Да ли је Исус имао неки грех?

Јесте, узео је све грехове света апсолутно недужан само на Себе.

 

Да ли нас Бог заиста штити?

Брине о нама али у сусрету са злом сами калимо своје сазревање. Ако је Христос осетио тескобу Гетсиманске усамљености, онда ћемо и ми. Али, не заборавимо да дијалог са Оцем као ни утеха Анђела ту није одсечена, него долази након крварења духа.

 

Чему служи ореол?

Сигурно је да није апликација коју можете са скинете у PlayStore-у и да се играте са њом.

 

Да ли Бог осећа све у човеку?

Лепо питање. Да, све. Дели осећања сваког тако што их Сам постаје саучесник. Али се не намеће тамо где није добродошао. А то опет не значи да муку другог не познаје. Само не може да интервенише на силу.

 

Да ли се нешто догоди у нама када се причестимо?

Ви бисте ватромет и специјалне ефекте? Глупо је да вам неко прича своје искуство у шта треба да верујете и како да рационализујете свој доживљај. Пустите да Бог преузме главну реч у вама, а онда ће вам се само казати.

 

Да ли је света водица стварно света?

Јесте, али не треба стварати фетиш од тога, нити неки магијски приступ. Свест да се она може исто тако покварити као и свето причешће треба да нас ослободи од робовања идолима чак и на таквом светом месту. Ми смо у “покушају” да будемо свети. Није то до нас. Нити је пуноћа есхатона још наступила када пропадљивости више неће бити.

 

Да ли је Бог увек на сваком месту?

Бог је на сваком месту а да га ниједно место не може задржати. Не постоји GPS-теологија која би Га могла лоцирати. Волим да кажем да смо сви, укључујући свемир са свим његовим галаксијама, у Његовом Оку, али је можда исправније рећи да ако је Бог у нечијем срцу – онда оваква питања нису потребна. Јер, населивши се у твоје нутрине Његовим очима гледаш као и Он твојим на свакоме месту. Наравно, на овоме треба радити. Сви смо болно апатични па нам овакве ствари делују немогуће.

 

Да ли смо верници без Цркве?

Исто колико деца могу бити деца без својих родитеља.

 

Шта се дешава када се човек крсти?

Опет исто питање. Хајде овако да кажемо: добија семе које захтева негу и заливање, а када добије све што је потребно, почиње узрастање. Када семе пусти клице – то је тек почетак. Када постане дрво – онда је то оно Христово да птице долазе у његову хладовину. Ово може бити илустрација да птице представљају врлине Духа које се односе на пажњу и утеху према другима. Из таквог угла гледано, свако од нас уопште није овде створен да би само за себе постојао, него нас Бог од почетка, такорећи од малих ногу, припрема и усмерава да се окрећемо према другима. У томе је величина Промисла Божијег, у томе намена свих Божијих дарова који се не могу монополизовати, нити приватизовати у смислу приватне својине.

 

Да ли је обавезно ићи на Литургије?

Да ли је за вас обавезно када заказујете састанак са вољеним бићем? Ако је обавезно онда ту љубави нема.

 

Колико су повезани национализам и православље?

Драстично. Читајте шта је покојни отац Радован Биговић писао о томе. Рад му се зове: “Православна Црква и нација”.

 

Шта мислите о теоријама завере?

Параноидност прикљештена фантазмагоричним интригама никоме није добро донела. Ипак, поред оних који сами себи набијају пресију тим заверама, постоје и основане сумње да нам нису све ствари доступне које се одигравају иза кулиса државних и црквених кругова.

 

Да ли је Цркви потребан ценовник?

Једном рекох и поновићу се: Није проблем таксиметар већ цена која не одговара пређеној километражи. Не може се очекивати велики износ за обред од 5-20 минута. Али, није ни то проблем. Проблем је трговачки спектар између народа и свештеника. Народ мисли да ако да више пара свештенику да више народ вреди а да свештеник ништа не вреди. Исту свест може неговати и свештенство да ако више узме од народа да му је вредност висококотирајућа на тржишту а да народ ништа не вреди. Има нечег морбидног у томе. Волео бих да дочекам време да тог “светог пореза” више не буде. Да се заиста види ко љуби храм без служења динару, а да ако динар или која већ валута преживи, буде прилог народа који неће мерити колико је дао за своју жртву а да све то заврши тамо где је заиста потребно. Све је погрешно постављено. Треба срушити систем. Пре десет година сам био сведок многих приноса у новцу, храни и одећи која завршава на Острогу. Мало ко зна да иза доњег манастира постоји огроман магацин. Ко је био тамо нека сам израчуна колико становника би се могло са тим нахранити. Зар би то било против воље светог Василија? Чисто сумњам. Али, ако је просечна плата српске радничке класе до 25.000 динара у времену када ти је потребно барем 50.000 да све подмириш и да ти нешто ситно остане (ако је и то уопште изводљиво) – да ли је нормално да било који свештеник или политичар зарађује од 1000. евра па навише у том систему? Зато прво треба променити систем. А онда бисте видели те политичке и црквене харизматике како губе на адреналину и мотивационим говорима када би требали да покажу исти ентузијазам у време дефицита за који су били преплаћени у време суфицита. Јер лако је трудити се тамо где те неко плаћа за сваку активност а неретко неактивност. Право стање ствари се може видети само у чвору где нема никакве новчане сатисфакције управо зато што је безусловно. Замислите да дочекамо време када уместо разних сплеткарења почињу да освањују наслови колико новца је црква или држава одвојила за неког болесног или сиромашног. Не би ли то мотивисало и народ да ускачу једни другима у помоћ? Колико само Београд има становника? Па ако би се дневно један динар одвајао од сваког становника, брзо бисмо решили проблем многих болесних и бескућних. Али би народ и ту драмио јер би почеле игре нестрпљивости и мешетарења. Утопија? Онда ћу радије њу да сањарим јер више вреди од свих похлепа.

 

 

 

  • Зашто је Бог створио цео универзум ако само на Земљи има живота?

Да ли то значи да је Земља обезвређена тиме што је мала у поређењу са универзумом? Или се драматичност лепоте показује управо у томе што је најлепша у најтананијим детаљима неухватљивим лако чак и за људски поглед? По учењу Цркве постоји живот ван Земље у којем живе Анђели о чијим становницима не можемо пуно рећи. Нема живота само на Земљи јер је реално Земља престоница смрти. Све што се роди мора да нестане. Универзум ту није ни у шта бољем положају јер су и звезде смртне. То је оно чувено да неке звезде које видимо заправо више немају објективно постојање него до наше Земље долази путовање светлости коју је та звезда еманирала. Када говоримо о животу, хтели то или не, морамо да се оријентишемо према Животу који не трпи пропадање. Окрени, обрни, Бог се мора увући у ту причу као Онај Који превазилази земљину и космичку сферу. Свакако, треба пратити научна достигнућа, јер питање је времена у ком смеру ће се човечанство кретати када се почну насељавати друге планете и колико ће то направити могућу пометњу међу народима ако дође до сценарија да ће неке дестинације бити доступне само богатима а мрвице ће падати са других планета сиромашнима на Земљи. Али, не треба искључити ни мисију Цркве на другим планетама, тако да се не мора сваки прогрес посматрати нужно диоптријом песимизма.

  • Зашто Бог не исцели болесне који се редовно причешћују и верују?

Ово питање је болног карактера за оне који носе неко страдање или страдање својих најмилијих. Све је у игри. Нема аутоматизма. Класични приступ у неком одговарању  је да нема магизма и да Бог не функционише као машина. Негде се умеша а негде не, негде исцели а негде не, негде се прикаже присутан а негде не, негде људи немају вере а негде им прелива а да опет ни то није мерило, итд. Све то показује да је Бог слободна Личност и да само Он зна шта је за нас најбоље. Чињеница је да је у Христово време, док је ходао Земљом (а не смемо занемарити да Његов ход није престао), да је чинио велика чуда. Али, не заборавимо да је то био почетак Христове мисије. Морао је да почне радикално. После, када је мисија извршена, када је показао дела Васкрсења и Вазнесења, и када се Црква тек основала у дан Педесетнице, очигледно мења концепт на који начин ће деловати међу онима који верују у Име Његово. Ако се крећемо аскетском логиком неких, који су радили на својој светости, видећемо да нико од њих није молио од Бога да га чаша страдања мимоиђе. Мислили су апостолском главом надајући се да ће бар кроз неко страдање учинити неки мали подвиг који би могли принети Богу као скромни принос жртве. Зато је данашње време неко кукавно стање, јер сви рачунају на брзи добитак и лако обештећење на најмању неправду чиме се аспекат пожртвованости или трпљења гура у страну мислећи да је врлина бусати се кочоперно за сваку ситницу.

  • Како неко зна да је неко светац?

Светац сам себе не сведочи. Нити му треба сведочење од људи. Бог за њега сведочи али ради његовог смирења Бог од њега крије знање о властитој светости. Дакле, светац нити држи себе за свеца, нити зна да је светац. Типично очитавање полази од нетрулежних моштију, итд., али то није једини критеријум светости. Поражавајуће је да људи ни у 21. веку не могу да поверују да су сами позвани да буду свети, да се усавршавају у Христу, да се Њиме причешћују и освећују, него ту могућност под тепих гурају а траже неке „супериорне и изабране“ (који ће да мисле и раде уместо њих) не видећи свој дар Духа Светога.

  • Ако су мушкарци и жене равноправни пред Богом, зашто жене не смеју у олтар?

Зато што преовладава мушки шовинизам на уштрб еклисиологије. Ту је, наравно, и проблем менталитета. За балканску душу је поражавајуће да жена може и ту да служи Богу на истоветан начин као мушкарац. А мушкарац потхрањује своју сујету да жена може владати целим светом али да је једино не може да буде свештеник. Непотребан ривалитет. Реално, не постоји ниједно теолошко оправдање зашто жена не би могла да буде свештеник а не само да уђе у олтар будући да је свака служба – служба, а видимо да жене многа задужења истоветно могу радити као и мушкарци. Неки аутори, попут Шмемана и владике Саве Јањића, покушали су да оправдају мушки принцип зато што је Бог дошао у мушком телу. Да је дошао и у женском телу то не би умањило Његов однос који има са Оцем и Духом Светим. Поражавајуће је шта су неки свети оци писали о женама. Ипак, није сваком дато да се бави овим питањем, а због злурадо саблажњивих на светогрђе (јер испада да је жена зло самим тим што је створена а створена је од истог Творца тако да светогрђа не може бити) – одложићемо ово питање.

  • Бог је рекао да не убијамо. Зашто су онда постојали верски ратови?

Верски ратови се и данас воде широм света. Макар под изговором. То вам је као она наша пренаглашена прича о Косовском Боју. Испаде да се своја отаџбина не може волети без позивања на Косово. Наравно, не подржавам отцепљење, то је друга прича. Није ту проблем мит (који није исто што и лаж) како сматрају аутори попут поштованих оца Дарка Ђога или владике Атанасија Јевтића. Проблем је што се тражи теолошко оправдање рата. Јер је главна иронија у томе што не постоје праведни ратови којем год Царству се определили. Благоје Пантелић је понудио занимљива гледишта у једном свом раду „Јеванђеље и (не)насиље: (Не)оправданост рата“, али је нажалост прошао такорећи незапажено. Заборавља се да светост нема ништа са потезањем оружија, а да скандал буде већи – ни са борбом за територију. Зато се хришћани између осталог називају странствујућим јер њихова Домовина није од овога света.

  • Да ли је Јуда поштовао Исуса?

Да, док је рачунао на свој добитак. Шалим се. Јудина позиција је више него специфична. Свако од нас је могао бити тај Јуда тако да се не бих залетао са стандардном негативном селекцијом када је он у питању. Лако је нама из ове перспективе да сагледавамо где је ко машио од апостола, али док радња траје не види се ништа. Тако је и са нама. Ми Христа издајемо сваки дан а Јуда је само једном, ако ћемо да се играмо примитивне математике. Аутори попут др Зорана Јелисавчића заговарају приступ да није посреди Јудина похлепа за фамозних 30 сребрњака, него да је хтео да “убрза” развој радње мислећи да је Христос дошао као политички месија. Разочаран у Христов политички план и програм, који нема додира са његовим очекивањима, он полази на ову издају. Али, пазите, није успео да се убије. Пише у Јеванђељу да је конопац пукао и да се утроба просула. По неким ауторима, Јуда је преживео у неком селу у великим боловима и смраду. Не можемо знати о чему је он мислио до смрти. Зато ни његово кајање не можемо искључити из опционалности. Његов пример је више опомена јер је као апостол чинио чуда и живео са Христом. Што ће рећи да га апостолат који је већи од епископског није могао спасити од погрешивости.

  • Зашто је Бог оставио људе на Земљи?

Није их оставио, али можемо да кажемо да се преселио. Није исто. Ти не мењаш однос према ономе кога волиш на којој год дестинацији да живиш. Христов локалитет је стациониран унутар односа који има са Оцем и Духом. Након Вазнесења он се враћа на престо који је имао пре оваплоћења и пре стварања света. Али нас не оставља на цедилу, јер нам је послао Духа Светога којег Он назива Утешитељем. Црква о том искуству сведочи преко 2000 година неуморно. А чему утеха ако је Он извршио спасење? Јер се не спасавамо неким гласањем за Његов план и програм него страдајући сваки дан. Неко од теолога ће мудро рећи: „Син још није предао Оцу Царство!“.

  • Зашто људи греше?

Зато што не знају за више и боље него се држе онога што је ниже и горе. Сигурност увек тражи један исти шаблон. Човек је беспомоћан када нема сигурност у контроли. Све ми се више чини да се сви ми плашимо да нам буде боље. Као да постоји неки страх да је више него могуће да будемо здрави духовно.

  • Зашто се људи боље осећају у Цркви?

Све зависи шта неко подразумева под тим осећајем. Има ту, наравно, и психологизације у доживљају простора. Има и пијетизма. Има патетике. Има превеликих и магијских очекивања од уласка у простор у чијим порама Бог дише. Владика Григорије је лепо писао о доживљају црквеног простора као уласку у слободу. Ту не видимо неку менталну скученост већ препознавање Духа, искуство језика Педесетнице чија Тајна не престаје да делује. Има свештеника и народа који једва да осећају то искуство јер им је други препрека, или, јер им други не дозвољава својим понашањем да се заједно упусте у сусрет који Бог устројава. Ту је једна страна увек делимично оштећена иако има потврду Духа у свом телу. А има и таквих свештеника и народа који не осећају ништа, или још горе, иако осећају доживљај Сусрета са Другим ипак истрајавају да своје обличје не измене никако. Њихова меланхолична превртљивост и непостојаност долази од фокуса на себе док се Бог узима само као таоц таквог псеудосведочења.

  • Како би свет изгледао када би сви људи били поштени и праведни?

Не бих сада да се играм хипотетичких судова, нити утопије. Скоро сам срео једног занимљивог човека. Нисмо дошли до тачке вере, али смо се у свему осталом сусрели. Проблем његове типологије лежи у томе што он сматра да не може ништа да промени у свету. А то је већ зло. Јер, он има таленат и стручност, али немајући Христа за којег би се трајно везао, убија у себи могућност да управо својим примером учини овај свет бољим. Нема другог пута.

  • Која је најдужа молитва?

Није битна запремина, ни велика, ни мала. Битно је да је молитва лична. Да се не гледа жуљевито и грчевито на време трајања. Када некога волиш не мериш време које проводиш са њим. Зато имам проблема и са употребом бројаница. Писао сам о томе. Бројати молитве може само неко ко мери своје време са Богом. Неко ће покушати да оправда бројаницу проблемом концентрације. Шипак. Када волиш – пажња је понајмање осута на секундарно место.

  • Шта представља мантија и колико је новац данас у првом кадру?

Мантија треба да буде израз службе а не неке власти. Зато је клерикализам толико хаоса направио. Шмеман је лепо писао о томе. Већ сам говорио о пореклу новца у храму и тзв. “светом порезу” који датира још од Мојсија. Не знам више шта да кажем на ту тему. Људи ће увек бити незадовољни а мантија ће увек тражити више. Можда не би било згорег у некој будућности размишљати о апостолском примеру који је служио Богу и људима као апостол али се приватно бавио производњом шатора да му не би ко пребацивао да га други издржава. Из таквог (утопијског?) угла, колико год се многи љутили на ово, мислим да би се тек у овој тачки видело ко заиста љуби храм и Бога – када би се сваки свештеник почео издржавати од својих руку независно од своје мантије и привилегија која она носи. Пазите, и данас имате у неким сеоским забитима свештенике који не могу да скупе 2% становништва да дођу на Литургију. Пошто немају разумевања од својих надређених, они су принуђени да се баве пољопривредом или неким другим занимањем.

  • Да ли постоје бесмртни људи?

“Ми смо оно што ћемо бити!”

  • Колико се редовно треба причешћивати?

Када се двоје воле они не постављају ни ултиматум ни правило. Љубав не живи од предуслова него је безусловна. Свако треба да преиспитује себе, али никада преиспитивање не треба да буде претежније од љубави према Ономе Ко је заволео Први. Где нема љубави већ маскараде од љубави – остаје само шупљи однос и празна форма. Другим речима, ако бих преиначио ваше питање звучало би као да сте рекли: „Колико редовно треба дисати?“.

  • Зашто више нема светаца да стварају чуда?

Јер они чекају да светост у нама заживи своје стварање.

  • Како ће сви људи стати на планети када се Исус буде вратио и оживео мртве?

Да ли ће наша планета бити једино станиште? Или цео универзум? Или цело Царство? Не будимо малодушни по питању простора ако Сам Несместиви Бог Који све надилази може да се смести Цео и неокрњен у најмању душу.

  • Како ћемо знати да се Исус вратио?

Као што те нико неће учити шта је Сунце него ћеш његову топлоту и светлост сам познавати.

  • Да ли лоши људи иду у Рај?

Како године одмичу све ми је више јаснија она старачка мисао која је инсистирала на познању своје упрљаности. Ако полазимо од себе, ако смо поштени, увек ћемо видети своје девијације. Ми смо неизлечиво подвојени. Али се опет уздамо у Онога ко оперише од сваког дуализма и лицемерја не да ћемо ући у неки простор намењен праведницима, него да ћемо срести Онога за ким срце жуди као што Сам Бог за човеком жуди. Чежња је узајамна али човек увек самоцентрално полази од себе као да само он чезне и пати.

  • Зашто Бог прави неједнако животе?

Мислите различитост личности? Различитост је толико универзална да дефинитивно мора бити божанског порекла. Замислите само то сагледавање да од како је света и века никада вам нико није био налик, него је свако ко је рођен под сводом небеским имао универзално постојање. Само је то довољно за дивљење. Ако мислите на неки вид додељивања “судбине”, талената, итд. – било би сувише претенциозно да имам одговор на то питање. Јер, многи нису имали никакав избор, него су завршили свој живот и пре него што су га започели. Зато су неки свети оци ипак у праву када говоре да ће се наш живот показати тек у Будућности када наступи свеопште васкрсење. Нисмо још ни започели своју причу а камоли да смо наводно довршени.

  • Зашто се Бог назива Богом? Да ли Бог има Своје име?

Бог се открио као Отац, Син и Дух Свети. Пре Христа било је бледих наговештаја у старозаветној историји, али тек са Христом настаје револуција овог откровења. Ако се држимо апофатичке теологије, Бог превазилази чак и своје име па га не морамо називати ни Богом, али да бисмо изразили какво искуство Бог дели унутар Себе и какав однос има према свету – називамо га Богом. Типично полазиште за овакав став је у Мојсијевом питању: “Господе, ко си ти?” А Он му рече: “Ја сам Онај који Јесам”. Мојсија занима идентитет, а Бог не полази од имена и презимена. Дакле, овде не видимо име, већ исказ који указује на који начин Бог постоји. Зато рекосмо да је Његово постојање изнад имена.

  • Зашто је живот казна?

Живот је у оку посматрача. Живот је тежак и немилосрдан али је и дар. Немогуће је да је увек све црнило. Проблем је са нама што бележимо само мрачне садржаје док се оних светлих момената не опомињемо. Мислим да је и Достојевски лепо писао о томе. Негде ту кумује и наша зловоља да потхрањујемо своју патологију поновним набрајањем и оживљавањем својих и туђих пређених негативних искустава. И треба пазити, ако радимо на промени угла свог ума – такве ће и последице бити. А ту ће се показати да Тајна живота открива каквоћу која ће задржати свој укус не само сада, него и у будућемо веку када се више неће свирати продужеци као до сада.

 

 

 

  • Да ли Бог прашта највеће грехове?

Праштање је природна последица Божијег начина постојања. Ако је Он Љубав, не можемо очекивати да у њему затекнемо неки други садржај. Проблем је у провоцирању његовог трпљења. Бог није осветољубив али се не треба играти са Богом осим на начин како само мала деца знају да се играју. Не бих превише пажње обраћао на теологију кривице, јер се тако због секундарних ствари потцењује дар присуства Божијег. Увек ћемо бити ништавни и подвојени, али увек ћемо имати и могућност да се реанимирамо.

  • Зашто не постоји једна вера?

Да не би било досадно.

  • Зашто је Бог поделио људе на расе?

Да бисмо се вежбали у превладавању ксенофобичности и јединству различитости. Али, концепт човека се не умањује којој год раси неко припадао, а искрено, мало је бодљикава ова кованица која указује на „расу“. Или се тако човек као универзално биће (да не кажем икона Божија) унижава или се своди на ниво расне различитости као што постоји у свету животиња.

  • Да ли ће људи победити смрт у будућности?

Научна достигнућа не престају да спекулишу али и да пријатно изненађују. У будућности ће вероватно сав нагласак постојања добити сеобу на виртуелни фронт. Има ту доста варничења са неким научнофантастичним зиповањем душе на неки изграђени систем. Ипак, смрт ће остати проблем док је света и века само да би се на крају величанствено показало над свима Васкрсење.

  • Да ли је смак света уствари Божији долазак?

Како за кога. Некоме је сав смак света замисао да Бог уопште има постојање упоредо са његовим. Апокалиптички и постапокалиптички сценарио не бих сада подизао на неки већи ниво. Већ смо у хаосу само што не осећамо како нас лавина носи.

  • Зашто поједине државе покрећу ратове ради вере ако њихова вера пропагира мир и љубав у свету?

Догма је увек била добар параван да се утврди нечија моћ и новац. За крволоке нема морала јер је други само број и статистичка грешка. Зато православни свет толико бруји о вредности личности најмање две деценије да се за академске кругове она у потпуности излизала, док обични смртници уопште не размишљају на тај „персоналистички“ или „личносни“ начин.

  • Шта православна Црква мисли о егзорцизму?

Егзорцизам у православној средини не затичемо као у неким холивудским хорор-филмовима. Она је већ инкорпорирана у тајни Крштења. Мада јесте мало чудно да се над малим дететом које нема греха таква молитва, уснама кума, потврђује осим ако није реч о неком виду молитвеног заузимања за будући статус онога ко се крсти јер ће борба са злом бити неминовна.  Данас, сугеришем са иронијом да молитве таквог калибра треба спровести прво у црквеном естаблишменту. Да они стану сами спрам себе као у огледалу и угледају своје демоне. Ово не говорим као заједљив и огорчен човек већ као неко ко је истински забринут за биће Цркве и спасење душе таквих.

  • Зашто неки епископи и свештеници не сносе казну за своје поступке?

„Пара врти где бургија неће…“

  • Када нестане света, шта ће бити са Богом?

Бог не зависи од света. Имао је постојање и када света није било. Ми се сада понашамо као да смо вечни а да Бог нема постојање, а треба да нас брине његова љубав јер Он не жели да постоји без нас а нас заиста може да не буде.

  • Ако се неко покаје у паклу, да ли вечно мора да остане тамо?

Занимљиво питање. Ако се држимо отачких и аскетских инсистирања, видећемо да када се кафана затвори нема више пића. Есхатолошки угао не трпи прескакања, попут оног ђавоиманог из јеванђеља који скаче из воде у ватру, па сад „хајде мало у Рај“, а када ми досади „хајде мало у пакао“. Не. По неким догматичарима есхатон ће пројавити Богом само афирмацију. Неће, дакле, бити ни оне побуњеничке варијанте као што је било пре постања света међу анђелима. Ако се држимо реклама, онда је поентирање у следећем: или јеси или ниси лав.

  • Шта је вечност?

Дисање Божије а да Он Сам не дише.

  • Да ли мртви виде живе у овоме свету?

Можда ако им Бог позајми Своје очи. Држим се апостола да нико неће никога претећи у Последњи Дан него да ће сви одједном васкрснути и стати пред Господа.

  • Да ли Божији поступци мењају њега самог?

Ако га мењају онда Он није господар над њима. Он се изражава цео какав јесте кроз своје поступке не губећи ништа од истости односа према свакоме.

  • Да ли Бог верује у нас?

Више него ми у себе и него ми у Њега.

  • Да ли Бог може да заустави време?

Пребива у Вечности. Зашто би игде журио или пак време заустављао?

  • Да ли има места у Рају за добре невернике?

Има и претиче.

  • Шта би Исус помислио када би дошао у данашњи свет?

„Што ми је све ово требало!?“

  • Због чега Исус сада није на земљи већ је морао да оде на небеса?

Да би наше узрастање било по слободи а не по затеченом систему у којем је Он једини дизајнер. Ту је разлика између личности и машине.

  • Због чега је Исус морао да страда ако је он већ Син Божији?

Јер је желео тако а ту је дистанца у односу на морање – радикална.

  • Да ли има Бога у мом дворишту?

Баци поглед.

  • Шта мислите о стигматама?

Ништа. Не волим те прозападне варијације истицања нечије побожности. Мислим да се тако отвара велико поље за егоманију унутар властите религиозности. Поред стигмата постоје и друге хришћанске конфесије које стављају превелики, готово фанатичан, акценат на неки вид крволиптајуће и самокажњавајуће теологије а да се то очитава и на живом месу.

  • Шта је све грех?

Сваки трептај у којем би Бог макар хипотетички могао бити одсутан из мог живота.

  • Да ли постоји други живот на небесима?

Човек је небоземна творевина. Други живот није проблем дестинације већ адаптације која почиње сада и овде. У оном другом, радикално преображеном Васкрсењем и ако нас Бог буде прихватио, само се наставља живот који смо овде започели.

  • Да ли свештеници разговарају са Богом?

Да, али не као Мојсије, нити мобилно, већ молитвено. Примљена благодат је потврда дијалога. Ипак, остаје бојазан и опасност од рутинског приступа, од монолога пред Богом.

  • Како Бог кажњава људе?

Не кажњава него свакога пушта да сам себе казни својим делима.

  • Шта се дешава када неко псује у цркви?

Свако чује оно што жели да чује. У цркви свако скупља шта му је срцу ближе.

  • Да ли је грех ако свештеник не пости?

Немам проблем са тим. Основна хигијена душе се огледа у томе да не гледаш у туђ тањир и да не бројиш туђе залогаје.

  • Да ли је грех имати сексуалне односе током поста?

Ако је љубав између двоје савршена – није. Није проблем секс већ нагон у којем љубав према другом није битна.

  • Да ли Бог може све?

„Бог може све што хоће али неће све што може.“

  • Зашто не можемо да видимо Бога?

Јер је начин Његовог откривања интиман. Не стоји у неком излогу пасиван да би само по њему просипали погледе, него је акценат на развијању односа.

  • Зашто нам Бог не пошаље неки знак да знамо да Он постоји?

Нису ли сличан знак тражили од пророка Илије? Сличан од самога Христа? Знак је био међу нама али је проблем пријемчивост, равнодушност. Не треба Бог да нам шаље неке ванземаљске сигнале када нам је дао Цркву као знак међу нама по којем ћемо га препознати. А тек из таквог искуства Знака међу нама препознајемо једни друге.

  • Да ли верујете да се неко може опет родити?

Једно рођење је сасвим довољно, а друго од крштења сасвим благодатно.

  • Да ли верујете у духове?

Верујем да смо сви утваре које не знају да су мртве док не доживе сједињење са Богом.

  • Да ли стварно постоје враџбине и магијски ритуали?

За доконе постоје и много веће глупости.

  • Шта се дешава са људима који дигну руку на себе?

Зависи који су мотиви. Када Бог иде свесно на крст, може се са резервом рећи да је и то вид добровољног самоубиства.

  • Да ли сваки грех може да се исправи исповестима?

Упорноме у злу ни причешће није довољно.

  • Да ли Бог чита мисли?

По јеванђељима видимо да може, али то није оно што Га одређује. Привлачнији ми је Бог који се одриче своје свемоћи пред Иродом и Пилатом од Бога који чини чуда.

  • Да ли наш Бог одобрава друге вере?

Сваку различитост која није искључива а која може бити ако не директна последица сусрета са Богом а онда барем рефлексија.

  • Зашто је Бог баш Света Тројица?

Тако се открио. Тако постоји. Богословска мисао је уложила гигантске напоре да се бави овом веома важном темом. Негде наше људске пројекције маше поенту. Неко од мислећих је понудио занимљива гледишта па би их само парафразирао: ако је Бог Један – онда би био самодовољан; ако би била Двојица – онда би и то могла бити себична љубав; али са Тројицом – љубав је савршена.

  • Зашто је Исус сишао на земљу?

Да би нам показао ко је Бог и да би нас учинио боговима. Али, овде смо пред скандалом на који су многи индиферентни. Бог силази са свог трона и постаје месо и крв. Један од нас. Ово се може сагледавати милионима година неуморно а опет остати без адекватних речи. Није само Бог силни и свемоћни, него из љубави своје се показује и као Бог несилни и немоћни. Ако Бога не би било а ми тражили неку идеју о Богу какав би нам Бог био потребан као замисао о њему самом – ова пројекција би била најпривлачнија.

  • Зашто Христос сада не дође?

Има своје разлоге. Апостолски речено, даје нам још времена да не изгинемо сви од лица љубави његове.

  • Да ли Бог може да лети?

Празник Вазнесења показује да може, али не као „Супермен“ већ како Богу доликује.

  • Да ли су сви догађаји из Библије истинити?

Не. Већина старозаветних прича је углавном поучног карактера. Где има историје, често доминирају антропоморфне представе. Новозаветни угао гледања је мало богатији по смислу и веродостојности, али то не значи да није било накнадних уметака а да опет ни они нису укинили већи смисао.

  • Да ли ће Бог увек да нам помогне?

Као банкомат или дух из аладинове лампе – неће. Не можемо од Бога правити лутрију, тикет. Свуда где имамо власт да покажемо своју одговорност – Он се неће умешати. Постоје и трагедије на које Бог сигурно није равнодушан, али морамо да размишљамо да Бог не жмури на наша страдања, него да постоји већи разлог који сада не видимо али који ћемо спознати када дође време за то.

  • Да ову планету удари метеор, да ли би је Бог васкрсао?

Ударени смо ми у главу одавно. Судбина целог света је условљена управо Христовим васкрсењем.

  • Да ли може да се деси да свештеник опсује Бога?

Не мора неко да псује да би учинио светогрђе. Данас имамо елитне јединице не само међу мантијама него и лаицима, али који можда не псују али зато не престају да сплеткаре и мрзе. Поред таквих који тако чине, једнако су ми болни они који су сувише осетљиви на ударце од стране подлих.

  • Да ли свештеник може да се насмеје због вица о Богу?

Може и треба ако је хумор на месту. Ако је акценат на ругању – не.

  • Да ли је нормално плашити се Бога?

Да, на начин као што се мала деца плаше својих родитеља. Али пазите, није реч о патологији или развоју неке богофобије. Причамо о здравим страховима који су базирани на поштовању. А ко се усавршио у љубави (мада се усуђујем да кажем да ни грех не умањује тај потенцијал) – превазилази страх и на тај начин. Јер ко у Богу види пријатеља – не може се плашити. Ако се држимо старозаветних примера, видимо да је Бог генијално смирен како одступа од својих замисли због заузимања неких пророка. Када упоредимо новозаветна места, Христос са невероватном присношћу другује са апостолима. Нема ту страха. Шта каже Христос? „Више вас не називам робовима него пријатељима (Јн. 15, 15).

  • Да ли свештеник може да добије отказ?

Рашчињење или неке успутне санкције да не служи неко време или остане без примања – може. Више бих волео да видим како се неки свештеници или епископи повлаче са своје позиције ако су свесни да су негде направили велики проблем.

  • Да ли монаси имају сексуалне односе?

Не, јер су се тако заветовали. Да ли завет има покриће у стварности – не знам. Ако нема – постоје и други садржаји којима се неко може бавити.

  • Да ли је Рај за сваког човека?

То је као да питате да ли је Бог за сваког човека.

  • Која је сврха људи на овој планети?

Припрема за оно што је са Христом наступило и што ће са Њим тек доћи. Од благодатног узрастања до есхатолошког разгранавања. Револуција је почела са Њим и завршиће се са Њим. Сада смо као гусенице али ћемо на крају постати лептири.

 

 

 

 

 

 

 

 

  • Зашто мора неко да заврши Богословски Факултет да би постао свештеник?

Не мора, нити је завршетак гаранција да ће уопште неко бити клирик. Колико видимо по новозаветним списима избор апостола није ишао неком факултетском линијом, а што не значи да није било неких предуслова. Сада када погледамо Јудин апостолат, не можемо рећи да Христос није знао шта чини тиме што га прибраја Дванаесторици. А замислите, Јуда је имао силу Духа Светога, изгонио демоне са другима, био сведок многих Христових чудеса, као што му ни литургија није била непозната, а опет испао из светог кола. Ово нас треба да опомиње. Данас апостола више нема, за њима долазе епископи а иза епископа презвитери и ђакони. Сигурно да је временом долазило до канонског типикарења ко и на који начин може бити свештеник. Увек је било злоупотреба свог положаја, јер се сличне девијације могу наћи и у старозаветним списима. Са друге стране, допадају ми се либерална гледишта неких епископа који нису за богословске амове, него гледају на харизматичност, таленат, и друге унутрашње квалитете кандидата који се „накнадно“ могу надоградити богослужбеним искуством, за разлику од неких епископа који гледају само на богослове и теологе као нужну гаранцију квалитета (чувена опсесија је да ли је неко добар за певницом, а остало их не занима). Имали смо такве примере међу неким хирурзима, глумцима, итд. Данас се ствари усложњавају а млади богослови стичу неке амишовске психозе учаурени и искомплексирани додиром стварности у којој живе некако искључиво (да не кажем аутистично). Са треће стране, богословска знања нису непотребна, само је акценат да не постану ствар неког сујетног престижа који тобоже другим смртницима није дарован. Ту је рецимо добар доц. др В. Таталовић када прави компарације садашњих елитних јединица са ранохришћанским гностицима. Да поентирам, негде су људи страшно застранили са оним фамозним да „Бог бира Себи свештенике“, јер због таквог става долазе преко реда на позиције они које је заправо сасвим неко други протежирао.

  • Да ли је могуће бити добар свештеник у данашње време?

По Христовом моделу само је Бог добар. Остало су наши идеализми и очекивања која се некада граниче са лудачким перципирањем какав свештеник треба да буде у нашим очима. Могу да посведочим да има добрих свештеника, неки од њих су моји велики пријатељи, али не треба стварати од добрих – идолопоклонство, а од лоших – повод за распињање. Јер сви, овакви какви јесмо, смрдљиви и са дефектима, служимо Богу у истој стварности Цркве. Наравно, то не значи благослов утопије. Козметичко ношење врлине не препоручујем никоме, јер тако се развија она лицемерна побожност која грчи себе а прождире друге.

  • Да ли је битно којој вери припадамо?

Битно је ако знамо колико наша вреди. Али битност се не губи сама по себи ако чак ни не знамо колико вреди. Оно што данас људи одбацују као безвредно пред Богом је вредно.

  • Да ли неки хришћански обичаји вуку порекло од паганских обичаја?

Сигурно да је у прошлости било утицаја. Ако чак и одстранимо те утицаје, ко нам може гарантовати усред своје стопроцентне удогматизованости да смо се ослободили нечег несвесно-паганског које дише у нама? Увек је тако било, будући да је човек биће променљивости, није немогуће да усред свог пада лиши себе благодатног удела а онда да несвесно, као сурогат-верзију вере којом је дотад живео, почне да живи неку имитацију вере која се раслојава у димензијама паганизма макар то било само на нивоу расуђивања (будући да видљиви део бића може комотно да наставља да се држи формалистичке рутине богослужења од које нпр. не одступа).

  • Да ли је за опроштај грехова искључиво неопходна исповест?

Не видимо нешто у Јеванђељу да је од било кога коме је опраштао грехове Христос тражио исповест. Заправо ни на кога није стављао неки морални, ни обредни предуслов као јарам. Прихвата људе какви јесу али очекује веру. Људи су после мењали своју неморалност у моралност не због неких ригидних закона цркве већ као резултат захвалности на Божију љубав. Углавном је Христос иницирао веру, али опет тако да се она сама пројави без његове присиле. Ту је Христос генијалан стратег. Дакле, вера. Вера да је Он Син Божији и да има ту власт иако, како рече еп. А. Јевтић, Сам Бог није властодржац. Не значи да сам против исповести, него да са оваквим ставом човек лакше може да препусти остатак сопства да утоне у исповест као растерећеност а не као оптерећеност. Са друге стране, погледајмо реално неке људе. Има ту доста славних и богатих, али када време мало одмакне и они попију тешке литре горког искуства, на крају остану доста разочарани и отуђени. Ако их не савлада малодушност, осиле се у некој одвећ незрелој кочоперности за њихове поодмакле године. Шта хоћу да кажем? Да сви људи негде пате, овако или онако, да треба да освесте шта је то што шкрипи у њима и да схвате промашај свог постојања без Бога. Није довољно некако традиционалистички поштовати Бога, него употпунити сваки тренутак са пулсом Његове бићетворне благодати (св. Палама разликује још два слоја: мудротворне и вечнотворне). Онда исповест није толико самоцентрална и не доживљава се као неки захтевни баук.

  • Да ли људи које је обузео демон могу да се посматрају као доказ да Бог постоји?

Звучи мало противуречно, али ако је хипотетички такав сценарио могућ (мало ми то личи на онај плитки хорор-филм егзорцизма Емили Роуз), онда опет сумњам да Бог Који је Љубав жели такав вид доказа по Себе. Чујте, свако од нас има своја лудила, своје демоне ако ћете тако. Данас је императив љубави узети не само нечије анђеле на себе већ и демоне. Лако је да је увек неко смирен и пун разумевања и љубави за нас, тешко је носити туђа лудила, а она су ипак неодвојиви део пожртвоване љубави. Усуђујем се пре да кажем да Бог носи нас са нашим демонима, са нашим растрзаностима. Не заборавимо светоотачки модел: само ко је близу Бога тај заиста има посла са демонима. Зашто да ми стварамо себи повод за гордост да смо близу Бога? Зар смо толико битни демонима? Немамо паметнија посла? Примећујем да су у неким манастирским климама такве тематике омиљене а од питања о Богу Тројичноме ни трага ни гласа. Погледајте човека данашњице, ако се међу људима може наћи неко високоуман. Тај болује од страшне сујете и “вишка” знања. Он има сав пакао овог света да некако одржи своју “безгрешну” репутацију међу људима. Њему демони нису потребни. Такав је већ луд јер улаже атомску борбу да задржи слику о идеалном себи којег он први у себи не поштује.

  • Да ли је могуће да Црква преноси Божију вољу погрешно и како Црква зна шта Бог хоће?

Одлично питање. Могуће је. Ако смо искрени да се запитамо као Црква – итекако је могуће. Проблем је само по ком параметру препознати и раскринкати своје заблуде, јер су ту сви осетљиви, а нарочито оне које нека власт одржава у служби јер сматрају да их служба штити од могућности погрешивости. Реално, много ситније рибе од ајкула примећују да недостатак визије или недостатност дела често координирају у расколу са очекиваним вокалом Цркве. Литургија је израз Божије воље. „Народ спрема Гозбу за Месију!“, каже професор др Р. Кубат. И то је ипак Божија установа. Проблем су наше личне (приватне) психозе које опстају у Цркви не дозвољавајући себи унутрашњу измену од стране Духа. Дакле, могуће је остати непреображен и неоплемењен чак и унутар Цркве. Онда је логично питање: у каквој стварности Цркве такав служећи делује? А како Црква зна шта Бог хоће? Као што жена волећи мужа зна шта је њему по вољи а да он то не мора ни да каже јер се познају, а исто тако и муж волећи жену зна шта је њој по вољи па гледа да јој изађе у сусрет јер је воли. И као што се неретко муж и жена посвађају то не мора да значи да се мрзе. Тако и Бог трпи Своју Цркву и ради на Њеном дотеривању за естетику есхатона, јер ће је учинити још лепшом него што је сада. Треба прочитати „Јермин Пастир“ па видети богатство пророчких метафора које изражавају реалну суштину како се Црква гради пред Богом, јер смо ми то камење којом се показује стабилност и лепота Цркве или обратно.

  • Да ли је добро веровати у Бога из страха?

Деца немају страх од родитеља, јер знају колико их родитељи воле и да ће све учинити да им испуне неку вољу. Феноменална провокација стоји још увек савремено у оном Христовом: “Када дакле ви зли будући знате добре дарове давати деци својој, колико више ће Отац ваш небески?…” Али, деца имају страх да неким несташлуком не наљуте своје родитеље. Не само због критике, или неке ћушке, или због неке ускраћености у нечему као вид педагошке санкције, него јер им је сама љутња родитеља већ казна. Нарушава се хармонија. Клима се однос. Дакле, страх је добар ако се њиме претпоставља страхопоштовање али не и богофобија, јер онда су шансе за искрени однос минималне, те ће човек, попут малог детета, само чекати одсуство родитеља да би могао да настави неометано да ствара штету.

  • Да ли вера манипулише људима?

Вера сама по себи – не; они који њоме диригују – ако смо наивни – да.

  • Да ли су снови само извор нашег оптерећења или имају неко значење?

Професор др П. Драгутиновић је лепо писао о сновима. За разлику од неких искључивих по том питању аскетских ставова, локализовао се на више новозаветних места успут помињући и нека старозаветна. У СЗ Бог се јављао пророцима преко снова. У НЗ видимо да Бог преко анђела у сну Јосифу указује да бежи са Маријом и дететом у Египат. Па онда сан Пилатове жене која предосећа неко зло у вези страдања Праведника а да објективно уопште не долази из апостолског клана или неке христолошке приче (по неким сведочењима она тек касније приступа том поглављу). И тако даље. Дакле, проблем није једнодимензионалан и није небитан. Увек ме насмеје она мисао В. Јеротића да не може својим пацијентима да постави дијагнозу док не чује њихове снове, јер пола пацијената и не региструје шта сања. Наравно, ризици увек постоје да се свака маштарија именује Божијом вољом. Имамо загонетке, јаке символе, Бог испуњава оно што је рекао још у СЗ да ће пустити Духа на људе и да ће сањати снове. Сан је мистерија и за научнике. Христос је спавао у чамцу када га буде ученици да стиша буру, али наравно тајну Његових снова не можемо знати. Можемо их посматрати као могућност да се са Богом сретнемо и да увидимо неке своје пропусте. Морамо да као и у будном стадијуму оштримо своје фреквенције да бисмо боље чули шта Бог има да нам каже, а некада нема једноставно ништа. Снови могу бити дакле и ствар оптерећења, нагомилавања стресне свакодневнице у свесном, несвесном, и подсвесном животу појединца где се неке агоније само настављају почев од неких жеља до конфликта са другима.

  • Да ли је исто молити се од куће и молити се у Цркви?

Бог не зависи од дестинације. Молитва је валидна на оба фронта. Ипак, за св. Јована Златоустог није. Он ставља акценат на неки вид статистике. На мноштво. Сматра да ће човек бити пре услишенији тамо где директно посредују свештеници пред олтаром. Не видим разлог зашто га не бисмо послушали. Осим ако свако од нас негде подмукло не тражи неку своју замену за религију (или паганизам за који сте ме већ питали) па му је лакше да од свог тела ствара псеудо-цркву. Али тако лишавамо себе службе и удела са другима, јер не можемо се причестити својим телом. Са друге стране, аскетска искуства у пустињи показују чак и на индивидуалном нивоу велики дар и значај молитве. Ето, и они сведоче да нису одвојени од Цркве јер ради Цркве се подвизавају. Јер, одвојите ли Цркву из њихове пустиње (самоће), шта ће осим пустиње остати? Они су прихватали пустињу ради Другог а не ради пустиње. Христос се не повлачи у пустињу да би мало одморио од људи већ да би разговарао са Оцем па се опет враћа међу народ. Данас неке епископе не можеш да извучеш на светлост дана пред народ. Тако могу разумети и своје дистанце од других не јер некога не волим него парадоксално јер га волим (овде не алудирам на сујетно повлачење као производ неке увређености).

  • Ако нам неко каже да нам опрашта, а ми не осећамо да нам је опроштено, да ли је то стварно опроштено?

Зависи колико смо строги према себи или колико друге држимо већима од себе. Шта ако је опроштај валидан између вас двојице, а да пред Богом тај опроштај нема адекватну запремину? На пример, један криминалац опрости другом криминалцу неки утајени проценат, а да обојица наставе да живе зло. Не помирише ли се два владара на штету Христа у време оно? Ето још једне теме за размишљање: да ли је свако праштање од Бога?

  • Да ли је грех причестити се ако ниси крштен?

По тој логици ствари имамо два приступа: први, нико од апостола није био крштен па се ипак причестише, а други који неко може да злоупотреби је да му то постане подлога да се не крсти уопште. Зашто се играти? Треба упознати шта је крштење. То су првине Духа Светога. Мали ореоли. Човек постаје “званично” грађанин Царства за које је знак питања да ли је човек “незванично” дотад уопште постојао. Пре доста година забринули су ме мотиви неких. Један није хтео да се крсти јер је то сматрао жигосањем, а други је хтео да се крсти да му “добро крене” у животу и да нађе свој мир. У првом случају предрасуда, а у другом магизам (неки аутори говоре да магија и магизам нису иста ствар). Ми који смо крштени сведочимо да нити смо жигосани осим што смо „запечаћени“ даром Духа, а нити имамо мир као трајно расположење душе јер и даље умиремо  а ту су и стресови свакодневнице. Било је ситуација да неко једноставно није знао да је крштен па се можда крстио двапут иако је то противно канонима. Неко је певао у црквеном хору годинама и причешћивао се док није напрасно сазнао да нема ни крштеницу. Ништа од тога није толико битно, ни фатално. Да сам свештеник не бих имао проблем да причестим некога ко није крштен (и за ово би ме вероватно неки спалили на ломачи) али бих испитивао веру као предуслов по узору на Христа. А онда је већ лакше и на тај начин подстакнути да се неко крсти. Јер ако је неко добио цео ручак, зашто да се колеба око једне ужине? Јер када се испита каквоћа вере, онда је последично сасвим логично утврдити где је димензија крштења. На крају крајева, шта ће некоме крштење ако не верује у Бога, нити живи у односу са Њим? Није ли таквом Суд већи? Крштење је потврда вере и вера је потврда крштења. Нема сецирања.

  • Како смо ми деца Божија ако је само Исус Син Божији?

Син је Син у односу на Оца. Он има такво постојање независно од биолошких баријера. Име Сина је име у односу на Оца. Реч је о божанском односу. Није реч о компарацији какво ми узрочно имамо од наших родитеља. Али Христос управо као Син даје нам власт да Бога Оца назовемо својим Оцем. Молитва “Оче наш” није молитва упућена Сину већ Његовом Оцу. Он нам предаје тај однос. Син конституише и ту молитву и тај однос. Агресивније речено, Син чини да нас умеша у однос који постоји између Њега и Оца, а тај начин мешања бива у Духу Светоме. Зато смо деца Божија. Јер Он жели такву породицу и иде још даље: не лимитира нас да се образујемо према мери биолошког већ благодатног идентитета. Слични ставови се могу наћи код митр. Ј. Зизјуласа.

  • Како Бог може бити Тројица?

Као што три пријатеља могу делити једно пријатељство. Није исто рећи Бог је Мика, и Бог је Мика, Пера и Жика. Имамо Три Идентитета. Ако подразумевамо да Један Бог носи једнакост само са Једном Личношћу онда је то погрешно. Наш Бог је Бог који подразумева заједницу Три Личности. Хришћанство се држи за монотеистичку религију, али мислим да би коректније било рећи да оно превазилази монотеистичку и политеистичку перцепцију.

  • Да ли се треба сваки дан молити?

Таксативно, механички и формалистички – не; али ако молитву посматрамо као властито дисање – онда ћемо знати одговор. Најлепше су молитве којих човек није ни свестан док их у себи твори. Тако се рађа онај инстиктиван хришћанин у нама који се гради за Царство сасвим непознато и од нас самих.

Да ли нас Бог може поново након смрти створити у неком облику?

Не, ако подразумевате неки вид реинкарнације у овосветском новом преживљавању, али ако алудирате на есхатолошки стадијум када ћемо добити нова васкрсна тела, онда можемо метафорично рећи, али са неким видом резерве, да нас Бог опет „ствара“, али је правилније рећи да нас довршава. Јер једно је стварање некога којег дотад није било а друго је довршавање некога ко је већ имао постојање.

  • Да ли се може призвати Дух Свети?

Свака лична молитва је мала епиклеза. Свака литургија је велика епиклеза. Може, дакле, али да ли је Бог дужан да се на сваки призив одазове? Знате оне интеракције када вас неко сто пута зове по имену или вам нешто сто пута прича а ви расејано гледате на другу страну или не слушате саговорника? Ту видите да нема пуно простора за дијалог и сусрет а други вам једе време и енергију. Бог, наравно, није потрошна роба али не иде тамо где Га неко формално призива а да му реално није стало. Неће Бог да Му читамо успаванку већ да пронађемо искрени сусрет са Њим. Ако се овај грех нпр. догађа међу клирицима, верујем да Бог не остаје равнодушан на одзив према Сабранима јер ради народа трпи такве свештенике. Исто се може рећи и у другом смеру, да ако је народ расејан или потцењује дар присуства Божијег да ради добрих свештеника трпи народ.

  • Зашто кад неко умре људи долазе на сахрану?

Неко ће рећи да би “испоштовао” умрлог. Зависи. Ако је однос био мртав пре смрти онога ко се упокојио, о каквој ожалошћености или поштовању упокојеног се може говорити? Биолошка смрт је само потврда у том случају оног односа који је дотад био већ био мртав. Плакати у том случају ми делује мало неумесно.

  • Зашто ће по Христу неки злотвори ући у Царство пре праведника?

Да, има једно занимљиво место у Јеванђељу на ту тему. Посреди је иронија Христова јер су фарисеји и остали сматрали више пута себе праведнима а дела праведности су се увелико одрекли. Зато им Христос на више места каже да болесни требају лекара или да ће цариници и блудници пре наследити Царства. Дакле, Христос ту не глорификује, нити легализује проблем зла (јер по ком параметру ће онда извршити Суд?), него указује да нас болесне прихвата са дефектима а да оне који себе сматрају безгрешнима сматра болеснима. Преокреће ту перспективу. Сјајно је када каже кушачима:  „Када бисте били слепи, не бисте греха имали. А сада кажете– ‘видимо’, тако ваш грех остаје“.