Category: Филм


Верујем да је просечан филмски гледалац упознат са чувеним остварењем „Fight Club“ са Едвард Нортоном и Бред Питом у главним улогама. Сигурно је да се ако не сваки, а онда оно сваки други дијалог, психолошки може протумачити и извести на један другачији сагледатељни чистац. У првом кадру уопште није толико фокус на некој јефтиној акционој причи, колико на богатом колориту невероватних дијалога који остављају простор за деловање тајне и недоречености. Сличан, али сувише мистичан и мрачан набој можемо наћи у остварењу Дејвид Линча са филмом „Lost Highway“. Али, док у првом филму затичемо исконски дуализам који без обзира на фантастичне обрисе може задесити свакога од нас у једном демонски климатизованом амбијенту, где се не зна где почиње болест а где демонологија, дотле у другом филму можемо наћи такав вид есктремне подвојености која резултира чак до физичке метаморфозе као плод живог сусрета са демоном, где се, такође, не зна где почиње а где престаје властити идентитет.

Данас бих се лоцирао само на првом филму и једној краткој мисли. То је преломни моменат када Нортон коначно долази у свесно познање да не стоји он лично иза бројних поступака које је заправо његов „мрачни двојник“ преузео. Долази до борбе ума која врхуни до самоубиства као јединог могућег решења да се одстрани обогаљени део бића. Сличне нихилистичке ставове смо могли наћи и на другим местима, код других аутора, који су говорили о томе да је једино пут у ништавило одјек аутентичне слободе.  Дакле, имамо занимљиву сцену. Када шизофренија оличена у Питу говори Нортону да „престане да све котролише“. Питање које се намеће је следеће: да ли је опомена оваквог калибра од здравог или од болесног? Јер, болест онда у том случају не сведочи лажно са обзиром да је аргументација констатованим исказом сасвим на месту готово до психотерапеутске релаксације. Сетимо се на тренутак овде житија светог Серафима Саровског. Постоји нека прича да је имао обичај да свакога дана пуни вреће камењем и да се пење и спушта низ једно брдо. Када су га питали због чега то ради, говорио је: „Мучим онога који мене мучи!“. Да ли је, дакле, свети Серафим био подвојен са овим исказом? Сумњам. Али, је итекако био свестан природне подвојености (шизофреније, расцепа) која се збива у тајни бића сваког од нас, а ништа мањесличан, али поткованији став апостола Павла, можемо пронаћи у посланици Римљанима.

Да ли је овакав вид удавајања, онтолошке колебљивости и/или егзистенцијалне несталности, заправо могућност дистанцирања од себе као двојника, као алтер-его који у сократовском маниру опомиње савест попут демона? Или је пре реч о најдубљем могућем расцепу који језгровито паразитира манифестацијом саме смртности кроз природу свакога од нас чинећи, што каже апостол, да се „наше унутрашње мисли међу собом оптужују“? Може ли демон знати шта је добро а на њега натерати? По књизи Постања видимо да зна али да преокреће поставку слободе да би избор добра кулминирао у злу. Питова констатација је добра, али не и циљ јер алудира на обуставу добра, да се човек не опире питањем о властитој одговорности него да се препусти инерцији властите субверзивности. Сама датост је већ потирање, а одустајање од покрета ка Добру дијалог са шизофренијом.

Али, ако је дијалог са шизофренијом тактичарски унапред осигуран да победи домаћина (сетимо се само одличног филма „Блистави ум“ где доминира Расел Кроу са истом подвојеном тематизацијом), колико ће човек уопште имати параметар да разликује да је болестан? Неће ли се флертовати са својим фикцијама, тим умним утварама које себи увек дају стопроцентни имунитет непогрешивости? Поентирање ове заврзламе је у томе да болест није никада толико болесна а да нема где бар негде микросачувану свест да у односу на свој предложак зла постоји добро које њу, као ону са којом се човек поистоветио, једноставно не занима. Напротив, може да сведочи шта јесте добро као увиђање, детекцију, разликовање добра и зла, али да је човек унапред подвојен пред ареном да изнова превладава своје дуализме, или да им се пасивно препушта као онај који одустаје од своје борбе. Шта би било добро увиђање? На пример, други занимљив исказ када Нортон указује да је „губитак сваке наде довео до његове слободе“. Ово није тако бесмислено становише. Напротив, врло је смислено. Ако се под губитком наде, наравно, сматра престанак уношења и поистовећивања са идолима и људима у које је човек дотад полагао своје биће. Ако се то не подразумева, онда не остаје ништа осим равнодушности и очајања. Рационалном операцијом говорећи, овде заправо једна нада изгони другу наду, само што у случају шизофреног нова заблуда остаје на снази, док се онај стари човек лимитира и дистанцира од свог уштогљеног, идеалног и лажног ја. Зато субверзија ескалира. А треба да се кроти. То је био Fight Club Серафима Саровског, и сваког хришћанског аскете,  колико год деловао у данашње време комерцијалан, непотребан и површан. У супротном, долазимо до оног истог апостолског става да ако ко зна да добро чини а не чини – зло чини самом пасивношћу. У томе бисмо могли назрети и раслојавање својих нутрина на ком темељу стојимо.

Ипак, неки финални сценарио, као плод сумирања богате аскетске и богослужбене традиције, је да у нашем животу, бар не још, не постоји филм са „срећним крајем“. Докле год смо у телу подвојеност ће настављати своје умне опструкције. Срећан крај је смештен у футур, есхатологију, до свеопштег Васкрсења. Може се говорити о починку, о примању залога, Одуховљењу бића нествореним енергијама Тројичним, али никада у пуноћи која би била плод коначне трансформације бића у којој би та подвојеност могла једном трајно престати. Зато је смртност бића тако велики проблем, јер није посреди само проблем биологије која пре или касније нестаје, већ проблем психологије чија сложеност може направити невероватан хаос под небом ако се свом двојнику, оличеном макар кроз продор одређене страсти, сувише дозволи.

Advertisements

Ако неки глумац заслужује мало више простора онда је то дефинитивно Gary Oldman. Тешко да има филма у којем он не показује свој максимум и аутентичну трансформацију. Једино што му се може донекле замерити је чињеница да је углавном добијао улоге, попут још веће легенде Christopher Walken-а, да углавном крчи своју каријеру кроз путоказе негативних протагониста. Све се то да занамарити пред величином талента. Због сужености простора мораћу да се опет лимитирам само на један до два филма, уз велики пропуст да превидим многе веће роле у другим жанровима. Довољно је само подсетити се филма „Професионалац“ (franc. Léon)  где чика Гери игра прљавог полицајца. Филм који одузима дах и не даје осипање пажње. Чика Кристофер је одиграо сјајну улогу у филму са Шон Пеном у филму At Close Range где се сукоб између оца и сина ставља у први кадар, односно, где се игром парадокса занемарује пред величином криминала.

Филм који дефинитивно заслужује пажњу је „Блискост“ (engl. Closer) са одличном глумачком екипом: Џулија Робертс, Џуд Ло, Натали Портман, Клајв Овен. Филм је окарактерисан као драма, али због патолошких односа међу онима који се воле, комотно се уможе уврстити у мучну психодраму. Мишљења сам да свако треба да одгледа овај филм, јер поремећај односа и дијалога, као последица одсуства љубави, нарочито љубави Божије која је милионима светлосних година удаљена од позиције данашњих љубавника, је оно суштинско што карактерише садржај филма. Ако ништа више, можда гледањем оваквог филма може доћи до засићења и гадости да се превише од другог нешто тражи и очекује.

Robert De Niro је човек којег попут Alfredo Džejms „Al” Pačinа не треба пуно представљати. Обојица су стоички градили такве каријере да сада када их је време прегазило могу да сниме било који филм а да ће због старе славе свако да их погледа. Де Нира углавном препознају по филму „Таксиста“, али по мом мишљењу његове много боље улоге од тог филма и „Кума“ се налазе у филмовима попут „Рт страха“ (engl. Cape Fear) који је радио са Скорсезеом. Па онда „Разјарени бик“ за чију улогу се намерно угојио скоро 20 кг. За оне наивне, Ал Паћино је задобио култни статус по филму „Лице са ожиљком“ (Scarface). Чак ни у филму „Кум“ није толико у првом кадру његов таленат, колико добар сценарио. Де Ниро има одлично улажење не само у психолошке профиле већ и у физичке гестикулације, док код Ал Паћина она често измиче (у сваком филму се може приметити Паћинов избечени поглед, али то свакако не умањује његов таленат). Филмови попут „Карлитов Пут“ и „Ђавољи адвокат“ много боље показују Паћинов таленат. Оба филма су довољно комерцијално обојени да не треба уложити неки већи напор.

Филм „Мајка“ са глумцима Џенифер Лоренс и Хавијер Бардемом је филм који ме је након толико година дословно разнео. „Лоренс је метафора за Мајку природу, а Бардем за Бога. Њихов дом је Земља који је представљен као микро-космос у који долазе људи и чине ужасне ствари Мајци природи. Лоренс не разуме зашто им он (Бардем – Бог) опрашта кад је она физички и психички повређена од стране незнанаца у њиховом дому“, овим речима је описао „Mother!“ критичар Крис Стакман. Заправо, постоје много више критика, од којих ми Крисова понајмање делује у првом кадру али заиста нуди аутентичну метафору. Искрено, после тог филма дуго ми није било добро. Као и код других и ја сам имао асоцијацију са „Розмарином бебом“ Поланског само у много бруталнијем светлу. Моје прве асоцијације су ишле у два смера: 1) да имамо типичну сатанистичку причу са линчовском „лост хајвеј“ ауром : 2) да је главни фокус свих људи, не само лоших већ и добрих и креативних, себичност и славољубље свих нас који када искористимо инспирацију више на њу не обраћамо пажњу. Дуализам и право на доживљај код свакога остаје. Хавијер Бардем (Јavier Ángel Encinas Bardem) је неко ко ми спада дефинитивно у први ред омиљених глумаца. У сваком филму се види његов максимум. Ко није гледао „Љубав у Барселони“ или „Нема земље за старце“, под хитно на домаћи задатак.

„Шиндлерова листа“ са Лијам Нисоном у главној улози спада у филм ратних перипетија где главни лик долази на идеју, баш као у неком јеванђељском преокрету, да одели сво своје имање да би спасио најмањег Јевреја. Одличан филм, одлични покрети камером, кадрови, морбидне идеје на који начин су нацисти хватали Јевреје, порука филма… Све је на свом месту…

„Natural Born Killers“ у режији Оливер Стоуна такође спада жанровски у ред филмова који узнемирују пажњу гледаоца. Већ сам наслов побуђује довољно психолошких питања пред позамашном крволичним сценама и дијалошким конфузијама.

Robert John Downey Jr такође спада у ред мојих субјективно омиљених глумаца. Његова харизматичност и шармантност просто плени да се било који филм са њим у улози одгледа без стреса. Многи му замерају буран приватан живот, али очигледно велике таленте не можемо увек посматрати у немом монашком кључу смирења. Нажалост, није имао пуно улога које би га могле бацити у орбиту, али довољно је одгледати „Kiss Kiss Bang Bang“ и “ Chaplin“ па да човек види величину његових трансформација. Рецимо у сјајној комедији „Tropic Thunder“, под режијом специфичног Ben Stillerа, не знајући да он уоште глуми, све до краја филма нисам могао открити његов идентитет. То довољно сведочи о његовом таленту.

Шпански филм „Невидљиви сведок“ (Contratiempo), који тематски помало подсећа на филм „Долази инспектор“ али је због јачине поруке другог филма неупоредив, спада у жанр мистериозних трилера са разним перипетијама и преокретима. Критике за овај филм су строге, али мудар човек неће читати критике док сам не одгледа филм и не да сопствену процену. Јер ко не очекује много, имаће због чега одвојити своје време за мало детективског али мрачног адреналина.

За љубитеље научне фантастике, моја препорука је обавезно лимитирана у два сјајна филма: Interstellar  и Arrival. Критике су подвојене. Да не бих умањио доживљај гледаоца, нећу рећи ништа, нити као сви препричавати радњу филма јер се тако најмање 50% ако не и свих 100% губи. Ако ништа више, филмови нуде одређена питања. Не мора се нужно главни центар приче вртети око неких ванземаљаца, него може понудити перципирање на другом нивоу. Први отвара сјајну научну подлогу, а други телепатску и пророчку димензију. Ипак, ко није гледао „Сферу“ са Dustin Hoffman, Sharon Stone, и Samuel L. Jacksonом обавезно на домаћи задатак (иста препорука је за стари филм „Амбис“ са Ед Харисом). Уопште у фокусу „Сфере“ нису специјални ефекти, него добра прича. Искрено, помало ме је подсетило на неки вид могуће интервенције Божије када би целом човечанству понудио оно што свет заиста хоће. Проблем је што ако се човек не би променио изнутра да би тај сам дар постао оспољена манифестација који уништава свет. Стварао би се живот који демантује сам живот.

Jack Nicholsonа сам поменуо у претходном тексту, али само на кратко. Огрешио сам се што нисам поменуо његову шармантност да се прелије талентом у сваки лик који игра. Поред филма The Departed можемо га видети и у романтичној комедији попут As Good as It Gets тако да га не морамо нужно  увек препознавати као негативца. Ипак, мало ко је обратио пажњу на филм „Завет“  (The Pledge) у режији Шон Пена. Наградно питање након филма гласи: да ли се човек може разболети од своје савести (што би било у супротности и са древним философским ставовима, библијским учењем али и савременом психологијом) или је нешто друго посреди? Занимљиво је приметити да неки психијатри данас заиста говоре о могућности да човек заврши у менталној установи од своје савесности. Дакле, питања се отварају, не затварају се.

За филм „Колиба“  (The Shack), који је настао према роману, нисам желео да читам критике. Мене је филм одушевио. Имамо сјајне метафоре и веома тешку животну причу на коју су сви осетљиви: како опростити убици свог детета? Коначно један филм где се Бог приказује као Света Тројица оличен у две жене и једног младића. Пратимо профил једног човека који је изгубио веру у Бога а Бог га позива у Колибу где му је убијена ћерка да одрже састанак. Све остало су сјајна философска и безазлена упуштања у поглед како Бог види свет. Можда ће неко окарактерисати филм као „богословску ружичасту лимунаду“ али за мене лично питања која се постављају и провлаче кроз цео филм могу да имају потврду и утемељење у црквеном учењу. Као теолог, не бих имао проблем да браним догматску позицију овако фиктивно испричане тријадологије.

Roberto Beninji (ital. Roberto Benigni) у филму „Живот је леп“ (ital. La vita è bella) спада у филмове које свако треба да одгледа. Отац сину заточеништво у концентационом логору приказује као игру да син не би осетио агонију стварности у којој се налази. Наравно, посреди је фикција, али иза доброг филма стоји сјајна опомена сваком родитељу и човеку колико љубав једног човека може да смањи страдање другог човека. То је у радикалној супротности са менталитетом којим данас иначе живимо када смо свесни да негативни набој једнога лако прелази на мрачно исијавање другога. На крсту видимо да Христос уопште не мисли на своју агонију, него се обраћа Јовану Богослову и Дјеви Марији гледајући да њих збрине. „Живот је леп“ приказује сличну паралелу.

Завршио бих са два филма које не бих никако препоручио. Један је „Абецеда смрти“ (The ABCs of Death) који без обзира на превише либералну и богату антологијску причу у продукцији, како неки кажу, петнаест земаља, не видимо никакав искорак ка већем смислу. Све постаје морбидност ради себе саме. Хорор ради хорора без неке смислене поуке. Слично је и са црном комедијом „Филм 43“ (Movie 43) која је без обзира на одличну глумачку екипу: Uma Thurman, Kate Winslet, Richard Gere, итд., довела до глорификације бесмисла као таквог. Човек не може а да не постави питање себи, шта је требало неком добром глумцу да сними такву количину глупости на једном сабраном месту. Јер се не чини да је новац главни мото, колико се стиче утисак да се такви таленти гурају у филмове где свесно понижавају себе. Чак и да је мотив да се својом улогом дође до позиције изругивања постојећим вредностима, које су заправо безвредне, уношење у глорификацију бесмисла не може бити пут да се неко наведе на поучно преиспитивање. Ако већ болујемо од синдорма америчке комедије, онда је тренутно много боље везати се за Рајан Ренолдса (енгл. Ryan Reynolds) којег смо имали прилике гледати у много бољој комедији Deadpool. Јер, ако се већ вештачки прави пародија на постојећу или непостојећу стварност, онда је боље да то буде са стилом.

 

 

 

  • Растао сам на стриповима Dylan Dog-a. Нисам се ни усудио да гледам екранизовану верзију истог да се не бих разочарао. Поред свих хорор варијација од Freddy Kruger-a (за којег нови клинци ни не знају навинути само на Wrong turn или Saw комадање) па на овамо, најстрашнији филм који сам одгледао икада је са Џек Николсоном Shining. Ту нема масакра какав смо, нажалост, навикли да видимо у крволиптајућим холивудско-јефтиним продукцијама – где је човек десакрализован на највећи могући начин (мада признајем да јесте интригантно да један психопата тера људе да више поштују себе и друге монструозним бирањем између свог и живота другог као у нискокалоричном филму Saw) , нити неке демонологије (мада се не може рећи да нема наговештаја и да су танке линије између лудила и поменутог – као што сусрећемо у филму са очајном глумом и ниским буџетом али добрим сценаријом The Exorcism of Emily Rose). Али могућност, реална могућност, да неко може изгубити разум, чика Џек је одрадио феноменално. Такав угао посматрања нам помаже да пред своје моралне баријере поставимо натпис за властиту савест: Опомена, или у најбољу руку барем: Кочница. Ипак, ако бих бацио неки даљи фокус на хорор жанр, који се коси са научном фантастиком, онда Event Horizon нескромно заслужује милиграм пажње. Проблем пакла је приказан као неки вид паралелне димензије која чека на човека да јој отвори врата.
  • Када смо већ код психотрилера, по типичном обрасцу култни филм Seven заузима централно место, али је феномен да се већина психотрилера обавезно базира на неким религиозним фанатицима који манијакалном генијалношћу изводе злочине до најморбидније прецизности и предвидивости. Наравно, Kevin Spacey Fowler (познат још по сјајним улогама у American Beauty, Pay It Forward, The Usual Suspects, итд.) сјајно узима доминацију, али веома брзо већина психотрилера почиње да прежвакава једну исту библијску патологију пред којом се, макар приватно свако од нас, не сме остати равнодушан. Ту нам је и Anthony Hopkins са чувеним филмом Hannibal, али признајем да се још нисам опасуљио од филма Meet Joe Black где је смрт представљена као манекен која до тачке смрти константно даје комплименте – по концепту сујетнији филм до повраћања нисам гледао. The Rite је само јалов покушај да чика Ентони оживи стару славу. Као по правилу, већина људи православног и католичког света велику пажњу припадају сфери демонологије где се свештеници, као по правилу, увек узимају као немоћна бића пред тајном зла.
  • Ко год је гледао Matrix (који је „узвишено“ упропашћен са друга два наставка), мора бити поштен према себи да ипак представља једну прекретницу у Sci-Fi свету. Филм прећутано обједињује готово све религије света на једном месту, а смешта их у платоновом кључу Пећине – у програм Матрикса где народ чека на ослобођење. Interstellar, такође, заузима одлично место у Sci-Fi жанру. Време се показује и као проблем и као драгоценост која је другог ради непоновљива и једном забачена – неповратна. Equilibrium по својој тематици поприлично на нивоу концепта плагира одређене матрикс варијације, али га и поред не тако добре продукције и превише исфорсирано-пластичне бомбастичности у борилачким вештинама вади централна тема „осећања“. Имати осећања у будућности се показује као непријатељ којег треба контролисати, али је проблем што се са контролом зла сакати и оно добро у човеку. Опште добро се покушава успоставити, дакле, и контролом добра баш зато што друга могућност, макар она била грех, не долази до изражаја. Зато долази до револуције. И тек из такве перспективе можемо наслутити, ако не и открити, колико је велики дар слободе Бог дао човеку и колико је она непроцењива. Stanley Kubrick даје надреалну ноту у A.I. Artificial Intelligence. Поред A Clockwork Orange, Full Metal Jackett, 2001: A Space Odyssey, овај филм такође заузма занимљиво место са роботом који је гладан љубави и дели судбину на нивоу Пинокиа али без приче са срећним завршетком, јер осим илузије – никада није постао човек, оно што је највише желео да буде и да има своју мајку. У реалном свету, акценат је на човеколикој чежњивости за својим Узроком и сједињењем са њим, а димензија људскости вене за уподобљавањем и не пита за последице. Ипак, најмрачнији филм који обавезно треба одгледати је Eyes Wide Shut. Радозналост да се испита једно култно друштво које има своје ритуале и оргијања под маском разноразних елитних представника мора донети последице по оне који нису добродошли. Одлично приказана прича, са језивим минимализмом клавира који све време прати радњу, где видимо парадокс да у свету манипулације једна проститутка узима на себе добровољну жртву на најмрачнијем месту не би ли главни глумац преживео. Ако то није хришћански императив онда не знам шта је, без обзира на нечије (не)морално порекло.
  • Ако неко жели себе поштено да намучи, онда ће Hardcore Henry  поштено одрадити посао. Од толико акције, човек не може а да се не осети исцрпљено на крају филма, због чега се и може именовати промашајем (без обзира што Tim Roth на крају у микросцени промољује главицу), али не можемо рећи да филм као такав не може отворити нека нова питања о позицији и корелацији роботике и човека у будућности која је свакако неминовна а да међупростор може бити чак и изазов за паранормално. Али један такав акциони филм је велико ништа у поређењу са филмом Snatch где је у главном фокусу добро приказана прича а не насиље ради насиља.
  • Woody Allen је познат по специфичним филмовима које је за живота радио, од нечега што бисмо могли именовати црним хумором до поп – драма са изразито сложеним дијалозима које просечном гледаоцу могу предствљати напор. У центру сваке од његових прича базични проблем је углавном – љубав. Међутим, мало је коме упао у очи његов трилер Match Point. Мишљења сам да је то његов најбољи филм који је икада снимио и верујем да је имао посебан разлог зашто је од свих филмова баш њега тако психички тешким направио. Нема то везе са Scarlett Johansson (од чијег Ghost in the Shell се више очекивало) која се појављује у чика Вудијевом филму. Невероватан је напор и кукавичлук главног јунака да у каиновом маниру убије вољено биће само да не би преузео одговорност за своје поступке. Дефитивно филм који треба погледати.
  • David Lynch-а сви памтимо по култној серији Twin Peaks. На страну сада његово шврљање по разним езотерично-психо-надреалним концептима. Сигурно је да је трагалац за смислом и да придаје велики значај символизму. Критичари га махом интерпретирају као човека који губи границу између сна и јаве у својим кадровима. Његови филмови су у већој дози мрачни, црнокомични, а неретко субверзивни и контроверзни. Ниједан филм није задао толико главобоља критичарима (чак и глумцима истог) шта је аутор хтео да каже са филмом Lost Highway. Паушална процена неких, па чак и критички настројених епископа,  је елементарни губитак љубави и последице које са тим губитком иду. По мом мишљењу, ђаво, оличен у готик- нашминканом странцу,  води конце од самог почетка а све остало је шизофренија и слом идентитета у тоталности. Јер је главни јунак заробљен лавиринтом у који је против своје воље увучен. А његова подвојеност се овде протеже чак до физичке метаморфозе која превазилази стандардна логичка процењивања унутрашње дихотомије. Од свега снимљеног, Линч прави изузетак са једном носталгичном драмицом The Straight Story, али оставља простор за хришћански угао посматрања, јер осим што кроз цео филм учествујемо у љубави једног брата који савладава препреке не би ли дошао до свог другог брата, на крају ипак остаје велики знак питања да ли је до истинског сусрета између два брата уопште дошло.
  • Руске филмове попут Остров и Монах и бес не треба нешто посебно коментарисати. Све што су аскетски оци износили као саставни део својих вишевековних искустава стало је у Острво. Монах и ђаво иде сличном линијом, али прави маестралне обрте и попуњава празнине занимљивим дијалозима, као и креативним сценама које у Острву поред јуродивог оца Анатолија дефинитивно недостају. Филмске опусе Никита Сергеевич Михалков-а такође не треба потценити. Сибирски берберин (Сибирский цирюльник) је више од филма и плитког сентиментализма. Дивна је сцена када војници певају тражећи свог пријатеља или када се главни јунак због чистоте свог срца онесвести од разголићене девојке у коју је смртно заљубљен. Наравно, то није суштина филма, мада није акценат ни на Моцарту. Постоје тврдоглавости за одређене вредности које се плитком миљеу чине наивним и непотребним. Они који више инсистирају на диоптрији Андреј Арсенијевич Тарковског морају да имају у виду да нема свако желудац да се креће његовом камером где су кадрови попут фотографије као у Огледалу, или јеванђељски мотиви као у Ивановом детињству (нпр. завршна сцена кристално јасно одсликава да само чисто срце попут детета може ходати по води). Сталкер, који иначе спада у научно фантастични трилер,  је можда најспорији филм икада снимљен, али поседује сву могућу драматичну напетост која се протеже у једном једноличном путовању где на крају главни актери поред великог труда поражавајуће не смеју да уђу у зону светости (која је код Тарковског синоним жеља) ако можемо тако да кажемо.
  • Ко није гледао филм Блистави ум (A Beautiful Mind), требао би да уради домаћи задатак. Наравно, не можемо рећи да Russell Ira Crowe није превише набилдован за једног научника, али његов таленат ипак извлачи суштину филма на прву линију фронта – проблем шизофреније и халуцинација. Хришћански аспекат сагледавања, као покушај компарације а не као тумачење и доживљај филма, је у черечењу фантазијом и проблем одвајања од онога што ум држи за мерило стварности. Сваки покушај одвајања од таквог перципирања представља за болесног страдање и пакао. То можемо видети у сцени када Russell Ira Crowe бива први пут ухваћен и приведен на лечење. Завршница, ипак, оставља даљи раст за хришћанско перципирање, да другог лека осим игнорисања властите дефектности – нема. Проблем остаје, али га је сада болесник свестан, и већ тиме што је свестан који проблем има – са тим проблемом покушава да живи даље. Ето подлоге за аскетски набој. Thomas Jeffrey Hanks је можда снимио најбољи филм свих времена са Forrest Gump-ом. Сваки покушај да се филм протумачи умањио би или оштетио саму вредност снимљеног. Слично маниру Кишног човека (Rain Man) са Dustin Lee Hoffman-ом видимо парадоксалан спој генијалног и аутистичног човека на једном месту, али док је Hoffman више оличење генијалца који тешко живи са својом природом коју није бирао, дотле Hanks приказује на помало комичан и сентименталан начин Фореста као генијалца доброте и наивности којем успе нешто што никоме здравоумном не успе – да буде човек.  Sean Justin Penn је имао сличан покушај са једним филмом I Am Sam, где се ограничени (ретардирани) човек бори да докаже основе менталног здравља ради очувања детета, али управо зато што не поседује ниједну генијалност као Hoffman и Hanks показује се у грозомори да је тако нешто у стварности – неприхватљиво. На страну сада високе емоције, нежну музику, номинације за оскара. Иначе,  Sean Justin Penn је имао сјајне улоге у филмовима као што су: Mystic River, 21 Grams, Dead Man Walking, Carlito’s Way, итд., тако да му се овај сладуњави промашај може опростити.
  • Quentin Jerome Tarantino. Легенда. Не знам да ли постоји филм који не испуњава тражене референце за одређени укус. Уме да удави, али цена добрих дијалога не гледа на километре. Можда се више очекивало од Django Unchained и The Hateful Eight,  али ако се осврнемо на његова претходна остварења можемо са стидом да ућутимо. Pulp Fiction и Inglourious Basterds морају да испливају у првом кадру његове величине да исприча и дочара добру причу – оно што је најтеже. Чак ни Kill Bill не би имао тако добру тежину да нема добих дијалога, јер су дијалози оно што бацају у страну проливену крв која се у његовим филмовима може наћи за „увоз-извоз“.
  • Jim Carrey је познат по комедијама и монтажи лица. Помислио би човек да осим гумирања мимике ништа друго не уме. Међутим, мало коме је упала у очи његова дуго припремана улога у одличном филму Man on the moon јер се и у часовима паузе од снимања уносио у лик.  Eternal Sunshine of the Spotless Mind је, такође, одличан филм који приказује како се човек опредељује да избрише сећање на вољено биће да не би више патио будући да више није заједно са бићем које воли, али завршница уноси преокрет на који нико од оних избрисаних сећања није рачунао у чему се показује неки вид судбоносности какав можемо затећи у не тако сјајном остварењу Тhe Adjustment Bureau са Matthew Paige Damon-ом (Confessions of a Dangerous Mind, Good Will Hunting) у главној улози.
  • Lars fon Trir увек паралише гледаоца. Неспремном на дубљу поруку његових филмова желудац није јача страна. Dogville засигурно са својим минимализмом заслужује похвалу. Dancer in the Dark по мом субјективном мишљењу спада у једно од његових најбољих остварења са  Björk у главној улози слепе жене која доживљајем стварности као својеврсног мјузикла покушава другачије и лепше да перципира исту од ситуације у којој се сасвим недужна нашла. Изузетно контроверзни филм The idiots приказује скупину људи који покушавају да живе јуродиво (наравно, нема ту Христа ни у наговештају), али када наступи тачка прелома да њихова идеологија треба да се јавно покаже до бесрамне огољености и код других – сви се повлаче осим једне жене која се од почетка филма чинила једино здравоумном. Ипак, филм Antichrist можда преузима већу шокантност, јер имамо приказан заиста болестан однос између психијатра и жене који су изгубили дете. Муж се истовремено понаша и као доктор и као љубавник, бркајући место професије са приватним емоцијама, док се у финалној сцени не сагледа сав ужас профила његове жене која је заправо све време глумила лудило и да је посреди много веће зло.
  • Fight Club William Bradley „Brad“ Pitt, Edward Norton) и  Shutter Island концептуално носе исту идеју филма осим што је први филм урађен у динамичнијем и агресивнијем амбијенту глобалног карактера, са одличним паролама и девизама животне свакодневнице, док у другом филму Leonardo Wilhelm DiCaprio (са сјајним улогама у Catch Me If You Can, The Aviator, итд.) психолошки приказује унутрашње трагање једног протагонисте у килавим кадровима који свакако баш због те килавости имају своју вредност. Без обзира на исту тематску подвојеност, свакако два филма за које вреди обавезно одвојити време и пажњу.

 

 

 

Бестидност нема оправдања у несвести…
Ко је бестидан, итекако је свестан шта ради. Јер да не зна, не би памети имао како лукаво, чак и на своју штету а не само штету другог, треба неко зло да осмисли. Гле ироније, да осмисли оно што по свом узроку и последици не носи апсолутно никакав смисао. Јер, где је зло – само бесмисла може бити. Зато се питање смисла на месту бесмисла не може ни поставити, а камоли одржати. Не само због оног Христовог да други не зна шта чини, него јер зло подразумева одсуство смисла.
У филму “8мм” са Николас Кејџом у главној улози, видимо да се детектив упушта у истрагу не толико због морбидног злочина, оличеног у снеф-продукцији, колико га све време, у прикривеним кадровима, мучи питање смисла: “Зашто неко чини зло?”. Завршница филма открива суштинску поруку која иако Кејџа уводи у откровење ипак му не даје утеху и задовољење. Главни негативац му открива страшну тајну свог злочина, а то је да разлога нема. Није разлог (смисао) ни у неком интересу или трауми из детњиства, него у жељи коју воли: да воли да чини зло. Такав разлог је заправо демант разлога као таквог. Кејџа такав исказ више шокира него сам злочин. Зато и он чини убиство. Детектив је очекивао веће откриће, јер је тражио смисао и разлог зла, али га је дочекало сазнање да у злу нема смисла и да ту никакве тајне нема. Гнозис је рашчеречен самим познањем. Субверзија без покрића већим смислом.
Када читамо штампу или гледамо дневне вести, исто нас саблазни каквих све злочина има. Одмах нам се наметне питање “како” или “зашто” неко то може да уради. Али измиче нам главно: тог питања у мозгу злочинца једноставно нема, јер да га има не би тако нешто никада урадио. Ако се питање “Шта сам то урадио?” уопште у неуронима злочинца појави након злочина – то је можда, али само можда, пут ка искреном покајању. Али, то “зашто”, то питање није питање за злочинце већ за здравоумне, али када се и као такво наметне, опет нема рефлексију у злочину. Јер у одсуству тог питања лежи бесмисао. Тако зло настаје, када се пред собом свесно поништи смисао и разлог, јер док се не поништи – човек има свест и савест до којих последица га неки избори могу довести. Дакле, он, да би припремио стазу за своје зло, мора најпре себе да елеминише као разумног сведока. Да не мисли о последицама.
Са друге стране, намеће се питање хришћанског калибра: “Зашто бих себе или другог повредио?”. Овде одговорност лежи испред сваког акта. Овде питање смисла и разлога уклања зло чак и на нивоу могућности. “Зашто” је отклон бесмисла и установа смисла. Али где се догађа тајна зла – апсурд открива да тајне нема. Ништа дубоко и метафизичко не постоји у многосферности зла, јер иза сваког зла не постоји никакав разлог ни смисао који би само зло разјаснило као мистерију, или, оправдало као акт. Остаје само мржња, али она није никакав разлог који би собом указао на нешто узвишеније, или, што би требало да задржи своје обличје у вечности. Јер се пред Богом овековечује само оно што је добро а не што је зло. Ту је радикална дистанца између смисла и бесмисла…

„Монах“

Винсента Касела смо углавном навикли да гледамо у француским контроверзним улогама, баш као што су филмови Дејвида Линча већ дуго година препознатљиви по својој специфичној дегутантности. Овог пута, видимо га у нетипичној улози монаха у истоименом филму. Отварају се разна питања и сагледавања. Радња на први поглед тече једнолично, пасивно, а онда сасвим очекивано, почиње да се одмотава набој у доласку мистериозног и маскираног путника који жели да постане сабрат манастира у којем велики монах и проповедник (Касел) живи. Ирелевантно је за тумачење у неком другом светлу што није реч о православном манастиру као што затичемо у руском филму „Острво“, јер нису исте ни тематске релације.

Главни протагонист (Касел) бива одбачен од мајке као дете. Оставља га пред вратима манастира рукама другог. Братство узима на себе бригу и васпитање детета. Његов белег на телу је драмски наглашен. Како године пролазе, постепено али сигурно постаје највећи по ревности и даровима међу братством. Монахиње маштају о исповести код њега а народ се тиска по храму да не пропусти ниједну његову надахнуту проповед. Пред нама је изразито дисциплинован и сталожен човек, аскета, неко ко не сумња у Бога ниједним својим видљивим и невидљивим покретом.

Долазак загонетног путника са маском на лицу уноси нову димензију. Братство се буни али монах (Касел) инсистира да се укаже шанса и добродошлица новом брату. Заправо, свима измиче главна ствар а то је да имају сатану у гостима. Додуше, не директно али индиректно сасвим. Иза маске се крије лепа жена која је заљубљена у монаха. Линије су танке јер се не види разлика између заљубљености у њега и у његову побожност. Једино њему открива своје лице остајући заправо у том откривању у целости сакривена. Монах, пренеражен, захтева да она одмах напусти манастир али због уједа отровном животињом у башти, где је лечио своју главобољу тишином – тај план се одлаже. Братство је свесно да ће он умрети али се моли за њега. Жена остаје насамо са њим. Исисава му отров својим устима чинећи ризик да и себе отрује. Овде долазимо паралелно и до сексуалног чина којег монах није у потпуности свестан јер је у отрованом делиријуму између неког вида екстазе, грознице и сна. Његово исцељење братство посматра као чудо Божије сматрајући га светим човеком пред Богом. Нико не узима у обзир могућност другачијег увида. Монах (Касел) одмах тражи брата (тј. жену) чију тајну почиње да крије од осталих. Одавде почиње његов духовни суноврат. Његов статус великог духовног ауторитета, далеко од сведока, ту почиње да подрхтава. Жену затиче болесну од његове крви у постељи. Она глуми жртву и зависност од њега. Очигледно му ово друго некако импонује. Осећа морални дуг према њеном заузимању али не увиђа њену манипулацију. Страсти су већ увелико а невидљиво овладале већим делом његовог разума. Постаје дезоријентисан али не још очигледно.

Помало је сумњиво што се таква величина, омиљена у братству и народу готово до идолопоклонства, изразито брзо повлачи од размишљања о Богу. Не узда се у Бога са истим жаром. Олако прихвата наговор жене да се она сама, али у његовом друштву, сама исцели демонском силом из једног празног гроба само да може крај њега да остане здрава у манастиру. Он добија указање и опомену од Богородице Марије лично али га ни то не обесхрабрује да застане са својим наумом. Мотив да спречи жену на било који начин – одсуствује радикално. Таман када гледалац помисли да му заљубљеност помрачује ум и посвећеност, он се окреће једним истим загонетним сновима у којима му се јавља још лепша али нека друга девојка. Имамо заплет. Развој добија на ефектности доласком девојке из снова лицем ка лицу у манастир. Она га моли да посети њену мајку како би његове речи, обзиром да је на високом гласу, ублажиле њено здравствено стање. Монах (Касел) прихвата изазов. Не помиње своје снове девојци. Све више назиремо мистериозан обрт чија прасковитост се чува за оно финално. Али, и све више видимо да га загонетни сабрат (жена са маском) одједном више не привлачи као што га привлаче његови снови отелотворени у конкретно новопридошло лице. Посећује болесну жену. Крепи је речима. Њена ћерка (девојка из снова) постаје у знак захвалности ватрени слушалац и следбеник монахових богослужења. Међутим, иако и даље богословски надахнут, негде и пијетистички оријентисан (има нечег охолог када трнов венац ставља себи на главу), он све више изнутра сумња у силу својих речи којима допире до других. Корозија га је начела али још није докрајчен. Као да затиче себе као глумца побожности која му је све више страна. Његов пад иде постепено. Није свестан. Омамљују га фантазије. Жели да оживи ноћ када је био отрован и силован, али га та, сад увелико исцељена, жена, хладнокрвно одбија. Заправо, његова резигнација врхуни у моменту заједничке молитве са девојком из снова. Изговарајући псалме, чије силе се већ одрекао, преплављује га пожуда али га девојка протерује. У том одбитку, док се молитва на уснама још преплиће морбидно са нечистим страстима, враћа се жени (са маском) која демаскирана постаје јер је свесна своје непожељности пред лепшом конкуренцијом. Ипак, у том чвору се открива да она (жена са маском) и није разлог доласка у манастир, већ управо та друга девојка на коју наводи монаха. Имамо невероватно суптилну а опет какогенијалну демонску стратегију. Жена је свесна монахове немоћи. Истиче све јаче његову повређеност само да би се још више издала за помоћника. Користи његову слабост да би га натерала на покоравање демону који ће заузврат помоћу чини омогућити да задобије наклоност девојке из снова заувек иако се она већ обећала другоме.

Монах овде уопште више не размишља у границама своје побожности. Бога нема ни у наговештају макар минималног моралног колебања. Одлука је пала и пре освешћености о димензијама светогрђа. Пред нама је монах који отворено кокетира са сатаном. Усред ноћи, док траје литија у част Богородице Марије по улицама и трговима, монах обија дом девојке из снова и њене мајке коју је недавно посетио. Користећи чини и њену сањалачку буновност, успева да је заведе и наведе на сексуални акт. За то време, у још морбиднијем маниру, вереник испевава своју љубав са музичарима испред прозора своје веренице. Мајка почиње да сумња. Нешто јој не да мира усред ноћи. У другој соби затиче стравичан призор: омиљеног слугу Божијег како обнаженог тела спава налик простирци преко тела њене ћерке. Од ужаса је блокирана. Хтела би да врисне. Али, не само од затечене ситуације, него јер по младежу препознаје свог сина којег је као бебу оставила пред вратима манастира. Заправо, хоће парадоксално да врисне и од ужаса (због угледаног) и од среће (због пронађеног) али баш у том моменту када узима ваздух за тај чин, монах јој зарива нож у стомак и ставља руку на уста. Мрак је сакупљен у тоталности. Трагедија на врхунцу. Монах не препознаје своју мајку, нити има свест о инцесту који се догодио. Девојка се буди. Врисак. Хапшење. Суд. Изгнанство. Све се пребрзо одвија.

Пустиња. Остаје нејасно да ли је демон одвео монаха у пустињу (као некада Христа) или монах лута пустињом свог унутрашњег света. Други део остаје провокативнији. У недођији сопствене душе, где кораци трају као вечност, унутар себе затиче сатану. Сатана га похваљује. Ђаво је импресиониран. Монах је у бунилу. Усред пакла брине за девојку из снова. Не мари за себе. Остаје, такође, нејасно да ли брине за њу као неостварени љубавни идеал или за њу као своју рођену сестру. Од сатане сазнаје да је она изгубила разум због његовог зла. Ђаво је лукав. Иако га је веома префригано натерао на зло, још није задобио његову душу. Наводи га тако беживотног на још веће зло условљавајући га да ће заузврат његова сестра добити ментално здравље назад. Мора да се отворено одрекне Свете Тројице. Ту се, дакле, опомиње Бога али не молитвено већ бласфемично. Можда би дошло до преокрета да се и усред свог пандемонијума сетио Бога како доликује али то нам овде измиче. Монах прихвата непристојну понуду. Бласфемија је максимализована. Нема даље. Пут без повратка.

Ипак, имамо необичан призор: добровољан избор пакла да би други нашао своје спасење. У том чину, колико год звучало противуречно, има нечег пожртвованог. Ситуација се пак чини нерешивом. Одбијени Бог не може деловати тамо где није добродошао. Као да и Он Сам постаје таоц овакве замршености. Крај филма је очигледно намерно недефинисан. Оставља простор за спекулацију у којој је немогуће одредити причу са срећним или тужним крајем. Лик сестре, и њен глас који призива монаха опет у постојање, а испрекидан измаглицом самонестајања монаха, оставља пламен наде да ће монах и усред пакла надмудрити сатану, али је сила тог пламена више него слаба. Неизвесност остаје. Пандорина кутија је отворена али нада није изашла напоље.


Резиме: Филм је минималистички устројен, са ненавалентним темпом, али са богатим и узнемиравајућим колоритом символа и поруке које одашиље. Осим несрећно одиграних околности (у којима су узроци и последице реално могуће) основна порука лежи у опомени да је врло лако одбацити Бога чак и код оних који су се највише утврдили у вери. То је главна и нимало наивна антиномија. Јер, не повлачи за собом само унутрашњи пад једног појединца (где је сам себи сведок), него и све остале са којима долази у додир. Колико год прича била фиктивна, или наивна за неке гледаоце, остаје опомена да се свакоме у мантији, или ко није у мантији а декларише се као хришћанин, може слична трагедија, на нивоу отпадије, догодити. Та потенцијалност, да нам се такав сличан, блажи или још гори, пад може догодити, управо и јеста она суштинска узнемиреност која позива на константно бдење у лавиринту неизвесности где је уздање у себе највећи ризик.

Опомена

У филму „Долази инспектор“ (An inspector calls) имамо занимљиву причу. Да не бих оголио филм од неких суштина, задржаћу се само на главним ефектностима. На жалост неких могућих гледалаца открићу неке главне асове и покушати да понудим неиспричан контекст који просечном посматрачу можда и не долазе у ум. Читав преокрет филма се заправо догађа у финишу. Они који су били упозорени од инспектора на свој грех (који овде може да осликава символички чак и анђела Господњег), уместо да задрже упитаност о својим промашајима и неправди према једној жени (која умире због њих у најгорим мукама) мислећи да су надмудрили „преваранта“ (инспектора) чију пророчку опомену нису разумели, остају доследни свом греху. Недуго након одласка инспектора, са почетном скрушеношћу која лагано прелази у злоћудни скептицизам, сви присутни лако долазе до позиције самооправдања које врхуни у вулгарно прослављање одсуства кривице. Шок настаје када долази до својеврсног дежа ви (франц. déjà vu — већ виђено), само што овог пута долази прави инспектор да истражи умешаност присутних.

Нешто слично се догађа и  свету (да не кажемо само свету хришћанства). Бог нас опомиње на разне, многоумствене и многосложене начине. Често те опомене не региструјемо, или, ако их запазимо – не констатујемо. У случају пророка Јоне и народа Ниневљана видимо да је народ озбиљно прихватио опомену Божију и да се покајао како би народ избегао своју казну. Занимљиво је да само Јона на крају испада мало размажен. Опомене морамо да научимо да ослушкујемо и препознајемо. Никако да им умећемо извесну дозу параноидности или сујеверја. Јер оне (опомене) немају за циљ да нас униште, уплаше, већ сачувају или усмере на пут са којег можда и не знамо да смо скренули (под условом ако смо уопште на њега крочили).

Али, овим филмом видимо спектар разних карактера у свету који не мисле о томе колико могу као појединци да буду одговорни једни за друге. Узроци и последице се преплићу и нису везани само за један случај или два човека већ кроз тајанствену међуповезаност која се шири целим светом. Хтели то или не, ми стварамо интеракције. Чак и ако смо пасивни. Јер, неко у односу на ту пасивност одређује своје даље кретање одбијајући се од пасивног ка активном пред којим, такође, може набасати на зид или сусрет. Стварају се одјеци који допиру не само са једног краја света на други него иду још даље од овог света – до престола Божијег чије место присуства нико не познаје. Треба се, дакле, овим погледом запитати о својој одговорности, и, посматрајући ове ланчане реакције, схватити шта је Достојевски хтео да каже са оним чувеним: „Сви смо криви за све!“.

Вратимо се филму. Главни актери су једва дочекали да сами пред собом пониште ову могућност кривице у смрти једне жене. Опомена их није уразумила. Иако су обелодањене њихове најмрачније тајне. Иако је доказ умешаности више него очигледан. Нема кајања. Само привремена нелагодност која после прераста у ликовање над сачуваном репутацијом што нико неће за њихово зло сазнати. У томе виде присутни сву тријумфалност постојања. Одсуство напетости што нико неће познати њихову срамоту граничи се готово са неким моралним или религиозним блаженством. Ужас! У овој тачки људи као човечанство су мање- више слични. На крају, када пророчка опомена ипак добија своју потврђену реалност, ни тада се не види покајање на лицу присутних. Остаје само страх и непријатност. Евентуално, неизвесност.

Колико год била фиктивна, прича филма оставља простор за деловање снажне истине. Може се чак извести занимљив теолошки сиже зашто се Бог скрива, односно, зашто ми у овом контексту не видимо своју будућност, јер очито откровење не би утицало на промену чиме се наша слобода додатно поштује (овде можемо да направимо мало одступање са сценом из филма „Matrix“ када пророчница каже Неу да не брине за вазу која ће се сломити, јер тек када је обратио пажњу на вазу она се сломила, због чега му и каже: „Да ли би се ваза сломила да те нисам упозорила?“). Жена, дакле, умире у страшним мукама. Врши самоубиство. Анђео који унапред зна шта ће бити присуствује као да је ту први пут. Присутан у самоубиству. Занимљиво. Не интервенише, не спречава. Зна опет праведност те жене. Дошао је по њу. Нико га не види. Ни жена која умире. Али се ипак указао злотворима и говорио им. Покушао да их укључи у ток одговорности. Наводи их на покајање. Не наводи их на то да иду да спрече њено самоубиство јер им намерно унапред говори да је она већ мртва. Можда је то одгонетка да њихово спасавање другог не би било по слободи. Нису га препознали. Овај део поприлично подсећа на Исуса Христа који је пророчки опомињао оне које ће га убити али Га нису препознали као Бога, као што ни своје зло нису довели у питање.

Очигледно ми као људи имамо неки проблем са сопственим разумом чим не поступамо ни онако како нам он сам говори. Зато се констатно обистињује оно фамозно: да док се неко зло не деси, човек не предузима ништа да одређено зло предухитри. Као да човек није довољно разуман да сам покаже слободу како у нечему (не) треба да реагује, али ако му се укаже могућност (опомена) да проблематика може бити још фаталнија, он опет остаје статичан у грозници ишчекујући оно најстрашније као да није слободан уопште. Чудно неко стање свести. Подељеност са каматом. Ако и учини промену, да ли је то урадио по слободи јер га је опомена ипак навела на акт? Ипак, кључно у целом овом излагању остаје управо недостатак спознаје о сопственој одговорности чак и онда када смо морално најчистији, јер баш тада своје биће и поступке не доводимо у питање.

Ко нам може рећи да се неко данас није убио јер смо ми тог дана били један од стотину других у низу који су мислили исто као и ми да не могу том човеку бар једно „добар дан“ да пожеле? Такву мисао можемо упоредити и са другим облицима деструкције које затичемо у нечијој крађи, нечијем дрогирању, нечијем губитку вере, итд. Само зато што смо, примера ради, ми тог дана били још један од десет хиљада других у низу равнодушних да разумемо неког? О димензијама такве одговорности не размишљамо. Зато од себе увек треба полазити. А онда, као у филму „Pay it forward“ (мада без трговачке моралистике већ са осећањем задужења човекољубивости), можемо направити својеврсни „мрежни маркетинг врлина“ остварујући благодатни саобраћај света какав је Бог пожелео. Још кључније у овом излагању је реално потискивање (заташкавање) кривице како би на крви другог (гле, у Каиновом маниру) наставили да живимо своје заблуде и комфорност у којој нема места за другог. Заборављамо само једну битну ствар: да смо посматрани и да „нема ништа тајно што неће бити јавно“. А ту игре сујете и репутације неће имати пресудну улогу…

Perfect drug

 

 

Све је више јасно колико је људска природа пропадљива и колико људи траже неки супер-натуралистички медикамент којим би вештачки побољшали своје психофизичко стање. Онтолошке перформансе. Наука увелико ради на томе да створи људе који би долазили на свет без било каквих анатомијских дефеката, притом и да исте афинитете усаврше као у филму Лимитлес. Без обзира на спекулативност истих. Будућност света ће можда зависити од поделе на „супер-људе и обичне људе“ а новац ће опет бити критеријум који ће уносити деобе јер ће само богати имати привилегије, што данас затичемо на неким другим пољима. Ништа од тога не би можда имало трагичну конотацију да такав наум није циљ сам себи. Одложити смрт на неколико стотину година звучи изазовно али смрт и даље остаје текући проблем. Што се тиче јефтиних сензационализама, где су ударни наслови често у одскочном контексту са садржајем пласираног, није акценат на животу славних и неморалним стадијумима истих, већ на томе што сваки промашај „обичних и славних“ лежи у чињеници погрешних самоовековечења.

Други кругови, лимитлес концепту, покушавају придодати светоотачки карактер на нивоу чудеса. Као да су тобоже светитељи само на том темељу градили своје идентитете или да им је то тобоже био једини циљ богопризива. Са треће стране, Холивудска магија засењује суштину а то је да ниједан светитељ није био специјалних особина, као што неки мислиоци претендују на Теслу, итд. него да и поред надприродних дарова, који такође нису били ствар поседовања јер се Дух не може поседовати него кад хоће човеку излије дар, свети су себе сматрали сувише обичним људима, и да су неретко са страхом бежали од себе и других у својим исцелитељним манифестацијама. Нису се попут паунова у зоолошком врту шепурили за очи света.

Писмо каже: „Будите савршени као Отац ваш небески“. То наравно не значи негацију тела, телесних дарова, итд. Акценат је не на супер-максималистичком моделу који би да створи нову расу људи, без греха и смрти, који умеју да без умора и стреса брзо уче, дуго раде, итд. као што је сличне експерименте спроводио Менгел, или Матриксова когнитивна едукација брзопримајућих превеликих информација, већ на љубави у нефразеолошком контексту појма који би обухватао домен светости као акт утеловљења у еклисиолошки начин битисања.

Тако долазимо до антрополошке вивисекције. Гангрене онтологије. А само се сила Божија у немоћи показује. Људи, превиђајућу ову нестворено-присутну реалност баве се секундарним питањима постојања, сецирајући разне системе и програме од истина и лажи, квалитета и неквалитета, рачунајући увек на претензију супериорног остваривања сопства (са свим могућим 100% непогрешивим компонентама природе у којој се занемарује проблем смрти), и никада не рачунајући на тај парадокс да Бог воли живети не у мегаломанским супер-јунацима, него управо у онима које нико неће, који су слаби и које цео свет мрви за воденицу својих пара-стварности. Онај ко није навикао на такве парадоксе да Бог живи у немоћнима, наравно да ће се трудити да супер-максималистичка очекивања и трудове форсирају у супротном правцу, под маском морала, науке, или нечег трећег.

У овој анимираној филмској причи се можемо позабавити одређеним богословским асоцијативним интерпретацијама. Бар у оку посматрача. Имамо двоје протагониста, оца и ћерку. Отац загонетно оставља ћерку саму а она до своје смрти не престаје да мисли на њега. Не губи наду да ће га видети. Што је најпровокативније, не губи љубеће сећање на њега. Таква визуелна динамика само отвара простор срца за гледаоца да се запита колико је његова љубав мала. Ако је искрен. Јер човек у недостатку љубави лако губи сећање на оне које је волео, брише их. Наравно, то је сасвим у супротности са догматским тумачењем о сећању Божијем чија љубав не жели да заборави никог већ сваког памти према наклоности своје неизменљиве љубави да би га васкрсао у последњи дан за вечни живот.

Отац, дакле, у овом случају иконизује Исуса Христа, Сина Божијег, Друго Лице Свете Тројице, Богочовека, Који је дошао са неба у телу, испунио мисију и вазнео се на небеса. Приликом свог одласка поздравља се са човеком, чија сензибилност личности указује на ћерку, до Његовог Другог и славног Доласка. Слична асоцијација се проналази и у човечијем боготрагању. Чак и када је пронашао свог Бога, Бог као да одлази, оставља га самог да узраста у свету, а човек, чак и ако болује, не престаје да мисли на љубећу радост коју је са оцем доживео. Стално долази на исто место, Литургију, одакле је последњи пут видео Бога, баш као девојчица у филму, очекујући сваки пут загрљај који је први пут доживео. Дакле, извесна богоостављеност ипак постоји. Девојчици пак само остају сећања, а хришћанину пак благодат, што јесу две сасвим другачије позиције битисања.

Смрт старице, која је неизбежна смрт сваког човека, иконизује да жалац смрти наликује сну, не и да јесте сан, јер она одмах прелази у живот где среће свог оца, као што ће и човек, коначно, срести лицем ка лицу свог Бога, нагло трансформишући своју пропадљивост у неизменљиву младост при самом додиру са Првоваскрслим, а што видимо током њене угледалости оца који стоји са истим загрљајем.

Суштинска порука покретне приче је у акцентовању на сећање. Сећање на примљена добра. Сећање да живот без другог није живот. Сећање не ради сећања, него ради чежње да се други види у целини, једном вечно зграбљен, тако да други више не измиче, не умире, да је увек ту. Сећање које подупире биће да се не отргне у самозаборав, у богозаборав, у смрт која нема лице вољеног. Коначно, сећање које ће једном укинути фрагменте сећања и преточити се у вечну садашњост где сећања више, поред једења љубави, неће бити потребна ни присутна.

Љубав јесте дати слободу ближњем…

Али да ли ближњи увек зна шта је слобода? Да ли ми који се градимо слободнима знамо шта је слобода? Да ли наше педагошко усмерење на некога неће бити доживљено као атак на слободу? Нажалост, данас неки оно што јесте конструктивна и благоноклона критика изједначавају са охолим и безличним критизерством а то није добар став. Зато и има толико сујете и конфликта а ништа од тога не изграђује личност. Апостол каже: „Све ми је допуштено али ми све не користи“. Достојевски је конкретнији па каже да човек ни не зна шта треба да ради са својом слободом колико је пуно има. Владика Николај (Велимировић) каже да нисмо пријатељи онима којима све допуштамо по вољи. Дакле, танке су линије за поимање. А данас има и таквих квази-хришћана који намећу у православном свету све и свашта (типике, правила, обичаје, хипер-моралност, итд.) жртвујући на тај начин управо оно што је најслободније у хришћанству – сама слобода другог и другачијег.

Могу да имам љубав једнако према грешнику и праведнику (а ко је без греха и ко је увек све време праведан?) али да ли користи свима да  допустим све што раде? То онда није љубав. Зато љубав подразумева и критику али не из обести већ из љубави, налик родитељској љубави према деци. Коректан однос изискује и повратну критику – да и сам будем љубљен критиком другог а не безљубавним полтронисањем. Јесте, и Бог поштује нашу слободу, чак и када грешимо, али не зато што воли наш промашај већ јер се нада нашем покајању. У томе се огледа привид тријумфалности зла у свету јер свет не види ову другу перспективу. И наравно, љубав све прашта али да ли прашта себи онај који је своју слободу преокренуо у робовање тако што надмено покорава друге? И да ли треба баш свако зло праштати ако видимо да нема покајања или да други не увиђа свој проблем јер не идентификује своје зло као зло већ као добро.

Где су границе да некога коригујемо а да га не увредимо?

Где су границе да некога коригујемо а да на своју корекцију не заборавимо?

Где су границе?

За љубав не постоје границе, и без обзира на снисхођење туђим слабостима, она не флертује са промашајима, не кокетира са дрскошћу, не улагује се глупостима. Немилосрдна је у себедавању али није наивна за зло. Зато је њена критика великодушна. Где нема љубави, нема ни критике, него све остаје у границама нелагодне и напете тишине где други постаје терет пасивним трпљењем његовог/њеног греха. Има једна занимљива мисао из психо-трилера „The Girl with the Dragon Tattoo“ где убица каже жртви (парафразирам): Нисам морао да те на силу увучем у кућу, било је довољно да те понудим пићем. Могао си да одбијеш пиће. Инстиктивно си знао да нешто није у реду али свесно поступаш против себе и улазиш у дом убице. Јер људима већи страх наноси да не увреде неког одбијањем и неувиђајношћу неголи то што могу да настрадају. Слично и ми поступамо сваки пут када аминујемо неке промашаје код других само зато да им не бисмо рекли истину у лице а пре или касније нам се то прећуткивање обије о главу.

Inception

Грех нема ентитет, ни самостално постојање као биће. У суштини, оно је ништа које хоће, кроз увекисту палост природе човека, да постане нешто, да се отелотвори (издејствује) као манифестација тог самоничега и да потврди човека као неуспело биће (као оно које је неспособно за потврдну егзистенцију у Христу). Проблем је у слободи.

Налик филму Inception, човек ( а можда и демон или пак свет спољашњих утисака) усађује у себе идеју (замисао, план, жељу, хтење). У зависности од садржаја идеје, човек се поистовећује са њом и почиње да је живи и верује. Позитивна идеја би рецимо настала као плод Духотворне озарености (благодатним просвећењем где се сваки појам у перцепцији човека отвара као цвет и расцветава у велелепни букет). Негативна идеја, домен свесно-несвесног. Човек не може да контролише свешћу сваки сегмент свог постојања. Свесно, међутим, како ишчупати погрешну идеју која се (не)приметно усадила, пустила корен, и представила себе као носилац постојања? Христос би рекао: постом (уздржањем) и молитвом (персоналном епиклезом ако је већ човек, како каже апостол, храм Духа Светога, ако је озарен и Духом Сабрања, о чему опширно говори најбоље св. Максим Исповедник поредећи човека са устројством Цркве).

Дакле, на место једне идеје треба пресадити другу умну идеју, изабрати „бољи део“ созерцања. То је домен боље навике чији синоним може бити сам аскетизам. Сами напори, пракса показује, некад нису довољни (отуд феномен „смирења“) али само смирење не значи мирење са палошћу природе чак и када је човек већ изабрао негативну идеју (узрок+последица).

Пресаздање Духом управо уноси у човека нову идеју али не идеју као домен информативно-спекулативног већ као онтолошки додир који установљује нови садржај исцелитељским просијањем на којем се човек као личност изграђује и васпоставља. Исцељење је увек актуелна новина која се остварује у димензијама Духа (Цркве).  Оно је истовремено и домен праштања и домен обожења. Али, опет, нова (Богоискуствена) идеја која се на место зле идеје (паразита пале природе) инкорпорира у перспективи Духа Божијег.

Са новом идејом, стара сама отпада. Са новом идејом, стару човек више не жели  у мисленој сфери сопства.

Проблем је и у сећању човечијем – да ли и колико често обнавља у себи старе идеје мењајући ново за старо? Јер богоадаптација тражи све силе човечије и позива их свакоминутно на узрастање (не половичне силе и не повремени труд), а ако човек није постојан, ако није у близини Светлости, логично, хвата га сенка (идеја) и наступа мрак (акт.) Ако није по слободи, зла идеја остаје да шири отров и да штити отров, и да предочава уму сопствене илузије као загарантоване истине. Ако је по слободи, опет, без Бога човек је немоћан да без бољих идеја (благодатних клица) омрзне и одбаци оне грозоморне. Идеја је дар ако је човек хоће као нетрулежно спокојство умног ока које созерцава Христа у свом бићу. Али, идеја је и пакао ако се семе поганости усложњава дуплирајући ум да у свему проналази подвојеност.

Човек бира свој идентитет који ће да живи и верује, и то није једном достигнути акт јер је човек увек слободан да задобије или одбаци благодатни Inception. Једини проблем настаје ако му неко против његове воље усади ту идеју…