Category: Један замишљени интервју


  • Да ли Бог прашта највеће грехове?

Праштање је природна последица Божијег начина постојања. Ако је Он Љубав, не можемо очекивати да у њему затекнемо неки други садржај. Проблем је у провоцирању његовог трпљења. Бог није осветољубив али се не треба играти са Богом осим на начин како само мала деца знају да се играју. Не бих превише пажње обраћао на теологију кривице, јер се тако због секундарних ствари потцењује дар присуства Божијег. Увек ћемо бити ништавни и подвојени, али увек ћемо имати и могућност да се реанимирамо.

  • Зашто не постоји једна вера?

Да не би било досадно.

  • Зашто је Бог поделио људе на расе?

Да бисмо се вежбали у превладавању ксенофобичности и јединству различитости. Али, концепт човека се не умањује којој год раси неко припадао, а искрено, мало је бодљикава ова кованица која указује на „расу“. Или се тако човек као универзално биће (да не кажем икона Божија) унижава или се своди на ниво расне различитости као што постоји у свету животиња.

  • Да ли ће људи победити смрт у будућности?

Научна достигнућа не престају да спекулишу али и да пријатно изненађују. У будућности ће вероватно сав нагласак постојања добити сеобу на виртуелни фронт. Има ту доста варничења са неким научнофантастичним зиповањем душе на неки изграђени систем. Ипак, смрт ће остати проблем док је света и века само да би се на крају величанствено показало над свима Васкрсење.

  • Да ли је смак света уствари Божији долазак?

Како за кога. Некоме је сав смак света замисао да Бог уопште има постојање упоредо са његовим. Апокалиптички и постапокалиптички сценарио не бих сада подизао на неки већи ниво. Већ смо у хаосу само што не осећамо како нас лавина носи.

  • Зашто поједине државе покрећу ратове ради вере ако њихова вера пропагира мир и љубав у свету?

Догма је увек била добар параван да се утврди нечија моћ и новац. За крволоке нема морала јер је други само број и статистичка грешка. Зато православни свет толико бруји о вредности личности најмање две деценије да се за академске кругове она у потпуности излизала, док обични смртници уопште не размишљају на тај „персоналистички“ или „личносни“ начин.

  • Шта православна Црква мисли о егзорцизму?

Егзорцизам у православној средини не затичемо као у неким холивудским хорор-филмовима. Она је већ инкорпорирана у тајни Крштења. Мада јесте мало чудно да се над малим дететом које нема греха таква молитва, уснама кума, потврђује осим ако није реч о неком виду молитвеног заузимања за будући статус онога ко се крсти јер ће борба са злом бити неминовна.  Данас, сугеришем са иронијом да молитве таквог калибра треба спровести прво у црквеном естаблишменту. Да они стану сами спрам себе као у огледалу и угледају своје демоне. Ово не говорим као заједљив и огорчен човек већ као неко ко је истински забринут за биће Цркве и спасење душе таквих.

  • Зашто неки епископи и свештеници не сносе казну за своје поступке?

„Пара врти где бургија неће…“

  • Када нестане света, шта ће бити са Богом?

Бог не зависи од света. Имао је постојање и када света није било. Ми се сада понашамо као да смо вечни а да Бог нема постојање, а треба да нас брине његова љубав јер Он не жели да постоји без нас а нас заиста може да не буде.

  • Ако се неко покаје у паклу, да ли вечно мора да остане тамо?

Занимљиво питање. Ако се држимо отачких и аскетских инсистирања, видећемо да када се кафана затвори нема више пића. Есхатолошки угао не трпи прескакања, попут оног ђавоиманог из јеванђеља који скаче из воде у ватру, па сад „хајде мало у Рај“, а када ми досади „хајде мало у пакао“. Не. По неким догматичарима есхатон ће пројавити Богом само афирмацију. Неће, дакле, бити ни оне побуњеничке варијанте као што је било пре постања света међу анђелима. Ако се држимо реклама, онда је поентирање у следећем: или јеси или ниси лав.

  • Шта је вечност?

Дисање Божије а да Он Сам не дише.

  • Да ли мртви виде живе у овоме свету?

Можда ако им Бог позајми Своје очи. Држим се апостола да нико неће никога претећи у Последњи Дан него да ће сви одједном васкрснути и стати пред Господа.

  • Да ли Божији поступци мењају њега самог?

Ако га мењају онда Он није господар над њима. Он се изражава цео какав јесте кроз своје поступке не губећи ништа од истости односа према свакоме.

  • Да ли Бог верује у нас?

Више него ми у себе и него ми у Њега.

  • Да ли Бог може да заустави време?

Пребива у Вечности. Зашто би игде журио или пак време заустављао?

  • Да ли има места у Рају за добре невернике?

Има и претиче.

  • Шта би Исус помислио када би дошао у данашњи свет?

„Што ми је све ово требало!?“

  • Због чега Исус сада није на земљи већ је морао да оде на небеса?

Да би наше узрастање било по слободи а не по затеченом систему у којем је Он једини дизајнер. Ту је разлика између личности и машине.

  • Због чега је Исус морао да страда ако је он већ Син Божији?

Јер је желео тако а ту је дистанца у односу на морање – радикална.

  • Да ли има Бога у мом дворишту?

Баци поглед.

  • Шта мислите о стигматама?

Ништа. Не волим те прозападне варијације истицања нечије побожности. Мислим да се тако отвара велико поље за егоманију унутар властите религиозности. Поред стигмата постоје и друге хришћанске конфесије које стављају превелики, готово фанатичан, акценат на неки вид крволиптајуће и самокажњавајуће теологије а да се то очитава и на живом месу.

  • Шта је све грех?

Сваки трептај у којем би Бог макар хипотетички могао бити одсутан из мог живота.

  • Да ли постоји други живот на небесима?

Човек је небоземна творевина. Други живот није проблем дестинације већ адаптације која почиње сада и овде. У оном другом, радикално преображеном Васкрсењем и ако нас Бог буде прихватио, само се наставља живот који смо овде започели.

  • Да ли свештеници разговарају са Богом?

Да, али не као Мојсије, нити мобилно, већ молитвено. Примљена благодат је потврда дијалога. Ипак, остаје бојазан и опасност од рутинског приступа, од монолога пред Богом.

  • Како Бог кажњава људе?

Не кажњава него свакога пушта да сам себе казни својим делима.

  • Шта се дешава када неко псује у цркви?

Свако чује оно што жели да чује. У цркви свако скупља шта му је срцу ближе.

  • Да ли је грех ако свештеник не пости?

Немам проблем са тим. Основна хигијена душе се огледа у томе да не гледаш у туђ тањир и да не бројиш туђе залогаје.

  • Да ли је грех имати сексуалне односе током поста?

Ако је љубав између двоје савршена – није. Није проблем секс већ нагон у којем љубав према другом није битна.

  • Да ли Бог може све?

„Бог може све што хоће али неће све што може.“

  • Зашто не можемо да видимо Бога?

Јер је начин Његовог откривања интиман. Не стоји у неком излогу пасиван да би само по њему просипали погледе, него је акценат на развијању односа.

  • Зашто нам Бог не пошаље неки знак да знамо да Он постоји?

Нису ли сличан знак тражили од пророка Илије? Сличан од самога Христа? Знак је био међу нама али је проблем пријемчивост, равнодушност. Не треба Бог да нам шаље неке ванземаљске сигнале када нам је дао Цркву као знак међу нама по којем ћемо га препознати. А тек из таквог искуства Знака међу нама препознајемо једни друге.

  • Да ли верујете да се неко може опет родити?

Једно рођење је сасвим довољно, а друго од крштења сасвим благодатно.

  • Да ли верујете у духове?

Верујем да смо сви утваре које не знају да су мртве док не доживе сједињење са Богом.

  • Да ли стварно постоје враџбине и магијски ритуали?

За доконе постоје и много веће глупости.

  • Шта се дешава са људима који дигну руку на себе?

Зависи који су мотиви. Када Бог иде свесно на крст, може се са резервом рећи да је и то вид добровољног самоубиства.

  • Да ли сваки грех може да се исправи исповестима?

Упорноме у злу ни причешће није довољно.

  • Да ли Бог чита мисли?

По јеванђељима видимо да може, али то није оно што Га одређује. Привлачнији ми је Бог који се одриче своје свемоћи пред Иродом и Пилатом од Бога који чини чуда.

  • Да ли наш Бог одобрава друге вере?

Сваку различитост која није искључива а која може бити ако не директна последица сусрета са Богом а онда барем рефлексија.

  • Зашто је Бог баш Света Тројица?

Тако се открио. Тако постоји. Богословска мисао је уложила гигантске напоре да се бави овом веома важном темом. Негде наше људске пројекције маше поенту. Неко од мислећих је понудио занимљива гледишта па би их само парафразирао: ако је Бог Један – онда би био самодовољан; ако би била Двојица – онда би и то могла бити себична љубав; али са Тројицом – љубав је савршена.

  • Зашто је Исус сишао на земљу?

Да би нам показао ко је Бог и да би нас учинио боговима. Али, овде смо пред скандалом на који су многи индиферентни. Бог силази са свог трона и постаје месо и крв. Један од нас. Ово се може сагледавати милионима година неуморно а опет остати без адекватних речи. Није само Бог силни и свемоћни, него из љубави своје се показује и као Бог несилни и немоћни. Ако Бога не би било а ми тражили неку идеју о Богу какав би нам Бог био потребан као замисао о њему самом – ова пројекција би била најпривлачнија.

  • Зашто Христос сада не дође?

Има своје разлоге. Апостолски речено, даје нам још времена да не изгинемо сви од лица љубави његове.

  • Да ли Бог може да лети?

Празник Вазнесења показује да може, али не као „Супермен“ већ како Богу доликује.

  • Да ли су сви догађаји из Библије истинити?

Не. Већина старозаветних прича је углавном поучног карактера. Где има историје, често доминирају антропоморфне представе. Новозаветни угао гледања је мало богатији по смислу и веродостојности, али то не значи да није било накнадних уметака а да опет ни они нису укинили већи смисао.

  • Да ли ће Бог увек да нам помогне?

Као банкомат или дух из аладинове лампе – неће. Не можемо од Бога правити лутрију, тикет. Свуда где имамо власт да покажемо своју одговорност – Он се неће умешати. Постоје и трагедије на које Бог сигурно није равнодушан, али морамо да размишљамо да Бог не жмури на наша страдања, него да постоји већи разлог који сада не видимо али који ћемо спознати када дође време за то.

  • Да ову планету удари метеор, да ли би је Бог васкрсао?

Ударени смо ми у главу одавно. Судбина целог света је условљена управо Христовим васкрсењем.

  • Да ли може да се деси да свештеник опсује Бога?

Не мора неко да псује да би учинио светогрђе. Данас имамо елитне јединице не само међу мантијама него и лаицима, али који можда не псују али зато не престају да сплеткаре и мрзе. Поред таквих који тако чине, једнако су ми болни они који су сувише осетљиви на ударце од стране подлих.

  • Да ли свештеник може да се насмеје због вица о Богу?

Може и треба ако је хумор на месту. Ако је акценат на ругању – не.

  • Да ли је нормално плашити се Бога?

Да, на начин као што се мала деца плаше својих родитеља. Али пазите, није реч о патологији или развоју неке богофобије. Причамо о здравим страховима који су базирани на поштовању. А ко се усавршио у љубави (мада се усуђујем да кажем да ни грех не умањује тај потенцијал) – превазилази страх и на тај начин. Јер ко у Богу види пријатеља – не може се плашити. Ако се држимо старозаветних примера, видимо да је Бог генијално смирен како одступа од својих замисли због заузимања неких пророка. Када упоредимо новозаветна места, Христос са невероватном присношћу другује са апостолима. Нема ту страха. Шта каже Христос? „Више вас не називам робовима него пријатељима (Јн. 15, 15).

  • Да ли свештеник може да добије отказ?

Рашчињење или неке успутне санкције да не служи неко време или остане без примања – може. Више бих волео да видим како се неки свештеници или епископи повлаче са своје позиције ако су свесни да су негде направили велики проблем.

  • Да ли монаси имају сексуалне односе?

Не, јер су се тако заветовали. Да ли завет има покриће у стварности – не знам. Ако нема – постоје и други садржаји којима се неко може бавити.

  • Да ли је Рај за сваког човека?

То је као да питате да ли је Бог за сваког човека.

  • Која је сврха људи на овој планети?

Припрема за оно што је са Христом наступило и што ће са Њим тек доћи. Од благодатног узрастања до есхатолошког разгранавања. Револуција је почела са Њим и завршиће се са Њим. Сада смо као гусенице али ћемо на крају постати лептири.

 

 

 

 

 

 

 

 

  • Зашто мора неко да заврши Богословски Факултет да би постао свештеник?

Не мора, нити је завршетак гаранција да ће уопште неко бити клирик. Колико видимо по новозаветним списима избор апостола није ишао неком факултетском линијом, а што не значи да није било неких предуслова. Сада када погледамо Јудин апостолат, не можемо рећи да Христос није знао шта чини тиме што га прибраја Дванаесторици. А замислите, Јуда је имао силу Духа Светога, изгонио демоне са другима, био сведок многих Христових чудеса, као што му ни литургија није била непозната, а опет испао из светог кола. Ово нас треба да опомиње. Данас апостола више нема, за њима долазе епископи а иза епископа презвитери и ђакони. Сигурно да је временом долазило до канонског типикарења ко и на који начин може бити свештеник. Увек је било злоупотреба свог положаја, јер се сличне девијације могу наћи и у старозаветним списима. Са друге стране, допадају ми се либерална гледишта неких епископа који нису за богословске амове, него гледају на харизматичност, таленат, и друге унутрашње квалитете кандидата који се „накнадно“ могу надоградити богослужбеним искуством, за разлику од неких епископа који гледају само на богослове и теологе као нужну гаранцију квалитета (чувена опсесија је да ли је неко добар за певницом, а остало их не занима). Имали смо такве примере међу неким хирурзима, глумцима, итд. Данас се ствари усложњавају а млади богослови стичу неке амишовске психозе учаурени и искомплексирани додиром стварности у којој живе некако искључиво (да не кажем аутистично). Са треће стране, богословска знања нису непотребна, само је акценат да не постану ствар неког сујетног престижа који тобоже другим смртницима није дарован. Ту је рецимо добар доц. др В. Таталовић када прави компарације садашњих елитних јединица са ранохришћанским гностицима. Да поентирам, негде су људи страшно застранили са оним фамозним да „Бог бира Себи свештенике“, јер због таквог става долазе преко реда на позиције они које је заправо сасвим неко други протежирао.

  • Да ли је могуће бити добар свештеник у данашње време?

По Христовом моделу само је Бог добар. Остало су наши идеализми и очекивања која се некада граниче са лудачким перципирањем какав свештеник треба да буде у нашим очима. Могу да посведочим да има добрих свештеника, неки од њих су моји велики пријатељи, али не треба стварати од добрих – идолопоклонство, а од лоших – повод за распињање. Јер сви, овакви какви јесмо, смрдљиви и са дефектима, служимо Богу у истој стварности Цркве. Наравно, то не значи благослов утопије. Козметичко ношење врлине не препоручујем никоме, јер тако се развија она лицемерна побожност која грчи себе а прождире друге.

  • Да ли је битно којој вери припадамо?

Битно је ако знамо колико наша вреди. Али битност се не губи сама по себи ако чак ни не знамо колико вреди. Оно што данас људи одбацују као безвредно пред Богом је вредно.

  • Да ли неки хришћански обичаји вуку порекло од паганских обичаја?

Сигурно да је у прошлости било утицаја. Ако чак и одстранимо те утицаје, ко нам може гарантовати усред своје стопроцентне удогматизованости да смо се ослободили нечег несвесно-паганског које дише у нама? Увек је тако било, будући да је човек биће променљивости, није немогуће да усред свог пада лиши себе благодатног удела а онда да несвесно, као сурогат-верзију вере којом је дотад живео, почне да живи неку имитацију вере која се раслојава у димензијама паганизма макар то било само на нивоу расуђивања (будући да видљиви део бића може комотно да наставља да се држи формалистичке рутине богослужења од које нпр. не одступа).

  • Да ли је за опроштај грехова искључиво неопходна исповест?

Не видимо нешто у Јеванђељу да је од било кога коме је опраштао грехове Христос тражио исповест. Заправо ни на кога није стављао неки морални, ни обредни предуслов као јарам. Прихвата људе какви јесу али очекује веру. Људи су после мењали своју неморалност у моралност не због неких ригидних закона цркве већ као резултат захвалности на Божију љубав. Углавном је Христос иницирао веру, али опет тако да се она сама пројави без његове присиле. Ту је Христос генијалан стратег. Дакле, вера. Вера да је Он Син Божији и да има ту власт иако, како рече еп. А. Јевтић, Сам Бог није властодржац. Не значи да сам против исповести, него да са оваквим ставом човек лакше може да препусти остатак сопства да утоне у исповест као растерећеност а не као оптерећеност. Са друге стране, погледајмо реално неке људе. Има ту доста славних и богатих, али када време мало одмакне и они попију тешке литре горког искуства, на крају остану доста разочарани и отуђени. Ако их не савлада малодушност, осиле се у некој одвећ незрелој кочоперности за њихове поодмакле године. Шта хоћу да кажем? Да сви људи негде пате, овако или онако, да треба да освесте шта је то што шкрипи у њима и да схвате промашај свог постојања без Бога. Није довољно некако традиционалистички поштовати Бога, него употпунити сваки тренутак са пулсом Његове бићетворне благодати (св. Палама разликује још два слоја: мудротворне и вечнотворне). Онда исповест није толико самоцентрална и не доживљава се као неки захтевни баук.

  • Да ли људи које је обузео демон могу да се посматрају као доказ да Бог постоји?

Звучи мало противуречно, али ако је хипотетички такав сценарио могућ (мало ми то личи на онај плитки хорор-филм егзорцизма Емили Роуз), онда опет сумњам да Бог Који је Љубав жели такав вид доказа по Себе. Чујте, свако од нас има своја лудила, своје демоне ако ћете тако. Данас је императив љубави узети не само нечије анђеле на себе већ и демоне. Лако је да је увек неко смирен и пун разумевања и љубави за нас, тешко је носити туђа лудила, а она су ипак неодвојиви део пожртвоване љубави. Усуђујем се пре да кажем да Бог носи нас са нашим демонима, са нашим растрзаностима. Не заборавимо светоотачки модел: само ко је близу Бога тај заиста има посла са демонима. Зашто да ми стварамо себи повод за гордост да смо близу Бога? Зар смо толико битни демонима? Немамо паметнија посла? Примећујем да су у неким манастирским климама такве тематике омиљене а од питања о Богу Тројичноме ни трага ни гласа. Погледајте човека данашњице, ако се међу људима може наћи неко високоуман. Тај болује од страшне сујете и “вишка” знања. Он има сав пакао овог света да некако одржи своју “безгрешну” репутацију међу људима. Њему демони нису потребни. Такав је већ луд јер улаже атомску борбу да задржи слику о идеалном себи којег он први у себи не поштује.

  • Да ли је могуће да Црква преноси Божију вољу погрешно и како Црква зна шта Бог хоће?

Одлично питање. Могуће је. Ако смо искрени да се запитамо као Црква – итекако је могуће. Проблем је само по ком параметру препознати и раскринкати своје заблуде, јер су ту сви осетљиви, а нарочито оне које нека власт одржава у служби јер сматрају да их служба штити од могућности погрешивости. Реално, много ситније рибе од ајкула примећују да недостатак визије или недостатност дела често координирају у расколу са очекиваним вокалом Цркве. Литургија је израз Божије воље. „Народ спрема Гозбу за Месију!“, каже професор др Р. Кубат. И то је ипак Божија установа. Проблем су наше личне (приватне) психозе које опстају у Цркви не дозвољавајући себи унутрашњу измену од стране Духа. Дакле, могуће је остати непреображен и неоплемењен чак и унутар Цркве. Онда је логично питање: у каквој стварности Цркве такав служећи делује? А како Црква зна шта Бог хоће? Као што жена волећи мужа зна шта је њему по вољи а да он то не мора ни да каже јер се познају, а исто тако и муж волећи жену зна шта је њој по вољи па гледа да јој изађе у сусрет јер је воли. И као што се неретко муж и жена посвађају то не мора да значи да се мрзе. Тако и Бог трпи Своју Цркву и ради на Њеном дотеривању за естетику есхатона, јер ће је учинити још лепшом него што је сада. Треба прочитати „Јермин Пастир“ па видети богатство пророчких метафора које изражавају реалну суштину како се Црква гради пред Богом, јер смо ми то камење којом се показује стабилност и лепота Цркве или обратно.

  • Да ли је добро веровати у Бога из страха?

Деца немају страх од родитеља, јер знају колико их родитељи воле и да ће све учинити да им испуне неку вољу. Феноменална провокација стоји још увек савремено у оном Христовом: “Када дакле ви зли будући знате добре дарове давати деци својој, колико више ће Отац ваш небески?…” Али, деца имају страх да неким несташлуком не наљуте своје родитеље. Не само због критике, или неке ћушке, или због неке ускраћености у нечему као вид педагошке санкције, него јер им је сама љутња родитеља већ казна. Нарушава се хармонија. Клима се однос. Дакле, страх је добар ако се њиме претпоставља страхопоштовање али не и богофобија, јер онда су шансе за искрени однос минималне, те ће човек, попут малог детета, само чекати одсуство родитеља да би могао да настави неометано да ствара штету.

  • Да ли вера манипулише људима?

Вера сама по себи – не; они који њоме диригују – ако смо наивни – да.

  • Да ли су снови само извор нашег оптерећења или имају неко значење?

Професор др П. Драгутиновић је лепо писао о сновима. За разлику од неких искључивих по том питању аскетских ставова, локализовао се на више новозаветних места успут помињући и нека старозаветна. У СЗ Бог се јављао пророцима преко снова. У НЗ видимо да Бог преко анђела у сну Јосифу указује да бежи са Маријом и дететом у Египат. Па онда сан Пилатове жене која предосећа неко зло у вези страдања Праведника а да објективно уопште не долази из апостолског клана или неке христолошке приче (по неким сведочењима она тек касније приступа том поглављу). И тако даље. Дакле, проблем није једнодимензионалан и није небитан. Увек ме насмеје она мисао В. Јеротића да не може својим пацијентима да постави дијагнозу док не чује њихове снове, јер пола пацијената и не региструје шта сања. Наравно, ризици увек постоје да се свака маштарија именује Божијом вољом. Имамо загонетке, јаке символе, Бог испуњава оно што је рекао још у СЗ да ће пустити Духа на људе и да ће сањати снове. Сан је мистерија и за научнике. Христос је спавао у чамцу када га буде ученици да стиша буру, али наравно тајну Његових снова не можемо знати. Можемо их посматрати као могућност да се са Богом сретнемо и да увидимо неке своје пропусте. Морамо да као и у будном стадијуму оштримо своје фреквенције да бисмо боље чули шта Бог има да нам каже, а некада нема једноставно ништа. Снови могу бити дакле и ствар оптерећења, нагомилавања стресне свакодневнице у свесном, несвесном, и подсвесном животу појединца где се неке агоније само настављају почев од неких жеља до конфликта са другима.

  • Да ли је исто молити се од куће и молити се у Цркви?

Бог не зависи од дестинације. Молитва је валидна на оба фронта. Ипак, за св. Јована Златоустог није. Он ставља акценат на неки вид статистике. На мноштво. Сматра да ће човек бити пре услишенији тамо где директно посредују свештеници пред олтаром. Не видим разлог зашто га не бисмо послушали. Осим ако свако од нас негде подмукло не тражи неку своју замену за религију (или паганизам за који сте ме већ питали) па му је лакше да од свог тела ствара псеудо-цркву. Али тако лишавамо себе службе и удела са другима, јер не можемо се причестити својим телом. Са друге стране, аскетска искуства у пустињи показују чак и на индивидуалном нивоу велики дар и значај молитве. Ето, и они сведоче да нису одвојени од Цркве јер ради Цркве се подвизавају. Јер, одвојите ли Цркву из њихове пустиње (самоће), шта ће осим пустиње остати? Они су прихватали пустињу ради Другог а не ради пустиње. Христос се не повлачи у пустињу да би мало одморио од људи већ да би разговарао са Оцем па се опет враћа међу народ. Данас неке епископе не можеш да извучеш на светлост дана пред народ. Тако могу разумети и своје дистанце од других не јер некога не волим него парадоксално јер га волим (овде не алудирам на сујетно повлачење као производ неке увређености).

  • Ако нам неко каже да нам опрашта, а ми не осећамо да нам је опроштено, да ли је то стварно опроштено?

Зависи колико смо строги према себи или колико друге држимо већима од себе. Шта ако је опроштај валидан између вас двојице, а да пред Богом тај опроштај нема адекватну запремину? На пример, један криминалац опрости другом криминалцу неки утајени проценат, а да обојица наставе да живе зло. Не помирише ли се два владара на штету Христа у време оно? Ето још једне теме за размишљање: да ли је свако праштање од Бога?

  • Да ли је грех причестити се ако ниси крштен?

По тој логици ствари имамо два приступа: први, нико од апостола није био крштен па се ипак причестише, а други који неко може да злоупотреби је да му то постане подлога да се не крсти уопште. Зашто се играти? Треба упознати шта је крштење. То су првине Духа Светога. Мали ореоли. Човек постаје “званично” грађанин Царства за које је знак питања да ли је човек “незванично” дотад уопште постојао. Пре доста година забринули су ме мотиви неких. Један није хтео да се крсти јер је то сматрао жигосањем, а други је хтео да се крсти да му “добро крене” у животу и да нађе свој мир. У првом случају предрасуда, а у другом магизам (неки аутори говоре да магија и магизам нису иста ствар). Ми који смо крштени сведочимо да нити смо жигосани осим што смо „запечаћени“ даром Духа, а нити имамо мир као трајно расположење душе јер и даље умиремо  а ту су и стресови свакодневнице. Било је ситуација да неко једноставно није знао да је крштен па се можда крстио двапут иако је то противно канонима. Неко је певао у црквеном хору годинама и причешћивао се док није напрасно сазнао да нема ни крштеницу. Ништа од тога није толико битно, ни фатално. Да сам свештеник не бих имао проблем да причестим некога ко није крштен (и за ово би ме вероватно неки спалили на ломачи) али бих испитивао веру као предуслов по узору на Христа. А онда је већ лакше и на тај начин подстакнути да се неко крсти. Јер ако је неко добио цео ручак, зашто да се колеба око једне ужине? Јер када се испита каквоћа вере, онда је последично сасвим логично утврдити где је димензија крштења. На крају крајева, шта ће некоме крштење ако не верује у Бога, нити живи у односу са Њим? Није ли таквом Суд већи? Крштење је потврда вере и вера је потврда крштења. Нема сецирања.

  • Како смо ми деца Божија ако је само Исус Син Божији?

Син је Син у односу на Оца. Он има такво постојање независно од биолошких баријера. Име Сина је име у односу на Оца. Реч је о божанском односу. Није реч о компарацији какво ми узрочно имамо од наших родитеља. Али Христос управо као Син даје нам власт да Бога Оца назовемо својим Оцем. Молитва “Оче наш” није молитва упућена Сину већ Његовом Оцу. Он нам предаје тај однос. Син конституише и ту молитву и тај однос. Агресивније речено, Син чини да нас умеша у однос који постоји између Њега и Оца, а тај начин мешања бива у Духу Светоме. Зато смо деца Божија. Јер Он жели такву породицу и иде још даље: не лимитира нас да се образујемо према мери биолошког већ благодатног идентитета. Слични ставови се могу наћи код митр. Ј. Зизјуласа.

  • Како Бог може бити Тројица?

Као што три пријатеља могу делити једно пријатељство. Није исто рећи Бог је Мика, и Бог је Мика, Пера и Жика. Имамо Три Идентитета. Ако подразумевамо да Један Бог носи једнакост само са Једном Личношћу онда је то погрешно. Наш Бог је Бог који подразумева заједницу Три Личности. Хришћанство се држи за монотеистичку религију, али мислим да би коректније било рећи да оно превазилази монотеистичку и политеистичку перцепцију.

  • Да ли се треба сваки дан молити?

Таксативно, механички и формалистички – не; али ако молитву посматрамо као властито дисање – онда ћемо знати одговор. Најлепше су молитве којих човек није ни свестан док их у себи твори. Тако се рађа онај инстиктиван хришћанин у нама који се гради за Царство сасвим непознато и од нас самих.

Да ли нас Бог може поново након смрти створити у неком облику?

Не, ако подразумевате неки вид реинкарнације у овосветском новом преживљавању, али ако алудирате на есхатолошки стадијум када ћемо добити нова васкрсна тела, онда можемо метафорично рећи, али са неким видом резерве, да нас Бог опет „ствара“, али је правилније рећи да нас довршава. Јер једно је стварање некога којег дотад није било а друго је довршавање некога ко је већ имао постојање.

  • Да ли се може призвати Дух Свети?

Свака лична молитва је мала епиклеза. Свака литургија је велика епиклеза. Може, дакле, али да ли је Бог дужан да се на сваки призив одазове? Знате оне интеракције када вас неко сто пута зове по имену или вам нешто сто пута прича а ви расејано гледате на другу страну или не слушате саговорника? Ту видите да нема пуно простора за дијалог и сусрет а други вам једе време и енергију. Бог, наравно, није потрошна роба али не иде тамо где Га неко формално призива а да му реално није стало. Неће Бог да Му читамо успаванку већ да пронађемо искрени сусрет са Њим. Ако се овај грех нпр. догађа међу клирицима, верујем да Бог не остаје равнодушан на одзив према Сабранима јер ради народа трпи такве свештенике. Исто се може рећи и у другом смеру, да ако је народ расејан или потцењује дар присуства Божијег да ради добрих свештеника трпи народ.

  • Зашто кад неко умре људи долазе на сахрану?

Неко ће рећи да би “испоштовао” умрлог. Зависи. Ако је однос био мртав пре смрти онога ко се упокојио, о каквој ожалошћености или поштовању упокојеног се може говорити? Биолошка смрт је само потврда у том случају оног односа који је дотад био већ био мртав. Плакати у том случају ми делује мало неумесно.

  • Зашто ће по Христу неки злотвори ући у Царство пре праведника?

Да, има једно занимљиво место у Јеванђељу на ту тему. Посреди је иронија Христова јер су фарисеји и остали сматрали више пута себе праведнима а дела праведности су се увелико одрекли. Зато им Христос на више места каже да болесни требају лекара или да ће цариници и блудници пре наследити Царства. Дакле, Христос ту не глорификује, нити легализује проблем зла (јер по ком параметру ће онда извршити Суд?), него указује да нас болесне прихвата са дефектима а да оне који себе сматрају безгрешнима сматра болеснима. Преокреће ту перспективу. Сјајно је када каже кушачима:  „Када бисте били слепи, не бисте греха имали. А сада кажете– ‘видимо’, тако ваш грех остаје“.

 

 

 

 

  • Да ли се неко може причестити а да пре тога не пости?

Некада се квалитет вере мерио тиме колико често долазиш у Цркву а припадност истој се мерила тиме колико се редовно причешћујеш. Ту пост није био у првом кадру већ однос, заједница, партиципација Царства на конкретном месту по мерилу слободе. Данас свега има. Ту су и свештеници негде забрљали. Ако томе нису свесно допринели, сигурно је да је њихова пасивност кумовала. Пред притиском на народ којекаквих типикарења креирали су низ предуслова за „достојно“ сједињење са Богом. Колико видимо по Јеванђељу она која је требала бити каменована није испуњавала никакав предуслов да добије покриће и заузимање од Христа. Бог очигледно нема морални проблем. Фашисти имају морални проблем. Уместо да свештеничка ревност постане окидач за присност према Богу, постају девалвација и уцена слободе, трофија Духа код својих најрођенијих по вери. Усуђујем се рећи: пост је потребан почетницима у вери, а онима који напредују у посном карактеру – пост није у јелу и пићу.

  • Да ли Бог раздваја крштене људе од некрштених?

Ако Бог једне симпатише а друге не симпатише, такав навијачки Бог би био помало сумњив. Он Сам рече да ће коме је много дато много се и од њега очекивати. Не раздвајам ни ја своје ђаке, али једноставно своје познајем а друге не познајем. То не значи да сам резервисан ако други жели да дође код мене у госте. И да ли би било коректно од мене да удаљим од себе онога ђака који није мој а да он својим ангажманом премашује оне који ме имају свакога часа а да не показују милиграм напора као онај који гостује? Зар ће наш Бог бити кратак у милости? Или би људи радије неког ксенофобичног Бога?

  • Колико нас пороци удаљавају од Бога?

За шта смо највише везали свој идентитет – то нам постаје религија.

  • Да ли је истина да је будизам као религија старија од хришћанства?

Ако је шта старије не значи да је меродавније. По тој логици ствари јудаизам је старији од хришћанства, а опет смо рођени у његовом језгру које парадоксално не исповеда веру у истог Бога. Првенство у оваквој поставци ствари није критеријум истинопознања.

  • Како се зову најглупље вере и које су то?

Не постоје глупе вере, постоје само глупи људи због којих вера испашта. Ми смо глупи зато што имамо најбогатију веру на свету а не умемо да се радујемо у њој.

  • Зашто се Јевреји обрезују након рођења?

У старозаветној свести то је била одлика припадности народу Божијем. Са новозаветном представом о Богу Тројичном, обрезање косе као први принос Богу се узима као нови образац те припадности. Зато се називамо новим Израиљем, али то није питање националне перспективе већ благодатне.

  • Да ли могу некрштене особе да се покају?

Могу, зато и постају крштени у Христу. Покајање, дакле, није само ожалошћеност због својих падова, већ најпре ожалошћеност што свог Бога нисмо раније препознали као Бога.

  • Зашто Бог није све створио савршено него свуда видимо недостатке?

Јер се нигде не би показала дела слободне воље. Замислите да вас воли неко јер нема други начин на који би могао да се изрази будући да сте га лишили слободне воље? Мислим да би такав вид љубави парадоксално и за самог Бога био пакао, док човек можда не би ни био свестан своје коматозе.

  • Да ли је грех имати лоше мисли?

Мислени саобраћај је стално активиран. Аскетски оци разликују мисли од помисли. По њима, помисли не можемо контролисати јер стално осцилирају, али оне помисли које задржимо као трајни модус анализе, насладе, злурадости, итд., оне постају мисли. Није, дакле, проблем имати помисли, јер не можемо угушити њихов проток, већ је проблем квалитет и садржајност самих мисли које смо изабрали као властити израз бића.

  • Зашто је Исус претворио крв у вино ако је алкохол порок?

Да би напио оне жедне Њега.

  • Да ли поред раја и пакла постоји нешто нешто треће?

Ђаво са асом у рукавима.

  • Да ли литургија мора да се одржава у Цркви?

Не мора. Прва Литургија се творила у соби са Христом и ученицима. Други аутори наводе да су све вечере са Христом имале есхатолошки и евхаристијски набој, али ни ту место као такво, као конкретан локалитет, није било у првом кадру. Сетимо се умножавања хране које се узима као паралела са хлебом и вином тј. причешћем, јер ту нема цркве као грађевине (храма) већ Цркве као народа Божијег. Данас неки свештеници могу да служе литургију и ван зидина храмова. Покојни отац Радован Биговић је тако радио. Било је примера у заточеништву неких хришћана да су служили литургију на свом телу у тамници. Не заборавимо ни литургије по катакомбама првих векова.

  • Да ли грешни људи могу да иду у Рај?

Једино такви и могу. Здравима лек није потребан. Зато ће први постати последњи а последњи први. Јер ће Бог преокренути параметар вредновања у Последњи Дан по којем сада једне друге одмеравамо.

  • Шта је тиховање?

Место душе између контемплације и ћутања а све заједно усијано топлим валовима Духа.

  • Има ли већег циља од одласка у Рај?

Није Рај циљ већ Христос. Христос не проповеда рајска насеља већ Царство Небеско. Није поента да уђемо на добру журку већ да упознамо славне којима ћемо бити битни као што су нама они битни.

  • Зашто је важно како смо обучени у Цркви?

Богу није важно јер зна свакога какав се родио од мајке – без одеће. Правила понашања су потребна онима који немају манире како се седи и понаша за трпезом. Ипак, треба разликовати неваспитање од бахатости, јер није свака неваспитаност злонамерна, него је само „необразована“.

  • Да ли постоји граница између Раја и пакла?

Постоји. Зове се: човек.

  • Зашто се причешћујемо?

Јер приснији облик сједињења са Богом од тога не постоји. Зизјулас је имао једну добру мисао говорећи да они који се причешћују виде Бога боље него што је видео Мојсије.

  • Да ли је могуће спајање православне и католичке цркве у једну?

Ако смо били добра екипа скоро цео миленијум, није немогуће. Питање је само да ли има добре воље која неће бити растрзана: политичким, јурисдикцијским, канонским, догматским и већ каквим разлозима да се то јединство поново оствари без оштећености било које стране. У цркви имамо, фигуративно речено, сада нешто као бракоразводни споразум где се двоје и даље воле, али не могу једно са другим да живе.

  • Да ли је могућ прелазак из пакла у рај и обратно?

Есхатолошки стадијум ће бити стриктно афирмативног карактера. Слобода ће доћи до свог усијања једино у границама потврдног искуства. По тој металогици ствари, неће више бити скокова час на једну а час на другу страну. Ако постоји колебање, двоумљење, онда слобода није сазрела у везивању за свој идентитет тамо где Бог дише. Када Христос каже да „ко се обазре натраг да није приправан за Царство“, Он не мисли на наше неморалности у којима изопачено падамо на увек исти начин, већ на то да свој грех више волимо од Њега Самога. А када некога волиш, ти не доводиш у питање било какво скакање у воду или ватру, јер ти је добро са оним кога волиш бити. Нема поигравања са равнодушношћу. Не можеш час да волиш, час да мрзиш. Те амбивалентности су присутне у овоме свету, док у есхатону неће бити тако.

  • Да ли ће Бог опростити људима који Га нису волели?

Хоће, али да ли ћемо ми опростити себи што Га нисмо више волели? Пазите, пакао постоји само за онога ко зна да је нешто изгубио, пропустио. Онај ко не зна шта је изгубио – по ком параметру уопште може осећати агонију ако га ништа не боли?

  • Да ли ће Бог свима дати другу шансу?

Већ ју је дао кроз крсну жртву Исуса Христа.

  • Да ли Бог награђује човека када уради нешто добро?

Човек није пас. Педагози и психолози ће се сложити да чак ни за малу децу није здраво неговати дресирање тј. васпитање по моделу награде и казни. Када приметим да ме моја деца љубе и грле јер им чиним нешто, одмах их питам да ли би ме тако волели да им нисам нешто купио или поклонио? Тада се мало збуне. Треба и човек да разуме оно Христово да је “дужни слуга” да не би високо мислио о себи и да је љубав мерило односа независно од тога колико ти неко нешто чини или ти помаже. Христос нас је отворио за такву теологију. Нама само остаје да ту педагогију рефлектујемо на све друге односе. Имао је и св. Николај Велимировић једну сјајну мисао на ту тему: „Нису нам пријатељи они који нам све чине по вољи!“.

  • Да ли Бог поштује свако биће подједнако?

Поштује. Али, пред Богом мада смо сви исти на нивоу људске природе, нисмо исти на нивоу: личности, талента и службе. Увек се сетим дивних стараца Пајсија и Порфирија. Пајсије је за себе говорио да он на нивоу благодати има телевизор са црно-белом сликом, а Порфирије у боји. Шаљиво је указивао да постоје нијансе у благодатном усавршавању и међу светима. Сви се уподобљавају сразмерно мери чистоте којом су очистили своја огледала да би се Бог приказао у њима.

  • Да ли Бог боље људе одводи раније да би живели гори у бољем животу?

Постоји негде слична древна мисао. Неки говоре да ту има неке логике. Искрено, не знам. Није ту акценат на некој пренастањености доброћудног менталитета који због неке равнотеже сада треба допунити сменом злоћудних. Бог узима Себи све оне које је свет погазио и одбацио као отпад. На њима ће направити рециклажу Царства. А злотворе трпи да би по узору на оне које су они побили или прогнали нашли себи време за разум. Не заборавимо какви смо сами били пре поласка за Христом да не бисмо завршили као онај слуга којем је господар многа зла опростио а он није могао једну баналну ствар неком другом.

  • Зашто смо створени?

Да би Бог направио метафизичку породицу која никада неће умрети. А да би породица опстала, није ту посреди неки егоцентричан трип који ће да се такмичи за бесмртност преко леђа најближих, него где ће љубав бити мерило вечности. Јер само оно што се воли – то не желимо да нестане.

  • Да ли посвећеност вери може да утиче на то колико дуго ћемо да живимо?

Христос је дошао као Сам Бог у телу, али није дуго поживео. Немојмо од вере стварати неки сујеверан стадијум обећаних добара. Живот је фрустрација сам по себи. А вера нас не ослобађа од проблема, али чини да проток крви у неким стварима боље функционише и да не доводи до тромба егзистенције. Умрећемо свакако. Јер што није умрло – не може ни да васкрсне. Акценат Христос није ставио на биолошку осу, већ на васкрсење.

  • Зашто људи граде различите вере када је Бог Један?

Да би нас ујединио у различитости.

  • Да ли можемо бити верници без Цркве?

Може ли се волети биће које не можемо да додирнемо? Замислите како је неком затворенику који је лишен могућности да додирне своје дете или жену? Слично је и са Црквом.

  • Шта је богопознање?

Сведочење Духа у нама да је Христос заиста Син којег је Отац послао.

  • Како свети чују наше молитве ако су ограничени простором?

За свете не знам, а за Бога сведочим да није равнодушан а још мање ограничен простором и временом. Па ако једнан „скајп“ може да пренесе слику са једног места на друго, или „смс-текст“ у етру на исти начин, зашто би молитва била омеђена која не зависи ни од чега просторног будући да не постоји зид кроз који мисао не може да прође?

  • Да ли свако може да буде светац?

Кога год Христос Собом причести, њега чини светим. Јер само је Он исконски свет. Ако некога чисти од неког недостатка, онда је и такво деловање од Духа. Како год да поставимо ствар, Дух те освећује. Ако кажеш да ниси свет, онда хулиш на Дародавца светости. Јер, примивши дар од Њега говориш да ниси ништа примио.

  • Коме је Бог поверио створени свет?

Христу а кроз Њега свима који за Њим пођу. Црквена јерархија би требало да тога буде прва свесна.

  • Шта мислите о теорији да је Христос имао наследнике?

Одлична је, јер смо ми наслеђе Његово. Не стварајмо јаз између нас и Цркве јер ми чинимо Цркву.

  • Да ли је истина да душа праведника лута око свог гроба и дома 40. дана?

Када бих ја био та лешина, која би ми била корист да обилазим места и да видим лица са којима не могу да ступим у контакт? Или, ако бих имао ту могућност, у чему би се њена вредност показивала ако бих тако само застрашивао оне које волим? Пустите те бајате приче о митарствима онима којима је сва вера у демонским царинарницама. Ви се држите Христа.

  • Због чега се Боготројични начин постојања не помиње јасно у Старом Завету?

Јер Бог није дао да га упознамо целог одједном. Није желео да испијемо пуноћу пре него што сазримо. Бог даје постепено познање о Себи. Ни пророци нису имали јасну визију, али су се предавали служби Богу мирећи се са својим незнањем. Погледајмо Мојсија. Он је имао виђење људске силуете на Синају. Многи преводе то место да је видео оваплоћеног Христа који је тек требао да се отелотвори. Али нама је дато више. Јер је Христос и васкрсао и омогућио нам Себе кроз деловање Цркве. Мојсије за то није знао. Заправо, анђели на небесима не познају Бога ништа боље од нас. Зато и имамо тај увек присутни парадокс да кажемо да познајући Бога схватамо да Га не познајемо нимало.

  • Како сазнати да ли је неко обузет демоном?

Осврните се мало око себе. Данашњим лудилима демони нису ни потребни.

  • Зашто се Црква меша у политику?

Јер не живи само у духовном свету, већ и у материјалном. Није проблем што се бави политиком, јер ми смо Црква, а не само тамо неки фиктни Синод, него је проблем ако се вера користи у политичке тј. антиполитичке сврхе за неке друге малверзације. Није проблем што постоје ни идеологије, него ако се оне поставе у први фокус спрам идеологије Царства које је Христос проповедао.

  • Да ли је истина оно што се прича по медијима за црквена лица и њихове љубавне животе?

На погрешном сте месту. Погану штампу тражите на трафици, или погане медије на другом каналу – не овде.

  • Да ли је грех продаја црквених ствари?

Не, ако тиме можете да помогнете некога. Ипак, чињеница је да данас продаја реликвија носи бизнис-ауру и абнормалну зараду. О наплаћивању нестворених енергија кроз Свете Тајне да не говорим.

  • Да ли је наша судбина већ исписана и колико можемо утицати на њу?

Певачица која себе зове “Бјорк” је имала један занимљив видео-спот у којем од тренутка када налази празну књигу, у њој се отварањем истог часа исписује њена судбина. Ипак, то се дешава мимо њене слободе. Поента приче је да исписујемо у Вечне Књиге само оно што вреди вечног спомена пред Богом, а до Бога је да ли ће и које недостатке из те књиге као главни рецензент избрисати или кориговати за есхатолошке читаоце.

  • Зашто неке науке поричу да је Бог створио свет?

Јер су очајници морали за неку сламку да се ухвате када су почели да се даве бесмислом. Ипак, није све што је научног набоја (у којем је Бог одстрањен) неминовно девијација неке чињенице. Постоје, дакле, емпиријски докази како нешто настаје, како се развија, како живи и нестаје. Наука се бави само оним што је опипљиво изводљиво. Наравно, и она користи теоретисања и спекулације, али нису све бесмислене и неутемељене. Проблем је само у отвореној аверзији према стварности која се не може опипати. Ту симулација већ не користи пуно да се Бог дискредитује. Али и ту имамо мало дечијих болести – све чињенице се износе мислима, а да опет нико сопствену мисао није видео. Зашто би у случају Божијем, који је ваљда пречи од једног протока мисли, било другачије?

  • Како се стичу чинови тј. звања у Цркви?

Негде кешом, негде посредовањем неког, негде директним призивом Божијим.

  • Да ли је могуће да неки људи имају посебне моћи попут пророка?

Ниједан чудотворац није био власник свог дара. Имати дар значи имати службу. Имати велике дарове значи носити велику одговорност јер са великим даровима следе и велики потреси (детонације) бића. Тако можемо разумети због чега су имали неке дарове или визије повремено а не трајним интезитетом, јер то није зависило од њих већ од Бога који се кроз њих прослављао. Сваки светац је бежао од било какве алузије моћи будући да свака моћ тежи да свесно или несвесно контролише другог.

Да ли неки свештеници могу да предвиде одређене ствари у будућности?

Нико нормалан се не игра погађачког духа. Служба није коцкање. Ипак, постоје здраве и благодатне интуиције. Негде су ствари интониране до баналности да интуиција није ни потребна. Боље и то него предвиђати колико пара ће неко добити по просечним парохијском дому.

  • Која је разлика између свете и обичне воде?

Вода не мења суштину. Исто као и принесени хлеб и вино на Литургији. Нема посебних сакралних адитива са ознакама колико благодатних протеина, масти, итд., је Бог уложио. Треба знати да се и једно и друго може покварити. Јер свет није довршен, па тиме ни савршен или лишен пропадљивости.

  • Да ли постоје чуда и да ли је Бог одговоран за то?

Када овако поставите питање, осети се човек непријатно. Као да Бог треба да осећа срамоту што добро чини. Постоје чуда, али не како ми замишљамо. Некоме је левитирање неког факира прече јер нема увид колико чуда је потребно да један пупољак рашири своје латице.

  • Да ли човек када умре може да се врати у виду неке животиње?

Хришћанство не исповеда веру у метемпсихозу већ у васкрсење мртвих.

  • Шта би се десило када би Исус поново васкрсао?

Верујте, једно Му је било сасвим довољно.

  • Да ли је могуће да неко види Бога?

Могуће ако је то Божија воља. Савле док није постао Павле добија виђење, али не по својој вољи. Зато је био слеп три дана. Јер није био спреман да сагледава славу Божију. Зашто мислимо да ми не бисмо трајно ослепели? Да ли смо већи од Павла? Зар су оци погрешно саветовали да је блаженији онај ко види своје грехове? Неће бити. Бога увек треба предочавати себи као присутног, али то не значи замишљање Христа пред собом или потрагу за виђењем Његовог Лика.

  • Због чега некрштена деца не смеју да иду у Цркву?

Погрешно. Не само да смеју него и треба да иду. Убиће нас сујеверје!

  • Зашто су светитељи смртни када су они Божији помоћници?

Јер се васкрсење није још догодило ни за једнога. На крају крајева, требају ли Богу помоћници? Нама су потребни сведоци. Он славу од људи не треба.

  • Да ли је исповест мерило Божијег опроштаја?

Зависи. Неко воли често да се исповеда и да таксативно броји своје преступе пред свештеником. Има ту неке патолошке насладе. Најлепша сцена из филма “Ђаво и монах” који сам видео је када јуродиви монах иде на исповест да се каје што воли своје непријатеље и све што постоји. Неко не иде на исповест често, али верујем да Бог броји његове или њене сузе када су у осами. Шта ћемо са некрштеним људима који су жртве разних капиталистичких и робовласничких институција? Шта ћемо са децом која се ескплоатишу у некој забити за производњу какаоа или кобалта? Нико од њих не зна ни за Цркву, а камоли за исповест. Да ли је Бог равнодушан? Свима је потребан Месија као што је некада робовима био потребан у Египту.

  • Ако хлеб и вино представљају Тело и Крв Христову, шта онда представља Главу?

Ви баш волите CSI- теологију? Од толико обдукције над Христом ништа на крају неће остати од Бога. Овде прозивам и теологе. Од толико академских радова у духу Crime Scene Investigation-а, Христос ће остати да живи само по папирима.

  • Да ли ће се икада спојити све вере у Једну?

Можда. А онда нека сва зла света коло заиграју.

  • Ако бадњак представља Христа – зашто га онда палимо?

Није нам довољно што смо Га убили једном.

  • Зашто нас је Бог створио као смртна бића?

Да бисмо по слободи изабрали бесмртност.

  • Зашто су се људи удаљили од Бога?

Јер су прво себи постали туђинци, а онда другима. Бог је само завршни додатак у тој бљутавој кухињи.

  • Зашто нам се неке молитве не испуњавају?

Јер се молимо за ствари које спадају у нашу одговорност а желимо да их Бог одради уместо нас. Као када би мала деца дресирала родитеље да раде њихове домаће задатке а они да не раде ништа. Или, јер смо нестрпљиви. Како можемо знати да оно за шта смо се, примера ради, молили пре десет година – тек сада ступа на престо пред Бога? Шта каже Писмо? „Иштете и не примате, јер погрешно иштете…“ 

  • Да ли Бог човеку сме да ускрати права?

Права на шта? Људска сујета се увек осећа угроженим пред оним кога не воли. Иста пројекција се рефлектује на Бога Кога неко не познаје. Бог не угрожава никога. Наш страх од Њега чини да се осетимо угроженим. Отуда сва та кукавна права. Млади данас толико уче о својим правима само да би обезбедили себе од одговорности или нашли рупу у закону кроз које би њихово самољубље промолило своју саможиву главицу.  У хришћанском случају – од Бога. Ако су некоме властита права преча од неких суштинских вредности, онда ту осим „селфоманије“ врлине нема.

  • Зашто се људи плаше смрти ако су верници и знају да ће се Бог вратити и да ће их васкрснути?

Зато што смрт није природна појава. И животиња се плаши смрти. Христос је дрхтао у Гетсиманском врту иако је имао власт да подиже мртве. Проблем данашњег света је најбоље приметио Шмеман посматрајући козметичко дотеривање преминулих пред сахрану. Смрт се некако шминка да би се смрт учинила мање болном или мање трагичном. Јесте Христос победио смрт, али нисмо ми. Смрт нас и даље чека као последњи непријатељ. Можда су први хришћани негде превише глорификовани пред тајном добровољног одласка у смрт, али то не значи да су носили будистичке осмехе пред страдањима која су их чекала. Можда смрт није толико страшна колико нас плаши њена загонетка и неизвесност. Надасве, колико нас можда не брине смрт сама колико оно што после ње долази.

  • Због чега се наша психа толико поиграва са нама да нас тера да преиспитујемо веру у Бога или на пример речи из Библије?

Дај Боже да тог преиспитивања уопште има. Докле сумње постоје дотле ћемо радити на себи. Ко некритички усваја одређене садржаје, макар то биле догме или неки светоотачки ставови, тешко да ће изаћи из своје љуштуре и незрелости. Не видим ту фаталност. Проблем наше психе, или нашег бића, да сад не сецирамо човека на компоненте (дух, душа, личност, итд.) је у непостојаности, фрагментарности, подвојености. Можда је кључ таквог понашања управо у ишчашености самом смртном природом која паразитира на уштрб наше слободне опредељености за Царство Христово.

  • Зашто Бог не жели још да се “врати”?

Да ли је и одлазио? Неки оци говоре да ће се Други Долазак догодити заправо за оне који нису урачунали ни Први препознавањем и асимилацијом боготројичне пневме током свог живота. Други долазак се иконично изображава искуством Литургије – Месија међу својима. Рокови нам нису дати на знање. Да се не бисмо запустили. Христос као да је превидео тај моменат па се позива на једног од ревносних из Својих прича који рече: “Неће мој господар још задуго доћи…”. Очигледно се Богу не жури. Заборављамо да Он не зависи од времена и простора. Трпи нас, како рече апостол, не бисмо ли себи и Њему дошли. Негде је апостол истакао место зашто Христос након Васкрсења није остао видљив у свету него се Узноси на престо крај Оца и Духа. Каже да не би Својим присуством утицао на оне који Га неће. Ето откуда вера и зашто је толико велики значај Цркве у овоме свету.

  • Зашто је Бог људски живот сачинио од избора који нису битни, а оне најважније није ставио у наше руке?

По неким умовима, некада избора није ни било. Избор се именује као последица прародитељског пада. Ако је томе веровати, прва заједница је била стриктно афирмативног карактера, без подвојености на “хоћу” и “нећу”. Ипак, данас, иза сваког избора имамо своју слободу. Не кумује свему Бог, јер онда где би се наша слобода показала? Бог је могао да нас навије као пасивне машине које ће да му механички кличу “Осана”, али у томе не би било слободе. Био би то неки тужан Бог да нас тако построји као неке играчке само да Њему не би било досадно. Оно што се нама догађа на нашем животном путу није увек Његово посредовање (нико не може да измери ту линију где Он почиње а где престаје да дејствује), већ последица сусрета или одбитка са слободама других. Саобраћај ту неминовно мора да доведе до застоја. Али ако нешто не функционише, бар у том застоју можемо да узмемо предах да преиспитамо где је главни проблем протока.

  • Како Бог утиче на стварање криминалних умова, терориста, самоубица, убица?

Никако. Он сам рече да ће доћи људи који ће чинећи зло мислити да вољу Његову чине. Ту се на време оградио. У неким старозаветним антропоморфизмима можемо наћи места да наводно Бог подиже и злочинце како би непокајане казнио. По тој логици ствари, Бог дакле једним злом коригује друго зло, али тако се зло не истребљује а испоставља се да Он седи на две столице. Неће бити. Постоје дефекти природе. Не може се рећи да се неко рађа као зао, али неки ментални фактори ако нису на време развијени покажу своје девијације када дође време за то. Бог са тим нема ништа. Али је питање да ли је и такав профил човека уопште одговоран за зло које није у његовој власти ако је такав од рођења. Свети Јефрем Сирин каже да ће се другачије судити онима које су други упропастили од малих ногу од оних који су сами изабрали зло – ту бисмо могли направити компарацију са тероризмом и експлоатацијом деце у бомбашке тј. самоубилачке сврхе.

  • Зашто људи бирају пут дроге и где је Бог у тој причи?

Човек је по природи екстатичко биће, или, биће које чезне за екстазом. Будући да не зна за благодат или да га пут Божији не занима, покушава да нађе замену. Некоме је то дрога, некоме алкохол, некоме сексуалне фрустрације, некоме коцкање, итд. Али, дејство брзо прође и човек се нађе насамарен и наново празан. А онда продубљава своју агонију, јер жели исту рупу истим садржајем да испуни. Да продужи ефекат илузије. Да лаже себе. Да некако креира вештачку стварност блаженства која му недостаје. Све је то фарса и ђаволијада. Трик који се плаћа по скупој цени. Карта у једном правцу. Реално, тешко је некоме ко је дефинитивно отровао себе неким опијатом или тежим пороком, одвојити од стварности за коју се везао, јер не може тако лако да се реши отрова који му пливају у крви а који га наново игром зависности маме на нови зачарани круг. Зато је многима воља у почетку јака, али чим наиђе прва криза – враћају се као пас на своју бљувотину, како би то рекао боље апостол. Сви, дакле, траже савршену дрогу. Али Бога не перципирају као “трезно пијанство”. Наравно, да не банализујемо, не можеш да се “радиш” Богом, али можеш да узрасташ у Његовим екстатичким световима. Ту су и хормони у саставу наше природе: допамин, серотонин, ендорфин, итд. Они нису исто што и благодат, али је Бог генијално осмислио и њихове пројаве у нашој природи. Али, човек је лењ да и њих покрене, а камоли да се потруди да освоји наклоност Божије благодати. Мора да постоји нека иницијатива. Ствари се не решавају саме од себе.

  • Зашто Бог дозвољава “прљаве значке”?

Није сваки представник закона и реда корумпиран. Није иста рецимо полиција у време Милошевића и у време Вучића. Свака униформа је склона похлепи која год област била у питању. Имамо, дакле, индивидуалан проблем. Нема Бог ништа са тим. Човек бира криве путеве, али увек има власт да одустане од свог зла.

  • Да ли треба увек праштати или све познаје своје границе?

Христов модус је експлицитно постулиран без граница. Проблем је са нама људима. Са злопамћењем. Негде не праштамо ономе ко се каје, негде не праштамо ономе ко се не каје никако, а негде смо после хиљаду бачених рукавица или цигли у лице изгубили поверење у неке људе. Страх да нам се иста грешка не понови ствара једно такво магнетно поље одбијања. Могу то да разумем. Ако сам ја у питању, праштам али радије бирам дистанцу. Другима не саветујем тако. Али, ако се некоме нешто прашта, а он наставља да се понаша како не доликује, или да још замењује тезе осећајући себе као безгрешног – ту се повлачим потпуно. Матор сам да се играм садо-мазо односа. Држим се владике А. Јевтића: “Праштање зла тамо где кајања нема подразумева повлађивање злу!”. Сећам се једног човека који је имао страшан сукоб са колегом. Потукли се на послу. Пале су тешке речи. Али овај један је дошао на идеју да оде у Цркву да се помоли за колегу и да за њега запали свећу. Све би то могла бити добра увертира за праштање да се нека злурадост није усадила у таквог “боготражитеља”, јер је он тим чином хтео да посрами колегу а не да га доведе до тачке помирења или разумевања.

  • Да ли ће атеисти ући у Рај?

Оци стварају дистинкцију између Раја и Царства Небеског. Треба бити поштен па рећи да нико не зна по ком параметру ће Бог судити. Реално, ако је Црква у овоме свету – онда је сада Суд свету. Баш као што рече Христос на крсту. И то „сада“ још траје не губећи ништа од свог есхатолошког одјека у историји. Не мора се увек ићи логиком радикалне есхатологије. Како ствари за сада стоје, бојим се да ће се у Царству понајмање хришћани наћи. Заборављамо: “Коме се пуно дало, пуно ће се од њега и тражити…” Наша позиција је толико мизерна да ми ни не знамо шта нам је све дато кроз Христа. Навијам за све, а мени како буде.

  • Шта Црква мисли о хороскопу?

Мислим да Исуса није много занимало што му је баш „Јарац“ упао у биолошку комбинацију.

  • Шта Црква мисли о исламу?

Да ли Црква мисли саму себе? Проблем са нама је што су нам прве асоцијације за ислам одмах повезане са верским есктремистима а да притом заборављамо да сличних фанатика има и на другом фронту. Нека свако верује како верује, али нека нико не намеће своју веру ни на кога. Ако постоји угрожавање – нико нам веру не може одузети осим ако то не допустимо. Више ме брине да ли су људи свесни ко нам кроји судбину нације? Да ли ће нас заиста уопште бити? Као Срба, као хришћана, или ћемо остати неки тужан подсмех генерацијама које ће тек доћи на нашу земљу.

Шта Црква мисли о порнографији?

Мало је смешно питање. Постоје помало застрањени хришћани који се потајно наслађују кривицом једнако као порнографијом у стилу да их “мама не ухвати”. Мислим да је Црква пуна порнофила. Мислим и да оно Христово да “који погледа на другу жену са жељом чини прељубу” (а иста мера погледа се односи и на похоту женског погледа) има већи проток од најбржих интернета. Људи треба мало да се опусте. Не мислим да се опусте у порнографији, него да не малтретирају своје нагоне који су ионако већ осакаћени. Шта ако Бог умире од смејања гледајући све те циркусијаде? Колико ли смо Њему смешни? Замислите сав тај фетишизам и мајмунисање, дефлорисање мозга, око чега се неки губе, а да у свету животиња нема таквих уношења? Проблем су жеље. Фантазије. Нагони. Ако бисмо полазили од сваког мотива у себи – раскринкали бисмо и предухитрили свако зло. Проблем је што смо инертни. Гладни блуда. И тога нису поштеђени ни клирици. Препоручујем дело ђакона Милорада Лазића које је мало запажено чак и у академским круговима: “Естетика тела и тајна полности”. Ипак, са психолошке тачке гледања, др В. Јеротић каже да онај ко има већи либидо (јер немају сви исти) имаће и више проблема са својом природом и нагонима да их каналише.

  • Да ли постоји живот после живота?

Исто као и смрт пре смрти.

  • Да ли је промена вере грех?

Ако знаш чега се лишаваш – јесте. Ако не знаш шта радиш – слепац и не разликује светлост од таме. Нико не иде да једе тамо где је лоша већ где је добра храна. Нико не иде код лошег фризера већ код доброг. Нико се, другим речима, не одриче доброг дела да би га заменио за горе.

  • Шта је молитва?

Молитва није пасивно ишчитавање туђих искустава, али може постати адекватан окидач за наша надахнућа. Неке молитве се испевавају као на богослужењима. Имамо дијалошку и доксолошку „методологију“. У свему томе постоји опасност од шаблонизације и рутине. Човек мора да пронађе сопствену фреквенцију и вапај из пустиње властитог бића као производ сусрета између њега и Бога. Не причамо сами са собом. Бог не одговара на наше молитве средством комуникације, али даје благодат као потврду примљеног дијалога. Као да сте рецимо послали „смс-поруку“ и добили „извештај“ да је порука послата. Проблем је што људи од молитава стварају култ неостварених жеља, јер циљ молитве нису жеље, мада ни ту Бог није равнодушан, већ упознавање са Богом независно од тога да ли ће се наше жеље остварити или не. Уосталом, не зна ли Бог наше жеље и пре него што их изустимо? То је разлог више да одржавамо контакт са Њим независно од жеља и да своје жеље уопште и не треба да помињемо осим ако то није нужно.

  • На које нас све начине Бог може казнити?

Има један најбруталнији: да нас препусти нама самима.

  • Зашто људи иду у Цркву ако је не поштују?

Да би се показали пред људима, а не пред Богом. Ипак, не бих тако лако стављао етикете, јер не знамо шта је коме у срцу.

  • Зашто у Цркви жене стоје са леве а мушкарци са десне стране?

Неко ће рећи ради тога што је икона Богородице са леве стране иконостаса а Христова са десне стране. Неко ради поретка или неког „побожњачког бонтона“. А није искључен ни сексистички угао, да се не би људима осипала пажња са центра богослужења на нешто секундарно. Колико видех породични људи немају проблема да ли ће ићи на једну или другу страну. Када Марија, сестра Мартина, седи крај ногу Исусових, не видимо неки прекор да ли је требала да седне “тамо” или “овамо”, јер је Христу значила њена пажња. У томе је све. Литургија је месијански догађај. Сви смо сабрани око Једног. Или ћемо бити наивни па рећи да када Исус храни онолико хиљада људи, да је постројавао где ће ко на коју страну да се посади? Неће бити. Ако је неко нервозан, ни хиљаду благослова му неће бити довољно да се усидри само на једном месту.

  • Какав је Бог према онима који су учени да верују у погрешну веру?

Снисходи свима до тачке када им се укаже бар једна прилика да Га могу препознати у неком чину.

  • Да ли Бог може да се претвори у нас и шта би се десило када би тај исти видео самог себе?

Бог је постао један од нас када је на Себе узео крв и месо. То је већ довољно скандалозно. Ако ме питате за неку варијацију двојника у Божијем лику који би узео наше конкретно обличије, мислим да улазимо у одличан психотрилер.

  • Ако је Бог свемогућ, зашто ђавола не врати у свет доброте?

Не само ђавола, него све нас. Није ђаво крив за све. Зато што Бог не жели изнуђену доброту. Како бисте се ви осећали да знате да вам је, на пример, рођендан а не желите да подсећате другог на то? Очекујете иницијативу. Да ће се други сам сетити. Али се на овом пољу она никако не догађа. Са том разликом што ђаво зна када је Богу рођендан али неће да му честита.

  • Да ли злочинцима треба окретати други образ?

Зависи које зло је у питању и колико неко љубав има. Постоје злочини којих се и ђаво стиди а да су људи ту показали невероватне подвиге да пређу преко тога, а постоје и мања зла од већих а да људи нису спремни савити ни своју мисао према другоме а камоли окренути други образ. Погледајмо ослобађање озлоглашеног Харадинаја. Ту не видимо кајање. Нисам за пасивност. Ту не окрећем образ. Тако се ругамо жртвама.

  • Када почиње круг од којег све настаје?

Не почиње икада и нигде јер нема почетка ни краја круга али круг остаје.

  • Шта представља благослов?

По примитивној административно-бирократској логици: дозволу, по евхаристијско-еклисиолошкој: предавање освећења. Треба ли ти благослов да дишеш? Толико су односи постали поремећени и надгледани да са једне стране не знаш да ли си ванземаљац међу онима који би да живе монашки у свету, или си криминалац јер те надгледа ДБ из институционализма СПЦ.

  • Који је смисао живота?

Закопати ниже смислове овога света заливањем смисла благодати док сви не узрасту у Дрво Живота на чије крошње ће птице слетати.

  • Да ли смо “очишћени” од грехова ако се исповедамо?

Не. Ни ако постимо. Ни ако другоме помогнемо. Ни ако читамо свете оце. Ништа. Ничиме не можемо потхрањивати своју сујету да нам је сад савест чиста. Има нечег перверзног у жељи да себе видимо увек чисте савести. Један је Који чисти. Јер где је очишћење ту је и освећење.

  • Да ли постоји могућност да човек оживи пре Другог Христовог доласка?

Апостол каже да који се живи затекну по Другом доласку да ће се изменити као и они који су устали из гробова и да нико неће никога претећи. Има и она друга стара изрека: “Ако умреш пре него што умреш, нећеш умрети када умреш…”

  • Зашто центрифугална сила није на страни живота приликом судара? Зашто избацује људе кроз ветробране а није на страни живота да их што мање повреди?

Зато што још нисмо задобили васкрсло тело да бисмо пркосили законима физике.

  • Да ли је грех када нас је стид да се прекрстимо пред другим људима?

Зависи. Није овде акценат на крсном осењивању. Ако се неко стиди Бога а људима даје већу славу да му се не би ругали – онда јесте грех. Ако је посреди оклевање да се не би скретала пажња на себе у духу неке театралне побожности – није грех.

  • Да ли је грех ако нас мрзи да се молимо?

Зависи. Једна искрена мисао може бити сасвим довољна и имати већу тежину и вредност од билиона молитава.

  • Да ли сваки појединац има право да верска учења тумачи на свој начин?

Има право али ризик од застрањења свакако остаје на снази. Зато се тумачење и доживљај вере увек везивао за поље Цркве држећи се проверених искустава.

  • Да ли су сексуални односи пре брака нормални?

Некоме је брак само легализација блуда у којем мисли да може да легализује своје зло.

  • Зашто Бог некима шаље несрећу и сиромаштво а некоме срећу и богатство?

Око овога се цео свет врти. Нема Бог ништа са тим. Данас и клинци постају милионери. Проблем је колико су заиста срећни. Да ли је кеш заиста мерило блаженства и доброг живота? За малоумног јесте, за смислотрагача – није. Комунизам је имао добру идеологију да сви имају једнако по узору на прве хришћанске заједнице (комуне) где су сви своја приватна добра делили тако да су изгледали као једно тело и једна душа. Када се протерао Бог, комунизам је остао само идеологија, а један тоталитаризам је заменио демагошки други – демократија. Заправо у демократији све је утопија јер ту нема владавине народа уопште. Ако пажљиво ишчитавамо неке старозаветне пасусе, видећемо да је Бог био и против монархије.

  • Да ли Бог може некоме да промени расположење?

Може али само ако је људска страна сагласна обзиром да Бог не мења Свој курс ни координате. Ипак, Бог није седатив који се конзумира по потреби већ начин постојања без обзира на спектар расположења.

  • Да ли постоје видовити људи и чудотворци?

Постоје, али су свесни да они нису власници свог дара, нити се размећу у јавности. Не заборавимо, Христос ниједно чудо није чинио без консултације и сагласности са Оцем. Данашњи опсенари само себе постављају у први кадар. Они су, јелте, “изабрани”.

  • Да ли је свештеник неопходан за свете тајне? Да ли може човек да крсти другог човека независно од тога што није свештеник?

Од цркве се не прави пијаца, нити циркус, нити штала. Није свештеник сам себе позиционирао, него је настао као производ Божије замисли о одређеној служби. Први храм настаје по Мојсијевој визији скиније која му се указала. То пак не значи да је народ пасивни посматрач, него да и он има своју службу. У ванредним ситуацијама Црква даје сагласност да једна крштена душа може да крсти на пример човека на издисају. То само показује оно што је још Н. Афанасјев писао о народу као царском свештенству, као и апостол да је свако од нас носилац Духа, те следствено можемо да предајемо дар Духа другоме. Ипак, не смемо се играти Цркве, ни чинова. Причамо о изузецима који су, по мени, најлепши парадокси, јер се не покоравају разноразним трилионима којекаквих правила, нити робују систему. Парадокси су јединствена и најсјајнија окна кроз која Бог директно пролази.

  • Да ли један човек може да празнује више крсних слава?

Може, али чему? Ако се и тај један светитељ истиче више спрам Литургије и Бога Тројице – онда само настављамо паганске ритуале умишљајући од светих приватно обезбеђење попут неког кућног божанства.

  • Зашто Бог у Старом Завету убија децу?

У Старом Завету је писано: “Ти си то чинио а мислио си да Ја теби личим…”

  • Како би овај свет изгледао да нема зла у њему?

Као оно за шта га је Бог првобитно наменио. Наш егоцентризам увек полази од тога да је свет створен за нас. Није. Бог Отац ствара свет за Бога Сина. За нас секундарно и по дару. Свет је леп колико га свако од нас чини лепим. Када убијеш зло у себи – улепшаваш лице овога света. Када прослављаш Бога – онда успостављаш Царство усред света. Како би свет изгледао да нема зла у њему? Као Христос.

 

 

 

  • Шта мислите о протеклим изборима? Колико је објективна статистика?

Статистика је курва. И велики Достојевски је говорио да је она незахвална ствар. Зато ми је чудно да се потеже класичан аргумент: „Имали сте изборе, шта се сада буните?“. Хоћу да кажем да је интригантно да и они који себе држе за интелектуалце, уопште не доводе у питање „објективност“ статистике. Када су у питању избори којих смо били активни ученици (а не само пасивни сведоци надам се) више је него евидентно да нешто смрди. Немогуће је да са ким год моја маленкост или моји пријатељи дођу у контакт долазимо до болне констатације да нико није гласао за „Победника“. Или неко лаже од мојих пријатеља или нешто заудара са врха. Али, нешто ипак више верујем својим контактима. Нико није толико наиван. Не можемо се играти аутистичности. Видели смо статистике не само у Србији него и у дијаспори. Видели прљаву кампању и блокаду медијског простора (ако нисмо толико излапели прошлог петка су све новине биле политички врбоване). По нарави сам патолошки аполитичан, али ако мене аполитичног овако потреса дефинитивна крађа избора, крађа мозга, или шта већ – како ли је тек онима који су политички острашћени? Ако је статистика објективна, онда „честитке“ Победнику, али онда смо као народ заиста пукли у тоталности. У реду, опозиција је била нула, али свака статичност оних који нису изашли на изборе је била заправо подршка постојећем режиму да настави да одржава диктатуру. Није битно ко ће за кога да гласа, али је битно да се дежурни манекен, који оргазмично воли власт као што воли себе, коначно смакне са екрана и фотеље. Можда је утопија да ће нам бити боље, јер ко год дође на власт дозволи да га иста поквари, али нека нада мора да постоји. Побогу, не видимо побољшање стандарда већ деценијама! Никако! Због силних задужења или због поигравања са народом и њиховим новцем којим уредно плаћају порез. Због продавања земље и фирми људима који нас не више ни постепено него рапидно поробљавају. Ко ће набројати разлоге?! Нехумано је живети у оваквим условима. Не може се кокетирати са проевропским стандардима а немати проевропску плату.  Ако смо већ довољно ојађени да се као иконе Божије посматрамо само кроз изборни глас, онда је велико зло ако смо ту пасивни под паролом „сви су исти“. Стање свести код Срба осим што је антисолидарно тим више одсликава психологију онога ко воли свог мучитеља. Јер, фирера воле и ови што га не воле никако управо пасивношћу самом. То је дефинитивно за нервирање. Али горе од неуротичара су апатични ликови који се у све разумеју и тобоже представљају „глас разума“ народу а да сами стоје по страни не чинећи ништа. Такве треба исповраћати. Гора позиција од ове је промоција неке своје фиктивне вере која не мари за политику, јер све што купујемо и плаћамо – производ је одређене политике. Нисмо грађани само Царства Небеског него и конкретне државе. Не можемо тако апстрактно живети. Нема логике, нити је умесно. Колико су сви системи вредности у сваком сегменту битисања и у свим институцијама постали накарадни – не могу више бити ни песимиста. И све се креће у неком болесном амбијенту лажног оптимизма где све наводно добро функционише. Било да се дотичемо црквеног или политичког миљеа. Систем навикава човека да он буде задовољан у сопственој безвредности. А када се навикнеш на ударце – онда престане да те боли и да ти смета. Зато је равнодушност тако опасна. А да нисмо ни свесни каква снага се у нама крије. Уместо тога плашимо се промена или очекујемо да ће неко други уместо наше активности допринети било каквом бољитку. Да увалимо другом властиту одговорност.

  • Колико има објективно одговарајуће политике које треба народу? Према неким разматрањима многи су се одрекли свог гласа јер нису имали за кога да гласају.

Можда нема никако, али негде се мора почети. Ако уклонимо идеализам – мање ћемо барем бити склони равнодушности.  Мање ћемо се разочаравати. Нема идеалне политике, тим мање политичара. Ми Срби живимо од тог разочарења као што некоме цури вода на уста када је гладан. Чудан смо менталитет. Ми смо као стадо без пастира. Али мало замара тај српски комплекс да вазда има вођу. Наш вођа заиста болује од неког месијанског синдрома. Али и наш народ као да је постао затупљен. Нема глупље позиције од изговора да се не изађе на изборе зато што немаш за кога да гласаш. Тако се диктатура одржава. Они који су свесни да ће и деца наше деце враћати дугове које су други правили су углавном пасивни. Коме је добро – њега ништа то не дотиче осим да критизира. Такав само свој пут гледа, други га не занимају. Сада није време да се играмо кривичне одговорности. Они пак са друге стране који се буне са разлогом – немају јасне циљеве ни стратегију. Није суштина само сменити власт него променити цео систем по којем се живи тј. једва преживљава. И болно смо индиферентни. Чекамо да се скупи милион грађана да би се придружили бојкоту. Дочекали смо да нас клинци мотивишу, јер су нас претходне деценије исцрпеле. Увек се питам где је Црква у оваквим стварима? Да буде са народом и пружи јавну подршку. Лицемерно је продавати маниризам неутралности. Збуни ме понашање неких, јер као да су са крушке пали. А довољно је велика срамота што је ко зна колико милиона евра потрошено у предизборној кампањи, јер се са тим новцем могло друго шта урадити. Народ очигледно воли да га ударају по џепу а после глуме жртве.

  • Да ли подржавате протесте?

Подржавам сваку побуну са разлогом. Плашим се само брзог хлађења добре енергије. Бринем се да протестанти не попуше смисао за који се боре ако међу њима заиста има прозападне структуре која хоће да сеје кукољ против власти, али не ради интереса грађана него ради својих интереса користећи вољу грађана. Ако је посреди само проблем око неких студентских права – не подржавам. Проблем је много већи. Јер ако председник испуни студентска очекивања, онда проблем и даље остаје – јер се не мења власт. Власт ће гледати да осигура своју позицију разним ботовима, троловима, спамовима медијског простора под маском политичке победе и толеранције. Људи се заиста лако потпаљују коментарима. Негде смо и ми Срби криви. Брзо се оматорило па сада презиремо протесте којих смо и сами некада били учесници. Ето, неко је срушио „зид плача“ испред скупштине и мајстори дигресије су одмах то искористили као своје поене, као своје обезбеђње, а сви који се буне су бачени у исти кош са тим виновницима. Чак су се и многи моји познаници упецали на ту моралистику која им замрачује суштину. Нико нормалан то не би урадио. И сада одмах генерализација и контранапад – сви који се буне су „наркомани, беспосличари, нискоморални, безвредни,“ итд. Брине ме само који су мотиви побуне. Колико истраживах свест неких, ту свега има осим саме политике и избора. Људима је прегорео фитиљ на многим нивоима па сада користе масовност да лече своје фрустрације. Имамо право на фрустрације али не и на рушилачки темперамент. А такве испаде злурадници једва чекају – и они који су против Вучића и они који су против протестаната. Није, дакле, акценат само на студентским жељама, него је проблем у стању свести оних који подржавају диктатуру и утопију. Ту епидемију треба лечити. Јер ми као да не капирамо да живимо у страховлади. Како другачије објаснити гласање неких за „Победника“ осим ако не у страху за свој  посао. Наравно, има ту и других којима страховлада није била мотив али ни сами не знају зашто су свој глас дали баш „Победнику“. Време Милошевића нас очито није опаметило. Ми као да и даље не видимо да смо налик људима у Кустуричином „Подземљу“ – да један човек закопава време и свест људи а да свет иде даље док само он има профит. Јер ако има оних нормалних, не мора им нико говорити шта је све у кризи: фирме, просвета, здравство, страначко запошљавање, јефтина радна снага, итд. Већ рекох једном: само велики људи кризирају а где ништа није остало од људскости у човеку – нема шта ни да кризира. Зато је равнодушност опасна. Отуда све те умоболести да све сјајно функционише. И да иронија буде већа: народ се храни тим илузијама да је заиста све у реду и да треба да поштујемо мрвице које падају са трпезе вечно-несмењивих. А то што се ради за мале паре и што нас други уновчавају, експлоатишу и задужују како им се прохте – испаде примитивно бусање доконих? Мора се срушити цео систем да би се изградио нови. Скоро три деценије гледамо једне исте људе на политичкој сцени који се само ротирају. Драго ми је ако се војска и полиција укључује као подршка. Само је битно да не дође до крви. Револуција се може носити и са стилом.

  • Која је ваша порука гласачима? Верницима који су гласали или нису? Политичарима?

Мало сам подвојен јер се колебам да ли ми је у целој причи претежнија песма од Београдског Синдиката „Они су“ или „Гала социјала“ или „Систем те лаже“. Можда ипак побеђује Block Out са песмом „Дан који никада није дошао“.  Срби очито имају кратко сећање шта је главни проблем. Ако већ живимо у ери баналности онда ћу бити мало ексцентричан. Мислим да су избори требали да се одрже негде уочи Васкрса. Тако би се достојније спровела литургијска реформа окована доличнијом доксологијом. Импликација би се наравно свела на промену поздрава типа: „Вучић васкрсе! Ваистину васкрсе!“. Можда се не би фарбала више јаја јер би бољи стандард почело да носи свако домаћинство као потврду оваквог чуда.
Према неким савременим новозаветним егзегетама постоје индикације да је Вучић био тај који је помогао Христу да понесе крст на Голготу. Други стручњаци наводе да у посланици Римљанима апостол вероватно алудира да је Вучић тај други закон у удовима који се отима закону воље Божије.
Сигурно је да сличне паралеле постоје и у старозаветној историји. Пророци су говорили о Месији. А носити месијански комплекс не може свако. Мора бити изабран. Револтиран. Пубертетски напудерисан у време климакса.
Држите се добро, откровење ће тек Вучић написати. Јер ко зна, иде онај за кога је писано да ће поред свих функција и патријарх постати и поставити све овце пред једног пастира.
Ко може да прими – нека прими. Ко не може – нека се трује медијским монополом. Ко не капира иронију – нека се бави нечим другим у животу.

  • Где су границе између појмова и бркања појмова, односно, како појмове које користимо у комуникацији и изражавању могу да буду мерило аутентичног разумевања? Често чујемо да треба „бити безазлен као дете“ а да се то протумачи као „бити глуп“; или, „праштати али не заборављати“ а испада као да треба „праштати али не праштати“; или када се укаже на „послушност“ аутоматски се алудира на „покорност“? Где је уопште разлика и да ли има разлике између монаха и мирјана у аспекту послушности?

Проблем комуникације је проблем речи, али и проблем типологија које се сусрећу. Примећујем да се неки људи једноставно не разумеју колико год имали добре воље да схвате један другог. Зловољан је већ у неспоразуму са самим собом, те своје психозе само еманира на другог. Некада се насмејем посматрајући своју децу, јер се покошкају око проблема у којем су заправо истомишљеници – само се не разумеју. Неспоразуми постоје на многим нивоима сусретања другог: брак, пријатељство, политика, теологија, итд. Синхронизација је данас постала престиж добрих духова који улажу гигантски напор да се позиционирају у мишљење другог. Мора човек бити велики алтруиста за овакав чин. Заправо, дијалог је данас потцењен. Неко те нешто пита а и да не сачека твоје мишљење већ сам даје одговор. Други се углавном узима као дежурни таоц властитог монолога. Примери које сте навели већ дају одговор сами од себе, јер је сувише банално ослањати се на једноугаони контекст реченог. Бити безазлен као дете не значи да треба бити наиван као дете. Праштати значи да не пребацујеш више некоме за неко зло ако се искрено покајао. Послушност је негде сувише идеализована, али се везује углавном за манастирску релационост између духовника и монаха. У еклисиологији св. Игњатија Антиохијског и још неких, не видимо монашки акценат када заговара послушност епископима и свештеницима а најпре послушност Цркви. Данас је проблем да се генерално ослушне смисао. Како да послушамо Цркву ако њена „властела“ заговара личне ставове који нису у складу са нашим ставовима а потурају их као кукавичије јаје у име Цркве?

  • Где су тачке подударања а где одударања између духовног и психолошког света човека?

Тешко питање. Мислим да ни сам човек не зна где он почиње а где завршава у себи. Има преплитања тако да некад једна стварност на другу личи. Ипак, то су две стварности, боље рећи две димензије, а не једна. Можда је сувише смела компарација, али као што Христос има две природе а ми једну, тако и човек у себи има ове две димензије које су константно у интеракцији једна са другом. Ипак, не можемо у исти кош ставити осећање депресије и печала, или, замишљености и созерцања, итд. Сликовито речено, није исто амбиенталну музику слушати код куће и учествовати у црквеном појању. Веома је тешко разлучити шта у човеку долази од њега самог а шта од Бога. Али, морамо се чувати баналности или разликовања шта је од тела, да не буде да умишљамо да главобоља или висок притисак или нешто треће долази од Бога. Неки психолози и психијатри су покушали да у чвору физичких и психолошких недостатака укажу на неки већи узрок смисла који кризира у човеку и то не искључујем као могућност. Али, мислим да када је човек у Духу Светоме да му таква раслојавања нису потребна. Нарочито ако узмемо искуства многих светих који су од Бога тражили да им подари неки биолошки недостатак како не би гасили духовни подвиг.

  • Колико је пожељно повећати „агресивност“ у комуникацији да би се смањио број оних који незаинтересовано прођу поред православља а који се рецимо проналазе у другим „духовностима“ (посебно је хит јога и медитација)?

Никада нисам био за агресивне моделе. Осим ако неко не разуме колико је ђубре од човека. Не делим људе по вери или невери, по боји коже или стању свести. Презирем ксенофобичност, али поштујем своје. Искрено, не импонује ми истрајност неких који би да ставе тачку једнакости између будистичких медитација и православног исихазма. Толеранција је битна, али не по цену жртвовања догмата. Ако некога нешто не занима, можемо да покушамо да му приближимо своје искуство. Ако немамо дар сведочења, онда ће и наша дела кроз ћутање проговорити ономе који жели да види. Никога, дакле, не треба вући за рукав. Нити нам је потребна агресија, нити аутодеструкција ако негде нисмо пожељни. Битно је не губити време тамо где га неко не цени, јер није пожељно „бацати бисера свињама“ како каже Христос.

  • Колико је пост релевантан за спасење?

И пост, и теологија, и свете Тајне, па чак и Сам Бог како каже св. Јован Дамаскин, врлине, све што држимо за неке узвишене идеале или вредности, па ето и овај тренутни политички чвор, може бити идолопоклонство ако се њиме маши суштина. Мени је дражи Христос који крши пост да би саблазнио фарисеје којима је била битнија само спољашња страна правила. Тиме, наравно, не апелујем да хришћани треба да крше пост, него да не мисле да њиме нешто велико чине или да се постом самим исцрпљује феноменологија вере. Нарочито сам алергичан на псеудотеологе и клирике који пост постављају као предусловну норму за причешће. По тој примитивној логици апостоли нису могли да се причесте без поста и исповести а причестили су се иако нису били ни крштени. Шта је онда релевантно за спасење? Ништа што је од човека. Само Бог спасава а Христос је Бог посредник између нас и Бога Оца.

  • Да ли је свако разумно закључивање исто што и осуђивање?

Није свака детекција нечијег промашаја аутоматски поистовећивање са злом. Похвално је конструктивно расуђивање. Које не одбацује другог чак и када одбацује мишљење другог. Не расуђивање ради расуђивања. Не само да би се тек тако о било чему или коме просуо исказ, став или запажање. Црно је црно. Бело је бело. Нијансе су нијансе. Не мора се увек неком ставу супротставити други став. Не мора се увек други критиковати или скретати пажња шта исказ другог имплицира. Не мора се у све проникнути и све оголити. Не рачунамо некад и на намерно прећутане мотиве другог. Некад нису све ствари двосмислене, тросмислене, или недостатне. Некад, једноставно, један исказ значи један исказ без указивања (асоцирања) на други (исти или различити) исказ. Немам проблем са појмовима, али имам проблем са људима који на све имају коментар дефинитивно. Мора неко заиста бити одвратно докон или заљубљен у себе да би се бавио другима сваким коментаром. Брзо се ту увиди да предњачи приговор а не расуђивање. Није, дакле, негативно да неко има расуђивање већ да не показује вољу за апсорбовањем или разумевањем другог. Али је фасцинантан експеримент који се увек покаже нелажним: када исти параметар скенирања примениш на коментатору настаје: побуна, хаос и вређање. Толико о смирењу и аргументима. У ери социјалних мрежа, други човек је десакрализован и презрен, јер се људи више не либе да понизе другог управо због болесне заљубљености у властито мишљење. Ипак, оно што ме највише брине јесу људи које вређа немир да се питају и преузму одговорност за своју егзистенцију. Они хоће неку седативну теологију само да не би морали да мисле и на другим нивоима постојања. Враћам се, примера ради, на зло са изборима. Нису неки људи политички острашћени већ су само острашћени а политике у њима нема. Вређа их све што им одузима мир. Хоће тај себичан мир и нема друге. Ако се вера укршта са тачком политике, њима је то издаја вере. Само да се неки нерв у њима не узврпољи, јер то само показује колико или мало вере имају или како перципирају Бога некако искључиво по замишљеним пројекцијама. Медији су им криви за свако извештавање. Лицемери, не требају вам медији да вас уче колико бедно живите, довољно је мало логике која није компромитована. Стидим се таквих хришћана. А Христос се итекако нервирао због глупих и тврдоглавих људи. Није штедео Свој мир, време и енергију. Христова детекција проблема није чак ни политички ни дипломатски интонирана. Назива ствари дрско и отворено какве заиста јесу. Ломи ствари и користи бич на једном месту. У Библији, али и у историји Цркве, имамо светих примера да су се и пророци дизали против лоше власти. Али ето, ми бисмо веру која не тражи акцију, веру коју некако посесивно користимо као медикамент да изнова самозаљубљено видамо само за себе и своје себичне ране. Недостаје перципирање једне здраве општости у којој други неће бити препрека и где ће заједничко добро бити главни императив без гажења оног поред себе.

  • Шта мислите о хришћанима којима рачуне плаћају родитељи, јер се они тобоже због своје „преподобности“ не сналазе са материјалним стварима?

Први пут чујем за овако нешто. Скандал! Сматрам да су такви људи изузетно незрели али и префригани. „Ко неће да ради – нека и не једе!“, каже апостол. Не може никоме властита вера да буде параван да се изговара да не ради. Префригано је да ти неко плаћа рачуне да би ти имао времена да развијаш своју духовност. Према неким изворима, апостол се бавио производњом шатора да би се издржавао. Христос је био дрводеља. Епископи су данас елита која не мора да засуче рукаве, јер има ко да ради за њих. Покојни патријарх Павле је ноћ проводио у поправци ствари и обуће својим људима. Није дозволио да га власт промени. Наравно, могао је да се бави већим стварима, али ако то занемаримо – ипак није био пасиван. У манастирима нешто не видех монахе да су били поштеђени физикалије. Дакле, ако такви људи постоје – опасно сам забринут за њихово духовно али и ментално здравље.

  • Колико младог свештенства фали и колико би било добро да се одједном рукоположи много младих, скорије дипломираних, можда и наивних али пуних ентузијазма и идеала? Јер верници стичу утисак да и ако се рукоположи неко млад, па као појединац упадне у „кошницу“, врло брзо буде удављен, то јест,  схвати да мора да се прилагоди ланцу?

Према неким последњим статистикама, тренутно само у Београду има око 50. кандидата који преко 10. година чекају да дођу на ред за рукоположење. Неумесно је да неке од њих са 40. год. постојања уче дечијим болестима да треба да се „лактају“ за певницом да би их патријарх запазио, јер неке, гле чуда, не запажа никако и када су најочитији. Поента приче је да нема референци по ком параметру се неко запошљава или добија чин. Звучи познато зар не? У држави имамо страначко запошљавање, а овде у Цркви форсирање људи које неко други уводи у стални радни однос. Ако служба зависи од једног патријарховог погледа – шта онда рећи. Има свештеника који су презрели за пензију, али се не повлаче да би и даље имали велика примања, док други свештеници желе да иду у пензију али им „надлежни“ то не дозвољавају из других разлога. Црква, такође и нажалост, није поштеђена монопола. Мислим да ту године нису толико битне, али је искуство у животу веома битно. Неко може бити генијалан теолог и одличан за певницом а да буде тотални неспособњаковић када су у питању животне перипетије. Тако су онда кандидати идиотизовани да осете и препознају живот другог као властити о којем треба да брину за Царство Небеско. Нажалост, било је већ таквих ситуација да неки млади свештеници добију парохију у којој једва чекају да понуде нешто ново и да осавремене етос Јеванђеља за нове генерације, али да га постојеће структуре једноставно угуше, јер им се не допада што им постојећу рутину руши неко ко је тек дошао на позицију. Углавном, колико сам био сведок, ако се не придружи утопији, под страхом од санкције или клевете код епископа, подлегне и сам притиску да се не сме издвајати, а то су веома тужне ствари. Са друге стране, веома је битно и какав је народ тамо где кандидат као новопочени свештеник дође. Не заборавимо да Христос у неким местима није могао припитомити и задобити људе због њихове тврдоглавности и неверја. Одскора ми се јавио нови страх који затичем у неким црквама, а то је да се литургија на неки начин „конфискује“ од неких лаика на уштрб свештеника као неко своје „приватно власништво“. Неко себи даје висок кредибилитет зато што је био донатор, а неко под сумњивим мотивима јер је „велики љубитељ теологије и Христа“, па мисли да је бунт мерило којим ће свештенике по сваку цену да научи памети ако се они само усуде да му дају неки безазлени савет. Дакле, за похвалу је ентузијазам, али за критику свака наивност која није издржала основе зрелости.

  • Да ли је промисао Божија нешто што нас унапред предодређује за ствари које чинимо? Да ли је можда Божији промисао по којој све функционише што је настало нешто тренутачно што нема предодређење човекове судбине, и колико је човекова слободна воља заправо довољна за тај одабир алтернатива и путева које нам је Господ дао као могућности напретка и уништења нашег живота? Сумирано у још краће питање: како утиче промисао Апсолута на нашу слободну вољу и колико је наша воља – наша?

Православна Црква је експлицитно против било каквог предодређења, предестинације, самим тим детерминизма слободне воље. Павле Евдокимов је имао једну провокативну мисао, говорећи о неком виду предодређења два бића која се воле. Мало ме то подсећа на филм „Агенти судбине“. Бог је изнад времена и простора. Оно што је за нас футур за Њега је презент. Ако раширимо руке и посматрамо кретање мрава од једне до друге руке, за мрава је то прошлост, садашњост и будућност, али из нашег угла ми мрава увек видимо из своје садашњости. Бог, дакле, унапред зна шта ће се десити, али не утиче на одлуку човека. Атеисти иду даље, па се осећају увређени, јер их лимитира Божије свезнање мислећи да то што зна њихову будућност аутоматски значи и атак или утицај на њихов живот. Неће бити. Промисао значи старање. Није акценат на томе како Бог постоји унутартројично, већ како се Његово деловање показује у односу према свету. Није, дакле, пасиван посматрач. Шта каже Христос: Отац Мој до сада дела, и Ја делам (Јн. 5; 17). Ипак, потребна је чувена синергија (сарадња између Божије и човечије слободе). Бог се не намеће. Ако наилази на наш одбитак у неком науму који је бољи за нас него што ми мислимо, онда тражи други начин да нам сугерише исти или други план. Не можемо ни да замислимо зилионе комбинација само једне слободне воље у том Промислу, а где су тек друге милијарде слобода људи под сводом небеским? Ипак, доста људи не осећа своју слободу, јер је препознају само као одсуство: другог, пореза, болести, проблема, итд. Колико сам срећан – тиме се мери слобода, а колико имам релационост са Богом – нема питања слободе уопште. Да сумирам: за Бога и Његову промисао нисмо слепе марионете, а наш Бог није Бог пакла који кажњава оне који одбијају Његову промисао. Нема привилегованих. Ко се одазвао на Његов глас – тај и улази у Његов Промисао.

  • Узимањем плода са дрвета познања добра и зла, човек је узео перцепцију добра и зла у своје руке. Самим тим себе одвојио од Творца, иако је написано да је Творац тај који прогања човека из Едена. Да ли је промисао самог Творца био да човек посегне за тим, јер је то дефиниција слободне воље, по чему смо боголики, или је то чисто људска слободна воља коју смо већ предходно поседовали па само применили тог трена у виду чистог егоизма? Творац не напушта творевину и то је јасно самим нашим постојањем, али моје питање је, водећи се речју religare одакле потиче реч религија, што значи поновно враћање: да ли је Господњи промисао био баш у томе да већ створивши биће склоно добру и злу да пусти да се зло вешто ухода у нас у виду искушења свакодневних, па трпљењем да оказујемо своју вредност пред бољим очима, у смислу правог “чистилишта“ још на овом свету који ми познајемо, или је нешто друго био Божији промисао, али је човек успео да разочара Господа својим непромишљеним делом и да Господ на крају није ни имао учешћа у промислу да ће до пада доћи?

Са прародитељском причом нико више није сигуран. Доста тога шкрипи. Човек је познао зло, али је писано и да је човек од тог момента сличан Богу јер зна шта је добро а шта зло. Дакле, у Богу нема два принципа (добро и зло, јер би онда био подвојен), а код човека јавља се исто сазнање, али тако да зло постаје носилац природе. Имамо пред собом проблем смрти а не етички проблем. Није човека зло одвојило од Творца већ одсуство покајања. Други оци говоре да би Адам свакако умро и да није прекршио заповест, јер не може створена природа из себе да црпи силе вечности. Нису прародитељи протерани из рајског врта, јер су тобоже увредили Бога (онда би Бог био сујетан јер није савршен ако га недостатак човека вређа) него да се њихово зло не би овековечило као трајно стање. Да не остану у смрти. Због чега и добијају одмах пророчко место да ће послати избавитеља који ће на главу змије стајати. Неки то место преводе као ознаку за Христа. Што би рекао мој фаворит међу професорима др Зоран Јелисавчић, људска слобода се морала некако покренути у акцију. Човек није могао остати на нивоу „златног папагаја“ – у кавезу и као неслободни имитатор. Он наводи да је заповест Божија да се једе са свих дрвета осим једнога налик човеку који пише на табли а говори ђацима да не гледају у таблу. Није, дакле, посреди егоцентризам, али има наивности где се егоманија јавља као последица убрзаног избора чији контекст је змија само распоредила у други ред речи како би завела и поставила други смисао. По другим ауторима, Бог је знао унапред да ће и пре стварања света бити одбијен од своје творевине, али без обзира на то ипак ствара свет. Зато се и каже на једном месту у Писму да је Христос „Јагње заклано од постања света“, јер је по тој логици или металогици ствари евидентно да Бог Син пре стварања света унапред припрема Себе за ту жртву. Јер, колико год да има знање да ће бити одбијен, опет из љубави ствара свет за све. Бог не жели климу као у филму „Еквилибриум“, стање света у којем људи не би познавали своја осећања и своју слободу. Ми можемо фигуративно рећи да свако зло са којим долазимо у сусрет може бити неки вид педагошког „чистилишта“ током живота, али можемо додати да испочетка то није био део плана Божијег да Га човек само кроз невољу тражи. Због човека Бог мења план спасења. „У зноју лица свог јешћеш хлеб“, када Бог каже Адаму – не односи се само на хлеб свакодневни, него и на хлеб теологије а најпре хлеб литургијски. Са муком сада тражимо да видимо Лице Господње. Не можемо говорити о Божијој разочараности, јер ако би ичим Бог био разочаран онда не би могао да буде Бог. Пазимо на антропоморфизме.

  • Да ли је човек унапред предодређен Божијим промислом шта ће човек да буде и шта ће чинити, у смислу да су нам сви кораци унапред пребројани или се односе на ПОСТХУМНИ одабир стада, да се тако изразим, према заслугама? Како по вама функционише Божија воља и промисао, јер често се збуњујем тражећи одговор на то. А то наравно осмишљава сав наш труд и дефиницију нас као јединке генерално.

Ово питање је сличног набоја као малопређашње. Одбројано је само оно што је закорачило ка Богу у сусрет. Али ако у Писму пише да је „свака влас косе на нашој глави избројана“, то не значи укидање слободе већ близину старања Божијег. Ово са постхумним контекстом бих преиначио у есхатолошки угао гледања да не застранимо у некој загробној теологији. Нема Божије изабраности која би укинула слободну вољу. Наравно, може се ту спекулисати. Дјеву Марију величамо не само зато што је дала људску форму Ономе Који пре ње беше, него и зато што је слободом могла одбити реч арх. Гаврила на чије обраћање зачиње а да то није урадила. Са друге стране, св. Јефрем Сирин је тумачио Христа на једном месту да је Јован Крститељ најмањи у Царству, јер је изабран од утробе матере за службу. Јефрем указује да Јованова слобода није била у првом кадру. Али реално могао је одбити мисију као и пророк Јона или колебљиви Мојсије. Дистинкција између воље и промисла може бити велика и никаква. Јер се тиче начина постојања и начина деловања Бога Тројице. Личности и енергије. Суштине и деловања. Ипак, једно је воља Божија а друго допуштење, али ако Бог шта допушта не значи да му је по вољи. Сигурно је, примера и шале ради, да Бог нема ништа против Вучића, али ако је Син већ узео желудац на Себе Својим оваплоћењем да му се исти преврће од његовог политиканства. Промисао се односи на одржавање света у постојању. На активност енергија у свету димензијама цркве. Сигурно је да постоје и друге промисли о којима ништа не знамо. Знамо да нисмо сами. Изабрано је само оно што је одазвано. Црква је као свемирски брод који се свакога часа спрема да полети и крене. Од нас зависи да ли ћемо стићи на тај лет. Не заборавимо да након васкрсења долази вазнесење. Сви ће васкрснути, али се неће сви вазнети. Не каже ли Христос да ће се „један узети а други оставити“? Није наивно. Заслуге, дакле, нису битне, јер спасава Христос, али ипак ће се у Последњи Дан гледати дела, мада ни причу о „лудим девојкама које осташе без уља“не треба потценити. Јер ко нема „достојно одело“ да седне за Трпезом Јагњетовом – то је онај ко за живота није стекао ни дела ни благодат.

 

 

 

 

 

 

  • У расправама са верницима, чести аргументи су да је „Бог толико изнад нас да ми не можемо да Га разумемо“. Како онда ти исти верници могу да мисле да су правила која пишу у Библији тачна (а без доказа) као да знају шта Бог тражи заиста од њих?

Вера је дар. Познајући неке атеисте добре нарави схватам да они једноставно немају тај дар. Другима је даровано, али немају капацитет којим би ушли у полемику и апологетику. Реално, ништа ту хришћани нису слагали (довољно је мало се упознати са апофатичким дискурсом теологије), само је проблем ако се властито незнање, сирово и узалудно, оправдава искључиво тим аргументом „неразумевања Божијег“. Јер, постоји и катафатички искорак у којем ипак можемо донекле да разумемо Онога Кога не разумемо никако. Уосталом, и у традицији светоотачке мисли безброј пута је поновљено да су путеви Божији нама непознати. Није то одбацивање знања него сазнање да Бог има другачији начин деловања. Што се тиче Библије, није све у правилима. Христос је кршио правила свуда где је могао, али не ради неког анархичног бунта, него да би указао шта је примат суштине над формом, или неког смисла над обичајем, или неке истине над правилима.

  • Зашто се одређене ствари из Библије сматрају само причама са поруком, а неке друге верници схватају као истину?

Није саблажњиво рећи, али у Библији има одступања. Није непогрешива књига. Не смемо искључити ни неки вид „глувих телефона“ без обзира на добру вољу богонадахнутих писаца. Није Бог писао Библију, већ људи. Библија није књига која нам може дати научне одговоре. Има ту поред граматичких и историјских грешака када се одређени догађаји преклапају у време када се још нису догодили или се догодили у једно време а аутор их представља у другом времену. Па онда пророчке књиге које оно што још није дошло сведоче као присутно. У књигама С. З. има доста поучних прича. Нису то, дакле, историјске чињенице већ поучне приче. Постоје егзегете које се студиозно баве проучавањем оригинала, када је нешто написано и када је нешто као у књигама Н. З. додато накнадно. За хришћане Библија не заузима прво место већ богослужење – Литургија. Она се може читати приватно, али је императив Цркве да се унутар ње саме чита и тумачи. Светоотачка теологија ту није штедела себе. Александријска и Антиохијска школа су неговале два правца у тумачењу Писма: буквални и алегоријски. Друге егзегете су само успеле да обједине једну и другу школу на једном месту према одређеном контексту у Писму. Негде је потребно мало и личне логике, јер ако Христос каже да неко себи одсече руку или ископа око ако га оно саблажњава, сигурно је да не мисли о буквалном тумачењу.

  • Због чега је била потребна Исусова смрт?

Било је доста спекулација по том питању. Једни су говорили да ако је Бог свемогућан да је онда и могао спасити свет од смрти и без оваплоћења, са даљине. Други су ипак говорили да је спасење било немогуће јер је морао на Себе да узме природу Онај ко једини има власт над смрћу. Чувена синтеза о створеној и нествореној реалности. У другом аргументу, ипак, долази до благе пометње, јер се онда поставило питање колико је Бог слободан ако га свет који је Он створио на неки начин уцењује својим грехом да се оваплоти? Очигледно је да Он жели да се оваплоти без обзира на грех у свету. Да би до тога дошло без обзира да ли су прародитељи погрешили или не. Са друге стране, у Гетсиманском врту, пред Христово хапшење, као да у једном тренутку имамо призор да Исус тражи од Оца други вид спасења света, јер није равнодушан према смрти. Пазите, треба да умре Онај коме је смрт као Богу апсолутно несвојствена.

  • Да ли је уопште потребна Црква?

Да, али не као неки секташки и самодовољни гето изабраних обожавалаца лика и дела Божијег.

  • Да ли мислите да је у реду исмевање или критиковање религије у филму или некој другој уметности? 

Ко не уме да се нашали мало на свој рачун, није достојан да се назове хришћанином. Колико сам приметио код духовних горостаса, већина њих је имала изражајан смисао за хумор. Ипак, једно је ругање а друго критиковање. Можемо се ругати својој мегаломанији а не недостацима другог. Можемо критиковати институционализам Цркве али не и Цркву као место светиње.

  • Да ли теорија Великог Праска и идеја Постања из Библије морају да искључују једна другу?

Не морају. Али је поштено рећи да нико не зна како је свет настао јер нико није био очевидац. Јесте, ми верујемо да је Бог створио свет ни из чега, али немамо никакав научни доказ. Заправо, позиција хришћанина је дефинитивно лудачка: ми немамо апослутно никакав доказ. Замислите колико смо смешни некима? Верујемо у Христа као Бога а да Га никада нисмо видели; потом, верујемо да ћемо наследити Царство за које не знамо ни да ли постоји; и на крају, верујемо да ћемо васкрснути иако се то коси са емпиријским доказима да ако се шта распало не враћа се у живот уопште. Не сматрамо било какве научне теорије релевантним за спасење. Можда је претежније одредити се куда идемо а не само одакле долазимо. У хронологији Божијег стварања не можемо рећи да је Бог стварао свет нашим рачунањем времена. У Библији се помиње шест дана. Заборављамо оно апостолско да је „пред Богом један дан као хиљаду година а хиљаду година као један дан“. Што ће рећи да када је Бог стварао свет, нигде није журио са опредмећивањем самог света. Могао је, дакле, само једну траву да обликује вековима или коначну форму света да ствара милионима година пре него што ће први човек закорачити у његову сферу. Да ли сада ово апостолско одређење има везе са теоријом релативитета? Може бити али и не мора да значи.

  • Како ће Други Христов долазак променити концепт простора и времена какад сад познајемо?

„Што око не виде, и ухо не чу, и у људско срце не дође…“

  • Да ли Бог на било који начин има утицаја на природне катастрофе које се дешавају?

Лично сам ту мало скептик. Био сам непријатно изненађен пре пар година, када је била суша а друге године када је дошло до бујица и разних потопа, да су црквени великодостојници изашли у јавност са том причом неке Божије одмазде због наших грехова. Сличне ставове је заступао и вл. Николај Велимировић, али се могу наћи истоветне мисли и код других отаца Цркве. Пазите, која год природна катастрофа да се дешава, сумњам да Бог жели на тај начин да припитоми Своју творевину. Ако дође до цунамија, торнада, итд., и погину невини, јер има и мале деце, зар је то Божија воља? Да попут деце пострада неко због грехова које није ни стигао да почини? Природа има своје законитости. Можда су оне последица уласка смрти у свет, али то су сада њене законитости. За природу нема морала кога ће да убије и да не одговара за то. А да ли Бог може да утиче на природне непогоде? Може ако хоће, али да ли хоће све што може?

  • Научници из године у годину откривају све више настањивих планета. Какав је ваш став о овоме?

Нека иде како иде. Научно-фантастично је разматрање у ком смеру ће се улоге међу народима на тај начин поделити. Можда богаташи тада узурпирају повластице неког другог и бољег света у којем ће тражити свој приватни рај, док ће они сиромашни пропадати на Земљи у болестима и немаштини. Колико год настањивих планета да се појави, битно је да на свакој постоји Црква.

  • Често се води полемика око увођења смртне казне? Да ли човек има право да некоме прекрати живот због неког злочина?

Опширна прича. Када чујемо за неки монструозан злочин, углавном се и од неких свештеника може чути о „убиству из милосрђа“. Климав терен. Затим, ту је и издржавање злочинаца које плаћају грађани. По неким проценама, затвореници се боље хране од већине оних који уредно плаћају порез и полицију. Дискутабилно свакако. Нисам за смртну казну. Али да будем искрен, не знам ни како бих реаговао да неко повреди моју децу. Љубити непријатеље своје не значи благословити њихово насиље. Увек се сетим искуства једног оца негде у иностранству. Убица му је силовао и спалио ћерку. На суду сви су изнели највеће оптужбе. Када је дошао ред на оца, он се позвао на Христа. Опростио му је. И занимљиво је да је једино та реакција од стране оца успела да изазове лавину осећања код дотад равнодушног створа. Убица је почео да плаче. Не бих се залетао у процени неких ствари. Онда, имамо и проблем еутаназије. Убиства неког ко је на пример у страшним боловима или дуго у коми. Ту се био-етика отвара у новој диоптрији. Јер заговорник таквог приступа може бити и човек доброг срца који не жели да оптерећује своју породицу вегетирањем. Треба разликовати добровољну од присилне еутаназије. Наравно, Црква је експлицитно против било каквог облика еутаназије, али би се можда требало запитати да ли црквени естаблишмент може ноншалантно носити нечије ране на себи под лежерном паролом да се против Бога не сме ићи. Зар је свако осећање бола, које не зависи од слободне воље човека, аутоматски атак на Бога? И да ли је сваком човеку трпљење исто?

  • Како се постаје светац?

Нема правила. Није то таблета за решење главобоље или стисак „клика“ на тастатури. У питању је процес који тражи уподобљавање уз увек присутан ризик да нешто што се дуго година градило преко ноћи може да нестане у праху и пепелу. Мора човек да прође кроз многе кризе да би пустио корен на добром темељу. А опет нема гаранција да ако и нађе добру земљу за своје корење, да неће доћи непријатељ и почупати му све што је годинама брижно садио.

  • Да ли ђаво узрокује агресију у људима?

Лепо рече ко од светих пустињака да ће доћи време када ће људи правдати своје зло тако што ће ђавола оптуживати за зло које су сами учинили. Не, сами смо криви. Ко воли да се преждерава, да пијанчи, да се свађа, да ленствује, да развија патологију, итд., није то последица демонологије него људске слободне воље.

  • Зашто неки свештеници осуђују порочне људе? Можда баш они имају жељу да се промене и да дођу у Цркву? Зар за сваког човека на овом свету Црква не представља место где ће наћи уточиште?

Нисам приметио да свештеници осуђују било кога. Можда то неки од њих (а не сви!) раде насамо, али не јавно. Нисам приметио, такође, да има свештеника без неког порока, па је мало некоректно рећи да ако некоме смета нечији порок да је и он сам без удела. Између похлепног свештеника и неког пијанице, мале су дистанце, јер на оба фронта стоје различити пороци. Усуђујем се рећи да није сваки порок зло, али није ни добро, јер има порока који навикавају душу на добре ствари као и оних на зле. Сваки порок који утиче на психомоторне функције – од злога су. Али, поред опијата, зар мање утичу страсти на расуђивање које одређени порок потхрањује? Неко може живети „стрејт-културом“, а да и даље буде скот од човека. Мислим да иза вашег питања постоје неке предрасуде или непознавање мисије Цркве. Онај ко приступа Цркви треба да приступи као онај ко тражи Бога без обзира какав је неко свештеник. Црква јесте, дакле, уточиште али не такво у којој би се властите заблуде и недостаци одржали на снази.

  • Зашто Црква поставља нека небулозна правила?

Мора некако да контролише народ.

  • Зашто већина људи сматра чудацима оне који би се замонашили?

Зато што сами немају вере ни у најмањем, па им је чудно што и обичан лаик иде редовно на богослужења, док монаха гледају као некога ко је застранио а не пада им на ум да неко само једноставно пуно воли Бога. И то га толико воли да је спреман због Њега све да остави. Ипак, треба поменути да има и таквих „монаха“ који траже заједнице у којима би могли добро да се стационирају бекством од одређених проблема у свету. Лично, мало су ми мизерни умови који своје монаштво користе као платформу да напредују у некој епископској каријери. Јер иза таквог става не стоји љубав према Христу као модел већ љубав према власти.

  • Да ли сматрате да је наплаћивање услуга које Црква пружа нормална процедура?

Нормална док се не покаже ненормалном. Али веома ружно звучи чак и ово „услуге“ када кажете. Као да је посреди неко кафанско проституисање. Један мој ђак је изнео занимљив утопијски сценарио према којем би устројио поредак човечанства тако да новца нема уопште. Занимљиво је да је изнео једну скандалозну изјаву: када би се Црква решила новца, тек ту би се видело ко је прави верник а ко не. Јер, колико год деловало провокативно и нестварно – јесте тако.

  • Зашто сваки свештеник има свој ценовник?

Није „таксиметар“ проблем, већ ако неко на пређену километражу дода цифру која не одговара пређеном путу.

  • Како објашњавате то што свештеник има право на ступање у брачну заједницу а монах нема?

Увек се сетим апостола Петра који је имао своју ташту. Флоровском рецимо скидам капу, тај је десет година живео са својом таштом. Мени је то већи подвиг од ходања по води или од дизања мртвих. Дакле, апостола данас више нема а постављали су епископе свуда где су мисионарили и успостављали одјек Цркве. Епископи су се у почетку женили, али онда напрасно долази до преокрета. Успоставља се канон који постулира императив да неко може бити епископом само ако је пре тога био неожењен. Према неким изворима, ово је незрела поставка ствари, јер иако су мотиви у томе да је циљ безбрачног живота да се епископ више посвети ревности за Цркву, има прећутане корозије будући да ко није имао породицу да ли може знати како се домом управља. „Истинита мужевност се не показује у избору безбрачног живота; насупрот томе, награду у трци мужева задобија онај који је извежбао себе у преузимању дужности мужа и оца, и у надгледању домаћинства. Са друге стране, онај који нема породицу је са више страна неувежбан.“ (Ј. Мајендорф, „Брак“, Отачник, стр. 124, седма фуснота). Монах је изабрао другачији начин постојања јер се одриче више ствари, али велики проблем опстаје ако у монашком миљеу постоје „теломрсци“. У једном манастиру, где се се тобоже поштују свете тајне Цркве, био сам сведок како се једна од тајни, односно света тајна брака, у потпуности негира понашањем монаха и лаика као нешто дегутантно и недостојно Царства само зато што се двоје воле. Сигурно је да је ту закувао чорбу св. Августин још у петом веку учећи о томе како је секс и сексуални нагон грешан само зато што претпоставља да се сексуалним каналом преноси кривица првородног греха од Адама на његово потомство. Он је, дакле, сматрао да је сексуална веза чак и у законитом браку грешна. И управо због оваквих паћеничких ставова многима и данас пропадају бракови због монашког идеала који датира од Августина да муж и жена треба да живе као брат и сестра (Исти извор, стр. 70).

  • Сматрате ли праведним што на место свештеника може доћи неко ко није уложио много труда?

Не сматрам. Проблем је како да се то спречи, нарочито ако је кандидат већ постао свештеник? Ту нека ретроактивна реакција не постоји. Мени је занимљиво да Бог нема проблем са тим што ће некоме доделити благодат свештенства, али ми и даље није јасно како неко може са таквим избором да живи.

  • Шта бисте учинили по питању корумпираног дела Цркве?

Сви смо ми курве, само што то неко ради бесплатно а неко наплаћује своје услуге. Где је светиња угрожена – на ломачу. Наравно, не мислим стварно, али нека санкција мора да постоји. Мени је трагикомично да виновници неког злочина не скину мантију уопште. Добију само премештај у другу парохију или епархију а неки без проблема још добију и пензију као „казну“.

  • Да ли можемо протумачити као да је тежина грехова неких црквених великодостојника „много мања“ од наших грехова због њиховог положаја?

Нажалост, тако је. Могу учинити много већа зла или да са нама у истом греху стоје а да је „униформност“ оно што их чини „покривеним“. Можда то није увек правило, али има ту и оних релација да када се неко са неким познаје а да тај други има веће ингеренције – покрива другог. Разумео бих да је реч о покривању нечијих недостатака, у чему се и огледа хришћански императив да се воли и брине о другоме, али ако је посреди верификација нечијег зла само зато да не би сносио кривичну одговорност – онда је Пилатово прање руку мало дете за овакве ствари. Односно, тако се проблем не лечи него увећава. Ипак, било би лицемерно рећи да нема црквених великодостојника који нису свесни својих слабости и који не раде на себи.

  • Када би се ценовник Цркве смањио, да ли би одзив људи био већи?

Када би се људске предрасуде више смањиле а ревност према својој души повећала – био би већи одзив.

  • Ако је проповед Цркве базирана на томе да су материјалне ствари сувишне и да ништа од тога не носимо „горе“, како објашњавате баханалисање новцем који народ оставља у Цркви?

Пандорина кутија ће се једном отворити, али када сва зла буду изашла напоље биће касно и немогуће да се врате. Немам шта да кажем. Играње са ватром мора једном направити пожар. А када бахати људи почну да горе од своје похлепе брине ме само да се не запале са њима и догме. Јер због таквих се хули на Цркву и име Божије. Ја сам се уморио да црвеним од стида за зло које нисам учинио. Јер када год неко направи колапс, нама верницима лупају шамаре јер испада да поклањамо веру тамо где зло цвета.

 

 

 

 

 

 

  • Да ли везивање руку младенцима има неко посебно значење или то само означава заједницу у коју ступају?

Велики је знак питања да ли младенци уопште разумеју свету тајну брака којој приступају. Јер суштина брака није само у томе да се двоје венчају једно за друго већ једно и друго за Христа. Овај други угао сагледавања многима измиче, и бојим се да када би неко иоле мало озбиљније сагледао то питање, да можда не би ни ступао у црквени брак будући да мало ко позиционира себе као онога ко венчава себе за Христа.  Мајендорф има једно занимљиво дело „О браку“, али без обзира што се у питком маниру потрудио да приближи позицију брака од старозаветних  до новозаветних идеала, и да све то помало грчевито поткрепи веома добрим светоотачким моделима, стекао сам неки утисак великог промашаја након те књиге. Од толико тврдокорног инсистирања на браку и светим оцима, изгубила се суштина добро окована разним теолошким финесама. Пазите, образац брака углавном има полазну основу само у томе што је Христос прво чудо извео на свадби у Кани Галилејској. Али, нигде ту младенци нису у фокусу јеванђељске приче већ Христос. Овде Христос такорећи почиње са Својом мисијом. Скреће пажњу управо са брака на догађај онога што ће Он тек успоставити. Указује на Себе а не на брак. У Његовом дијалогу са Богородицом Маријом видимо да Марија брине за развој прославе док Он уопште не размишља у тим границама. Могао је Он, дакле, хипотетички, гостовати и на некој другој прослави, вашару, итд., па би се данас можда и од тога стварао неки теолошки систем или пак нека богослужбена церемонија. Не заборавимо да је и крст био символ срамоте којој Он даје другачији набој. Да није пострадао онда него данас, можда не би крст био символ светости него неки други образац који би указао на који је начин Богочовек умро а ми се онда не бисмо закрштавали. Дакле, младенци треба да знају у коју заједницу ступају, а то је заједница Бога и народа – Црква, Невеста Христова. А да света тајна брака није једнодимензионална или толико света да је непропадљива, треба увидети да је велики број разведених свештеника. Пазите, не може Свети Дух деловати тамо где нема љубави. Не може се у браку без љубави живети а света тајна брака промовисати.

  • Ако неко због неког разлога изгуби веру у Бога, да ли се та вера може обновити?

Не треба бити искључив. Може се десити. Апостол је генијалан са оним да пазимо ми који мислимо да стојимо. Ево, примера ради, мени је лако да сведочим Бога у време мира и здравља, и његову благодат мада мало теже у време немира и болести, али ко ми гарантује да не бих негде похулио да ме неко веће зло не снађе? Морам пазити на себе да управо ту „будућу могућност“ на време предухитрим ако је могуће. Било је људи који су лако губили веру када би их након две до три деценије снашла нека изненадна болест или тешка трагедија. Наравно, то не значи да су они за Бога мртви. Шта ако некоме и нека болест биохемијског карактера нивелише водостај вере? Није наивно. Можда би он веровао да га неки психолошки фактор не лимитира да расуђује као слободно биће. Ако пођемо само од тога како хормони утичу на расположење, шта тек онда овде рећи? Сећам се примера једног мог познаника, отац му се петљао са мафијом и када није имао пара да врати дуг – заложио је властитог сина. На крају, син га се одрекао, мафија је наплатила своје, а он се театрално одрекао вере и Цркве јер му Бог није помогао да врати дугове. Дакле, није себе ни за милиметар довео у питање да ли није он негде погрешио. Вера се увек може обновити јер је неугасив њен базични стожер која је Сама Тројица. Али, ако човек не жели да потпаљује своју веру, онда му ту нико не може помоћи. За себе могу рећи да спадам у ред маловерних, јер тек када одем на Литургију доживљавам потпаљивање које превазилази веру и постаје реално искуство, односно, тек из перспективе цркве видим колико је моја вера мала.

  • Да ли свештеник може да одустане од своје службе?

Може, исто као и монах, само што треба разликовати да бити монах није исто што и свештенички чин имати. Можемо да кажемо да је монах заправо лаик другог реда који је изабрао другачије да живи у овоме свету. Друго је то ако монах накнадно постане јеромонах, итд. Шта знам. Ако је неко направио неки колапс, било би коректно да се и сам повуче. Црква већ има своје црквене судове и ингеренције у случају да се виновник неког зла оглуши о санкције. Ипак, мене више брине нека страховлада међу клирицима. Неки иду толико далеко да заговарају и епископоцентричну еклисиологију (Зизјулас, Игњатије Богоносац, итд.) али не јер толико воле Цркву него да не би добили „шут-карту“ са одређене позиције. Пазите, радије бих спавао на клупи и јео из контејнера него да над главом имам бахатог епископа који мисли да може да се игра тоталитаризма са верницима. Сећам се једног епископа који је „из љубави“ волео да удара људе или да им забада жезло у ноге. Сећам се и великог страха међу „поданицима“. Али и људи су негде курве, у почетку им све смета, а када епископ одреши кесу, онда га хвале на сва уста. Ако, дакле, свештеник жели да одустане од своје службе, може осим ако га Бог као пророка Јону изнова не врати на службу коју је мислио да ескивира.

  • Ко је створио Бога ако је Он створио нас?

Бога нико није створио него одувек има постојање. Зато кажемо да је Бог нестворен, али не јер нема постојање, него Он будући Узрочником свега једино Њега Самог нико не узрокује. Буни нас мишљење ограничено простор-временом јер на тај начин (фрагментарно) доносимо закључке. Не можемо било каквим математичким параметром да одређујемо старост Божију. Он нема годиште, или годину производње. Тешко је уопште замислити да некада није било ни свемира него да је била Сама Тројица. А опет ако кажемо „била“ уводимо прошло време у Бога који не трпи никакво време. Зато се каже да је Бог Алфа и Омега. Ми смо негде између „зиповани“ разним фрустрацијама или простор-временским поимањем и доживљајем стварности. Има код неког светог оца једна лепа мисао која указује да без обзира што имамо почетак постојања сједињење са Богом чини да постајући боговима по благодати постајемо на неки начин у Богу и ми сами „беспочетни“.

  • Зашто се сви причешћују из једне кашике?

Јер је Један Христос. Немамо два или више Христа па да сад сваком понаособ дајемо различиту кашику. Искрено, мало ме и неки људи шокирају, чак и они веома поодмаклих година. Показују гадљивост. Они би хтели причешће, али да они понесу своју кашику од куће. Црни хумор. Као превентиве ради, да се не заразе. Један свештеник ми се поверио да се причешћивао после једног парохијана за којег је знао са исповести да болује од сиде. Није дакле имао проблем са вером. Колико статистике показују никада се нико није заразио од те кашичице. А било је и омладинаца који су ишли још даље, па од свог чистунства и гадљивости нису ни хтели да прогутају причешће него би га пљували испред цркве. Овоме сам био сведок. Никада, дакле, нисам ишао том логиком да мерим какви су људи који се причешћују пре мене. Ако нам је нечија болест препрека да се причестимо, онда ми већу веру полажемо у болест неголи у Бога.

  • Зашто Црква има одређено радно време? Могли би свештеници више да раде са обзиром колико су плаћени?

Као драгстор? Све има своје време. „Не стављај жвале волу који врше“ јер он већ ради довољно. Колико свештеници раде – они најбоље знају. Није лако по снегу и ветру служити опело. Или обилазити своје парохијане по киши и олуји. Не користе сви аутомобиле. Слажем се да ако је ко преплаћен да треба више и да служи народу. Све остало су крајности. Мало је бесмислена оптужба. Сличну критику добијају просветари. Испада да ништа не раде током целе године. Волео бих критизере да видим да само једну недељу раде као свештеници и просветни радници. А такве произвољности долазе од људи који су добро живели у Титово време, а сада би нама да држе предавања када ми њихове дугове враћамо.

  • Шта може да украде свештеник?

Нечију душу. Ако је наведе на зло или ако је наведе на Христа.

  • Да ли Богу требају паре које остављамо у Цркви?

Прича о „кешоловцу“ постаје дегутантна. Не. Можемо бити још радикалнији па се позвати на библијске цитате који говоре да Бог не живи у рукотвореним храмовима, али тако можемо доћи у секташки ризик да нам Цркве онда нису потребне. Новац који остављамо треба да је на добровољној бази. Ако је по слободи – зашто онда неко ропће? Ако није – не мора ни да остави. Бог није тврдица да ускрати благодат ономе који не оставља прилог, али је ипак фасцинантно да је некима Христос после исцељења указивао да не Њему (као што би данас свештеници тражили) него да по Мојсијевом закону оставе прилог у Цркви. Новац у Цркви пролази кроз воденицу благајника. Одатле се даље врши расподела на потребе свештеника, удовица, сиромашних, итд. Шта он заиста пријављује у књигама где се води евиденција, нико нема увид. Не требају, дакле, Богу паре, нити је Он створио новац, али је свестан да њиме можемо помоћи другима који су у невољи. Уосталом, увек се понављам на исти начин: Христос је плаћао порез, није улазио у философске полемике о логосу новца или сматрао да га новац није достојан, нити покретао активистичке скупове који би радили на прерасподели добара или смањењу пореза.

  • Зашто људи бирају да се изолују од света и живе сами?

Причате о монаштву. Монаштва до 4. века није било. Јавља се као покушај очувања вере и следовања Христовом идеалу која Миланским едиктом постаје мало компромитована. Можда неке назнаке можемо тражити у ономе: „Када бисте били од света, онда би свет своје љубио; а пошто нисте од света, него вас ја изабрах од света, зато мрзи на вас свет. “ Али ми и даље живимо у свету. Сигурно је да је монаштво подражавало Христово повлачење у осаму и пустињу, али не ради неког себичног достизања мира него да би као што је Син у осами тражио Оца тако и они који Христа прате у осами тражили и Њега и Оца. Мислим да ово питање које сте поставили није дато свакоме. Мора неко лудачки бити заљубљен у Христа да би увидео сву пролазност света. Тада је изолација тотално небитна као састав самог питања. Битно је да схватимо да је монаштво родило велике духовне ауторитете и да нико није бежао од света (бежањем од неке одговорности) него су улазили у страшне борбе са својом природом и силама таме. Борили су се за нас у свету, али мало ко полази од ове логике. Можда бисмо мало другачије почели да вреднујемо неке ствари када бисмо полазили од става да захваљујући нечијим молитвама данас смо ту где јесмо.

  • Како се Црква бори са притисцима јавности да паре троше на луксузан живот?

Узврати по коју пацку па настави даље.

  • Зашто се приступ Цркви на Светој Гори значајно разликује од приступа Цркви у Србији?

Нема разлике. Разлику стварају људи а не Бог који на исти начин координира на обе тачке постојања у свакој се показујући као целовит и Један.

  • Како Црква гледа на свештенике који гостују на телевизији а јавно говоре о томе да су били жртве сексуалног насиља?

Искрено, не знам ниједног. Наравно то не значи да их нема. Не знам. Тешка прича. Треба бити храбар да би јавно говорио о томе. Мислим да врх цркве више окупира да ли неки свештеник наступа јавно у супротности са ставом „владајуће коалиције“ на самом врху.

  • Да ли свештеници морају да носе браду?

Не морају. Не постоји нека дубља теологија браде. Неки су покушали да укажу на символизам мудрости, али како онда то да без мудрости живе? Други на физичко подражавање Христу, али што онда не уподобише себе Христу по Духу а не по бради?

  • Да ли је одлажење у Цркву на силу грех?

Ако је посреди малтретирање другог – јесте. Децу треба васпитавати, не дресирати. Говорити, а не кињити. Објашњавати, а не наметати кривицу. Али не заборавимо и други угао посматрања за нас које не мора неко на силу да вуче у Цркву. Ако се Царство Небеско на силу узима, како вели Христос, то значи да и ми морамо по цену наше инертности и мрзовоље да покажемо напор, привидну усиљеност, док се она не преиначи у добровољност и добропознање какву духовну корист имамо од учешћа у богослужбеној стварности Цркве.

  • Колико је важна скромност свештених лица?

Неким људима је тешко угодити. Колико год свештеник био идеалан, увек ће се наћи неко да смањује или оспорава публицитет такве личности. Ако ту нема озлојеђеног критизерства већ конструктивне критике, онда зло и није толико велико – да се не би десило да било ко високо мисли о себи. Ипак, свештеник је неко ко даје одређену слику о Богу, узор, очекује се због позиције његове службе. Али и народ треба да прихвати да различитост ставова од стране свештеника не подразумева аутоматски урушавање вере или презир према њима само зато што не мисле исто о некој ствари.

  • По чему се разликују освештане и неосвештане свеће?

Свећа нема теологију. Једноставно није вековима било електрике. Сетимо се само гоњења Цркве у прва три века док се литургија служила по катакомбама. Морао је да постоји осветљавајући елемент јер се није могло у мраку служити. Није посреди нека света декорација мистичног аспекта воска. Онда упадемо у баналност. Што се мене тиче, и данас принесена електрика може да има исту тежину. Куповином свећа помажете своју парохијску цркву. То је све. Док оне изван Цркве не иду у буџет Цркве. То је све. Мене више брине својеврсни будистички темперамент. Наиме, будисти имају неки кодекс да пишу своје молитве на папире а онда их каче на ветрењаче. Тако се молитве саме моле док они извршавају друге радне задатке. Негде смо и ми ту слични њима. Мислимо да је битно да ли палимо свеће „горе за живе“ или „доле за мртве“ мислећи да када их упалимо можемо да идемо јер ће се сада свеће молити уместо нас. Ако уопште постоји неки симболизам свећа, и то само метафорично, онда је у томе да пламен треба да подсети на наше молитвено заузимање. А ово „горе“ или „доле“ постаје тотално ирелевантно.

  • Да ли зарађујемо веће спасење помагањем сиротињи испред Цркве или не?

То је питање за Бога. Треба помогати ко колико може. Не можеш можда у једном дану дати десеторици, али подај једноме и биће довољно. Не треба испитивати ко је пред нама. Али не треба бити ни наиван. Јер грех је помагати пијаници да остане у пијанству ако за то скупља прилог. Или му даш да једе а он оде и купи нешто друго. Искрено, негде сам мало уплашен, јер осим што сам био сведок да се и просјаци испред цркве између себе тлаче за „радно место“ (као други им угрожава „посао“), толико ме негде брине њихова међусобна умреженост до бизнис-перфекције. Они тачно знају на ком месту у Београду могу имати добру зараду. Имају мобилне телефоне. Као да је некима од њих испод части да раде, али да не судим. Највише ме брину они који просе са малом децом. Пазите, отац сам двоје деце. Немогуће је да мала деца преспавају по цео дан у рукама просјака. Сигурно је да их нечиме омамљују. У том случају, хришћански је не уделити новац него пријавити надлежним службама евентуалну сумњу. Јер све то оставља трауме по дете које је тек ушло у постојање. А ако смо ми пасивни, или донирамо такве просјаке, онда учествујемо у туђем злу.

  • Да ли нас Бог некада ставља на искушења да би научили нешто из тога?

Бог никога не куша него свакога сопствена жудња куша и мами, каже апостол. Да ли ћемо нешто научити из својих падова, није до Бога, већ до нас. Ако се животиња једном опече на ватри, она се више на то жариште не враћа. Човек, који је обдарен већим разумом и слободом, показује већу бесловесност јер ако се опече и милион пута, он и даље враћа руку у ватру.

  • Да ли си грешан ако Цркву не посећујеш довољно?

Грех једни преводе као промашај циља, као на пример када промашиш целу табелу у „пикаду“, или када на некој трци трчиш поред пута па се то не вреднује. Други преводе као прекршај моралних норми. Трећи као смртност природе. Ми смо као батерија за мобилни уређај. Једном се морамо потрошити ако се не враћамо на пуњач. Црква је одличан пуњач са бесплатном „вајфај“ зоном благодатног домета. Ако, дакле, не идемо у Цркву довољно, онда и не постајемо бесмртни довољно. Губимо „конекцију“ са Једино Светим. Јер Један је Који чисти, освећује и обесмрћује чинећи да грех више нема постојање. Човек не може а да не осети то „брисање прашине“ од стране Христа. Ко нас онда сме каменовати за било шта, ако је Он опростио?

  • Да ли постоје докази да Бог постоји?

Свакоме је властита вера доказ јер Бог није слагао да ко куца налази. Научном методологијом која се базира на законитостима овога света (а све оне опет врхуне у смрти) немогуће је „доказивати“ Онога Ко није од овога света. Овострано се доказује овостраним, а онострано – оностраним. „Вера је потврда ствари невидљивих!“, каже апостол. У почетку ме је ово тумачење нервирало, али сада видим да је овај став до перфекције аутентично изражено искуство.

  • Да ли се сваки грех може опростити без обзира колико је пута почињен?

Класичан аскетски и пастирски шаблон је да ако је шта окајано – нема повратка на исту бљувотину. Мислим да то није баш искрено тумачење. Ми смо најсавршенија бића променљивости. Ништа у нама није постојано. Чак и када се вежемо за Христа – ми захваљујући Њему увиђамо читаве тајфуне који се збивају у нама. Христос каже да ће се сваки грех опростити осим хуле на Духа Светога. А ако се држимо оног „7 х 77“ онда је евидентно да у чему се понављамо да смо и даље слаби. Не значи да је наше покајање претходно било неискрено, него да смо се нашли пред новим изазовом слободе у којој нисмо положили тест хришћанске доследности и благодатне зрелости. Посматрам људске реакције. Доста је њих опетерећено неком грехоцентричном теологијом у којој је Бог апсолутно недоступан. То је погрешно. Сами себи намећемо притисак. Веровати у Бога не значи изнова потпаљивати своју кривицу. То је онда неко мучно стање. Тама и шкргут зуба. Веровати у Бога значи изнова потпаљивати своју љубав према Њему када год крене да се гаси. Стајати у себи пред Њим као пред најинтимнијим пријатељем који нас ничиме не угрожава. Али је занимљиво да када год направимо неко зло, одмах са Њим стварамо дистанцу. У време врлине знамо Га као Оца, а у време греха као Судију. Дакле, ми уводимо хаос, јер Он се не умањује као Љубав ни када у добру, ни када у злу лежимо. Наше зло у нама чини да према Њему променимо перцепцију. Адам 21. века се још увек на исти начин крије од Бога када почини неко зло, и ако кајања нема, други је крив, или ако стида нема, Каин 21. века жели да се расправља са Богом.

  • Да ли се десило у последње време да се Бог јавио неком?

Мобилним? Тешко. Свима који долазе на Литургију? Несумњиво.

  • Који је разлог толике промене у погледу данашњег свештеника и свештеника из ранијих времена?

Негде суде наша превелика очекивања, а негде предрасуде. Обе сфере пресуђују лику и делу другог. Био тај други свештеник или не. Времена се мењају. Етика није иста данас као пре 100 година. Да вас данас виде људи од пре 100 година, саблазнили би се како се облачите, понашате, коју технологију, комуникацију и манире користите. Свет иде напред. Остаје само проблем у којим стварима се треба прилагођавати, а које одбацивати. Када погледате шта нам је све доступно, нису ту само клирици на испиту. Ми смо негде заборавили да се радујемо. Када смо били мала деца, чекао си на један цртани филм од пет минута цео дан и радовао се. Данас деца имају цртане филмове 24 часа и ништа их не стимулише да се радују. Некада си живео за добар филм на који си месецима чекао. Данас од зилион филмова не стижеш више ништа ни да апсорбујеш. Тако је и у другим стварима – превише поклона уништава могућност да се роди захвалност у човеку. Поредак богослужења је, дакле, исти, али ако ће неко читати молитве преко таблета или преко књиге – његова је ствар. Ништа није зло само по себи. Зло настаје од начина употребе. Ми више волимо да идеализујемо прошла времена као безгрешна, а заборављамо да је свако време имало своја трења. Ипак, понављам, технолошки смо изузетно напредовали, али изнутра смо и даље остали примитивни.

  • Да ли је могуће да данашња неправда међу људима и политика могу бити у стању да поруше све вредности, укључујући и вредност Цркве?

Могу. Срушене су. Сада сви треба да засучемо рукаве па да свако чисти своје двориште. Не можемо стално јадиковати. Тако се ништа не решава. Прошлост се идеализује, будућност остаје неизвесна а садашњост се зомбира. Не може тако. Ако на неке ствари или људе не можемо да утичемо, онда својим примером чинимо прогрес тамо где можемо да утичемо. Политика је курва а Црква мора да пази да не одлази често у јавну кућу.

  • Да ли свештеници преувеличавају своје место и мање цене оне који су на неки начин „испод“ њих?

Шмеман је одлично писао о проблематици клерикализма. Још увек не могу да верујем да након толико година саплићемо себе на исте перипетије. Проблем клерикализма је проблем поседовања моћи. Моћ се код Шмемана иронично поистовећује са даром Духа Светога иако није он први већ апостол јасно разликовао да сви имају Духа Светога али да немају сви исту службу. Клерикализам занемарује улогу Духа Светога код „обичних“ људи и позиционира себе у категоријама власти „над“ обичним смртницима. Шмеман овде прозива не само клирике, већ и епископе и кандидате за клир. Свуда где постоји униформност и овлашћеност да се неко други руководи, да се контролише народ или управља светим тајнама по сопственом „ћефу“ – Шмеман назива клерикализмом. Свуда где се ускраћује светост другима људима  – клерикализам опет. А да врхунац буде већи, Шмеман саму појаву клерикализма назива негацијом Тела Христовог које се парадоксално догађа у Самом Телу Христовом. Указује да постоји нешто неприродно у томе да се љубитељ такве моћи, којег он назива саркастично „господарем сакралности“, супротставља људима који немају такву моћ „која је само њему дата“. Он са страхом запажа да постоје свештеници који су заиста заљубљени у своју моћ и своју светост, да воле то издвајање од народа и још горе – да се осећају да су „изнад“ обичног народа. И све се то догађа јер је занемарено од самих свештеника да је Један Дух Који освећује али да свако има своју службу. Дакле, решење проблема је у томе да нема потребе за трењем чија служба је већа, и да ли неко има или нема мантију, већ да сви, и свештеници и народ, имају Духа Светога и да свако свој дар треба да развија у смеру изграђивања а не разграђивања Цркве. Ипак, бојим се да не само народ, него да ни сами свештеници немају довољно јасну овакву свест, а некад стичем непријатан утисак да свештеници и не желе да народ има овакву свест. Више пута сам пао у искушење да препознатим клерикалистима одбрусим. Неки су били свештеномонаси и сметало им је да се народ било шта детаљније упознаје са типиком и богословљем, а други, парохијски свештеници, нису скривали свој клерикализам, јер су себе поистоветили са влашћу која им је дата. Као да не разумеју да имати Духа Светога не значи да си кербер, чувар пакла, већ чувар ближњега за Царство које ти је предато на управу. Уосталом, нико није носилац Духа тако као да Сам Дух нема своју вољу па да неки мантијаш може са Њим да ради како му се хоће.

  • Да ли се уважавају критички ставови свештеника и да ли су они престроги?

Зависи о чему говоре и на чему се базирају.

  • Како људима вратити интересовање за веру и Цркву?

Не може нико да глуми кловна или дежурног аниматора. Данас се вероучитељи убише да младима врате то интересовање. На њих је пало да раде и свештенички посао за који нису плаћени али га из љубави чине. И ови што вуку за рукаве своје духовнике за сваку ситницу греше. Једноставно, свако треба да дозволи да „семе горушично“ у њему добије прилику да израсте. Наше је заливање и неговање а Бог ће дати семе и узрастање. Ако је ко индиферентан, ту ни ходање по води неће помоћи. Не заборавимо да Христос у неким местима није могао да учини чудеса не јер није имао силе, него јер у Њега нису имали вере.

  • Позиција Цркве у будућности? Какви су планови СПЦ? 

Утопија.

  • Какво је мишљење Цркве о подацима да је све више атеиста?

Према попису становништва нешто не бих рекао да има пуно атеиста. Наравно, попис није меродаван јер већина анкетираних и не иде у цркву чак и ако се декларишу као хришћани. Већина атеиста и не зна да су агностички настројени, јер прави атеиста одбацује било какав појам о Богу (не бори се против идеје о Богу јер ни идеја за њега не постоји), док агностици прихватају став хришћана да би веровали у Бога да има доказа за то. Не бих се сложио са неким теолозима који одбацивање идеје да Бог постоји аутоматски значи негативан однос према религији. Искрено, не брину ме атеисти, има добрих и злих људи међу хришћанима, као и добрих и злих међу атеистима. Више ме брину „хришћански атеисти“. Они који не знају Ко је Бог којег исповедају и којем се моле а којег неретко фанатично бране. Један мој професор је то давно лепо рекао: „Срби ће погинути за Свето Писмо али га неће прочитати ниједном!“. Зато похваљујем ревност атеиста. Јер пазите, они ће прочитати целу Библију да би оспорили хришћанске аргументе, али зато Хришћани неће да отворе бар Јеванђеље да би имали припремну реч када дебата добије крила, или макар ради себе.

 

 

 

 

 

  • Чиме се треба управљати, и шта треба да нам буде приоритет на путу духовног развоја? Вера и дужности према цркви или људима којима је потребна наша помоћ?

Можда је фундаменталније питање „киме“ а не „чиме“. Све што почиње са „чиме“ подразумева уздање у све што одсеца живу стварност другог бића. Списак приоритета је велики, али све зависи ко какве апетите и амбиције има. Треба разликовати духовно усавршавање од усавршавања у Духу Светоме, јер нам некако промиче да духовност (са малим „д“) увек посматрамо некако индивидуалистички и самодовољно, док Духовност (са великим „Д“) увек више посматрамо идеолошки или институционално без јасне распознаје да је акценат на реалном присуству Бога Тројичног (да не апсолутизујемо само једну Личност, овде Духа Светога, на уштрб Друге Две Личности). Дакле, стицање благодатног темперамента и партиципирање Царства сада и овде путем Литургије би могле бити основа доброг темеља за духовни развој. Веру и дужности према Цркви као и према људима не треба посматрати подвојеном диоптријом као да је посреди трење кланова. Потребно је једно, али да не истисне ни друго. Чини ми се да су се апостол Петар и Павле мало кошкали око тога шта је већи приоритет: да ли вера или дела? Богу – Божије, човеку – човечије. Једно и друго. Нема навијачког дриблања. Друго је питање да ли су посреди неке „техничке сметње“ омеђене временом, простором и обавезама. Јесте, приоритет је богослужење, али ако је некоме преко потребна помоћ, верујем да Богу не би сметало да неко чак прекине своје богослужење ради другог. Ово је наравно ексцентричан пример. Има негде у историји за неког епископа случај да је једном приликом напустио Литургију, јер му се народ почео тискати испред Цркве да би могли да причају. Он није желео да служи док сви не уђу поново у Цркву. Волео бих видети данашње епископе да тако ураде барем у време када Литургије нема, да изађу међу народ и покажу „сретење“ и на другачији начин.

  • Замислимо дан када нам је слава. Треба да спремимо јела за госте, имамо обавезе према њима, а црква налаже да се тај дан не ради ништа. Међутим, неко од људи које познајемо нас замоли за помоћ, да помогнемо и учинимо богоугодно дело. Да ли треба да то одбијемо или да прихватимо радосног срца што можемо да некоме помогнемо?

Нажалост, велика се циркусијада диже око држања обичаја у вези крсних слава. То „не радити ништа“ је апсурдно од дана када је то неко уопште смислио као изговор. И онај ко спрема славу и онај који координира са гостима заправо цркавају од рада. Зато долазе и до већег греха да једва чекају да гости оду како би се мало одморили. Не знам чему толико помпе око крсне славе? Ако је некоме стресно нека лимитира своје капацитете. Нека се ограничи само на своју породицу. Боље је да не слави уопште неголи да живи за одлазак гостију. Да је срећа да увидимо величину нашег православља, другачије бисмо мерили стварност. Лако је нахранити и напити пријатеље. Хришћански идеал је много провокативнији: треба нахранити и напити сиромашне. Да скандал буде већи: непријатеље. Сугеришем да не само што је похвално напустити крснославску трпезу ради помоћи другоме, него и да сопствену трпезу треба поделити са неким ко нема ништа и ко нам је апсолутни странац. Можда не можемо свакога позвати у свој дом, јер су зла времена и велика је стопа криминалитета, али можемо просјацима однети барем четвртину спремљене хране коју бисмо иначе послужили на столу. Данас смо у позицији да истичемо форму на уштрб суштине. Заправо, није нас много брига о каквим славама се ради. Једне године сам био присутан на слави у једној вароши, а гости су дошли до стадијума да су не само светост, него и реални историјат личности коју празнују демантовали да је икада постојала. Ако Христос истиче меру Суда у Јеванђељу да ће по томе колико смо помогли другима бити у првом кадру, не видимо у том опису да ће крснославски бонтони, па чак ни литургијска богослужења бити камен спотицања за самог Бога када некоме затреба помоћ. Један свети старац је лепо саветовао народ: ако има стреса око домаћинства, нека барем један члан породице оде на литургију да донесе благослов онима који имају друге обавезе. А верујем ни да Бог није ограничен, па да сад гости једног бахатог човека на литургији а неког другог који одваја своје време и енергију за некога а није дошао у цркву – тобоже не жели да позна.

  • Да ли мука може бити заправо благослов? Ово је нешто до чега сам дошао у размишљању па бих вас замолио за коментар око тога, да ли се то слаже са учењем по Христу или не? Оно што нас ставља у муку, није дело зла као што обично мислимо. То је дело добра. Јер нас то добро кроз ту муку учи. Учи нас највише о себи, о животу и о другима. Кроз то сазревамо и даје нам прилику да освестимо ствари о себи кроз оно што пролазимо, да ценимо више ствари, да их боље доживљавамо, да сам живот живимо другачије. Мука је заправо, бићу довољно храбар да то кажем, благослов.

Велика уметничка дела су долазила на овај свет кроз воденицу страдања. Страдање је многе терало или на безнађе и стагнацију или на надоградњу и осмишљавање. Чини ми се да неког трећег пута нема. „Или јеси или ниси лав!“. Међутим, ако се држимо догматске оштрице, која је изузетно прецизна, само страдање нема упориште у Боготројичном начину постојања. Бог пребива у апофатичком блаженству и еманира Свој одмор за све уморне једнако. По Христовом расположењу видимо да Он није баш тако апофатички недодирљив. Нервира се много пута на људску тврдоглавост и бестидност. Некада су му речи и дела веома „неумесна“ за једног Бога. Говоримо о Богочовеку, Сину, Другом Лицу Свете Тројице. Ономе коме мир сигурно није недостајао. Али није био имун, или неки равнодушан Бог задовољан само својим миром или одсуством страдања. Он у страдање иде свесно. Три године говори ученицима о томе да ће пострадати када дође тај час. Ипак, не знам да ли можемо бркати „бабе и жабе“. Дрво се по плодовима познаје. Ниједно зло не може бити добро. Без обзира да ли накнадно од тога можемо стварати неке лекције о сазревању. Али, Бог је Тај који наше страдање може да окрене у корист од искуства зла. Рецимо, „перфекцију“ тога како се грех зачиње у човеку, нисам учио из књига, него посматрајући најмрачније сфере и лавиринте своје душе (овде се ђакон Андреј Курајев не би сложио са мном јер он сматра обратно). Али, не могу рећи да сам се у тим часовима, када сам „студирао“ своје или туђе зло, осећао благословеним, као што се ни Христос на крсту није осећао благословеним, него је увидео сву агонију богоодсуства. Али и ту смо пред парадоксом, јер је Он Бог Син који осећа тајну одсуства Бога Оца. Овде не можемо умом прићи. Ваше искуство више подсећа на великог Сиорана. Његова философија се калила на страшним понорима безнађа, одакле је рађао у великим боловима невероватне поуке, али некад стичем утисак да он није могао живети без страдања уопште управо јер је свој начин постојања, односно блаженства, поистовећивао са ударцима страдања. Дакле, да резимирамо, само страдање није благослов (јер онда ипак упадамо у неки садомазохистички концепт), јер се благослов поистовећује са предавањем благодати, а онда ако о благодати говоримо тада сведочимо да је реч о нествореним енергијама које из Тајне апофатичког Одмора Тројице извире где страдања нема уопште. Не може се исијавати енергија која би била другачија од суштине. Од ватре добијамо топлоту, не добијамо зиму.

  • Да ли су свеци икада били свесни тога да су свеци? 

Сумњам. Ако им је било шта откривено верујем да су још више дрхтали од страха када је реч о сопственој величини, јер су имали опит колико је велики пад оних који сами себе пре есхатона прослављају. Ту су, примера ради, на великим искушењима данас свештеници и лаици који свој верски живот проводе виртуелно бројећи „лајкове“ за своје усавршавање. Верујем да ниједан светац није држао себе за светог него да је указивао на Једино Светог живећи властито уподобљавање као пример другима. Учење Цркве, још од апостола па наовамо, јесте у томе да смо сви свети, али само према мери причасности Једино Светоме, никако властитим напорима. Није реч о побољшаним моралним перформансама. Сви смо у умереним или испупченим дефектима – мање или више. Реч је о томе да на Литургији долазимо готово до тачке када се тело и његова сенка једнаким показују, односно, очишћење Духом постаје за човека уједно и његово освећење. Зато можемо себе сматрати светим али у Христу – никако по некој нашминканој егоцентричности.

  • Да ли се може рећи за Христа да је он био савршен човек према свему ономе што свако од нас у својој исконској природи тежи у својим врлинама? А да наравно није имао свест о томе да је савршен. Савршен човек у смислу развијених свих способности и вештини духа да влада, лечи друге, хода по води, а опет и савршен по скрушености, скромности, свести о грешности људске природе. Знате и сами сигурно моћ подсвести и аутосугестије. Да ли је то у реду мислити?

Морамо да пазимо да не упаднемо у замку „христомонизма“ где су други  истицали примат само Једне Личности, или чак само Његове људске природе на уштрб божанске, поред Друге Две унутар Бога Тројице. Он јесте савршени човек али и савршени Бог – Богочовек. Многи Оци су сагласни да нам се Он у свему показао једнаким осим у греху. Ово треба сагледавати. Верујем да Бог има свест о Свом савршенству, али да се не оптерећује тиме, нити да има неки комплекс, јер Га Његова властита природа, тиме и савршенство, не детерминише, односно, не условљава Га да буде Бог, јер онда би Он био најтрагичније биће будући да није слободан од Самог Себе, односно, од Свог божанства. Тиме што је Он изнад Своје природе показује да Он жели да постоји као Бог. На једном месту у Јеванђељу видимо да Христос експлицитно каже: „Ви сте од нижих, Ја сам од виших!“(Јв 8, 23). Али овде није посреди игра сујете и власти у питању. Он своје порекло и право много пута запоставља да би нас ставио у први план. То видимо у многим Његовим јеванђељским причама где контекст није утемељен само на релацији Бог – човек, већ и човек – човек. Све што је Христос чинио, није чинио јер је имао велики интелектуални апарат, моћ подвсести или аутосугестије, него јер ниједан акт (колико год био чудотворан!) није хтео да учини Сам од своје воље без сагласности Бога Оца. Тако је и са искуствима светих подвижника. Нису они сами себе унапредили у видовњаке, чудотворце, итд., него само тамо где су имали „отворени пролаз“ у сагласности са Богом да могу деловати. Не можемо положити ауторска права ни на Бога, ни на Његове дарове. Аутосугестија је чудесна ствар, али је не треба мешати са деловањем које није од овога света. Када човек има веру, то није зато што је он сам себе убеђивао у своју веру, него што је добио потврду у свом искуству да је његова вера нелажна када му Сам Дух Свети сведочи за Христа као реалног Бога. Ако ово није потврда код неких који себе зову хришћанима, онда се опасно треба запитати које је порекло њихове вере. Другачије се оно апостолско не може схватити: „И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим!“.

  • Да ли је битније шта причаш, или шта радиш?

Радити је корен. Причати је дрво. Цветови на дрвету – дарови Духа Светога. Какав је корен, такво је и дрво. Али није до човека какви ће плодови бити. Потребно је, дакле, и једно и друго. Човек је попрично подвојена стварност: једно мисли, друго говори, треће ради. Само нам Бог може помоћи да нађемо синхронизацију у нама. Све остало може бити демагогија или шупља прича у коју ни сами не верујемо колико год се правили паметни у очима других.

  • Ако је човек поштен, правичан, не суди другима, не оговара друге, помаже другима, свестан себе и света око себе, да ли он може бити ближи Богу од онога који иде на сва богослужења, слави сваки црквени празник, крсти се када звоне црквена звона, али зато варају своје жене, краду, другоме чине зла и од других окрећу главе?

Дискутабилно. Овај параметар се лако може поистоветити са оним фарисејем из јеванђељске приче који се надимао над цариником. Проблем са типологијом (и теологијом) фарисеја је у томе што је он заиста био побожан, што је давао „десетак од свега“, итд., али што због свог осуђивања, чак и поред толике побожности, није нашао покриће код Бога. Ако бисмо се сада осврнули на оно трење међу апостолима око вере и дела, ипак би изгледа победио онај апостол који је заговарао дела. Није био савршен не само зато што није имао благодат, која отклања сваки недостатак, него што једноставно није имао љубави. Данас је невоља већа јер и поред примљене благодати показујемо се горим од фарисеја. Онај који воли гледа да не упада са собом у конфликте када год треба да одмери и процени некога ко у већем злу лежи. Овде се сви саплићемо. Сви смо ту „праведне курве“. Хоћемо чист рачун са Богом, али морамо и својој проституцији мало да удовољимо. Да се вратим на питање. Правила нема. Може се бити озлоглашеним и унутар Цркве и ван цркве, као и већим верником изван цркве неголи у цркви. Проблем је у оку посматрача. Поглед је тај који уноси деобу. Нема потребе да се ствара вештачка дистанцираност у виду неке правичне побожности која не жели исти хлеб литургије са „шљамом“ да дели. Не заборавимо да је Христос јео и пио са највећим грешницима, али опет, не да би благословио нечије духовне и моралне туморе, него да би их спасио од њиховог начина постојања. Не каже ли Христос: „Заиста вам кажем да ће цариници и блуднице прије вас (правичних) ући у Царство …“. Ово је скандал који помера логику на већи ниво. А ту одсецања нема. Друго је питање како гледати на оне који заиста воле да живе изопачено, без обзира да ли су црквени или не, али неке судове препустимо Богу. Догматски став Цркве је да нису хришћани, колико год девијантни били, они који конститушу Тело Цркве већ Сам Бог. Само тако можемо разумети разлику између „савршенства хришћанства и несавршенства хришћана“ (Берђајев) а да не упадамо у неку шизофренију, маловерност и огорченост.

Да ли прави верник, онај искрени, који је у томе из срца, треба да отворено прича о својој вери јавно? Да ли треба да се хвали тиме и показује другима ко је и шта је?

„Уста говоре чега је срце пуно“. Ипак, нисам за пласирање неке театралне побожности. Лепо је ако неко сведочи Христа јер има потребу да подели радост своје вере. Друго је ако неко глорификује идеал вере само да би могао другима да пресуди. Ко год да стоји иза лица сведока, лице је оно што га открива какво је његово сведочење. Нису то само речи. Лако је елоквентан и у стварима богословским бити. Тешко је сведочити мир и радост у Духу Светоме. То лице не може сакрити.

  • Зашто се каже да треба да будемо богобојажљиви? Зашто треба да се плашимо од Бога када је то контрадикторно самом Богу? Када Бог не кажњава, када кажњавамо сами себе тиме што се од њега удаљујемо?

Разлика између страха Божијег и страха основаног и страха патолошког је очигледна. Једно је родитељски страх. Бојиш се да не изневериш љубав и поверење онога ко те воли. Страх Божији је почетак мудрости кажу свети оци. Ту нема простора за неке маније и богофобије. Бог не кажњава. Једнако воли добре и зле.
Основани страх је када ти је живот угрожен. Чак се и Христос плашио пред своје хапшење тражећи од Оца да га чаша стадања мимоиђе, али ипак слуша вољу Оца, неће по Својој вољи да помера „сценарио“ спасења на неки други начин иако има ту власт. Иде, дакле, против Себе иако Га прождире страх, или боље рећи, упркос страху, јер на дело полази али Га страх не напушта. Зато Га је после Анђео у Гетсиманском врту крепио.
Патолошки страх је последица неке психозе или јаке маште. Онда се непотребно Бог уплиће у неки фиктивни сценарио који нема реалног покрића. Ако је психоза – није наивно, јер човек може учинити неко зло; ако је машта – нека не гледа више хорор филмове.

  • Какав је став цркве по питању животиња, зар нису сва жива бића подједнако вредна? Зашто би живот пса био вреднији од свиње?  Да ли је злостављање животиња у реду, или их треба бранити, али како онда правити избор које ћемо јести а које убијати? Чуо сам причу када је неко од учених људи саветовао једну монахињу да моли пса за опроштај да би се са њим помирила. А пас је чувао свиње које су за јело. Да ли је требала да моли и свиње за опроштај што ће их појести? У неким културама људи одају пошту духу животиња што ће их убити да би се нахранили њиховим месом, што мислим да је веома важна ствар, јер ако намеравамо бити искрени према себи односно Богу, не можемо неке ствари одбацивати већ гледати им у очи. Или је поштеније стремити вегетеријанству?

У историји Цркве било је неких полемика на ту тему. Неки су, ако се не варам, замерали чак и св. Василију Великом што је жртвоприношења демонима од стране неких посматрао кроз „прехрањивања“ истих путем дима спаљених животиња. Критичари су му се заправо дискретно ругали, јер су сматрали да демони немају потребе за јелом (мада је он имао и друге испаде). Нисам нешто данас приметио неки став Цркве по том питању. Бојим се да Црква још учи прве кораке како треба да се воли човек а камоли животиња обзиром да на том тесту падамо већ вековима. Свети Јован Дамаскин је говори о томе да животиње имају душу, али не и личност. Постоји, дакле, нека селекција установљена Богом. Животиња није потцењена јер се ствара пре човека, док човек долази на крају као круна свега. Ако се држимо старозаветних предања и писане речи, Бог у почетку даје Адаму власт да свим животињама подари име, а касније, када је прародитељски грех уништио хармонију па се животиња окреће против човека али и звер против звери, видимо да се Бог није никада бунио за жртвоприношења (животињског порекла) осим ако је човек животињу користио само ритуално без жеље да реално коригује свој живот према мери своје вере. Има једно занимљиво место у старозаветној историји када се Бог љути на једног свештеника и његове синове јер су на олтар лоше делове спаљивали за Бога а боље делове узимали себи. Ту су и чувене старозаветне поделе на „чисте“ и „нечисте“ животиње“, односно, које треба јести а које не. У Христу су такве поделе превазиђене. И апостол на једном месту каже хришћанима да једу без испитавања све шта се постави пред њих (овај део потиче због многобожачког шкропљења крвљу посвећене идолима како би се разоткрили хришћани у време гоњења Цркве). Наравно да није злостављање животиња у реду. Поставља се питање где су границе злостављања, јер претња смрћу је за сваку животињу злостављање, али она нема морални параметар као човек да процени штету у којој се она сама налази. Али се ипак опире. Чак ни за њу није природно да умре. Вивисекција чак и у научне сврхе није посматрана једнодимензионално. Па ипак, увек су се животиње прве користиле када се тестирао неки медикамент који је тек требао да заживи на тржишту. И ту смо опет пред парадоксом, убијамо животиње због тестова са лековима а да ти лекови опет са друге стране помажу човечанству (на страну сада фармацеутска мафија, друга прича али не и наивна) или да бисмо једноставно имали ланац исхране. Имамо и кружни циклус: животиња једе рецимо траву, ми једемо животињу, када умиремо земља једе нас из које трава ниче за нову животињу – постоји узајамност, није све обесмишљено, али би било обесмишљено ако би том логиком сада сматрали да једемо своје претке. Реално, када човек гледа неке видео снимке како се свиње масовно омамљују гасом, или како се путем огромних машина скупља живина за клање, човек тада лако згади желудац. Заправо, није ту много укључен рацио. Мало ко од нас полази логиком да је месара заиста лешинарница. Када једемо гледамо да не мислимо о томе. Пред најездом великих реклама и билборда где се промовише добар хамбургер у маркетиншком сос-најлону – нико не полази логиком неког канибала када једе животињско месо. Причу коју помињете први пут чујем. Монаси колико знам не једу месо, тако да је прича вероватно фиктивна, али не значи да нема поуку. Не знам да ли сад треба ићи толико далеко са благодарењем оних које ћемо појести. Благодаримо Богу за сва добра. Па и за храну коју ћемо јести. Чини ми се да је Флоровски негде говорио о томе да очекује да ће свог пса затећи у есхатону. Постоје и друга сведочења неких аскета, али су говорили о биљном и животињском свету као незамисливом, јер се радило о врстама којих нема у садашњем екосистему. Савремени умови не искључују да ће сви, па и животиње васкрснути. То вероватно вуче порекло из оног апостолског исказа да „сва творевина очекује избављење од синова светлости“ (парафразирам). Загледате ли се мало пажљивије у очи неких животиња, заиста можете видети тугу. Као да и оне негде назиру да живот који живе није „судбина“ коју су хтели. Из такве перпективе мислим да прича о вегетаријанству није толико битна ако ће све животиње оживети. И где је ту на пример пост за онога ко живи као вегетаријанац? У чему онда он показује свој напор? Наравно, у димензији поста, није меродавно ни да си гурман ни вегетаријанац, јер је акценат на стицању посног карактера, на уподобљавању Христу и Христом, али тежина труда очигледно није код једног и другог иста. Наравно, ја не бих имао снаге убити ни човека, ни животињу, само указујем да је реч о нужном злу око којег не треба пуно драматизовати. Јер Христос је сигурно јео рибу, али није испитивао њен нервни систем бринући о томе да ли треба да живи као вегетаријанац или да уместо Јеванђеља сведочи и покреће активистичке скупове (веганизам) борећи се за права животиња.

 

 

 

  • Када ће обреди у Цркви престати да се наплаћују као роба у маркету?

Већ смо говорили о томе више пута. Уздуж и попреко. Од порекла “светог пореза” који датира од Мојсија преко симонија до савременог критичког осврта. Битно је направити разлику да није сваки поштени свештенички рад исто што и нека уцењивачка индулгенција. У суштини имамо два јеванђељска тумачења: 1) “Достојан је радник плате своје”; 2) “Бадава примисте, бадава и дајте!”. Овде сад треба направити хируршки захват у смислу проналажења заједничког решења а да нека похлепа не буде у првом кадру. Ако проблем посматрамо у ширем контексту, и погледамо колико смо сви робови банкарских и капиталистичких норми, можемо рећи да смо сви јадна бића осиромашена дуговима а чије се наводно достојанство мери само једним изборним гласом. Да смо ми та роба у маркету пред једним глобалним системом (а да своје осрамоћене позиције нисмо ни свесни!) који треба радикално срушити. Мислим да се ту, нажалост, Црква много не узрујава. Не знам да ли смем рећи, али помало ме плаши неки вид „аутистичког“ сведочења Царства Небеског без осврта на реално време и место где и како живимо. Ако човек данашњице ради као коњ цео дан да би једва преживео, где се њему тако дезоријентисаном и уморном још може наметати јарам неких постова , платних обреда и других предуслова за редовно причешће, када је он већ сломљен самим постојањем у таквом израбљивачком и робовласничком систему? Препоручујем документарни филм “Царево ново одело” (THE EMPEROR’S NEW CLOTHES са Rasel Brand-ом) који се бави опширније овом проблематиком.

  • Да ли Црква заиста жели да сведочи Бога или се сада све ради из материјалне користи?

Црква сведочи Бога на увек исти начин. Литургијом. Тај поредак се не мења. Бог је исти јуче, данас и сутра. Кроз све векове. Педесетница није угасила своје језике. Сви су позвани на свадбу Јагњетову. Н. Кавасила каже да Бог може и да не освешта принос због „неваљаства“ свештеника. То је баш провокативно. Али очигледно због народа трпи и такве свештенике, да не би одсецањем једних оштетио и друге. Чувајмо се само генерализација. Не можемо живети без материјалне користи, али није свака материјална корист исто што и компресовање махинација за свој џеп без нечијег надзора. Можда исту веру деле, али ако један свештеник греши, други не греши. Да се не би десило да неким наивним саблажњавањем дамо себи повода да откажемо властити удео у светотајинском животу Цркве. Онда смо ми на губитку.

  • Зашто мислимо да је данашња Црква сиромашна а упоредо са тим видимо данашње свештенике како се шетају са златним ланцима око врата?

Црква није сиромашна ни у даровима Духа Светога, ни у даровима економско-имовинским. Нешто не видех да сви свештеници возе “бесан ауто” и носе “кајле” око врата. Само није коректно да свештеници, али и друге владајуће корпорације које израбљују јефтину радну снагу, имајући плату изнад просека траже од верујућих високе износе. Не због неког морала, него једноставно – нема логике. И баш зато што нема логике – неумесност је тим већа.

  • Ако данас сматрамо веру као духовним испуњењем душе, зашто прибегавамо материјалним стварима ради те вере?

Зато што је човек двоприродно биће. Обухвата и земаљски и духовни начин постојања. Глупо је заговарати духовност која би ишла на штету материјалног, јер је човек неодвојив од своје материјалне природе. Управо је материјални аспекат бића, а не само духовни, призван у Васкрсење. Неће човек живети од ваздуха, већ и од речи Божије која из уста Његових излази али и од материјалних добара која је сам обрађивао и стекао. У неким селима још се задржао обичај да првину родова (или ко шта има) доносе у храм. Заговарати живот само по духовним мерилима, одвео би човека право у смрт. Не заборавимо, Христос је радио, јео, пио, спавао, па и страховао, плаћао порез. Није било нужно за Њега, али да би нама дао пример да не ропћемо.

  • Како замишљате Рај?

По неким светим оцима Рај је превазиђен Царством. Нису синоними. Христос не проповеда Рај већ Царство Небеско. Није реч о некој небеској држави па да се сада вртимо око неке теократије. Када се каже “Небески Јерусалим” то има шире значење. Други аутори говоре да Рај није био конкретна дестинација већ показатељ односа какав су прародитељи пре пада са Богом имали. Свети Јефрем Сирин је негде писао о Рају према својој визији правећи компарације са три слоја светлости око месечине и да неће сви бити настањени на истом нивоу. Поприлично мистично место за читање и анализу.

  • Ако живимо према строгим правилима Цркве, да ли то превазилази у фанатизам?

Многи канони који су изнедрени у рукама Цркве у прошлим вековима више нису на снази јер су се тицали конкретних проблема у то време. Данас су многе прилике другачије. Негде постоји усиљеност да се неки канон пошто-пото одржи на снази упркос нелогичним и бесмисленим импликацијама које из таквог избора произилазе. Данас црквена правила нису толико строга као што су некада била. Има задртих умова који измишљају неке предуслове за народ или због својих комплекса или због умишљености да верност неком канону аутоматски значи испуњавање воље Божије самим каноном. Ту је Бог деградиран у потпуности јер се лимитира самим каноном којем се даје већа власт, сила и ауторитет спрам самог Бога. Дакле, можемо рећи да увек постоји опасност од свесног или несвесног уласка у фанатизам и да су његове последице несносне како за “зилотски” опредељеног, тако и за оне који морају таквога по сваку цену да слушају. Наравно, може се бити фанатиком и само у својој режији, али ту канон није крив.

  • Како млађој популацији вратити веру?

Млади, као и стари, морају да помире своју веру са стварношћу вере која се изражава у Цркви. Није вера исто што и прекомерно приватно самопоуздање или бљесак неке сујеверне аутосугестије. Вера тражи акт. Учествовање. Партиципацију. Другог. Ако то није богослужбени живот Цркве, онда се опасно треба запитати у којој стварности вере млади уопште учествују ако се она покреће и зауставља само пред властитом монадом? Знате, у ранијим вековима ниси могао да се декларишеш као хришћанин ако то није подразумевало да си члан конкретне црквене заједнице. И као што данас ученици полажу рачуна због чега су били одсутни неким данима из школе, сваки хришћанин је морао да се јавља надлежном свештенику или епископу ако се само две или три недеље не би причешћивао или не би појављивао на Сабрању. Та пракса се изгубила. Људи не виде своју веру као ону која конституише цркву, него себе гледају са својом вером одвојеном од цркве. То је велики проблем. Данас су се негде неке вредности пореметиле, јер у неким храмовима ако покушаш да се често причешћујеш доводиш себе у незгодну позицију да те неко попреко гледа или отворено кињи. Дакле, неке дечије болести још нисмо превладали након 2000. година, јер нам је форма преча од суштине.

  • Да ли мислите да се вера изгубила?

Има нас разних. Нико није фиксирана стварност. Изјутра смо пуноверни, довече маловерни. Сутрадан исто или обратно. Мислим да се није изгубила али се улењила, формализовала, свела на све секундарно од Бога Тројичног. Када читате апофатичку теологију или развој литургијског богословља, веома је тешко након таквих сјајних увиђања пронаћи истоветан одјек у храмовима којима богослужбено присуствујете. Мене лично плаши инертност, сувопарност, обамрлост и пасивност која некако рутински прежива (жваће) ток богослужења као да је реч о цени кромпира на пијаци око које се два незаинтересована човека расправљају. Забрињава ме што не видим ту “тиху радост” на лицима присутних, јер од једне нездраво-формиране климе као да је прече концентрисати се на попис својих грехова од присуства Божијег. Када се полази у Цркву, на Литургију, треба имати свест да идемо у госте код Бога. Можда немамо “достојне” дарове, али сами себе приносимо. Заузврат, Он нас прославља самим тим што ми Њега прослављамо дарујући нам Духа колико можемо да примимо. Дарујући нам Христа као “главно јело”. На свакој Литургији тајна Педесетнице не престаје да изненађује изливањем нестворених енергија. Одатле треба да полазимо. И да када год не одемо на Литургију да имамо свест да смо управо ту стварност огњених језика пропустили. Да смо потценили Гостопримца.

  • Зашто Бог не створи још једну Земљу сличну нама?

Наша технологија и научна сазнања не могу да досегну до крајеуглова свемира. Застрашујуће је само сазнање колико галаксија има. Има доста теорија. Нису све уперене против Бога. Не требамо бити примитивни у покушају да нешто схватимо или саботирамо оне који желе да нешто ново науче. Неки аутори говоре да се свемир стално све више шири. Други спекулишу о пропасти света када се сунце буде неминовно приближило Земљи. Бог није створио свет да он нестане. “Пролази обличје овога света” каже Христос. Спекулативно је сада говорити да ли је реч о поништвању овог света или преображају овог света или доласку новог света. Не знамо да ли је Бог створио још неку цивилизацију. Писмо сведочи да поред нашег света постоји анђелски и демонски свет. Не требамо то изгубити из вида, јер је анђелски свет створен пре нашег и не знамо времена, ни порекло, ни садржај тог света. Упадамо у научну фантастику ако промишљамо о могућностима других цивилизација. Једноставно, не знамо, јер за Бога није немогуће да створи још трилион оваквих светова далеких и непознатих једни другима. Али, оно што је добро приметио др З. Јелисавчић, јесте што је само у овоме свету Бог постао Човек једном заувек а не у неком другом свету. Исти аутор указује да не постоји више светова, него да је један свет али више димензија. Овиме је обухватио и Земљу, и свемир и анђелски свет. То треба сагледавати.

  • Да ли православна Црква има неко своје “чистилиште” као што га има Католичка Црква?

Нема. Православна Црква експлицитно одбацује такво учење где се у неком „међусуду“ пре коначног Суда даје помиловање људима који су заволели свој грех. Ипак, постоји извесни дуализам. Православна Црква узима у обзир да молитвено заузимање за упокојене, чињење милостиње, итд. код упокојених ствара неки вид “растерећења”, а по неким сведочењима и “уношење светла”. Међутим, ако је то истина, не видим у чему је онда разлика између православног и римокатоличког тумачења, јер се по тој логици ствари упокојенима чини добро које они свакако осећају. Као да смо, дакле, пред Чистилиштем на оба фронта. А онда настаје нови парадокс: православна Црква је против супституције, односно, могућности да неко уместо нас окаје грехове, итд. Наравно, има логике јер је свако слободан и не може га нико спасити ако то неће, али се ипак намеће питање супституције будући да се на овај начин “чистилишта” оплемењују и чисте упокојени захваљујући онима који се за њих заузимају. Иста релација се односи и на живе. Када се молимо за некога међу нама, ко је болестан умом, телом, или једноставно јер му добро желимо, на који начин наша молитва делује на таквога? Да ли је то могућност „супституције“ која одговара Христовом распећу и за оне који Га неће? Али онда упадамо у оно оригеновско спасење свих. Или верујемо да ће Бог помоћу благодати наћи неки други начин (сакривен од нас и од онога за кога се молимо) како да допре до неразумне или болесне позиције другог?

  • Зашто људи праве зло другим људима када Бог све види?

Зато што немају свест да Бог види. Када би имали ту свест – не би греха имали. Ако су можда полусвесни, а орнији за зло, морају у себи да направе “сценографију” како би чинећи Бога слепим легализовали своје зло. Други се мора игнорисати, или свести на апсолутну периферију, да би човек у себи направио простор у којем може да учини зло. Пошто за већину Бог не постоји, или је неки „далеки“ Бог који не види, не чује, не говори, питање слепила или виђења Божијег и не долази пред знак одговорног питања. Зато неки мисле да им је све дозвољено. Зато мисле да могу чинити зло јер мисле да нема сведока.

  • Да ли Бог опрашта сваки грех?

Сваки. Само треба да верујемо. И да имамо свест где смо погрешили. Апостол разликује грехове на смрт од других грехова. Реално, можемо рећи да је сваки грех смртан, али ипак нема сваки исту тежину. Случајне и намерне грехове такође треба разликовати. Није исто грешити по знању и по незнању, као и по лукавој намери или искреној одбрани. Где су тек мотиви?! У Јеванђељу видимо да Христос каже да ће се сваки грех опростити осим хуле на Духа Светога. Овде као да Бог Син већу част чини Богу Духу, јер за Себе каже да ће се грех против Њега опростити али против Духа неће. Неки оци ово место тумаче да је производ његове реакције када су његова чудесна дела поредили са демонстрацијом демонских сила. Рецимо, српски народ воли да псује Бога, али његово псовање не долази од мржње према Богу већ од вулгарности или погане навике, и то није светогрђе (мада се мени увек дигне коса на глави када то чујем!). Морао би неко конкретним потезом да удари на Цркву, на место светиње, да бисмо данас могли да протумачимо на које светогрђе Богочовек мисли. Не знам колико је меродавно, али негде сам давно читао исповести неких покајаних сатаниста да су долазили у наше храмове на причешће, али га не би гутали него би га односили у своје јазбине на обесвећење. Умоболно! Али, ко год жели да обесвети Бога наликује човеку који жели каменом да погоди сунце. Бесмислено. Не може се Бог обесветити. Шта каже св. Ј. Златоусти: “Бог свагда пребива у Својој слави; нити Га славословље увеличава, нити Га хула умањује…”

  • Да ли треба свима опраштати, па да те сви посматрају као да могу опет да те повреде?

Када апостол Петар пита Христа колико пута треба праштати, Христос му одговора метафизичком математиком: бескрајно. Таблица множења, као и праштања, се нема где зауставити. Ипак, Христос нигде не говори да будемо наивни, да стварамо од себе позицију поданика и жртве са којом сваком “брише патос”. Треба “показати зубе”. “Будите мудри као змије а безазлени као голубови!”, каже Христос. Змија персонификује зло, а голуб добро. Не одбацује змију. У чему је поента? Да ли треба “седети на две столице”? Не. Него да знамо шта је зло, да препознајемо врхунац његовог зачињања ако треба, али да се не поистовећујемо са њим. Голуб је наивчина. Лако га је ухватити. А Бог не жели да смо наивни. За ђавола не каже да му се окрене други образ, него да му се супротставимо и да ће он отићи. Ипак, свако време и неке прилике нису исте. Треба промишљати. Није паметно бунити се увек по сваку цену ако имамо увид да могу због наше побуне и недужни страдати. Праштање је увек мач са две оштрице. Увек се излажемо рањивости и отвореним ударцима. Други може више пута изиграти наше поверење. Све зависи какав си човек. Ако верујеш да ће се други ипак једном уразумити, колико год те пута повредио, дај му шансу. Али, мислим да ово није свима дато. Негде и сујета узима данак. Неко неће да трпи ни најмање дајући себи алиби кроз Христово противљење, али то може бити демонског карактера. Што би рекао Шекспир: “И ђаво може да користи Библију за своје потребе!”. А када смо код препознавања зла другог, треба разлучити да није свако препознавање зла исто што и поистовећивање са њим. Зато се може рећи да можемо знати у чему други греши а да немамо његово искуство у себи по којем бисмо мерили. Када је Адам погрешио, Бог рече: “Сада је човек као један од нас, зна шта је добро а шта зло!”. Поставља се питање како Бог уопште зна шта је зло ако у Њему постоји само Добро? Јер га нема у себи. И први човек би дошао до тог сазнања, као што ми данас не морамо да узмемо дрогу коју нам нуде јер по последицама на другима видимо разарајућ ефекат, али је насео на подвалу змије па је познао зло – у својој природи.

  • Како Бог може да испрати живот сваког човека када су сви животи другачији и толико милијарди људи под овим небом живи?

Бог није Бог појединачних случајева па да сад попут “супермена” жури кроз простор и време да би дотрчао до једног а јадиковао што није стигао на време до другог. Бог је изнад времена и простора. Све нас посматра сабране на једном броју, тј. на једном месту, ако се тако може рећи. Било да је реч о простору, или ониме што називамо прошлост, садашњост и будућност. Најпре, догматски став је да нас Бог види само кроз Цркву јер се сама Црква поистовећује са Богом Сином. Бог је свудаприсутан, али опет тако да се Његово постојање не поистовећује са формама овог света него чува своју трансендентност различитом од света (не можемо, дакле рећи, да се Бог налази у столици на којој седимо, у ваздуху који удишемо, итд). По Христовом васкрсењу видимо да се многима јављао истог дана на различитим местима која су била изузетно удаљена једна од других. Није се „телепортовао“, нити користио неки “супер-авион”, једноставно се Његово материјално тело ослободило последица смртности самим временом и простором. Морамо да пазимо да Га не сецирамо као дистанцираног. Не мора Он да пређе милионе светлосних година да би дошао до нас. Он не путује. Не чека аутобус којег нема по цео сат, па кад дође још не може у њега ни да уђе. Ако рецимо сунце прожима цео свет а да оно само није стопљено са светом, можемо рећи да је оно и даље изван наше сфере јер не припада нашем свету. Међутим, ако су сунчеве енергије доступне свима, не можемо рећи да не познајемо сунце. Слично је и са Богом. Његова суштина остаје ван нашег досега, али Његове енергије се очитавају на нама. Није дистанциран иако није од овога света. Међутим, док је сунце још створено и ипак има неки мали временски лимит којим продире у наш свет док га обасјава, Бог је нестворен и не зависи ни од каквог временског или просторног ултиматума да не би могао да испрати све наше животе. Пред Њим је прошлост, садашњост и будућност свих нас на једном месту а камоли да не будемо сви појединачно. Неко од великих умова је рекао да нас Бог не види какви смо сада него какви ћемо тек бити. Ово треба сагледавати.

  • Да ли је испирање мозга говорити деци од малих ногу о вери и крстити их, иако они то нису одлучили и ту нема слободе док је поента живота да сваки човек има слободу?

Како старим примећујем да нико није слободан. Негде се тај појам сувише идеализовао, глорификовао готово на ниво неког божанства. То би донекле имало логике за хришћанску позицију када би човек схватио да своју слободу може остварити једино у загрљају Божијем. Проблем је са људима који не воле и који од тог загрљаја стварају себи гушење. Људи хоће слободу од другог човека, слободу од пореза, слободу од променљивих расположења, итд. Мало ко полази од слободе од смрти. Мало ко полази од тога како се Бог осећа него свако себе постулира угроженим пред неким замишљеним диктатором. Не би ли се свако од нас лоше осећао ако би увидео да нас поштује неко ко нас уопште не воли? Тако се Бог осећа. Да ли сада има индоктринације? Када се разјасни овај проблем слободе, онда мислим да расправа о неком насиљу над слободом деце постаје излишна. Ипак, девијација има, јер не могу се деца форсирати неким својим подвижништвом за меру која није њихова. Некима је тако огадила вера и Црква од малих ногу. Децу треба крстити и васпитавати (не и малтретирати) у духу Јеванђеља. Предајем десет година верску наставу. Нисам навијач неког трења, нити гледам ко је ко, али је више него очигледно колико су деца на верској настави сталоженија, смиренија, осмишљенија. Наравно, то није мерило да ће бити добри хришћани. Све је у игри. Само наглашавам да је веома важно поставити добар темељ.

  • Ако људи у Вечни Живот улазе својом смрћу, зашто Бог пушта да људи проживљавају толику патњу у физичком стању живота? Неки људи немају лепе тренутке у животу а Бог их пушта да пате и Бог то назива слободом?

Није свака трегедија од Бога. Бог је Спаситељ, али Га ми доживљавамо као спаситеља од проблема са којима се сусрећемо. Где ће се онда наша слобода и одговорност, а најпре зрелост, пројавити? Најлакше је рећи да је Бог крив што се ми кољемо између себе. Као када би неко мене или вас оптужио да смо криви што су се неки непознати људи омрзли међу собом а ми ни не познајемо те људе. Опет, дакле, недостаје теоцентрична позиција, јер не полазимо од тога како се можда Бог осећа а како га ми према својим фаличностима перципирамо и деградирамо. Имамо, ипак, један парадокс: страдања нису од Бога али их Бог може окренути у нашу корист. Јер ако смо неспособни да кренемо за Њим у време мира, здравља и радости, онда имамо могућност да пустимо корење у Њега у време немира, болести и жалости. Слобода је добила некако револуционаран контекст за “бољи свет” у којем Бога неће бити. За хришћанско становиште, слобода се поистовећује са уподобљавањем (усличњавањем нарави Христовој која је само Царство) и узрастањем у лепоти смислених дарова Духа Светога. То је могуће у овоме свету а не тамо неком духовном и фиктивном који нема додира са овим светом. Ко се помири са Богом, помириће се и са собом. Тако ступа нова слобода на снагу да се изрази. Онда се у човеку отвара оно апостолско искуство да му је све дозвољено али да му све није на корист, као и оно друго да су страдања садашњег века ништавна спрам славе која ће нам се јавити. У једном псалму постоји леп стих: “А када Тебе имам, онда ништа друго не желим!”. Треба, дакле, феноменологију слободе посматрати у ширем контексту.

  • Мозак од човека чини какав ће њему поглед на живот бити. Зашто би Бог допустио да неко живи у паклу?

Стара изрека каже: “Мислим, дакле, постојим!”, а хришћанска би рекла: “Верујем, дакле, јесам!”, јер није мозак мерило постојања већ Онај који даје постојање. Не може мозак да буде критеријум шта је реално а шта није. Потребан је неко Други. Ко нас посматра из птичије перспективе, али који нас једнако доживљава и из оне најинтимније – унутрашње. Јер није Бог само горе, него је и доле. Старац Тадеј није погрешио са оним: “Какве су ти мисли – такав ти је живот!”. Старац Силуан је отишао много даље јер је очигледно био свестан да хаос нашег умног живота није у нашој власти, па је зато рекао: “Држи ум свој у паклу и не очајавај!”. Жао ми је што се фамозни пакао узима тако злурадо и једнострано. Испада да Сам Бог навија да му свако створење заврши на таквом месту. Јадна нека теологија и мизеран неки Бог. То није мој Бог. Спасеном – сви су спасени, осуђеном – сви су криви.

  • Да ли света тајна крштења може да се врши без свештеника али са крштеним лицем?

Не требамо се играти свештеника. Свако има свој дар и службу. Ниједна света Тајна се не одвија без свештеника. Ипак, ни свештеници не треба да се играју монопола. Свети Игњатије Богоносац је давно писао о томе колико је битно да постоји узајамност како се ствари не би отеле контроли. Тако да нити свештеник и епископ могу без народа, нити народ без свештеника и епископа. Међутим, важно је нагласити, поред веома битних ствари о којима је писао сјајни Н. Афанасјев говорећи о народу као “царском свештенству”, да Црква ипак дозвољава “ванредне околности”. У ванредним околностима, ако је неко на самрти а свештеника у близини нема, Црква дозвољава да крштено лице макар и не било свештеник може да крсти. То само показује да нисмо без благодати. Ово нас ипак треба чувати од имитације црквене стварности. Али је диван парадокс да деловање Духа не зависи од форми које је сама Црква на челу са Оцима установила. Слична антиномија постоји и на међудогматском нивоу. Православна Црква одриче католицима благодат, али у ванредним околностима дозвољава причешће код њих ако нема православне цркве у близини. Намеће се логично питање: како се одриче валидност светих Тајни код католика а онда се признаје легитимност. То онда показује да католици имају благодат ако је она одједном дејствена у ванредним околностима. Ако се пак признаје валидност неких светих Тајни којима треба “допуна”, може ли се уопште говорити о “окрњеној” благодати коју сад треба “појачати” православном верификацијом? Не мислим да се олако поигравам са оваквим стварима, само указујем да постоје нијансе набијених парадоксима. В. Лоски се поприлично потрудио да католицима објасни нашу позицију и ја не намеравам да је оспорим.

  • Зашто се старозаветни и новозаветни Бог разликују?

Не разликују се. Али људске интерпретације и доживљаји Га другачије приказују. Сваком ко је макар једном прочитао целу Библију, биће више него јасно колико је у старозаветној историји тешко наћи од толико крви Бога уопште, а камоли Бога којег Христос у новозаветној открива. У С. З. видимо Бога као осветника, као љубоморног, као онога ко убија првенце египатске, итд. Таква слика о Богу не одговара пожртвованом карактеру Бога откривеног Христом и Ономе Кога Сам Христос сведочи у Н. З.

  • Шта ће бити са људима других религија који не прихватају Христа?

У пророчком опису Суда који даје Христос унапред, не видимо да ће се Суд одвијати по мерилима на којима инсистира догматска (непроменљива) и канонска (променљива) мисао. То наравно не значи да су се свети оци узалуд трудили. На Суду неће критеријум бити да ли је неко постио, да ли је био крштен, да ли се причешћивао, итд. већ да ли је као човек био ту за другог човека. Овде није нека сирова моралистика епицентар већ љубав. Ако се држимо тога, онда ће добри Бог судити свету не чак ни по томе да ли су веровали у Њега (што само показује колико је узвишена његова скромност иако по власти има то право да тражи признање али га не користи) него по томе колико смо волели једни друге и излазили у помоћ једни другима. У историји имамо примере да су припадници других религија долази под кивот код наших светитеља за помоћ, и без обзира на верску различитост али због јаке вере, добијали су помоћ и заузимање. То само показује да наш Бог не зависи од граница која чак и сами свети форсирају границама Цркве. Јер, они који су добијали помоћ нису постајали хришћани али то не значи да су одлазили незахвални. Од десет губаваца само се један вратио да захвали Христу. Пазимо како меримо. Христос није условљавао људе да му приступе по томе у ког Бога верују али је стављао до знања којег Бога сведочи.

  • Зашто неке иконе или манастири имају већу благодат или исцељења од других?

Зато што ми наивно мислимо да дестинција одређује силу наше вере. Не знам да ли смем да укажем на извесни фетишизам икона, али заиста мислим да има нечег неприродног у понашању неких који од реликвија стварају кућне антикварнице. Можемо да одемо у прву Цркву која је удаљена 5-10 минута од дома где живимо и да у њој добијемо исто исцељење које мислимо да бисмо добили само у Острогу или Јерусалиму, или код неког “специјалног” духовника у неком забаченом манастиру. Не постоји једна икона која је светија од друге, или манастир који је светији од другог. У свима исти Дух Свети делује. Свуда је иста Тројица присутна. Ми смо они који сецирају ствари, људе, односе, светиње на фрагменте па онда једно апсолутизујемо а друго одстрањујемо. Не искључујем да постоји могућност да се са неког нечистог места Бог повуче због недоличног понашања неке комуне, али нико од нас нема увид у Божије кретање. Ако је, дакле, на једној икони Богородица, ко од светих, или Сам Христос, исти лик се на тој икони љуби. Не може један лик Богородице бити мањељубећи од друге иконе Богородице када Она на истој икони одсијава исту стварност. Или, можемо да узмемо и други пример: неко има кући скупоцену и освештену икону на зиду коју ни не погледа, пред којом се ни не помоли, а други има икону на тврдом и безвредном листу папира, неосвештану, али се пред њом моли и у њу гледа. Ко је ближи Богу?

  • Како доживети Бога?

Не постоји рецепт. Али верујем да свако ко искрено и без лукавости тражи, најпре постојано, да ће наћи оно што тражи. Читајмо Јеванђеље. Ако је један судија изашао да услиши молбу једне жене коју није волео али јој је изашао у сусрет јер је била досадна, зар ће Бог остати равнодушан? Сумњам. Битно је да када човек доживи благодат (не, дакле, путем неке мистичне искључивости за свет већ мистичним проналаском Бога Литургије) да почне да искусно и мудро нивелише сав унутрашњи саобраћај према мери Духа која му се дала.

  • Да ли Бог кажњава?

Пуно аутора, што библијских, што отачких, је говорило о кажњавању. Само су неки наглашавали разлику између педагошке казне и казне саме по себи јер се ето Богу тако може. Не знам. Правио сам тест на себи, и за све ове године нисам могао ниједном да идентификујем да ме је Бог било кад казнио када сам жалостио Његову свету љубав. Верујем да не кажњава, али не желим да пркосим онима који су другачије сведочили пре мене да не бих стварао неред у Цркви. Поред антропоморфних примера Бога-осветника-за-сваку-ситницу у Старом Завету, држим се старозаветног модела да када Бог кажњава Он “предаде другог у покварен ум”, односно, дозвољава да погреши а Он се повлачи. Наравно, не треба кушати Бога. Али није ту реч о зазору, јер када видиш да се Он и даље за тебе разапиње, онда се не храниш неком богофобијом адамовског скривања или каиновске расправе, него гледаш да се ради љубави Његове опет вратиш у нормалу и царско достојанство баш какво затичемо у најлепшој од свих јеванђељских прича о блудном сину. Његова љубав у теби кроји светлог човека, а онда се укида страх и тама.

  • Да ли се концепт првобитне Цркве изгубио временом? На пример, политизацијом и мешањем ове институције у државне послове?

Црква као Тело Христово је увек актуелно и постојано на исти начин. Треба разликовати Цркву као богослужбено Тело од цркве као институционалног тела. Прво је до Бога и човека, друго углавном само до човека. Морало је проћи доста векова да би се дошло до осмишљавања разноразних типика Литургије. Концепт је, дакле, исти јер је исти Бог Тројични који се Сабору верних одазива, али времена и прилике у којима Црква делује и служи – није исти. Што се тиче политике и политиканства, не знам на који начин у данашње време Црква може утицати на политички естаблишмент осим јавним мишљењем. Нажалост, чак и то обично мишљење се не узима сувише за озбиљно, јер га углавном ни нема. Велики је проблем ако један владика Атанасије Јевтић наступи оштро против одређених политичких структура а не добије подршку других епископа. Треба да постоје различити ставови али нико не узима у обзир да се тако цепа мишљење народа које очекује неки образац, пример. Црква се не меша у политичке послове, али има одговорност да утиче на политичаре ако они једу своје становништво. Више пута рекох и поновићу: данас нам недостају пророци који изобличавају владајуће елите, али не само политичке већ и црквене. Али они се нису либили да због тога изгубе и главу.

  • Да ли Црква уопште сме да има идеологију, и ако има да ли се може сматрати као претећа за стабилност друштва?

Цркви је једина идеологија Христос. Све остало може бити “муљање испод жита” и не мора да буде. Црква није претећа по стабилност друштва јер су плодови богопознања драгоцени за стабилност сваког друштва. Наравно, без претензија да стварамо неко Царство од овога света макар то било и Царством које није од овога света. Проблем је у оку посматрача. У друштву. Шта је то што друштво очекује? Јер пред утопијом својих жеља и глади за вулгарним материјализмом (што не значи да је материја потцењена као таква) људи на Цркву гледају као на неку конзервативну институцију разних баба-обичаја. Можда наш народ нема ништа против Цркве, али је евидентно да њоме ни не мери, нити уобличава свој садашњи век постојања. Инертност овога света тражи одстрањивање свега што на људско, боголико, и одговорно личи.

  • Како појединце који заиста желе да нађу пут до Бога заштитити од вере као средства. Овим “средством” се служе политички демагози како би оправдали своје циљеве и стекли у народу “божанско право”?

Свако полази од себе. Тако се чисти дом. Не може комшија да га чисти какав год да је комшија јер он не живи у мом дому. Вера није средство. Чак ни на аскетским теразијама. Велики Д. Станилое је дивно писао о вери као синониму самог Христа. Њега треба читати. Ако неко користи веру као платформу да би себи обезбедио “добар глас” у народу или позицију на власти, узалуд таква вера – неће се одржати. Народ је наиван. Гладан је месија након сваког мандата претходно изгласаног. Зачарано коло. Некад је бар било опозиције, сада ни тога нема. А једино Христа као Месију одбацују. Изгледа да Христос има јаку конкуренцију када нема довољан број гласова. Може се неко играти богова, како у политичком тако и у црквеном свету, али све има своју цену. Божанско право зна се Коме припада. Људи умишљају да су несмењиви и изједначавају се са влашћу која им је дата, док своје личне ставове озакоњују да би постали општеобавезни за све. Ко, дакле, жели да нађе пут до Бога, нека почне од себе. Ако жели пречицом – Литургија није далеко.

  • Да ли је вера постала затрована силним догмама, сектама, правилима, политизацијом и инструментализацијом?

Јесте се инфицирала, посветовњачила, али док је Христос са Црквом, има времена и за ампутацију.

  • Да ли СПЦ уопште сме да дозволи толеранцију штеточина на њеном врху? Тиме уништава своју репутацију.

Зависи о којим штеточинама говоримо, јер неко не перципира себе као штеточину већ као некога ко доприноси бољитку државе или цркве. У таквој поставци ствари, репутација се и не доводи у питање. Нисам за револуцију, јер ће онда крв пасти; нисам ни за пасивност јер се тако ништа не решава; нисам ни за правосуђе ако годинама чекамо на пресуде или ликујемо над погибијом другог. Данас су се ствари поприлично усложиле. Кукољ и пшеница расту заједно али тако да ако посечете једног сечете и другог. Домино ефекат? Можда. Ако извучете једну – оборићете све. Хоћу да кажем да нема ниједног без недостатка. Зато сам ја као ја (не саветујем подражавање мог примера) одустао од гоњења било кога. “Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века”. Господар од жетве ће ишчупати коров а пшеницу ставити где доликује. Тако да се више неће бркати ко на кога личи и ко род доноси а ко не. Можда неко у овоме види пасивност, обамрлост, ја видим ослањање на живог Бога историјског и есхатолошког. Коме Бог није довољан – нека нађе себи арену. Пустимо коров нека расте – сам ће себе угушити.