Category: Поезија


Правило

Не желим веру
нити да ми бројаница ради као таксиметар.
Не желим да чиним неко добро дело
да бих себи орочио спасење
као банкарско осигурање
које подиже штедњу толико ниско
да на крају ништа не остане.
Не желим да ми страх од греха буде водиља
како да подилазим људима
ради врлинских односа.
Не желим да радим за благослов
где неумерени треба да ме учи
шта је слобода и одрицање од самовоље.
Не желим да праштам људима
тако што ћу само њихова дуговања
пребројавати досадно сваког дана,
нити да упражњавам аскетизам
ни теолошке дисертације
које уместо поштења према другом
стварају култ од своје вештине
као у циркусу попут наступа изабраних.
Не желим да идем у Цркву
ако моје срце није све време богомоља
неразлучна од Божијег становања.
Не желим да је Црква билборд
на којој наступају политичари и лихвари
нудећи њене повољне услуге
као цене за кафу и месо
у неком супер-маркету.
Све је то мизерно!
Све недостојно човечијег постојања!
Кажем ти, не желим веру!
Ево, нека буде да је моја жеља
највеће светогрђе,
јер не желим ни Божију благодат
која просвећује, мења и теши
ако не могу Бога чешће од вере
и свих прописаних правила
као и сваког ближњег којег сретнем
сваким делом себе и највећим додиром
да пољубим и достигнем…

Advertisements

Праштање

А шта мислиш
да поставиш свој живот као праштање?
Макар кратко,
макар за промену?
Све време, увек, за сваког
за баш све што се догађа
не испитујући ниједног часа, трена
ко је у чему добар а ко зао
спрам тебе
спрам другог
спрам другог према трећем.
Шта мислиш?
Шта би се догодило?
Можда не би постао чудотворац
Можда не би имао наклоност људи
Можда ниједно исцељење
које је баш теби потребно…
Али…
Сигуран сам, беспоговорно
и без резерве
да ти ништа не би ни било потребно
и да би Бог радо сишао са Свог
Тројичног Трона
развејао мутне облаке над земљом
да боље види, упозна
ко се усудио да крене силом
за Његово Име
постајући Му налик
само зато што је такву жељу за праштањем –
сам пожелео као вечно кретање
а да га ништа на то није натерало…

Савест

Да нисмо толико умртвили савест
не би нам требали милиони
психијатара и психолога
широм света.
Шта причам, не би нам требали
ни свештеници и руковођења
јер би свакоме његово срце
било и олтар и опомена.
Погледај само колико смо немоћни!
А опет би свако терапеута
лајф-коуч саветника
неког приватног гуруа
или месију за своје лудачке потребе
да нас неко разуме и милује
а да не одстрани из нас
отрове који нас чине.
Наш проблем је што смо престали
да се питамо и показујемо радозналост,
наш проблем је што се не преиспитујемо
него одмах окрећемо нож
у стомак или леђа пријатељу
или непознатом.
Бахати смо, чак и када
само себе угрожавамо,
желимо тако, волимо тако
да свака последица баци бомбу
на све око себе.
Зато страдамо
зато болујемо
зато душа копни празна
далеко од празновања,
јер не остаје у нама чистог места
које никог не би узнемиравало.
А шта раде нечисти?
Комадају сваког у име неког морала
отклона себи равних
чинећи да заједно са болешћу
и болесник пропада
а све зато што смо сви болесни
од неслушања своје савести
па би да се над лешевима
играмо лекара…

Ништина

Обичност
то је све што јесмо
али хоћемо да се истичемо
да отичемо као гамад
као траума
као сакривени вирус
који уништава оно мало здравља,
јер бити човек
обичан сваким собом сопства
то је оно што чинимо нерадо
а управо се у томе крије тајна
како је лепо и лежерно
у овом свемиру бити
највећи у оном најмањем…

Чуло

Бетонажа
увек милује гротескама,
Човек је
самим билом хендикеп,
Можда је
душа цвет нечијег парка,
Никоме
не остаје чуло за плакање…

Нико ми не рече
како ће бити лепо јутрос на литургији,
нисам ни слутио да пролеће уме
тако подмукло свекрасно бити.
Мислим да сам још спавао
пратећи слепо своје кораке булеваром једноличних,
био сам пешак који још сања
прикљештен мелосом боја и птица
насукан бриговањем.
А онда и пре оглашавања звона
на самом уласку у подножје храма
моје грло запева пре мог запажања,
и загрли ме нека сила
чији напон већ дуго познајем
али никада не могу да предвидим и лоцирам,
сила коју критичари називају
психологизмом, сентиментом, умишљајем,
али ја најмање пред збором на себе мислих
да бих тако потврдио нечији печат
и благодатно фалсификовање.
За сваки случај, да не бих застранио
играо сам се са децом,
али и она силу осетише па ни од њих да бекне
макар мало побуне крај светог извора
да бар у тој нервози сазнам да сам будан.
Не, ничега од тога не беше
све је текло својом нотом
директно до сваке неизрециве апофатике,
уливало се, преливало
док свака захвалност није потекла
у лицима сваког са његове чесме.
И таман кад бар мало посумњах
у такво дрчно ходање по води
са моје осиромашене духом стране
испречи се преда мном свештеник
који сасвим уверено рече:
„Не брините за своје гробове
јер ће вас тамо чекати исти онај Анђео
који рече да је Христос устао!“
И кад се сконча служба
и свако отиде у своме миру
деца коначно полудеше
у свом старом темпераменту
да ми кажу, да ме тргну
да сам све ово заиста доживео
да ништа нисам сањао
и да је немогуће бити срећан превише
ако знаш да ниси само веровао
него чинио и чудеса заједно са Христом
самим својим присуствовањем…

Дуго сам размишљао
на који начин настаје и опстаје Црква,
дуго сам се колебао
у чему је тајна њеног присуства.

А онда једног прасковитог јутра
експлодираног у прејаким бојама
указа ми се архитекта
који сваки ћошак и блок ове тајне
дизајнира.

И од свих планова и размештања
највише ме је поразио нацрт
где видех једног човека
као грађевинског радника
како се од цигле до цигле шета
носећи сваким атомом снаге
уморног на леђима.

Тада спознах
да он двоструки напор чини:
једним делом себе
ствара грађевину која не пропада,
а другим делом себе
уноси другог у олтар грађевине
да буде жив самим рукама.

Не знам ко је тај човек био
али је његов напор био надприродан!

А онда освестих да тајна Цркве
настаје и не престаје
само захваљујући људима
који не штеде своје напоре
да ради љубави према човеку
сама Црква шири своје свете границе
тако што се ни на једном недостатку
оболелих и грешних –
никада не зауставља…

Јесте,
и мало дете зна
да свако има неке своје страхове…
И више је распарана та шупља прича
да се живот неких много пута
са њима сурово заиграо.
Шта онда остаје?
Ако звер хоће да поједе месо
или да манијак злоставља човека
или да фанатик сруши богомољу
или да болест изможди болесника
или да терориста једну целу државу сравни довека –
шта остаје?
Да ли је Бог сурови посматрач
чак и када верујемо
да Он не познаје светогрђе равнодушности?
Јесте,
уморио је Себе до крста за живот света
долио огањ вере у покајаном разбојнику
мотивисао милијарде до сада
да свет мање зло буде
гледао првођакона Стефана
како сваки камен скида месо
са његове свете лобање.
Па опет, страх остаје
чак и тамо где је вера цела
где је она сама директно дирнула скуте Првоблагодатног
све то стоји и не губи смисла
али човек и даље страда
дете неко недужно из темеља обесмишљава се,
смрт је и даље ту и руга се
јер она је круна свих страхова
иза којих човек тако дрхти.
А дрхтање, да ли је здраво?
Нисмо ли већ због њега противприродни?
Шта онда остаје
ако нема чудеса?
Јер амбис свих потлачених
није у томе што ће поднети жртву
јер она ће се неминовно десити
хтели то или не
већ што Бог ћути вековима
од којег очекују
сад и овде –
моменталну интервенцију…

Нису проблем свађе
ни раздори
иза сваке ватре не стоји нужно
увек потирање
већ вапај за већим смислом,
проблем су повређени
сујете
неспоразумевања у најбаналнијој
комуникацији
ампутираној унапред
од најмање синхронизације
и ко шта све у нечему очекује
од бесомучних надглашавања.
И да би пакао имао своје постојање
нису потребна ратовања
ни немири,
довољно је само да неко
сади комплексе посвећено
хранећи се идејама награде и казне
чамећи мирно, свето
у својој бодљикавој изолацији.
Одатле креће свако даље зло
што сваку своју правду истиче
у измишљеним парницама
а када не добије ништа –
губи се у осветама…

Око

Дуго ми дрхти око
нека несвестица беса, стреса
у његове вирове се вуче,
често се питам шта на дну ока цвета
да ли је моја душа
или нечег Вишег комешање
када сваки нерв пали бакље
тамо где не треба
ако је светлости довољно просуто
кроз окно одмора
где душа сновима чита приче.

Молих се да ми Бог исцели око
од његових детонација
и Он ми показа чудо
да је веће ако се за поглед
а не за око молим
да њиме у другом само добро видим,
јер ако видим како треба
а љубави немам –
узалуд здравље
ако је слепило мржње, одмера
све што видим и мислим.

Па ипак, да ли малодушност
или нека луда рана
што зупчанику квари сатницу
бајатим плагирањем прошлости
чуда не беше заправо
осим да се очистим речју подераном
мада свестан да шупљим превише –
тако ми и треба
када бридим медикаментом
а да помазање зеница
другим снопом заборављам.

Присетих се тада своје деце
па замолих прво
а одмах за њим и друго дете
да ми пољубе око где га највише боли,
и оно се исцели на моју веру
а Бог отпусти грозницу
и сав гној који стиска загледано
сасвим једноставно
љубављу мале деце
која су залила поноре дупљи
као млеко и шећер чоколаду
да процветају добротом
која ми је требала највише…