Category: Мисли


Стража

Мало ко има жељу да увиди твој рад на себи. Ретко кога то занима. Атомски напори да нађеш свој лик. Да спознаш још неког новог себе којег јучерашњи ти није упознао. Потребно је пуно светла за такав подвиг. Напрезање у мраку је својствено само јаким људима. Тињају у тами тражећи се. Људе занима твоја нељудска страна. Када си мрзак сам себи. Када продемонизујеш оно мало исконске лепоте. Да би могли још више да те се постиде, згаде. Морају тако. Заклели су се одважно својим маскама. Својим фарсама. А реално – ниси им битан уопште. Зато се и занимају. Мотре. Вребају. Као Христу мере ти сваку реч. Показују се као чувари твог мира, као обезбеђење. А није им стало. Која пародија! Чекају да се саплетеш, паднеш, да пожуре докрајчити старо. Као лешинари који не умеју да лете. Кљуцају у потаји. Не занима их колико си година уложио да подигнеш себе. Занима их само један трен када ћеш погрешити као да тако чиниш одувек. Треба похвалити такву стражу. Дивно је попут кербера који чува пакао…

Advertisements

„Буди подвижник, али немој на мени!“

непознати аутор

 

 

Већ дуго ме тишти једна невоља. Проблем о којем радије ћутим. Волим да болујем у осами да не бих оптерећивао другог. Лични проблем. Егзистенцијална невоља. Криза бића? Не знам. Малодушност, неверје – никако. Морам да кренем из почетка…

Када сам био млад, волео сам да читам аскетске радове. Приступао сам листовима као чаробним световима који треба да ме одведу у неку зачарану догодовштину. Светоотачка теологија, догматика, итд., је дошла касније. Нема потребе да именујем на којим теолозима сам се највише наслађивао сазнањима. То је посебна прича за коју ћемо се померити неки други пут. Па ипак, понирање у аскетске оце, старце, монашко и пустињачко штиво, колико год пленило неким сазнањима, и мотивацијама да улог живота подигнем на већи ниво, поприлично је болно и негативно обележило мој идентитет. Неумесно је прећутати колико је ту кварова у систему било. Ето, могуће је претерати до верског фанатизма према себи најпре. Нисам дражио друге, али јесам мучио себе. Можда би се нека цинична парола могла исклесати у стилу: „Правило изнад Истине!“. Можда је меланхолија долазила и из таквих ризница. Нисам никада размишљао о томе. Пред амбисима разних умотворина и правилника о „ручној изради“ властитог уподобљавања, често ми се чинило, погрешно наравно, да ни поље Цркве није толико битно за некога ко се декларише као хришћанин. То препознавање важности црквеног учествовања ће доћи мало касније, али опет, ни тада толико по свом личном препознавању, колико по утицајима других значајних теолога који су за живота марљиво радили на одбрани улоге народа на пољу еклисиологије. Финално препознавање је дошло много касније, вероватно неочекивано и по мене, као последица директног васпитавања даром Божије љубави. У сваком случају, сви ови примери се не смеју никако занемарити. Макар у циљу да још неко не крене том странпутицом тражећи посебне духовне доживљаје условљене једино прекомерним напрезањем воље и тела у морбидности свог аскетског аранжмана.

На почетку аскетског понашања, за које ни данас не знам да ли је просто била нека свесно-несвесна имитација или знак личног и својевољног подражавања, било је много сломова. Било је изузетно тешко калемити се на природу и поредак које се противе законима твоје природе и твојих поредака. Као да си се трудио да живиш нешто што ниси не само достигао, него ниси ни започео да живиш. Неприродно. Шизофрено. Нарочито ако си био негде лимитиран јавним послом тако да је додир са људима био неминован. Сва та многонаписана поглавља о ћутању, тиховању, неосуђивању, смирењу, искушењу, очишћењу, одрицању, страстима, помислима, о пренаглашеним гресима, уздржању, демонима, сузама, о начинима и степеновањима благодати и знања, гордости, о чудима као мерилу аскетског темперамента, чак увређености Божијој, итд., – морало је унети дисбаланс у начин самог постојања. Оптерећење је било загарантовано. Јер за нека зла бих много мање знао да ми неко није скренуо пажњу на то да она уопште постоје. Иронија је да сам тек у зони осветљења посредством светих подвижника набасао на своју зону сумрака, али то раслојавање светлости није било у циљу да се укине моја тама, него да се буквално паралишем за сваки даљи покрет – било ка добру, било ка злу. Није ту било неких посебних подвига. Једноставно сам покушавао да живим „по вољи Божијој“ онако како је монашка литература саветовала. И било је страшно. Језиво. Отуђен и од себе самог. Било је немогуће срести другог без неког торнада по своје „специјално осећање духовности“. А о количини кривице ако се не држим сваке цртице закона у записаним томовима – боље да не говорим, јер безнађе и пакао су бољи пријатељи од осећања кривице. И само Бог зна колико ли сам чудан био другима у то давно време, мада се тешим комедијом неке наде да сам у океану толиких глупости можда у својој несвесној јуродивости, тврдоглаво истрајавши, барем неке опасно довео под знак питања где је њихова душа у целој причи. Ко ће га знати? Био сам изузетно млад а то свакако не може бити оправдање.

После много година срљања, а чини ми се да је од тада прошло непуне две деценије, Бог вероватно видевши моју пропаст, а знајући добро да „ниједан духовник нема времена за мене“, директно је посредовао, нашавши за мој статус луку спасења кроз разна страдања на другим темељима свакодневнице  – далеко од какве назови православности. Нашао сам свој мир. Своју мирну луку. Свој баланс и синхро. Више није било комплекса о некој духовној мегаломанији и да ли ћу да испуним своја, Божија, аскетска, или већ чија очекивања из посредног или непосредног окружења. Хвала Богу за то у све дане мог живота! Одгонетка је била крајње једноставна. Бар за моје искуство. Престао сам да читам аскетику, да цитирам теологију, да се размећем са егзегетским радовима и читавим корпусима догматике. Све сам напустио. Изнутра. Једним потезом. Молитва је дошла сама у такав испражњен стан. Познање вредности Литургије исто тако. На крају сам само пожелео да Бог у мени пише, говори и живи како Он сматра да треба. Чак и ако поново погрешим. Без усиљености. Без извештачености. Без типикарења, правила и захтевне побожности. Надасве, без аскетске бомбастичности и помпе да се одређена техника преточи у своје искуство по сваку цену. Само сам хтео љубав, веру и наду по модусу да тражим најпре Царство а да ће се све остало само придодати.

Након много година, дошавши са Литургије свеже напојен Духом и свеже нахрањен Христом, изненадио сам самог себе узевши аскетске радове поново у своје руке. Заиста сам имао добру вољу да прочитам нешто ново, да се негде евентуално надоградим или преиспитам у пропуштеном након толико паузираног времена. И шок! Опет иста реакција! Иста мета, исто одстојање. Позлило ми је! Позлило ми је само од ишчитавања читавих томова и студија неких стараца о томе да ли Исусову молитву треба изговарати са једним чвором или више чворова; да ли треба лежати или седети док се молиш; да ли је савест мртва и кроз које све начине можеш и требаш да је учиниш чистом правећи на тај начин синонимну стварност са благодаћу Духа као да је чиста савест исто што и светост; итд. Позлило ми је… То више није мој свет. То није свет којим живим. То није свет који ми може показати како да задобијем Духа и заволим Христа. Напротив, у том свету билионских монашких техника, нашао сам све осим самога Христа. Нашао сам технику ради технике. А у свим тим техникама нигде нисам нашао да се иједна ослања на самога Христа. Нигде Христа који једе и пије са блудницима и другим грешницима. Нигде Христа који те љуби независно од тога да ли си црквен или нецрквен, да ли си крштен или некрштен, да ли се молиш или не молиш, да ли се причешћујеш или не, да ли се, коначно, подвизаваш или не подвизаваш. Нигде! Све сами техничке „апликације“ за репрограмирање свести, све сами методолошки погроми за насилно калемљење душе! Нигде Христа Којег Јеванђеље открива. Нигде Христа међу народом. Нашао сам само Христа који једе и пије са законицима. Христа који условљава. Христа који не дозвољава додир нечистима. Христа који брани Христа од обичних и фаличних људи. А то није мој Бог! Мој Бог је дао свој живот за живот света и за сваког грешника у том свету! Свет аскетике ми је понудио неког деструктивног и пробирљивог Бога. Бога који Себи бира друштво. Бога који се лако љути и плане на сваку ситницу ако га увредим непоштовањем прописа и форми. Али, то није мој Бог! Нисам таквог Бога упознао у Цркви. Црква ми није дала очи да пронађем таквог Бога. Учинила ме је слепим. Слепим да само Његову љубав видим. Да у Њему само пријатеља препознам.

Да се разумемо, није нека лична одбојност посреди, као ствар сујете или огорчености што неке духовне висине нисам достигао (и хвала Богу што нисам, радије бих да ми се простота вере и незнање срца врати са свим могућим и немогућим празнинама и ранама душе спрам пуноће идеала коју заговарају „безгрешни“), итд., него заиста не могу да се поистоветим са приказом Христа којег дотични, махом монашки, естаблишмент сведочи до невероватних и крајње непотребних сложености које врхуне у једном скученом и крајње једносмерном углу самозагарантоване побожности. Ту видим зло. У самозагарантованој побожности, односно, побожности која се показује меродавном једино кроз аскетску тензију. Сав тај аскетски притисак видим само као болан и често отрован сувишак који није потребан ничијој побожности. Па, погледајмо крајњу типолошку једноставност свих људи који су ишли око Христа. Испитајмо Јеванђеља! Нико ту није боловао од аскетских предуслова! У данашњем светлу, нико се ту није одређивао према спољашњим параметрима побожности која се данас углавном исцрпљују у поштовању полупаганских обичаја науштрб хришћанске вере. Погледајмо само једноставност мале деце која не болују од комплекса да ли ће у Цркви стати поред свештеника када време није или прекршити пост или каква друга правила згњечених пресијом аскетског бонтона у којем нема места за различитост другог. Све је то крајње непотребно. Безодносно. Безлично. Круто. Ван животних сокова и вишедимензионалности саме вере као дара Духа Светога. Зар нисмо довољно уморни од глуме своје преподобности? Или је боље ићи тежом линијом аскетизма тако да ти нико није потребан? Али, зар нема нечег мрачног у таквом аскетизму? Не говорим, дакле, о укидању труда и одговорности, него говорим о уклањању онога што отежава да се човек у својој одговорности изрази много једноставније. Да нам се не догоди оно што је Христос највише изобличавао опомињући тадашњу елиту, а ја чврсто верујем да ме Бог неће осудити јер уносим нову реч и контекст у Свето Писмо, па ћу само парафразирати али уз навођење оригинала у чему хоћу да поентирам:

Добро укидате заповест Божју да свој аскетизам сачувате.“ (Мк. 7, 8-9)

 

 

ps.  Подвучени појам свако може да замени неким другим уметком у којем највише лоцира одређени проблем који га жуља…

 

Све више однос са Богом видим као брак. У почетку имаш полетност налик заљубљенима. Само о Њему мислиш и постајеш свестан да и Он мисли на тебе исто тако. Опет, налик заљубљенима који на растанку само мисле о томе када ће до новог састанка опет да дође. Тако је свакоме човеку када окуси прву благодат. Касније, када време дође до изражаја, наступа жртва и напор. На обе стране. Дрмање. Борба за однос или развод. Да не кажем ону опогањену фразу „искушење“. Баш као у браку. Цео живот кроз крв и зној боримо се да одржимо или увећамо постојећу љубав. Некад се не успе. Некад се љубав угаси. Дочека кризе. Неке кризе један однос успе да превазиђе, неке друге некада не. Свети подвижници су више пута говорили о богоостављености, али она није никада значила прекид дотока љубави Божије већ пре привремено укидање присуства да би се две стране још више ужелеле једна друге.  Бар тако моја маленкост то види, не значи да сам објективан, нити у праву.

Сва ова поређења могу се применити, у смислу метафоричне компарације, богоцентрично. Рецимо, фамозне афере се такође могу сагледати као пала могућност да Богу окренеш леђа. Да глумиш да Га не познајеш. А упознали сте се. Имали однос. Дружили неко време. А онда опет, игноришеш мисао да је Он ту, јер би ти мислима и срцем да си радије на неком другом месту са неким другим. Можда је ово антропоморфна представа, којима обилује скоро читава старозаветна историја, али не умањује посматрање проблематике. Уосталом, не критикује ли Христос у „мањебрачном“ виду да ће се постидети оних који се њега постиде? Али, љубав чини да се осврнеш за вољеним. Да идеш даље.  Тако настаје кајање. Извињење. Можда бисмо после толико векова могли покајање да преведемо као овај појам – као извињење, добија другачији колорит и мању тензију са обзиром да „метаноје“ као трајне промене начина постојања једноставно нема једном неповратно. Исто је и са дефиницијом греха која је појмовно дотужила својим кривичним застрашивањем.  Бог је, дакле, рука ослонца. Пријатељ. Ако Бог није пријатељ, коме треба такав Бог?

Не вреди. Борба за однос подразумева напор. У аутентичној љубави нема сујетне борбе за доминацију. Напори аскетике се само у том кључу могу разумети – као борба за однос. Све остало је снага воље која не мора имати било какву богосличност или чак љубећу утемељеност (нпр. неки брачни односи имају огроман вишедеценијски „стаж“, али је однос пресушио још у „цвету младости“ а да се такав лаж-однос спољашње одрживости само формално – очувао као „успешан“). Ако такву паралелу пребацимо на поље еклисиологије, видећемо да се неки лаици и свештеници узалуд позивају на „духовно стажирање“ ако су изнутра пресушили у свом личном односу према Богу. Ту рутинско богослужење не помаже пуно. Шта вреди да жена спрема мужу ручак ако га она не воли? Шта, дакле, вреди Богу било какав вид служења ако га онај који Му служи не воли? Мени ни туђе „добар дан!“ не значи пуно ако је неискрено или безлично. Овде, дакле, видимо у најбољу руку – сарказам формалистичког сентимента.

Ипак, борба за однос није лака. Мучна је штавише. Тескобна. Пуна натезања. Грчења. Сукоба две воље, јер су управо – две воље у питању.  У име љубави или науштрб љубави. Можда и ту треба тражити назнаку аскетског барута. Предност брачност перципирања Бога је баш као и у браку некад тескобно, али има и своје дражи. Није све депримирајуће. Живиш за дивне моменте у којима заборављаш на пређену километражу тешких рвања. Тескобно? У смислу да у једном односу постанеш толико демаскиран да од такве потпуне огољености просто немаш где да се сакријеш. Други те види какав заиста јеси, и можеш бити самом себи неподношљив а камоли не другоме. Драж? Па погледајмо само вођење љубави или осећање мисли другог као у каквом пророчком набоју (а нешто не видех да се некад два пророка међу собом завадише). На шта мислим када кажем вођење љубави? На дословност. Бог води љубав са својим човечанством на Литургији у Духу Светоме. Другачије се и једноставније опит сједињења са њим и фамозна мистична искуства о екстатичким иступљењима не могу дефинисати. Бог је Љубавник. Да ли је то икоме пало на ум? А ми смо његови љубавници (овај појам користим искључиво увек да укажем на две стране које се заиста воле а не на неку еротску масажу склоних превари и већ каквим асоцијацијама).

Као и у браку, постоје свађе са Богом. Свађе се не морају увек посматрати фаталистички. Могу бити конструктивне ако им је подметач љубав као брижност за другог да се где не повреди. Па ако један родитељ толико брине за своје дете да се где не повреди, зар ће Божија љубав бити мања када човек пада у неки грех? Деструктивне свађе не треба пуно прецизирати. Мало коме нису непознате. Присутне су ако се олако одустаје од другог, а што, наравно, није и Божији угао гледања, јер Бог, за разлику од брачних односа, НИКАДА не одустаје од човека, нити умањује љубав према њему шта год да уради. Можда је управо ово радикална тачка пресека између нашег стриктно људског и Божијег темперамента. Дакле, свађе са Богом нису аутоматски бласфемичног карактера. Сетимо се само пророка Јоне који се у завршници своје мисије кочопери као мало дете. Касније видимо и апостола Петра који стално нешто приговара Христу да треба другачије да уради. Све је то људско. Све је то ипак крајње разумљиво за позицију човека – да не може да буде савршено. Свађе са Богом настају као последица искреног односа са Богом пред којим стојиш демаскиран (можда би се овде могло умозаичити поглавље о властитом смирењу о којем су аскетски и свети оци толико писали да је данас тај појам изгубио на значају, што ће рећи да би и ту могли редефинисати појам кроз неки нови превод као свест о властитој небитности, одсуству мегаломаније на пример).

Дакле, није лако бити хришћанином, као што није лако ни бити у браку. Трења ће увек бити, али не смеју постати параван да се жртвује један однос једном трајно. Ако те Бог прихвата са твојим недостацима, не тражећи безгрешност од тебе, ти си у неком виду добровољне обавезе да се оканеш своје пале инертности (да не кажем „безакоња“, јер се и тај појам префорсирао до сваке усиљености), да их макар умањиш ако већ не можеш да их истребиш, према мери савршенства на које те је Бог позвао. Надасве, да не будеш превише захтеван од других и да сваког видиш према мери стваралачке љубави која у свему види само добро. Јер, ни ти ниси савршен. Твоја шибица, на степеницама усхођења, ако уопште напредује, можда неће одједном обасјати сама од себе целу планету, али постепено може послужити као пламен од које се многе угашене душе могу припитомљено запалити или оријентисати. На крају крајева, ако просијаш таман толико за узак круг људи око себе – зар је то мало?

Па опет, када компресујемо целу слику на ниво резимеа, остаје да сагледамо да имамо једног дивног Бога који је у браку са нама. Не заборавимо да се Црква у Писму назива Невестом а Он Жеником, а Цркве без нас, без народа, нема. И Он као да се одувек мучи са нама, али не пристаје на развод. Сетимо се само тврдоглавих Израиљаца које критикује старозаветни Бог. Сетимо се само касније Христових још оштријих критика: „О, роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети?“ – па опет не одустаје ни од једног човека. А где смо тек ми? Данас, сада и овде?…

 

 

 

Критика критизера

Доста година сам уложио пишући о ономе шта треба и шта не треба Цркви, односно, оно што би могло послужити као одређена визија у недостајућој мисији Цркве, а не као неки вид јеретичког послужења или намета са моје стране тако драгој онима који би Цркву да промене према свом обличју а да себе не измене ни за нанометар од саме Цркве. Гледао сам да увек понудим нека обична размишљања. Људска, „кафанска“, боемска ако је могуће, никако академског калибра. Никако злоћудну истрајност да се по сваку цену, путем теологије или уметничког набоја, нешто по сваку цену оспори или некоме пресуди. Критику никада нисам штедео. Али, никада критика са моје стране ту није била ради критике саме, или у циљу да се осрамоти нечија позиција, или пак охрабри додатно нечије разочарење Црквом. На време сам научио да критика одређених неповољних фактора и људи, не значи нужно дистанцирање од тих истих људи који својом службом за мене и даље иконизују стварност којој служе.

Сада сам уморан. Тражим да понудим нешто ведрије. Смучила су ми се очекивања. Не доносе плода. Видим могућност исконског бољитка ако ја лично покушам да понудим, односно да живим, оно што сматрам да недостаје. Унети негде властити печат. Не увек готово решење другог. Можда бих још негде упорно лајао да сада не затичем лавеж на све стране. Данас би сви да критикују. Било шта, било ког. Само нека се прича о некоме или нечему. Учмалост и песимизам под сатисфакцијом како себе учинити непокретним, односно, одговорним за свој живот изговором да је други, по могућству на већем положају, обавезно крив. Данас сви нешто очекују. Одједном имамо на милионе „искусних критичара“ о свему и свачему, не само „за“ или „против“ Цркве, јер су ту и други изазови свакодневнице, а најчешће о никоме и ничему. Све у зависности од тога како се коме која оптужба дигне према мери расположења у одређеном тренутку.

Такви су ми постали многи „теологчићи“. Неостварени у неким доменима које су себи максималистички зацртали. Због чега њихове критике полазе из сасвим друге мотивације, не у циљу да понуде неко боље решење за добробит Цркве и њених верника, него јер су дубоко фрустрирани и рањени као неостварена бића. Остаје им да подбуњују народ. А народ као народ, увек луд и збуњен. Сви овакви, и њима слични „верујући“, уводе једно нездраво уопштавање неспособно за нијансе. На такве јефтине генерализације се потпаљују и ложе тобоже „либерални“ који не смеју под кутлачом своје матичне Цркве где служе да писну (овде убрајам и неке свештенике устрашене за свој положај а не само овакве „народне посланике“ који немајући положај немају ни од кога да се плаше за изречено); а са друге стране, „пишчине“ разноразних критика не размишљају ни за 1% да ли својим редовима негде нарушавају углед Цркве или уводе некога у саблазан. Јесте да клир и народ кумују разним обичајима шупље „теологике“ (а често ни „т“ од телологије а много чешће велико „П“ од паганштине), али није истина да не може бити позитивног одбљеска у целој, не увек директно са вером повезаној, причи.

Али, не! „Пишчине“ и „критичари“ (односно, аутентични критизери) резигнирани што се нису остварили на неком већем нивоу где би показали свој исконски афинитет (под условом ако је исти уопште присутан), или искомплексирани што нису сами више признати од стране тог света у којем желе своје гладијаторско доказивање, онда користе своју мајку Цркву како би јој се наругали (цепањем одеће са ње која јој не припада) не би ли своме мастилу дигли цену, јер, авај, они су стопроцентно стручни да раздвоје „кукољ од пшенице“. Идиоти! Јадници! Али, за мене, ако постоје неки већи паћеници од ових лаж-страдалних за веру и истину, онда су то они који таквима дају абнормално „Амин!“ и одобравање као да од тих назови „теологумена“ зависи сав адреналин вере и спасење света. Ако, дакле, уопште има неке користи од толиких критизера, онда им само могу захвалити (у потпуности без ироније!) што су ме својим увек незадовољним ставовима уморили од мог властитог лајања и одмеравања.

Оно што се сада догађа унутар СПЦ али и шире, било би укусно, макар на нивоу адекватне критике, за мој угао гледања, уназад – пре неких десет година. Поред недостатка визије чије одсуство неки већ критикују, на другој страни су душе које од свега тога, као уосталом у свету политике, праве пародију. А реално, ништа се не мења. Умори се, на крају, човек и од пародије. Искрено, нити се узбуђујем теолошким кастама које, руку на срце, сасвим солидно знају да разликују „лево од десног“, нити се узбуђујем циркузантима који преозбиљно болују од обичајног верског права спремни да заложе по коју ломачу за сваког ко микронамером покуша да заобиђе најмањи канон. За то време, никоме живом не пада на ум, да ли стваралаштво може нешто ново да понуди и да каже. Надасве, да ли, коначно, Сам Бог Тројични има шта ново кроз нас да каже?! Зато и остајемо да живимо у прошлим вековима где смо данас само задржали и модернизовали свој примитивизам да се и кроз најсветије место пројављује само изопачено и бласфемично вероживљење а које се заправо граничи са обамрлошћу вољном само за кидисање…

Screenshot_2018-01-18-05-08-18-1

 

 

 

Сваки човек има неку тајну. Бар би тако требало да буде. Сваки човек би, по узору на самог Бога, требао бити тајна. Неко ко не трпи огољеност. Несводивост. Неименованост. Бар не до краја.

Задржати неку тајну за себе, како и треба да доликује, не значи да оставиш другог пред слепим зидом од твог присуства које нити говори, нити види, нити чује. Мрачне тајне треба огољивати да њиховим наслагама не дође до неповратног усељења или осиљености на штету бића. Ведре тајне не би требало само за себе себично чувати. Ипак, није све црно – бело. Није ни једно, ни друго за непромишљено оспољавање. Нажалост, или нарадост, не могу се неке тајне, без обзира на позитивну или негативну садржајност, пред сваким просути. Не јер је тајнопоседник наводно нешто крив посреди, него јер други од тога можда неће имати користи. Како год.

Примећујем да има доста људи који непотребно стварају себи притисак гушећи се у својим тајнама. Последица која одмах иде иза тога је подизање зидова према другим људима. Ту се тајна не јавља као тајна, већ као антипод, нешто што сама тајна, као једно здраво осећање живота, није. Више нешто безоблично што наликује на задах преваре, интриге, завере. Оптерећености свакако. Негде и подмуклог кукавичлука да се човек изрази какав заиста јесте. Не морају посреди да буду неки познаници или странци, напротив, слична паралела се може извући из сусрета са неким „пријатељима“. Остаје нека блокада. Недореченост. Притајена отуђеност? Можда. А можда пре немир који долази из зоне неповерења. Други нема поверења где би могао нешто да каже а да не сноси последице за исказано, или, у страху да то неко други неће злоупотребити. Ако је то посреди, онда човек заиста и треба да пази на свој језик, али онај ко увек ради на себи нема потребе да кроти свој језик, јер већ зна докле унапред може да иде. Бог му је граница која га ничиме не спутава. Страховати од људи – јадно је! Мизерно! Недостојно човека. На крају крајева, у данашње време, као и одувек, све трпи злоупотребу. Па ако је већ тако, зашто би се онда човек устручавао и да добро сведочи, или неку здравоинтимност проспе, ако увек постоји тај отворени ризик да ће неко нешто да злоупотреби или преиначи у нешто друго или треће? Ако већ неко хоће да нам суди, онда нека нам суди на добру којим живимо. Треба стајати иза својих дела.

Једно је дискреција, друго је одржавање својих или поверених нам тајни од неког другог (и у овом се највише може сагледати перспектива и наличје неког човека ако поштује нешто у поверењу исказано!), али то не значи ускраћивање односа. Јер се са одбитком од потенцијалног зла другог, одбацује и потенцијално добро самог другог. Зато отуђење нема право на постојање! Бркају се појмови. Треба имати тајне, јер када се све оголе пред другима – души ништа не остаје. Неке ризнице чак и од себе треба сакрити. Ватра се мора одржавати. Има неке мистичне лепоте у томе. Без претензија да испијеш нечију светлост или таму до краја само за себе. Напротив, пут тајноследбеника је у потпуности испражњен од прилива сензација према којима тражи своје лоцирање и оријентацију идентитета. Ту приче о нечијим недостацима, оговарањима, и слично, уопште нису у фокусу тајнољубца. Нити је гладан такве празнине, нити је жељан да зна за промашај другог.

Наравно, није ни свака тајна истозначна као тајноводство једног боготражитеља, али може имати ако не директан додир а онда барем индиректни одјек. Носити Христа у себи није мали задатак. Још теже је сачувати неку тајну о Њему и са Њим далеко од света. Јер имамо трење. Са једне стране, позвани смо да „будемо светлост свету“, а са друге стране да „не бацамо бисере међу свиње“. Хтели то или не, дакле, неке тајне морају да остану на снази а да се оне саме не морају нужно посматрати црном диоптријом као производ презира другог.

Искорак ка другоме – не значи поништавање тајни. Људи постају празни, јер је данас у сфери медијске псеудореалности све огољено и без елементарне приватности. О монтажи истине да не говоримо. Заправо, многима то и не смета. Више им смета равнодушност неких који не показују никакву реакцију (читај: лајк – демагогију!) на свакоминутну огољеност пред менталним нет – трговима.

Тајнољубцима нису потребне речи. Њихова осећања су као фотографије. Одмах уводе у смисао пречицом. Одмах се уливају тамо где се уносе. Целим бићем, не половично. Реч која беше и Јесте на Почетку није крива за пропуст разноразних реторичара који се бусају данас о своја гласношупља прса да их свако чује као да имамо нови месијански план за репрограмирање свести. Увек је било таквих претензија. У сваком веку, нараштају.

Једнако греши и неко други ако упорно инсистира да се свака тајна мора по сваку цену испити и сазнати. Данас се то оправдава изговором присности. „Ако смо пријатељи – нећемо имати међу собом тајни“. (Иста компарација се може применити на мушко – женске односе, примећује др Владета Јеротић). Промашај! Зашто? Догађај аутентичног сусрета почива у томе када се два или више бића добровољно одрекну својих тајни из љубави једно према другом, али опет, чак ни то не укида тајноводственост да се таква љубав даље разгранава и шири. Барем када је у питању христоцентричан темељ. А то ниједног момента не значи силовање свести другог да се по сваку цену мора оспољити ако то не жели. Не можеш ти ничију интимност или биографију изнудити. Зато се може рећи да ако негде нека тајна опстаје, то није зато што је угрожена љубав према другоме, него да би опстала нека ватра која још дуго времена треба један однос да угреје и гради. Све остало је деформација и лед тајне која мучи и онога ко је поседује и оног другог поред њега који никако не може до тајне другог да дође…

 

Дуго се либим да покренем једну овакву тематику. Старог је датума у мени. Реално, ништа ново. Али, са обзиром да након две деценије неког скромног боготражитељског искуства примећујем да се свест људи ту не помера много, одлучио сам се да прозборим коју реч. Онако људски, без неких академских илустрација и козметичког дотеривања у искључиво теолошком кључу. Једино у чему се колебам јесте мотив. Да ли сам негде резигниран постављеном проблематиком или ме нешто друго жуља у целој причи?…

Колико сам до сада могао да приметим у православним хришћанским круговима, не постоји нека општа дефиниција узрастања, уподобљавања на колективном нивоу (осим литургијског апела), будући да ниједан човек нема исту меру труда, талента, итд. Почетници када једном препознају добро тесто Царства, оличеног у лицу Исуса Христа али и Свете Тројице, заиста модификују свој живот радикално према мери колико њихов одјек на љубав Божију у том моменту може одговорити. Као и код сваког почетника грешке у корацима морају да постоје и ту нема ништа фатално осим у доживљају једног субјекта. Не и за Бога који као добар родитељ даје снагу да новорођенче у вери добро хода док не ојача. Зато ниједан пад, грех, није фаталан. Проблем су ипак, са једне стране, такозвани вечно-инфантилни умови који никако да изађу из своје неофитске позиције у сусрет другом, него се још увек баве неким тричаријама мислећи да је услед зоне аскетског, канонског, или већ каквог, адреналина – сва пуноћа благодати просута. Са друге стране, ту су, волим да их назовем „стажисти у вери“, свештенички и теолошки кругови, који мисле да им никаква више провера и надоградња не треба. Да су се „испунила сва Писма“ на њиховој мантији или академском богословљу. Ту су негде и међукругови, људи који још увек некако неутрално узрастају али и осцилирају, који трпе велике сломове бића, као и они други који показују неусиљену и безазлену постојаност не тражећи ни од Бога, ни од људи превише. Прва два кружоока имају ту тенденцију да некако поистовете своје исуство у Христу толико универзалним (као што оно заиста и јесте), али да занемаре да ништа од тога није толико битно да би смели да прогласе Бога стриктно својим власништвом. Ту већ улазимо у постављени проблем. Јер, мало ко се од прозваних пита да ли сме тако да заснује своју егзистенцију и да оде још даље наметајући на све оне који тек пристижу, или не пристижу уопште на улазна врата Цркве, како нешто треба да раде, како смеју да се изразе, шта смеју да читају, или напишу, или проживе у нечему што није директна последица додира, искуства, и фамозног „благослова“ Цркве.

Што се мене тиче могу и исламске мистичаре и кинеске пословице да читам ако ћу и ту да нађем хришћанског Бога. Проблем са неким теолозима и неким свештеницима је што у име своје службе и догматике дају себи за право да искуство Бога задрже само за себе. Колико би се тек тако уметничких дела осакатило да је неко ограничавао Бога само на Цркву или пажњу у изразима? А нешто не видех да је неко нормалан догматском диоптријом читао Достојевског или Селимовића па је опет налазио у њиховим делима, као и делима других, истину која се поклапала са истинама вере?! Није све јерес ако неко на други начин тражи или жели да изрази искуство у Богу. Какво год да је. Што се мене тиче, хришћанска терминологија је данас осиромашила. Ми још увек користимо изразе који немају додирних тачака са данашњим светом. Реч се мора осавременити, а мудар неће тиме модификовати главну суштину. Разлози за бригу неких, којима смета нетипичан богословски израз, који истини за вољу неког може да асоцира на будистичку философију, нису толико због очувања истине колико због ксенофобичности. Како ће Црква изаћи у свет ако није спремна да искаже своје истине на начин који је доступан и разумљив свету? На часовима верске наставе користим и технолошке изразе, јер су млади данас зависници од својих технолошких апарата, па њихове зависности користим да бих компарацијом у свету неживих ствари дочарао Живог Бога. Ако сам утврђен искуством Цркве, што се мене тиче читаћу и апокрифе и јеретичке списе, ако ће то да ме игром парадокса надахне да се песмом или фотографијом искажем како ме љубав Божија усред мојих девијација учи.

Да поентирам: придеви, именице, итд., као и коришћење класичног богословског вокабулара, се не морају нужно узимати као критеријум аутентичне спознаје или описивања Бога и Божијих атрибута. Неће се неко приближити више Цркви ако користимо терминологију старих векова у којима су живели свети оци. Антропоморфизам је очигледно неминован како год човек да постави ствар – добра воља ту није гаранција отклона овог проблема. Ако ћу неком либералном пословицом задобити једног јапанца, сујеверног, већ каквог (да се не играмо именица, придева и других именовања), онај ко клизећи упада у моју путању под паролом очувања вере или неке јалове одбране Божије репутације, може само да ми наштети труд. Поштовао бих да је критика неких усмерена усред мотивације да ближњи не застрани, али мало је сумњиво када теолог то ради теологу који деле Истог Бога. Ако ћемо баш толико да цепидлачимо одмеравањем нечије терминологије, онда будимо спремни пре своје критике или кротизерства на парадокс апофатичке теологије да Бог радикално Другачији од нас – не трпи ниједно именовање. Па ипак, остављено нам је довољно слободе не да будемо робови превазиђених кованица, него да уз лично стваралаштво допринесемо да на пољу своје вере употребимо нове речи којима би дочарали макар мало своје искуство у Богу. Главно је да који год пут изаберемо, немамо право да повредимо или врбујемо другог, а још мање право да своје искуство у Богу прогласимо општеобавезним за све само зато што смо умислили да Бога имамо само за себе, те да Га не желимо делити са онима којима је највише потребан зато што сматрамо да то није у складу са неким древним појмовним исказима док се Сам Древни маргинализује.

 

„Или не знате да је тело ваше

храм Светога Духа који је у вама,

којега имате од Бога

и нисте своји?“

(1 Кор. 6, 19)

 

 

 

Ко занемари физичку димензију теологије – мора да оштети саму веру и догмат теологије. Ко занемари физичку перспективу спасења – оштетиће и благодатно оправдање самог тела. Неке ствари се очито морају дословно нацртати да би их други адекватно разумели. Хајде да кренемо на почетак без неких мегаломанских претензија на основе катихетског набоја.

Бог постаје човек. Један од Свете Тројице постаје човек. Не и друга Двојица. Само Син Божији. Зато га називамо Богочовеком. Бог, дакле, постаје крв, кост и месо. Физика. Анатомија. Чула. Узима нашу људску природу целу. Не само један део природе. Не само неки душевни или духовни аспект човека. Све компоненте, ако се уопште може тако рећи, без сецирања човека. Цело психофизичко биће. Од Дјеве Марије Онај Ко пре ње беше добија сада физичко обличје. Богородица Марија је узрочник Његове биолошке природе, али она није узрочник Његове Личности, због чега када говоримо о зачећу и рађању Исуса Христа не говоримо у категоријама природног већ надприродног развоја догађаја. И Син Божији не скида са Себе тело као одело након извршене мисије спасења више никад. Остаје у њему заувек.

Хајде сада да сагледамо све главне детаље Христовог деловања. За оне који пуно брину о догматској осетљивости, разлог за физичко инсистирање је повод више. Бог страда и умире у физичком телу. Богочовек устаје из мртвих у физичком телу. Бог се узноси на престо крај Оца и Духа у физичком телу. Долази због физичке природе Једног од Тројице измена, промена (не и умањење божанства) Самог Тројичног постојања Бога будући да Друге Две Личности немају у себи физичку природу. Физичко тело Бога Сина поред Оца и Духа који немају тела. Ово треба сагледавати. У садашњем обличју нам Бог Тројични тако изгледа.

Наш физички свет тражи ослобођење од смрти. Сваки гроб тражи физичко измештање у пуноћу физичког Васкрсења. Наша вера је вера у васкрсење физичке природе. Наше физичке природе и целог физичког света. Ту је тај скандал за рационалисте! Зато је многима лакше тражити духовне омекшиваче и разблаживаче реалности, јер свуда материјално подсећа једино на пропадљиво. Лакше је просечном вернику сварити духовно спасење од физичког спасења када је реч о смрти. Узалуд се човек хвата за неку духовност ако занемари суштинске вредности које се налазе у физичком заузимању Бога за овај свет. Духовност ни у ком случају не сме да постане пренаглашена на штету било чије физиономије. Уосталом, нису ли сва Христова исцељења била махом у отклону физичких аномалија? Наравно, то не значи ни аутоматски отклон Духовне перспективе, јер реч којом Син проповеда није физичка, али налазећи место у човеку чини да и сами физички носилац живота процвета тако да се не може рећи да лепота Божија не избија на лице и тело (премда не мора бити нужан критеријум, јер нити нам главе могу сијати као код Мојсија, нити наша пропадљивост стиче обрисе непропадљивих моштију као код других хришћанских светитеља).

Па ипак, све што Син Божији чини – чини у физичкој природи. У физичком свету. Улазећи у акције и интеракције са физичким присуствима свих других људи. Ниједан Господњи празник не подразумева отклон или искључивање целокупне биолошке анатомије. Све је ово веома важно за разумевање наше вере у телу и у овоме свету иако наша вера (чија синонимна стварност је Сам Христос) не зависи ни од тела, ни од света. Јер, већина хришћана превелики нагласак ставља на неки бестелесни, езотерични, плазматични, етерични, облик (чешће делиријум) вере, где је материјалност у самој основи ишчупана из загрљаја „свете духовности“. Зато није изненађујуће што једни занемарују одлазак у Цркву тражећи друге духовне супституције на другим местима, а што други, од оних који иду у Цркву, сам циклус свих празновања светих и савршавања литургије посматрају (или у истим учествују) некако апстрактно. Искључиво „духовно“. Без физичке повезаности ни са Богом, ни са собом, ни са другима, а камоли са временом и простором у којем се налазе. Такав вид псеудодуховности се силује иживљавањем и потцењивањем саме материјалне текстуре. Духовност која је одељена од физичке конституенте Царства, ствара велике расцепе почев од подвојености самог човека сломљеног дуализмом тела и духа, ума и душе, па до перципирања и апсорбовања неке нереалне идеје о Царству Небеском уместо увиђања Божијег преображавања творевине. Тако се може доћи до озбиљних менталних застрањења, али и до зачетка јереси, јер исповедамо, по тој наопакој логици ствари, да Христово Васкрсење није било у телу, него изван тела, без тела. То је већ довољно велики проблем када се сагледа докле импликације духовне пренаглашености могу да одведу, јер човек није само духовно већ и физичко биће које се двоприродно изражава баш као и само богослужбено устројство Цркве.

Наша вера је вера у физичко а не у духовно васкрсење!!! Син Божији је прославио тело. Победом смрти и положивши га унутарбожанске тријадолошке осе. Дух Свети је присутан духовни „елемент“ (благодат, дар, Личност у сваком снопу дара) који подиже кости у „нову твар“ (сетимо се оног апостолског: „Још се не откри  шта ћемо бити!“ (1 Јов. 3, 2). Али је Дух Свети усмерен на благослов (не на проклетство!) физичких логоса да добију овековечење, а не да нестану у ригидној тоталности духовне прождрљивости која би прогутала сваку физичку могућност вечног постојања. Једноставније? Наша физичка природа коју живимо, којом јесмо, у свету који јесте, није створена да би имала периферну важност у овоме свету (то је онај фамозни ругачки неоднос према телу), већ да би самим телом, унутар конкретног времена и простора, конкретне Литургије и свакодневног самодеманта или самореализације постојања, започела тихо клијање баченог Семена (Христа) унутар физичког постојања самог човека. Још концизније? Наша физика је створена да постане вечна! Када то искристалишемо, онда можемо говорити о здравим духовним темељима на којима треба даље радити. Али, када кажемо „духовним“, алузија није на људским параметрима и достигнућима, или барем не само на људским због чега се о „синергији“ толико дуго говорило код многих аутора, колико на уздању у Светог Духа који уобличава „нарав“ Исуса Христа у нашим најсакривенијим, али и најоткривенијим физичким дубинама. Јер, логично, или боље рећи металогично, ако је Бог постао Човек поставши нам у свему налик осим у греху, онда је сасвим логично, односно металогично, да ми постанемо слични Њему физичким апсорбовањем Духа који преко нас (Њега ради!) делује.

Још једноставније? Принеси своје тело Богу на Литургији!!! Јер, да је „духовност“ сама по себи довољна, не би било потребе за физичким присуством у Цркви, као ни саме Цркве, а још мање би било потребно Причешће које постаје видљиви физички носилац Самог Сина Невидљивог којег примамо у своју физичку конституцију. Све што је Христос чинио и што још увек чини у име Цркве увек се односило на конкретне, материјалне и опипљиве ствари и људе од овога света. Благодат Педесетнице још увек делује, али никада се сила Духа није ограничавала једино на духовним логосима, него је увек Бог Тројични дејствовао унутар овога света и кроз конкретне облике и људе где је свака пора и додир подразумевао преданост и прожетост у тоталности. Да је духовност била довољна, Бог је могао спасити свет и без тога да Један од Тројице узима на себе физичко обличје. Али, није. Христос је најуниверзалнији пример како се здрава духовност може посматрати једино у целовитом обједињењу материјалног и духовног света. Наш проблем је што не пратимо пример. Отуда трења и шизофреније између та два света.

 

 

Компензација

Сви људи који болују од недостатка љубави, без обзира да ли је посреди неки комплекс, траума, разочарење у смислу да је неко био лишен љубави па постао хладнокрвно ђубре, или постао неки самац, солиста, изгнаник из љубави другог а да је сам остао гладан исте, сваки од тих људи тражи негде дубоку, метафизички прејаку а опет често ни физички довољну компензацију за своју самоћу, проблем, одсуство љубави.
Није ту само посреди типологија профила који од гладног амбиса празнине тражи себи надокнаду кроз пијанство, разврат, наркотике, трач- партију, итд., него може бити реч о великим умовима, не увек и малим срцима али често негде притајено или отворено малодушнима, који могу такав вид компензације тражити кроз своју генијалну посвећеност, чак многостручност, у облицима других усавршавања где налазе свој једини одушак идентитета. Некоме је то религија, некоме поезија, некоме просвета, некоме философија, некоме цртање, писање, читање, итд.
Зато није чудно приметити разне умове који можда нису тако ниског морала, који дају пуноћу свог живота у максималним претензијама да исцрпе све што се исцрпети може, негде неки од њих заиста покушавају овај свет да учине негде бољим него што јесте, да посаде неку другу врлину када она суштинска у лицу љубави већ недостаје, али да зато као људи, као појединци, остану у тоталности помрачени, непотпуни, а ништа ређе трајно лишени емоција, према себи и другом, изван зоне професионалности у којој су се урамили…

Заиста сам уморан од копи-пејст теологије и од силнобројних фуснот-теоретичара. Од стереотипних и бомбастичних фраза и кованица, али и до сваке банализације усиљеним инсистирањем на једноставном. Ту су и фејсбук-проповедници, инстаграм-ходочасници, а никако не смемо занемарити Јутјуб-предавања. Све је то ок, али и није ок. Свако бира одређени садржај тамо где му је фреквенција најподеснија, па сад да ли ће читати књигу преко нета или преко руку, сажете и брзорелаксирајуће поуке или опширне томове неких теолога, отаца или аскета – његова или њена је ствар. Није то тема. Тема је криза теологије.

Јесте, теологија је у кризи, али није извор њене обнове у константној рециклажи старовековних или ововековних постојећих и излизаних система, нити у константној сујети да се по сваку цену опонира или доведе нечији став у питање. Извор је увек један и исти. Христос. Бог. Тројица. Црква као место богослужења, а не као сервис за дијагностицирање и поправку. Не Црква као казнено-васпитна институција. Све остало су наши покушаји да доживимо Другог или да покушамо да посведочимо своје искуство. Има неке неприродности, сујете, да се властити адреналин лучи у такмичењу ко ће ком аутору више доскочити. Није реч о деманту критичког става, не, никако, али јесте, нажалост, реч о деманту захвалности. Незахвалног човека је веома тешко стимулисати и одобровољити, а камоли поучити. За такву типологију теологија седи на месту Христовом а Христос је протеран пред обдукцијом теологије. Заправо, теологије као синонимне стварности Самога Христа је данас понајмање чиме се људи заиста баве, већ је увек то нешто секундарно што не одговара аутентичној интерпретацији Јеванђеља или мисији Цркве. Сведемо ли гледиште на свест просечног верника, за њега нема теологије ни у најави, већ увек занимација и критиковање секундарног. За оног тобоже „надпросечног“ – не може да прдне даље од цитатоманије, јер је блокиран негде у неком прошлом веку, канону, или контексту. Бог је спознат само на нивоу позивања на искуство другог, али не и на своје властито искуство.

Зар нема друге алтернативе да се освежи и одобровољи лично богословље осим пуким дискредитовањем другог? Где је лично стваралаштво? Улази ли неко у мотиве колико је неко љубави, времена и енергије (не, дакле, увек неке злонамерности и злоистрајности или заблуде) уложио да постави или објасни проблем у некој својој, макар хипотетички погрешној, теолошкој интерпретацији? Наравно, ово није аргумент да се легализује или верификује неко јеретичко гледиште, али треба похвалити труд онога који можда и несвесно показује дела и срце боготражитеља. И колико још година је требало да прође и рађања других у боловима да се одређена мисао прими у своје схватање? И сада долазе неки нови клинци, али и они који никако даље од неких првих неофитских корака да се даље вину, начитани преко ноћи, сумњиво преображени једним мигом своје воље а не додиром Духа Светога, дојучерашњи мишеви а данашњи богоскоројевићи, који одмах све пљују, све доводе у питање, и полажу поверење на некој трећој страни која можда пажњу и не заслужује. Овде смо на релацији „теолог спрам теологије другог“. За профил релације „просечан верник спрам теологије“ нисмо ни дошли, јер већ рекосмо да овакву свест занима увек нешто периферно а што теологија није: где се пале свеће; колико поп зарађује; које обичаје треба држати; зашто неки храмови нису довршени; положај и понашање других на литургији; висока стопа неморалности; итд.

Ипак, нису проблем скоројевићи. Бар не само они. Они су још млади у вери, па је сасвим извесно да и даље бруше стакло да боље виде Бога са друге стране огледала. Падови су неминовни. Али ништа од тога није фатално. Бар не увек осим ако неко озбиљно не застрани. Можда су више забрињавајући они који након десет, двадесет година узрастања у Цркви и даље остају – недорасли, неизрасли. Блокирани у првим корацима. За ову типологију све је у неком „духовном стажирању“. Шипак. Нема стажирања. Говорим то најмање десет година. Јер си увек пред новим Догађајем, пред новом теологијом, пред Лицем Божијим. Хајде да мало испрозивам и себе. Узалуд покушавам да дочарам изнова једно своје искуство у Христу, ако и даље опстаје раскорак између теорије и праксе. Јесте, могу се тешити психолошком поставком проблема да је сваки човек подвојено биће, али то не умањује мој проблем. Што ће рећи да двоструки шипак имам ако моја теологија живи само на папиру, па и овом виртуелном папиру. Што је било – било је. Данас је нови дан. Сутра други. Сваки моменат је испит за теологију. Дакле, стажирања никако не може бити. Другим речима, сваки нови пад је рушење било каквог стажа. Опет си на почетку. Пред новим сусретом са Богом. Тиме и теологијом. Једно без другог не иде. Из живота у Христу теологишеш. Све остало су спекулације и богословље са дистанце. Вратимо се на тему.

Као да је данашњи човек изгубио моћ да апсорбује одређене садржаје и стрпљење да они (садржаји) одлеже у њему ћутке за нека даља сагледавања. Мислим да је управо тај међупростор између ћутања и тишине зона светлости из које богословље неоколишно еманира. Да тачка теологије није у многом стицању знања (што не значи и демант истог) него у плодовима личног апсорбовања Бога онолико колико Бог жели да Себе учини откривеним и причасним. Данашњи човек је изгубио моћ да поштује различитост другог (било ког калибра), а најпре да уме да се одушевљава са поштовањем на ономе што му је даровано иако није нужно да се мора пошто-пото сложити са одређеним ставом.  А свако од тих аутора који се доводи у проблематично питање од стране неких, дао је ипак неки свој допринос теолошкој мисли у своје време колико је могао и како је могао, а сада их неко помиње само са стидом у својим цитатима када њихову срамоту и пад траже. Данашњи човек, или боље рећи човек полувере – не уме да се радује. Клир и народ носе депресивна лица своје вере, а они изван вере су још депресивнији јер нема никога да им погура мало наде. Да њима засветле. Тајна присуства неодступиве светости Божије, чија је жеља да се човек радује, је многима промакла. И онима пред олтаром и онима иза олтара. И онима у храму и онима изван храма. Не свима, али то не умањује иронију да је таква чињеница присутна.

Какав допринос су дали скоројевићи? Да и оно мало бисера туђе мудрости одмах баце свињама? Или су они те свиње које појевши бисер (који је неко са великом муком стварао) са незахвалношћу, окрећу се против оних који су можда бринули за њихово узрастање? Јер, ниједан аутентичан теолог није толико неодговоран да пише само за себе, већ за оне који га не познају и који ће га надживети. Опитовавши од Вечног адресирају своје искуство за будуће нараштаје. А шта раде свиње? Живе за тренутак, јер нису опитовали ништа осим своје искључивости и ругања. Они немају шта да адресирају јер од њих ни сећање не остане. Можда неки од њих личе на теологе, али су само имитатори, евентуално компилатори, који су „ушли у туђ труд“. Они други, који од дрвећа не виде шуму, који од Цркве не виде Бога, остају у још већој трагедији, јер нити сами напредују, нити дозвољавају другима да се изразе. За њих ће увек бити камен спотицања неки унапред изграђени идеал непогрешивости унутар Цркве. И баш због инсистирања да се таква слика што више утврди, самим тим ће се неминовно све више и више разочаравати. Њима је незамислив парадокс да Бог може и даље боравити међу грешницима као што се и Христу пребацивало. Зато је многима Црква камен спотицања. А када незахвалност преузме престо идентитета, онда не остаје више ништа од човека чиме би се могао изненађивати.

А захвалан? Никада не престаје да открива Бога у себи и Бога у другима, чак и када греши, јер је добро искусио да дубље теологије од такве не може бити која исијава као производ интеракције свуда где његова љубав прође. Заправо, не његова љубав, да и ту не дође до охолости, него Божија љубав у њему која чини да светлост посредством њега капне и на лице другог. И обратно, Бог је та мистична свеза која чини да љубав другог прелије на моје лице ако мојој мрачној души светлост недостаје. Сви смо, дакле, усмерени једни на друге. Нема самодовољне вероорганизације егзистенције. Ето тајне Цркве! А где је љубав темељ, ни благодат неће окаснити. Па када се оне уједине у човеку, не постоји ниједна форма (преудслов, претња, фамозни закон или грех) која може удаљити нечије праћење Христа. Нити од стране критичара и критизера оних који Цркву не воле, нити од стране оних критичара и критизера који црквену стварност конституишу и чине. Човек будућег века, човек који прати своје срце, своју љубав, своје кораке, али који прати најпре Божије срце, Божију љубав, Божије кораке – не подлеже параметрима ни једних, ни других. Али, ни своје параметре не намеће на друге као нужно општеобавезне. Оставља простор за другог да се изрази како он хоће. Ни оних унутар Цркве, ни оних изван Цркве. Јер је њему Христос мера свега којим се проверава када пада и којим се изграђује када устаје будући да нема два Бога где би имали Једног унутар Цркве, а Другог изван Цркве, него је Он двоприродно присутан на обе равни постојања – у свету и у Цркви, а да опет Он Сам није детерминисан. Јер суштински трансцендентан различитошћу Свог постојања не зависи ни од Цркве, ни од света а да је Бог опет толико „луд“ да чини Себе најмањим од свега што има постојање само да би положио Свој дар у још маленије срце човека.

Да ли то значи да потенцијално имамо неки вид индивидуализације своје верске егзистенције? Не. Сваки човек јесте индивидуа, али самим тим што учествује у животу Литургије, он излази из своје индивидуалности мистично свезом Духа претакајући властито биће у дело Сабрања. Управо је Литургије једини проверени извор теологије. Ризница. Извор. Осовина. Жариште. База. Централа.

У чему је онда криза теологије? У томе што се не бавимо довољно оцима, аскетама, савременом теолошком мишљу? Не. Криза је управо у томе што се само њима бавимо док са друге стране остаје неки вид апатије, летаргије, да се по једној бесплодној рутини врши богослужење у којој игром парадокса човек и даље може бити инертан, пасиван, незрео. Криза теологије има полазиште у томе што се сам човек не бави својим животом у Христу већ само животима других у Христу које, свесно или несвесно, копира и убризгава у своју егзистенцију а да није проживео ни властити ехо у Богу Тројичном. Када се лично искуство Бога Тројичног буде аутентично манифестовало, јавиће се и параметри на који начин теологија може нешто да доведе у питање или нешто ново каже. Али, неће само теолог од свог ума тако чинити, него ће искуство Бога из њега говорити. А ко је теолог? Академска титула, звање? Шипак. Свако ко је крштен и ко се декларише као хришћанин има одговорност да ради на својој теологији, јер ако је теологија синонимна стварност самога Христа, онда према мери узрастања и живљења у Њему настаје и проговор теологије. Све остало су кризе и компилације. Осим што ниједна криза и компилација не мора бити трагична ако не постане само себи циљ. Јер као што рекох више пута, само велики људи пролазе кроз кризе, а тамо где нема човека нема шта ни да кризира…

 

 

 

 

 

Дихотомија

Неки аутори када базирају своју мисао на покушају да одреде један теолошки смер не полазе од грехоцентричности већ, сасвим са правом, од богоцентричности. Разлог је већ сам по себи јасан јер идентитет Цркве не одређује прво већ друго. Ако би прво било у фокусу, онда друго никада не би дошло до изражаја. Сама кованица „грех“ је већ рогобатна по својој појмовној скучености налик застрашивању. Неки аутори раслојавају дистинкцију између греха, недостатка и мане.

Узмимо сада тај фамозни расцеп оних који са једне стране изједначавају грех са карактеристикама природе (фамозна прича о прародитељском греху чије смо смртности а не кривице наследници) и оних са друге стране који грех виде искључиво као продукт личне воље независно од утицаја природе (што помало подсећа на пренаглашено морално, етичко и аскетско минско поље).

Да ли се уопште може тако сецирати човек? Одвајати од себе самога? Ако може – подвојен је; ако не може – опет остаје подвојен јер је управо рањен самом смртношћу природе. Ови други полазе од становишта да природа сама по себи није крива иако је већ детерминисана окрњеношћу саме природе. Како онда природа испашта ако претходно није условљена законитостима које су већ продрле у биће и само постојање учиниле противприродним кретањем? Самим тим што смо смртни већ смо у противприродном положају природе. Ако смо пак лимитирани смртношћу природе, онда је немогуће бити без дуализама. Слобода остаје нетакнута али колико сама природа може да условљава саму слободу? Може ли слобода човека бити независна од своје природе? Није ли човек човеком од главе до пете? Или се простире само до личног хтења независно од природе? Куда иде слобода иде и природа. Или пак према инертности саме смрти ипак може да нивелише човека самог чак и када он то не жели и не очекује?

Ако смо „заражени“ прародитељским падом, онда се вирус не може негирати или симулирати врлином као да смрт нема утицаја на човека, јер ниједна врлина, па ни укус нестворених енергија, нема власт да човека трајно лиши своје смртности осим по обећању есхатона. У посланици Римљанима, апостол Павле је као први међу психолозима јасно истакао ту исконску подвојеност. Смртност природе има своју вољу на уштрб слободе ума. Не подижу ли се неке страсти у нама иако желимо да им се одупремо? Природа, дакле, може имати своју вољу мимо воље личности. Уосталом, када се нечије тело разболи а разум откаже, није ли се личност разболела јер је тело отказало? Зато има менталних болесника. Није свакоме прво разум отказао па природа, него има и тога да се прво природа разболела па повукла и разум за собом.

Није, дакле, грех увек ствар личног избора, већ нечему и смртност природе доприноси на штету онога ко је неће. А ако доприноси, колико онда уопште слободе у човеку има? Чиме се највише умом занимаш, не ствара ли још већу силу када отпор према садржајима нудиш? Ето подвојености. Инсистирати само на личном греху и чувању неке неутралне позиције природе – није довољно. А условљавати Бога својим дистанцирањем од Њега ради величине греха равно је светогрђу.