Category: Поезија


Избор

И тако…
Човек се осипа, подваја
Распет између измишљене
А идеалне слике о себи
И искрене потраге за лицем другог,
Али, на крају
Када ништа осим мисли о себи
Не остане
И када други човек постане зазидан
Истим таквим самопотирањем
Човек се нађе пред новим двобојем:
Да ли ће се поклонити
Својој огорчености
Или ће без поседовања волети цео свет
И сваког човека који у њему станује
Апсолутно без њега
А да ни над ким не проспе камен
Сасвим заљубљен, као да је проклет…

Advertisements

Узвишено је неговати поверења
Лепе мисли
Добро срце
Чиста понирања
Али када једном прочиташ неке хороре
Кад увидиш докле нечија патологија
Заиста може отићи до краја
Не можеш живети без страха
Макар један трен
Нарочито ако крај тебе дише
Једна дечија душа која спава
Коју желиш што даље од сваке умоболести
Једног или више монструма
Да отераш као најстрашнији сан
Само да малом детету
Или свакоме кога волиш
Никад
Никад
Никад
Не буде посечена ни влас косе
А камоли душа и глава
Које не би могао да преболиш…

Увек исти парадокс…
Ако свет пожели –
Насликаћу му најлепшу хармонију
Коју ниједан космос није угледао,
Ако човек пожели –
Прочитаћу му ноте
Какве никада нису дошле под његово ухо,
Ако звер пожели –
Излићу на њу свету питомост
Коју ниједна чељуст није познала,
Ако природа жели –
Раздвојићу све океане
На онолико делова
Док од свих њих не створим ново вино,
Ако небеса пожеле –
Написаћу јој песму
Какву од постања света
Ниједно око Анђела није помислило…
Зашто онда када споменем
Само једну реч, име: Христос
Оног Који богати моју немаштину
Сви које набројах
Одједном сабране да приме утеху
Повлаче се брже од окупљања
Као да сам их најгорим избором
Понудио и преварио?…

Чудно је…
Колико год се трудио да овом свету
Понудиш поглед
Да боље види себе и Бога
У оном најлепшем колориту,
Дотле ће изгубљени нараштај
Баш онај који себе држи за тврђаву истине
И за одбрану чистоте и светиње
Увек подизати одступницу, напад
Отпор, отклон,
Позивајући се на рационалан апарат
Или аскетизам пређених векова
Не би ли управо тиме
Себи купио алиби
Да буду од одговорности још даље,
Јер, авај:
„Други је то рекао много боље!“
И сваки нови покушај да се нешто ново каже
Заслужује једино ломачу,
Јер ако по њима није имитирање
Онда је светогрђе
Које не заслужује друго спасење
До ли кроз мучење сваког
Ко није свезан њиховим добротољубљем…

Има нечег тужног
Када никоме не требаш,
Када имаш осећај да сви нешто раде
Без тебе веома битно,
А можда не раде ништа паметно
Али се радују животу, ситницама
У којима за тебе нема места.

Не јер си непожељан
Него јер се не познајете,
Јер се нису наместиле карте
Да и када сте могли
Да се много боље упознате –
Нисте
И свако је отишао на своју страну
За длаку срећнији, за длаку не.

Има нечег тужног
Када човек пише писма непознатима
Јер га познати нису препознали,
И када се човек врати себи
Након доста година
Жељан да провери сандуче за писмо
Да не налази ништа
Осим празнине, неодговора
Као када леш пронађе сандук
Који га посматра са дна своје празнине.

Ето, ако постоји нека слутња
Како се Бог осећа пред затвореним вратима
Пред изговорима оних
Који упорно одбијају позивницу
добре воље за најсветију журку
Онда је то овај осећај –
Када си био жив а сада због мртвог
Мораш да умреш,
Јер немаш силе да васкрснеш оног
Ко не нуди никакав одраз и одјек…

Кап

Кише нас сабирају
Као кестење,
Кише нам не дају да одемо
Као дуга око мрака.
Данас кишим
Плезим се гротескама
Данас не бринем пуно,
Јер се држим пророштва свог детета
Сасвим спокојан и насмејан
Да нећу још задуго…

Нисам данас баш креативан…
Дођи, седи крај мене
Да ти причам незреле приче!
Опростићеш мојој доконости
Што баш данас не зна другачије.
Можда ћу мало трачарити,
Али, ето, нека тупи празнина
Без именовања иког
О чији лик и дело бисмо нашли сечиво.
Знаш ли шта ме већ дуго гања?
Шта ми смрди на километар?
Људско ругло када те види са даљине
Када му улазиш у етар!
Па почне да криви лице
Да намешта позе,
Па почне да хукће, грокће
И да окреће поглед
Не би ли како још израженије показао
Да те се стиди
Да си му баш ти за све проблем.
Мислим, мени је то смешно
Али, ружно је брате!
А ако има нечег морбиднијег
Од гримасе таквог –
Онда је то загрљај, дивљење и осмех
Оног који те не воли никако…

Можда сам старомодан
Можда конзервативан,
Сигурно нисам без лицемерја
И вероватно је проблем до ока посматрача.
Нико ми није крив кад мерим што не треба
Некад дивећи се са дистанце
Некад повраћајући кришом,
Али није ми јасно
Чему оволика пијаца на све стране?
Као да свако на свом профилу
Као на каквој тезги ауторежије
Нуди, продаје, комада као у месари
Најбоље или најгоре делове себе
Повољно за очи света!
Неко истури дупе,
Неко груди
(писано је у апокрифу да и крмача
Има сисе па не греши своме телу!)
Неко силиконе тамо где осмеха недостаје,
Неко нуди или уновчава знање,
Неко шибицари са вестима свакодневнице…
Свако са својим истакнутим кадром.
Добро, има и насмејаних
Који живе за поделу врлине или вица
Чисто да побегну мало
Од касапнице црне хронике…
Ипак, ту су и продавци магле
Утваре преподобних
Са стотину објава о Богу дневно
Не би ли где посведочили
Додуше прећутано
Да управо Њега немају
и да им баш Он недостаје.
Самосликање носи посебан рејтинг
Самоснимање исто тако
(наравно, прозивам и себе
Да не буде да се са алибијем извучем
За свој пакао!)
Све ми се више чини
Да смо убили последњу светост у себи
Оног дана
Када смо открили утицај камере
И да нам нико није потребан
Осим измишљених гледалаца
Да можемо ићи уживо
Баш ми понудити нешто најбоље
А да смо од себе сакрили празнину душе
И све оно што носе наше намере
Које једино нас насамо гуше…

Свако има неког свог демона
Свако неки повремени печал, жал и муку…
Није на мени све што је до мене,
Јер некад из мене излази сенка
Која ка теби не допушта да кренем.
Можда бих ту могао да станем
Али, некад највећа стабилност пропадне.

Не терај ме да увек причамо
О иницијативи греха ко је почео први!
Лако је правити се паметан
Када некоме све изгори!
Није на теби да мислиш да ли ће ђаво
Твојим вртом опет да прошета
И да ли ће се поново сломити кристали
Таман када пронађеш трон, сигурност.

Уместо тога дозволи сабирање.
Ко год погрешио последњи или први –
Не помињи ако дајеш или примаш покајање,
Јер анализа не решава проблем
Само рашива оно што се тек сакупило.
А није пристојно говорити о узроцима
Када неко тек ушива ране.

Узалуд дижеш хвалоспеве својим правдама,
Узалуд и ја браним своје парнице,
Ако се обоје дрогирамо иронијом
Само да би видели пад и непоштеду другог
Којем је у својим костима тесно
Само зато што један не хаје
Па му ни то није довољно
Док се нечија бол не пролије изобилно.

Стога, ако остаде нешто од наше крви
Ако се не ругамо над оним што смо имали
Ако још можемо да се чујемо:
Пусти нека непријатељ пропадне
Када се загрлимо тамо где његов поклич
Нема право да продужи себе
Осим да се изгуби кроз смрт и таму
Баш као вриштање
Када види
Да му нисмо отуђењем једно од другог
Баш све поклонили
Него и даље течемо као вода
Коју његови прсти не могу задржати
Јер му се нисмо приклонили…

Драги Христе,
Пишем ти ново писмо…
Није ми се допало
што си баш данас решио
да ме оставиш на цедилу…
Не кажем да си крив,
Али није морао баш данас
бити тај дан испаштања…
Знаш,
Није баш духовито бити човек,
Често изгубим координате
Које си у мени положио.
Знам, у праву си, нисам ништа посебно
Други имају страдалније приче,
Али, добри мој, Господе
Могао си данас написати за мене
Неку бољу причу у мојим нервима
Спрам дисхармоније емоција
Која се најсроднијем изругује.
Ако ти је била намера
Да ме казниш за грех од пре три дана
Могло је онда у мени
само моје биће да одстрада.
Ако је пак то била промисао
да ми покажеш
Како изгледа када демон уђе
у месо и кости
Веруј, ниси ме насмејао.
Па зар ја могу са тобом да се судим?
Не иде тако,
Опекли су се ту многи други.
Знам да не заслужујем твоје дарове
Да ме благодат опет гости,
Али ради оних које повредих
Врати ми анђеле добра
У смежуране кости…