Category: поезија


Искон

Блажене су кише
које протерују људе са бетонских огњишта,
које савијају немисли о ничему
у мисли о нечему,
чије капи не дозвољавају осипање
јер се састављају у језгру,
у панорамама душе,
да излију прљава корита
у небеске океане не би ли
бар једном зауздали наук –
ту стару покварену опомену пророка –
да у гвозденој неосетљивости
кроз муње и громове
кроз кризе и детонације смисла
пронађу без осуде
усред сваког грозоморног човека –
искон нечег најлепшег.

Боже мртвих што ходају плимом
отвори своје смежуране очи,
не вапијем да сиђеш са крста
јер би тада свако колено изгинуло,
одмотај заблуде у нешто смарагдно
да се немилости постиде Твоје хемисфере,
доста су немани грабиле винограде
цедећи крв недужних као вино.

Боже мртвих што ходају плимом
засенчи нествореним дуборезом,
нека Твоја хирургија одржи опело
нека сваки град изгуби своје светло,
Засади Своје ројеве до бесомучне радости
да се постиди незахвалност свих бледих,
јер време је згажено а све су оде
у курве се наорденисале пред елитом.

Боже мртвих што ходају плимом
прекали још по које варничење издашног,
смрви контуре што се капиталом гнезде
удари зубе крезавих врлина од дима и смоле,
подигни рат који неће пролити ниједну кап крви
али ако ти ни то није мило –
погледај нас са крста барем једном
да се утешимо да нисмо сами у епрувети бесмисла и да Живот иде даље
када један по један нестајемо.

 

Данас волим све људе
нарочито отписане.
Данас пијем ветар и кишу
засађен у дому своје саксије.
Могао бих оштрим вековима
ћутати у немислима.
Данас ми нико није потребан
осим свих које носих билом.
Данас сиво носи лучезарно одело
и кравату са осмехом.
Данас не једем бриге за ручак
али другом кувам искрено.
Данас немам своје воље
осим странца иза дупљи.
Данас сам уништио пуно душа
да бих за њих нашао њихов живот.
Данас цртам свој портрет
али испод себе само друге налазим.
Данас ми ништа не смета
све је добро и када понестаје.
Данас Бог и ја глумимо странце
да би се опет упознали.
Данас све су сећања
а ја покварено срећан
топим густе облаке на свом прозору
и у тврдоглавој кафи…

Неко чудно ћутање
На данашњи дан,
Нека чудна сила убиства снаге
Дан када је Бог умро.
Све је пресушило у мени
Далеко од свега
Што се глађу, жеђу
Или дијалогом зове.
Данас – све је потрошено!
Ничега нема.
Све је продато.
Све без смисла и ознаке.
Данас ме ништа не занима.
Данас не носи радозналост.
Оперисан од речи
За анализе – згађен
За доживљаје – парализован
Улазим у гроб душе.
И ћутим. Ћутим лицемерно.
Јер очекујем да убијени Бог
Проговори мртвом први
Питањем: „Где си се сакрио?
Где си положио Моје Тело?“

Руке

Ветрови намештају кадрове.
Сунца бунцају истим галопирањем.
Све се држи а свега понестаје
док мрежњаче отимају задахе.

Понеки кашаљ и сурово бунцање,
понека сенка – псовање и галама,
понеки метал – удисање жала,
понеки сируп неуспешног здравља.

Све се утискује прожимањем,
све је битно а ничега нема.
Свуда су слике исцерених лица
а све је очигледно пролазна фарса.

Једино што саплиће векове
и све окађене стубове од огњишта
ишибане кошавом и мразевима,
а једино што ућуткује брбљиве –
вреле су руке умотане чаршавима…

Кројач

 

На лицу ми виси скрама
пепео којим умивам бледило,
али ништа шта је маскирано
вештом шминком углађеног
више нема тежине важност –
јер ништа више није битно
ни кушање супе
из тањира овешталог.

Јадан је паун што живи
од шепурења пред аплаузом,
прави коцкар не вара –
иде на све или ништа
пред панорамом рулета
да би се у двогледу самоосвојио,
ништећи се до оних граница
где би сопство платио.

У души носим модре боје –
батине из Раја,
упознао сам дужине смрти
уздуж и попреко,
али и то је таштина спознаје
јер, више ни то није битно
није то икаква сензација
да кокетира новином.

Нека немост у буђи остаје,
покривала што гуше
губе своју цену
када видим, када осетим
да све што трпи дисање
носи истог постојања поцепаност
јер сви носе исто одело
пред комешањем нутрина
када чељустима заридамо.

Ridiculous thoughts…

Ridiculous Thoughts

Каскам али отварају ми се видици.
Док године грче се…
Док границе ломе се…
Не надам се одговору кад одговорности нема…
Ломим прсте, скривам лице.
Из ноћи бежим док мрак ме јури.
Кидам погледе сузама.
Тонем у амбис неимања поверења…
Гута ме… прождире ме.
Тражим место где бих осетила сигурност.

Лутам кроз могућности да нестанем заувек.
Дах на уснама шапуће скорашњу окончану причу.
Замишљам одлажења остављајући трагове у ветру.
Док дани вриште да будим се, да време је.
Док будим се.
Док време је.

И сетим се на тренутак да је некада и мене жељом својом голицао,
жељом својом одмарао за дане који долазе…
И сетим се…
А руке не осећам.
Себе не осећам.
Кријем се у соби са плавим завесама.
Не осећам…
Само предосећам међупростор сумњи.
Док отимају мој простор,
моју собу са плавим завесама…
Неки људи врло (не)познати ниште ме својим осмесима.
И знам да одупрети се не могу.
И знам да морам издржати.
И ломим се.
Али се сломити нећу.
Јер красотом Својом Он натопио је моју стварност.
Јер извесношћу Својом Он саткао је штит за неизвесности које нас кат-кад сустижу.
У Његовом наручју тако сам сигурна
jер стварношћу Његовом оприсутњујем себе.

Исход

Све мислиш нешто
изгубићеш снове, време
фрагменте светлуцаве обиљем
и трчиш, машеш
судараш се сваким ткивом
само да не пропустиш хитац
кадар међу погледима
око којег се сви тискају
а не знају шта траже
и ти им верујеш
јуриш кораке, сенке
брзаке отргнуте од гомиле
а упути су изгубили врело
јер док пређеш пут
уморан од нанометара
дођеш испупчен од смисла
јер на удици заглављен
шамара те познање:
свет је варалица
и нема у њему ничег
осим холограма и смутње.

Чигра

Усред ноћи завртео сам чигру
и бацио одлуке двосеклим зубом,
данас бирам себичност
ту дивну поставку свих шарених кравата:
нећу никог мерити двогледом
нећу убризгавати свете садржаје
нећу играти домине са злим глобусом
нећу тражити нове идоле,
нити јурити сенку патетике
нити се хвалити неодјекујућима
нити прождирати сензације
нити свирати охолима и полтронима,
данас бирам себичност
да оперисан од вртлога дешавајућих
пронађем здравље и првонеискварено:
трен када је новорођена звезда
у сутону многосијалица
зачињала светлоспознаје и тек пронађено
сећање на себе…

 

 

 

Неоднос

У неодносима је најспокојније живети
нема ларме, тих сурових давежа речи
свуда је добро бити ја
јер има ко да сенчи аплаузом
важно је да се шибицари
докрајчава смрт једног смисла
докле год постоји валцер
у којем загрљај другог није гушење
одвећ је заморно бити нешто друго
потребно је раширити мало боље цираде
под којима плићак мозга снева
и пева ломљавом, циком и дреком:
свуда је добро бити ја
докле год паметовањем берем поене
колико сам диван, пожељан и јак
миран туђиновањем пред лицем другог…