Category: Поезија


Сећање

Да ли је човек само сећање
Као вода која пролази кроз прсте,
Да ли жубори испричане приче
Које не може задржати под рукавом?
Или је човек тајна
Збир трагова по будућности
Које прошлост још није исписала?
Чему самообнављање?
Чему раслојавање?
Пита ли дрво маховину што је баш
На њега савила своја леђа,
Или му не смета што у његовој хладовини
Неко други одмара дисањем?
Није ли тако и са сећањем?
Зашто човек сакупља плодове
Које више не може да уједе,
Осим ако га не боли пролазност
Па се боји света који га не познаје?
Зашто човек толико брине
Да спакује слике и речи о свом постојању,
Осим ако смрт не припрема гозбу
Роштиљајући сећања
Где ће човек сам себи бити послужен као –
Последњи залогај?…

Advertisements

Место

Дошао је до мене глас:
„Гори си од камиље длаке!“,
И ту сам оптужницу
Слушао до касно, сасвим заслужено
Иза преклопљених казаљки сна –
Када је поноћ крила свој престо.
И желео сам да отворим срце и реч
Са људима чијој слави мантије
И круне – нисам припадао
Који су хтели моје изгнанство и смрт
А чија власт је показивала избор:
Врата или хапшење.
Али када сам пожелео одбрану
Када сам хтео подигнути главу
И наздравити реч ка другом,
Загрмеле су певнице светих
(да ли мени или њима као опомена –
не знам, глас зна)
И са њих отпојале бесомучно:
„Вратите мошти на своје место!
Вратите мошти на своје место!“

Предлог

Имам предлог
За твоја постпоноћна шапутања:
Зашто не бисмо мало поштедели свет?
Оставили га да дише
Са својим малим недостацима.
Није ваљда свака постеља ове ноћи
Наквашена плачем умрлих?
Може се за промену добар бити!
Онако, без рачуна према сваком
Без пардона, бестидно стид чувајући
Наслоњен миром као лактом.
Да ли си видео скоро уопште лица људи
Када не мисле ни о добитку
Ни о свему што су изгубили?
Кажем ти, нема лепших лица
Под јесењем покривачем.
И када би свако само на ту
Пуноћу празнине мислио,
Нашао би коначно тај ненасмејани осмех
Од којег би и најсветија драма –
Ћутке задрхтала.
А опет, тајна остаје да набија силом
И сваком животном куцавицом
Само ону вену која се није прикљештила
Чемером искања, или –
Огољеним пласирањем.
Дивна је ноћ.
Пољуби погледом све које спавају…

Оклоп

Данас сам отворио оклопе
Одшрафио сам све челичне бране,
Да просија ова конзерва
Да заблиста шта је остало од мене,
Хтео сам тако
Да пустим таму да лута низ ветар,
Не би ли укус светлости
Проникао у сваку шупљину,
Али сам са отвореним маскама
Допустио слепим аветима
Да кроз гвоздени поглед плућа
Још веће зло уђе.

Анализа

Можемо ти и ја причати шта год хоћемо
Да ли коприва исто жари
Када је стара или млада,
Или се натезати око морала
И да свет пати у нестанку доброте.
Можемо тако унедоглед набрајати
Све историје и умотворине света
И мерити ко је био узор а ко отпадија, или
Набрајати на прсте војнике, свештенике, професоре, уметнике
Чијим се узорима није поклонила ниједна нада.
Али све то пада у воду и ватру
У прах и ветар,
Постаје тотално небитно, или
Само блок од једног тротоара,
Када се од земље чупа нектар
Када једно дете недужно умре, или
Када неко друго – прода лепоту већу од анђела
Свињама које истребљују хуманост
Свињама које опстају заувек.
Јер пред слободом оног ко тако хоће живети
(ко, дакле, добровољно силује себе)
Сувишни смо ти и ја
А све наше анализе анализа –
жртвоване неповратно…

Кантар

Не знам шта бих ти рекао
Народу је тешко угодити, познато је,
Како год да поставиш неку вредност
Наћи ће нешто што њихову перспективу мрви.
Али нека те то не брине!
Све је релативно…
И они који те данас љубе
Сутра ће те радо испратити на сахрану,
Коцка се окреће
Једино слобода алгоритам нема.
Сети се, као што је било мртвих пре
Када су сватови играли и певали на твојој свадби од живота,
И недуго затим – постидели те се.
Има један већи пакао
Од варирајуће статистике обожавалаца:
То су они који се заклињу у законе, врлине
У односе, форме и у част,
Што нуде пријатељства будзашто
Док једном не промоле нос
И затраже цифру најлицемернијег подаништва.
Кажем ти, неће пристати на своју смрт
Док од тебе не исцеде сваки нерв,
Јер док се ти не умориш
Док не нестанеш из њиховог видокруга,
Неће одустати од својих интереса
Не, неће се колебати –
(Узалуд преговараш!) –
Нити оборити своју цену…

Теона

Желим да ти кажем да не плачеш

Да не бринеш пуно о свему као што увек бринеш,

сада си још мала, немаш ни шест лета

али надприродно зрела, презрела, да се бринем

да баш због тога не отпаднеш прерано

са овог дивног света, са дрвета живота.

Пусти неке ствари нека теку…

Није све до тебе…

Веруј, доћи ће много болније ствари

од суза које ти сад гужвају лице.

Опусти се, насмеј се за тату!

Јер када играш, када певаш –

тада сам ја најсигурнији да је све у реду.

Немој плакати

када нас мали растанци поплаве.

Јесте, криви смо што ти мораш у вртић а ја на посао

али нико нам није крив

што се нисмо када смо сами осмислили најбоље.

Можда су ове паузе у којима се не видимо

само мале смрти које прете увек истим кидисањем,

али веруј, али знај

да Божија реч има последње место,

и да ћемо у Његовој Вечности

надокнадити све што сада нисмо знали ценити.

И јуче си ме пресекла питањем

као и увек болном неочекиваношћу свише,

питала си: „Да ли су ти се испунила очекивања

што имаш овакву децу?“,

и да ако нису да желиш да ми испуниш неку жељу,

а ја ти казах сасвим искрено

сасвим поносно

загледан у тебе и твоју секу:

„Добио сам више него што сам тражио

Немој се више трудити, јер

ви сте испуниле све моје жеље…“

Проналазак

Ноћ…
Добро сам…
Тишина као врелина крчи пут у мојим венама.
Јуче сам баш био болестан
Јуче нисам познавао себе,
Јуче сам ћутао пред пријатељима
Јуче је било јуче.
На прозору трепере звезде као свици.
Нема лавежа у мени
(чак ни у даљини).
Сигурно је дар, јер
Сувише сам лош човек да би овај мир долазио од мојих неона.
Деца спавају
Жена је спокојна
А у кући је хаос.
Ништа није на свом месту
Осим моје душе коју сам малопре –
нашао…

Грађа

Жалиш се на океане?
Да се не уливају довољно у твоје крвотоке
Да је свет пресушио
Пред твојом правдом
И да су сви саздани од немилости?
Да ти нико није раван
И да си уморан од свега
Да ово није живот који си изабрао?…
Па шта?
Зар се све око тебе врти
Чак и када указујеш на буђење савести?
Нисам знао да си пророк?
Прореци онда ко се у теби рита!
Смири се мало!
Обуздај своје прождирање!
Па ћеш видети
Па ћеш знати,
Да су сви догађаји више него бледи
Невидљиви, небитни
Пред обновом снаге и лика
Које Бог у теби сваким даном са муком
Превија и зида…

Поздрав

Јуче сам био срећан
Данас исто тако,
Научио сам кораке да гмижу
По плочницима безбрижности,
Заправо, било ме је брига
За сваку мимику овога света,
Ништа ме није покретало
Било је важно смејати се
Држати адреналин само горе,
И све би било сјајно
Да нисам дошао до једне пруге
Чекајући воз који никада
Није дошао,
А са друге стране, на перону
Стајао је ђаво као гусар
И слао ми поздраве,
Рекавши руком да сам кул лик
И да само наставим тако…