Category: Мисли


Млади

Увек сам се дивио приливу нових младих генерација. Таман када помислим да и ја негде копним, обновим енергију на новим ходајућим изворима радозналих главица. Освежим се другима на руинама властите обамрлости. Наравно, било је доста разочарења. Не у смислу да не испуњавају нека очекивања према мени или постављеним вредностима, него најпре према самима себи. Појединци су увек били злонамерни, други појединци Богом-даровани, а већина – ни хладни ни врући. Тотално погубљени. Углавном, млитави за проналазак неког већег смисла. Свакако, не смем заборавити своје дане. Какав сам био у њиховим годинама. Пионир неретке грубости према другима а лењивац према обавезама. Из таквог угла, тешим се да ни за њих неће бити касно. Не вреди, мора свако сам нешто да схвати, а још ако му на том путу негде и Бог направи добро друштво – онда почиње онај део живота који називамо коначним сазревањем. Мишљења сам да тек када изађу из фазе формалног школовања долази на испит њихово самоосмишљавање. А деси се, нажалост, да на том испиту падну и најбољи ученици.

Волим сву децу без изузетка. Волим ексцентричне. Провуче се и по који театрални психо. Јасни су ми профили, јер се отварају и мотиви. Мора некако да скреће пажњу на себе, а пошто са таквима нема ко да разговора (јер скретање пажње на себе долази управо од вапијућег за истинским дијалогом) нађе се по неки психо са моје стране да буде још луђи да улази у километарске дијалоге некад и ирационалног карактера. Симпатични су ми, али ништа мање симптоматични, такозвани у интернет сленгу – „trolovi“. Дошао сам до савршенства да измишљам кованицу „auto-trol“ чија би одредница могла бити окарактерисана да је посреди неко ко толико „баца буве другима за чешање“ да више не зна ни он сам спрам себе а не само спрам другог где је граница у којој се показује озбиљан или неозбиљан, а где граница између добра и зла. Јер у бацању бува, које су се некада звале „ватање зјала“ а данас „блејање“, мада је у свести „троловања“ суштина другачија – дотичан сам себи забибери ране. Мени је увек било важно да их испровоцирам за веће место смисла. Да у порођајним мукама роде питања којих нису ни свесни да им недостају. Само да не буду инертни и пасивни играчи.

Па ипак, не могу а да не приметим неки вид менталне кастрације. Говорим, дакле, стриктно у границама српског миљеа са покушајем да избегнем генерализације. Фокус је, ипак, на мањини. Али та мањина баш зна да поремети не само неке вредности, него да ти се завуче у желудац до сваког надражаја. Нервни систем нема о чему тада да брине, јер од његовог система на крају ништа и не остане. Упадљива је бахатост. Неки од њих сматрају, тако изузетно и болно млади, да им цео свет припада. Хришћански речено, он и припада, али не на посесиван, деструктиван и себичан начин. Да су њихова грандиозна права на првом месту и да фаталистички не праштају апсолутно ништа ако им нешто није по вољи. Не доводе, дакле, у питање да ли они којим случајем нешто добро не раде, почев од (не)писаног кодекса части, понашања, облачења, учења, итд., него да ли је нешто само по њиховој вољи. По том параметру поштују и вреднују ствари, људе, догађаје, задатке. Нове генерације или колутају очима за све што сматрају да је повреда њихове личности (фамозни улазак у њихово време и простор) и то је оно што они дефинишу „смарањем“, или, отворено улазе у бестидан конфликт са људима у чијим ауторитетима налазе повод да врше свој отпор чак и онда када их нико објективно ни у чему не угрожава. Бахатост је очигледна. Сматрају не само да у нечему не греше него да имају чак регуларно право да те науче која су твоја задужења. Одсуство минималног стида или бар елементарне куртоазије је примарно. Није то она креативна бунтовничка нарав којој је заиста стало да испита одређене вредности које јој се можда намећу, а према којој због одређене рупе испољавају сумњу или презир, него је овде акценат на типологији коју апсолутно брига за било какву вредност докле год може да истера своју „правду“ кроз неправду.

Моја генерација није била проблематична. Добро, провукао би се по који појединац, мангуп, али професори су се поштовали без обзира ако се није волео њихов предмет. Можда само желим да се сећам добрих ствари. Истина, била је другачија етика, почев од облачења до нимало размажених ставова оних који су нас некада често можда и прегрубо формирали. Просјацима се нико није ругао; у Цркву се ишло ретко али нико није правио спрдњу са светињама; старијима као и мајкама са децом се уступало место у аутобусу. Није морао то нико да ти каже или црта, знао си јер си тако васпитан. Не могу рећи да није било подела на богаташе и сиромашне. Било је. Али, они мудрији а сиромашнији су знали да покоре „кешоловце“, али је истини за вољу било богаташа које имовинско стање није искварило. Нове генерације, част изузецима, немају ту свест. Као да су их родитељи учили да се себично боре само за себе. Прилив нових и младих родитеља то искуство само потврђује. Од патолошке презаштићености до максималне незаинтересованости за своју децу. А деца су деца, сваки свет је посебан и тражи свој проналазак. Са друге стране, нису млади толико незрели, али је чињеница да лако проћердају и оно мало стечене зрелости. Сада живе у помами за неким видом публицитета. Интернет им је одрешио руке да све оно што смо ми некада бележили интимно у неки дневник или делили само са изабраним кружооком људи, све што помисле обелодане као да је посреди Откровење. Колико су безазлени у наивности, толико ми се некада чине да су безазлени и када зло чине. Не јер је зло безазлено, него јер не увиђају колико страшно зло може бити. И нимало им не смета да им неко гура нос у приватност, јер у ери техноманије – приватности нити желе, нити има. Заправо, свака могућност једне здравотајности је огољена. А Тајна је лепа само док се чека док свака огољеност убија изазове. Мислим да је данашња криза младих у засићености свим садржајима, а немајући неки већи смисао за који би се могли ухватити, повлаче се у неку разочарану изолацију где престаје било каква активност. Они то називају „опуштеношћу“ а заправо сами добро осећају на својој кожи незадовољство, немир и пакао.

И таман када мислиш да је смак света са једном генерацијом, појави се наредна, само годину дана касније која покаже да нема правила. Да није истина да је само једна генерација „тамо неке године“ била узорна и да нема даље. Или да је тобоже то привилегија само неких добрих родитеља или разредних старешина. Шипак. Има. Прошле године сам, примера ради, заиста био у шоку и забринут. Забринут не за себе, него за стање свести младих. Увек сам се трудио да разликујем њихову метежност од злонамерности – да није исто, као и да владање нема никаквих додирних тачака са нивоом интелигенције или оцена са карактером. Ове године сам упознао неке нове клинце. По типичном шаблону одмах видиш где ће бити рвање а где не, где се како мораш поставити а где не, где мораш затегнути уже а где попустити.  Зато никада нисам волео та кукамавкања старијих који су све мерили према својој генерацији и неком свом измишљеном „бољем времену“ и да су они „били бољи и другачији“. Шипак на квадрат. Мало сутра. Нема правила. Сведок сам дуги низ година како се универзалност неких невероватно сложених и харизматичних светова креће у сјајним цик – цак поскоцима. Таквима бих без пардона могао да поверим све. То се одмах види. Исијавају љубећом топлином коју време, нити средина није покварило. Желе тако. Нико их не гони да раде против своје воље. Не продају финоћу испод које се на крају испостави читав пакао. То су они због којих заборавиш оне дезоријентисане и који не дају лако на своју промену. И ако препознају твоју емоцију, и себедавање, не само неко пуко знање о „чему/коме“, предаће ти истом мером најинтимније тајне. А тек тада откриваш колико је велика твоја одговорност када ти неко повери и поклони светове које никоме другом пре тебе није даровао.

И не судим ниједноме. Можда само чекају у својој тами да неко дође и упали светло…

13076870_256836407994835_643588741097288863_n

Advertisements

Сувише смо навикли да светост, која је дар Божији, посматрамо јуридички, моралистички, супериорно, махом према одређеној заслузи за одређени труд. Можемо чак и у Јеванђељу да нађемо трговачке параметре када Христос пореди Себе са трговцем који ревнитељима даје одређену плату или талант. То, пак, не значи да је Он заговорник трговачких односа, јер реално – односа онда не би ни било.  Светост перципирамо као одељеност од властитог искуства. Можда је и пренаглашени аскетски идеализам таквој слици кумовао? И даље ми је нестварно да аскетска диоптрија сагледава искључиво један сегмент духовног живота у човеку.

Да ли Бог може уопште другачије и деловати преко неког човека а да он већ у неком греху не стоји? На страну сада догматско инсистирање о дефиницији греха као смрти или плитке теологије која увек вуцара и етикетира човека као биће недостојно Божије светости због његовог ниског морала (ту су се, верујем, излизале све могуће и немогуће проповеди). Сваки човек је сам по себи већ окрњено биће. Без обзира на високу фреквентност његовог интелектуализма, или високу компететност у неким професијама, или готово надљуску талентованост у неким занимањима. Човек се лечи на ранама Другог. Човек се крпи на Жртви Христовој. Парадокс. Изнова. И изнова. Инсистирати искључиво на духовном перципирању човека, значило би демантовати самог човека, јер човек је двоприродно биће, и материјално а не само духовно. Ако је већ човек окрњен шамаром смрти самим уласком у постојање, инсистирати на духовном савршенству значило би уништити и његову материјалну сферу. А материја није за потцењивање, да се не ругамо Творцу, него није акценат на укидању већ преображају њеног егзистирања. Наравно, вишедимензионалним рукама Бога Тројице.

Мени лично је после 11. година верске наставе и даље поражавајуће да приливом сваке нове генерације чујем да децу нико није учио о светости која им је дарована путем Крштења, Причешћа, итд. Ореол, као иконички символ који указује на језик Педесетнице, уместо да постане перспективом да човек на њега гледа као на природни састав бића, гледа се као на неприродни „ентитет“ који ни по коју цену не може бити део природе. Да зло буде горе, нико не верује да може бити свет. Траже се изговори. Да се испуне неки услови и критеријуми. Али, није то ни осећање недостојности, него просто речено – неверовање. А неверовати у своју светост значи наругати се Богу, Који је једини свет, јер Он је тај који на свакој Литургији не штеди да излије Своје нестворене енергије на Сабор који му се по љубави одазвао. Зато, ако је неко примио дар, зашто каже да није ништа примио? Ако си се причестио, зашто хулиш на Духа Светога да те није осветио? Који су то, коначно, услови за нечију светост? Једни кажу: мошти. Али, од многих убијених хришћана (спаљених или лавовима поједених) ништа није остало. Други кажу: чуда. Али, многи канонизовани нису учинили ниједно чудо за живота. Трећи кажу: морал. Али, многи хришћани су пре покајања били велики блудници и убице. Хајдемо још дубље: Игњатије Богоносац – од њега ништа није остало, али је наводно остало само срце које лавови нису хтели да поједу. Дјева Марија је учинила највеће чудо дајући људску природу Богу Сину, али није она та која је ходала по води, дизала мртве, претварала воду у вино. Апостол Павле, док је био фарисеј Савле, гонио је хришћане. Користим ова именовања светих да поклопим аргумент базиран на: моштима, чуду и моралу. Зачудо, Божију светост нико не помиње као узрочника светости, него се маргинализује пред овом „тријадом“. Отуда сви они култови око феноменологије светости који су увек прикљештени опасном дозом сујеверних убризгавања у мождани кортекс бића.

Поентирање је у томе да у „зони сумрака“, која се зове властита индивидуалност, треба прозрети где је тачка прелома Божијег деловања да би човек успео коначно да искорачи ка некоме различитом од себе. Бог се не саблажњава на нашу неморалност. Не гади нас се. Не стиди нас се. Може бити у свађи са нама, али не значи да нас не жели видети спасене. Дакле, брине, воли, болује са нама. Као прави Родитељ. Узмимо за пример неморалне људе. Једног наркомана или блудника. Може ли Бог деловати кроз њих? Може. (И ово ће сигурно нажуљати све оне који светост посматрају једноличном путањом. Јер се занемарује најосновнији парадокс: ниједан човек није све време добар као ни све време зао. Вероватно је да постоје одређени потенцијали који некога чине више или мање подложнијим да прави неке грешке, али ни то није мерило да је једна страна у нешто привилегованијем положају пред Богом. Зато Христос каже да ће многи први постати последњи а последњи први. Ту, међутим, проблем можемо тумачити на више нивоа, јер Христос као да указује на неку врсту трке, али ако је неко постао последњи не значи да је лишен удела победе, него да је због губитка врлина учинио себе мањевредним, али то још не значи да није спасен. Оно што није спасено Христос прави у компарацијама са лудим и мудрим девојкама, или отворено са повраћањем као у књизи Откровења).

Сигурно је да се Бог не слаже са њиховим изборима, али је још сигурније да њихово несрећно стање није Он изабрао, нити жели да унесрећени у том стању остане. Бог тражи онај међупростор, међупролаз, где се може провући, да тако кажемо, између два греха када човек одмара у зони пасивности. Да му се обрати кроз неку реч, савест, књигу, филм, другог човека, Цркву на крају крајева ако она већ није на почетку. Постоји пуно људи којима много тога смета, али је немогуће рећи да, иако су се поистоветили са таквим модусом битисања, да они заиста уживају у томе што раде. Јер не уживају. Не воле. Раде оно што не воле. Воле оно што не воле. Отуда немир и незадовољство као рађање и смирај свакога дана. А Бог тражи процеп у човеку када човек одмара од свог зла да му се баш тада обрати – када је човек сам у себи. Када још човек није опредељен за афирмацију или негацију.

Оваквим приступом се отвара велика смелост и велика нада за сваког човека. Нема потребе пасивно изоловати себе, јер по типичној инертности тражимо алиби за властиту позицију – да нисмо велики као неки светитељи. Ту је кардинална грешка. Управо је ово темељ на којем човек тражи легализацију и оправдање свог зла. Напротив. Бог се не саплиће о нашу неморалност, него гледа да нас изнова освоји као да је баш тај пут последњи пут да се ми не бисмо једном трајно изгубили. Уосталом, чак ни труд, толико глорификован у аскетским начелима, не доноси радикална решења која би неодступиво, чак и поред добре дисциплине, установила загарантовано обожење. Све ми више делује да наш однос са Богом наликује односу родитеља и деце када их купа од обичне прљавштине. Ко може да прими – нека прими…

 

 

Мирис

Свако од нас има искуство да када се неки мириси увуку под кров дома да их је веома тешко проветрити. Ваздух дође када се раскриле прозори, али у зависности од јачине мириса, чак ни ваздух не може да их неутралише. Рецимо, узрок може бити неко презачињено јело, или, мемљив стан. Ту промаја не може неутралисати тако лако проблем који се тесно приљубио уз зидове и плафон, уз окачену гардеробу или положени намештај.

Шта ћемо тек рећи за људе? За њихова недела? За наша злодела? Колико ли се тек ту устајали мирис трулежи и безвредности уселио под кожу? Под кости? Под нерве? Под крвоток? Под, коначно, дух и душу? Наравно, за Божији Дух није тешко да проветри и почисти неуредна места унутрашњости која су чак и од човека самог сакривена, али немогуће је рећи да нема јаковљевог синдрома – да нема рвања са Богом. Можда би у том чвору могли тражити неке агоније које неки од нас опитују на Литургији или у осами? Јер, дословно а не метафорично, агонија искрсава у првом кадру као реална борба између духа човечијег и Духа Божијег. Човек се туче. Опире. Једе изнутра. Као да не дозвољава да Други учини промену у њему. Реално, ако је човек толико себичан, затворен и агресиван на утицај могуће промене коју други човек изазива у њему (а опет је то само производ девалвације љубави), шта ћемо тек рећи за исте острашћености ако се човек тако понаша када Бог покушава у њему да нађе мало места за Себе? Ако се опоменемо оног апостолског става да ће се спасити само онај ко претрпи деловање Духа, онда у таквој поставци ствари можемо наслутити одакле долазе и куда иду наше разједињености. Чак ће и психолошка мисао рећи да је човек подвојен самим постојањем. Апостол је на то указао пре више од две хиљаде година.

Бог, наравно, жели да уцелини човека, да сакупи његове подвојености под једно место, да човек, коначно, искуси дар хармоније у властитом месу. То је, дакле, онај мир који није од овога света, нити трпи козметичко промовисање за лаке погледе других (од „лајковања“  преко „аутолајковања“ до „дислајковања“ у сфери вулгарно-једносмерне употребе интернета). Да човек, коначно, осети да није сам и да постоји Неко ко га воли баш такав какав јесте. Око тога се врте сви конфликти под небом. Јер човек не верује да га неко може волети такав какав јесте, или још горе, може да се намеће да буде вољен такав какав јесте у свим могућим опструкцијама врлине где своје недостатке не само да не доводи у питање него се још њима поносно дичи. Тако настаје злосмрадност. Мирис који отворено пројављује не мирис као мирис парфема него мирис као подсетник за властиту пропадљивост – смрад. Тај мирис се веома тешко одстрањује. Постаје део природе. Саставни део инстикта по којем се човек влада и врши рационалне операције.

Може се човек вештачки украшавати, купати, радити на спољашњем човеку као што су некада Јевреји радили на свом телу мислећи у границама плитке теологије да се тако купује очишћење душе (сетимо се само прекора које Христос добија што ритуално није опрао руке пре јела). Али, душа је ту остала маргинализована. Дефлорисана. Обесвећена. Пут ка дубљем смислу – ишчашен. Душа, коначно, постаје леш и мамац за црва и лешинаре. То је све што од човека на крају остане. А он постане мртав и пре смрти мислећи да је жив само према мери опслуживања своје физичке конституције или свог материјалног угођаја. Тек, дакле, када човек постане свестан у шта је претворио свој живот, и да фекалије узимају примат над слободом његовог бића, да су мириси у њему почели да заударају на одрицање постојања (уместо вечите борбе против смрада овог света оличеног у разним побунама и протестима!) – онда ће почети и брижљив рад на себи. Макар и само због једне једине преживеле латице у њему којој је потребна највећа могућа нега: људски труд и Божија благодат. А ако нема довољног труда, барем искорак и чежња човека – да види Бог да је барем човеку стало…

Већ дуго постоји трење, ако се тако може рећи, између две струје унутар хришћанске вере. Између просечних верника који немају неки већи ниво образовања (у смислу познања основе вере или бесмислу клањања ономе што не разумеју) и теолога који марљиво раде на свом образовању (у смислу да образовање у овом случају треба да постане и могућност уподобљавања). Међутим, јефтина једначина би се могла поставити у другачијем модусу: између теологије (теолога) и вере (верника). И већ овде упадамо у прво вештачко трење, јер не може да постоји јаз између теологије и вере будући да су готово синонимне или да налазе своје укрштање у тачки која је Сам Христос. Проблем је у томе што неко има већи дар да изрази своју веру својом теологијом, али то не значи да онај ко нема тај дар да је лишен учешћа у Божијем животу. Дар пак у овом случају не значи пасивну датост. Треба радити на свом дару. У овом случају на језику. Наравно, проблем је и образовање, васпитање, учење. Теолог није апстрактан ванземаљац који се од доконости поиграва са старим или новим појмовима, или стеченим знањем које неретко преузето од других неумесно потписује као властити проналазак, него неко (или би бар требало тако да буде јер је могуће поигравати се теологијом без личног препознавања Христа) који поред живог искуства своје вере, прожетој благодаћу, покушава да нађе аутентичнији израз, проверу и потврду своје вере усаглашавањем или преиспитивањем живота претходних теолога. Можда, дакле, неко нема жељу да ради на себи (не мора се ту студирање ПБФ-а узимати као лајт-мотив) па онда покушава да саботира сваког теолога који ради на себи и свом језику, а језик није мала ствар ако је посреди мотив да се властито искуство подели са другим. Јер зашто би делио нешто са неким кога не воли? А ако је љубав база из које се овакво сведочанство дели, онда ће бити јаснији мотив зашто неко ради на свом усавршавању. Усавршавање, дакле, не мора да се гледа нужно кроз диоптрију студирања (мада студирање као такво није непотребно, али је чињеница да студирање постаје због своје скупоће ствар престижа), већ се може огледати у усавршавању и надоградњи своје теологије и упоређивања са мислима светих као провери свог искуства у „приватној режији“ (са наравно отвореним ризиком да су застрањивања више него могућа). „Приватна режија“ овде има за акценат управо бављење теологијом која не мора бити искључиво уоквирена рамовима студирања, али се не мора тумачити ни као атак на студирање.

Типичну оптужбу коју затичемо против теолога парадоксално уопште и не подижу толико неписмени колико полуобразовани – они који су негде фрагментарно већ изградили своје образовање на разним воденицама. И ни то не би био проблем да су разни увиди довели до једног осећања здравог смисла. Дакле, нека интелигенција, или полуинтелигенција, налази разлог за свој отпор управо у властитој угрожености од образовања које га претиче својом интелигенцијом. Није то само ствар истомишљености. Нити је поента теологије да се претвори у неки вид теологизирања које треба само да скандализује. Јер, ако једном часном сељаку или просечном грађанину не смета нечије образовање, зашто једној интелигенцији смета интелигенција неког другог? Можда овде треба тражити чвор неспоразума и конфликта. Друга типична оптужба је да су теолози сви до једнога надмени. Сви, без изузетка. Свако ко је на путу студирања, дипломирања, даљег усавршавања (уз прећутани ризик да се од даљег усавршавања можда ни посао у истој области неће имати али бар може бити плод искрене љубави према Богу) – има етикету надменог. Мало је бајата таква поставка ствари. Бркају се појмови. Образовање је једна стварност, а нечији карактер друга стварност. Има нас разних. Неко је образован али је стока по карактеру; неко је необразован али племенит као човек; неко је образован али ради на својим врлинама; а неко је необразован али је поништио сваку људскост у себи. Све ове типологије осцилирају на психолошком пољу, а неретко се одражавају недужно на димензију вере која за садржај има Онога Којег ништа не може условити. Зато се могу наћи примери школованих светитеља, али и оних нешколованих како у првим вековима док је хришћанство тек крчило свој пут кроз свет, тако и у свету данашњице. Нема потребе стварати трење између светих који су стасавали по академијама и оних који су стасавали по пустињама.

И где сада настаје проблем? У навијачкој свести. Једни би да својатају нешколоване светитеље, као по неком уштогљеном правилу „старце“, те узимају њихов дар Духа као меродавност теологије и карактера само да би своје необразовање оправдали, а други би да својатају школоване светитеље те узимају њихов дар Духа али и друге историјске прилике и нехришћанске средине у којима су стасавали само да би необразоване потчинили. (У домену расколничких позиција ствар се компликује, јер свака страна својата одређене догматске ставове неких отаца да би подржали или оборили нечије заблуде). Није добро ни једно ни друго. Нема потребе за трењем. За навијањем. Свако навијање се на крају претвори у скандирање налик онима који су говорили: „Распни га, распни!“. Тако се хришћани окрећу против хришћана. У оваквим примерима треба да сагледамо да имамо дивну разноликост Божијег деловања који нити гледа на нечије образовање, нити на необразовање – али Који ни не потцењује обе сфере – већ на срце човечије. Нема потребе да узимамо било чије типологије као апсолутне обрасце по ком модусу треба да осмислимо свој живот, јер осим што је то домен наше слободе, тим више треба разликовати да ниједан Духоносац није био заговорник да се искључиво он треба подражавати, него да свако нађе властиту меру усавршавања и/или уподобљавања Христу. Ипак, треба подвући да теологија не прети никоме. Христос је Архитеолог – ако ћемо тако да поставимо проблем. Немогуће је, дакле, ономе ко саображава свој живот према Њему да оперише себе од теологије. Можда се нека искуства Духа не могу подићи на већи ниво интелектуалне сфере, или језичког израза, али то не значи да и такав учесник изван теологије битише. Али свако има одговорност да усавршава своја познања и свој језик управо зато што јесте теолог самим тим што се Архитеологом причешћује. Ако неко, дакле, презире некога који ради на својој теологији, није ту теологија крива, нити теолог (осим ако сам није допринео да се таква слика изгради, због чега се, како рече апостол, хули на име Божије), већ је посреди мржња. Мржња по оном старом моделу, како неко мудро рече, да се људи плаше онога што не разумеју, а онда, следствено, подижу и своје мржње према онима које не разумеју. Историја Цркве је пуна примера светих отаца које је управо власт Цркве черечила када год није могла, или још провокативније – није хтела да их разуме. И та демонска контрадикторност и данас истрајава да пројави своје лице у ништа мањем интезитету, било да зло датира од одређене црквене инстанце, или од типологије „просечних верника“. Када су ови други у питању, један мој пријатељ ће добро приметити да неки хришћани трајно остану на неком нивоу вечно незрелих неофита.

Вратимо се на проблем. Неки људи, дакле, деле теологију на теологију искуства и на теологију као академску дисциплину. Др Владан Перишић је у свом делу „И вера и разум“ покушао да понуди одличне увиде да искључивост разума није потребна. Разум је потребно образовати у синхронизацији са искуством вере. А вера нема за садржај безличног него Личног а Лични није бесловесан него Словесан. У таквој теологији нема навијања, нити понижавања разума, а самим тим и нечијег образовања. Са јасним акцентом да „НЕ постоји академска теологија него НАЧИН акадамског бављења теологијом“. Нема, самим тим, ни потребе глорификовати неке оце пустиње као једине моделе по којима треба градити своју веру на уштрб демистификације теологије. Сигурно је да постоје опасности неког вида интелектуалног елитизма, или теологије као самосталне интелектуалне дисциплине, али свака опасност се може превладати успешним обједињавањем. Апсурдно је да се уопште може спекулисати о теологији као дисциплини одвојеној од искуства Цркве. А ништа мања опасност, ако не и радикалнија и фанатичнија, може доћи од оних који подижу устанак против образовања, јер држећи разум за безвредну творевину (чиме се ругају и Ономе Који је тај разум у човеку подигао) тај исти разум користе да друге сахране. Што значи да се свог разума не одричу, него га користе против образовања да би наводно истакли примат Духа Светога који тобоже само у необразованим душама живи и делује.

Да поентирамо. Није ПБФ мерило теологије, нити аскетизам пустиње. А ипак, није ни да није. Проблем су наше типологије са целокупним корпусом разноразних чинилаца које образују наш психофизички склоп. Реално, само је Христос мера свима. „Дух дише где хоће“, али то се не мора узимати као парола против теолошког образовања. Чаша спасења која се Литургијом пружа је један показатељ теологије, а други показатељ је да ни она не може „протеологисати“ некога ко задржава непреображени део сопства. Зато се неки тако наивно саблажњавају „како неко може бити теолог а ђубре од човека“. Али, ти који се злурадо саблажњавају не рециклирају свој отпад образовањем које би доскочило нечијем смећу. Чаша спасења је дар за пустињу душе сваког. Нема ту суштинског преображења које би човека једном трајно оперисало од могућности погрешивости. И даље отпадамо. Осцилирамо. Не помаже ту ни разум, ни образовање, ни необразовање. Зато и оне које неким непримером изобличавамо остају на функцијама (без обзира да ли су писмени или неписмени) јер их служба коју имају не може спасити од ривалитета и трења природе коју носе, али то не значи да писмени или неписмени који под њима стоје немају своју службу, нити да су лишени теологије. Ипак, ако је Христос Архитеолог, онда свако има одговорност да ради не само на свом уподобљавању које је резултат вере, већ и на усавршавању језика којим би истанчаније изразио своје искуство као дар сведочења другима. А сведочење, истина, може бити и у другим примерима, али ни реч, као акт образовања, не треба потценити као основу којом људи опште једни са другима. Уосталом, образовање се никада не завршава. Може човек имати разне титуле и дипломе, али то не значи да је чаша смисла до краја испијена, јер чим престане усавршавање – настаће назадовање. Оваква поставка ствари и образоване и необразоване треба да стимулише да не престају са својим учењем не само у стварима теолошким, него и у стварима карактерним, а опет све у циљу да се други не посматра као практични зупчаник у безличном систему, него као ближњи који у личној корелацији са другима гради ни мање ни више него – Цркву.

фотокомент by Vedran Grmusa

 

 

 

 

%d1%81%d0%b0%d0%b2%d0%b0Толико тога је написано и препричано о светом Сави да се човеку чини да не може ништа ново од свог језика додати на ту тему. Доста тога је, нажалост, митологизовано или идеализовано да се некад чини да су границе доброг укуса (читај: реалности) прикљештене дегутантним кичом претенциозности који се на месту ореола тиска око лика светог Саве. Дакле, евидентно је, са једне стране, колико је велики допринос лика и дела св. Саве, док је, са друге стране, маргинализовано управо оно суштинско: Духовни аспект његове службе. Парадоксално, свети Сава је обоготворен а истовремено истиснут пред властитим ликом.

Наравно, у ходу св. Саве, више је него јасно да је једна његова нога корачала ка очувању и јачању националних вредности које никако не треба потценити, док је његова друга нога корачала стазом Царства којом је себе мотивисао. Те две ноге су подупирале његов пожртвовани труп и давале му равнотежу. Ипак, народ, историчари, типикари, и сви они који навијају само за једну његову ногу (читај: диоптрију), трудили су се увек да истакну само један аспект његовог делања и мисионарења. То се увек негде морало завршавати између паганизма или истискања црквене мисије под притиском и глорофикацијом националне призме.

Оно што нам је свима промакло је управо димензија његове светости. Јер, његова светост није допирала од онога шта је учинио за нашу државу, будући да, иако похвално, то није оно што узрокује нечију светост (имамо примере и међу другим владарима који су давали себе максимално за своју државу али за Бога нису марили), већ је допирала због његове богослужбене активности. Наравно, под Турским ропством, очигледно се морао јавити неки идеал који би крепио људе. Питање је колико је и тај мотив успевао да мотивише народ ако је ропство толико векова трајало. Очигледно опозиције, револуционара, бунтовника није довољно било. Можда сличну индиферентност можемо тражити у равнодушности пред савременим политичким режимима. Јер ти исти политичари који тлаче народ узимају св. Саву као параван да промовишу своје комплексе и владавину.

Светом Сави можемо да захвалимо и на томе што је он први увео феноменологију крсних слава, имајући за главни циљ да истисне многобожачке обичаје. Он није крив што смо данас дошли у ситуацију да од празновања светих стварамо приватне богове који ће за нас, у сујеверно-паганском маниру, постати заштитници (читај: приватно обезбеђење) наших домова. Међутим, лик светог Саве је првенствено лик литурга. Онога ко служи Богу у олтару. На богослужењу. Литургији. Управо је Причешће та прећутана димензија из које се он напаја и црпи своју светост. Други истичу све периферне ствари али ову „зону сумрака“ не помињу. Ово је преломна тачка која нас боље приближава његовом лику и делу. И још више: која показује да св. Сава, спрам комерцијалне и идолопоклоничке манифестације и промоције у виду разних представа и перформанса (који се данас завршавају разним коктелима), није ништа другачији од нас. Да не спада у неку вишу сферу недостижних божанстава него да је један од нас. Црква је та која га чини светим. И ми смо из исте приче. У истој стварности Царства са њим учествујемо. Из исте Чаше Спасења се освећујемо. И не мора нико од нас да бежи у манастир да би постао светац, или да се одриче своје имовине да би био светац. Не мора нико да се одриче своје породице, посла, титуле (ако је баш има), да би се причестио.

Сигурно је да када би св. Сава данас био међу нама да би понајмање о себи говорио. То му се не би допало. Није тако живео. Шта би онда радио? Исто што је радио и за живота. Указивао би на који начин може да побољша статус наше државе и опет би сведочио Христа својим служењем у олтару. Можда би он први, налик Христу који руши трговачке столове у храму, порушио све своје слике и иконе по школама, црквама и болницама. Јер није зло што његовог лика свуда има, већ што се народ сећа њега, мада и ту магловито, једном годишње, док се благодати Божије народ одрекао. Тако да од његових портрета (који подсећају помало на Титово време) нико нема користи ако сопство не чини врсним пријемником Царства сада и овде свакога дана и трена. Није жеља св. Саве да се иде његовим путем већ да свако од нас иде својим путем али ка Христу. Ка Богу Тројичноме. Ка Цркви. Ка Литургији. Ка другом човеку спрам себе поред којег је дотад можда равнодушно пролазио. О томе треба мислити. Тако треба живети. Јер ако би постојао уопште неки светосавски пут онда би се он огледао једино у томе како властити живот учинити не светосавцем већ богоносцем. То би се св. Сави сигурно допало. Можда би једино тада, видевши нашу жарку жељу за освећивањем, и он сам прихватио да га сматрају светим. Јер више не би припадао комеморативном скупу разних обичаја, него би био светац међу другим светитељима. Онда не би слушао химне о себи, него би и сам запојао народу тропаре прославивши свакога према његовој мери уподобљавања. Јер би у свакоме од нас пулсирао Христос а не бајколика теологија о неком српско-навијачком светитељу.

16265224_10210734881423589_1426371752462427971_n

До сада се углавном ишло неком логиком да је други тај који иницира неку злу вољу у нама. “Он ме је изнервирао; он/она ме је избацио/ла из такта; да он то није урадио, ја не бих никада ништа тако учинио; итд”. Наравно, пред варничењем другог тешко је проћи без опекотина, тако да не болујемо од неких идеалистичких недодирљивости.
А шта ако је други само подстакао да се у нама изрази оно што заиста живи у нама, него је дотад само било под неким видом хибернације? Шта ако би требало преокренути перспективу? Јер, ако смо заиста тако добри, племенити и чисти за какве се издајемо, шта је то онда што нас за трен трансформише из анђела у демона, или, из човека у нечовека?
Можда би се могла преокренути перспектива. Ако је до сада други био тај који подстиче оно негативно у нама, можда би се могло више радити на себи. Да се то исконско добро, по труду и благодати, покаже постојаним и валидним када зловоља другог промаршира? Ако други не одузме твој мир – није ли то онда прави мир? Ако га је други покрао – о каквом миру се може говорити? Наравно, овде нема пуно места за неке аутосугестије, јер Христос је Тај који предаје Свој мир нама као што га је предао Својим првим ученицима. Опет смо, дакле, пред димензијом уподобљавања (не и глумљења преподобности), јер од тога колико се усличњавамо Христу, примајући дар Духа Светога, зависи колико смо Му постали блиски и по нарави.
Можемо проблем поставити на још већи начин: шта ако од тебе много више зависи? На пример, колико себе одржаваш у неком стадијуму барем “мањегрешности” (јер безгрешних нема) – духовно здравље многих спасаваш? Јер, ако ти падаш – еманираш своје “негативне вибрације” и на оне са којима долазиш у контакт. О унутрашњем растројству да не говоримо. Ако ти стојиш – можда неке нећеш уприличити да се дозову својој благонарави, али неке друге сигурно мотивишеш да не буду статични и малодушни, а најпре зловољни.
Ако чак нема никакве духовне (или барем психолошке промене) – јер ти ниси Месија и благодат није твоје власништво, а не можеш ни неког “лајфкоуч тренера“ да глумиш јер је неприлично – ипак остављаш неки пример. Праведнима на уразумљење када одступе, а неправеднима на срам када зло заволе. Први те се неће постидети када те виде јер ће у теби видети нелицемерно своју наду, а други ће радо да окрену главу јер ћеш их подсећати на очај будући да не виде решење за своје несавршенство. Ето, већ ту се види разлика између оних који иако несавршени ипак не гасе љубав и оних који исто тако несавршени злурадо бирају да угасе љубав.

Теологија нам је поприлично осиромашила пред феноменом „гордост – теологије“. Све што „ваља“ или „не ваља“ облачи се или свлачи „скенирањем другог“ пред овим појмом. Толико наша Црква (као и верници који је чине) потенцира овај конструкт да се од њега Бог некада не види. Као да ништа осим гордости не знамо. Ако смо већ увек горди (јер си горд и када исповедаш смирење и када сопствену гордост демантујеш), онда би било „политички коректно“ и нешто друго (Другог) сведочити осим своје немоћи. На пример, властити живот у Христу са свим својим пресијама и девијацијама. Без, дакле, помпезних идеалистичких промоција о себи.

Чињеница је да је наша Црква доста била и остала подложна аскетским утицајима светих пустињака из чијих извора се изнова напајала. И они су доживотно, од ступања на монашко тло па до своје смрти, бележили и скупљали своја искуства са разноразним корпусима острашћености (читај: унутрашње борбе) а међу којима је гордост увек носила прво и последње место. Наравно, све то носи једну драгоценост и похвалу светима од чијих смерница треба опомињати раздражљиви аспекат сопства, али као да већа бесплодност бива ако гордост постаје неки вид препознатљиве „идеологије“ и „теологије“ таквих гордоносилаца, јер онда ту нема богоносаца који се по Духу Светоме усличњавају и препознавају, већ само ових гордоломаца који своје страсти, нарочито страсти других људи, боље него вољу Божију познају и живе. Као да гордост постаје неки самостални „ентитет“ који или „запоседа“ човека, или постаје паразитом по чијем вирусу се његове присталице најбоље миришу и препознају, као што се слично препознаје побожњачки „сленг“ у међухришћанским проговорима (нпр. „праштајте“, „грешни ја“, итд.).

Дакле, несумњиво је да сви мање – више носимо ову егоцентричну манију која нас обележава овако – онако (притајено или фатално), али као да превиђамо да наша гордост није теологија коју треба живети јер њоме своју палост нећемо превазићи. Концентрација на своје зло није исто што и дар Духа Светога. Похвално је бити свестан својих недостатака, али не можемо дозволити да властити недостаци постану оно „једино потребно“ које се треба сведочити, јер тако Бог постаје периферна стварност. Чињеница је да се многе страсти могу аскетским параметром детектовати и предупредити, али је чињеница више да нам такво потенцирање неће донети благодатни препород, постојаност и сведочење Христа. Уместо доксологије усмереној на „пуним устима“ своје или туђе гордости, можемо за промену у својој фразом истакнутој грешности одати „славу и хвалу“ Богу Који отклања сваки недостатак. Можда тада засијамо неким речима и понашањем које ће и нас пријатно изненадити или пренути из суморног православља. Можда тада нећемо у свима и свему видети охолост и непријатеља већ љубав и праштање. Макар на кратко. А када добра воља заузме престо срца, онда ће и теологија продисати живим водама утехе. Без копирања и цитирања, већ лично и живоватрено…

Многи ће учинити све само да се не сретну са својом душом. Да не остану насамо са собом. Да не чују унутрашњи глас. Да којим случајем брже – боље не изгубе своје маске. Јер се тај глас не чује у гомили где су маске, као по правилу, увек добродошле. Све су приче испричане пред собом. Зато човек избегава себе или своја осећања бежањем у свет сензација. Ако и други подсети на тај глас – ни тај није добродошао. У том гнезду се рађа чувена сујета.

Има људи генијалних. Има људи вредних и радних. Нису сви исти. Али, само зато да не би остали насамо са собом. Осим ако и то мало самоће није опијено плитким хедонизмом. Онај сирови жал над собом да се време другом даје. Јер ту, у самоћи, почиње суд над собом. Неки ће учинити све да ућуткају тај глас. Да се сакрију у маси. Да се сакрију међу обавезама. Али, тај глас неће лако нестати. Осим код неких упорних. Може се маскирати разним изговорима али неће нестати. Ерупција увек чека неочекивану прилику.

Можда од свих судова који постоје на земљи, најбруталнији се показује у оном где човек нема времена за своју душу. Људи се плаше какав хорор може започети своја обрушавања из најпотиснутијих витрина умостварности. Али душа није ужас! Замишља се као чудовиште које изнова мучи човека. Душа је само талац нашег бежања. Она је рањено дете везано страшним чворовима неодговорности. Када душа јауче и рида – има разлог зашто то ради. А човек да би избегао бол – бежи од душе. Међутим, бежи ли мајка од бебе када плаче или жури да је што пре нахрани и смири љубављу?

Вапај душе је вапај за садржајем који недостаје. Неће тај вапај ниједан професионализам или свет inernet – догодовштина отклонити. Као ни свет других страсти и порока. Човек купује време да избегне себе. Парадокс. Да не мисли о себи чак и када мисли да је користан другима, или, када чак и властито мишљење одбацује да оно не би деловало нарцисоидно. Али, управо ту ствара рану и расцеп. Тако покрива себе да се изрази нарцисоидно на другим нивоима свакодневнице. Ако не може да заташка рупу која воду пушта у чамац, онда да се покаже као добар пливач пред другима.

Човек ће учинити све да не сретне своју душу. Наравно, некада и другог човека. Али линије су повезане. Из једног исходи друго. Да не ослушне процесе у себи. Да не испита место бесмисла и кривудања које га тлачи. Човек ће, напротив, уложити атомске снаге да чак пребије и ућутка своју душу. Али, неће је научити и разумети јер ће је покварити страхом. Оставиће дете у себи уплашено и само. А где је страх водиља – слободе нема! Остаје само имитација човека. И још горе светогрђе – имитација љубави…

Ажурирање

Колико смо као човечанство постали предвидљиви готово у свим “тачкама дневног реда” постојања? Као да смо кодиране машине сведене на одређене инстикте. Развили смо “ја-свест” и добили слободу на дар, али понашамо се и без “ја” и без слободе. Односно, као да исте користимо једино у границама (само)демантовања када год се упустимо у неке идолатријске фикције. Или, као проверено искуство када се дотичемо “чињеничног стања” тако да тај сигуран образац не напуштамо лако, јер је емпиријски доказив. Дакле, ослањамо се на “проверена” искуства и усвајамо их постепено или нагло као део властитог бића. 

Наравно, генетски утицај, као и место одрастања са свим националним и културолошким наслеђем, нас донекле условљавају одређеним кодексом васпитања, али као да не долазимо до узвишенијих координата о већем смислу постојања. Просвета, као и други сегменти које се разливају у нама (медији, кинематографија, студије, итд.) усађују у нас клице знања или полузнања која нам готово нису ни потребна. Зашто? Ради лакше контроле. Тако се губи критички став о било чему. И то је једна страна медаље. Друга страна медаље је пренаглашена критичност о било чему (пред најездом информисаности о свему) без јасне свести шта је то што треба да се апсорбује, шта да се прочисти, а шта одбаци. На пример, има доста начитаних, али је велики знак питања како интерпретирају оно што су прочитали. Јер ту већ лежи прво подривање на своју штету. Брзина усвајања података се показује већим приматом самоостварења, без жеље да се стави нагласак на асимилацији, јер је ово друго оно што “успорава” биће. За то време, на маргини разума (или периферији свести), испашта сам човек и његова душа. Зато што профиле градимо на постојећим системима самоодржања (негде и самоодбране властите утопије) чак и када “боља верзија” нас (савест, подсвест, итд.) жели да нас усмери на више и боље. Тада подижемо преграде. Није нам пало на ум, да управо та “успореност” жели нешто друго да нам каже и да пређени садржаји, као и они никад стечени, желе да нас усмере на нешто ново.

Али, осим предвидљивих инстиката, монолога, дијалога, жеља, и других водостаја свести, мало нас жели да зађе “иза” мишљења. Иза првог инстикта у себи при додиру са светом другачијег. Пре овог “пре”. Пре нагонског и афективног. Јер, треба застати. Не треба брисати прву асоцијацију, али је треба преиспитати. Можда нас управо прва асоцијација о “чему” или о “коме” открива какви заиста јесмо када смо насамо са властитом универзалношћу. И шта ако нас управо први нагон о “чему” или о “коме” вара, јер може бити шаблон који слепо пратимо као програм у себи који, можда негде и злурадо, учитавамо изнова у себи. Како другачије тестирати границе (не)погрешивости свог ума и своје (не)слободе. Али, преиспитати без страха у каквом мотиву награде или казне. Него, јер желимо да се упознамо са властитом контемплацијом. Са сакривеним собом. Не нужно са оним собом од којег бежимо (има и тога) него са оним собом којег смо од себе сакрили (негде намерно, негде ненамерно). Међутим, треба доћи до језгра “пре” жеље где је слобода положена на средини лавиринта, или где је то језгро сам излаз из лавиринта свега што нас је дотад ограничавало чак и у име изградње. Језгро. Јер свако од нас има језгро за које је највише везан. Оно што нас системски кодира (одређује) какви смо изнутра на нивоу идентитета. Заћи “иза” мишљења, дакле, значи искорачити иза постављених граница свега што знамо и јесмо. Чак и када нас властита природа унапред детерминише “предвидљивим сценаријом” свакодневног поступања. То значи да не морамо на “прву лопту” да се владамо на основу постојећег кода манира, васпитања, наученога, нагонског, дословно свега. Чак и вере.

Осим пронађене свести о самосвести (под условом да смо и до тога дошли, а где је тек питање Бога), да ли смо дошли до питања: има ли још нешто више и нешто даље? А ако смо макар промил сопства довели пред руб арене властитог истраживања, онда се Бог као оно што призива биће у нови ниво постојања мора отворити као “баг”-дилема, као криза “система” неминовно. Требају нам “ажурирања” на нови ниво постојања где постојећи модели “добра и зла” неће бити тек пуки стереотипи, алгоритмови, или шаблон по којем се ушушкано владамо. То је тај чувени “скок у непознато”. Требамо, осим досадашњих лажних промо-перформанси које смо стекли, да дођемо до тачке кризе да смо заиста свесни парадоксалног вируса: своје свенебитности и свебитности. Али и до позања да то није све. Морамо се испразнити од свих наслага од искуства и сећања да бисмо у огољености дошли до оне првостворене клице у нама која још парадоксалније – није од овога света. Дакле, није реч о неком повратку на старо где смо тобоже били као “табуласа раса” него на преображају свега што смо до сада са трудом градили управо да не бисмо створили “петљу” која нас поставља у лажну сигурност.

Отварају се и друга питања. Шта носи будућност? Вештачка интелигенција? Да ли ћемо једном престати да се дивимо људима, сунцу, порама на кожи, природи, љубави, Богу? Да ли смо већ сада у тој нимало наивној опасности ако је самодовољност главни модус по којем се владамо (онај горак укус када увидимо тежину нечијег задовољства у сопственој непоправљивости). Да ли пут самосвести искључиво мора само водити у (само)уништење? Јер, Адам је могао познати добро и зло без зла у себи, али је изабрао зло у себи као мерило познања. Нама је дато више. Познајемо Бога не само по речи, већ и по сили деловања. Јер, имајући Га у себи имамо познање које надмашује познање Адамово. Адам је Бога познавао “споља”. Ми Га упознајемо “изнутра” (ево опет поглавља о насушности светог Причешћа!). Са Богом у себи можемо против зла у себи. Јер Он расветљава и раслојава тамно и сложено у јединство целовитости коју ни смрт неће укинути. Наша непоновљивост тек у димензији победе над смрћу добија своје покриће. Изван ове васкршње перспективе свачија непоновљивост може бити само егоцентричног карактера које врхуни у сировости аутоереточности.

Бог је глас у нама који нас изнова Себи дозива сталним “ажурирањем” и Духом Који “ресетује” старо у ново, а блокирано у излаз на долину слободе. Слободе која не долази из научене зоне, већ из нествореног пејзажа чија вечитост не трпи осцилације. Изван искуства Бога и Његове благодати, сви смо наводно слободни, пуни својих проклетих права, али не увиђамо главну подвалу: да је неко и та “права”, по којима се инертно владамо, поставио као највеће постулате и вредности дубоко у нама угравиране да и не увиђамо управо одсуство слободе. Јер се боримо само за оне норме које је неко поставио у одређеном веку и месту као апсолутне. Дода ли се на ту слику саможивост у тоталности апсурда – ето пакла у тоталности постојећег “програма” у нервима. А слободе остаје таман толико колико може да стане и у једног робота. Само оно што је “апдејтовано” благодатним упливом у наш систем постојања, само то је очишћено и спасено. Без тога, долазимо до блокаде и вируса. И постајемо још један примерак на отпаду човечанства. Али, Бог има силу и власт да нас рециклира и учини поново живим. И да усади у нас нове програме који неће оспорити нашу слободу, него нас револуционарно довести у познање којег нисмо ни свесни да смо му се наругали: да смо живи!!! И да можемо бити слободни са Њим у Тајни љубави коју ни смрт не може ускратити.

battle-angel-alita-full-228338

 

Као по неком уштогљеном правилу, деца су се увек узимала једнодимензионално када се вршио аналитички увид од стране стручњака, без узимања у обзир њихових личних светова (читај: слободе) чак и када се вршила сама анализа услова и века у којима млади живе. Као и код других расуђивања, проблем генерализације се показао као незахвалном методологијом критике. Ипак, неке прве црте (да не кажемо “опште”) могуће је препознати на лицу многих (не и свих!), чак и независно у којој држави живе. Почећемо са малом децом предшколског узраста преко школског а наставити са адолесцентима и студентским “растом”. О заменама вредности на крају. Битно је нагласити у овој скромној систематизацији да се не држимо фиксиране позиције; да је ово само покушај сагледавања “општих” али не и “свих” перипетија младости; да све већа либералност прилива нових закона више доводи до легализације зла у младима неголи што им открива место смисла и одговорности; и да је слобода неухватљива у овој проблематици обзиром да и најсуровији профил човека може да покаже покајничко растварање у Чаши Милости Господње.

Мала деца. Деца су оно што направимо од њих. Ако се држимо неких студија, главне карактеристике и потенцијале стичу већ између 3. и 6. године живота (В. Јеротић примећује да се та линија помера наниже, што се нпр. догодило и са пубертетом – са нпр. 7. и 8. разреда спала је на грану 4. разреда основне школе). Технолошки уређаји чине већи део њихове стварности, тако да долазимо до увида да неки родитељи у парку не дозвољавају игре које би испрљале одећу њихове деце, а резултат тога је модни комплекс и саботажа креативности. Имамо неке примере да родитељи имајући увид шта је на менију у вртићу, хране децу кући, или им чак доносе своју храну од куће, како би сачували своју децу од “лоше хране” која им се сервира у вртићу. Ако није посреди неки медицински проблем који из превентивних разлога тражи посебан режим исхране, онда је размаженост дефинитивно у првом кадру. Деца развијају пробирљивост као акт незахвалности од малих ногу. Родитељи у жељи да приуште деци оно што они нису имали, заборављају да је љубав и здрав разум према деци у првом кадру. Већ у предшколском узрасту се развијају први комплекси чији је родитељ богатији, тако да је било примера да једно дете долази кући уплакано што се неке другарице нису хтеле играти са њом јер нису из истог сталежа. Било је ситуација да један родитељ указује другом да мора својој деци приуштити бољи телефон да му се дете не би осећало “издвојеним” од друге деце. Деца морају да науче да нешто не могу да имају. Неће то бити убиство љубави. Неки родитељи у том комплексу дозвољавају својој деци апсолутно све а тако се губи критеријум распознаје добра и зла. Дакле, ово је показатељ свести у периоду пре поласка детета у основну школу, са којим предиспозицијама (како стеченим, тако и генетским) долази да настави свој развој. Наравно, деца нису зла, али се уче безобразлуку који касније може да постане главни окидач. Проблем се мора лечити на време да не дође до инфекције. А родитељи су некада толико захтевни од институција да преузму њихову улогу да управо на тај начин беже од своје одговорности, док истовремено у заштитничкој наелектрисаности (читај: посесивности) нису ни свесни да на тај начин не дозвољавају здравији развој социјализације њихове деце са другом децом.

Школа. Велика промена. Од 7. до 18. године живота појављује се мноштво фаза. Али, ни то није мерило у какве се људе могу изнедрити са 30., 40., и више година. Правила нема, нити је оцена икада била мерило личности. Овде су учитељи, наставници и професори једнако одговорни колико сами ђаци. У њих утискују не само знања (која се касније показују углавном непотребна – обавезно видети дело од С. Бојанина “Тајна школе”) већ и неки образац и кодекс понашања. Колико се деци дозвољава – тако се и понашају. Довољно је да се полуга дисциплине изгуби на један дан (или трен!) па да направи хаос за читаву годину (а негде и целу генерацију). Млађи узраст почиње веома брзо са лажима и свађама које су преузели као моделе у предшколском узрасту. Страх од критике друштва (“осталих у одељењу”) може развити разне комплексе и довести до формирања девијантног темперамента који обезвређује све што дише само зато што је то “модерно” или препознатљив “стил” понашања усвојен, макар инертно, од других. Једно дете првог разреда основне школе није прихватило критику учитеља, те је због својих “атомских права” направило проблем учитељу слагавши да га је учитељ ударио. На разговору са психолошко-педагошком службом се показало да га је учитељ само помазио. Старији узрасти пљују по бравама учионица да би се светили својим ауторитетима, или се ругају наставницима усред часа јер “знају своја права”. Дакле, позивају се на права само када треба да верификују свој вандализам. А најгоре од свега је што у кућном амбиенту добијају подршку за такво понашање, јер ако и постоје неке санкције показују се као трагикомичне. Има и другачијих примера где ни систем једне школе није без недостатка. Ако нпр. једно дете има већи ниво заштите или “гледање кроз прсте” од саме школе у случају да неки “тата-криминалац” врши пресију на кредибилитет школе. Немали је број ОШ и СШ где је владање запуштено, али где и професори праве идиоте од деце, јер не желе замерање да би имали сигуран посао и довољан фонд часова. Тако се у страху за губитак посла дозвољава свака девијација док они најбитнији међупростори постају сасвим небитни чак и за саме институције: криза идентитета, проблем насиља или здравља у породици, конфликти са нагонима, итд.

Студенти. Оно што се до сада таложило, сада само показује своје ескалације у видљивим последицама. Наравно, нису сви студенти у овом узрасту. Неки су већ родитељи, неки раде, неки комбинују и учење и посао. А неки су се толико размазили у гнезду својих родитеља да би вишегодишњим изговором студирања могли неометано да продуже ужитак лењости и да горе него у предшколским узрасту – никада не преузму одговорност за своје поступке. Други им је крив за све што не ваља у њима самима. Зато се неки никада не ожене или не удају, или, траже брзу зараду да би могли парадоксално још мало да буду – мала деца. Ако питање смисла постојања није ударило раније – сада се отвара у највећем таласу готово до очајања. А од себе се крије питање сврхе као и мирис смрти. Провера свих стечених односа (као и оних изгубљених) и искустава избија на прву линију фронта. Има таквих примера да неки тек у овом узрасту почињу са порочним животом којег су се дотад чували а чији узрок заправо почива у пасивности и равнодушности света и окружења у којем живе. Можда би негде неки од њих пројавили добру вољу и таленат када би нашли довољно подршке, а негде има ситуација да и када су максимално подржани пројављују се као незахвални и бестидни.

Резиме: Немогуће је, дакле, ићи логиком које су све директне и индиректне нијансе условљавале развој или стагнацију једног идентитета. Нарачито ако се узме у обзир да човек није довршена категорија и да никада није умировљена стварност. Ударно је да је стуб породице најпресуднији, али опет никада по цену слободе. На пример, један момак је потицао из богате а други из сиромашне породице, али обојица су дрогу сами пожелели. Није, дакле, изобиље ни немаштина главни критеријум шта ће некога упропастити или парадоксално изнедрити у човека од врлине. Имамо и успешне младе људе, негде и каријеристе, али који у одсуству чак и фаталних порока показују само неосетљивост за живот и биће другог. Човек се учи док је жив, као што ће се уподобљавати у све векове. Чињеница је да има разлике између оних који су васпитавани Христом и оних који нису. Овај образац се тотално занемарује и не узима сувише за озбиљно. Наравно, нема правила, нити је мерило “бољег васпитања” тамо где је нпр. веронаука примат, јер самовоља може на оба фронта вриштати. Дошли смо до позиције да можемо и школама и родитељима рећи: “Свему сте нас учили осим како да будемо људи!” Зато данас нема људи који су довољно зрели да могу да верују у своју светост, јер су душу удаљили од себе још када су били деца.

Треба подвући: Не може дете боље од својих родитеља знати шта је добро а шта зло. Многи родитељи непотребно оптерећују своју савест уместо да је развију код детета. Наравно, то је процес. Дете неку критику може да идентификује као зло, али ако родитељ зна да је то за добро детета онда то није проблем родитеља. Већина родитеља греши у томе што покушава да буде пријатељ својој деци. Прво родитељ треба да буде ауторитет па тек онда пријатељ. У супротном, сами родитељи ће постати послушна деци за највећу глупост а деца ће се понашати као родитељи неспособна за ту улогу.

Дошло је до замене вредности. Зато и има толико пуно деце која су одрасла саможива и неспособна да одрекну своју вољу ради свог и општег добра. Њима све смета, свему противурече, у свему се расправљају – а памети немају. То није одузимање већ васпитање слободе да се опредељује само за добро. Деца још не знају шта је љубав. Она љубав препознају као реализацију сваке своје помисли и жеље. То је погрешно јер се тако развија егоизам. Њихова послушност би требала да буде дар љубави својим родитељима. Уместо тога, игром обрлаћене сентименталности, родитељи постају послушни деци у страху само да она не постану хистерична а све под псеудо-мотивом да се они тобоже не покажу као никакви родитељи. Такав је свет мале али и велике деце. Погрешна је педагогија која у исти кош ставља грдњу родитељску и насиље у породици. Укор родитељски, колико год био тежак по самог родитеља, увек је базиран на љубави, док насиље подразумева аутоматску негацију љубави као такве, подразумева мржњу која тражи отелотворење свог презира над недмоћним бићем јер само оно као такво не пружа отпор.

Нажалост, многа деца не трпе сугестије. О којем год нивоу узраста говорили. Мисле да су достигла врхунац разума шта је за њих добро а шта не. Често то има негативне последице и по децу и по родитеље. Страшан је инат деце која злоупотребљавају своје родитеље разним делима и псовкама. Још страшније је да многи родитељи немају ауторитет и да сами не знају да разликују добро од злога. И када све ово сагледамо вишесмерним интезитетом, видећемо колико сложених узрока и последица осцилирају у таквим интеракцијама и да је лако доћи до експлозије ако пресечемо погрешну жицу. Оно што треба највише да брине, поред свега, је одсуство жеље да се усмере своје породице према Богу и Цркви. Јер ако нема доброг темеља, како ће се здање одржати?…


Видети још:

Црква и проблем насиља међу младима