Category: Поезија


Неки су људи досадни
Немилосрдним зујањем
На грбачама других,
Стално једно исто распредају
Суровим испијањем крви
Наметајући своју правду
За непостојеће цене,
А не виде подлаци, немиритељи
Крвопије и досадњаковићи,
Да што више зује
Својим малициозним гласом –
Ничију симпатију не варе
Нити су драги сваком,
И да што више галаме
Сами себе уједају,
А да рана коју сврабежом праве
На крају ће толико отуморити
Да ће најбоље делове себе –
Одвести под ампутацију.

Склад

Коначно, без аритмије…
Физика налази погледе.
Све набреклости – спљоштене,
Све напетости – сахрањене.
И нема више надражаја,
Нема опсесије аутопроверавањима.
Замолио сам сва нестајања
Да прекину заседе,
Да се помоле за противодмеравања –
Те сурове навијаче од стакла
Које за срчу у месу другог живе.
(Прво сам замолио
Да бих после убио).
Дошле су и невесте
Са оностраних плантажа,
Да ме пољубе даровима добровољног.
Како би само сурово било
Кастрирати ову захвалност,
Прождрати спокој васионе у крви
Да бих истерао инат своје воље.
Све је добро.
Мир је ту.
Демони су ољуштени.
Бог откључава станове…

Мислим да су прошли миленијуми
од последњег сусрета са Твојим заривањем
спокојног жезла.
Не могу да пролијем речи
колико Си ми недостајао,
колико су сви уздаси постали лучење
ватре и дима
ројећи се жаокама бесмисла.
Опрости за све пропуштене свабде,
за игнорисање Твојих позивница,
за грчевито ослањање на себе,
на умне доскочице без покрића.
Све сам упропастио…
Све непостојаношћу докрајчио…
И увек исти ударац небеског чекића
о моје болећиве груди,..
увек иста постојаност са Твоје стране
да не одмериш човека –
јер знаш да ћеш га победити! –
увек иста љубав и радост које подижу
мртвог да у коло Духа заигра…
И ни то сазнање не бих имао
да ми ниси пришао
и дао ми да пијем живе воде
од које само смрт у мени умире,
да бих опет себе нашао
и да бих опет Твоје присуство
устоличио непоколебљивим празновањем…

Питање

Још бриде ране кад помислим:
Колико сам векова подарио људима за чију пажњу сам живео,
А којима нисам одговарао ни по укусу, ни по вољи?
И тек сад улазим у спознају:
Колико је требало ценити све оне који нису дошли са таквих свратишта
Који су дошли накнадно,
А ја их нисам препознао због њихове луцидности,
Мислећи да на њима нема ничега чему би се требало дивити.
А онда једног дана до мене је дошао глас
И сурово је донео питање:
Нису ли сва моја теологисања била демонска дошаптавања?
Нису ли сви периферни људи били директни посланици
да ме од оних безумних одврате?
Онда је слетела сова под мој поглед
Хипнотисала ме знатижељно,
И поручила крилима да много не бринем, да останем будан
Да се све одвија по плану
И да немам право да будем
У овоме свету –
Усамљен…

Тужбалице, смрдилице
Прдежи усана многоотворених…
Колико мизерије неко пушта као емотивно корење,
Да би испливала манипулација и сеча суза онима које су таквима поверовале?
Колико неко не пушта своје заблуде јер је свезан као слама?
Као страшило које у себи живота нема
Него призива крваву прошлост историје
Као једино постојеће,
Да би претио гладним птицама
Које би да похрле изван рециклираног гнезда.
А не виде многооки слепци…
Ти многоначитани кофери без гардеробе
Ти многокрилати анђели без знања лета
Ти историчари без своје историје
на коју се позивају болом јер ништа друго осим бола немају
Да су наги, да су испијени,
И да једино чиме контролишу и страше лабилне и наивне
(али прво кловнове од побожних а потом кланове од интелигенције) –
Није ништа друго до нестајање.
А птице ће и даље долазити не да би страшилима правили штету,
Него јер је глад за смислом јача од било какве бестидне непогоде
Оличеног страшилом
Који се клати на њиви ветра, у прошлост
мислећи да је само њему дата –
управа света…

Пад

Ужасан дан над мојим гробом…
Све демоне сам избројао
и борио сам се ћутањем
бројао својих мисли претучена ребра –
ништа није остало!
Макар да је један дах претекао!
Мир је са првом прељубом побегао
крв није струјала телом
већ марширање нервозних жилета,
а можда сам и киселину попио
у галонима аутонемилости.
И пао сам…
Пао сам страшно
и изгубио битку…
јер сам пожелео да заборавим све
да победим све бесмислене болове,
а заузврат сам душу испразнио
од светог садржаја –
од Онога на кога она личи
а у Коме се она осећа сигурно
када загрљај ћути најтоплије…

Мотив

Има разних падова
И сваки је махом познат сваком,
Јер у тајни слободе савија ветрове
И крши све пред собом бесомучно
Чак и када разум смишља оправдање,
Али има једно зло
Које се не хвата погледом лако,
Нити му ко зна порекло, ни трен
У којем настаје елегантно,
Али прича се по граду
Шапуће по крошњама
Канибалише под ветром –
Да његова тајна не настаје
У жељи да се зло заиста заволи,
Него да се кроз властито понижење
Онај који је таквог повредио –
Таквим чином повреди.
(Тако се сади иронија
Тако – подиже парадокс…)

Улог

Знате како
Заиста није у вама проблем,
Само немам тај манир воајерски
Да скупљам пријатеље као играчке
Не бих ли себи подигао улог.
Признаћете, има ту нечег кријумчарског
Нечег подлог, нестварног
Само да би неко себи правио штафете.
Опростите,
Нисам из те приче.
Не, не брините
Не продајем финоћу!
Знате, имбецилно је што уопште
Овде задржавам пажњу.
И ја сам као и ви мислио да се знамо
И препознајемо,
Али погрешио сам…
Наравно, ви сте паметнији
Нисам то ни довео у питање,
Тја, не морате одмах викати
И тражити обештећење.
Честитам!
Јер на дну свакога од нас
Може стајати ђаво
Који сакупља другове,
Да у име лаж-светиње и лаж-сабора
Дели једну мрачну љубав
У којој је сав загрљај дистанца и –
Отклон према другом.

Шкољка

Живот има своје плетенице
он је свечана небулоза
која кости химном мрви
али пријатељ када одјек проси
У брачним неурозама.
Живот је света драма
оперисана од хибридних,
и тужно је поред толиких
дугиних боја које се
једна у другу уливају
– нагни шкољку да чујеш:
као што се на једној међи
сусрећу два океана –
да се све једно другом радује
а да Живота
ни светлосних капилара нема,
и да пред искањем нестрахова
човек сам себи највише –
недостаје…

Овај је летовао
Онај се напио,
Други се заљубио
Трећи се убио,
Један је нашао рођење
Други није ни почео,
Некога је нашла вера
Неко ју је давно где затурио,
Овај је кога покрао
Онај просјаку уделио,
Други је објавио књигу
Трећи мислити није почео,
Један не силази са монитора
Други туђинује међу људима,
Неко хоће још пуно деце
Неко шкртари на једноме,
Овај подмеће клевете на послу
Онај спава до подне,
Један тражи суд и правду
Други да се његов срам не помиње,
Овом леже још један износ на рачун
Оном ни пола тикета.
И ко ће набројати?…
Јер, сви су немоћни
И сви задовољни несрећом
Само да не буду на месту оног
Ко тражи од бесмисла –
Повлачење и одштету.