Category: Филм


Бестидност нема оправдања у несвести…
Ко је бестидан, итекако је свестан шта ради. Јер да не зна, не би памети имао како лукаво, чак и на своју штету а не само штету другог, треба неко зло да осмисли. Гле ироније, да осмисли оно што по свом узроку и последици не носи апсолутно никакав смисао. Јер, где је зло – само бесмисла може бити. Зато се питање смисла на месту бесмисла не може ни поставити, а камоли одржати. Не само због оног Христовог да други не зна шта чини, него јер зло подразумева одсуство смисла.
У филму “8мм” са Николас Кејџом у главној улози, видимо да се детектив упушта у истрагу не толико због морбидног злочина, оличеног у снеф-продукцији, колико га све време, у прикривеним кадровима, мучи питање смисла: “Зашто неко чини зло?”. Завршница филма открива суштинску поруку која иако Кејџа уводи у откровење ипак му не даје утеху и задовољење. Главни негативац му открива страшну тајну свог злочина, а то је да разлога нема. Није разлог (смисао) ни у неком интересу или трауми из детњиства, него у жељи коју воли: да воли да чини зло. Такав разлог је заправо демант разлога као таквог. Кејџа такав исказ више шокира него сам злочин. Зато и он чини убиство. Детектив је очекивао веће откриће, јер је тражио смисао и разлог зла, али га је дочекало сазнање да у злу нема смисла и да ту никакве тајне нема. Гнозис је рашчеречен самим познањем. Субверзија без покрића већим смислом.
Када читамо штампу или гледамо дневне вести, исто нас саблазни каквих све злочина има. Одмах нам се наметне питање “како” или “зашто” неко то може да уради. Али измиче нам главно: тог питања у мозгу злочинца једноставно нема, јер да га има не би тако нешто никада урадио. Ако се питање “Шта сам то урадио?” уопште у неуронима злочинца појави након злочина – то је можда, али само можда, пут ка искреном покајању. Али, то “зашто”, то питање није питање за злочинце већ за здравоумне, али када се и као такво наметне, опет нема рефлексију у злочину. Јер у одсуству тог питања лежи бесмисао. Тако зло настаје, када се пред собом свесно поништи смисао и разлог, јер док се не поништи – човек има свест и савест до којих последица га неки избори могу довести. Дакле, он, да би припремио стазу за своје зло, мора најпре себе да елеминише као разумног сведока. Да не мисли о последицама.
Са друге стране, намеће се питање хришћанског калибра: “Зашто бих себе или другог повредио?”. Овде одговорност лежи испред сваког акта. Овде питање смисла и разлога уклања зло чак и на нивоу могућности. “Зашто” је отклон бесмисла и установа смисла. Али где се догађа тајна зла – апсурд открива да тајне нема. Ништа дубоко и метафизичко не постоји у многосферности зла, јер иза сваког зла не постоји никакав разлог ни смисао који би само зло разјаснило као мистерију, или, оправдало као акт. Остаје само мржња, али она није никакав разлог који би собом указао на нешто узвишеније, или, што би требало да задржи своје обличје у вечности. Јер се пред Богом овековечује само оно што је добро а не што је зло. Ту је радикална дистанца између смисла и бесмисла…

Advertisements

„Монах“

Винсента Касела смо углавном навикли да гледамо у француским контроверзним улогама, баш као што су филмови Дејвида Линча већ дуго година препознатљиви по својој специфичној дегутантности. Овог пута, видимо га у нетипичној улози монаха у истоименом филму. Отварају се разна питања и сагледавања. Радња на први поглед тече једнолично, пасивно, а онда сасвим очекивано, почиње да се одмотава набој у доласку мистериозног и маскираног путника који жели да постане сабрат манастира у којем велики монах и проповедник (Касел) живи. Ирелевантно је за тумачење у неком другом светлу што није реч о православном манастиру као што затичемо у руском филму „Острво“, јер нису исте ни тематске релације.

Главни протагонист (Касел) бива одбачен од мајке као дете. Оставља га пред вратима манастира рукама другог. Братство узима на себе бригу и васпитање детета. Његов белег на телу је драмски наглашен. Како године пролазе, постепено али сигурно постаје највећи по ревности и даровима међу братством. Монахиње маштају о исповести код њега а народ се тиска по храму да не пропусти ниједну његову надахнуту проповед. Пред нама је изразито дисциплинован и сталожен човек, аскета, неко ко не сумња у Бога ниједним својим видљивим и невидљивим покретом.

Долазак загонетног путника са маском на лицу уноси нову димензију. Братство се буни али монах (Касел) инсистира да се укаже шанса и добродошлица новом брату. Заправо, свима измиче главна ствар а то је да имају сатану у гостима. Додуше, не директно али индиректно сасвим. Иза маске се крије лепа жена која је заљубљена у монаха. Линије су танке јер се не види разлика између заљубљености у њега и у његову побожност. Једино њему открива своје лице остајући заправо у том откривању у целости сакривена. Монах, пренеражен, захтева да она одмах напусти манастир али због уједа отровном животињом у башти, где је лечио своју главобољу тишином – тај план се одлаже. Братство је свесно да ће он умрети али се моли за њега. Жена остаје насамо са њим. Исисава му отров својим устима чинећи ризик да и себе отрује. Овде долазимо паралелно и до сексуалног чина којег монах није у потпуности свестан јер је у отрованом делиријуму између неког вида екстазе, грознице и сна. Његово исцељење братство посматра као чудо Божије сматрајући га светим човеком пред Богом. Нико не узима у обзир могућност другачијег увида. Монах (Касел) одмах тражи брата (тј. жену) чију тајну почиње да крије од осталих. Одавде почиње његов духовни суноврат. Његов статус великог духовног ауторитета, далеко од сведока, ту почиње да подрхтава. Жену затиче болесну од његове крви у постељи. Она глуми жртву и зависност од њега. Очигледно му ово друго некако импонује. Осећа морални дуг према њеном заузимању али не увиђа њену манипулацију. Страсти су већ увелико а невидљиво овладале већим делом његовог разума. Постаје дезоријентисан али не још очигледно.

Помало је сумњиво што се таква величина, омиљена у братству и народу готово до идолопоклонства, изразито брзо повлачи од размишљања о Богу. Не узда се у Бога са истим жаром. Олако прихвата наговор жене да се она сама, али у његовом друштву, сама исцели демонском силом из једног празног гроба само да може крај њега да остане здрава у манастиру. Он добија указање и опомену од Богородице Марије лично али га ни то не обесхрабрује да застане са својим наумом. Мотив да спречи жену на било који начин – одсуствује радикално. Таман када гледалац помисли да му заљубљеност помрачује ум и посвећеност, он се окреће једним истим загонетним сновима у којима му се јавља још лепша али нека друга девојка. Имамо заплет. Развој добија на ефектности доласком девојке из снова лицем ка лицу у манастир. Она га моли да посети њену мајку како би његове речи, обзиром да је на високом гласу, ублажиле њено здравствено стање. Монах (Касел) прихвата изазов. Не помиње своје снове девојци. Све више назиремо мистериозан обрт чија прасковитост се чува за оно финално. Али, и све више видимо да га загонетни сабрат (жена са маском) одједном више не привлачи као што га привлаче његови снови отелотворени у конкретно новопридошло лице. Посећује болесну жену. Крепи је речима. Њена ћерка (девојка из снова) постаје у знак захвалности ватрени слушалац и следбеник монахових богослужења. Међутим, иако и даље богословски надахнут, негде и пијетистички оријентисан (има нечег охолог када трнов венац ставља себи на главу), он све више изнутра сумња у силу својих речи којима допире до других. Корозија га је начела али још није докрајчен. Као да затиче себе као глумца побожности која му је све више страна. Његов пад иде постепено. Није свестан. Омамљују га фантазије. Жели да оживи ноћ када је био отрован и силован, али га та, сад увелико исцељена, жена, хладнокрвно одбија. Заправо, његова резигнација врхуни у моменту заједничке молитве са девојком из снова. Изговарајући псалме, чије силе се већ одрекао, преплављује га пожуда али га девојка протерује. У том одбитку, док се молитва на уснама још преплиће морбидно са нечистим страстима, враћа се жени (са маском) која демаскирана постаје јер је свесна своје непожељности пред лепшом конкуренцијом. Ипак, у том чвору се открива да она (жена са маском) и није разлог доласка у манастир, већ управо та друга девојка на коју наводи монаха. Имамо невероватно суптилну а опет какогенијалну демонску стратегију. Жена је свесна монахове немоћи. Истиче све јаче његову повређеност само да би се још више издала за помоћника. Користи његову слабост да би га натерала на покоравање демону који ће заузврат помоћу чини омогућити да задобије наклоност девојке из снова заувек иако се она већ обећала другоме.

Монах овде уопште више не размишља у границама своје побожности. Бога нема ни у наговештају макар минималног моралног колебања. Одлука је пала и пре освешћености о димензијама светогрђа. Пред нама је монах који отворено кокетира са сатаном. Усред ноћи, док траје литија у част Богородице Марије по улицама и трговима, монах обија дом девојке из снова и њене мајке коју је недавно посетио. Користећи чини и њену сањалачку буновност, успева да је заведе и наведе на сексуални акт. За то време, у још морбиднијем маниру, вереник испевава своју љубав са музичарима испред прозора своје веренице. Мајка почиње да сумња. Нешто јој не да мира усред ноћи. У другој соби затиче стравичан призор: омиљеног слугу Божијег како обнаженог тела спава налик простирци преко тела њене ћерке. Од ужаса је блокирана. Хтела би да врисне. Али, не само од затечене ситуације, него јер по младежу препознаје свог сина којег је као бебу оставила пред вратима манастира. Заправо, хоће парадоксално да врисне и од ужаса (због угледаног) и од среће (због пронађеног) али баш у том моменту када узима ваздух за тај чин, монах јој зарива нож у стомак и ставља руку на уста. Мрак је сакупљен у тоталности. Трагедија на врхунцу. Монах не препознаје своју мајку, нити има свест о инцесту који се догодио. Девојка се буди. Врисак. Хапшење. Суд. Изгнанство. Све се пребрзо одвија.

Пустиња. Остаје нејасно да ли је демон одвео монаха у пустињу (као некада Христа) или монах лута пустињом свог унутрашњег света. Други део остаје провокативнији. У недођији сопствене душе, где кораци трају као вечност, унутар себе затиче сатану. Сатана га похваљује. Ђаво је импресиониран. Монах је у бунилу. Усред пакла брине за девојку из снова. Не мари за себе. Остаје, такође, нејасно да ли брине за њу као неостварени љубавни идеал или за њу као своју рођену сестру. Од сатане сазнаје да је она изгубила разум због његовог зла. Ђаво је лукав. Иако га је веома префригано натерао на зло, још није задобио његову душу. Наводи га тако беживотног на још веће зло условљавајући га да ће заузврат његова сестра добити ментално здравље назад. Мора да се отворено одрекне Свете Тројице. Ту се, дакле, опомиње Бога али не молитвено већ бласфемично. Можда би дошло до преокрета да се и усред свог пандемонијума сетио Бога како доликује али то нам овде измиче. Монах прихвата непристојну понуду. Бласфемија је максимализована. Нема даље. Пут без повратка.

Ипак, имамо необичан призор: добровољан избор пакла да би други нашао своје спасење. У том чину, колико год звучало противуречно, има нечег пожртвованог. Ситуација се пак чини нерешивом. Одбијени Бог не може деловати тамо где није добродошао. Као да и Он Сам постаје таоц овакве замршености. Крај филма је очигледно намерно недефинисан. Оставља простор за спекулацију у којој је немогуће одредити причу са срећним или тужним крајем. Лик сестре, и њен глас који призива монаха опет у постојање, а испрекидан измаглицом самонестајања монаха, оставља пламен наде да ће монах и усред пакла надмудрити сатану, али је сила тог пламена више него слаба. Неизвесност остаје. Пандорина кутија је отворена али нада није изашла напоље.


Резиме: Филм је минималистички устројен, са ненавалентним темпом, али са богатим и узнемиравајућим колоритом символа и поруке које одашиље. Осим несрећно одиграних околности (у којима су узроци и последице реално могуће) основна порука лежи у опомени да је врло лако одбацити Бога чак и код оних који су се највише утврдили у вери. То је главна и нимало наивна антиномија. Јер, не повлачи за собом само унутрашњи пад једног појединца (где је сам себи сведок), него и све остале са којима долази у додир. Колико год прича била фиктивна, или наивна за неке гледаоце, остаје опомена да се свакоме у мантији, или ко није у мантији а декларише се као хришћанин, може слична трагедија, на нивоу отпадије, догодити. Та потенцијалност, да нам се такав сличан, блажи или још гори, пад може догодити, управо и јеста она суштинска узнемиреност која позива на константно бдење у лавиринту неизвесности где је уздање у себе највећи ризик.

Опомена

У филму „Долази инспектор“ (An inspector calls) имамо занимљиву причу. Да не бих оголио филм од неких суштина, задржаћу се само на главним ефектностима. На жалост неких могућих гледалаца открићу неке главне асове и покушати да понудим неиспричан контекст који просечном посматрачу можда и не долазе у ум. Читав преокрет филма се заправо догађа у финишу. Они који су били упозорени од инспектора на свој грех (који овде може да осликава символички чак и анђела Господњег), уместо да задрже упитаност о својим промашајима и неправди према једној жени (која умире због њих у најгорим мукама) мислећи да су надмудрили „преваранта“ (инспектора) чију пророчку опомену нису разумели, остају доследни свом греху. Недуго након одласка инспектора, са почетном скрушеношћу која лагано прелази у злоћудни скептицизам, сви присутни лако долазе до позиције самооправдања које врхуни у вулгарно прослављање одсуства кривице. Шок настаје када долази до својеврсног дежа ви (франц. déjà vu — већ виђено), само што овог пута долази прави инспектор да истражи умешаност присутних.

Нешто слично се догађа и  свету (да не кажемо само свету хришћанства). Бог нас опомиње на разне, многоумствене и многосложене начине. Често те опомене не региструјемо, или, ако их запазимо – не констатујемо. У случају пророка Јоне и народа Ниневљана видимо да је народ озбиљно прихватио опомену Божију и да се покајао како би народ избегао своју казну. Занимљиво је да само Јона на крају испада мало размажен. Опомене морамо да научимо да ослушкујемо и препознајемо. Никако да им умећемо извесну дозу параноидности или сујеверја. Јер оне (опомене) немају за циљ да нас униште, уплаше, већ сачувају или усмере на пут са којег можда и не знамо да смо скренули (под условом ако смо уопште на њега крочили).

Али, овим филмом видимо спектар разних карактера у свету који не мисле о томе колико могу као појединци да буду одговорни једни за друге. Узроци и последице се преплићу и нису везани само за један случај или два човека већ кроз тајанствену међуповезаност која се шири целим светом. Хтели то или не, ми стварамо интеракције. Чак и ако смо пасивни. Јер, неко у односу на ту пасивност одређује своје даље кретање одбијајући се од пасивног ка активном пред којим, такође, може набасати на зид или сусрет. Стварају се одјеци који допиру не само са једног краја света на други него иду још даље од овог света – до престола Божијег чије место присуства нико не познаје. Треба се, дакле, овим погледом запитати о својој одговорности, и, посматрајући ове ланчане реакције, схватити шта је Достојевски хтео да каже са оним чувеним: „Сви смо криви за све!“.

Вратимо се филму. Главни актери су једва дочекали да сами пред собом пониште ову могућност кривице у смрти једне жене. Опомена их није уразумила. Иако су обелодањене њихове најмрачније тајне. Иако је доказ умешаности више него очигледан. Нема кајања. Само привремена нелагодност која после прераста у ликовање над сачуваном репутацијом што нико неће за њихово зло сазнати. У томе виде присутни сву тријумфалност постојања. Одсуство напетости што нико неће познати њихову срамоту граничи се готово са неким моралним или религиозним блаженством. Ужас! У овој тачки људи као човечанство су мање- више слични. На крају, када пророчка опомена ипак добија своју потврђену реалност, ни тада се не види покајање на лицу присутних. Остаје само страх и непријатност. Евентуално, неизвесност.

Колико год била фиктивна, прича филма оставља простор за деловање снажне истине. Може се чак извести занимљив теолошки сиже зашто се Бог скрива, односно, зашто ми у овом контексту не видимо своју будућност, јер очито откровење не би утицало на промену чиме се наша слобода додатно поштује (овде можемо да направимо мало одступање са сценом из филма „Matrix“ када пророчница каже Неу да не брине за вазу која ће се сломити, јер тек када је обратио пажњу на вазу она се сломила, због чега му и каже: „Да ли би се ваза сломила да те нисам упозорила?“). Жена, дакле, умире у страшним мукама. Врши самоубиство. Анђео који унапред зна шта ће бити присуствује као да је ту први пут. Присутан у самоубиству. Занимљиво. Не интервенише, не спречава. Зна опет праведност те жене. Дошао је по њу. Нико га не види. Ни жена која умире. Али се ипак указао злотворима и говорио им. Покушао да их укључи у ток одговорности. Наводи их на покајање. Не наводи их на то да иду да спрече њено самоубиство јер им намерно унапред говори да је она већ мртва. Можда је то одгонетка да њихово спасавање другог не би било по слободи. Нису га препознали. Овај део поприлично подсећа на Исуса Христа који је пророчки опомињао оне које ће га убити али Га нису препознали као Бога, као што ни своје зло нису довели у питање.

Очигледно ми као људи имамо неки проблем са сопственим разумом чим не поступамо ни онако како нам он сам говори. Зато се констатно обистињује оно фамозно: да док се неко зло не деси, човек не предузима ништа да одређено зло предухитри. Као да човек није довољно разуман да сам покаже слободу како у нечему (не) треба да реагује, али ако му се укаже могућност (опомена) да проблематика може бити још фаталнија, он опет остаје статичан у грозници ишчекујући оно најстрашније као да није слободан уопште. Чудно неко стање свести. Подељеност са каматом. Ако и учини промену, да ли је то урадио по слободи јер га је опомена ипак навела на акт? Ипак, кључно у целом овом излагању остаје управо недостатак спознаје о сопственој одговорности чак и онда када смо морално најчистији, јер баш тада своје биће и поступке не доводимо у питање.

Ко нам може рећи да се неко данас није убио јер смо ми тог дана били један од стотину других у низу који су мислили исто као и ми да не могу том човеку бар једно „добар дан“ да пожеле? Такву мисао можемо упоредити и са другим облицима деструкције које затичемо у нечијој крађи, нечијем дрогирању, нечијем губитку вере, итд. Само зато што смо, примера ради, ми тог дана били још један од десет хиљада других у низу равнодушних да разумемо неког? О димензијама такве одговорности не размишљамо. Зато од себе увек треба полазити. А онда, као у филму „Pay it forward“ (мада без трговачке моралистике већ са осећањем задужења човекољубивости), можемо направити својеврсни „мрежни маркетинг врлина“ остварујући благодатни саобраћај света какав је Бог пожелео. Још кључније у овом излагању је реално потискивање (заташкавање) кривице како би на крви другог (гле, у Каиновом маниру) наставили да живимо своје заблуде и комфорност у којој нема места за другог. Заборављамо само једну битну ствар: да смо посматрани и да „нема ништа тајно што неће бити јавно“. А ту игре сујете и репутације неће имати пресудну улогу…

Perfect drug

 

 

Све је више јасно колико је људска природа пропадљива и колико људи траже неки супер-натуралистички медикамент којим би вештачки побољшали своје психофизичко стање. Онтолошке перформансе. Наука увелико ради на томе да створи људе који би долазили на свет без било каквих анатомијских дефеката, притом и да исте афинитете усаврше као у филму Лимитлес. Без обзира на спекулативност истих. Будућност света ће можда зависити од поделе на „супер-људе и обичне људе“ а новац ће опет бити критеријум који ће уносити деобе јер ће само богати имати привилегије, што данас затичемо на неким другим пољима. Ништа од тога не би можда имало трагичну конотацију да такав наум није циљ сам себи. Одложити смрт на неколико стотину година звучи изазовно али смрт и даље остаје текући проблем. Што се тиче јефтиних сензационализама, где су ударни наслови често у одскочном контексту са садржајем пласираног, није акценат на животу славних и неморалним стадијумима истих, већ на томе што сваки промашај „обичних и славних“ лежи у чињеници погрешних самоовековечења.

Други кругови, лимитлес концепту, покушавају придодати светоотачки карактер на нивоу чудеса. Као да су тобоже светитељи само на том темељу градили своје идентитете или да им је то тобоже био једини циљ богопризива. Са треће стране, Холивудска магија засењује суштину а то је да ниједан светитељ није био специјалних особина, као што неки мислиоци претендују на Теслу, итд. него да и поред надприродних дарова, који такође нису били ствар поседовања јер се Дух не може поседовати него кад хоће човеку излије дар, свети су себе сматрали сувише обичним људима, и да су неретко са страхом бежали од себе и других у својим исцелитељним манифестацијама. Нису се попут паунова у зоолошком врту шепурили за очи света.

Писмо каже: „Будите савршени као Отац ваш небески“. То наравно не значи негацију тела, телесних дарова, итд. Акценат је не на супер-максималистичком моделу који би да створи нову расу људи, без греха и смрти, који умеју да без умора и стреса брзо уче, дуго раде, итд. као што је сличне експерименте спроводио Менгел, или Матриксова когнитивна едукација брзопримајућих превеликих информација, већ на љубави у нефразеолошком контексту појма који би обухватао домен светости као акт утеловљења у еклисиолошки начин битисања.

Тако долазимо до антрополошке вивисекције. Гангрене онтологије. А само се сила Божија у немоћи показује. Људи, превиђајућу ову нестворено-присутну реалност баве се секундарним питањима постојања, сецирајући разне системе и програме од истина и лажи, квалитета и неквалитета, рачунајући увек на претензију супериорног остваривања сопства (са свим могућим 100% непогрешивим компонентама природе у којој се занемарује проблем смрти), и никада не рачунајући на тај парадокс да Бог воли живети не у мегаломанским супер-јунацима, него управо у онима које нико неће, који су слаби и које цео свет мрви за воденицу својих пара-стварности. Онај ко није навикао на такве парадоксе да Бог живи у немоћнима, наравно да ће се трудити да супер-максималистичка очекивања и трудове форсирају у супротном правцу, под маском морала, науке, или нечег трећег.

У овој анимираној филмској причи се можемо позабавити одређеним богословским асоцијативним интерпретацијама. Бар у оку посматрача. Имамо двоје протагониста, оца и ћерку. Отац загонетно оставља ћерку саму а она до своје смрти не престаје да мисли на њега. Не губи наду да ће га видети. Што је најпровокативније, не губи љубеће сећање на њега. Таква визуелна динамика само отвара простор срца за гледаоца да се запита колико је његова љубав мала. Ако је искрен. Јер човек у недостатку љубави лако губи сећање на оне које је волео, брише их. Наравно, то је сасвим у супротности са догматским тумачењем о сећању Божијем чија љубав не жели да заборави никог већ сваког памти према наклоности своје неизменљиве љубави да би га васкрсао у последњи дан за вечни живот.

Отац, дакле, у овом случају иконизује Исуса Христа, Сина Божијег, Друго Лице Свете Тројице, Богочовека, Који је дошао са неба у телу, испунио мисију и вазнео се на небеса. Приликом свог одласка поздравља се са човеком, чија сензибилност личности указује на ћерку, до Његовог Другог и славног Доласка. Слична асоцијација се проналази и у човечијем боготрагању. Чак и када је пронашао свог Бога, Бог као да одлази, оставља га самог да узраста у свету, а човек, чак и ако болује, не престаје да мисли на љубећу радост коју је са оцем доживео. Стално долази на исто место, Литургију, одакле је последњи пут видео Бога, баш као девојчица у филму, очекујући сваки пут загрљај који је први пут доживео. Дакле, извесна богоостављеност ипак постоји. Девојчици пак само остају сећања, а хришћанину пак благодат, што јесу две сасвим другачије позиције битисања.

Смрт старице, која је неизбежна смрт сваког човека, иконизује да жалац смрти наликује сну, не и да јесте сан, јер она одмах прелази у живот где среће свог оца, као што ће и човек, коначно, срести лицем ка лицу свог Бога, нагло трансформишући своју пропадљивост у неизменљиву младост при самом додиру са Првоваскрслим, а што видимо током њене угледалости оца који стоји са истим загрљајем.

Суштинска порука покретне приче је у акцентовању на сећање. Сећање на примљена добра. Сећање да живот без другог није живот. Сећање не ради сећања, него ради чежње да се други види у целини, једном вечно зграбљен, тако да други више не измиче, не умире, да је увек ту. Сећање које подупире биће да се не отргне у самозаборав, у богозаборав, у смрт која нема лице вољеног. Коначно, сећање које ће једном укинути фрагменте сећања и преточити се у вечну садашњост где сећања више, поред једења љубави, неће бити потребна ни присутна.

Љубав јесте дати слободу ближњем…

Али да ли ближњи увек зна шта је слобода? Да ли ми који се градимо слободнима знамо шта је слобода? Да ли наше педагошко усмерење на некога неће бити доживљено као атак на слободу? Нажалост, данас неки оно што јесте конструктивна и благоноклона критика изједначавају са охолим и безличним критизерством а то није добар став. Зато и има толико сујете и конфликта а ништа од тога не изграђује личност. Апостол каже: „Све ми је допуштено али ми све не користи“. Достојевски је конкретнији па каже да човек ни не зна шта треба да ради са својом слободом колико је пуно има. Владика Николај (Велимировић) каже да нисмо пријатељи онима којима све допуштамо по вољи. Дакле, танке су линије за поимање. А данас има и таквих квази-хришћана који намећу у православном свету све и свашта (типике, правила, обичаје, хипер-моралност, итд.) жртвујући на тај начин управо оно што је најслободније у хришћанству – сама слобода другог и другачијег.

Могу да имам љубав једнако према грешнику и праведнику (а ко је без греха и ко је увек све време праведан?) али да ли користи свима да  допустим све што раде? То онда није љубав. Зато љубав подразумева и критику али не из обести већ из љубави, налик родитељској љубави према деци. Коректан однос изискује и повратну критику – да и сам будем љубљен критиком другог а не безљубавним полтронисањем. Јесте, и Бог поштује нашу слободу, чак и када грешимо, али не зато што воли наш промашај већ јер се нада нашем покајању. У томе се огледа привид тријумфалности зла у свету јер свет не види ову другу перспективу. И наравно, љубав све прашта али да ли прашта себи онај који је своју слободу преокренуо у робовање тако што надмено покорава друге? И да ли треба баш свако зло праштати ако видимо да нема покајања или да други не увиђа свој проблем јер не идентификује своје зло као зло већ као добро.

Где су границе да некога коригујемо а да га не увредимо?

Где су границе да некога коригујемо а да на своју корекцију не заборавимо?

Где су границе?

За љубав не постоје границе, и без обзира на снисхођење туђим слабостима, она не флертује са промашајима, не кокетира са дрскошћу, не улагује се глупостима. Немилосрдна је у себедавању али није наивна за зло. Зато је њена критика великодушна. Где нема љубави, нема ни критике, него све остаје у границама нелагодне и напете тишине где други постаје терет пасивним трпљењем његовог/њеног греха. Има једна занимљива мисао из психо-трилера „The Girl with the Dragon Tattoo“ где убица каже жртви (парафразирам): Нисам морао да те на силу увучем у кућу, било је довољно да те понудим пићем. Могао си да одбијеш пиће. Инстиктивно си знао да нешто није у реду али свесно поступаш против себе и улазиш у дом убице. Јер људима већи страх наноси да не увреде неког одбијањем и неувиђајношћу неголи то што могу да настрадају. Слично и ми поступамо сваки пут када аминујемо неке промашаје код других само зато да им не бисмо рекли истину у лице а пре или касније нам се то прећуткивање обије о главу.

Inception

Грех нема ентитет, ни самостално постојање као биће. У суштини, оно је ништа које хоће, кроз увекисту палост природе човека, да постане нешто, да се отелотвори (издејствује) као манифестација тог самоничега и да потврди човека као неуспело биће (као оно које је неспособно за потврдну егзистенцију у Христу). Проблем је у слободи.

Налик филму Inception, човек ( а можда и демон или пак свет спољашњих утисака) усађује у себе идеју (замисао, план, жељу, хтење). У зависности од садржаја идеје, човек се поистовећује са њом и почиње да је живи и верује. Позитивна идеја би рецимо настала као плод Духотворне озарености (благодатним просвећењем где се сваки појам у перцепцији човека отвара као цвет и расцветава у велелепни букет). Негативна идеја, домен свесно-несвесног. Човек не може да контролише свешћу сваки сегмент свог постојања. Свесно, међутим, како ишчупати погрешну идеју која се (не)приметно усадила, пустила корен, и представила себе као носилац постојања? Христос би рекао: постом (уздржањем) и молитвом (персоналном епиклезом ако је већ човек, како каже апостол, храм Духа Светога, ако је озарен и Духом Сабрања, о чему опширно говори најбоље св. Максим Исповедник поредећи човека са устројством Цркве).

Дакле, на место једне идеје треба пресадити другу умну идеју, изабрати „бољи део“ созерцања. То је домен боље навике чији синоним може бити сам аскетизам. Сами напори, пракса показује, некад нису довољни (отуд феномен „смирења“) али само смирење не значи мирење са палошћу природе чак и када је човек већ изабрао негативну идеју (узрок+последица).

Пресаздање Духом управо уноси у човека нову идеју али не идеју као домен информативно-спекулативног већ као онтолошки додир који установљује нови садржај исцелитељским просијањем на којем се човек као личност изграђује и васпоставља. Исцељење је увек актуелна новина која се остварује у димензијама Духа (Цркве).  Оно је истовремено и домен праштања и домен обожења. Али, опет, нова (Богоискуствена) идеја која се на место зле идеје (паразита пале природе) инкорпорира у перспективи Духа Божијег.

Са новом идејом, стара сама отпада. Са новом идејом, стару човек више не жели  у мисленој сфери сопства.

Проблем је и у сећању човечијем – да ли и колико често обнавља у себи старе идеје мењајући ново за старо? Јер богоадаптација тражи све силе човечије и позива их свакоминутно на узрастање (не половичне силе и не повремени труд), а ако човек није постојан, ако није у близини Светлости, логично, хвата га сенка (идеја) и наступа мрак (акт.) Ако није по слободи, зла идеја остаје да шири отров и да штити отров, и да предочава уму сопствене илузије као загарантоване истине. Ако је по слободи, опет, без Бога човек је немоћан да без бољих идеја (благодатних клица) омрзне и одбаци оне грозоморне. Идеја је дар ако је човек хоће као нетрулежно спокојство умног ока које созерцава Христа у свом бићу. Али, идеја је и пакао ако се семе поганости усложњава дуплирајући ум да у свему проналази подвојеност.

Човек бира свој идентитет који ће да живи и верује, и то није једном достигнути акт јер је човек увек слободан да задобије или одбаци благодатни Inception. Једини проблем настаје ако му неко против његове воље усади ту идеју…

 

 

Стилска конфузија савремених креатора музике, књиге и филма нема добар почетак да би имао добар крај. Све се више показујемо сиромашни у кројењу смисла. Јеванђеље је кроз све векове крило тако вешто свој једноставан смисао кроз алегорију, а данас имитатори стваралаштва свему одузимају брзоплетим кадровима и схизофреним контекстима сваку смисленост прејаком алегоријом и символизмом. Од толике загонетности губи се чиста мистика чији извор можемо затећи само у неограниченим пољима благодати. Не треба одузимати смислу парадоксе и трагедије али не треба од тога стварати идолопоклоничко и егзистенцијално средиште идентитета. Живот није култ сам по себи већ култ у Христу, и култура није културна ако нема упориште у Христу. Но, то не значи искључивост за све што није директно православно јер је уметност у довођењу свега кроз православље до Христа. Суштина је у томе да компликовање смисла некада и не доведе до смисла, иако би задатак смисла био да се он не обрете лако и без напора, но они који потенцирају замршеност радњи могу некада и сами да залутају. Прљање текста и отежавање радње теговима неповезаних личности и интрига, отежавају оно лагано кретање смисла какво затичемо у Јеванђељима. Још нико се није досетио да једноставност и успореност смисла није ништа мање динамичнија и смисленија од пребрзих ритмова и кадрова. Књига, музика и филм нам могу отворити неке физичке и духовне перцепције али не могу заменити благодатну перцепцију где слух може постати вид.