Category: Мисли


Већ дуго постоји трење, ако се тако може рећи, између две струје унутар хришћанске вере. Између просечних верника који немају неки већи ниво образовања (у смислу познања основе вере или бесмислу клањања ономе што не разумеју) и теолога који марљиво раде на свом образовању (у смислу да образовање у овом случају треба да постане и могућност уподобљавања). Међутим, јефтина једначина би се могла поставити у другачијем модусу: између теологије (теолога) и вере (верника). И већ овде упадамо у прво вештачко трење, јер не може да постоји јаз између теологије и вере будући да су готово синонимне или да налазе своје укрштање у тачки која је Сам Христос. Проблем је у томе што неко има већи дар да изрази своју веру својом теологијом, али то не значи да онај ко нема тај дар да је лишен учешћа у Божијем животу. Дар пак у овом случају не значи пасивну датост. Треба радити на свом дару. У овом случају на језику. Наравно, проблем је и образовање, васпитање, учење. Теолог није апстрактан ванземаљац који се од доконости поиграва са старим или новим појмовима, или стеченим знањем које неретко преузето од других неумесно потписује као властити проналазак, него неко (или би бар требало тако да буде јер је могуће поигравати се теологијом без личног препознавања Христа) који поред живог искуства своје вере, прожетој благодаћу, покушава да нађе аутентичнији израз, проверу и потврду своје вере усаглашавањем или преиспитивањем живота претходних теолога. Можда, дакле, неко нема жељу да ради на себи (не мора се ту студирање ПБФ-а узимати као лајт-мотив) па онда покушава да саботира сваког теолога који ради на себи и свом језику, а језик није мала ствар ако је посреди мотив да се властито искуство подели са другим. Јер зашто би делио нешто са неким кога не воли? А ако је љубав база из које се овакво сведочанство дели, онда ће бити јаснији мотив зашто неко ради на свом усавршавању. Усавршавање, дакле, не мора да се гледа нужно кроз диоптрију студирања (мада студирање као такво није непотребно, али је чињеница да студирање постаје због своје скупоће ствар престижа), већ се може огледати у усавршавању и надоградњи своје теологије и упоређивања са мислима светих као провери свог искуства у „приватној режији“ (са наравно отвореним ризиком да су застрањивања више него могућа). „Приватна режија“ овде има за акценат управо бављење теологијом која не мора бити искључиво уоквирена рамовима студирања, али се не мора тумачити ни као атак на студирање.

Типичну оптужбу коју затичемо против теолога парадоксално уопште и не подижу толико неписмени колико полуобразовани – они који су негде фрагментарно већ изградили своје образовање на разним воденицама. И ни то не би био проблем да су разни увиди довели до једног осећања здравог смисла. Дакле, нека интелигенција, или полуинтелигенција, налази разлог за свој отпор управо у властитој угрожености од образовања које га претиче својом интелигенцијом. Није то само ствар истомишљености. Нити је поента теологије да се претвори у неки вид теологизирања које треба само да скандализује. Јер, ако једном часном сељаку или просечном грађанину не смета нечије образовање, зашто једној интелигенцији смета интелигенција неког другог? Можда овде треба тражити чвор неспоразума и конфликта. Друга типична оптужба је да су теолози сви до једнога надмени. Сви, без изузетка. Свако ко је на путу студирања, дипломирања, даљег усавршавања (уз прећутани ризик да се од даљег усавршавања можда ни посао у истој области неће имати али бар може бити плод искрене љубави према Богу) – има етикету надменог. Мало је бајата таква поставка ствари. Бркају се појмови. Образовање је једна стварност, а нечији карактер друга стварност. Има нас разних. Неко је образован али је стока по карактеру; неко је необразован али племенит као човек; неко је образован али ради на својим врлинама; а неко је необразован али је поништио сваку људскост у себи. Све ове типологије осцилирају на психолошком пољу, а неретко се одражавају недужно на димензију вере која за садржај има Онога Којег ништа не може условити. Зато се могу наћи примери школованих светитеља, али и оних нешколованих како у првим вековима док је хришћанство тек крчило свој пут кроз свет, тако и у свету данашњице. Нема потребе стварати трење између светих који су стасавали по академијама и оних који су стасавали по пустињама.

И где сада настаје проблем? У навијачкој свести. Једни би да својатају нешколоване светитеље, као по неком уштогљеном правилу „старце“, те узимају њихов дар Духа као меродавност теологије и карактера само да би своје необразовање оправдали, а други би да својатају школоване светитеље те узимају њихов дар Духа али и друге историјске прилике и нехришћанске средине у којима су стасавали само да би необразоване потчинили. (У домену расколничких позиција ствар се компликује, јер свака страна својата одређене догматске ставове неких отаца да би подржали или оборили нечије заблуде). Није добро ни једно ни друго. Нема потребе за трењем. За навијањем. Свако навијање се на крају претвори у скандирање налик онима који су говорили: „Распни га, распни!“. Тако се хришћани окрећу против хришћана. У оваквим примерима треба да сагледамо да имамо дивну разноликост Божијег деловања који нити гледа на нечије образовање, нити на необразовање – али Који ни не потцењује обе сфере – већ на срце човечије. Нема потребе да узимамо било чије типологије као апсолутне обрасце по ком модусу треба да осмислимо свој живот, јер осим што је то домен наше слободе, тим више треба разликовати да ниједан Духоносац није био заговорник да се искључиво он треба подражавати, него да свако нађе властиту меру усавршавања и/или уподобљавања Христу. Ипак, треба подвући да теологија не прети никоме. Христос је Архитеолог – ако ћемо тако да поставимо проблем. Немогуће је, дакле, ономе ко саображава свој живот према Њему да оперише себе од теологије. Можда се нека искуства Духа не могу подићи на већи ниво интелектуалне сфере, или језичког израза, али то не значи да и такав учесник изван теологије битише. Али свако има одговорност да усавршава своја познања и свој језик управо зато што јесте теолог самим тим што се Архитеологом причешћује. Ако неко, дакле, презире некога који ради на својој теологији, није ту теологија крива, нити теолог (осим ако сам није допринео да се таква слика изгради, због чега се, како рече апостол, хули на име Божије), већ је посреди мржња. Мржња по оном старом моделу, како неко мудро рече, да се људи плаше онога што не разумеју, а онда, следствено, подижу и своје мржње према онима које не разумеју. Историја Цркве је пуна примера светих отаца које је управо власт Цркве черечила када год није могла, или још провокативније – није хтела да их разуме. И та демонска контрадикторност и данас истрајава да пројави своје лице у ништа мањем интезитету, било да зло датира од одређене црквене инстанце, или од типологије „просечних верника“. Када су ови други у питању, један мој пријатељ ће добро приметити да неки хришћани трајно остану на неком нивоу вечно незрелих неофита.

Вратимо се на проблем. Неки људи, дакле, деле теологију на теологију искуства и на теологију као академску дисциплину. Др Владан Перишић је у свом делу „И вера и разум“ покушао да понуди одличне увиде да искључивост разума није потребна. Разум је потребно образовати у синхронизацији са искуством вере. А вера нема за садржај безличног него Личног а Лични није бесловесан него Словесан. У таквој теологији нема навијања, нити понижавања разума, а самим тим и нечијег образовања. Са јасним акцентом да „НЕ постоји академска теологија него НАЧИН акадамског бављења теологијом“. Нема, самим тим, ни потребе глорификовати неке оце пустиње као једине моделе по којима треба градити своју веру на уштрб демистификације теологије. Сигурно је да постоје опасности неког вида интелектуалног елитизма, или теологије као самосталне интелектуалне дисциплине, али свака опасност се може превладати успешним обједињавањем. Апсурдно је да се уопште може спекулисати о теологији као дисциплини одвојеној од искуства Цркве. А ништа мања опасност, ако не и радикалнија и фанатичнија, може доћи од оних који подижу устанак против образовања, јер држећи разум за безвредну творевину (чиме се ругају и Ономе Који је тај разум у човеку подигао) тај исти разум користе да друге сахране. Што значи да се свог разума не одричу, него га користе против образовања да би наводно истакли примат Духа Светога који тобоже само у необразованим душама живи и делује.

Да поентирамо. Није ПБФ мерило теологије, нити аскетизам пустиње. А ипак, није ни да није. Проблем су наше типологије са целокупним корпусом разноразних чинилаца које образују наш психофизички склоп. Реално, само је Христос мера свима. „Дух дише где хоће“, али то се не мора узимати као парола против теолошког образовања. Чаша спасења која се Литургијом пружа је један показатељ теологије, а други показатељ је да ни она не може „протеологисати“ некога ко задржава непреображени део сопства. Зато се неки тако наивно саблажњавају „како неко може бити теолог а ђубре од човека“. Али, ти који се злурадо саблажњавају не рециклирају свој отпад образовањем које би доскочило нечијем смећу. Чаша спасења је дар за пустињу душе сваког. Нема ту суштинског преображења које би човека једном трајно оперисало од могућности погрешивости. И даље отпадамо. Осцилирамо. Не помаже ту ни разум, ни образовање, ни необразовање. Зато и оне које неким непримером изобличавамо остају на функцијама (без обзира да ли су писмени или неписмени) јер их служба коју имају не може спасити од ривалитета и трења природе коју носе, али то не значи да писмени или неписмени који под њима стоје немају своју службу, нити да су лишени теологије. Ипак, ако је Христос Архитеолог, онда свако има одговорност да ради не само на свом уподобљавању које је резултат вере, већ и на усавршавању језика којим би истанчаније изразио своје искуство као дар сведочења другима. А сведочење, истина, може бити и у другим примерима, али ни реч, као акт образовања, не треба потценити као основу којом људи опште једни са другима. Уосталом, образовање се никада не завршава. Може човек имати разне титуле и дипломе, али то не значи да је чаша смисла до краја испијена, јер чим престане усавршавање – настаће назадовање. Оваква поставка ствари и образоване и необразоване треба да стимулише да не престају са својим учењем не само у стварима теолошким, него и у стварима карактерним, а опет све у циљу да се други не посматра као практични зупчаник у безличном систему, него као ближњи који у личној корелацији са другима гради ни мање ни више него – Цркву.

фотокомент by Vedran Grmusa

 

 

 

 

%d1%81%d0%b0%d0%b2%d0%b0Толико тога је написано и препричано о светом Сави да се човеку чини да не може ништа ново од свог језика додати на ту тему. Доста тога је, нажалост, митологизовано или идеализовано да се некад чини да су границе доброг укуса (читај: реалности) прикљештене дегутантним кичом претенциозности који се на месту ореола тиска око лика светог Саве. Дакле, евидентно је, са једне стране, колико је велики допринос лика и дела св. Саве, док је, са друге стране, маргинализовано управо оно суштинско: Духовни аспект његове службе. Парадоксално, свети Сава је обоготворен а истовремено истиснут пред властитим ликом.

Наравно, у ходу св. Саве, више је него јасно да је једна његова нога корачала ка очувању и јачању националних вредности које никако не треба потценити, док је његова друга нога корачала стазом Царства којом је себе мотивисао. Те две ноге су подупирале његов пожртвовани труп и давале му равнотежу. Ипак, народ, историчари, типикари, и сви они који навијају само за једну његову ногу (читај: диоптрију), трудили су се увек да истакну само један аспект његовог делања и мисионарења. То се увек негде морало завршавати између паганизма или истискања црквене мисије под притиском и глорофикацијом националне призме.

Оно што нам је свима промакло је управо димензија његове светости. Јер, његова светост није допирала од онога шта је учинио за нашу државу, будући да, иако похвално, то није оно што узрокује нечију светост (имамо примере и међу другим владарима који су давали себе максимално за своју државу али за Бога нису марили), већ је допирала због његове богослужбене активности. Наравно, под Турским ропством, очигледно се морао јавити неки идеал који би крепио људе. Питање је колико је и тај мотив успевао да мотивише народ ако је ропство толико векова трајало. Очигледно опозиције, револуционара, бунтовника није довољно било. Можда сличну индиферентност можемо тражити у равнодушности пред савременим политичким режимима. Јер ти исти политичари који тлаче народ узимају св. Саву као параван да промовишу своје комплексе и владавину.

Светом Сави можемо да захвалимо и на томе што је он први увео феноменологију крсних слава, имајући за главни циљ да истисне многобожачке обичаје. Он није крив што смо данас дошли у ситуацију да од празновања светих стварамо приватне богове који ће за нас, у сујеверно-паганском маниру, постати заштитници (читај: приватно обезбеђење) наших домова. Међутим, лик светог Саве је првенствено лик литурга. Онога ко служи Богу у олтару. На богослужењу. Литургији. Управо је Причешће та прећутана димензија из које се он напаја и црпи своју светост. Други истичу све периферне ствари али ову „зону сумрака“ не помињу. Ово је преломна тачка која нас боље приближава његовом лику и делу. И још више: која показује да св. Сава, спрам комерцијалне и идолопоклоничке манифестације и промоције у виду разних представа и перформанса (који се данас завршавају разним коктелима), није ништа другачији од нас. Да не спада у неку вишу сферу недостижних божанстава него да је један од нас. Црква је та која га чини светим. И ми смо из исте приче. У истој стварности Царства са њим учествујемо. Из исте Чаше Спасења се освећујемо. И не мора нико од нас да бежи у манастир да би постао светац, или да се одриче своје имовине да би био светац. Не мора нико да се одриче своје породице, посла, титуле (ако је баш има), да би се причестио.

Сигурно је да када би св. Сава данас био међу нама да би понајмање о себи говорио. То му се не би допало. Није тако живео. Шта би онда радио? Исто што је радио и за живота. Указивао би на који начин може да побољша статус наше државе и опет би сведочио Христа својим служењем у олтару. Можда би он први, налик Христу који руши трговачке столове у храму, порушио све своје слике и иконе по школама, црквама и болницама. Јер није зло што његовог лика свуда има, већ што се народ сећа њега, мада и ту магловито, једном годишње, док се благодати Божије народ одрекао. Тако да од његових портрета (који подсећају помало на Титово време) нико нема користи ако сопство не чини врсним пријемником Царства сада и овде свакога дана и трена. Није жеља св. Саве да се иде његовим путем већ да свако од нас иде својим путем али ка Христу. Ка Богу Тројичноме. Ка Цркви. Ка Литургији. Ка другом човеку спрам себе поред којег је дотад можда равнодушно пролазио. О томе треба мислити. Тако треба живети. Јер ако би постојао уопште неки светосавски пут онда би се он огледао једино у томе како властити живот учинити не светосавцем већ богоносцем. То би се св. Сави сигурно допало. Можда би једино тада, видевши нашу жарку жељу за освећивањем, и он сам прихватио да га сматрају светим. Јер више не би припадао комеморативном скупу разних обичаја, него би био светац међу другим светитељима. Онда не би слушао химне о себи, него би и сам запојао народу тропаре прославивши свакога према његовој мери уподобљавања. Јер би у свакоме од нас пулсирао Христос а не бајколика теологија о неком српско-навијачком светитељу.

16265224_10210734881423589_1426371752462427971_n

До сада се углавном ишло неком логиком да је други тај који иницира неку злу вољу у нама. “Он ме је изнервирао; он/она ме је избацио/ла из такта; да он то није урадио, ја не бих никада ништа тако учинио; итд”. Наравно, пред варничењем другог тешко је проћи без опекотина, тако да не болујемо од неких идеалистичких недодирљивости.
А шта ако је други само подстакао да се у нама изрази оно што заиста живи у нама, него је дотад само било под неким видом хибернације? Шта ако би требало преокренути перспективу? Јер, ако смо заиста тако добри, племенити и чисти за какве се издајемо, шта је то онда што нас за трен трансформише из анђела у демона, или, из човека у нечовека?
Можда би се могла преокренути перспектива. Ако је до сада други био тај који подстиче оно негативно у нама, можда би се могло више радити на себи. Да се то исконско добро, по труду и благодати, покаже постојаним и валидним када зловоља другог промаршира? Ако други не одузме твој мир – није ли то онда прави мир? Ако га је други покрао – о каквом миру се може говорити? Наравно, овде нема пуно места за неке аутосугестије, јер Христос је Тај који предаје Свој мир нама као што га је предао Својим првим ученицима. Опет смо, дакле, пред димензијом уподобљавања (не и глумљења преподобности), јер од тога колико се усличњавамо Христу, примајући дар Духа Светога, зависи колико смо Му постали блиски и по нарави.
Можемо проблем поставити на још већи начин: шта ако од тебе много више зависи? На пример, колико себе одржаваш у неком стадијуму барем “мањегрешности” (јер безгрешних нема) – духовно здравље многих спасаваш? Јер, ако ти падаш – еманираш своје “негативне вибрације” и на оне са којима долазиш у контакт. О унутрашњем растројству да не говоримо. Ако ти стојиш – можда неке нећеш уприличити да се дозову својој благонарави, али неке друге сигурно мотивишеш да не буду статични и малодушни, а најпре зловољни.
Ако чак нема никакве духовне (или барем психолошке промене) – јер ти ниси Месија и благодат није твоје власништво, а не можеш ни неког “лајфкоуч тренера“ да глумиш јер је неприлично – ипак остављаш неки пример. Праведнима на уразумљење када одступе, а неправеднима на срам када зло заволе. Први те се неће постидети када те виде јер ће у теби видети нелицемерно своју наду, а други ће радо да окрену главу јер ћеш их подсећати на очај будући да не виде решење за своје несавршенство. Ето, већ ту се види разлика између оних који иако несавршени ипак не гасе љубав и оних који исто тако несавршени злурадо бирају да угасе љубав.

Теологија нам је поприлично осиромашила пред феноменом „гордост – теологије“. Све што „ваља“ или „не ваља“ облачи се или свлачи „скенирањем другог“ пред овим појмом. Толико наша Црква (као и верници који је чине) потенцира овај конструкт да се од њега Бог некада не види. Као да ништа осим гордости не знамо. Ако смо већ увек горди (јер си горд и када исповедаш смирење и када сопствену гордост демантујеш), онда би било „политички коректно“ и нешто друго (Другог) сведочити осим своје немоћи. На пример, властити живот у Христу са свим својим пресијама и девијацијама. Без, дакле, помпезних идеалистичких промоција о себи.

Чињеница је да је наша Црква доста била и остала подложна аскетским утицајима светих пустињака из чијих извора се изнова напајала. И они су доживотно, од ступања на монашко тло па до своје смрти, бележили и скупљали своја искуства са разноразним корпусима острашћености (читај: унутрашње борбе) а међу којима је гордост увек носила прво и последње место. Наравно, све то носи једну драгоценост и похвалу светима од чијих смерница треба опомињати раздражљиви аспекат сопства, али као да већа бесплодност бива ако гордост постаје неки вид препознатљиве „идеологије“ и „теологије“ таквих гордоносилаца, јер онда ту нема богоносаца који се по Духу Светоме усличњавају и препознавају, већ само ових гордоломаца који своје страсти, нарочито страсти других људи, боље него вољу Божију познају и живе. Као да гордост постаје неки самостални „ентитет“ који или „запоседа“ човека, или постаје паразитом по чијем вирусу се његове присталице најбоље миришу и препознају, као што се слично препознаје побожњачки „сленг“ у међухришћанским проговорима (нпр. „праштајте“, „грешни ја“, итд.).

Дакле, несумњиво је да сви мање – више носимо ову егоцентричну манију која нас обележава овако – онако (притајено или фатално), али као да превиђамо да наша гордост није теологија коју треба живети јер њоме своју палост нећемо превазићи. Концентрација на своје зло није исто што и дар Духа Светога. Похвално је бити свестан својих недостатака, али не можемо дозволити да властити недостаци постану оно „једино потребно“ које се треба сведочити, јер тако Бог постаје периферна стварност. Чињеница је да се многе страсти могу аскетским параметром детектовати и предупредити, али је чињеница више да нам такво потенцирање неће донети благодатни препород, постојаност и сведочење Христа. Уместо доксологије усмереној на „пуним устима“ своје или туђе гордости, можемо за промену у својој фразом истакнутој грешности одати „славу и хвалу“ Богу Који отклања сваки недостатак. Можда тада засијамо неким речима и понашањем које ће и нас пријатно изненадити или пренути из суморног православља. Можда тада нећемо у свима и свему видети охолост и непријатеља већ љубав и праштање. Макар на кратко. А када добра воља заузме престо срца, онда ће и теологија продисати живим водама утехе. Без копирања и цитирања, већ лично и живоватрено…

Многи ће учинити све само да се не сретну са својом душом. Да не остану насамо са собом. Да не чују унутрашњи глас. Да којим случајем брже – боље не изгубе своје маске. Јер се тај глас не чује у гомили где су маске, као по правилу, увек добродошле. Све су приче испричане пред собом. Зато човек избегава себе или своја осећања бежањем у свет сензација. Ако и други подсети на тај глас – ни тај није добродошао. У том гнезду се рађа чувена сујета.

Има људи генијалних. Има људи вредних и радних. Нису сви исти. Али, само зато да не би остали насамо са собом. Осим ако и то мало самоће није опијено плитким хедонизмом. Онај сирови жал над собом да се време другом даје. Јер ту, у самоћи, почиње суд над собом. Неки ће учинити све да ућуткају тај глас. Да се сакрију у маси. Да се сакрију међу обавезама. Али, тај глас неће лако нестати. Осим код неких упорних. Може се маскирати разним изговорима али неће нестати. Ерупција увек чека неочекивану прилику.

Можда од свих судова који постоје на земљи, најбруталнији се показује у оном где човек нема времена за своју душу. Људи се плаше какав хорор може започети своја обрушавања из најпотиснутијих витрина умостварности. Али душа није ужас! Замишља се као чудовиште које изнова мучи човека. Душа је само талац нашег бежања. Она је рањено дете везано страшним чворовима неодговорности. Када душа јауче и рида – има разлог зашто то ради. А човек да би избегао бол – бежи од душе. Међутим, бежи ли мајка од бебе када плаче или жури да је што пре нахрани и смири љубављу?

Вапај душе је вапај за садржајем који недостаје. Неће тај вапај ниједан професионализам или свет inernet – догодовштина отклонити. Као ни свет других страсти и порока. Човек купује време да избегне себе. Парадокс. Да не мисли о себи чак и када мисли да је користан другима, или, када чак и властито мишљење одбацује да оно не би деловало нарцисоидно. Али, управо ту ствара рану и расцеп. Тако покрива себе да се изрази нарцисоидно на другим нивоима свакодневнице. Ако не може да заташка рупу која воду пушта у чамац, онда да се покаже као добар пливач пред другима.

Човек ће учинити све да не сретне своју душу. Наравно, некада и другог човека. Али линије су повезане. Из једног исходи друго. Да не ослушне процесе у себи. Да не испита место бесмисла и кривудања које га тлачи. Човек ће, напротив, уложити атомске снаге да чак пребије и ућутка своју душу. Али, неће је научити и разумети јер ће је покварити страхом. Оставиће дете у себи уплашено и само. А где је страх водиља – слободе нема! Остаје само имитација човека. И још горе светогрђе – имитација љубави…

Ажурирање

Колико смо као човечанство постали предвидљиви готово у свим “тачкама дневног реда” постојања? Као да смо кодиране машине сведене на одређене инстикте. Развили смо “ја-свест” и добили слободу на дар, али понашамо се и без “ја” и без слободе. Односно, као да исте користимо једино у границама (само)демантовања када год се упустимо у неке идолатријске фикције. Или, као проверено искуство када се дотичемо “чињеничног стања” тако да тај сигуран образац не напуштамо лако, јер је емпиријски доказив. Дакле, ослањамо се на “проверена” искуства и усвајамо их постепено или нагло као део властитог бића. 

Наравно, генетски утицај, као и место одрастања са свим националним и културолошким наслеђем, нас донекле условљавају одређеним кодексом васпитања, али као да не долазимо до узвишенијих координата о већем смислу постојања. Просвета, као и други сегменти које се разливају у нама (медији, кинематографија, студије, итд.) усађују у нас клице знања или полузнања која нам готово нису ни потребна. Зашто? Ради лакше контроле. Тако се губи критички став о било чему. И то је једна страна медаље. Друга страна медаље је пренаглашена критичност о било чему (пред најездом информисаности о свему) без јасне свести шта је то што треба да се апсорбује, шта да се прочисти, а шта одбаци. На пример, има доста начитаних, али је велики знак питања како интерпретирају оно што су прочитали. Јер ту већ лежи прво подривање на своју штету. Брзина усвајања података се показује већим приматом самоостварења, без жеље да се стави нагласак на асимилацији, јер је ово друго оно што “успорава” биће. За то време, на маргини разума (или периферији свести), испашта сам човек и његова душа. Зато што профиле градимо на постојећим системима самоодржања (негде и самоодбране властите утопије) чак и када “боља верзија” нас (савест, подсвест, итд.) жели да нас усмери на више и боље. Тада подижемо преграде. Није нам пало на ум, да управо та “успореност” жели нешто друго да нам каже и да пређени садржаји, као и они никад стечени, желе да нас усмере на нешто ново.

Али, осим предвидљивих инстиката, монолога, дијалога, жеља, и других водостаја свести, мало нас жели да зађе “иза” мишљења. Иза првог инстикта у себи при додиру са светом другачијег. Пре овог “пре”. Пре нагонског и афективног. Јер, треба застати. Не треба брисати прву асоцијацију, али је треба преиспитати. Можда нас управо прва асоцијација о “чему” или о “коме” открива какви заиста јесмо када смо насамо са властитом универзалношћу. И шта ако нас управо први нагон о “чему” или о “коме” вара, јер може бити шаблон који слепо пратимо као програм у себи који, можда негде и злурадо, учитавамо изнова у себи. Како другачије тестирати границе (не)погрешивости свог ума и своје (не)слободе. Али, преиспитати без страха у каквом мотиву награде или казне. Него, јер желимо да се упознамо са властитом контемплацијом. Са сакривеним собом. Не нужно са оним собом од којег бежимо (има и тога) него са оним собом којег смо од себе сакрили (негде намерно, негде ненамерно). Међутим, треба доћи до језгра “пре” жеље где је слобода положена на средини лавиринта, или где је то језгро сам излаз из лавиринта свега што нас је дотад ограничавало чак и у име изградње. Језгро. Јер свако од нас има језгро за које је највише везан. Оно што нас системски кодира (одређује) какви смо изнутра на нивоу идентитета. Заћи “иза” мишљења, дакле, значи искорачити иза постављених граница свега што знамо и јесмо. Чак и када нас властита природа унапред детерминише “предвидљивим сценаријом” свакодневног поступања. То значи да не морамо на “прву лопту” да се владамо на основу постојећег кода манира, васпитања, наученога, нагонског, дословно свега. Чак и вере.

Осим пронађене свести о самосвести (под условом да смо и до тога дошли, а где је тек питање Бога), да ли смо дошли до питања: има ли још нешто више и нешто даље? А ако смо макар промил сопства довели пред руб арене властитог истраживања, онда се Бог као оно што призива биће у нови ниво постојања мора отворити као “баг”-дилема, као криза “система” неминовно. Требају нам “ажурирања” на нови ниво постојања где постојећи модели “добра и зла” неће бити тек пуки стереотипи, алгоритмови, или шаблон по којем се ушушкано владамо. То је тај чувени “скок у непознато”. Требамо, осим досадашњих лажних промо-перформанси које смо стекли, да дођемо до тачке кризе да смо заиста свесни парадоксалног вируса: своје свенебитности и свебитности. Али и до позања да то није све. Морамо се испразнити од свих наслага од искуства и сећања да бисмо у огољености дошли до оне првостворене клице у нама која још парадоксалније – није од овога света. Дакле, није реч о неком повратку на старо где смо тобоже били као “табуласа раса” него на преображају свега што смо до сада са трудом градили управо да не бисмо створили “петљу” која нас поставља у лажну сигурност.

Отварају се и друга питања. Шта носи будућност? Вештачка интелигенција? Да ли ћемо једном престати да се дивимо људима, сунцу, порама на кожи, природи, љубави, Богу? Да ли смо већ сада у тој нимало наивној опасности ако је самодовољност главни модус по којем се владамо (онај горак укус када увидимо тежину нечијег задовољства у сопственој непоправљивости). Да ли пут самосвести искључиво мора само водити у (само)уништење? Јер, Адам је могао познати добро и зло без зла у себи, али је изабрао зло у себи као мерило познања. Нама је дато више. Познајемо Бога не само по речи, већ и по сили деловања. Јер, имајући Га у себи имамо познање које надмашује познање Адамово. Адам је Бога познавао “споља”. Ми Га упознајемо “изнутра” (ево опет поглавља о насушности светог Причешћа!). Са Богом у себи можемо против зла у себи. Јер Он расветљава и раслојава тамно и сложено у јединство целовитости коју ни смрт неће укинути. Наша непоновљивост тек у димензији победе над смрћу добија своје покриће. Изван ове васкршње перспективе свачија непоновљивост може бити само егоцентричног карактера које врхуни у сировости аутоереточности.

Бог је глас у нама који нас изнова Себи дозива сталним “ажурирањем” и Духом Који “ресетује” старо у ново, а блокирано у излаз на долину слободе. Слободе која не долази из научене зоне, већ из нествореног пејзажа чија вечитост не трпи осцилације. Изван искуства Бога и Његове благодати, сви смо наводно слободни, пуни својих проклетих права, али не увиђамо главну подвалу: да је неко и та “права”, по којима се инертно владамо, поставио као највеће постулате и вредности дубоко у нама угравиране да и не увиђамо управо одсуство слободе. Јер се боримо само за оне норме које је неко поставио у одређеном веку и месту као апсолутне. Дода ли се на ту слику саможивост у тоталности апсурда – ето пакла у тоталности постојећег “програма” у нервима. А слободе остаје таман толико колико може да стане и у једног робота. Само оно што је “апдејтовано” благодатним упливом у наш систем постојања, само то је очишћено и спасено. Без тога, долазимо до блокаде и вируса. И постајемо још један примерак на отпаду човечанства. Али, Бог има силу и власт да нас рециклира и учини поново живим. И да усади у нас нове програме који неће оспорити нашу слободу, него нас револуционарно довести у познање којег нисмо ни свесни да смо му се наругали: да смо живи!!! И да можемо бити слободни са Њим у Тајни љубави коју ни смрт не може ускратити.

battle-angel-alita-full-228338

 

Као по неком уштогљеном правилу, деца су се увек узимала једнодимензионално када се вршио аналитички увид од стране стручњака, без узимања у обзир њихових личних светова (читај: слободе) чак и када се вршила сама анализа услова и века у којима млади живе. Као и код других расуђивања, проблем генерализације се показао као незахвалном методологијом критике. Ипак, неке прве црте (да не кажемо “опште”) могуће је препознати на лицу многих (не и свих!), чак и независно у којој држави живе. Почећемо са малом децом предшколског узраста преко школског а наставити са адолесцентима и студентским “растом”. О заменама вредности на крају. Битно је нагласити у овој скромној систематизацији да се не држимо фиксиране позиције; да је ово само покушај сагледавања “општих” али не и “свих” перипетија младости; да све већа либералност прилива нових закона више доводи до легализације зла у младима неголи што им открива место смисла и одговорности; и да је слобода неухватљива у овој проблематици обзиром да и најсуровији профил човека може да покаже покајничко растварање у Чаши Милости Господње.

Мала деца. Деца су оно што направимо од њих. Ако се држимо неких студија, главне карактеристике и потенцијале стичу већ између 3. и 6. године живота (В. Јеротић примећује да се та линија помера наниже, што се нпр. догодило и са пубертетом – са нпр. 7. и 8. разреда спала је на грану 4. разреда основне школе). Технолошки уређаји чине већи део њихове стварности, тако да долазимо до увида да неки родитељи у парку не дозвољавају игре које би испрљале одећу њихове деце, а резултат тога је модни комплекс и саботажа креативности. Имамо неке примере да родитељи имајући увид шта је на менију у вртићу, хране децу кући, или им чак доносе своју храну од куће, како би сачували своју децу од “лоше хране” која им се сервира у вртићу. Ако није посреди неки медицински проблем који из превентивних разлога тражи посебан режим исхране, онда је размаженост дефинитивно у првом кадру. Деца развијају пробирљивост као акт незахвалности од малих ногу. Родитељи у жељи да приуште деци оно што они нису имали, заборављају да је љубав и здрав разум према деци у првом кадру. Већ у предшколском узрасту се развијају први комплекси чији је родитељ богатији, тако да је било примера да једно дете долази кући уплакано што се неке другарице нису хтеле играти са њом јер нису из истог сталежа. Било је ситуација да један родитељ указује другом да мора својој деци приуштити бољи телефон да му се дете не би осећало “издвојеним” од друге деце. Деца морају да науче да нешто не могу да имају. Неће то бити убиство љубави. Неки родитељи у том комплексу дозвољавају својој деци апсолутно све а тако се губи критеријум распознаје добра и зла. Дакле, ово је показатељ свести у периоду пре поласка детета у основну школу, са којим предиспозицијама (како стеченим, тако и генетским) долази да настави свој развој. Наравно, деца нису зла, али се уче безобразлуку који касније може да постане главни окидач. Проблем се мора лечити на време да не дође до инфекције. А родитељи су некада толико захтевни од институција да преузму њихову улогу да управо на тај начин беже од своје одговорности, док истовремено у заштитничкој наелектрисаности (читај: посесивности) нису ни свесни да на тај начин не дозвољавају здравији развој социјализације њихове деце са другом децом.

Школа. Велика промена. Од 7. до 18. године живота појављује се мноштво фаза. Али, ни то није мерило у какве се људе могу изнедрити са 30., 40., и више година. Правила нема, нити је оцена икада била мерило личности. Овде су учитељи, наставници и професори једнако одговорни колико сами ђаци. У њих утискују не само знања (која се касније показују углавном непотребна – обавезно видети дело од С. Бојанина “Тајна школе”) већ и неки образац и кодекс понашања. Колико се деци дозвољава – тако се и понашају. Довољно је да се полуга дисциплине изгуби на један дан (или трен!) па да направи хаос за читаву годину (а негде и целу генерацију). Млађи узраст почиње веома брзо са лажима и свађама које су преузели као моделе у предшколском узрасту. Страх од критике друштва (“осталих у одељењу”) може развити разне комплексе и довести до формирања девијантног темперамента који обезвређује све што дише само зато што је то “модерно” или препознатљив “стил” понашања усвојен, макар инертно, од других. Једно дете првог разреда основне школе није прихватило критику учитеља, те је због својих “атомских права” направило проблем учитељу слагавши да га је учитељ ударио. На разговору са психолошко-педагошком службом се показало да га је учитељ само помазио. Старији узрасти пљују по бравама учионица да би се светили својим ауторитетима, или се ругају наставницима усред часа јер “знају своја права”. Дакле, позивају се на права само када треба да верификују свој вандализам. А најгоре од свега је што у кућном амбиенту добијају подршку за такво понашање, јер ако и постоје неке санкције показују се као трагикомичне. Има и другачијих примера где ни систем једне школе није без недостатка. Ако нпр. једно дете има већи ниво заштите или “гледање кроз прсте” од саме школе у случају да неки “тата-криминалац” врши пресију на кредибилитет школе. Немали је број ОШ и СШ где је владање запуштено, али где и професори праве идиоте од деце, јер не желе замерање да би имали сигуран посао и довољан фонд часова. Тако се у страху за губитак посла дозвољава свака девијација док они најбитнији међупростори постају сасвим небитни чак и за саме институције: криза идентитета, проблем насиља или здравља у породици, конфликти са нагонима, итд.

Студенти. Оно што се до сада таложило, сада само показује своје ескалације у видљивим последицама. Наравно, нису сви студенти у овом узрасту. Неки су већ родитељи, неки раде, неки комбинују и учење и посао. А неки су се толико размазили у гнезду својих родитеља да би вишегодишњим изговором студирања могли неометано да продуже ужитак лењости и да горе него у предшколским узрасту – никада не преузму одговорност за своје поступке. Други им је крив за све што не ваља у њима самима. Зато се неки никада не ожене или не удају, или, траже брзу зараду да би могли парадоксално још мало да буду – мала деца. Ако питање смисла постојања није ударило раније – сада се отвара у највећем таласу готово до очајања. А од себе се крије питање сврхе као и мирис смрти. Провера свих стечених односа (као и оних изгубљених) и искустава избија на прву линију фронта. Има таквих примера да неки тек у овом узрасту почињу са порочним животом којег су се дотад чували а чији узрок заправо почива у пасивности и равнодушности света и окружења у којем живе. Можда би негде неки од њих пројавили добру вољу и таленат када би нашли довољно подршке, а негде има ситуација да и када су максимално подржани пројављују се као незахвални и бестидни.

Резиме: Немогуће је, дакле, ићи логиком које су све директне и индиректне нијансе условљавале развој или стагнацију једног идентитета. Нарачито ако се узме у обзир да човек није довршена категорија и да никада није умировљена стварност. Ударно је да је стуб породице најпресуднији, али опет никада по цену слободе. На пример, један момак је потицао из богате а други из сиромашне породице, али обојица су дрогу сами пожелели. Није, дакле, изобиље ни немаштина главни критеријум шта ће некога упропастити или парадоксално изнедрити у човека од врлине. Имамо и успешне младе људе, негде и каријеристе, али који у одсуству чак и фаталних порока показују само неосетљивост за живот и биће другог. Човек се учи док је жив, као што ће се уподобљавати у све векове. Чињеница је да има разлике између оних који су васпитавани Христом и оних који нису. Овај образац се тотално занемарује и не узима сувише за озбиљно. Наравно, нема правила, нити је мерило “бољег васпитања” тамо где је нпр. веронаука примат, јер самовоља може на оба фронта вриштати. Дошли смо до позиције да можемо и школама и родитељима рећи: “Свему сте нас учили осим како да будемо људи!” Зато данас нема људи који су довољно зрели да могу да верују у своју светост, јер су душу удаљили од себе још када су били деца.

Треба подвући: Не може дете боље од својих родитеља знати шта је добро а шта зло. Многи родитељи непотребно оптерећују своју савест уместо да је развију код детета. Наравно, то је процес. Дете неку критику може да идентификује као зло, али ако родитељ зна да је то за добро детета онда то није проблем родитеља. Већина родитеља греши у томе што покушава да буде пријатељ својој деци. Прво родитељ треба да буде ауторитет па тек онда пријатељ. У супротном, сами родитељи ће постати послушна деци за највећу глупост а деца ће се понашати као родитељи неспособна за ту улогу.

Дошло је до замене вредности. Зато и има толико пуно деце која су одрасла саможива и неспособна да одрекну своју вољу ради свог и општег добра. Њима све смета, свему противурече, у свему се расправљају – а памети немају. То није одузимање већ васпитање слободе да се опредељује само за добро. Деца још не знају шта је љубав. Она љубав препознају као реализацију сваке своје помисли и жеље. То је погрешно јер се тако развија егоизам. Њихова послушност би требала да буде дар љубави својим родитељима. Уместо тога, игром обрлаћене сентименталности, родитељи постају послушни деци у страху само да она не постану хистерична а све под псеудо-мотивом да се они тобоже не покажу као никакви родитељи. Такав је свет мале али и велике деце. Погрешна је педагогија која у исти кош ставља грдњу родитељску и насиље у породици. Укор родитељски, колико год био тежак по самог родитеља, увек је базиран на љубави, док насиље подразумева аутоматску негацију љубави као такве, подразумева мржњу која тражи отелотворење свог презира над недмоћним бићем јер само оно као такво не пружа отпор.

Нажалост, многа деца не трпе сугестије. О којем год нивоу узраста говорили. Мисле да су достигла врхунац разума шта је за њих добро а шта не. Често то има негативне последице и по децу и по родитеље. Страшан је инат деце која злоупотребљавају своје родитеље разним делима и псовкама. Још страшније је да многи родитељи немају ауторитет и да сами не знају да разликују добро од злога. И када све ово сагледамо вишесмерним интезитетом, видећемо колико сложених узрока и последица осцилирају у таквим интеракцијама и да је лако доћи до експлозије ако пресечемо погрешну жицу. Оно што треба највише да брине, поред свега, је одсуство жеље да се усмере своје породице према Богу и Цркви. Јер ако нема доброг темеља, како ће се здање одржати?…


Видети још:

Црква и проблем насиља међу младима

Има таквих људи којима је поглавље о слободи толико опсесија да самим уласком у тај тематски проблем око питања своје слободе показују да су понајмање слободни. Посреди су људи који хоће слободу без Бога али да је остварују на начин Бога у неком виду “онтолошке еманципације”.
Неки савремени догматичари су понудили заиста лепа промишљања на ту тему. Али се овде не можемо превише задржавати. Почнимо са прародитељима. Прародитељи Адам и Ева (под условом да је уопште реч о историјским личностима) су своју слободу остваривали без избора. Не јер нису били слободни, него јер своју слободу нису доводили у питање. Данас слободу дефинишемо могућношћу једног или више избора. Међутим, за теолошку мисао, избори се јављају као последица нарушеног јединства са Богом. Слобода је претпрела промену након прародитељског греха. Ако смо сви наследници смрти, онда је питање слободе коју данас дефинишемо на разне начине упитног карактера, јер је она сама, у сржи, окрњена. Окрњена на нивоу поимања и тумачења, али не и на нивоу људског постојања. Да човек нема слободну вољу, не би могао ни за Бога да се определи. Као да се прародитељска “судбина” наставља са сваким новим нараштајем. Али, не треба негирати да и она ишчашена слобода, као део наслеђа прародитеља, није безвредна сваки пут када се упознамо са светом црне хронике и криминала, јер недужни испаштају окивањем најмање слободе.
Слобода “од” или “до” се није разматрала код прародитеља. Јер, просто речено, таква је љубав била између њих и Бога. Живећи од Божије љубави, у љубави самој се није доводило у питање постулат о сопственој слободи као што и мало дете не доводи у питање свог узрочника него узраста у љубави свог родитеља. Зато тамо где нема љубави – људи осећају атак на себе. Рецимо, атеисти се ту осећају најугроженији. Али ни злостављану или занемарену децу не треба превидети, јер ако не осећају љубав – осећају напад на себе. Сопствена слобода је за атеисте већа “светиња” од идеје да Бог постоји и који хоће Своју светињу да подели са људима добре али надасве слободне воље. Али, и на моделу заљубљених може се видети да се слобода не доводи у питање, већ се посматра као испуњење оних који се воле. Када двоје престану да се воле, онда почиње етапа о слободи – колико један угрожава другог (макар обичним а различитим мишљењем).
Алармантно је приметити да ни хришћани овај проблем не разматрају довољно. Код хришћана, ништа више него као и код атеиста, увек остаје тај “моменат угрожености”, јер не могу да врате своју слободу натраг Богу. Слобода се банализује и оскрнављује форматирањем проблема у следећу јефтину једначину: ако си са Богом – спасен си; ако ниси – осуђен си на пакао. Али, до овакве вулгаризације постављеног проблема може доћи само онај коме измиче љубав као мерило слободе. Љубав не као јалова сентименталност утемељена на наивној игри уверења, већ као потврда окушане благодати у чијим нествореним енергијама Сам Бог живи. Јер, када волиш и када си вољен – не анализираш до којих граница се твоја слобода пружа, докле може ићи, или до којих граница њу неко лимитира. Не долазиш на ум да у име слободе поништиш себе (нпр. самоубиство) или другога (нпр. развод) да не би нарушио јединство љубави. Другог видиш као потврду твоје слободе (и/или аутентичности) жељом да та “удвојеност” вечно траје. Ту се слобода види и доживљава као целовитост или као заједничарење (ово задње је ефектно мада је појам помало исфорсиран). Где нема (или, где понестаје) љубави, настаје ратиште: колика и чија је територија нечије слободе. Мало је спекулативно, али није немогуће да је управо сатана одбитком љубави дошао на овакву идеју “логичког” сагледавања у стилу: “Колики је мој део?”.
Али, ако ћемо да зађемо још дубље, коректно је рећи да: човек никада не може да постигне вид слободе коју Бог има јер је човек створен, има почетак постојања, и зависи од Бога; да би достигао тачку Божије слободе, сам човек би морао да буде беспочетан као Бог, али то је немогуће обзиром да човек није нестворен и да никада не може да достигне тачку Божије нестворености; али, човек учествујући у Божијој слободи (и ево га опет моменат Литургијског пулса) и сам постаје по дару учешћа на неки начин “беспочетан” испуњавајући се и наслађујући слободом Духа Светога Коме се нигде не могу поставити границе (“Дух дише где хоће”). Рецимо, деца не доводе у питање тај аспекат зашто не могу да достигну никада време у којем су се њихови родитељи створили да би постали “истовремени”, односно, истог годишта, али одрастањем траже неки свој вид слободе “од” родитеља да би пронашли сопствену сврху и смисао. Међутим, ово “од” се не мора нужно тумачити у запреминама искључиво прародитељске логике, будући да са Христом опет могу доћи до овог “до” у оноликој мери колико се сама љубав не доводи у колебање. Зато постоје осцилације јер смрт природе још није уништена у тоталности. Отуда и онолика аскестска инсиситања на подвижништву и кајању, јер су знали колико је човек променљива категорија.
Заправо, изван Бога ми уопште и не знамо колико смо, гле ироније и парадокса – понајмање слободни. Има негде и у Писму два занимљива исказа: да човек није господар свога даха и да влас косе не може учинити црном или белом. Тек у искуству Бога, Њему Самом следујући, ми остварујемо своју слободу. Све изван тога је неуспешан лов на своју сенку. Јер, неки вид онтолошке еманципације, тј. “само моје слободе” – не постоји. Јер ако та еманципација не постоји као образац у Тројичном начину постојања, (свака Личност не жели да се одели од Друге Две, већ да буде до Оне Друге Личности, баш као што је писано да је Син са десне стране Оца) – још мање ће се слобода од неког другог показати одрживом.

Многи приступи у тематици хришћанског поста су углавном већ предочени. Негде још увек могу да пробуде и анимирају човека, а негде због неке једноличне исфорсираности не воде никуда. Почев од светоотачких мисли па до теолошких великана данашњице. Могуће је да осим лошег темеља људског наличја, негде ни сугерисани савети, колико год се клели у искуство Духа Светога, не доводе до поготка циља – до Христа.

У Светом Писму имамо доста места која недвосмислено сведоче да се дела поста огледају у доброј вољи а не у “мрштењу лица” или било каквом скретању пажње на себе. Библија се много пута узимала у уста као проверени водич кроз многе лавиринте вероживљења. Дакле, не само у категоризацијама посне културе. Али се и много пута догађало да коришћени цитати више раде на штету ближњега неголи на његовој користи доводећи сам пост до граница духовне некултуре.

Како данас стоје ствари? Где је човек у целој причи? Да ли се позив Цркве помало излизао од једне исте педагошке мобилизације да човек преокрене поставку ствари у доличнију активацију својих потенцијала? Можда, ако је реч постала конзервативна и стереотипна, односно, ако није осавремењена аутентичним искуством. Многе приче су постале некако депласиране, “жалопојуће”, болно препознатљиве без могућности да човека икако стимулишу управо због сувише подразумевајућег тоналитета.

Да ли пост може да одврати човека од пута врлине? Од Духа Светога? Да, ако њиме човек подразумева потирање других који не посте, или, ако посте а не посте као онај који “строго пости”.

Да ли је пост мерило стицања Духа Светога? Не ако он сам постаје циљ и средство за постизање аутогола. Ништа не може да услови Бога да подари Своју благодат. Ниједна врлина а камоли један програм (да не кажем “режим исхране”) не може да буде повод за добијање Божијег “кредита”. Шта онда може? Ништа. Благодат је бесплатна, али се не може рећи да иако Бог даје сунца једнако праведнима и злима не гледајући ко је ко, да Он Сам одступа од онога да се “бисер не баца међу свиње”. Можда одговор треба потражити у јеванђељској причи о исцељењу десет губаваца, јер се само један вратио да се захвали лично Христу на дар. Управо га је та захвалност учинила светиоником, богоносцем. Парадоксално, Бог не гледа ко је ко, али ако се осврнемо на есхатолошки Суд, видимо да Он ипак гледа ко је ко, јер неке неће познавати уопште.

Шта је онда пост? Многи погрешно тумаче да је пост очишћење. Има и таквих који у њему траже само депресивне интерпретације и интеракције са димензијама спасења и света у којем живе и делују. Они други, оптимисти, углавном се задржавају на неком сујеверном ставу детоксикације организма. Пост није очишћење. Пост је предлог да човек дисциплинује своје нагоне, апетите, надасве нарав свога бића. Може да припреми човека за очишћење, али оно само није очишћење. Очишћење долази од Духа Светога. Духа богослужбеног и литургијског. Духа који се не да поседовати. Духа који изграђује меру Христову у човеку. Пост није мерило чак ни достојног причешћа. Јер, докле год постоји свест о достојности и недостојности, постојаће и могућности да се свако такво именовање ограничи карактером гордости.

Да ли је пост непотребан? Да, ако човек њиме подразумева да ће задобити “супер-моћи”, да ће њиме изменити своју природу, да ће корекцијом својих телесних перформанси постати непогрешиви носилац благодатног идентитета.

Да ли је онда пост потребан? Јесте ако човек зна како да га примењује без неке езотеријске свести и вештачког навлачења хришћанске маске на своје лице.

Реално, пост не треба доживљавати као индивидуалан акт већ као позив Цркве, као лично солидарисање са гласом Цркве где језгро не чини маса аутономних индивидуа које постоје независно једна од друге загледане у неки свој псеудо-мистични свет, већ као Сабор оних који слушају и заједнички живе стварност Царства сада и овде. То су они који кроз диоптрију поста не траже замерке ономе прекопута себе, већ који захваљујући посту могу да побољшају диоптрију да другог боље виде, осете, препознају, доживе. Сликовито речено, пост је само неки вид “упутства” или боље рећи “мапе” која показује којим путем се може доћи до одређене путање (овде Бога), али он сам није гаранција да човек неће због своје неспретности и лоше оријентације – залутати.

У чему се огледа морална порука поста? У томе да се у посту не може живети морално већ благодатно. Да ако се човек већ осведочио додира Божијег у нутринама свог бића, онда да може показати већу вољну активност да окушану Стварност задржи у себи чак и када “телесни човек” тражи своју вољу. У томе и јесте порука поста: да се човек не ослања на законитости свога тела колико на невидљиву активност своје вере из које га Бог храни Својим речима и Својим Духом. Али, без обзира на такво похвално ослањање, то пак не значи да је човек аутоматски лишен властитих дуализама, јер он ипак остаје да осцилира у смртној природи која има своју инертност, трење и подривања на штету окушаног васкрсења.

Сваки човек који себе сматра хришћанином треба да дође до стања свести да сам нивелише своју меру практиковања поста без компарација са светом других. Јер, докле год се буде поредио са светом других – долазиће и до невоља у таквом настројењу. Најпре, сам човек треба да увиди какву корист он сам може имати од поста, али и да не буде роб спољашње форме ако ће њоме осакатити суштину. То ће рећи да онај који пости сам треба да схвати да пост није нешто што га посебно неутралише, или, посебно усавршава, већ да може бити изазов да човек на другачији начин превазиђе (или бар осмотри) наклоности и запремине свог уштогљеног и сувише тривијалног постојања. Да преиспита постојећа кретања у њему и да их доведе пред Христа на место свете процене. Само се на тај начин човек може зауздати од утопије посног радикалног придржавања. У супротном, неће разумети да пост није дат да би постао повод за саблазан и осуду већ да би човек вежбао смртног човека како да се више уподоби бесмртном у Христу. А где се покаже добра вежба – на крају остаје само одлична вештина!

Естетика

Докле год у човеку има бар мало глади за естетиком, у чему год се она огледала, пројављивала или показивала, мишљења сам да човек не може, барем не у тоталности, застранити. Јер, постоји нешто чега се човек ипак држи, макар и на маргини свог умносрдачног постојања. Држи се нечега што је можда и од себе сакрио на нивоу освешћености. Неког параметра који је сам изградио без обзира да ли су утицаји на то „мерило вредности“ индиректно или директно бивали посредством или одсуством других.

Када Достојевски каже да ће „Лепота судити свету“, он наравно прећутано мисли на Бога, али можемо проблем поставити и другачије. Шта ако оно што је естетски привлачно истовремено постаје и судски меродавно? За Христа се испунише Писма да они који Га осудише „на Њему не нађоше неке лепоте“. Ако на овај контекст додамо слику измученог Исусовог тела на крсту када каже: „Сада је суд овоме свету!“, можда бисмо могли рећи да ту естетика није пуно на првој линији фронта. Али то је естетика спољашњег човека. Констатација која произилази од телесних очију које само на телесно мисле. Духовна естетика показује другачији приступ. Јер је Бог погазио естетику своје нестворене славе да би неестетичност смртог света подигао на пиједестал обоженог. Ту, дакле, видимо преокренуту перцепцију. Оно што се нама чини естетски привлачно или одбојно заправо врхуни у смрти. Богочовек који на крсту делује „најмање привлачан“ Својом смрћу чини да се естетика овог света доведе у питање. Заправо, тек у димензији Христовог Васкрсења можемо добити благодатне очи да увидимо сво одсуство естетике овога света баш зато што врхуни у смрти. Он чини да се истинска естетика не показује у слави очију већ у слави дела.

Па ипак, да ствар није црно-бела, Бог је положио довољно естетике у лепоту овога света, макар и усред трулежи, да би се бар иконично приближавали символима непролазне естетике у којој Он Сам пребива. Зато је у неким људима љубав према природи тако изражена готово до пантеизма. Ако се пак држимо само моралних судова, тешко ћемо допрети до богоустановљене естетике каква се, рецимо, пројављује на богослужењима. Ово друго не треба потцењивати. Без обзира на слабости јерархије. Без обзира на крајност и искључивост народа који можда није довољно ни свестан да са јерархијом конституише домен Царства сада и овде. Али, ако се, макар хипотетички, држимо благе, бледе или умерене естетике у неким стварима (јер свако исту гради у односу на себе и свој доживљај онога што је привлачно), онда чак и у таквим поистовећивањима човек може да зађе са оне стране постојања. Или да бар мало у односу на оно што је естетско оснажи свог моралног човека. Јер ако га закон не може довољно постидети да позна шта је добро а шта зло, можда га може естетика опоменути до којих граница се треба пружити да би изменио своје наличје. И докле год се у односу на оно што је естетски узвишено човек опомиње недостатности свога добра осећајући сву наказност греха, дотле ни човек неће бити сасвим изгубљен. Јер ће увек у односу на Оног Који је Извор Лепоте налазити одбитак према ружноћи. Али са јасним и недвосмисленим акцентом да није ружноћа оно што даје познање ружноће, него да у односу на оно што је Лепо ружноћа може познати свој недостатак.