Category: Један замишљени интервју


  • Да ли људи требају да верују у Бога?

Зависи шта очекујемо од Бога. Како га пројектујемо и компресујемо у своје перцепције и жеље. Одатле креће или лудило или аутентично откровење. Већина људи полази од Бога као бунара жеља, па када виде да им се жеље не остварују одвраћају се од своје вере. Мало незрело. Сваком човеку је потребна нада као базични регулатор свих кретања да би некако преживео. Вера ту не може да буде вишак. Осим код оних који и од ње стварају платформу да на другима лече своје психозе и комплексе. Али, реално, Бог нема ништа са тим.

  • Шта заправо неку особу чини “светом”?

Понављам се. Не постоји неки рецепт. Бог није машина. Вера није банкомат. Благодат није шалтерски службеник у похлепној банци која чека на добру камату. Човека чини светим једино присуство Божије. Зато је задатак сваког хришћанина да ради на властитом уподобљавању (усличњавању) према мери светости Христове. Светост, дакле, не исходи из неке људске супериорности помоћу које је човек дисциплиновао своје нагоне или усавршио рационалне операције, него једино као могућност односа да љуби и буде љубљен. Са битном разликом да само Божији пољубац оставља траг светости. Тек из таквог угла можемо говорити о стеченој “светости” коју предајемо другима. Светост се, дакле, не исцрпљује у категоријама нечијих мошти, чињења чудеса, великих моралних дела, званичне канонизације или увршћивања у фамозни црквени календар. Не постоји светост као једном заувек стечени капитал. Довољно је радити на личном узрасту у Духу Светоме. А наш Бог није много захтеван. Довољна му је наша љубав и Он на њу неће остати равнодушан. Отуда је благодат бесплатна и зато Писмо каже да Бог не гледа ко је ко.

  • Људи чине добре и лоше ствари у животу, и свака особа би требало да контролише своје акције, али зашто над нама беснило некада превлада?

Не само беснило. Ту су и друге страсти које се у човеку непрестано смењују. Зато што смо слаба бића. Зато што негде подмукло тражимо онај угао кретања где бисмо били невидљиви за сведоке а где бисмо у тајности могли неометано да учинимо неко, ма и најмање, зло. Доста људи се позива на неку праведност у својим реакцијима, али много чешће тражи верификацију свог промашаја да би могли без гриже савести да наставе да бунтују и цепидлаче. Нема контроле јер не владамо довољно над собом. Значи да се нисмо усавршили у својој слободи. Савршена слобода не мора да брине о разлици између добра и зла, јер својом добротом све поравњава пред собом као добро. То пак не значи да је слепа за зло и да оправдава зло. Наши параметри нису такви као Божији. Још смо подвојени и разједињени јер смо још заробљени границама смртне природе. Морамо непрестано да бдимо над својим унутрашњим човеком да се не би десило изненада чак и по нас да из нас нека лавина зла крене у много већим обиму него што смо хтели.

  • Да ли нас афективне реакције чине лошим људима или је то нека врста греха?

Грех је сваки пропуштени моменат Божијег присуства. Наравно, без неке сурове моралистике на релацији Бога као немилосрдног судије и човека као патолошки окривљено биће. Није свака афективност мерило неког зла. Неко може бити афективан и у добрим стварима па да тек накнадно освести шта је урадио. Човек је инстиктиван у добру или злу само онолико колико је учинио себе подложнијим једној од те две стварности да му буду ближе.

  • Чим се родимо ми почнемо да старимо и полако умиремо. Тако да је то смрт. Зашто ми то онда зовемо животом?

Сада сте на прагу хришћанске теологије. Јесте, хришћанско становиште не полази од смрти на крају живота него од тренутка рађања. Свакога дана умиремо али то не примећујемо јер наша смрт иде постепено, те онда умишљамо због килавог протока времена да никада, или барем не скоро, нећемо умрети. Ту су и други фактори који могу радикално пресећи један живот. Зашто га зовемо животом? Зато што за други не знамо. Не маримо за нови живот у Христу који се обликује од тачке поистовећења са смрћу и васкрсењем Христовим. А ко је ко у Христу, не каже ли Писмо да је нова твар? Ту је можда тачка пресека са другим смртима. Једни умиру јер у томе виде сву фаталност постојања, а хришћани су већ умрли те сада ишчекују Други Христов долазак и васкрсење. Велики је знак питања колико су и хришћани тога свесни – да гледају на себе као на већ умрлог.

  • Да ли добро или зло може да превлада код свакога од нас или то зависи од нашег животног искуства?

Искуство је једини проверени учитељ живота, са акцентом да не треба бити резервисан на примање искуства другог, али нема гаранција да смо од неког зла аутоматски осигурани. Може да превлада и једно и друго у зависности чему и у ком моменту човек даје предност. А онда, зна се, долазе и последице.

  • Да ли је са разумне стране уопште паметно веровати у митове?

Зависи шта подразумевате под митом. Мит и митологија није исто. На Христа се може гледати као на реалну легенду од чијих прича се може живети, али то не значи да Га можемо поистоветити са другим фиктивним боговима на начин легенде као да Он никада није имао реално постојање. Ако Бога спуштамо само на неки ниво празног мита, или митологије каква је била позната у многобожачком свету, наравно да ћемо се разболети од паганизма. Тема је велика, па препоручујем да прочитате дело од Богољуба Шијаковића: „Mythos, physis, psyche“.

  • Ако је Бог “добар” као што многи кажу, зашто би онда пустио да његова деца пате? То онда значи да Он и није тако добар?

Ако вас родитељ пусти да погрешите иако вас је пре тога хиљаду пута упозорио на последице – чији је то грех? Ваш или родитељски? Очигледно вас је после толико упорности пустио да се сами уверите какав је укус убраног плода када већ савет не примате. Са друге стране, проблем се усложњава када је у питању неправда која се над неким недужним чини. А шта ако се чини само да би се испитала наша позиција? Да ли ћемо помоћи некоме или остати равнодушни? Бог је добар независно од перспективе добра и зла у свету. Не каже ли Златоусти да Бога ниједна хвала не може узвисити, нити једна хула понизити?

  • Ако верујеш у Бога, да ли је неопходно да га волиш?

Мало је бесмислено раздвајање вере од љубави. Онај ко воли не поставља овако проблем осим ако вештачки тражи прибежиште да може негде удаљити и оно мало присуства Божијег. Када ви волите некога не тражите дистанцу од тог некога. Тада вам ни вера није потребна јер знате да је ту. Шта ће вам вера ако љубави немате? Шта ће Богу ваша вера? Мени не би импоновало да неко верује у мене а не жели да ме види, ни воли. Запитајте се, како бисте се ви осећали? Одстранити од Бога љубав а признати Га за врховног ауторитета, значило би да Бог није Бог јер је љубав него јер је император. То није хришћанско учење.

  • Да ли је бескорисно надати се да Бог може да нас чује?

Ниједна нада није бескорисна. А имајте мало вере – Бог није глув. Можда само чека погоднији тренутак када ће одговорити на ваше прозбе ако су оне саме уопште за ваше добро. Рецимо, сигурно је да ћете ви игнорисати нечије жеље које од вас очекују да посредујете као актер неке злорадње или неке интервенције за коју прогнозирате да није за добро онога који од вас то тражи? Онда разумите “пасивност” Божију. Јер се њему не жури да помогне тамо где нема воље његове.

  • У којој мери можемо користити стране (нехришћанске) изворе да нас они не би саблазнили, односно, учинили да скренемо са правог пута за сопствени раст?

Ко је злурад по природи своје инертности – такав ће живети за сваку саблазан не би ли како нашао оправдање за своје девијације. Став Цркве је ту мало једносмеран, али опет само због бриге да ко не залута у неке секташке и произвољне манифестације. За онога ко ради на себи и ко проверава своје мисли Светим Писмом и богослужбеним искуством Цркве, ко најпре ради на свом смирењу (не мисли високо о себи) и не верује свим својим мислима – неће бити опасности од застрањивања. Дакле, чисто срце може да користи све изворе, јер неће у њима тражити повод да развија у себи таму већ да развејава светлост. Погледајте монашки естаблишмент данас? Више проводе времена на интернету неголи у келији. А на интернету има доста повода за саблазан. Значи да од нас зависи које садржаје бирамо, или ако изаберемо и оне скандалозне – на који начин ћемо их интерпретирати.

  • Да ли мистицизам и рационално размишљање могу ићи једно уз друго или је неопходно да се међусобно поништавају?

Огромна тема. Ендрју Лаут је уложио атомски напор да напише своје дело: „Извори хришћанског мистичког предања“. Обавезна препорука за читање. Нема потребе за трењем. Владика Николај Велимировић је покушао да појасни мистицизам кроз аспекат персоналне узрочности самога Бога. За мене је он велики мислилац али није успео да одбрани овај појам теологијом пред неким научним круговима (који на мистицизам, по њему, гледају као на скуп сујеверја) колико је и сам не знајући успео да га одбрани у неким својим књижевним делима. Цитираћу Лаута, обратите пажњу на редове, а ви се потрудите да код њега загребете мало даље: “ Мистицизам није религиозни феномен својствен хришћанству, и разматра се да ли је он уопште битан за хришћанство. Али он може да се окарактерише као потрага за непосредним односом са Богом и као искуство тог односа. Мистик није задовољан тиме да зна нешто о Богу, он жуди за заједницом са Богом. Заједница са Богом може да значи више различитих ствари, од буквалног поистовећивања, где мистик губи сваку свест о себи и апсорбован је у Бога, до заједнице која се окуша као испуњење (савршавање) љубави, у којој онај који воли и онај који је вољен остају веома свесни и себе и другог. Потрага за Богом и невољност да се са било чиме мањим од Њега буде задовољно, потрага за непосредним односом са оним за чиме душа чезне: то би изгледа била суштина мистицизма“.

  • Да ли човек икако може судити Богу? Чини се као да је Бог по питању морала непобедив.

Према веку садашњице човек се махом буди изјутра и леже увече као судија свима. Бог је заборављен од толиких парница под небом. Евентуално га неко опсује. Хипотетички, човек може судити Богу само за то што не суди свету. Али, по мом мишљењу, то је залетање. Бог је изнад морала. Непобедив је у сваком смислу. А опет, погледајте љубав Исуса Христа, учинио је себе намерно победивим дозволивши да се са њим учини најгоре. Ту се Бог одрекао своје силе да бисмо се ми осилили његовим устајањем из мртвих. Човек је дакле већ судио Богу пре више од 2000 година, а Бог је на крсту разапео сваки морал да би сваки човек нашао покриће од својих недостатака.

  • Да ли је сумња позитивна или негативна ствар када је вера у питању?

Волим да кажем: “Сумњам, дакле, постојим!”. Морам да будем субјективан. Мене су моје сумње довеле до Бога. Можда је проблем мотив, наличје душе. Чему је човек подложнији, пријемчивији. Банално речено, неко никада није видео Бога па је победио све своје сумње, а опет неки су Га гледали лицем ка лицу, па опет никакве славе, ни лепоте не нађоше на њему. Сумње су им остале. Нису ли апостоли чак и након васкрсења Христовог првобитно имали сумње међу собом? Ми смо подвојена бића. Неки аутори чак и самосвест именују поводом личног дуализма. Можда нису толике сумње упрте чак ни против Бога колико сумње у личне вредности. Поражавајуће је да Бог има веће мишљење о нама него ми о себи. То значи да ни себе не поштујемо довољно. Ко зна, да не сумњамо толико у себе, можда не би сумњали ни у Бога.

  • Да ли можемо рећи да је Бог зао због тога што је створио оне које чине зло – са сазнањем унапред да ће то зло радити?

А шта ако се Бог одрекао свог свезнања од дана када је створио свет? Није ли слободан од своје предвидљивости? Ако је Он лимитиран властитим божанственим силама – онда је најтрагичније биће у универзуму. Можемо само да спекулишемо да је знао, али његова мерила нису исто што и наша мерила. За нас је, на пример, нехумано да се учини један геноцид. Колико их је само било од постања света до данас? А бибилијски речено, Бог је експлицитно против било каквог проливања крви. Па ипак, Бог ствара свет, јер не само што ће видети оне добре унапред које зли неће угушити, него ако себе назива и омегом а не само алфом, онда је евидентно да нас не посматра из неке фрагментарне приче, него из вечности о којој не знамо ништа а по којој, логиком вере, опет кажемо да нас Он све види као своју жељу – као васкрсле. Можемо и другачије да поставимо проблем. Рецимо, линијом поређења, да једна мајка носи близанце. Зна да ће једно бити добро а друго зло. Не сме да убије једно у стомаку да тим чином не би убило и оно недужно. Родиће обоје. И неће се јер је мајка одвратити ни од оног злог. И њему ће дати исту љубав као доброме. Али, и ово поређење није довољно да изрази суштину проблема, јер реално нико се не рађа зао на овом свету. Може само да постане оно што изабере као трајни носилац свог бића. Мајка са тим нема ништа. Учинила је све што до ње стоји. Тако је и са Богом.

 

 

Advertisements
  • Да ли су животиње грешне колико и људи?

Не, животиње немају морални компас као људи да би имали осећање одговорности. Могу бити предатори без оптерећења о некој савести као код људи. Мада гледајући свет животиња, ствар није нимало наивна како то оци воле једнострано да одбаце у стилу да животиња нема разум, ни слободу, ни личност, итд. Животиње итекако брину ако је свет њихових младунаца угрожен. Скоро сам гледао снимак како „брачни пар“ слонова спасавају своје младунче од дављења. Ако су толико бесловесни, зашто уопште онда поступају по том неком инстикту, који постоји и код људи, када имају право према законима своје анималности да буду потпуно равнодушни? Имамо и оне парадоксе да једна дивља врста спасава другу врсту од своје врсте. Шта је тера на то? Наука нема одговор на ово питање. По виђењима неких светитеља, као и оних који су својом љубављу али и благодаћу припитомљавали дивље врсте, они не демантују свет животиња. Говоре о неким другим врстама које не могу изразити. Чини ми се да је Флоровски говорио да очекује да види свог пса поред себе по свеопштем васкрсењу. Ако се држимо Библије, тамо нигде ништа не пише о односу првих људи и животиња. Постоји само усмено предање непознатог порекла које говори о томе да је Адам давао имена животињама. Име овде није синоним да рецимо лав буде лав, него да добије име које би одговарало логосу и функцији постојања саме животиње, које би било у складу са читавом физиономијом и сврхом.

 

  • Зашто ђаво искушава људе?

Да се ми не бисмо успавали превише. Мислим да је позиција ђавола пренаглашена у хришћанском свету. Погледајте само садржајем јефтине хорор филмове који могу имати одличну продукцију и добру глумачку екипу попут Ентони Хопкинса. Мишљења сам да ђаво приступа само јаким људима. Шта да ради тамо где влада сујета када ту за њега нема посла, ни задовољства. Када види да неко поприлично напредује, или да чак доприноси да се и други људи оплемењују његовим посредовањем, Бог дозвољава „ултимајт-фајт“. Често ту човек изгуби, јер је слаб. Говоримо о сили несиле која је старија од постања света. Дакле, пред нама није наиван играч. Зна како функционише човек уздуж и попреко, јер има увид од нараштаја до нараштаја као што нама делује наивно поступање мале деце. Гледа да збуни човека. Тако се најбоље онеспособљава за акцију. Али, постоји тај парадокс да када човек изгуби да своју немоћ може да искористи као прамац спасења, да се смири. Тако кроз пораз побеђује онога ко је њега победио. Колико сам приметио сви духовно зрели људи избегавају било какве приче о демонологији, јер сама тематика уноси сенку тамо где је светлост Божија највећа.

 

  • Зашто постоје два завета?

Не зато што је први био несавршен, јер би се тако Богу нашао недостатак, него јер Бог бира властито откривање да тече постепено а не одједном. Уосталом, коначно лице есхатона још није наступило, нити су нам завети по сваку цену једини оријентири вере, јер нам онда Црква не би била потребна.

 

  • Да ли је грех ако можеш а не спречиш неко зло?

По речима апостола „Ко зна добро да чини а не чини – грех му је“. Али се не треба залетати. Све зависи које зло стоји пред нама и које су наше могућности у том моменту. Нико није ваљда толико глуп да се игра хероја ако његов поступак може да жртвује све невине у окружењу. Постоје, дакле, моменти када се мора промишљати а да промишљање не постане сав циљ. Некада је, игром парадокса, пасивност најбоље решење док се не покажу боље карте за одређено делање.

 

  • Да ли је Бог могао да спаси Исуса?

Бркамо појмове. Иза питања као да се одриче божанство Исуса Христа. Питање позиционира Исуса само као човека. Као да сте питали: „Да ли Бог може да спаси Бога?“ Исус је знао шта га чека као Син Божији још пре него што је свет настао. Зато га пророк назива „јагњетом закланим од постања света“. Кроз старозаветна пророштва унапред се открива каквом смрћу ће Богочовек да умре. Дакле, причамо о великом временском распону много пре очовечења Бога Сина, Онога који је постао месо и крв. Који би онда био одговор? Христос није желео да се спаси од такве смрти. Можемо спекулисати о свесном Божијем самоубиству, али да не саблажњавамо наивне. Имао је једно колебање кратког интезитета у Гетсиманском врту где се може спекулисати да је по слабости тражио од Оца другачије спасење света, али ипак слуша Оца. На реч „слабост“ се овде не треба саблажњавати као да је она недостојна Сина, јер се Син, по некима од очовечења а по некима тек од крста, у потпуности „испразнио“ (добровољно лишио) своје божанске свемоћи.

 

  • Зашто некрштен не може да се причести?

Није да не може, али чему ако његово причешће није крунисано аутентичним препознавањем Бога као Бога? Ово питање се може преокренути и на другачији начин: зашто крштен не може да се причести? Опет бих исти одговор дао.

 

  • Зашто неке људе осуђују по вери?

Зато што немају паметнија посла. Колико приметих на својој кожи махом владају предрасуде. Занимљиво је да још увек постоје људи који неким видом сујетне сензибилности пројављују известан зазор, ако не и директан отпор, свуда где се, чак и индиректно, помене вера, Бог, Црква. Ако предрасуде ту не воде главно коло, сигурно је да глупост доминира. Занимљиво је да не мора неко бити неписмен, странац, или шта друго да би дигао свој бојкот, отпор, глас против вере, јер вербални шамари могу доћи и од стране оних које сматрамо најприснијим пријатељима. Зато је шок већи. Као да се човек мора осетити неминовно кривим само зато што је изабрао пут сведочења а да се чак то сведочење не бави било каквим богословским отвореним именовањима, него ускраћивањем говора о било каквој теологији. Ту се показује да ни нечија немост није довољан аргумент да се други не осети прозваним пред оним који бира пут одстрањивања речи. Некоме, дакле, ни ненаметање није довољно да смири своје демоне. Јер ћутљиви сматра да је љубав сасвим довољан аргумент. Међутим, такав вид љубави, свезан слободом вере Христове, чак и без речи постаје пролив киселине за онога ко се осећа неосновано нападнутим од стране некога ко се не игра убеђивања око неке верске херменеутике. Сујетан човек, надасве глуп човек, даје себи за право да подигне сваки вид бестидности којим би могао лупити шамар ономе ко се усудио да поверује Христу. Христос му ту дође неки вид сујеверне фигуре око које се ломе конзервативна схватања на штету света, државе, појединца. Ако је неко идиот – он ће од свега да направи глупост, јер му је такав доживљај свега што му се кроз искуство другог пружа, а други, колико год био пријатељ, добронамеран, ненасилник над слободом вере или невере другог – постаће једино оличење надмености (те прастаре и једине оптужбе свих ових ситномучних душа) коју по сваку цену треба изобличити и распети. Јер за убице овакве свести, истина, ослобођена од Бога, мора бити на сасвим другом месту…

 

  • Да ли човека који је нешто лоше урадио, а дозвао се памети, треба осуђивати ако он тврди да више неће то урадити а нико му не верује?

Не треба. Ипак, мало боде очи да му баш нико више не верује. То може бити показатељ да су људи због многих његових лагања, или неке друге зловоље, једноставно изгубили поверење у таквог. А да иронија буде већа, он се заиста може поправити пред собом и Богом, али људи сасвим логично не могу да поверују у његов преображај. Из Божије перспективе ствар је другачија. Бог грехове брише, више немају постојање пред њим, нити их Он помиње, али пред људима није тако. Код људи још увек може да живи неки грех који је тај неко већ окајао, али тако као да је за повређене тај грех још увек актуелан и жив. Још се помиње.

 

  • Како се треба понашати у Цркви?

Када си дете уче те како се треба понашати за столом и у гостима, а када одрастеш више те нико не учи, јер би било незрело за твој узраст да те неко опомиње. Тако је и овде. Ако људе поодмаклих година треба учити како се треба понашати у Цркви, онда такви људи, макар једном ногом старости били крај гроба, једноставно никада нису сазрели, па не само што не коригују себе, него нападају оне који им из обзира скрећу пажњу на понашање.

 

  • Како обичан човек може да буде светац?

Једино обичан човек и може да буде светац, али не према мери властите супериорности из чијег привида силе тражи неку надмоћност у односу над другима, него тако да према мери своје обичности и скромног мишљења о себи чини себе светим само онолико колико Бог такво искуство дарује будући да је само Он свет. Сада смо на пољу литургије. Сувише смо навикли да светитеље издвајамо као неку специјалну елиту којима се због неког комплекса „изабраности“ дарује још специјалнија наклоност воље Божије. Није тако. Ту су она фамозна трења између академије и пустиње или парохијске цркве и неких манастира. Свакоме ко лудо воли – даје се исти Бог према мери његове властите пријемчивости. Јер Бог не гледа на лице, дестинацију или службу, него на срце које Му се радује.

 

  • Да ли Бог може да нас казни смрћу?

Бог не може да нас казни оним што већ носимо у својој природи. Може само да нас избави. Ми смо већ кажњени самим постојањем, јер је само наше постојање већ протиприродно самим тим што је смртно.

 

  • Због чега је Бог створио лошу нарав код људи?

Погледајте малу децу када дођу на свет. Нико није рођен зао. Оно што стичемо током одрастања, по својој вољи или дренажи другог, то је оно што нас формира и обележава. Није, дакле, Бог створио ништа зло, него ми сами бирамо своје путеве како и на који начин ћемо се осмислити или пројавити. Зато свако из своје ризнице износи или оно најбоље или оно најгоре што има. А свет је једна велика пијаца где свако продаје и најгоре делове себе по најскупљој цени.

 

  • Да ли постоји разлика између пакла и раја?

Усуђујем се рећи да су синоними ако разумемо поглед посматрача. Рецимо један професор држи свој час. Они који га воле – слушају његове речи и не осећају притисак времена. Њима он прија као да су у рају. Они који га не воле – не слушају његове речи и осећају проток времена као казну, јер једва чекају да побегну одатле. Њима он не прија и јавља им се као пакао. Дакле, све је релативно, али ће у есхатону бити коначно.

 

  • Зашто је Бог створио људе ако је унапред знао да неће да Га воле?

Баш зато да би се и на тај начин показала неодступивост његове љубави када би Га сви одбацили. Ако бисмо посматрали Бога као некога ко љуби само док њега љубе а мрзи само док њега мрзе, тако бисмо добили неког трговачког Бога сујетног по нарави. Али наш Бог није такав. Људи јесу, али Он није. Он не мери Своју љубав, јер његова љубав не само што не зависи од тога да ли ће свет да га воли или неће, него је безусловна (ово би црквени естаблишмент требао прво да запамти када наплаћује и када условљава причешћем), и јер је, по речима апостола, Он заволео први. Није толико сиромашан у љубави да чека на иницијативу човека да га заволи, него му први излази у сусрет.

 

  • Зашто се људи крсте?

Ако мислите на крштење, неко због поштовања форме и обичаја а неко јер у крштењу види нешто дубље. Ако мислите не крсно осењивање, неко због сујеверја и навике а неко јер на тај начин исказује поштовање према сили крста (односно Распетом а не крсту самом по себи), али надасве јер на тај начин показује да се не стиди свог Бога пред другим људима. Ипак, нисам за неку театралну побожност да се по сваку цену мора видети по трговима.

 

  • Зашто људи нису бесмртни?

Да се не би догодило да је некоме бесмртност дарована аутоматски без питања његове слободе. Бог те сада пита да ли желиш бесмртност. Сви се позивају на оно да ниси питан да ли си хтео да се родиш, али овде имаш шансу коју ти нико други неће понудити. И то бесплатно…

 

  • Да ли је битно у ког Бог људи верују?

За равнодушног – њему је свеједно, за онога ко је ушао у богопознање – веома битно. Само без фанатизма молим.

 

  • Да ли је грех ако не верујеш у Бога?

А шта ако неко једноставно не може да поверује у Бога? Вера је дар а шта ако неко није дарован? Дакле, не стављам у фокус она фамозна разочарења о клирике и вернике да би то неко искористио као параван за свој атеизам, него ко ће њима показати дар ако им ми не сведочимо? Познајем људе које вера апсолутно не занима, али који показују невероватну сензибилност, интутивност, хуманост, истанчаност у свим другим сферама да ми је немогуће рећи да они нису хришћани – по делима. Са друге стране, полазим од себе. Док нисам почео да живим по Христу, и док ми је сфера благодати била у потпуности непозната, мене је мучило једно страшно осећање када је Бог нашао у мени места: колико сам година изгубио на тотално периферне ствари, људе, догађаје, жеље и очекивања, страсти и разочарења, а да ми је ова стварност Свете Тројице све време била пред носем?

 

 

  • Оне које највише волимо често највише и повређујемо. Док смо на интернету и у храму ултра-побожни, слободних схватања, ерудите из потребе а православци по убеђењу, код куће се често претварамо из фазе др. Џекила у мистер Хајда. Како се свакодневно борити са пројавама беса према ближњима?

Лепо запажање и питање. Прва реченица подсећа на Достојевског: „Кога највише волиш највише и вређаш!“. Могуће је да је Достојевски преузео то своје схватање које је учитао неком од својих јунака из оног библијског: „Кога Бог љуби онога и кара!“. Парадокс прикљештен иронијом, али чињенично стање свакако. Ако је човек иоле коректан према себи, у овом питању треба многи да се осете прозваним. Познајем пуно људи који продају својеврсни маниризам и свестраност пред јавним мњењем, али пред својим најрођенијима показују сво одсуство живота, радости, смирења, љубави, и свих оних врлина које се тако мизерно предају другима по бесплатној цени, док се својима наплаћује и најмањи жалац. Ту се тако јадно а тако болно види како све те панораме свезнања, компететности, ерудитских набоја, лако падају у воду, јер се пред својима, онима који те најбоље познају јер те највише воле, не може сакрити истинско наличје бића. Подвојеност је неминовна и мора да носи своје последице. Последице су, наравно, углавном агресивног набоја, и то можда не толико због искомплексираности о очувању своје репутације пред странцима, колико се оваква типологија не може помирити са „недовољним поштовањем“ које очекује од најрођенијих а управо они руше тог идола, ту митску громадну величину о властитој узвишеној вредности, које је комплексаш у себи подигао. Ипак, треба нагласити да „ближњи“ у овом случају не носи конотацију „ближих“ по биолошком преимућству које гарантује присност, него када Христос говори о љубави према ближњем алудира на сваког човека. Ближњи је други а не неко ко потиче из мог фамилијарног клана. Ако смо ушли у мотиве да „пророк није добродочекан у постојбини својој“, онда такав и нема неко регуларно право на отпор и бес. Беснило би овде представљало борбу за очување врлине коју човек не поседује, а чак и ако поседује, нема потребе да пада у ватру да би одбранио „правду“ од оних које воли. Може човек да буде несхваћен, али беснило није решење. Наравно, сви ми имамо „жуту минуту“, тачку пуцања бића, основано или неосновано, али друге борбе осим трпљења и преусмеравања свог негативног импулса, изнова и изнова, на стваралачки ниво – не постоји. У сваком случају, ако бих морао бирати између два зла, боље је да човек открије своју агресивну страну на време неголи да вара себе и друге промоцијом побожњачке мегаломаније.

 

  • Како жртвовати своје слободно време зарад деце и супруге/супруга? Како живети оно „да буде воља Твоја…“ Ово питање има две димензије: личну и ону која подразумева пуштање других у своју рутину.

Ако је време слободно, односно, ако је време ослобођено других обавеза на које човек свакодневно одговара, онда се нема шта ни жртвовати. Мало је дискутабилно да се слободно време жртвује зарад деце и супруга/супруге, јер се подразумева да неће искључиво користити управо то слободно време само за пудерисање своје себичности. Радним данима свако има своје обавезе, деца иду у вртић, супружници на посао, увече се мало виде, док једино викенд омогућава да породица буде породица када су сви на окупу. Може се увек човек склонити негде на страну са најмилијима. Уз мало љубави и анимације, нема ту неке жртве. Глупо је сваком минуту своје љубави према другоме штоповати време. Данас људи имају по два а негде и три посла, покушавају да омогуће најмилијима све што они нису имали, или умишљају да никада немају довољно јер расту са размаженим апетитима, али за то време чланови породице се уопште не виђају, не срећу, не познају. То није добро. Нека се смање апетити па ће се и они више виђати. „Да буде воља Твоја…“ подразумева рад на породичном и личном пољу. Нема ту фиксиране позиције, јер увек остаје неки преостали део сопства који вреба погодну прилику за бар мало сујетне, или чак отворено зле, саможивости. Властита себичност, самовољност, не и дар властите слободе, одсеца се са сваким удахнутим и издахнутим ваздухом. Нема ту стажирања, па је сад човек тобоже успео да освоји нестворене планине једном заувек неповратно. Шипак. За почетак, „Да буде воља Твоја…“ може представљати да породица почне да одлази у Цркву и да осмишљава преостали део времена према мери искуства дара који је сваки члан породице доживео и примио. Не мора човек живети монашки, нити од своје породице стварати амишовски гето који сада студира теологију и који бежи од злог света, да би се уверио да у оваквом малом подвизавању нема холивудских сензација, нити строгих Божијих очекивања. Пустити друге у своју „рутину“ (боље рећи свој простор присуства) је дар великог срца. Има она песма која каже нимало дволично: „Бесмртан је онај човек који време другом даје…“ Данас живимо у време резервисаности. Други је бачен на „стендбај“ да би се први осетио важнијим, јер подиже себи цену да је до њега тешко доћи, јер је он, авај, велика зверка на пиједесталу узвишености која има пуно обавеза. Сви ми имамо пуно обавеза, сви ми радимо, сви ми подижемо децу, плаћамо рачуне, али у ово време техноманије евидентно је да свима време итекако прелива када се време баца на људе и ствари којима дајемо већу важност од оних који су нам куцали на врата присности.

 

  • Како у 21. веку опитовати молитву? Пре свега мислим на личном плану у свакодневном животу. Да ли је то неопходно или је саборна молитва на литургији довољна за здрав духован живот. Како је могуће молити се непрестано?

Свети Јован Златоусти је дао већи примат саборној молитви неголи личној указавши да Бог ажурније реагује где је више сабраних у његово име. Руку на срце, код куће се не можеш причешћивати. Нема ту неке премудрости. Само мало логике. Ипак, не постоји загарантована позиција која ће одмах пресећи стварност, па рећи: „Ево, то је то и нема даље!“. Јер, реално, човек може бити стока и код куће и у цркви. Не помаже дестинација ако се унутрашњи дисбаланс не усредсреди ка аутокорекцији. Ако неко иде у Цркву а љубави нема, боље да је остао кући. Уосталом, Литургија се врши за цео свет, дакле и за оне код куће, а не само за оне са унутрашњих зидова храма. Како је могуће молити се непрестано? Да ли је уопште потребно? За све постоји време. Не могу се молити пред неким коме морам одговорити на одређени проблем. Познајем људе који се моле, али су некако аутистични за свет око себе. Њих не занима ни нечија радост, ни нечија жалост. Равнодушни су. Апатична им је еклисиологија и начин вероживљења. Неко од светих је рекао да се не треба молити непрестано (ипак је то аскетски и исихастички лајтмотив), јер када Христос дође онда молитва више није потребна. Они који су изабрали монашки начин живота можда имају могућност непрестане молитве (мада данас колико видим више их је на интернету неголи на молитви), али имају и већи ризик да одболују сваки додир са метежношћу овога света у којем ми свакодневно живимо са свим његовим турболенцијама.

 

  • Колико је секс битан у православном браку? Да ли је прецењен? Треба ли гледати порниће? И где је у свему томе подвиг?

Ако се двоје воле – битан је. Многима су бракови пропали, јер нису имали добар сексуалан живот. Није све у трењу и парењу, али код оних који се воле не постоји вулгаризација по том питању. Опет, забрињавајућ може бити и редован сексуалан живот а да он доводе обоје до неког нивоа равнодушности у смислу да је рутина задовољена. Има и оних, оптерећених аскетском литературом, па покушавају у браку да живе као брат и сестра. За младе и средовечне људе то мора донети неке последице. Старост није таква, либидо се гаси, тело мења инерције, али коме је пожуда све што има, без обзира на отпор или млитавост природе, опет ће, по мени незрело, покушати и ту да тражи начине да оживи прву младалачку глад не би ли преварио себе да може одложити своју смртност још који пут. Секс је негде прецењен а негде потцењен. Лако је порнографску душу препознати чак и испод најпобожнијег вела. Добро је ако се од тога ствара добар виц да човек не би сувише помрачио себе, јер мишљења сам да ведрина воље може боље од било које молитве да контролише нагоне. Порнографија је ипак тема за себе. Онај који гледа порнографију, чак и задовољеног инстикта, открива свој воајеризам. Ако није задовољио своје инстикте у односу са бићем које воли, очигледно је да му љубав другог недостаје па тражи компензацију на другим темељима промашено. Не верујем да се сада Бог нешто саблажњава. Мислим да је ту свет мало претерао са саблажњивањима, нарочито када се чује да у католичкој или православној клими постоји нека сексуална афера. Саблажњавању су склони они који прво воле да пољубе своје зло, јер у промашају другог чекају само окидач како би могли да оправдају своје зло. Просто имаш осећај да злоћудно вребају и луче перверзно пљувачку до момента када ће открити нешто ново, а по мом схватању, то је много горе од порнографије – то ишчекивање да други падне у неко зло. Подвиг је у сталној напетости да се личне психозе и инстикти  изнова васпитавају колико год пута човек падао. Искрено, по мом искуству, када човек окуси од пуноће Божије, сам долази до уверења да се не мора спуштати на ниже гране када је јео са оних високих. Али рећи да је сваки нагон од зла, онда би био зао и Онај који је у нашу природу положио нагоне. Свакако, оно што је најтеже јесте да треба разликовати нагоне који долазе од пале (смртне) природе и нагоне који долазе од неокрњене слободне воље.

 

  • Након посла и осталих богоугодних „времекрада“, остаје мало времена за „домаћу цркву“. Како сачувати породицу од духа овог света? 

Колико год човек имао добру вољу, није све у његовој власти, јер постоје и слободе других које могу да повреде сигурност једне заједнице. Не можемо сачувати породицу од свега што затичемо у овоме свету, али ако сами имамо оријентир, ако учимо из дана у дан шта је лево а шта десно, шта добро а шта зло, можемо да утичемо на развој своје породице, односно, на одређени спектар садржаја који она у себе посредством света прима. Није овај свет зао, него смо ми сами себи кастрирали погледе за сагледавање лепоте. Дух овога света, по Писму, не познаје Духа Светога, јер га у себе не прима. Апостол додаје да у свету влада „похота очију и надменост живљења“. Нема боље дефиниције у два потеза. Ми, дакле, можемо утицати и васпитавати оно што је до нас, али опет, ако остали чланови породице не желе у томе да учествују – не можемо ништа учинити више осим давања властитог примера да не буде веће зло од постојећег.

 

  • Одувек ме занимало – како функционише молитва за друге? Оно типа, неком мени драгом није добро, животно је угрожен или нешто слично. Који је циљ твоје молитве за неког мени драгог? Да ли је поента у услишеној молитви, мољењу ради уподобљавања без анализе исхода или у нечем трећем?

Ово је као да ме питаш како функционише Божије одржавање света у постојању или на који начин Бог излива Духа у овај свет. Не можемо знати, али је сигурно да можемо, када време покаже своје плодове, добити одговор да ли је наша молитва услишена или не. Искрено, мене више боли када се од Бога ствара синдром „духа из Аладинове лампе“. Молитва се онда перципира као загарантована стрела која треба да се зарије у Божије месо а онда нужно да заповеди Богу како да изврши неку жељу. Молитва би, по мом схватању, требало да представља вапај за Богом. Не за нечим од Бога, него за Богом. Он већ зна које су наше невоље, жеље, фрустрације. Посредоваће само ако Он, а не ако наша молитва жели да посредује. Заправо, Бог уопште није дужан да слуша наше молитве. Мало ко полази од ове перспективе. Неки чак својим молитвама дају неки заповедни карактер, јер услед заљубљености у себе сматрају да је Бог дужан и обавезан да покаже слух за њихове величине. Ако је нама несносно да нам неко досађује ко уопште не долази на ум да ради мало на себи, зашто би Бог показивао слух према онима који својим молитвама (да парадокс буде већи) уопште и не мисле на своје или спасење других?

 

  • Шта су у наше време аутентична Христова чуда? Има ли их и треба ли их уопште тражити? Колико је то заиста битно за живот у Христу?

Бићу субјективан. Алергичан сам на чуда. Разумем да слабима у вери треба нека потврда, али постоји превише људи који траже неки додатни адреналин вере на тај начин. Бојим се да је ту Сам Бог маргинализован пред Његовим чудима као када би неко похвалио јело а омрзао кувара. У Писму видимо на једном месту да Христос критикује ученике, јер нису пошли за њим зато што је учинио чуда, или што су веровали у Њега, него да би имали хлеб да једу. Тражили су сигурност а да их Он објективно није пуно занимао као Онај за Кога се издаје. За мене је чудо доживети благодат на свакој Литургији. Бесплатно. Опитно. Без обзира на моје смрдљивости и дефекте. Безусловно. Нисам за то да човек треба да обиграва од цркве до цркве или од манастира до манастира да би тражио чуда. Сматрам да чуда нису релевантна за спасење. Уосталом, ни Писмо ме не демантује, јер колико је само чуда Христос учинио пред многима, па је већина остала равнодушна. Данас када видим проток „чудотворних снимака“ на фамозном „Јутјубу“, ухвати ме нека туга. Нешто ту озбиљно није у реду. Чак ми није јасно како људи немају страхопоштовања или смирења. Постоји ваљда неко чудо од иконе Богородице Марије „која трепће“. Нека жена је снимала. Пиксели су ужасни, па се ништа не види. Чак и да није монтажа, није ми јасно како неко има петље и образа да држи камеру на 5 цм од иконе и коментарише трептање. А недавно је негде, заборавих где али сам видео снимак, лице распетог Христа на крсту отворило очи. Какво црно снимање. Вероватно бих се онесвестио или бих као Савле, касније Павле, у шоку боловао сусрет са Христом.

 

  • Бог је дошао код тебе на кафу и дозвољава ти да му поставиш било које питање из православне теологије као и једно питање по твом избору. Шта ћеш га питати?

Прво бих га питао какву кафу пије. Ако пије слатку вероватно би ми се тресле руке док бих му стављао шећер. Питао бих га из теологије да ли је истина да му толико смета „Филиокве“, а по избору: „Да ли ћемо се сви спасити?“

 

  • Постоји нешто што се зове луцидно сањање. То је ситуација у којој смо свесни да сањамо и можемо контролисати снове тј. бирати шта сањамо. Шта бираш?

Увек ми се враћа она сцена из Јеванђеља када ученици плутају чамцем са Христом на бури док он спава. Немам чак асоцијацију ни када Он као дете спава. Не знам да ли је Бог сањао, али волео бих знати ако јесте  о чему ли је сањао. Сумњам да се Он бавио луцидним сновима. Можда ми зато питање није толико ни блиско. Ако бих се играо мало хипотетичких могућности, бирао бих оно што свако дете жели од малих ногу на јави – да може да лети.

 

  • Који је твој став према смрти? Да ли си имао искуство исте у непосредном окружењу у смислу неког кога волиш? 

Свако од нас је некога изгубио. То нас прати од детињства. Некоме постепено а некоме одједном. Некоме су то најблискији а некоме најдаљи. Има заговорника међу неким родитељима који би по сваку цену да сакрију од мале деце саму замисао да смрт постоји. Погрешно. Тако се учимо властитој пролазности. Тако долазимо до вере. Мој став према смрти? Бојим се, са једне стране, јер ми је непозната. Нисам од оних хришћана који стално потежу аргумент да је смрт побеђена. Јесте побеђена али само за Христа, јер је до сада само Он васкрсао. Као да се сви праве луди, јер олако заборављају да се и Христос плашио смрти у Гетсиманском врту. Јесте Он Бог, али Бог који треба да прими у Себе нешто што Му по пореклу и природи уопште није својствено. Са друге стране, не бојим се смрти толико колико се бојим да оне које волим никада не умру. Родитељи најбоље познају тај страх у односу према својој деци да им се шта не деси или их ко не угрози.  Животна искуства су ме толико шамарала да сам престао да бројим своје гробове, али морам да кажем да сам за свако своје сахрањивање, било упливом других или по сопственој глупости, био захвалан, јер је свако доносило за живот ново устајање. И ово не мислим метафорично. Смрт покушавам да сагледам као непријатеља али и као пријатеља који ће ме одвести пред Бога. Било би глупо да желим видети Бога а да нисам спреман умрети. Да поентирам са Буковским: „Сви ћемо умрети, сви, какав циркус! Само то би нас требало натерати да волимо једни друге, али то не чинимо. Тероришемо једни друге глупостима, поједе нас ништа.“

 

 

 

 

 

 

  • Ако си приморан да из једне вере пређеш у другу, да ли то значи да си издао Бога чак и ако је то било против твоје воље?

У првим вековима хришћанства, док је благодат тек крчила свој пут кроз бојна поља историје са свим могућим политичким и многобожачким перипетијама, уз ризик да је можда ипак негде идеализована преданост светих да свој живот по цену страдања предају Христу само да не би мењали своју веру, данас, када модерна и постмодерна мисао крче свој стил битисања, осим тамо где верски фанатизам не пролива крв другачије – немамо оваквих сведочења. Са једне стране, да, јесте издаја, а са друге стране, не, не мора се посматрати проблем једнодиоптријски. Може се тактички живети Христом притајено чак и под спољном маскарадом самоиздавања под неком другом вером ако је посреди неки вид сукцесивне колонизације или насилне узурпације. Говоримо можда више о перспективи будућности а то ипак може бити притајено сејање и очување примљеног семена које би донело род у време слободе када окупације или насилног привођења у другу веру не би било. На крају крајева, немају сви исту меру. Ко може да остане постојан – остаће доследан чак и по цену жртвовања, а ко је слаб – не значи да не може да поврати своје достојанство Духа. Шта год је против слободне воље – не може се посматрати као да је учињено по слободној вољи.

  • Када би морали да бирате између Цркве и слободног живота (као слободан грађанин), шта бисте изабрали?

У овом питању лежи неразумевање позиције слободе човека. Питање је подвојено а слобода се посматра из перспективе “ослобођења” од Цркве као да Црква тобоже насилно асимилира нечију веру. Треба преокренути перспективу. Потребно је искуство. Доживљај Духа Светога. Улазак у Цркву. У ток богослужења. Тек онда ће човек видети колико је био мало слободан. Не мора се нужно уводити трење између црквеног и световног начина постојања. Сви смо ми световни. Живимо у свету. Нисмо изван њене воденице смрти. Слобода и вера се истоветно прожимају како унутар Цркве тако и унутар света, али од човека зависи остварење те слободе и унутар Цркве и унутар света, јер се неко не сналази са својом слободом на обе равни постојања.

  • Имате ли некада осећај да вас посматра неко од ваших предака који није више део овога света?

Искрено, нисам пуно мислио о томе. Немам одговор. Можда је пожељније освестити перспективу пажње да Бог увек просипа погледе по нама, јер је заволео први, а да ми немамо увек вољу да му узвратимо погледом на ту његову љубећу иницијативу него скрећемо поглед а самим тим одсецамо дијалогичну рефлексију као потврду могућности самог сусрета.

  • Да ли мислите да човек може да опере своје грехове тако што се стално моли?

Зависи. Бог зна. Није акценат на многим молитвама него на осећању срца. На сензибилности усмереној ка другоме и на познању своје ништине. Фарисеји су били велики молитвеници по трговима, али ниједан није био по вољи Христовој. Молитва је негде прецењена а негде потцењена.

  • Зашто је важно постити?

Ако не умеш волети и праштати – није важно.

  • Да ли Бог увек услишава наше молитве?

Ако га не посматрамо као банкомат – наравно, али бојим се да ми ни не знамо за шта треба да се молимо, нити имамо увид шта је за нас корисно.

  • Да ли су друге религије путеви до истог Бога?

Све судбине, независно од концептуалности и садржаја религиозности, су путеви до истог Бога, јер је он Алфа и Омега свега што трпи постојање. Али, неће сви желети да буду на истом путу. Ако бисмо се послужили метафором, можемо рећи да су све егзистенције под овим небом као неурони у једном божанском мозгу, али не жели сваки неурон да ствара нову мрежу. А сигурно је да Бог неће толерисати закрчене судове који саботирају проток Духа.

  • По чему човек заслужи да иде у пакао?

Тиме што се заљуби у свој пакао.

  • Зашто свештеници траже велике своте за своје свештенорадње?

Да би смиривали народне џепове када већ не могу језике.

  • Зашто будуће генерације испаштају због грешака својих предака?

Свако је одговоран за себе. Пред Богом нема такве рђаве математике. Може се, мада опет неосновано, испаштати недужно ако неки потомак не може да опрости неке злочине из прошлости које је један нараштај радио његовом нараштају, али то није питање неке „правде“ у испаштању, него злог срца које не само што не прашта нечију садашњост него не може да смисли ни нечију прошлост и будућност.

  • Ако је Бог створио све, зашто не може да контролише зло?

Да се не би претворио у диктатора. Ипак, ми немамо увид на који начин Бог одржава свет у постојању и на које све начине интервенише у свету. Шта ако је овај свет, без обзира на црнохроничне вести које затичемо свакога дана, најлепши од свих светова, јер је без Бога могао да буде још гори?

  • Зашто Бог допушта да страдају људи који верују у њега а никоме нису ништа згрешили?

Посматрамо проблем зла фрагментарно. Из Божије перспективе зло је већ побеђено а настрадали су већ прослављени.

  • Ако у самоодбрани убијемо некога, да ли је то грех?

Пред Богом није, али пред судовима овога света јесте. Ипак, ако пажљиво осмотримо неке светоотачке и аскетске идеале, многи од њих су пре бирали добровољну штету над собом неголи да се бране. Христос је такође имао могућност одбране али није посегао за њоме у Гетсиманском врту.

  • Ако демон опседа човека, зашто онда Бог не опседа нас?

У данашње време, мишљења сам да је човек сам ковач својих опсесија. Нема то везе ни са демонима а ни са Богом.

  • Ако Бог прашта свима, зашто смо онда од рођења грешни?

Јер је посреди смртни а не морални проблем.

  • Зашто је неопходно да се човек причешћује?

Јер тек у тој перспективи може да упозна свог Бога. Његову нарав. Да постане несливено сливен са њим. Питање је помало банално. Као да иза њега стоји нека предрасуда базирана на условљавању човека. Не постоји уцењивање. Као што ти је кисеоник потребан да дишеш, тако је и у стварима духовним. Рецимо, мало ко перципира литургију као гозбу коју Бог припрема за своје људе на којима дели своје дарове. Ако бисмо полазили од такве свести, онда би редовни долазак у цркву и захвалност за примљено били већи.

  • Како можемо да знамо да Бог постоји?

Линијом доказивања – не можемо. У старту губимо на тим теразијама неке „научне оправданости религије“. Позиција хришћанина је, као што раније рекох, лудачка. Верујемо у Бога којег нико није видео. За којег верујемо да је постао човек. Који је обећао васкрсење и Царство за које не знамо ни да ли ће доћи. Заснивамо, дакле, свој идентитет на исказима „неког-тамо“ Исуса који је „ваљда“ живео пре више од 2000. година. То је довољно скандалозно за рационалност. Па ипак, и ако немамо доказа који би био отелотворен кроз неки научни оглед (у чему би се дакле и Божији дар свео на неки ниво обесправљеног заморчета спремног за сецирање и анализу), благодат у нама ствара доказ о Божијем постојању које је до крајњег унижења апсолутно ненаметљиво по лице света. Али, тај „доказ“, да парадокс буде већи, није нешто што се може оспољити другачије до ли кроз линију сведочења оличених у врлинама које нису производ јаког морала већ сједињења са Богом.

  • Зашто се клањамо иконама ако је Бог рекао да се клањамо само њему?

Клањање је овде синоним поштовања, као што се прање ногу код Јевреја сматрало великом љубављу према другоме, да не дође неко на ум да Бог воли робовласничке односе. Мада заљубљен мушакарац нема проблем да се поклони пред својом драгом. Није, дакле, проблем власти у првом кадру. Истина, може се од икона креирати неки вид фетишизма или идолопоклонства. Не обожава се дрво, нити уметнички рад, нити уметник, нити било ко од светих заиста има такво постојање будући да није било фотографије која би верно пренела израз лица. Иконописац покушава својим талентом да дочара позицију светог из есхатолошког угла какав ће тек бити. Имате милион икона, слика, скулптура, фресака, итд., са Христом и Богородицом на којима су они свуда различито приказани, али ипак, без обзира на разноврсност стила и израза лица и тела, онај ко приступа икони предочава себи оком вере другу стварност а то је да пред њим стоје Христос и Богородица. Верујући не предочава себи искључиво емотивно-естетски занос посредством отиска боје на платну него најпре идентификује ко је онај ко је отиснут на платну. Можемо и другачије поставити проблем. Онај ко воли другог поштује и његове ствари. Не ствара идола од ствари вољеног, али их поштује. Слично је и са иконама, само што, ипак, икона одражава стварност самог вољеног као неки вид огледала пред којим не видимо свој одраз већ лице другог, а онда лице другог омогућава сусрет и са самим собом.

  • Ако се случајно уради неко зло – да ли је то грех?

Случајност нема исту тежину као намера. Није исто, на пример, случајно оборити чашу и намерно гађати њоме некога. Ипак, човек мора да ради на свом немару да се не би десило да унапред оправдава себе пред властитом трапавошћу због које једног дана могу да се јаве много веће последице не само за њега већ и за оне са којима он долази у контакт. Постоји једна тешка животна прича једне мајке која је пре неколико година оставила малу децу саму кући. Била је зима. Лампице на јелци су изазвале пожар. Ниједно дете није преживело. Можемо сада рећи да је мајка крива, да је јелка крива, да су кинеске лампице криве, да су инсталације криве, итд., али ништа од тога неће вратити децу назад у живот. Можда је то био случај у којем нема греха, нити кривих. Можда само опомена свим нашим немарностима колико смо крхки чак и када не мислимо да учинимо свесно неко зло.

  • Зашто се човек не сећа свог рођења?

Јер се још није развио апарат којим би човек имао сећање као дете. Данас човек има сећања, али неко не зна шта је јуче било. Некоме су сећања све што има, јер свој реални живот игнорише са свим одговорностима које он носи. Ту су и друге последице попут опијата, потенцијалних болести, итд. Како год. Докле год је човек здравоментално биће, надасве ако је биће вере, има одговорност да не изгуби сећање на Бога. Јер ту је чвор из којег он црпи свој живот или га поништава. Али, ни то није мерило спасења, јер ће се спасити само оно што је заузело место присности у сећању Божијем.

  • Да ли је могуће да се помиримо са оним ко је умро?

Мислите ако сте били у завади док је други био жив а онда је смрт одузела могућност да се помирите? Не знам. За помирење је потребна пуна слобода обе стране а не само једне. Нудити помирење мртвоме не чини ми се као неки уступак на који друга страна може слободно одговорити. Није сувишно молити се. Човеку данашњице је лакше нудити помирење мртвоме неголи што би му опростио чак и да васкрсне.

  • Да ли човекова душа лута после смрти?

Све што не признаје и не живи Бога – смрт је и лутање.

  • Да ли може да се предвиди одређени развој живота?

Колико интуиција и Божије откровење омогуће. Ипак, треба уживати у загонеткама, непознатим садржајима, да би човек задржао захвалност за свет који сваким даном открива увек на нов начин. Замислите какав би пакао за вас био када бисте унапред знали све што ће се догодити у вашем или животу другог? Не бисте се имали чему радовати, јер не би било садржаја који би могао побуђивати изненађење код вас. А нема горе смрти од равнодушности макар човек био највећи пророк.

  • Да ли постоји нешто “веће” од Бога?

Коме Бог није довољан, увек ће то “веће” тражити на другом месту.

 

 

 

Да ли је истина да се неко време Исус Христос јављао са неба?

Зависи шта сматрате под “јављањем”. Једно његово објављивање је довољно ономе који може веровати. Објављивање је текло постепено. Старозаветном линијом благо и у наговештају путем разних указивања, узимања облика и визија, а новозаветном линијом у пуном смислу узимањем људске природе на Себе. Након смрти, као Васкрсли, јавља се ученицима и другима. Након Вазнесења јавља се Савлу (касније Павлу) чиме се показује да иако више није са ове стране света то опет не значи да не може бити присутан даље у овом свету. Касније, по сведочењу неких аскета и светих Цркве, јавља се ономе коме Он хоће. У данашње време немамо пуно, барем не још откривених, сведочења коме се тако отворено јављао лицем ка лицу. Али, нама који се причешћујемо Њиме, ништа мање сведочење није даровано да не будемо као они без наде. Дакле, данас се Христос јавља под видом Цркве. Мислим да иза вашег питања постоји неки грч између малодушности и глади за помпезним указањем чуда. Чуда су за почетнике. За наивне. За још неизграђене и нестабилне. Онима који свагда усаглашавају свој модус постојања према мери Његове љубави, како лично тако и црквено, ништа од тога није потребно. Али, најпре морамо пред собом да имамо веру као познање и познање као веру да себи претпостављамо Живог а не мртвог Бога.

 

Да ли је тачно да када су Јевреји разапели Исуса да су му све ране нестале?

Први пут чујем за овако нешто. Ако се држимо Јеванђеља видећемо да су се ране задржале чак и након Васкрсења. То не значи да је ново тело и даље страдално или смртно, него да је Христос изабрао да ране остану на њему како би се ученици разуверили, јер су имали сумње чак и када им се он Лично јавио. Неки аутори попут Берђајева су ишли даље, па су покушавали од тих “постваскрсних” рана да стварају неки нови вид философије у којима се показује посебно поштовање према ранама које остају чак у есхатолошком домену.

 

Да ли су сви свештеници узорни људима што се тиче вере или раде само због новца?

Сада расте кукољ и пшеница упоредо у човеку, али долази дан када ће се раздвојити једно од другог.

 

Колико времена треба да прође да би свештеник добио веће унапређење?

Неки не могу да дођу ни до свештеничког положаја. Нема правила. Некоме је потребна деценија, некоме једна ноћ. Негде је то воља Божија, а негде демонстрација бахатости.

 

Како иде распоред утицајних људи у Цркви?

Некоме према моћи, некоме према новцу. Христов императив је заташкан а огледа се у ономе да ко хоће да буде први да треба бити слуга свима. Како је дошло време, ускоро ће неке провокативне ставове из Јеванђеља да држе за словну грешку.

 

Зашто је лоше ако људи нису крштени?

Није лоше. Пре би се рекло да нису свесни шта пропуштају, али да се сада не играмо, како рече ко од мудрих, “надражајне теологије”. Неће Бог судити по крштењу, нити по мери црквености, већ по томе какви смо као људи према другим људима. Не, дакле, ни какви смо према себи него према другима. Веће је зло ако је ко крштен а није свестан, или не жели да буде свестан јер би онда морао да уложи одговорност, какав дар у себи носи.

 

Како Бог постоји одувек?

Тако што Он нема рок трајања на Својој нествореној амбалажи.

 

Како можемо знати да је баш православље аутентична вера поред толико других вера?

Не можемо док не почнемо да је испитујемо. Не можете бити пасивни а очекивати неки доказ. Морате да се покренете. А ко тражи – ни потврда неће окаснити. Не каже ли Христос: “Испитајте Писма и видећете да она за Мене сведоче!”?

 

Да ли је моје рођење случајност да бих био православац?

Можемо рећи да је Бог унапред знао да ћете доћи на свет још пре него што је створен свет. Али да се није мешао у то. Усуђујем се рећи да ако је хипотетички наш улазак у постојање чак и слепа случајност (судар два родитеља који се воле у једној слепој години а чија последица љубави смо ми сами), то опет не значи да не можемо накнадно лишити себе случајности уласком у Промисао за сваког човека. То је оно чувено да нисмо питани за рођење, ни за нацију, ни за веру, али да имамо могућност да својим одрастањем (али и уподобљавањем) преиначимо такву поставку ствари у већи смисао и подигнемо га на већи ниво.

 

Да ли Бог може да направи камен који Он не може да подигне?

Ово није ваше питање јер овакво питање одавно постоји са извесним набојем софистичког искушавања. Покојни патријарх Павле је имао један занимљив одговор у вицкастом маниру рекавши да може и да је човек тај камен. Акценат је на нашој тешко-тврдоглавној и некооперативној слободној вољи. Али ту се Бог не показује као слабић, већ као неко ко не жели да користи своју надмоћност над човеком. Из љубави према човеку лишава себе моћи. Где се чуло за тако нешто и таквог Бога? То треба да поштујемо.

 

Да ли се убиство у рату рачуна као грех?

Црква ту седи на две столице. Грех је свако убиство а са друге стране Црква оправдава одбрамбени рат где ће крв свакако пасти. Испада да такав вид убијања има мању тежину као грех. А онда опет Црква налаже епитимију за онога ко је убио у одбрамбеном рату иако је пре тога дала сагласност да одбрамбени рат није грех. Ето шизофреније. То је зато што Црква није спремна живети љубављу за своје непријатеље. Наравно, тешко је бити статичан пред најездом непријатеља који би да мучи заробљенике, силује и убија жену и децу, али Христос је експлицитно недвосмислен. Очигледно ово није свакоме дато или не може свако да прими тврду беседу. Вратити мач у корице значи прихватити добровољно одлазак на крст. У супротном, Христос би дозволио да Га Отац одбрани али Он то није учинио.

 

Колико се Црква меша у политику?

Сваки крштени човек чини Цркву. Свако има одговорност да се бави политиком. Јер од тих питања зависи опстанак или нестанак једног конкретног народа. Проблем је када политика постане мерило обожења или када сама Црква изгуби своје границе где је Бог који у њој делује а где политика која кроз њу провејава. Од нас, дакле, зависи идентитет Цркве али и идентитет једног народа. Велики је проблем када саучесници црквене есхатолошке стварности почну да се надглашавају која је политичка опционалност најподеснија, јер ту се не види “јединство у различитости” већ пре различитост која би да поништи са политичком и екклисиолошку непоновљивост другог.

 

Како једном атеисти указати да вређање није неопходно у расправи?

На исти начин као хришћанину који зна бити много ако не вулгарнији а онда префриганији.

 

Да ли Црква сматра људе “са друге стране закона” као вернике ако су они привржени Цркви?

Два господара се не могу служити, каже Писмо. Ако је неко са друге стране закона, у чему се онда његова дела према Цркви показују? Ако је новац кравав, да ли се тим новцем може бити ктитор или донатор? Мислим да таква жртва није Богу угодна. Јер се тако релативизује (ослобађа од одговорности) и верификује (поставља као узорни образац) зона зла изговором да је прече добро. Зато је Христос ту категоричан јер од доброг зло не излази, као што ни од злог добро не може потећи.

 

Да ли је важнији духовни или физички пост?

Потребно је једно а да се не одстрани ни друго. Ако морам бирати, онда бирам пост духовни и карактерни, јер без њега пост телесни не користи ништа. Ранијих деценија сам мислио да телесни пост није толико битан, али ипак то спољашње уздржавање опомиње унутрашњег човека. Рецимо, када пост прође, унутрашњи поредак човека по навици има каналисан нагон да пости чак и онда када то није потребно, у чему се показује да је вежбање ипак дало добре смернице. Ипак, пост је само вежба. Ништа више. Тренинг. Суштина је централизација бића на еклисиолошким темељима. А у димензији причасности Христом – пост је потпуно небитан. Јер када волиш Другог – не уздржаваш се од односа са Другим. Постити од Христа – то је зло.

 

Постоји ли разлика између Цркве и манастира?

Ишчупате ли Цркву из манастира шта ћете добити осим једне комуне амишовског карактера. У томе је сва разлика. Можда је прече питање има ли разлике између нас и монаха? Људи којима парохијска побожност не одговара, траже, као по правилу, увек неке манстире за своју специјалну побожност коју неће делити са другима, или, ако је деле увек ће је делити као грдњу од поучавања другог. Човек не престаје бити човеком какав јесте где год да оде. Сви смо на истом делу Божијем. И сви треба да пазимо на та “посебна осећања светиње” јер нам управо она кваре добре таленте Духа да и у другима Бога препознамо. Већи проблем праве они који инсистирају на уочавању различитости, односно, не на уочавању него на елитном истицању једних на уштрб других. Ту су данас рецимо на удару они који себе сматрају провереним и легитимним интелектуалним испитаницима свих могућих вредности.

 

Зашто постоје мушки и женски манастири?

Да не би дошло до секса. Нажалост, ко је оптерећен феноменом константних искушавања, у свему ће проналазити атак на себе. А управо је то димензија која онемогућава да се други види у лепоти Божијег стварања.

 

На основу чега тврдимо да Рај и пакао постоје?

На основу свакодневних осцилација у нашем постојању.

 

Због чега нам намећу веру а не можемо сами да је бирамо?

Ко вам намеће? Нешто не видех да родитељи вуку за гушу децу у Цркву. Нити видех да Црква сваког пролазника вуче за рукав и долази пред врата попут секташа. Нити су деца ограничена избором ако не желе, на пример, да иду на верску наставу. Банализујете. Индоктринације нема. Али, то не значи да нема појединаца од неких родитеља, наставника, свештеника који нажалост не раде тако не схватајући да се Бог не уноси силом у нечију душу. На њима грех остаје а не на онима који су тако злостављани одбацили путеве вере. Треба се пазити генерализација да се не бисте наругали једној широј слици.

 

Да ли је Исус имао неки грех?

Јесте, узео је све грехове света апсолутно недужан само на Себе.

 

Да ли нас Бог заиста штити?

Брине о нама али у сусрету са злом сами калимо своје сазревање. Ако је Христос осетио тескобу Гетсиманске усамљености, онда ћемо и ми. Али, не заборавимо да дијалог са Оцем као ни утеха Анђела ту није одсечена, него долази након крварења духа.

 

Чему служи ореол?

Сигурно је да није апликација коју можете са скинете у PlayStore-у и да се играте са њом.

 

Да ли Бог осећа све у човеку?

Лепо питање. Да, све. Дели осећања сваког тако што их Сам постаје саучесник. Али се не намеће тамо где није добродошао. А то опет не значи да муку другог не познаје. Само не може да интервенише на силу.

 

Да ли се нешто догоди у нама када се причестимо?

Ви бисте ватромет и специјалне ефекте? Глупо је да вам неко прича своје искуство у шта треба да верујете и како да рационализујете свој доживљај. Пустите да Бог преузме главну реч у вама, а онда ће вам се само казати.

 

Да ли је света водица стварно света?

Јесте, али не треба стварати фетиш од тога, нити неки магијски приступ. Свест да се она може исто тако покварити као и свето причешће треба да нас ослободи од робовања идолима чак и на таквом светом месту. Ми смо у “покушају” да будемо свети. Није то до нас. Нити је пуноћа есхатона још наступила када пропадљивости више неће бити.

 

Да ли је Бог увек на сваком месту?

Бог је на сваком месту а да га ниједно место не може задржати. Не постоји GPS-теологија која би Га могла лоцирати. Волим да кажем да смо сви, укључујући свемир са свим његовим галаксијама, у Његовом Оку, али је можда исправније рећи да ако је Бог у нечијем срцу – онда оваква питања нису потребна. Јер, населивши се у твоје нутрине Његовим очима гледаш као и Он твојим на свакоме месту. Наравно, на овоме треба радити. Сви смо болно апатични па нам овакве ствари делују немогуће.

 

Да ли смо верници без Цркве?

Исто колико деца могу бити деца без својих родитеља.

 

Шта се дешава када се човек крсти?

Опет исто питање. Хајде овако да кажемо: добија семе које захтева негу и заливање, а када добије све што је потребно, почиње узрастање. Када семе пусти клице – то је тек почетак. Када постане дрво – онда је то оно Христово да птице долазе у његову хладовину. Ово може бити илустрација да птице представљају врлине Духа које се односе на пажњу и утеху према другима. Из таквог угла гледано, свако од нас уопште није овде створен да би само за себе постојао, него нас Бог од почетка, такорећи од малих ногу, припрема и усмерава да се окрећемо према другима. У томе је величина Промисла Божијег, у томе намена свих Божијих дарова који се не могу монополизовати, нити приватизовати у смислу приватне својине.

 

Да ли је обавезно ићи на Литургије?

Да ли је за вас обавезно када заказујете састанак са вољеним бићем? Ако је обавезно онда ту љубави нема.

 

Колико су повезани национализам и православље?

Драстично. Читајте шта је покојни отац Радован Биговић писао о томе. Рад му се зове: “Православна Црква и нација”.

 

Шта мислите о теоријама завере?

Параноидност прикљештена фантазмагоричним интригама никоме није добро донела. Ипак, поред оних који сами себи набијају пресију тим заверама, постоје и основане сумње да нам нису све ствари доступне које се одигравају иза кулиса државних и црквених кругова.

 

Да ли је Цркви потребан ценовник?

Једном рекох и поновићу се: Није проблем таксиметар већ цена која не одговара пређеној километражи. Не може се очекивати велики износ за обред од 5-20 минута. Али, није ни то проблем. Проблем је трговачки спектар између народа и свештеника. Народ мисли да ако да више пара свештенику да више народ вреди а да свештеник ништа не вреди. Исту свест може неговати и свештенство да ако више узме од народа да му је вредност висококотирајућа на тржишту а да народ ништа не вреди. Има нечег морбидног у томе. Волео бих да дочекам време да тог “светог пореза” више не буде. Да се заиста види ко љуби храм без служења динару, а да ако динар или која већ валута преживи, буде прилог народа који неће мерити колико је дао за своју жртву а да све то заврши тамо где је заиста потребно. Све је погрешно постављено. Треба срушити систем. Пре десет година сам био сведок многих приноса у новцу, храни и одећи која завршава на Острогу. Мало ко зна да иза доњег манастира постоји огроман магацин. Ко је био тамо нека сам израчуна колико становника би се могло са тим нахранити. Зар би то било против воље светог Василија? Чисто сумњам. Али, ако је просечна плата српске радничке класе до 25.000 динара у времену када ти је потребно барем 50.000 да све подмириш и да ти нешто ситно остане (ако је и то уопште изводљиво) – да ли је нормално да било који свештеник или политичар зарађује од 1000. евра па навише у том систему? Зато прво треба променити систем. А онда бисте видели те политичке и црквене харизматике како губе на адреналину и мотивационим говорима када би требали да покажу исти ентузијазам у време дефицита за који су били преплаћени у време суфицита. Јер лако је трудити се тамо где те неко плаћа за сваку активност а неретко неактивност. Право стање ствари се може видети само у чвору где нема никакве новчане сатисфакције управо зато што је безусловно. Замислите да дочекамо време када уместо разних сплеткарења почињу да освањују наслови колико новца је црква или држава одвојила за неког болесног или сиромашног. Не би ли то мотивисало и народ да ускачу једни другима у помоћ? Колико само Београд има становника? Па ако би се дневно један динар одвајао од сваког становника, брзо бисмо решили проблем многих болесних и бескућних. Али би народ и ту драмио јер би почеле игре нестрпљивости и мешетарења. Утопија? Онда ћу радије њу да сањарим јер више вреди од свих похлепа.

 

 

 

  • Зашто је Бог створио цео универзум ако само на Земљи има живота?

Да ли то значи да је Земља обезвређена тиме што је мала у поређењу са универзумом? Или се драматичност лепоте показује управо у томе што је најлепша у најтананијим детаљима неухватљивим лако чак и за људски поглед? По учењу Цркве постоји живот ван Земље у којем живе Анђели о чијим становницима не можемо пуно рећи. Нема живота само на Земљи јер је реално Земља престоница смрти. Све што се роди мора да нестане. Универзум ту није ни у шта бољем положају јер су и звезде смртне. То је оно чувено да неке звезде које видимо заправо више немају објективно постојање него до наше Земље долази путовање светлости коју је та звезда еманирала. Када говоримо о животу, хтели то или не, морамо да се оријентишемо према Животу који не трпи пропадање. Окрени, обрни, Бог се мора увући у ту причу као Онај Који превазилази земљину и космичку сферу. Свакако, треба пратити научна достигнућа, јер питање је времена у ком смеру ће се човечанство кретати када се почну насељавати друге планете и колико ће то направити могућу пометњу међу народима ако дође до сценарија да ће неке дестинације бити доступне само богатима а мрвице ће падати са других планета сиромашнима на Земљи. Али, не треба искључити ни мисију Цркве на другим планетама, тако да се не мора сваки прогрес посматрати нужно диоптријом песимизма.

  • Зашто Бог не исцели болесне који се редовно причешћују и верују?

Ово питање је болног карактера за оне који носе неко страдање или страдање својих најмилијих. Све је у игри. Нема аутоматизма. Класични приступ у неком одговарању  је да нема магизма и да Бог не функционише као машина. Негде се умеша а негде не, негде исцели а негде не, негде се прикаже присутан а негде не, негде људи немају вере а негде им прелива а да опет ни то није мерило, итд. Све то показује да је Бог слободна Личност и да само Он зна шта је за нас најбоље. Чињеница је да је у Христово време, док је ходао Земљом (а не смемо занемарити да Његов ход није престао), да је чинио велика чуда. Али, не заборавимо да је то био почетак Христове мисије. Морао је да почне радикално. После, када је мисија извршена, када је показао дела Васкрсења и Вазнесења, и када се Црква тек основала у дан Педесетнице, очигледно мења концепт на који начин ће деловати међу онима који верују у Име Његово. Ако се крећемо аскетском логиком неких, који су радили на својој светости, видећемо да нико од њих није молио од Бога да га чаша страдања мимоиђе. Мислили су апостолском главом надајући се да ће бар кроз неко страдање учинити неки мали подвиг који би могли принети Богу као скромни принос жртве. Зато је данашње време неко кукавно стање, јер сви рачунају на брзи добитак и лако обештећење на најмању неправду чиме се аспекат пожртвованости или трпљења гура у страну мислећи да је врлина бусати се кочоперно за сваку ситницу.

  • Како неко зна да је неко светац?

Светац сам себе не сведочи. Нити му треба сведочење од људи. Бог за њега сведочи али ради његовог смирења Бог од њега крије знање о властитој светости. Дакле, светац нити држи себе за свеца, нити зна да је светац. Типично очитавање полази од нетрулежних моштију, итд., али то није једини критеријум светости. Поражавајуће је да људи ни у 21. веку не могу да поверују да су сами позвани да буду свети, да се усавршавају у Христу, да се Њиме причешћују и освећују, него ту могућност под тепих гурају а траже неке „супериорне и изабране“ (који ће да мисле и раде уместо њих) не видећи свој дар Духа Светога.

  • Ако су мушкарци и жене равноправни пред Богом, зашто жене не смеју у олтар?

Зато што преовладава мушки шовинизам на уштрб еклисиологије. Ту је, наравно, и проблем менталитета. За балканску душу је поражавајуће да жена може и ту да служи Богу на истоветан начин као мушкарац. А мушкарац потхрањује своју сујету да жена може владати целим светом али да је једино не може да буде свештеник. Непотребан ривалитет. Реално, не постоји ниједно теолошко оправдање зашто жена не би могла да буде свештеник а не само да уђе у олтар будући да је свака служба – служба, а видимо да жене многа задужења истоветно могу радити као и мушкарци. Неки аутори, попут Шмемана и владике Саве Јањића, покушали су да оправдају мушки принцип зато што је Бог дошао у мушком телу. Да је дошао и у женском телу то не би умањило Његов однос који има са Оцем и Духом Светим. Поражавајуће је шта су неки свети оци писали о женама. Ипак, није сваком дато да се бави овим питањем, а због злурадо саблажњивих на светогрђе (јер испада да је жена зло самим тим што је створена а створена је од истог Творца тако да светогрђа не може бити) – одложићемо ово питање.

  • Бог је рекао да не убијамо. Зашто су онда постојали верски ратови?

Верски ратови се и данас воде широм света. Макар под изговором. То вам је као она наша пренаглашена прича о Косовском Боју. Испаде да се своја отаџбина не може волети без позивања на Косово. Наравно, не подржавам отцепљење, то је друга прича. Није ту проблем мит (који није исто што и лаж) како сматрају аутори попут поштованих оца Дарка Ђога или владике Атанасија Јевтића. Проблем је што се тражи теолошко оправдање рата. Јер је главна иронија у томе што не постоје праведни ратови којем год Царству се определили. Благоје Пантелић је понудио занимљива гледишта у једном свом раду „Јеванђеље и (не)насиље: (Не)оправданост рата“, али је нажалост прошао такорећи незапажено. Заборавља се да светост нема ништа са потезањем оружија, а да скандал буде већи – ни са борбом за територију. Зато се хришћани између осталог називају странствујућим јер њихова Домовина није од овога света.

  • Да ли је Јуда поштовао Исуса?

Да, док је рачунао на свој добитак. Шалим се. Јудина позиција је више него специфична. Свако од нас је могао бити тај Јуда тако да се не бих залетао са стандардном негативном селекцијом када је он у питању. Лако је нама из ове перспективе да сагледавамо где је ко машио од апостола, али док радња траје не види се ништа. Тако је и са нама. Ми Христа издајемо сваки дан а Јуда је само једном, ако ћемо да се играмо примитивне математике. Аутори попут др Зорана Јелисавчића заговарају приступ да није посреди Јудина похлепа за фамозних 30 сребрњака, него да је хтео да “убрза” развој радње мислећи да је Христос дошао као политички месија. Разочаран у Христов политички план и програм, који нема додира са његовим очекивањима, он полази на ову издају. Али, пазите, није успео да се убије. Пише у Јеванђељу да је конопац пукао и да се утроба просула. По неким ауторима, Јуда је преживео у неком селу у великим боловима и смраду. Не можемо знати о чему је он мислио до смрти. Зато ни његово кајање не можемо искључити из опционалности. Његов пример је више опомена јер је као апостол чинио чуда и живео са Христом. Што ће рећи да га апостолат који је већи од епископског није могао спасити од погрешивости.

  • Зашто је Бог оставио људе на Земљи?

Није их оставио, али можемо да кажемо да се преселио. Није исто. Ти не мењаш однос према ономе кога волиш на којој год дестинацији да живиш. Христов локалитет је стациониран унутар односа који има са Оцем и Духом. Након Вазнесења он се враћа на престо који је имао пре оваплоћења и пре стварања света. Али нас не оставља на цедилу, јер нам је послао Духа Светога којег Он назива Утешитељем. Црква о том искуству сведочи преко 2000 година неуморно. А чему утеха ако је Он извршио спасење? Јер се не спасавамо неким гласањем за Његов план и програм него страдајући сваки дан. Неко од теолога ће мудро рећи: „Син још није предао Оцу Царство!“.

  • Зашто људи греше?

Зато што не знају за више и боље него се држе онога што је ниже и горе. Сигурност увек тражи један исти шаблон. Човек је беспомоћан када нема сигурност у контроли. Све ми се више чини да се сви ми плашимо да нам буде боље. Као да постоји неки страх да је више него могуће да будемо здрави духовно.

  • Зашто се људи боље осећају у Цркви?

Све зависи шта неко подразумева под тим осећајем. Има ту, наравно, и психологизације у доживљају простора. Има и пијетизма. Има патетике. Има превеликих и магијских очекивања од уласка у простор у чијим порама Бог дише. Владика Григорије је лепо писао о доживљају црквеног простора као уласку у слободу. Ту не видимо неку менталну скученост већ препознавање Духа, искуство језика Педесетнице чија Тајна не престаје да делује. Има свештеника и народа који једва да осећају то искуство јер им је други препрека, или, јер им други не дозвољава својим понашањем да се заједно упусте у сусрет који Бог устројава. Ту је једна страна увек делимично оштећена иако има потврду Духа у свом телу. А има и таквих свештеника и народа који не осећају ништа, или још горе, иако осећају доживљај Сусрета са Другим ипак истрајавају да своје обличје не измене никако. Њихова меланхолична превртљивост и непостојаност долази од фокуса на себе док се Бог узима само као таоц таквог псеудосведочења.

  • Како би свет изгледао када би сви људи били поштени и праведни?

Не бих сада да се играм хипотетичких судова, нити утопије. Скоро сам срео једног занимљивог човека. Нисмо дошли до тачке вере, али смо се у свему осталом сусрели. Проблем његове типологије лежи у томе што он сматра да не може ништа да промени у свету. А то је већ зло. Јер, он има таленат и стручност, али немајући Христа за којег би се трајно везао, убија у себи могућност да управо својим примером учини овај свет бољим. Нема другог пута.

  • Која је најдужа молитва?

Није битна запремина, ни велика, ни мала. Битно је да је молитва лична. Да се не гледа жуљевито и грчевито на време трајања. Када некога волиш не мериш време које проводиш са њим. Зато имам проблема и са употребом бројаница. Писао сам о томе. Бројати молитве може само неко ко мери своје време са Богом. Неко ће покушати да оправда бројаницу проблемом концентрације. Шипак. Када волиш – пажња је понајмање осута на секундарно место.

  • Шта представља мантија и колико је новац данас у првом кадру?

Мантија треба да буде израз службе а не неке власти. Зато је клерикализам толико хаоса направио. Шмеман је лепо писао о томе. Већ сам говорио о пореклу новца у храму и тзв. “светом порезу” који датира још од Мојсија. Не знам више шта да кажем на ту тему. Људи ће увек бити незадовољни а мантија ће увек тражити више. Можда не би било згорег у некој будућности размишљати о апостолском примеру који је служио Богу и људима као апостол али се приватно бавио производњом шатора да му не би ко пребацивао да га други издржава. Из таквог (утопијског?) угла, колико год се многи љутили на ово, мислим да би се тек у овој тачки видело ко заиста љуби храм и Бога – када би се сваки свештеник почео издржавати од својих руку независно од своје мантије и привилегија која она носи. Пазите, и данас имате у неким сеоским забитима свештенике који не могу да скупе 2% становништва да дођу на Литургију. Пошто немају разумевања од својих надређених, они су принуђени да се баве пољопривредом или неким другим занимањем.

  • Да ли постоје бесмртни људи?

“Ми смо оно што ћемо бити!”

  • Колико се редовно треба причешћивати?

Када се двоје воле они не постављају ни ултиматум ни правило. Љубав не живи од предуслова него је безусловна. Свако треба да преиспитује себе, али никада преиспитивање не треба да буде претежније од љубави према Ономе Ко је заволео Први. Где нема љубави већ маскараде од љубави – остаје само шупљи однос и празна форма. Другим речима, ако бих преиначио ваше питање звучало би као да сте рекли: „Колико редовно треба дисати?“.

  • Зашто више нема светаца да стварају чуда?

Јер они чекају да светост у нама заживи своје стварање.

  • Како ће сви људи стати на планети када се Исус буде вратио и оживео мртве?

Да ли ће наша планета бити једино станиште? Или цео универзум? Или цело Царство? Не будимо малодушни по питању простора ако Сам Несместиви Бог Који све надилази може да се смести Цео и неокрњен у најмању душу.

  • Како ћемо знати да се Исус вратио?

Као што те нико неће учити шта је Сунце него ћеш његову топлоту и светлост сам познавати.

  • Да ли лоши људи иду у Рај?

Како године одмичу све ми је више јаснија она старачка мисао која је инсистирала на познању своје упрљаности. Ако полазимо од себе, ако смо поштени, увек ћемо видети своје девијације. Ми смо неизлечиво подвојени. Али се опет уздамо у Онога ко оперише од сваког дуализма и лицемерја не да ћемо ући у неки простор намењен праведницима, него да ћемо срести Онога за ким срце жуди као што Сам Бог за човеком жуди. Чежња је узајамна али човек увек самоцентрално полази од себе као да само он чезне и пати.

  • Зашто Бог прави неједнако животе?

Мислите различитост личности? Различитост је толико универзална да дефинитивно мора бити божанског порекла. Замислите само то сагледавање да од како је света и века никада вам нико није био налик, него је свако ко је рођен под сводом небеским имао универзално постојање. Само је то довољно за дивљење. Ако мислите на неки вид додељивања “судбине”, талената, итд. – било би сувише претенциозно да имам одговор на то питање. Јер, многи нису имали никакав избор, него су завршили свој живот и пре него што су га започели. Зато су неки свети оци ипак у праву када говоре да ће се наш живот показати тек у Будућности када наступи свеопште васкрсење. Нисмо још ни започели своју причу а камоли да смо наводно довршени.

  • Зашто се Бог назива Богом? Да ли Бог има Своје име?

Бог се открио као Отац, Син и Дух Свети. Пре Христа било је бледих наговештаја у старозаветној историји, али тек са Христом настаје револуција овог откровења. Ако се држимо апофатичке теологије, Бог превазилази чак и своје име па га не морамо називати ни Богом, али да бисмо изразили какво искуство Бог дели унутар Себе и какав однос има према свету – називамо га Богом. Типично полазиште за овакав став је у Мојсијевом питању: “Господе, ко си ти?” А Он му рече: “Ја сам Онај који Јесам”. Мојсија занима идентитет, а Бог не полази од имена и презимена. Дакле, овде не видимо име, већ исказ који указује на који начин Бог постоји. Зато рекосмо да је Његово постојање изнад имена.

  • Зашто је живот казна?

Живот је у оку посматрача. Живот је тежак и немилосрдан али је и дар. Немогуће је да је увек све црнило. Проблем је са нама што бележимо само мрачне садржаје док се оних светлих момената не опомињемо. Мислим да је и Достојевски лепо писао о томе. Негде ту кумује и наша зловоља да потхрањујемо своју патологију поновним набрајањем и оживљавањем својих и туђих пређених негативних искустава. И треба пазити, ако радимо на промени угла свог ума – такве ће и последице бити. А ту ће се показати да Тајна живота открива каквоћу која ће задржати свој укус не само сада, него и у будућемо веку када се више неће свирати продужеци као до сада.

 

 

 

  • Да ли Бог прашта највеће грехове?

Праштање је природна последица Божијег начина постојања. Ако је Он Љубав, не можемо очекивати да у њему затекнемо неки други садржај. Проблем је у провоцирању његовог трпљења. Бог није осветољубив али се не треба играти са Богом осим на начин како само мала деца знају да се играју. Не бих превише пажње обраћао на теологију кривице, јер се тако због секундарних ствари потцењује дар присуства Божијег. Увек ћемо бити ништавни и подвојени, али увек ћемо имати и могућност да се реанимирамо.

  • Зашто не постоји једна вера?

Да не би било досадно.

  • Зашто је Бог поделио људе на расе?

Да бисмо се вежбали у превладавању ксенофобичности и јединству различитости. Али, концепт човека се не умањује којој год раси неко припадао, а искрено, мало је бодљикава ова кованица која указује на „расу“. Или се тако човек као универзално биће (да не кажем икона Божија) унижава или се своди на ниво расне различитости као што постоји у свету животиња.

  • Да ли ће људи победити смрт у будућности?

Научна достигнућа не престају да спекулишу али и да пријатно изненађују. У будућности ће вероватно сав нагласак постојања добити сеобу на виртуелни фронт. Има ту доста варничења са неким научнофантастичним зиповањем душе на неки изграђени систем. Ипак, смрт ће остати проблем док је света и века само да би се на крају величанствено показало над свима Васкрсење.

  • Да ли је смак света уствари Божији долазак?

Како за кога. Некоме је сав смак света замисао да Бог уопште има постојање упоредо са његовим. Апокалиптички и постапокалиптички сценарио не бих сада подизао на неки већи ниво. Већ смо у хаосу само што не осећамо како нас лавина носи.

  • Зашто поједине државе покрећу ратове ради вере ако њихова вера пропагира мир и љубав у свету?

Догма је увек била добар параван да се утврди нечија моћ и новац. За крволоке нема морала јер је други само број и статистичка грешка. Зато православни свет толико бруји о вредности личности најмање две деценије да се за академске кругове она у потпуности излизала, док обични смртници уопште не размишљају на тај „персоналистички“ или „личносни“ начин.

  • Шта православна Црква мисли о егзорцизму?

Егзорцизам у православној средини не затичемо као у неким холивудским хорор-филмовима. Она је већ инкорпорирана у тајни Крштења. Мада јесте мало чудно да се над малим дететом које нема греха таква молитва, уснама кума, потврђује осим ако није реч о неком виду молитвеног заузимања за будући статус онога ко се крсти јер ће борба са злом бити неминовна.  Данас, сугеришем са иронијом да молитве таквог калибра треба спровести прво у црквеном естаблишменту. Да они стану сами спрам себе као у огледалу и угледају своје демоне. Ово не говорим као заједљив и огорчен човек већ као неко ко је истински забринут за биће Цркве и спасење душе таквих.

  • Зашто неки епископи и свештеници не сносе казну за своје поступке?

„Пара врти где бургија неће…“

  • Када нестане света, шта ће бити са Богом?

Бог не зависи од света. Имао је постојање и када света није било. Ми се сада понашамо као да смо вечни а да Бог нема постојање, а треба да нас брине његова љубав јер Он не жели да постоји без нас а нас заиста може да не буде.

  • Ако се неко покаје у паклу, да ли вечно мора да остане тамо?

Занимљиво питање. Ако се држимо отачких и аскетских инсистирања, видећемо да када се кафана затвори нема више пића. Есхатолошки угао не трпи прескакања, попут оног ђавоиманог из јеванђеља који скаче из воде у ватру, па сад „хајде мало у Рај“, а када ми досади „хајде мало у пакао“. Не. По неким догматичарима есхатон ће пројавити Богом само афирмацију. Неће, дакле, бити ни оне побуњеничке варијанте као што је било пре постања света међу анђелима. Ако се држимо реклама, онда је поентирање у следећем: или јеси или ниси лав.

  • Шта је вечност?

Дисање Божије а да Он Сам не дише.

  • Да ли мртви виде живе у овоме свету?

Можда ако им Бог позајми Своје очи. Држим се апостола да нико неће никога претећи у Последњи Дан него да ће сви одједном васкрснути и стати пред Господа.

  • Да ли Божији поступци мењају њега самог?

Ако га мењају онда Он није господар над њима. Он се изражава цео какав јесте кроз своје поступке не губећи ништа од истости односа према свакоме.

  • Да ли Бог верује у нас?

Више него ми у себе и него ми у Њега.

  • Да ли Бог може да заустави време?

Пребива у Вечности. Зашто би игде журио или пак време заустављао?

  • Да ли има места у Рају за добре невернике?

Има и претиче.

  • Шта би Исус помислио када би дошао у данашњи свет?

„Што ми је све ово требало!?“

  • Због чега Исус сада није на земљи већ је морао да оде на небеса?

Да би наше узрастање било по слободи а не по затеченом систему у којем је Он једини дизајнер. Ту је разлика између личности и машине.

  • Због чега је Исус морао да страда ако је он већ Син Божији?

Јер је желео тако а ту је дистанца у односу на морање – радикална.

  • Да ли има Бога у мом дворишту?

Баци поглед.

  • Шта мислите о стигматама?

Ништа. Не волим те прозападне варијације истицања нечије побожности. Мислим да се тако отвара велико поље за егоманију унутар властите религиозности. Поред стигмата постоје и друге хришћанске конфесије које стављају превелики, готово фанатичан, акценат на неки вид крволиптајуће и самокажњавајуће теологије а да се то очитава и на живом месу.

  • Шта је све грех?

Сваки трептај у којем би Бог макар хипотетички могао бити одсутан из мог живота.

  • Да ли постоји други живот на небесима?

Човек је небоземна творевина. Други живот није проблем дестинације већ адаптације која почиње сада и овде. У оном другом, радикално преображеном Васкрсењем и ако нас Бог буде прихватио, само се наставља живот који смо овде започели.

  • Да ли свештеници разговарају са Богом?

Да, али не као Мојсије, нити мобилно, већ молитвено. Примљена благодат је потврда дијалога. Ипак, остаје бојазан и опасност од рутинског приступа, од монолога пред Богом.

  • Како Бог кажњава људе?

Не кажњава него свакога пушта да сам себе казни својим делима.

  • Шта се дешава када неко псује у цркви?

Свако чује оно што жели да чује. У цркви свако скупља шта му је срцу ближе.

  • Да ли је грех ако свештеник не пости?

Немам проблем са тим. Основна хигијена душе се огледа у томе да не гледаш у туђ тањир и да не бројиш туђе залогаје.

  • Да ли је грех имати сексуалне односе током поста?

Ако је љубав између двоје савршена – није. Није проблем секс већ нагон у којем љубав према другом није битна.

  • Да ли Бог може све?

„Бог може све што хоће али неће све што може.“

  • Зашто не можемо да видимо Бога?

Јер је начин Његовог откривања интиман. Не стоји у неком излогу пасиван да би само по њему просипали погледе, него је акценат на развијању односа.

  • Зашто нам Бог не пошаље неки знак да знамо да Он постоји?

Нису ли сличан знак тражили од пророка Илије? Сличан од самога Христа? Знак је био међу нама али је проблем пријемчивост, равнодушност. Не треба Бог да нам шаље неке ванземаљске сигнале када нам је дао Цркву као знак међу нама по којем ћемо га препознати. А тек из таквог искуства Знака међу нама препознајемо једни друге.

  • Да ли верујете да се неко може опет родити?

Једно рођење је сасвим довољно, а друго од крштења сасвим благодатно.

  • Да ли верујете у духове?

Верујем да смо сви утваре које не знају да су мртве док не доживе сједињење са Богом.

  • Да ли стварно постоје враџбине и магијски ритуали?

За доконе постоје и много веће глупости.

  • Шта се дешава са људима који дигну руку на себе?

Зависи који су мотиви. Када Бог иде свесно на крст, може се са резервом рећи да је и то вид добровољног самоубиства.

  • Да ли сваки грех може да се исправи исповестима?

Упорноме у злу ни причешће није довољно.

  • Да ли Бог чита мисли?

По јеванђељима видимо да може, али то није оно што Га одређује. Привлачнији ми је Бог који се одриче своје свемоћи пред Иродом и Пилатом од Бога који чини чуда.

  • Да ли наш Бог одобрава друге вере?

Сваку различитост која није искључива а која може бити ако не директна последица сусрета са Богом а онда барем рефлексија.

  • Зашто је Бог баш Света Тројица?

Тако се открио. Тако постоји. Богословска мисао је уложила гигантске напоре да се бави овом веома важном темом. Негде наше људске пројекције маше поенту. Неко од мислећих је понудио занимљива гледишта па би их само парафразирао: ако је Бог Један – онда би био самодовољан; ако би била Двојица – онда би и то могла бити себична љубав; али са Тројицом – љубав је савршена.

  • Зашто је Исус сишао на земљу?

Да би нам показао ко је Бог и да би нас учинио боговима. Али, овде смо пред скандалом на који су многи индиферентни. Бог силази са свог трона и постаје месо и крв. Један од нас. Ово се може сагледавати милионима година неуморно а опет остати без адекватних речи. Није само Бог силни и свемоћни, него из љубави своје се показује и као Бог несилни и немоћни. Ако Бога не би било а ми тражили неку идеју о Богу какав би нам Бог био потребан као замисао о њему самом – ова пројекција би била најпривлачнија.

  • Зашто Христос сада не дође?

Има своје разлоге. Апостолски речено, даје нам још времена да не изгинемо сви од лица љубави његове.

  • Да ли Бог може да лети?

Празник Вазнесења показује да може, али не као „Супермен“ већ како Богу доликује.

  • Да ли су сви догађаји из Библије истинити?

Не. Већина старозаветних прича је углавном поучног карактера. Где има историје, често доминирају антропоморфне представе. Новозаветни угао гледања је мало богатији по смислу и веродостојности, али то не значи да није било накнадних уметака а да опет ни они нису укинили већи смисао.

  • Да ли ће Бог увек да нам помогне?

Као банкомат или дух из аладинове лампе – неће. Не можемо од Бога правити лутрију, тикет. Свуда где имамо власт да покажемо своју одговорност – Он се неће умешати. Постоје и трагедије на које Бог сигурно није равнодушан, али морамо да размишљамо да Бог не жмури на наша страдања, него да постоји већи разлог који сада не видимо али који ћемо спознати када дође време за то.

  • Да ову планету удари метеор, да ли би је Бог васкрсао?

Ударени смо ми у главу одавно. Судбина целог света је условљена управо Христовим васкрсењем.

  • Да ли може да се деси да свештеник опсује Бога?

Не мора неко да псује да би учинио светогрђе. Данас имамо елитне јединице не само међу мантијама него и лаицима, али који можда не псују али зато не престају да сплеткаре и мрзе. Поред таквих који тако чине, једнако су ми болни они који су сувише осетљиви на ударце од стране подлих.

  • Да ли свештеник може да се насмеје због вица о Богу?

Може и треба ако је хумор на месту. Ако је акценат на ругању – не.

  • Да ли је нормално плашити се Бога?

Да, на начин као што се мала деца плаше својих родитеља. Али пазите, није реч о патологији или развоју неке богофобије. Причамо о здравим страховима који су базирани на поштовању. А ко се усавршио у љубави (мада се усуђујем да кажем да ни грех не умањује тај потенцијал) – превазилази страх и на тај начин. Јер ко у Богу види пријатеља – не може се плашити. Ако се држимо старозаветних примера, видимо да је Бог генијално смирен како одступа од својих замисли због заузимања неких пророка. Када упоредимо новозаветна места, Христос са невероватном присношћу другује са апостолима. Нема ту страха. Шта каже Христос? „Више вас не називам робовима него пријатељима (Јн. 15, 15).

  • Да ли свештеник може да добије отказ?

Рашчињење или неке успутне санкције да не служи неко време или остане без примања – може. Више бих волео да видим како се неки свештеници или епископи повлаче са своје позиције ако су свесни да су негде направили велики проблем.

  • Да ли монаси имају сексуалне односе?

Не, јер су се тако заветовали. Да ли завет има покриће у стварности – не знам. Ако нема – постоје и други садржаји којима се неко може бавити.

  • Да ли је Рај за сваког човека?

То је као да питате да ли је Бог за сваког човека.

  • Која је сврха људи на овој планети?

Припрема за оно што је са Христом наступило и што ће са Њим тек доћи. Од благодатног узрастања до есхатолошког разгранавања. Револуција је почела са Њим и завршиће се са Њим. Сада смо као гусенице али ћемо на крају постати лептири.

 

 

 

 

 

 

 

 

  • Зашто мора неко да заврши Богословски Факултет да би постао свештеник?

Не мора, нити је завршетак гаранција да ће уопште неко бити клирик. Колико видимо по новозаветним списима избор апостола није ишао неком факултетском линијом, а што не значи да није било неких предуслова. Сада када погледамо Јудин апостолат, не можемо рећи да Христос није знао шта чини тиме што га прибраја Дванаесторици. А замислите, Јуда је имао силу Духа Светога, изгонио демоне са другима, био сведок многих Христових чудеса, као што му ни литургија није била непозната, а опет испао из светог кола. Ово нас треба да опомиње. Данас апостола више нема, за њима долазе епископи а иза епископа презвитери и ђакони. Сигурно да је временом долазило до канонског типикарења ко и на који начин може бити свештеник. Увек је било злоупотреба свог положаја, јер се сличне девијације могу наћи и у старозаветним списима. Са друге стране, допадају ми се либерална гледишта неких епископа који нису за богословске амове, него гледају на харизматичност, таленат, и друге унутрашње квалитете кандидата који се „накнадно“ могу надоградити богослужбеним искуством, за разлику од неких епископа који гледају само на богослове и теологе као нужну гаранцију квалитета (чувена опсесија је да ли је неко добар за певницом, а остало их не занима). Имали смо такве примере међу неким хирурзима, глумцима, итд. Данас се ствари усложњавају а млади богослови стичу неке амишовске психозе учаурени и искомплексирани додиром стварности у којој живе некако искључиво (да не кажем аутистично). Са треће стране, богословска знања нису непотребна, само је акценат да не постану ствар неког сујетног престижа који тобоже другим смртницима није дарован. Ту је рецимо добар доц. др В. Таталовић када прави компарације садашњих елитних јединица са ранохришћанским гностицима. Да поентирам, негде су људи страшно застранили са оним фамозним да „Бог бира Себи свештенике“, јер због таквог става долазе преко реда на позиције они које је заправо сасвим неко други протежирао.

  • Да ли је могуће бити добар свештеник у данашње време?

По Христовом моделу само је Бог добар. Остало су наши идеализми и очекивања која се некада граниче са лудачким перципирањем какав свештеник треба да буде у нашим очима. Могу да посведочим да има добрих свештеника, неки од њих су моји велики пријатељи, али не треба стварати од добрих – идолопоклонство, а од лоших – повод за распињање. Јер сви, овакви какви јесмо, смрдљиви и са дефектима, служимо Богу у истој стварности Цркве. Наравно, то не значи благослов утопије. Козметичко ношење врлине не препоручујем никоме, јер тако се развија она лицемерна побожност која грчи себе а прождире друге.

  • Да ли је битно којој вери припадамо?

Битно је ако знамо колико наша вреди. Али битност се не губи сама по себи ако чак ни не знамо колико вреди. Оно што данас људи одбацују као безвредно пред Богом је вредно.

  • Да ли неки хришћански обичаји вуку порекло од паганских обичаја?

Сигурно да је у прошлости било утицаја. Ако чак и одстранимо те утицаје, ко нам може гарантовати усред своје стопроцентне удогматизованости да смо се ослободили нечег несвесно-паганског које дише у нама? Увек је тако било, будући да је човек биће променљивости, није немогуће да усред свог пада лиши себе благодатног удела а онда да несвесно, као сурогат-верзију вере којом је дотад живео, почне да живи неку имитацију вере која се раслојава у димензијама паганизма макар то било само на нивоу расуђивања (будући да видљиви део бића може комотно да наставља да се држи формалистичке рутине богослужења од које нпр. не одступа).

  • Да ли је за опроштај грехова искључиво неопходна исповест?

Не видимо нешто у Јеванђељу да је од било кога коме је опраштао грехове Христос тражио исповест. Заправо ни на кога није стављао неки морални, ни обредни предуслов као јарам. Прихвата људе какви јесу али очекује веру. Људи су после мењали своју неморалност у моралност не због неких ригидних закона цркве већ као резултат захвалности на Божију љубав. Углавном је Христос иницирао веру, али опет тако да се она сама пројави без његове присиле. Ту је Христос генијалан стратег. Дакле, вера. Вера да је Он Син Божији и да има ту власт иако, како рече еп. А. Јевтић, Сам Бог није властодржац. Не значи да сам против исповести, него да са оваквим ставом човек лакше може да препусти остатак сопства да утоне у исповест као растерећеност а не као оптерећеност. Са друге стране, погледајмо реално неке људе. Има ту доста славних и богатих, али када време мало одмакне и они попију тешке литре горког искуства, на крају остану доста разочарани и отуђени. Ако их не савлада малодушност, осиле се у некој одвећ незрелој кочоперности за њихове поодмакле године. Шта хоћу да кажем? Да сви људи негде пате, овако или онако, да треба да освесте шта је то што шкрипи у њима и да схвате промашај свог постојања без Бога. Није довољно некако традиционалистички поштовати Бога, него употпунити сваки тренутак са пулсом Његове бићетворне благодати (св. Палама разликује још два слоја: мудротворне и вечнотворне). Онда исповест није толико самоцентрална и не доживљава се као неки захтевни баук.

  • Да ли људи које је обузео демон могу да се посматрају као доказ да Бог постоји?

Звучи мало противуречно, али ако је хипотетички такав сценарио могућ (мало ми то личи на онај плитки хорор-филм егзорцизма Емили Роуз), онда опет сумњам да Бог Који је Љубав жели такав вид доказа по Себе. Чујте, свако од нас има своја лудила, своје демоне ако ћете тако. Данас је императив љубави узети не само нечије анђеле на себе већ и демоне. Лако је да је увек неко смирен и пун разумевања и љубави за нас, тешко је носити туђа лудила, а она су ипак неодвојиви део пожртвоване љубави. Усуђујем се пре да кажем да Бог носи нас са нашим демонима, са нашим растрзаностима. Не заборавимо светоотачки модел: само ко је близу Бога тај заиста има посла са демонима. Зашто да ми стварамо себи повод за гордост да смо близу Бога? Зар смо толико битни демонима? Немамо паметнија посла? Примећујем да су у неким манастирским климама такве тематике омиљене а од питања о Богу Тројичноме ни трага ни гласа. Погледајте човека данашњице, ако се међу људима може наћи неко високоуман. Тај болује од страшне сујете и “вишка” знања. Он има сав пакао овог света да некако одржи своју “безгрешну” репутацију међу људима. Њему демони нису потребни. Такав је већ луд јер улаже атомску борбу да задржи слику о идеалном себи којег он први у себи не поштује.

  • Да ли је могуће да Црква преноси Божију вољу погрешно и како Црква зна шта Бог хоће?

Одлично питање. Могуће је. Ако смо искрени да се запитамо као Црква – итекако је могуће. Проблем је само по ком параметру препознати и раскринкати своје заблуде, јер су ту сви осетљиви, а нарочито оне које нека власт одржава у служби јер сматрају да их служба штити од могућности погрешивости. Реално, много ситније рибе од ајкула примећују да недостатак визије или недостатност дела често координирају у расколу са очекиваним вокалом Цркве. Литургија је израз Божије воље. „Народ спрема Гозбу за Месију!“, каже професор др Р. Кубат. И то је ипак Божија установа. Проблем су наше личне (приватне) психозе које опстају у Цркви не дозвољавајући себи унутрашњу измену од стране Духа. Дакле, могуће је остати непреображен и неоплемењен чак и унутар Цркве. Онда је логично питање: у каквој стварности Цркве такав служећи делује? А како Црква зна шта Бог хоће? Као што жена волећи мужа зна шта је њему по вољи а да он то не мора ни да каже јер се познају, а исто тако и муж волећи жену зна шта је њој по вољи па гледа да јој изађе у сусрет јер је воли. И као што се неретко муж и жена посвађају то не мора да значи да се мрзе. Тако и Бог трпи Своју Цркву и ради на Њеном дотеривању за естетику есхатона, јер ће је учинити још лепшом него што је сада. Треба прочитати „Јермин Пастир“ па видети богатство пророчких метафора које изражавају реалну суштину како се Црква гради пред Богом, јер смо ми то камење којом се показује стабилност и лепота Цркве или обратно.

  • Да ли је добро веровати у Бога из страха?

Деца немају страх од родитеља, јер знају колико их родитељи воле и да ће све учинити да им испуне неку вољу. Феноменална провокација стоји још увек савремено у оном Христовом: “Када дакле ви зли будући знате добре дарове давати деци својој, колико више ће Отац ваш небески?…” Али, деца имају страх да неким несташлуком не наљуте своје родитеље. Не само због критике, или неке ћушке, или због неке ускраћености у нечему као вид педагошке санкције, него јер им је сама љутња родитеља већ казна. Нарушава се хармонија. Клима се однос. Дакле, страх је добар ако се њиме претпоставља страхопоштовање али не и богофобија, јер онда су шансе за искрени однос минималне, те ће човек, попут малог детета, само чекати одсуство родитеља да би могао да настави неометано да ствара штету.

  • Да ли вера манипулише људима?

Вера сама по себи – не; они који њоме диригују – ако смо наивни – да.

  • Да ли су снови само извор нашег оптерећења или имају неко значење?

Професор др П. Драгутиновић је лепо писао о сновима. За разлику од неких искључивих по том питању аскетских ставова, локализовао се на више новозаветних места успут помињући и нека старозаветна. У СЗ Бог се јављао пророцима преко снова. У НЗ видимо да Бог преко анђела у сну Јосифу указује да бежи са Маријом и дететом у Египат. Па онда сан Пилатове жене која предосећа неко зло у вези страдања Праведника а да објективно уопште не долази из апостолског клана или неке христолошке приче (по неким сведочењима она тек касније приступа том поглављу). И тако даље. Дакле, проблем није једнодимензионалан и није небитан. Увек ме насмеје она мисао В. Јеротића да не може својим пацијентима да постави дијагнозу док не чује њихове снове, јер пола пацијената и не региструје шта сања. Наравно, ризици увек постоје да се свака маштарија именује Божијом вољом. Имамо загонетке, јаке символе, Бог испуњава оно што је рекао још у СЗ да ће пустити Духа на људе и да ће сањати снове. Сан је мистерија и за научнике. Христос је спавао у чамцу када га буде ученици да стиша буру, али наравно тајну Његових снова не можемо знати. Можемо их посматрати као могућност да се са Богом сретнемо и да увидимо неке своје пропусте. Морамо да као и у будном стадијуму оштримо своје фреквенције да бисмо боље чули шта Бог има да нам каже, а некада нема једноставно ништа. Снови могу бити дакле и ствар оптерећења, нагомилавања стресне свакодневнице у свесном, несвесном, и подсвесном животу појединца где се неке агоније само настављају почев од неких жеља до конфликта са другима.

  • Да ли је исто молити се од куће и молити се у Цркви?

Бог не зависи од дестинације. Молитва је валидна на оба фронта. Ипак, за св. Јована Златоустог није. Он ставља акценат на неки вид статистике. На мноштво. Сматра да ће човек бити пре услишенији тамо где директно посредују свештеници пред олтаром. Не видим разлог зашто га не бисмо послушали. Осим ако свако од нас негде подмукло не тражи неку своју замену за религију (или паганизам за који сте ме већ питали) па му је лакше да од свог тела ствара псеудо-цркву. Али тако лишавамо себе службе и удела са другима, јер не можемо се причестити својим телом. Са друге стране, аскетска искуства у пустињи показују чак и на индивидуалном нивоу велики дар и значај молитве. Ето, и они сведоче да нису одвојени од Цркве јер ради Цркве се подвизавају. Јер, одвојите ли Цркву из њихове пустиње (самоће), шта ће осим пустиње остати? Они су прихватали пустињу ради Другог а не ради пустиње. Христос се не повлачи у пустињу да би мало одморио од људи већ да би разговарао са Оцем па се опет враћа међу народ. Данас неке епископе не можеш да извучеш на светлост дана пред народ. Тако могу разумети и своје дистанце од других не јер некога не волим него парадоксално јер га волим (овде не алудирам на сујетно повлачење као производ неке увређености).

  • Ако нам неко каже да нам опрашта, а ми не осећамо да нам је опроштено, да ли је то стварно опроштено?

Зависи колико смо строги према себи или колико друге држимо већима од себе. Шта ако је опроштај валидан између вас двојице, а да пред Богом тај опроштај нема адекватну запремину? На пример, један криминалац опрости другом криминалцу неки утајени проценат, а да обојица наставе да живе зло. Не помирише ли се два владара на штету Христа у време оно? Ето још једне теме за размишљање: да ли је свако праштање од Бога?

  • Да ли је грех причестити се ако ниси крштен?

По тој логици ствари имамо два приступа: први, нико од апостола није био крштен па се ипак причестише, а други који неко може да злоупотреби је да му то постане подлога да се не крсти уопште. Зашто се играти? Треба упознати шта је крштење. То су првине Духа Светога. Мали ореоли. Човек постаје “званично” грађанин Царства за које је знак питања да ли је човек “незванично” дотад уопште постојао. Пре доста година забринули су ме мотиви неких. Један није хтео да се крсти јер је то сматрао жигосањем, а други је хтео да се крсти да му “добро крене” у животу и да нађе свој мир. У првом случају предрасуда, а у другом магизам (неки аутори говоре да магија и магизам нису иста ствар). Ми који смо крштени сведочимо да нити смо жигосани осим што смо „запечаћени“ даром Духа, а нити имамо мир као трајно расположење душе јер и даље умиремо  а ту су и стресови свакодневнице. Било је ситуација да неко једноставно није знао да је крштен па се можда крстио двапут иако је то противно канонима. Неко је певао у црквеном хору годинама и причешћивао се док није напрасно сазнао да нема ни крштеницу. Ништа од тога није толико битно, ни фатално. Да сам свештеник не бих имао проблем да причестим некога ко није крштен (и за ово би ме вероватно неки спалили на ломачи) али бих испитивао веру као предуслов по узору на Христа. А онда је већ лакше и на тај начин подстакнути да се неко крсти. Јер ако је неко добио цео ручак, зашто да се колеба око једне ужине? Јер када се испита каквоћа вере, онда је последично сасвим логично утврдити где је димензија крштења. На крају крајева, шта ће некоме крштење ако не верује у Бога, нити живи у односу са Њим? Није ли таквом Суд већи? Крштење је потврда вере и вера је потврда крштења. Нема сецирања.

  • Како смо ми деца Божија ако је само Исус Син Божији?

Син је Син у односу на Оца. Он има такво постојање независно од биолошких баријера. Име Сина је име у односу на Оца. Реч је о божанском односу. Није реч о компарацији какво ми узрочно имамо од наших родитеља. Али Христос управо као Син даје нам власт да Бога Оца назовемо својим Оцем. Молитва “Оче наш” није молитва упућена Сину већ Његовом Оцу. Он нам предаје тај однос. Син конституише и ту молитву и тај однос. Агресивније речено, Син чини да нас умеша у однос који постоји између Њега и Оца, а тај начин мешања бива у Духу Светоме. Зато смо деца Божија. Јер Он жели такву породицу и иде још даље: не лимитира нас да се образујемо према мери биолошког већ благодатног идентитета. Слични ставови се могу наћи код митр. Ј. Зизјуласа.

  • Како Бог може бити Тројица?

Као што три пријатеља могу делити једно пријатељство. Није исто рећи Бог је Мика, и Бог је Мика, Пера и Жика. Имамо Три Идентитета. Ако подразумевамо да Један Бог носи једнакост само са Једном Личношћу онда је то погрешно. Наш Бог је Бог који подразумева заједницу Три Личности. Хришћанство се држи за монотеистичку религију, али мислим да би коректније било рећи да оно превазилази монотеистичку и политеистичку перцепцију.

  • Да ли се треба сваки дан молити?

Таксативно, механички и формалистички – не; али ако молитву посматрамо као властито дисање – онда ћемо знати одговор. Најлепше су молитве којих човек није ни свестан док их у себи твори. Тако се рађа онај инстиктиван хришћанин у нама који се гради за Царство сасвим непознато и од нас самих.

Да ли нас Бог може поново након смрти створити у неком облику?

Не, ако подразумевате неки вид реинкарнације у овосветском новом преживљавању, али ако алудирате на есхатолошки стадијум када ћемо добити нова васкрсна тела, онда можемо метафорично рећи, али са неким видом резерве, да нас Бог опет „ствара“, али је правилније рећи да нас довршава. Јер једно је стварање некога којег дотад није било а друго је довршавање некога ко је већ имао постојање.

  • Да ли се може призвати Дух Свети?

Свака лична молитва је мала епиклеза. Свака литургија је велика епиклеза. Може, дакле, али да ли је Бог дужан да се на сваки призив одазове? Знате оне интеракције када вас неко сто пута зове по имену или вам нешто сто пута прича а ви расејано гледате на другу страну или не слушате саговорника? Ту видите да нема пуно простора за дијалог и сусрет а други вам једе време и енергију. Бог, наравно, није потрошна роба али не иде тамо где Га неко формално призива а да му реално није стало. Неће Бог да Му читамо успаванку већ да пронађемо искрени сусрет са Њим. Ако се овај грех нпр. догађа међу клирицима, верујем да Бог не остаје равнодушан на одзив према Сабранима јер ради народа трпи такве свештенике. Исто се може рећи и у другом смеру, да ако је народ расејан или потцењује дар присуства Божијег да ради добрих свештеника трпи народ.

  • Зашто кад неко умре људи долазе на сахрану?

Неко ће рећи да би “испоштовао” умрлог. Зависи. Ако је однос био мртав пре смрти онога ко се упокојио, о каквој ожалошћености или поштовању упокојеног се може говорити? Биолошка смрт је само потврда у том случају оног односа који је дотад био већ био мртав. Плакати у том случају ми делује мало неумесно.

  • Зашто ће по Христу неки злотвори ући у Царство пре праведника?

Да, има једно занимљиво место у Јеванђељу на ту тему. Посреди је иронија Христова јер су фарисеји и остали сматрали више пута себе праведнима а дела праведности су се увелико одрекли. Зато им Христос на више места каже да болесни требају лекара или да ће цариници и блудници пре наследити Царства. Дакле, Христос ту не глорификује, нити легализује проблем зла (јер по ком параметру ће онда извршити Суд?), него указује да нас болесне прихвата са дефектима а да оне који себе сматрају безгрешнима сматра болеснима. Преокреће ту перспективу. Сјајно је када каже кушачима:  „Када бисте били слепи, не бисте греха имали. А сада кажете– ‘видимо’, тако ваш грех остаје“.

 

 

 

 

  • Да ли се неко може причестити а да пре тога не пости?

Некада се квалитет вере мерио тиме колико често долазиш у Цркву а припадност истој се мерила тиме колико се редовно причешћујеш. Ту пост није био у првом кадру већ однос, заједница, партиципација Царства на конкретном месту по мерилу слободе. Данас свега има. Ту су и свештеници негде забрљали. Ако томе нису свесно допринели, сигурно је да је њихова пасивност кумовала. Пред притиском на народ којекаквих типикарења креирали су низ предуслова за „достојно“ сједињење са Богом. Колико видимо по Јеванђељу она која је требала бити каменована није испуњавала никакав предуслов да добије покриће и заузимање од Христа. Бог очигледно нема морални проблем. Фашисти имају морални проблем. Уместо да свештеничка ревност постане окидач за присност према Богу, постају девалвација и уцена слободе, трофија Духа код својих најрођенијих по вери. Усуђујем се рећи: пост је потребан почетницима у вери, а онима који напредују у посном карактеру – пост није у јелу и пићу.

  • Да ли Бог раздваја крштене људе од некрштених?

Ако Бог једне симпатише а друге не симпатише, такав навијачки Бог би био помало сумњив. Он Сам рече да ће коме је много дато много се и од њега очекивати. Не раздвајам ни ја своје ђаке, али једноставно своје познајем а друге не познајем. То не значи да сам резервисан ако други жели да дође код мене у госте. И да ли би било коректно од мене да удаљим од себе онога ђака који није мој а да он својим ангажманом премашује оне који ме имају свакога часа а да не показују милиграм напора као онај који гостује? Зар ће наш Бог бити кратак у милости? Или би људи радије неког ксенофобичног Бога?

  • Колико нас пороци удаљавају од Бога?

За шта смо највише везали свој идентитет – то нам постаје религија.

  • Да ли је истина да је будизам као религија старија од хришћанства?

Ако је шта старије не значи да је меродавније. По тој логици ствари јудаизам је старији од хришћанства, а опет смо рођени у његовом језгру које парадоксално не исповеда веру у истог Бога. Првенство у оваквој поставци ствари није критеријум истинопознања.

  • Како се зову најглупље вере и које су то?

Не постоје глупе вере, постоје само глупи људи због којих вера испашта. Ми смо глупи зато што имамо најбогатију веру на свету а не умемо да се радујемо у њој.

  • Зашто се Јевреји обрезују након рођења?

У старозаветној свести то је била одлика припадности народу Божијем. Са новозаветном представом о Богу Тројичном, обрезање косе као први принос Богу се узима као нови образац те припадности. Зато се називамо новим Израиљем, али то није питање националне перспективе већ благодатне.

  • Да ли могу некрштене особе да се покају?

Могу, зато и постају крштени у Христу. Покајање, дакле, није само ожалошћеност због својих падова, већ најпре ожалошћеност што свог Бога нисмо раније препознали као Бога.

  • Зашто Бог није све створио савршено него свуда видимо недостатке?

Јер се нигде не би показала дела слободне воље. Замислите да вас воли неко јер нема други начин на који би могао да се изрази будући да сте га лишили слободне воље? Мислим да би такав вид љубави парадоксално и за самог Бога био пакао, док човек можда не би ни био свестан своје коматозе.

  • Да ли је грех имати лоше мисли?

Мислени саобраћај је стално активиран. Аскетски оци разликују мисли од помисли. По њима, помисли не можемо контролисати јер стално осцилирају, али оне помисли које задржимо као трајни модус анализе, насладе, злурадости, итд., оне постају мисли. Није, дакле, проблем имати помисли, јер не можемо угушити њихов проток, већ је проблем квалитет и садржајност самих мисли које смо изабрали као властити израз бића.

  • Зашто је Исус претворио крв у вино ако је алкохол порок?

Да би напио оне жедне Њега.

  • Да ли поред раја и пакла постоји нешто нешто треће?

Ђаво са асом у рукавима.

  • Да ли литургија мора да се одржава у Цркви?

Не мора. Прва Литургија се творила у соби са Христом и ученицима. Други аутори наводе да су све вечере са Христом имале есхатолошки и евхаристијски набој, али ни ту место као такво, као конкретан локалитет, није било у првом кадру. Сетимо се умножавања хране које се узима као паралела са хлебом и вином тј. причешћем, јер ту нема цркве као грађевине (храма) већ Цркве као народа Божијег. Данас неки свештеници могу да служе литургију и ван зидина храмова. Покојни отац Радован Биговић је тако радио. Било је примера у заточеништву неких хришћана да су служили литургију на свом телу у тамници. Не заборавимо ни литургије по катакомбама првих векова.

  • Да ли грешни људи могу да иду у Рај?

Једино такви и могу. Здравима лек није потребан. Зато ће први постати последњи а последњи први. Јер ће Бог преокренути параметар вредновања у Последњи Дан по којем сада једне друге одмеравамо.

  • Шта је тиховање?

Место душе између контемплације и ћутања а све заједно усијано топлим валовима Духа.

  • Има ли већег циља од одласка у Рај?

Није Рај циљ већ Христос. Христос не проповеда рајска насеља већ Царство Небеско. Није поента да уђемо на добру журку већ да упознамо славне којима ћемо бити битни као што су нама они битни.

  • Зашто је важно како смо обучени у Цркви?

Богу није важно јер зна свакога какав се родио од мајке – без одеће. Правила понашања су потребна онима који немају манире како се седи и понаша за трпезом. Ипак, треба разликовати неваспитање од бахатости, јер није свака неваспитаност злонамерна, него је само „необразована“.

  • Да ли постоји граница између Раја и пакла?

Постоји. Зове се: човек.

  • Зашто се причешћујемо?

Јер приснији облик сједињења са Богом од тога не постоји. Зизјулас је имао једну добру мисао говорећи да они који се причешћују виде Бога боље него што је видео Мојсије.

  • Да ли је могуће спајање православне и католичке цркве у једну?

Ако смо били добра екипа скоро цео миленијум, није немогуће. Питање је само да ли има добре воље која неће бити растрзана: политичким, јурисдикцијским, канонским, догматским и већ каквим разлозима да се то јединство поново оствари без оштећености било које стране. У цркви имамо, фигуративно речено, сада нешто као бракоразводни споразум где се двоје и даље воле, али не могу једно са другим да живе.

  • Да ли је могућ прелазак из пакла у рај и обратно?

Есхатолошки стадијум ће бити стриктно афирмативног карактера. Слобода ће доћи до свог усијања једино у границама потврдног искуства. По тој металогици ствари, неће више бити скокова час на једну а час на другу страну. Ако постоји колебање, двоумљење, онда слобода није сазрела у везивању за свој идентитет тамо где Бог дише. Када Христос каже да „ко се обазре натраг да није приправан за Царство“, Он не мисли на наше неморалности у којима изопачено падамо на увек исти начин, већ на то да свој грех више волимо од Њега Самога. А када некога волиш, ти не доводиш у питање било какво скакање у воду или ватру, јер ти је добро са оним кога волиш бити. Нема поигравања са равнодушношћу. Не можеш час да волиш, час да мрзиш. Те амбивалентности су присутне у овоме свету, док у есхатону неће бити тако.

  • Да ли ће Бог опростити људима који Га нису волели?

Хоће, али да ли ћемо ми опростити себи што Га нисмо више волели? Пазите, пакао постоји само за онога ко зна да је нешто изгубио, пропустио. Онај ко не зна шта је изгубио – по ком параметру уопште може осећати агонију ако га ништа не боли?

  • Да ли ће Бог свима дати другу шансу?

Већ ју је дао кроз крсну жртву Исуса Христа.

  • Да ли Бог награђује човека када уради нешто добро?

Човек није пас. Педагози и психолози ће се сложити да чак ни за малу децу није здраво неговати дресирање тј. васпитање по моделу награде и казни. Када приметим да ме моја деца љубе и грле јер им чиним нешто, одмах их питам да ли би ме тако волели да им нисам нешто купио или поклонио? Тада се мало збуне. Треба и човек да разуме оно Христово да је “дужни слуга” да не би високо мислио о себи и да је љубав мерило односа независно од тога колико ти неко нешто чини или ти помаже. Христос нас је отворио за такву теологију. Нама само остаје да ту педагогију рефлектујемо на све друге односе. Имао је и св. Николај Велимировић једну сјајну мисао на ту тему: „Нису нам пријатељи они који нам све чине по вољи!“.

  • Да ли Бог поштује свако биће подједнако?

Поштује. Али, пред Богом мада смо сви исти на нивоу људске природе, нисмо исти на нивоу: личности, талента и службе. Увек се сетим дивних стараца Пајсија и Порфирија. Пајсије је за себе говорио да он на нивоу благодати има телевизор са црно-белом сликом, а Порфирије у боји. Шаљиво је указивао да постоје нијансе у благодатном усавршавању и међу светима. Сви се уподобљавају сразмерно мери чистоте којом су очистили своја огледала да би се Бог приказао у њима.

  • Да ли Бог боље људе одводи раније да би живели гори у бољем животу?

Постоји негде слична древна мисао. Неки говоре да ту има неке логике. Искрено, не знам. Није ту акценат на некој пренастањености доброћудног менталитета који због неке равнотеже сада треба допунити сменом злоћудних. Бог узима Себи све оне које је свет погазио и одбацио као отпад. На њима ће направити рециклажу Царства. А злотворе трпи да би по узору на оне које су они побили или прогнали нашли себи време за разум. Не заборавимо какви смо сами били пре поласка за Христом да не бисмо завршили као онај слуга којем је господар многа зла опростио а он није могао једну баналну ствар неком другом.

  • Зашто смо створени?

Да би Бог направио метафизичку породицу која никада неће умрети. А да би породица опстала, није ту посреди неки егоцентричан трип који ће да се такмичи за бесмртност преко леђа најближих, него где ће љубав бити мерило вечности. Јер само оно што се воли – то не желимо да нестане.

  • Да ли посвећеност вери може да утиче на то колико дуго ћемо да живимо?

Христос је дошао као Сам Бог у телу, али није дуго поживео. Немојмо од вере стварати неки сујеверан стадијум обећаних добара. Живот је фрустрација сам по себи. А вера нас не ослобађа од проблема, али чини да проток крви у неким стварима боље функционише и да не доводи до тромба егзистенције. Умрећемо свакако. Јер што није умрло – не може ни да васкрсне. Акценат Христос није ставио на биолошку осу, већ на васкрсење.

  • Зашто људи граде различите вере када је Бог Један?

Да би нас ујединио у различитости.

  • Да ли можемо бити верници без Цркве?

Може ли се волети биће које не можемо да додирнемо? Замислите како је неком затворенику који је лишен могућности да додирне своје дете или жену? Слично је и са Црквом.

  • Шта је богопознање?

Сведочење Духа у нама да је Христос заиста Син којег је Отац послао.

  • Како свети чују наше молитве ако су ограничени простором?

За свете не знам, а за Бога сведочим да није равнодушан а још мање ограничен простором и временом. Па ако једнан „скајп“ може да пренесе слику са једног места на друго, или „смс-текст“ у етру на исти начин, зашто би молитва била омеђена која не зависи ни од чега просторног будући да не постоји зид кроз који мисао не може да прође?

  • Да ли свако може да буде светац?

Кога год Христос Собом причести, њега чини светим. Јер само је Он исконски свет. Ако некога чисти од неког недостатка, онда је и такво деловање од Духа. Како год да поставимо ствар, Дух те освећује. Ако кажеш да ниси свет, онда хулиш на Дародавца светости. Јер, примивши дар од Њега говориш да ниси ништа примио.

  • Коме је Бог поверио створени свет?

Христу а кроз Њега свима који за Њим пођу. Црквена јерархија би требало да тога буде прва свесна.

  • Шта мислите о теорији да је Христос имао наследнике?

Одлична је, јер смо ми наслеђе Његово. Не стварајмо јаз између нас и Цркве јер ми чинимо Цркву.

  • Да ли је истина да душа праведника лута око свог гроба и дома 40. дана?

Када бих ја био та лешина, која би ми била корист да обилазим места и да видим лица са којима не могу да ступим у контакт? Или, ако бих имао ту могућност, у чему би се њена вредност показивала ако бих тако само застрашивао оне које волим? Пустите те бајате приче о митарствима онима којима је сва вера у демонским царинарницама. Ви се држите Христа.

  • Због чега се Боготројични начин постојања не помиње јасно у Старом Завету?

Јер Бог није дао да га упознамо целог одједном. Није желео да испијемо пуноћу пре него што сазримо. Бог даје постепено познање о Себи. Ни пророци нису имали јасну визију, али су се предавали служби Богу мирећи се са својим незнањем. Погледајмо Мојсија. Он је имао виђење људске силуете на Синају. Многи преводе то место да је видео оваплоћеног Христа који је тек требао да се отелотвори. Али нама је дато више. Јер је Христос и васкрсао и омогућио нам Себе кроз деловање Цркве. Мојсије за то није знао. Заправо, анђели на небесима не познају Бога ништа боље од нас. Зато и имамо тај увек присутни парадокс да кажемо да познајући Бога схватамо да Га не познајемо нимало.

  • Како сазнати да ли је неко обузет демоном?

Осврните се мало око себе. Данашњим лудилима демони нису ни потребни.

  • Зашто се Црква меша у политику?

Јер не живи само у духовном свету, већ и у материјалном. Није проблем што се бави политиком, јер ми смо Црква, а не само тамо неки фиктни Синод, него је проблем ако се вера користи у политичке тј. антиполитичке сврхе за неке друге малверзације. Није проблем што постоје ни идеологије, него ако се оне поставе у први фокус спрам идеологије Царства које је Христос проповедао.

  • Да ли је истина оно што се прича по медијима за црквена лица и њихове љубавне животе?

На погрешном сте месту. Погану штампу тражите на трафици, или погане медије на другом каналу – не овде.

  • Да ли је грех продаја црквених ствари?

Не, ако тиме можете да помогнете некога. Ипак, чињеница је да данас продаја реликвија носи бизнис-ауру и абнормалну зараду. О наплаћивању нестворених енергија кроз Свете Тајне да не говорим.

  • Да ли је наша судбина већ исписана и колико можемо утицати на њу?

Певачица која себе зове “Бјорк” је имала један занимљив видео-спот у којем од тренутка када налази празну књигу, у њој се отварањем истог часа исписује њена судбина. Ипак, то се дешава мимо њене слободе. Поента приче је да исписујемо у Вечне Књиге само оно што вреди вечног спомена пред Богом, а до Бога је да ли ће и које недостатке из те књиге као главни рецензент избрисати или кориговати за есхатолошке читаоце.

  • Зашто неке науке поричу да је Бог створио свет?

Јер су очајници морали за неку сламку да се ухвате када су почели да се даве бесмислом. Ипак, није све што је научног набоја (у којем је Бог одстрањен) неминовно девијација неке чињенице. Постоје, дакле, емпиријски докази како нешто настаје, како се развија, како живи и нестаје. Наука се бави само оним што је опипљиво изводљиво. Наравно, и она користи теоретисања и спекулације, али нису све бесмислене и неутемељене. Проблем је само у отвореној аверзији према стварности која се не може опипати. Ту симулација већ не користи пуно да се Бог дискредитује. Али и ту имамо мало дечијих болести – све чињенице се износе мислима, а да опет нико сопствену мисао није видео. Зашто би у случају Божијем, који је ваљда пречи од једног протока мисли, било другачије?

  • Како се стичу чинови тј. звања у Цркви?

Негде кешом, негде посредовањем неког, негде директним призивом Божијим.

  • Да ли је могуће да неки људи имају посебне моћи попут пророка?

Ниједан чудотворац није био власник свог дара. Имати дар значи имати службу. Имати велике дарове значи носити велику одговорност јер са великим даровима следе и велики потреси (детонације) бића. Тако можемо разумети због чега су имали неке дарове или визије повремено а не трајним интезитетом, јер то није зависило од њих већ од Бога који се кроз њих прослављао. Сваки светац је бежао од било какве алузије моћи будући да свака моћ тежи да свесно или несвесно контролише другог.

Да ли неки свештеници могу да предвиде одређене ствари у будућности?

Нико нормалан се не игра погађачког духа. Служба није коцкање. Ипак, постоје здраве и благодатне интуиције. Негде су ствари интониране до баналности да интуиција није ни потребна. Боље и то него предвиђати колико пара ће неко добити по просечним парохијском дому.

  • Која је разлика између свете и обичне воде?

Вода не мења суштину. Исто као и принесени хлеб и вино на Литургији. Нема посебних сакралних адитива са ознакама колико благодатних протеина, масти, итд., је Бог уложио. Треба знати да се и једно и друго може покварити. Јер свет није довршен, па тиме ни савршен или лишен пропадљивости.

  • Да ли постоје чуда и да ли је Бог одговоран за то?

Када овако поставите питање, осети се човек непријатно. Као да Бог треба да осећа срамоту што добро чини. Постоје чуда, али не како ми замишљамо. Некоме је левитирање неког факира прече јер нема увид колико чуда је потребно да један пупољак рашири своје латице.

  • Да ли човек када умре може да се врати у виду неке животиње?

Хришћанство не исповеда веру у метемпсихозу већ у васкрсење мртвих.

  • Шта би се десило када би Исус поново васкрсао?

Верујте, једно Му је било сасвим довољно.

  • Да ли је могуће да неко види Бога?

Могуће ако је то Божија воља. Савле док није постао Павле добија виђење, али не по својој вољи. Зато је био слеп три дана. Јер није био спреман да сагледава славу Божију. Зашто мислимо да ми не бисмо трајно ослепели? Да ли смо већи од Павла? Зар су оци погрешно саветовали да је блаженији онај ко види своје грехове? Неће бити. Бога увек треба предочавати себи као присутног, али то не значи замишљање Христа пред собом или потрагу за виђењем Његовог Лика.

  • Због чега некрштена деца не смеју да иду у Цркву?

Погрешно. Не само да смеју него и треба да иду. Убиће нас сујеверје!

  • Зашто су светитељи смртни када су они Божији помоћници?

Јер се васкрсење није још догодило ни за једнога. На крају крајева, требају ли Богу помоћници? Нама су потребни сведоци. Он славу од људи не треба.

  • Да ли је исповест мерило Божијег опроштаја?

Зависи. Неко воли често да се исповеда и да таксативно броји своје преступе пред свештеником. Има ту неке патолошке насладе. Најлепша сцена из филма “Ђаво и монах” који сам видео је када јуродиви монах иде на исповест да се каје што воли своје непријатеље и све што постоји. Неко не иде на исповест често, али верујем да Бог броји његове или њене сузе када су у осами. Шта ћемо са некрштеним људима који су жртве разних капиталистичких и робовласничких институција? Шта ћемо са децом која се ескплоатишу у некој забити за производњу какаоа или кобалта? Нико од њих не зна ни за Цркву, а камоли за исповест. Да ли је Бог равнодушан? Свима је потребан Месија као што је некада робовима био потребан у Египту.

  • Ако хлеб и вино представљају Тело и Крв Христову, шта онда представља Главу?

Ви баш волите CSI- теологију? Од толико обдукције над Христом ништа на крају неће остати од Бога. Овде прозивам и теологе. Од толико академских радова у духу Crime Scene Investigation-а, Христос ће остати да живи само по папирима.

  • Да ли ће се икада спојити све вере у Једну?

Можда. А онда нека сва зла света коло заиграју.

  • Ако бадњак представља Христа – зашто га онда палимо?

Није нам довољно што смо Га убили једном.

  • Зашто нас је Бог створио као смртна бића?

Да бисмо по слободи изабрали бесмртност.

  • Зашто су се људи удаљили од Бога?

Јер су прво себи постали туђинци, а онда другима. Бог је само завршни додатак у тој бљутавој кухињи.

  • Зашто нам се неке молитве не испуњавају?

Јер се молимо за ствари које спадају у нашу одговорност а желимо да их Бог одради уместо нас. Као када би мала деца дресирала родитеље да раде њихове домаће задатке а они да не раде ништа. Или, јер смо нестрпљиви. Како можемо знати да оно за шта смо се, примера ради, молили пре десет година – тек сада ступа на престо пред Бога? Шта каже Писмо? „Иштете и не примате, јер погрешно иштете…“ 

  • Да ли Бог човеку сме да ускрати права?

Права на шта? Људска сујета се увек осећа угроженим пред оним кога не воли. Иста пројекција се рефлектује на Бога Кога неко не познаје. Бог не угрожава никога. Наш страх од Њега чини да се осетимо угроженим. Отуда сва та кукавна права. Млади данас толико уче о својим правима само да би обезбедили себе од одговорности или нашли рупу у закону кроз које би њихово самољубље промолило своју саможиву главицу.  У хришћанском случају – од Бога. Ако су некоме властита права преча од неких суштинских вредности, онда ту осим „селфоманије“ врлине нема.

  • Зашто се људи плаше смрти ако су верници и знају да ће се Бог вратити и да ће их васкрснути?

Зато што смрт није природна појава. И животиња се плаши смрти. Христос је дрхтао у Гетсиманском врту иако је имао власт да подиже мртве. Проблем данашњег света је најбоље приметио Шмеман посматрајући козметичко дотеривање преминулих пред сахрану. Смрт се некако шминка да би се смрт учинила мање болном или мање трагичном. Јесте Христос победио смрт, али нисмо ми. Смрт нас и даље чека као последњи непријатељ. Можда су први хришћани негде превише глорификовани пред тајном добровољног одласка у смрт, али то не значи да су носили будистичке осмехе пред страдањима која су их чекала. Можда смрт није толико страшна колико нас плаши њена загонетка и неизвесност. Надасве, колико нас можда не брине смрт сама колико оно што после ње долази.

  • Због чега се наша психа толико поиграва са нама да нас тера да преиспитујемо веру у Бога или на пример речи из Библије?

Дај Боже да тог преиспитивања уопште има. Докле сумње постоје дотле ћемо радити на себи. Ко некритички усваја одређене садржаје, макар то биле догме или неки светоотачки ставови, тешко да ће изаћи из своје љуштуре и незрелости. Не видим ту фаталност. Проблем наше психе, или нашег бића, да сад не сецирамо човека на компоненте (дух, душа, личност, итд.) је у непостојаности, фрагментарности, подвојености. Можда је кључ таквог понашања управо у ишчашености самом смртном природом која паразитира на уштрб наше слободне опредељености за Царство Христово.

  • Зашто Бог не жели још да се “врати”?

Да ли је и одлазио? Неки оци говоре да ће се Други Долазак догодити заправо за оне који нису урачунали ни Први препознавањем и асимилацијом боготројичне пневме током свог живота. Други долазак се иконично изображава искуством Литургије – Месија међу својима. Рокови нам нису дати на знање. Да се не бисмо запустили. Христос као да је превидео тај моменат па се позива на једног од ревносних из Својих прича који рече: “Неће мој господар још задуго доћи…”. Очигледно се Богу не жури. Заборављамо да Он не зависи од времена и простора. Трпи нас, како рече апостол, не бисмо ли себи и Њему дошли. Негде је апостол истакао место зашто Христос након Васкрсења није остао видљив у свету него се Узноси на престо крај Оца и Духа. Каже да не би Својим присуством утицао на оне који Га неће. Ето откуда вера и зашто је толико велики значај Цркве у овоме свету.

  • Зашто је Бог људски живот сачинио од избора који нису битни, а оне најважније није ставио у наше руке?

По неким умовима, некада избора није ни било. Избор се именује као последица прародитељског пада. Ако је томе веровати, прва заједница је била стриктно афирмативног карактера, без подвојености на “хоћу” и “нећу”. Ипак, данас, иза сваког избора имамо своју слободу. Не кумује свему Бог, јер онда где би се наша слобода показала? Бог је могао да нас навије као пасивне машине које ће да му механички кличу “Осана”, али у томе не би било слободе. Био би то неки тужан Бог да нас тако построји као неке играчке само да Њему не би било досадно. Оно што се нама догађа на нашем животном путу није увек Његово посредовање (нико не може да измери ту линију где Он почиње а где престаје да дејствује), већ последица сусрета или одбитка са слободама других. Саобраћај ту неминовно мора да доведе до застоја. Али ако нешто не функционише, бар у том застоју можемо да узмемо предах да преиспитамо где је главни проблем протока.

  • Како Бог утиче на стварање криминалних умова, терориста, самоубица, убица?

Никако. Он сам рече да ће доћи људи који ће чинећи зло мислити да вољу Његову чине. Ту се на време оградио. У неким старозаветним антропоморфизмима можемо наћи места да наводно Бог подиже и злочинце како би непокајане казнио. По тој логици ствари, Бог дакле једним злом коригује друго зло, али тако се зло не истребљује а испоставља се да Он седи на две столице. Неће бити. Постоје дефекти природе. Не може се рећи да се неко рађа као зао, али неки ментални фактори ако нису на време развијени покажу своје девијације када дође време за то. Бог са тим нема ништа. Али је питање да ли је и такав профил човека уопште одговоран за зло које није у његовој власти ако је такав од рођења. Свети Јефрем Сирин каже да ће се другачије судити онима које су други упропастили од малих ногу од оних који су сами изабрали зло – ту бисмо могли направити компарацију са тероризмом и експлоатацијом деце у бомбашке тј. самоубилачке сврхе.

  • Зашто људи бирају пут дроге и где је Бог у тој причи?

Човек је по природи екстатичко биће, или, биће које чезне за екстазом. Будући да не зна за благодат или да га пут Божији не занима, покушава да нађе замену. Некоме је то дрога, некоме алкохол, некоме сексуалне фрустрације, некоме коцкање, итд. Али, дејство брзо прође и човек се нађе насамарен и наново празан. А онда продубљава своју агонију, јер жели исту рупу истим садржајем да испуни. Да продужи ефекат илузије. Да лаже себе. Да некако креира вештачку стварност блаженства која му недостаје. Све је то фарса и ђаволијада. Трик који се плаћа по скупој цени. Карта у једном правцу. Реално, тешко је некоме ко је дефинитивно отровао себе неким опијатом или тежим пороком, одвојити од стварности за коју се везао, јер не може тако лако да се реши отрова који му пливају у крви а који га наново игром зависности маме на нови зачарани круг. Зато је многима воља у почетку јака, али чим наиђе прва криза – враћају се као пас на своју бљувотину, како би то рекао боље апостол. Сви, дакле, траже савршену дрогу. Али Бога не перципирају као “трезно пијанство”. Наравно, да не банализујемо, не можеш да се “радиш” Богом, али можеш да узрасташ у Његовим екстатичким световима. Ту су и хормони у саставу наше природе: допамин, серотонин, ендорфин, итд. Они нису исто што и благодат, али је Бог генијално осмислио и њихове пројаве у нашој природи. Али, човек је лењ да и њих покрене, а камоли да се потруди да освоји наклоност Божије благодати. Мора да постоји нека иницијатива. Ствари се не решавају саме од себе.

  • Зашто Бог дозвољава “прљаве значке”?

Није сваки представник закона и реда корумпиран. Није иста рецимо полиција у време Милошевића и у време Вучића. Свака униформа је склона похлепи која год област била у питању. Имамо, дакле, индивидуалан проблем. Нема Бог ништа са тим. Човек бира криве путеве, али увек има власт да одустане од свог зла.

  • Да ли треба увек праштати или све познаје своје границе?

Христов модус је експлицитно постулиран без граница. Проблем је са нама људима. Са злопамћењем. Негде не праштамо ономе ко се каје, негде не праштамо ономе ко се не каје никако, а негде смо после хиљаду бачених рукавица или цигли у лице изгубили поверење у неке људе. Страх да нам се иста грешка не понови ствара једно такво магнетно поље одбијања. Могу то да разумем. Ако сам ја у питању, праштам али радије бирам дистанцу. Другима не саветујем тако. Али, ако се некоме нешто прашта, а он наставља да се понаша како не доликује, или да још замењује тезе осећајући себе као безгрешног – ту се повлачим потпуно. Матор сам да се играм садо-мазо односа. Држим се владике А. Јевтића: “Праштање зла тамо где кајања нема подразумева повлађивање злу!”. Сећам се једног човека који је имао страшан сукоб са колегом. Потукли се на послу. Пале су тешке речи. Али овај један је дошао на идеју да оде у Цркву да се помоли за колегу и да за њега запали свећу. Све би то могла бити добра увертира за праштање да се нека злурадост није усадила у таквог “боготражитеља”, јер је он тим чином хтео да посрами колегу а не да га доведе до тачке помирења или разумевања.

  • Да ли ће атеисти ући у Рај?

Оци стварају дистинкцију између Раја и Царства Небеског. Треба бити поштен па рећи да нико не зна по ком параметру ће Бог судити. Реално, ако је Црква у овоме свету – онда је сада Суд свету. Баш као што рече Христос на крсту. И то „сада“ још траје не губећи ништа од свог есхатолошког одјека у историји. Не мора се увек ићи логиком радикалне есхатологије. Како ствари за сада стоје, бојим се да ће се у Царству понајмање хришћани наћи. Заборављамо: “Коме се пуно дало, пуно ће се од њега и тражити…” Наша позиција је толико мизерна да ми ни не знамо шта нам је све дато кроз Христа. Навијам за све, а мени како буде.

  • Шта Црква мисли о хороскопу?

Мислим да Исуса није много занимало што му је баш „Јарац“ упао у биолошку комбинацију.

  • Шта Црква мисли о исламу?

Да ли Црква мисли саму себе? Проблем са нама је што су нам прве асоцијације за ислам одмах повезане са верским есктремистима а да притом заборављамо да сличних фанатика има и на другом фронту. Нека свако верује како верује, али нека нико не намеће своју веру ни на кога. Ако постоји угрожавање – нико нам веру не може одузети осим ако то не допустимо. Више ме брине да ли су људи свесни ко нам кроји судбину нације? Да ли ће нас заиста уопште бити? Као Срба, као хришћана, или ћемо остати неки тужан подсмех генерацијама које ће тек доћи на нашу земљу.

Шта Црква мисли о порнографији?

Мало је смешно питање. Постоје помало застрањени хришћани који се потајно наслађују кривицом једнако као порнографијом у стилу да их “мама не ухвати”. Мислим да је Црква пуна порнофила. Мислим и да оно Христово да “који погледа на другу жену са жељом чини прељубу” (а иста мера погледа се односи и на похоту женског погледа) има већи проток од најбржих интернета. Људи треба мало да се опусте. Не мислим да се опусте у порнографији, него да не малтретирају своје нагоне који су ионако већ осакаћени. Шта ако Бог умире од смејања гледајући све те циркусијаде? Колико ли смо Њему смешни? Замислите сав тај фетишизам и мајмунисање, дефлорисање мозга, око чега се неки губе, а да у свету животиња нема таквих уношења? Проблем су жеље. Фантазије. Нагони. Ако бисмо полазили од сваког мотива у себи – раскринкали бисмо и предухитрили свако зло. Проблем је што смо инертни. Гладни блуда. И тога нису поштеђени ни клирици. Препоручујем дело ђакона Милорада Лазића које је мало запажено чак и у академским круговима: “Естетика тела и тајна полности”. Ипак, са психолошке тачке гледања, др В. Јеротић каже да онај ко има већи либидо (јер немају сви исти) имаће и више проблема са својом природом и нагонима да их каналише.

  • Да ли постоји живот после живота?

Исто као и смрт пре смрти.

  • Да ли је промена вере грех?

Ако знаш чега се лишаваш – јесте. Ако не знаш шта радиш – слепац и не разликује светлост од таме. Нико не иде да једе тамо где је лоша већ где је добра храна. Нико не иде код лошег фризера већ код доброг. Нико се, другим речима, не одриче доброг дела да би га заменио за горе.

  • Шта је молитва?

Молитва није пасивно ишчитавање туђих искустава, али може постати адекватан окидач за наша надахнућа. Неке молитве се испевавају као на богослужењима. Имамо дијалошку и доксолошку „методологију“. У свему томе постоји опасност од шаблонизације и рутине. Човек мора да пронађе сопствену фреквенцију и вапај из пустиње властитог бића као производ сусрета између њега и Бога. Не причамо сами са собом. Бог не одговара на наше молитве средством комуникације, али даје благодат као потврду примљеног дијалога. Као да сте рецимо послали „смс-поруку“ и добили „извештај“ да је порука послата. Проблем је што људи од молитава стварају култ неостварених жеља, јер циљ молитве нису жеље, мада ни ту Бог није равнодушан, већ упознавање са Богом независно од тога да ли ће се наше жеље остварити или не. Уосталом, не зна ли Бог наше жеље и пре него што их изустимо? То је разлог више да одржавамо контакт са Њим независно од жеља и да своје жеље уопште и не треба да помињемо осим ако то није нужно.

  • На које нас све начине Бог може казнити?

Има један најбруталнији: да нас препусти нама самима.

  • Зашто људи иду у Цркву ако је не поштују?

Да би се показали пред људима, а не пред Богом. Ипак, не бих тако лако стављао етикете, јер не знамо шта је коме у срцу.

  • Зашто у Цркви жене стоје са леве а мушкарци са десне стране?

Неко ће рећи ради тога што је икона Богородице са леве стране иконостаса а Христова са десне стране. Неко ради поретка или неког „побожњачког бонтона“. А није искључен ни сексистички угао, да се не би људима осипала пажња са центра богослужења на нешто секундарно. Колико видех породични људи немају проблема да ли ће ићи на једну или другу страну. Када Марија, сестра Мартина, седи крај ногу Исусових, не видимо неки прекор да ли је требала да седне “тамо” или “овамо”, јер је Христу значила њена пажња. У томе је све. Литургија је месијански догађај. Сви смо сабрани око Једног. Или ћемо бити наивни па рећи да када Исус храни онолико хиљада људи, да је постројавао где ће ко на коју страну да се посади? Неће бити. Ако је неко нервозан, ни хиљаду благослова му неће бити довољно да се усидри само на једном месту.

  • Какав је Бог према онима који су учени да верују у погрешну веру?

Снисходи свима до тачке када им се укаже бар једна прилика да Га могу препознати у неком чину.

  • Да ли Бог може да се претвори у нас и шта би се десило када би тај исти видео самог себе?

Бог је постао један од нас када је на Себе узео крв и месо. То је већ довољно скандалозно. Ако ме питате за неку варијацију двојника у Божијем лику који би узео наше конкретно обличије, мислим да улазимо у одличан психотрилер.

  • Ако је Бог свемогућ, зашто ђавола не врати у свет доброте?

Не само ђавола, него све нас. Није ђаво крив за све. Зато што Бог не жели изнуђену доброту. Како бисте се ви осећали да знате да вам је, на пример, рођендан а не желите да подсећате другог на то? Очекујете иницијативу. Да ће се други сам сетити. Али се на овом пољу она никако не догађа. Са том разликом што ђаво зна када је Богу рођендан али неће да му честита.

  • Да ли злочинцима треба окретати други образ?

Зависи које зло је у питању и колико неко љубав има. Постоје злочини којих се и ђаво стиди а да су људи ту показали невероватне подвиге да пређу преко тога, а постоје и мања зла од већих а да људи нису спремни савити ни своју мисао према другоме а камоли окренути други образ. Погледајмо ослобађање озлоглашеног Харадинаја. Ту не видимо кајање. Нисам за пасивност. Ту не окрећем образ. Тако се ругамо жртвама.

  • Када почиње круг од којег све настаје?

Не почиње икада и нигде јер нема почетка ни краја круга али круг остаје.

  • Шта представља благослов?

По примитивној административно-бирократској логици: дозволу, по евхаристијско-еклисиолошкој: предавање освећења. Треба ли ти благослов да дишеш? Толико су односи постали поремећени и надгледани да са једне стране не знаш да ли си ванземаљац међу онима који би да живе монашки у свету, или си криминалац јер те надгледа ДБ из институционализма СПЦ.

  • Који је смисао живота?

Закопати ниже смислове овога света заливањем смисла благодати док сви не узрасту у Дрво Живота на чије крошње ће птице слетати.

  • Да ли смо “очишћени” од грехова ако се исповедамо?

Не. Ни ако постимо. Ни ако другоме помогнемо. Ни ако читамо свете оце. Ништа. Ничиме не можемо потхрањивати своју сујету да нам је сад савест чиста. Има нечег перверзног у жељи да себе видимо увек чисте савести. Један је Који чисти. Јер где је очишћење ту је и освећење.

  • Да ли постоји могућност да човек оживи пре Другог Христовог доласка?

Апостол каже да који се живи затекну по Другом доласку да ће се изменити као и они који су устали из гробова и да нико неће никога претећи. Има и она друга стара изрека: “Ако умреш пре него што умреш, нећеш умрети када умреш…”

  • Зашто центрифугална сила није на страни живота приликом судара? Зашто избацује људе кроз ветробране а није на страни живота да их што мање повреди?

Зато што још нисмо задобили васкрсло тело да бисмо пркосили законима физике.

  • Да ли је грех када нас је стид да се прекрстимо пред другим људима?

Зависи. Није овде акценат на крсном осењивању. Ако се неко стиди Бога а људима даје већу славу да му се не би ругали – онда јесте грех. Ако је посреди оклевање да се не би скретала пажња на себе у духу неке театралне побожности – није грех.

  • Да ли је грех ако нас мрзи да се молимо?

Зависи. Једна искрена мисао може бити сасвим довољна и имати већу тежину и вредност од билиона молитава.

  • Да ли сваки појединац има право да верска учења тумачи на свој начин?

Има право али ризик од застрањења свакако остаје на снази. Зато се тумачење и доживљај вере увек везивао за поље Цркве држећи се проверених искустава.

  • Да ли су сексуални односи пре брака нормални?

Некоме је брак само легализација блуда у којем мисли да може да легализује своје зло.

  • Зашто Бог некима шаље несрећу и сиромаштво а некоме срећу и богатство?

Око овога се цео свет врти. Нема Бог ништа са тим. Данас и клинци постају милионери. Проблем је колико су заиста срећни. Да ли је кеш заиста мерило блаженства и доброг живота? За малоумног јесте, за смислотрагача – није. Комунизам је имао добру идеологију да сви имају једнако по узору на прве хришћанске заједнице (комуне) где су сви своја приватна добра делили тако да су изгледали као једно тело и једна душа. Када се протерао Бог, комунизам је остао само идеологија, а један тоталитаризам је заменио демагошки други – демократија. Заправо у демократији све је утопија јер ту нема владавине народа уопште. Ако пажљиво ишчитавамо неке старозаветне пасусе, видећемо да је Бог био и против монархије.

  • Да ли Бог може некоме да промени расположење?

Може али само ако је људска страна сагласна обзиром да Бог не мења Свој курс ни координате. Ипак, Бог није седатив који се конзумира по потреби већ начин постојања без обзира на спектар расположења.

  • Да ли постоје видовити људи и чудотворци?

Постоје, али су свесни да они нису власници свог дара, нити се размећу у јавности. Не заборавимо, Христос ниједно чудо није чинио без консултације и сагласности са Оцем. Данашњи опсенари само себе постављају у први кадар. Они су, јелте, “изабрани”.

  • Да ли је свештеник неопходан за свете тајне? Да ли може човек да крсти другог човека независно од тога што није свештеник?

Од цркве се не прави пијаца, нити циркус, нити штала. Није свештеник сам себе позиционирао, него је настао као производ Божије замисли о одређеној служби. Први храм настаје по Мојсијевој визији скиније која му се указала. То пак не значи да је народ пасивни посматрач, него да и он има своју службу. У ванредним ситуацијама Црква даје сагласност да једна крштена душа може да крсти на пример човека на издисају. То само показује оно што је још Н. Афанасјев писао о народу као царском свештенству, као и апостол да је свако од нас носилац Духа, те следствено можемо да предајемо дар Духа другоме. Ипак, не смемо се играти Цркве, ни чинова. Причамо о изузецима који су, по мени, најлепши парадокси, јер се не покоравају разноразним трилионима којекаквих правила, нити робују систему. Парадокси су јединствена и најсјајнија окна кроз која Бог директно пролази.

  • Да ли један човек може да празнује више крсних слава?

Може, али чему? Ако се и тај један светитељ истиче више спрам Литургије и Бога Тројице – онда само настављамо паганске ритуале умишљајући од светих приватно обезбеђење попут неког кућног божанства.

  • Зашто Бог у Старом Завету убија децу?

У Старом Завету је писано: “Ти си то чинио а мислио си да Ја теби личим…”

  • Како би овај свет изгледао да нема зла у њему?

Као оно за шта га је Бог првобитно наменио. Наш егоцентризам увек полази од тога да је свет створен за нас. Није. Бог Отац ствара свет за Бога Сина. За нас секундарно и по дару. Свет је леп колико га свако од нас чини лепим. Када убијеш зло у себи – улепшаваш лице овога света. Када прослављаш Бога – онда успостављаш Царство усред света. Како би свет изгледао да нема зла у њему? Као Христос.