Category: Поезија


Брзак

Нисам ја разочаран добри мој
Да бих само о свом болу певао,
Сујетна је то игра
Нема ту ни грама смисла на гомили.
Уносим се у другог као стара будала
То је мој проблем,
Што пратећи другог на свим његовим пустоловинама тражим да га сретнем.
А када успем након толико пређених километара
Не нађем ништа осим његове оптерећености неким трећим
Који му је остао дужан нешто.
Можеш ли замислити такву пустињу
У којој сви милиони света јуре један за другим,
А онај други јури неког трећег?
И сви се тако мимоилазе
А нико никога не среће,
Те и ако га сретну макар на трен
Помисле да тај осет није битан,
Па само допитају ухваћеног у том брзаку:
Да ли је онај кога траже туда прошао
Да би знали куда њихово злопамћење даље да крене…

Advertisements

Пратња

Можда је анимално
Можда вулгарно
Сигурно да има чељуст трговине
Или барем покушава тако,
Да ли је болест младих
Или свих догробних двоножаца – не знам,
Али, не миришем
И не пратим љигаве трагове змијоликих
Који очекују да им дам сваку пажњу
А они мени ништа осим њихове досаде:
Како су провели дан
Издробљено од јутра до мрака
Наренданих детаља
О свему и свачему
О ничему и никоме.
Јер ако их питаш са ким су били
Показаће ти њихову слику
Увек сликану из истог угла сваким даном
Некад и трипут дневно на гомили
За доручак, ручак и вечеру,
А прећутати хорор да су само са собом били
И да им није стало до тебе никако
Јер им улазиш у кадар објектива
Баш када су се намештали најбоље…

Христос, цар славе
Царује славом ништећи се!
Јер не тражи своју вољу
Тражи човека самоизгарањем.
Као да му је то икад било потребно
Као да па и сад потребује!
Никако, никако!
Али, то је гест његове слободне воље
Тиме се храни,
Да свакоме добро учини а не затражи
Ни проценат учињене наде.
И нема свађе у његовим капиларима
Ту бриди само злата светло,
Његово је да се понуди
Да преда своје тајно јело.
А коме није драго, или тражи суровијег Бога
јер његова ревност не жели нежно
таквом припрема другу свадбу,
И неће ускратити ниједну гозбу ни весеље
За оне који су изабрали тако.
Отклониће им сваки недостатак
И поклонити савршенство,
Дар на дар преливаће док човеку не позли од врлина архивираних под џепом.
Али таква гозба уз поклич музике и весеља
Уз гибање костију у презвучној игранци
Мада плаћена његовом банком
Неће без монотоније бити,
Јер њега неће занимати да буде тамо
Где није прихваћен
Као што Он љуби неколебљиво заувек.
Дух у даљини поје:
„Бог плаћа све рачуне
Али не пије са сваким,
Бог ће дати све шта хоћеш
Али ти себе неће наметати…“
Небо за трен ћути а онда два громогласа детонирају небеске планине:
„Бог је шмекер!“, певају на једној гозби анђели…
„Бога нема!“, жваћу на другој залогаји…

Вене

Замисли колико си велики човек
Ако у твоје једно мало срце може стати лице сваког?
Није човеку дато да буде пијавица свог меса а да не пребије радост.
Зашто би онда оклевао у било чему?
Зашто измишљао разлоге?
Да ли знаш уопште да је свет диван
Или ти је само неко други рекао?
Када си последњи пут помирисао дан
И по њему просуо сва убиства жеље?
Знаш ли тајну мира?
И да је одсуство очекивања
Од било чега, кога
Одмор који се налази на сваком блоку?
Да ли си посматрао у скорије време своје зенице,
Или макар неуроне једног листа згаженом јесени по бетону?
Кажем ти да нема лепшег ореола од зеница обојених смолом и неоном
Под кишобран-плаштом
Стиснутих у двоје или троје.
Када си се последњи пут насмејао некоме у лице јер заиста мислиш тако,
Или пак замислио о јачини стиска нечије тврдокожне руке?
Знаш ли колико векова живи под нечијом борама,
И колико океана требаш препливати да би освојио нечије срце?
Кажем ти, васиона савија лице над амбисом свакога од нас да нас повије.
Да ли си макар једном намигнуо звездама, махнуо облацима, помиловао зидине које су старије од тебе?
Видиш ли оног просјака са хлебом у устима?
Веруј, за њега нема ничег слађег од дана који је примио тим залогајем.
Окрени се, види децу у парку иза тебе!
Када си се задњи пут заиграо са световима који ослобађају од светова
У којима нема туге ни беде, најмање тебе?
Да ли ти је сада јасно шта ти је дато?
Ако није, држи се на мојим раменима
Док те боље у Небо не заријем.
Ако јесте, остани нож да расечемо утробу земље
Не би ли како посадили светлост
Да из тебе никну латице –
За гроб света да се залије
Кроз твоје вене…

Маска

Питаш, како сам?
Или само одговараш на моје исто питање
Немајући иницијативу, ни став?
Немам обичај мерити свој умор, јер
Не стижем често да мислим на себе.
Авај, не прелива ми време!!!
Не тражим ту неку дубоку теологију
Докле год ми је добро са другим бити.
Нема човека да нечим не мори се
По својој вољи или директиви другог.
Закони, шта ћеш, стара работа!
Мало ко није склон робовању
Али се ланци не затичу када знаш због кога гинеш,
Осим ако си толико рањен да нема слађег од лизања крви које нуди самосажаљење.
Ако ме већ питаш,
Гледам да свакоме пружим руку
Без продавања образа и части,
Без да потурим неко лице правде
Које маска у мени најмање поседује.
Не гледам на сат када се дајем другом
Доста ми је јадања приватних неуроза
Не журим више нигде.
Задовољан сам мрвицама!
Не, заиста, што се смејеш?
Не јер за целе хлебове немам снаге
Напротив, само сам задовољан
Чак и када би незадовољство радије преузело примат наде.
Глупо ми је да помињем како ми тече дан
У чему сам вредан а у чему тражим компензације,
Да ли коме помогох или се огреших када није било потребно ни најмање.
Нити теологији лупам глазуру као апостол на бројању рана, неумесно је.
Одустао сам да пратим неке људе
Не јер их не волим
– Не колутај очима неверице! –
Него да би нашли сазревање.
Упознао сам безброј људи и све њихове светове уздуж и попреко
Али сам се и тог знања одрекао
Да бих сачувао тајну о њима
Чије дискреције су се у време огољеног сами одрекли 378 пута дневно најмање.
Ако те баш занима, нарушио сам много пута најлепше хармоније
Дајући се тамо где није било места за троје,
А није требало толико пазити на манире
Када би други одвраћали поглед злурадо.
Више не гледам ко је ко, али ипак поштујем као светињу сваког оног у чије сећање се нежно заријем.
Ето, како сам.
Ако те уопште занима док ме погледом тражиш свуда осим тамо где сам понајмање…

Прича

Покушао сам да одгледам један филм – није ишло.
Преврнуо сам све телевизијске програме – није вредело.
Пустио сам свој омиљени бенд – ништа нисам осетио.
Дохватио омиљено штиво за читање – ни тамо ме није било.
Напињао сам се да нешто ново напишем – таштина је одмах потапшала раме: „Узалуд!“ немим узвиком.
Покушао сам да једем – залогај је журио да што пре престанем рекавши: „Није ми стало!“.
Пожелео сам да се улијем у сензације интернета – увек исте празнине и којештарије,
Јер, ако човек није нешто више од самопромоције
Онда узалуд тражи потврду на другој страни.
Потом сам прелиставао сећања – сви су били ту али никога крај мене.
Сваки дом је гробница када нема никог
И још већа смрт на смрт када онај кога волиш болује од немира
за разлог чију срамоту, да не би испао слаб, не сме да помене.
Онда сам погледао цео свет умом –
Није ми стран али није ми ни пријатељ.
На крају сам прелистао именик у телефону
да бих спознао да умрежени свет у времену отуђења нема сврху.
Схватам, сваки човек је светиња и мало ко ми није драг поред тајних освета,
Али, мада свестан да Бог никада није отишао из овога света
И да ниједну душу нисам избрисао из одбаченог искорака –
није на мени да живим туђе приче…
…осим једне која се сада збива…
Док посматрам успавано гнездо милих
У којем и сам налазим своје место…

Не може се тако добри мој!
Не можеш прећи праг моје куће
И пљувати што је мени драго,
Па постављати своја правила
И набијати кривицу као да држиш
Кључеве од Раја само у својој власти
Да би мноме лакше манипулисао.
Не може, не вреди!
А после када те повредим кукати као мало дете и претити паклом,
Јер, не мислим као ти
Јер, замењујеш тезе.
Не може се тако добри мој!
Не можеш прећи праг моје куће
Која ти свакако никад није била драга,
Позивати се на време када си је градио
А сада мокрити по њеним зидовима
Километарским свађама,
Тобоже критикујући врата, прозоре, кров, фасаду, ако је шта остало.
Више би времена уштедео да си од продавања манира одмах ударио у домаћина
– Бар би теби било лакше, не брини за домаћина! –
Уместо што си годинама трпео боловање у свом месу имајући таквог суседа.
Не може се тако добри мој!
Не можеш прећи праг моје куће
Као непријатељ
Нити на једна врата улазити насмејан а на друга агресивно,
А онда још мене кривити да ако те у дом не пустим да је докрајчиш –
Да сам је ја уништио.
Не може се тако добри мој!
Не можеш прећи праг моје куће
Јер кућа коју рушиш својим вређањем –
То сам ја…

Једном ће умрети све теологије света
И тек тада ће заживети Бог.
Сада је ратиште, време покоља и немира
У сваком нерву
У сваком нараштају
То бар твојим неуронима не треба говорити.
Питај књиге и векове
Шапутаће ти о расправама које никада не престају.
Мртви ипак нису мртви
Погрешно смо мерили смислове.
Сада се мед и крв заједно мешају
Док не наступи коначно очишћење.
Видећеш и сам када крене
Да се одваљује под тобом и изнад тебе
Сваки калуп који поседује простор и време.
Не дозволи да отрови сажимају димове у твојим простирањима
Веруј, све ће проћи.
Не дозволи никада да останеш жив по сваку цену
А да изнутра будеш као онај без наде.
Пусти, не опири се,
Прослави датум своје смрти!
Тек тада ћеш видети да ниједно зло под небом
У теби, у твом дому, свуда око тебе
Не пије ништа друго до немоћ
Која једва чека да све престане…

Решио сам оно што одавно чиним
да људима постављам таква питања у којима бих
открио њихово наличје.
Не, не искушавам људе, тужна је то блокада
оних који за подваљени манир живе.
Мени је драг сваки човек ако у њему станује човек.
Велике људе лако намиришем
оне мале још лакше.
Талентоване радо бодрим
неутешенима ако не скупљам сузе својим речима
онда им подајем слушањем уздахе.
Лицемере заобилазим али им не остајем дужан
ако кидишу умним обарањем руке.
Јесте, има и таквих који те зову у госте
само да би под њиховом кровом могли да те понизе,
а ако им то није довољно намећу се да буду гости
да би могли под твојим кровом да те докрајче.
Једино до самосажаљивих не допирем
толико воле себе да не чују глас
ни када их волим, ни када их опомињем.

Шарм

Кажу да сам издао своју врсту
И да не пленим својим шармом као некада,
Више су ме поштовали док сам Бога узимао као пророк међу зубе,
И још више када сам гонио друге до трећег пакла.
Волели су моје писање више него мене
Да би тамо где прокрваре својим самоповређивањем
Моја мисао нашла уточиште и превијање.
Користили су ме и када за то нисам знао
Могли су барем рећи за цитирање.
Неки мисле да сам и се продао
Да добро сада живим када не кукам
И да сам себично повукао сва себедавања само под покров породице и понеки шунд од изражавања.
„Не јавља се, значи добро му је!“
Шта знам, свашта кажу!
Јер ме знају боље него што ја носим себе.
Како да им кажем да греше?
Било би непристојно да их увредим да мој ум није навијен тако.
А имам у чему боловати, али ми не пада на ум да више икада неког за рукав или крагну вучем,
Довољно се крви испљувало када се очекивао милосрдни сценарио у своје време,
А нека времена се више не враћају тамо где су имала прилику за препознавање.
Нити је истина да само сродне гледам, само сам спознао своје лимите
Због којих радије бирам здравље и дистанцу.
Можда им и писмо напишем:
“ Пробајте и ви у миру са собом бити
Нећете се повредити ако преболите своје самосажаљење,
Мени није лако себе трпети
Али, у чему је ваш проблем
Када мрзећи ме не можете без мене?“…