Category: Мисли


Ниједан пут није пут стабилности. Сви су путеви нестални, променљиви, али баш зато реални. Лажне су све приче о стеченој стабилности. Човек који је дошао до циља и не наставља даље да тражи – није нашао ни оно што је држао за крај пута. Пут никада нема једно лице. Зато је могуће бити не само подвојен, него и троличан, ако разумемо да свако поистовећивање са путем није увек нужно дело лицемерја већ потраге. А потрага је дивна. Док траје. За чим, за ким, било шта, кад и било где. Стажисти, каријеристи, мотивациони говорници, докторанти, психијатри, свештеници, и све те плејаде многоучитеља свегаискусних би требало мало да смање доживљај о поучавању. Свако има свој пут и колико год грешио битно је да је његов и да не треба да стане са потрагом. А када нађе шта му треба, смисао ће му сам рећи колика је вредност пронађеног, јер само док се човек креће његова природа доживљава ватру и промену…

Advertisements

Лепота

Лепота је дар, али ако се не носи са скромношћу окреће се против онога ко је поседује. Лепота је дар за очи другог а не за онога ко ју је без икаквих заслуга добио. Она се сведочи другоме као утеха или инспирација, а да други није ничим угрожен или занемарен као какав неестетски субјекат. Није сваки поглед акт пожуде, може бити прећутана потврда, визуализација другог као интерактивни комплимент самим посматрањем. Приметити другога значи волети га. Толику важну улогу имају наше зенице које се у некој светој немости скупљају или шире када посматрају лепоту другог или када сам други осећа поглед неког трећег на себи. Па ипак, није сувишно нагласити да су танке линије између погледа и жеље, као и да онај ко је свестан свог физичког дизајна да лако може застранити ако себе сматра искључиво као сексуални објекат који се намеће по високој (гледај али не пипај) или ниској цени (пипај али плати). Стога, управо због каквоће наличја, таква лепота и еманира на лице онога ко је носи као део свог идентитета. А нису само светитељи приметили да ружан човек постаје леп због своје доброте, као и да леп човек постаје наказа због своје мржње. Приметили су сви они који умеју да гледају и да се диве лепоти човека као најлепшој Божијој креацији.

Дефиниција ништине? Јеванђељски нихилизам који за темељ има аскетску оријентациону идеју да оголи човека од лажног „ја“ ради истинског „ја“. Главни модус произилази из апостолског става да ако ко сматра да је нешто а није ништа да вара самог себе. Последица прихватања своје ништине је да човек престане са идентификацијом свега што се назива добрим и злим у окружењу. Зато се каже да онај ко изгуби све добија све. Али да се не би дошло до неких патолошких синдрома, ништина се мора базирати на Христу и Његовој благодати. Опширније види Јован Корнаракис „Схизофренија или аскетизам“. Одлично дело, али ако се може наћи нека замерка, онда је то пренаглашени аскетизам и сводивост човека на избор између подвижништва и демонологије, чиме се избегава могућност и за неку трећу позицију, независној од прве две, у којој би се слобода човека могла остварити.

Поука

Не фасцинира људе неко веће сазнање, неки доминантан смисао који изврће перцепције. Не. Бар не толико. Људи генерално мало воле да се мењају, па им није свако сазнање довољно да мобилишу структуре свог битисања иако их оно одушевљава. Немају довољно воље или снаге како би се пренули у преображај из чамотиње.
Можда човек нема увек свест шта је за њега најбоље, премда је тешко одупрети се навали савести или интуиције, ако већ нема другог, али је суштина да и ако зна које решење је за њега најподесније – да нема довољно петље да прође кроз таква врата. Лакше је човеку пребивати на једном месту неголи окрњити своје обрасце постојања за најмању промену…
Шта онда људе макар на кратко стимулише? Да се бар запитају ако већ не могу да се измене? Да им неко каже ко станује у њима и да их утеши макар тиме не шта је за њих најбоље (будући да данас сви знају да деле савете), него да им опише осећања за која добро знају да су њихова али да нема никога да им их искаже. Тек ту постоји тињање жара да може бити другачије позиционирање. Зато се многи толико одушевљавају неким поукама.
Дотле, вегетирање…

Много тога стиска човека. Увек било. Човек под притиском постаје оно што није. Или, само кроз пресију која долази негде споља изражава оно што се најдубље у њему сакрива. Никоме не прија тензија. Усиљеност ствара страшне последице. И код онога ко пресију узрокује и код онога над којим се пресија извршава. Читава је барутана разлога, али се већина може исцрпети кроз махом поремећене, личне и колегијалне, односе. Нажалост, још се није научило разликовање да ако нам неко није пријатељ да нам не мора аутоматски због тога бити непријатељ. Не мора се увек ићи логиком лажи, интрига, клевета, оговарања, итд. (а ни тај крст самим препознавањем проблема није ништа лакши за ношење), јер постоје и они други узроци када се неко истиче поштовањем прописа, правила, закона и свих других регулатива (не морамо се нужно увек везивати за канонске корпусе неке Цркве јер постоје и друге ванцрквене законитости у којима се нека институција изражава или формира) ради истицања неке своје правде која се чешће граничи са моралним фашизмом оних који за пад другог или обелодањивање његових пропуста – живе. Ипак, некоме ни то линчовање и срамоћење другог није довољно, него у име свих тих „законоправила“ желе „проливање крви“ сакционисањем свих оних који су одступили за милиметар од цртице неког закона.

Сви су ти људи дубоко несрећни својим животима. Без љубави према себи или другима. Сада се јасно види, примера ради, зашто је Христос највише проблема имао са свештеницима, књижевницима и законицима. Јер се и тада „цедио комарац а гутала камила“ на сасвим периферним или мањебитним стварима баш као и данас у многим секторима. Није, дакле, овде посреди легализација неког пропуста, већ указање да се ни из чега толико битног ствара експлозија проблема као да је било који писани законски акт „олтар“ или „светиња“ који се по сваку цену – гажењем других – мора бранити и поштовати. Фарисејска свест није свест само црквеног естаблишмента, већ било ког домена под небом у којем неко покушава нешто радити и зарадити. Махом су то неке интелектуалне, полуинтелектуалне и „престижне“ типологије које су изнутра остале дубоко повређене својим комплексима или додиром неког другог, дубоко лојане неким системским калупима и кодексима, а да се уопште нису ни за милиметар помериле од свести људи Христовог времена. Јер, да имају поштење у себи на које се тако драматично позивају (уз незаобилазан сценски наступ ради што већег привлачења пажње других), схватили би да ниједан човек није роб закона и шта заиста значе Христове речи: „Ко је без греха нека баци камен први!“. Овако, остаје да дрхте многе мушке и женске Иродијаде, да кључају од беснила, и да смишљају неке своје верзије правде само да би нашли повод како би коме одрубили главу. Толико мржња ових професионалаца у својој служби заслепи. Толико ничега осим поштовања форме остане од човека.

Истина, нија лако носити притисак. Сазнање да ти неко 24 часа ради о глави и мери сваку реч и поступке. Још је мање лакше носити таквог гонитеља на леђима (јер дише за тобом као сенка), док у својој души носиш још читав океан проблема које треба тек решити. Гонитеља (ловца на главе) не занима пуно твој приватан живот и да ли постоје неке психозе или друге перипетије које те у нечему лимитирају или условљавају. Не! Гонитеља занима у доконости свог отумореног живота да ли поштујеш одређено правило и ако га не поштујеш на који начин може да те уцењује као несавршено биће. По томе те мери као човека. По томе одређује вредност твоје личности, компетенција и афинитета. Не занима га твој приватан живот, али му не смета да ти кроз ово подметање и њега поквари. Зато се често дешава да гонитељ, ватрени поборник законских, моралних, естетских и већ каквих вредности, у име очувања поретка и правде, жртвује другог, учини грех над преступником у најмањим стварима. Он/она субјективно на крају може да осећа чак и понос, задовољење правде, ако је виновник санкционисан, али да у дубини своје патологије не увиди главну ствар – да не само што се таквим извојеваним понашањем изједначио са оним кога је гонио, него да у још већем греху лежи губитком љубави према прогоњеном. Зато ће, по Христовим речима, „први постати последњи“, јер ниједан закон није закон докле год злоћудно и злопамтљиво обнавља један исти садржај против другог. Други ће некако такву пресију, макар и кажњен, крив или недужан, преживети, али онај ко живи за даноноћно притискање других – никада свој мир неће пронаћи будући да га ниједан закон без љубави и без благодати не може оживети.

„Правна поука“ за оштећеног: Што се тиче притиснутог, он треба да изабере начин како ће да се постави. Да ли је боља дистанца или прихаватање другог какав јесте са свом гримасом лицемерја и лудила. Нисам за лагање. Треба сносити последице ако је било девијација. Тако се стиче смелост а не малодушност. Треба бити храбар за своју кривицу а да нико са тобом не брише под. Малодушни беже од кривице, али лако постају подобни за манипулацију. Треба бити мало луцидан и духовит без обзира да ли је оптужба основана или не. Наравно, то не значи бестидност и неодговорност. Ако си где погрешио – мењај то! Ако некоме твоје признање није довољно – буди дрзак јер други жели да те мучи; ако си пак недужан – не продај се лако својим страховима да се други не би још више осилио. Нема људскости тамо где те сваки дашак ветра узнемирава. Ако пак доживљаваш неправду – не брини се превише, добри ће те увек разумети, лоши никада неће. На крају, коров сам себе угуши. Ипак, нека ти сећање на Христа увек буде пред очима. Он је био недужан. Пред Пилатом је ћутао, пред Кајафом се бунио. Већ ту се види да ни Сам Бог не изражава Себе кроз нека правила у опхођењу. Пусти нека Он преузме кормило када те нека невоља снађе оличена нечовеком који живи да буде подметач правде. Највећа иронија је што људи траже уједињење међу собом над казном неког другог, или, што поштовањем било каквих прописа себи подижу моралну цену. Пред Богом ниједно од тога нема било какву а камоли трајну вредност. Јер, био други кажњен или не, или, било да људи траже друговање поштовањем прописа, на крају се само покаже да сва та извештачена и веома јефтина моралистика лукаво сакрива говото исте недостатке код себе које на другоме налази и да, када време мало отекне, брзо се све те саборности покажу фарсом односа, јер их сам закон доводи до очувања поретка а да се само отуђење међу њима нимало не смањује.

 

 

Стража

Мало ко има жељу да увиди твој рад на себи. Ретко кога то занима. Атомски напори да нађеш свој лик. Да спознаш још неког новог себе којег јучерашњи ти није упознао. Потребно је пуно светла за такав подвиг. Напрезање у мраку је својствено само јаким људима. Тињају у тами тражећи се. Људе занима твоја нељудска страна. Када си мрзак сам себи. Када продемонизујеш оно мало исконске лепоте. Да би могли још више да те се постиде, згаде. Морају тако. Заклели су се одважно својим маскама. Својим фарсама. А реално – ниси им битан уопште. Зато се и занимају. Мотре. Вребају. Као Христу мере ти сваку реч. Показују се као чувари твог мира, као обезбеђење. А није им стало. Која пародија! Чекају да се саплетеш, паднеш, да пожуре докрајчити старо. Као лешинари који не умеју да лете. Кљуцају у потаји. Не занима их колико си година уложио да подигнеш себе. Занима их само један трен када ћеш погрешити као да тако чиниш одувек. Треба похвалити такву стражу. Дивно је попут кербера који чува пакао…

„Буди подвижник, али немој на мени!“

непознати аутор

 

 

Већ дуго ме тишти једна невоља. Проблем о којем радије ћутим. Волим да болујем у осами да не бих оптерећивао другог. Лични проблем. Егзистенцијална невоља. Криза бића? Не знам. Малодушност, неверје – никако. Морам да кренем из почетка…

Када сам био млад, волео сам да читам аскетске радове. Приступао сам листовима као чаробним световима који треба да ме одведу у неку зачарану догодовштину. Светоотачка теологија, догматика, итд., је дошла касније. Нема потребе да именујем на којим теолозима сам се највише наслађивао сазнањима. То је посебна прича за коју ћемо се померити неки други пут. Па ипак, понирање у аскетске оце, старце, монашко и пустињачко штиво, колико год пленило неким сазнањима, и мотивацијама да улог живота подигнем на већи ниво, поприлично је болно и негативно обележило мој идентитет. Неумесно је прећутати колико је ту кварова у систему било. Ето, могуће је претерати до верског фанатизма према себи најпре. Нисам дражио друге, али јесам мучио себе. Можда би се нека цинична парола могла исклесати у стилу: „Правило изнад Истине!“. Можда је меланхолија долазила и из таквих ризница. Нисам никада размишљао о томе. Пред амбисима разних умотворина и правилника о „ручној изради“ властитог уподобљавања, често ми се чинило, погрешно наравно, да ни поље Цркве није толико битно за некога ко се декларише као хришћанин. То препознавање важности црквеног учествовања ће доћи мало касније, али опет, ни тада толико по свом личном препознавању, колико по утицајима других значајних теолога који су за живота марљиво радили на одбрани улоге народа на пољу еклисиологије. Финално препознавање је дошло много касније, вероватно неочекивано и по мене, као последица директног васпитавања даром Божије љубави. У сваком случају, сви ови примери се не смеју никако занемарити. Макар у циљу да још неко не крене том странпутицом тражећи посебне духовне доживљаје условљене једино прекомерним напрезањем воље и тела у морбидности свог аскетског аранжмана.

На почетку аскетског понашања, за које ни данас не знам да ли је просто била нека свесно-несвесна имитација или знак личног и својевољног подражавања, било је много сломова. Било је изузетно тешко калемити се на природу и поредак које се противе законима твоје природе и твојих поредака. Као да си се трудио да живиш нешто што ниси не само достигао, него ниси ни започео да живиш. Неприродно. Шизофрено. Нарочито ако си био негде лимитиран јавним послом тако да је додир са људима био неминован. Сва та многонаписана поглавља о ћутању, тиховању, неосуђивању, смирењу, искушењу, очишћењу, одрицању, страстима, помислима, о пренаглашеним гресима, уздржању, демонима, сузама, о начинима и степеновањима благодати и знања, гордости, о чудима као мерилу аскетског темперамента, чак увређености Божијој, итд., – морало је унети дисбаланс у начин самог постојања. Оптерећење је било загарантовано. Јер за нека зла бих много мање знао да ми неко није скренуо пажњу на то да она уопште постоје. Иронија је да сам тек у зони осветљења посредством светих подвижника набасао на своју зону сумрака, али то раслојавање светлости није било у циљу да се укине моја тама, него да се буквално паралишем за сваки даљи покрет – било ка добру, било ка злу. Није ту било неких посебних подвига. Једноставно сам покушавао да живим „по вољи Божијој“ онако како је монашка литература саветовала. И било је страшно. Језиво. Отуђен и од себе самог. Било је немогуће срести другог без неког торнада по своје „специјално осећање духовности“. А о количини кривице ако се не држим сваке цртице закона у записаним томовима – боље да не говорим, јер безнађе и пакао су бољи пријатељи од осећања кривице. И само Бог зна колико ли сам чудан био другима у то давно време, мада се тешим комедијом неке наде да сам у океану толиких глупости можда у својој несвесној јуродивости, тврдоглаво истрајавши, барем неке опасно довео под знак питања где је њихова душа у целој причи. Ко ће га знати? Био сам изузетно млад а то свакако не може бити оправдање.

После много година срљања, а чини ми се да је од тада прошло непуне две деценије, Бог вероватно видевши моју пропаст, а знајући добро да „ниједан духовник нема времена за мене“, директно је посредовао, нашавши за мој статус луку спасења кроз разна страдања на другим темељима свакодневнице  – далеко од какве назови православности. Нашао сам свој мир. Своју мирну луку. Свој баланс и синхро. Више није било комплекса о некој духовној мегаломанији и да ли ћу да испуним своја, Божија, аскетска, или већ чија очекивања из посредног или непосредног окружења. Хвала Богу за то у све дане мог живота! Одгонетка је била крајње једноставна. Бар за моје искуство. Престао сам да читам аскетику, да цитирам теологију, да се размећем са егзегетским радовима и читавим корпусима догматике. Све сам напустио. Изнутра. Једним потезом. Молитва је дошла сама у такав испражњен стан. Познање вредности Литургије исто тако. На крају сам само пожелео да Бог у мени пише, говори и живи како Он сматра да треба. Чак и ако поново погрешим. Без усиљености. Без извештачености. Без типикарења, правила и захтевне побожности. Надасве, без аскетске бомбастичности и помпе да се одређена техника преточи у своје искуство по сваку цену. Само сам хтео љубав, веру и наду по модусу да тражим најпре Царство а да ће се све остало само придодати.

Након много година, дошавши са Литургије свеже напојен Духом и свеже нахрањен Христом, изненадио сам самог себе узевши аскетске радове поново у своје руке. Заиста сам имао добру вољу да прочитам нешто ново, да се негде евентуално надоградим или преиспитам у пропуштеном након толико паузираног времена. И шок! Опет иста реакција! Иста мета, исто одстојање. Позлило ми је! Позлило ми је само од ишчитавања читавих томова и студија неких стараца о томе да ли Исусову молитву треба изговарати са једним чвором или више чворова; да ли треба лежати или седети док се молиш; да ли је савест мртва и кроз које све начине можеш и требаш да је учиниш чистом правећи на тај начин синонимну стварност са благодаћу Духа као да је чиста савест исто што и светост; итд. Позлило ми је… То више није мој свет. То није свет којим живим. То није свет који ми може показати како да задобијем Духа и заволим Христа. Напротив, у том свету билионских монашких техника, нашао сам све осим самога Христа. Нашао сам технику ради технике. А у свим тим техникама нигде нисам нашао да се иједна ослања на самога Христа. Нигде Христа који једе и пије са блудницима и другим грешницима. Нигде Христа који те љуби независно од тога да ли си црквен или нецрквен, да ли си крштен или некрштен, да ли се молиш или не молиш, да ли се причешћујеш или не, да ли се, коначно, подвизаваш или не подвизаваш. Нигде! Све сами техничке „апликације“ за репрограмирање свести, све сами методолошки погроми за насилно калемљење душе! Нигде Христа Којег Јеванђеље открива. Нигде Христа међу народом. Нашао сам само Христа који једе и пије са законицима. Христа који условљава. Христа који не дозвољава додир нечистима. Христа који брани Христа од обичних и фаличних људи. А то није мој Бог! Мој Бог је дао свој живот за живот света и за сваког грешника у том свету! Свет аскетике ми је понудио неког деструктивног и пробирљивог Бога. Бога који Себи бира друштво. Бога који се лако љути и плане на сваку ситницу ако га увредим непоштовањем прописа и форми. Али, то није мој Бог! Нисам таквог Бога упознао у Цркви. Црква ми није дала очи да пронађем таквог Бога. Учинила ме је слепим. Слепим да само Његову љубав видим. Да у Њему само пријатеља препознам.

Да се разумемо, није нека лична одбојност посреди, као ствар сујете или огорчености што неке духовне висине нисам достигао (и хвала Богу што нисам, радије бих да ми се простота вере и незнање срца врати са свим могућим и немогућим празнинама и ранама душе спрам пуноће идеала коју заговарају „безгрешни“), итд., него заиста не могу да се поистоветим са приказом Христа којег дотични, махом монашки, естаблишмент сведочи до невероватних и крајње непотребних сложености које врхуне у једном скученом и крајње једносмерном углу самозагарантоване побожности. Ту видим зло. У самозагарантованој побожности, односно, побожности која се показује меродавном једино кроз аскетску тензију. Сав тај аскетски притисак видим само као болан и често отрован сувишак који није потребан ничијој побожности. Па, погледајмо крајњу типолошку једноставност свих људи који су ишли око Христа. Испитајмо Јеванђеља! Нико ту није боловао од аскетских предуслова! У данашњем светлу, нико се ту није одређивао према спољашњим параметрима побожности која се данас углавном исцрпљују у поштовању полупаганских обичаја науштрб хришћанске вере. Погледајмо само једноставност мале деце која не болују од комплекса да ли ће у Цркви стати поред свештеника када време није или прекршити пост или каква друга правила згњечених пресијом аскетског бонтона у којем нема места за различитост другог. Све је то крајње непотребно. Безодносно. Безлично. Круто. Ван животних сокова и вишедимензионалности саме вере као дара Духа Светога. Зар нисмо довољно уморни од глуме своје преподобности? Или је боље ићи тежом линијом аскетизма тако да ти нико није потребан? Али, зар нема нечег мрачног у таквом аскетизму? Не говорим, дакле, о укидању труда и одговорности, него говорим о уклањању онога што отежава да се човек у својој одговорности изрази много једноставније. Да нам се не догоди оно што је Христос највише изобличавао опомињући тадашњу елиту, а ја чврсто верујем да ме Бог неће осудити јер уносим нову реч и контекст у Свето Писмо, па ћу само парафразирати али уз навођење оригинала у чему хоћу да поентирам:

Добро укидате заповест Божју да свој аскетизам сачувате.“ (Мк. 7, 8-9)

 

 

ps.  Подвучени појам свако може да замени неким другим уметком у којем највише лоцира одређени проблем који га жуља…

 

Све више однос са Богом видим као брак. У почетку имаш полетност налик заљубљенима. Само о Њему мислиш и постајеш свестан да и Он мисли на тебе исто тако. Опет, налик заљубљенима који на растанку само мисле о томе када ће до новог састанка опет да дође. Тако је свакоме човеку када окуси прву благодат. Касније, када време дође до изражаја, наступа жртва и напор. На обе стране. Дрмање. Борба за однос или развод. Да не кажем ону опогањену фразу „искушење“. Баш као у браку. Цео живот кроз крв и зној боримо се да одржимо или увећамо постојећу љубав. Некад се не успе. Некад се љубав угаси. Дочека кризе. Неке кризе један однос успе да превазиђе, неке друге некада не. Свети подвижници су више пута говорили о богоостављености, али она није никада значила прекид дотока љубави Божије већ пре привремено укидање присуства да би се две стране још више ужелеле једна друге.  Бар тако моја маленкост то види, не значи да сам објективан, нити у праву.

Сва ова поређења могу се применити, у смислу метафоричне компарације, богоцентрично. Рецимо, фамозне афере се такође могу сагледати као пала могућност да Богу окренеш леђа. Да глумиш да Га не познајеш. А упознали сте се. Имали однос. Дружили неко време. А онда опет, игноришеш мисао да је Он ту, јер би ти мислима и срцем да си радије на неком другом месту са неким другим. Можда је ово антропоморфна представа, којима обилује скоро читава старозаветна историја, али не умањује посматрање проблематике. Уосталом, не критикује ли Христос у „мањебрачном“ виду да ће се постидети оних који се њега постиде? Али, љубав чини да се осврнеш за вољеним. Да идеш даље.  Тако настаје кајање. Извињење. Можда бисмо после толико векова могли покајање да преведемо као овај појам – као извињење, добија другачији колорит и мању тензију са обзиром да „метаноје“ као трајне промене начина постојања једноставно нема једном неповратно. Исто је и са дефиницијом греха која је појмовно дотужила својим кривичним застрашивањем.  Бог је, дакле, рука ослонца. Пријатељ. Ако Бог није пријатељ, коме треба такав Бог?

Не вреди. Борба за однос подразумева напор. У аутентичној љубави нема сујетне борбе за доминацију. Напори аскетике се само у том кључу могу разумети – као борба за однос. Све остало је снага воље која не мора имати било какву богосличност или чак љубећу утемељеност (нпр. неки брачни односи имају огроман вишедеценијски „стаж“, али је однос пресушио још у „цвету младости“ а да се такав лаж-однос спољашње одрживости само формално – очувао као „успешан“). Ако такву паралелу пребацимо на поље еклисиологије, видећемо да се неки лаици и свештеници узалуд позивају на „духовно стажирање“ ако су изнутра пресушили у свом личном односу према Богу. Ту рутинско богослужење не помаже пуно. Шта вреди да жена спрема мужу ручак ако га она не воли? Шта, дакле, вреди Богу било какав вид служења ако га онај који Му служи не воли? Мени ни туђе „добар дан!“ не значи пуно ако је неискрено или безлично. Овде, дакле, видимо у најбољу руку – сарказам формалистичког сентимента.

Ипак, борба за однос није лака. Мучна је штавише. Тескобна. Пуна натезања. Грчења. Сукоба две воље, јер су управо – две воље у питању.  У име љубави или науштрб љубави. Можда и ту треба тражити назнаку аскетског барута. Предност брачност перципирања Бога је баш као и у браку некад тескобно, али има и своје дражи. Није све депримирајуће. Живиш за дивне моменте у којима заборављаш на пређену километражу тешких рвања. Тескобно? У смислу да у једном односу постанеш толико демаскиран да од такве потпуне огољености просто немаш где да се сакријеш. Други те види какав заиста јеси, и можеш бити самом себи неподношљив а камоли не другоме. Драж? Па погледајмо само вођење љубави или осећање мисли другог као у каквом пророчком набоју (а нешто не видех да се некад два пророка међу собом завадише). На шта мислим када кажем вођење љубави? На дословност. Бог води љубав са својим човечанством на Литургији у Духу Светоме. Другачије се и једноставније опит сједињења са њим и фамозна мистична искуства о екстатичким иступљењима не могу дефинисати. Бог је Љубавник. Да ли је то икоме пало на ум? А ми смо његови љубавници (овај појам користим искључиво увек да укажем на две стране које се заиста воле а не на неку еротску масажу склоних превари и већ каквим асоцијацијама).

Као и у браку, постоје свађе са Богом. Свађе се не морају увек посматрати фаталистички. Могу бити конструктивне ако им је подметач љубав као брижност за другог да се где не повреди. Па ако један родитељ толико брине за своје дете да се где не повреди, зар ће Божија љубав бити мања када човек пада у неки грех? Деструктивне свађе не треба пуно прецизирати. Мало коме нису непознате. Присутне су ако се олако одустаје од другог, а што, наравно, није и Божији угао гледања, јер Бог, за разлику од брачних односа, НИКАДА не одустаје од човека, нити умањује љубав према њему шта год да уради. Можда је управо ово радикална тачка пресека између нашег стриктно људског и Божијег темперамента. Дакле, свађе са Богом нису аутоматски бласфемичног карактера. Сетимо се само пророка Јоне који се у завршници своје мисије кочопери као мало дете. Касније видимо и апостола Петра који стално нешто приговара Христу да треба другачије да уради. Све је то људско. Све је то ипак крајње разумљиво за позицију човека – да не може да буде савршено. Свађе са Богом настају као последица искреног односа са Богом пред којим стојиш демаскиран (можда би се овде могло умозаичити поглавље о властитом смирењу о којем су аскетски и свети оци толико писали да је данас тај појам изгубио на значају, што ће рећи да би и ту могли редефинисати појам кроз неки нови превод као свест о властитој небитности, одсуству мегаломаније на пример).

Дакле, није лако бити хришћанином, као што није лако ни бити у браку. Трења ће увек бити, али не смеју постати параван да се жртвује један однос једном трајно. Ако те Бог прихвата са твојим недостацима, не тражећи безгрешност од тебе, ти си у неком виду добровољне обавезе да се оканеш своје пале инертности (да не кажем „безакоња“, јер се и тај појам префорсирао до сваке усиљености), да их макар умањиш ако већ не можеш да их истребиш, према мери савршенства на које те је Бог позвао. Надасве, да не будеш превише захтеван од других и да сваког видиш према мери стваралачке љубави која у свему види само добро. Јер, ни ти ниси савршен. Твоја шибица, на степеницама усхођења, ако уопште напредује, можда неће одједном обасјати сама од себе целу планету, али постепено може послужити као пламен од које се многе угашене душе могу припитомљено запалити или оријентисати. На крају крајева, ако просијаш таман толико за узак круг људи око себе – зар је то мало?

Па опет, када компресујемо целу слику на ниво резимеа, остаје да сагледамо да имамо једног дивног Бога који је у браку са нама. Не заборавимо да се Црква у Писму назива Невестом а Он Жеником, а Цркве без нас, без народа, нема. И Он као да се одувек мучи са нама, али не пристаје на развод. Сетимо се само тврдоглавих Израиљаца које критикује старозаветни Бог. Сетимо се само касније Христових још оштријих критика: „О, роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети?“ – па опет не одустаје ни од једног човека. А где смо тек ми? Данас, сада и овде?…

 

 

 

Критика критизера

Доста година сам уложио пишући о ономе шта треба и шта не треба Цркви, односно, оно што би могло послужити као одређена визија у недостајућој мисији Цркве, а не као неки вид јеретичког послужења или намета са моје стране тако драгој онима који би Цркву да промене према свом обличју а да себе не измене ни за нанометар од саме Цркве. Гледао сам да увек понудим нека обична размишљања. Људска, „кафанска“, боемска ако је могуће, никако академског калибра. Никако злоћудну истрајност да се по сваку цену, путем теологије или уметничког набоја, нешто по сваку цену оспори или некоме пресуди. Критику никада нисам штедео. Али, никада критика са моје стране ту није била ради критике саме, или у циљу да се осрамоти нечија позиција, или пак охрабри додатно нечије разочарење Црквом. На време сам научио да критика одређених неповољних фактора и људи, не значи нужно дистанцирање од тих истих људи који својом службом за мене и даље иконизују стварност којој служе.

Сада сам уморан. Тражим да понудим нешто ведрије. Смучила су ми се очекивања. Не доносе плода. Видим могућност исконског бољитка ако ја лично покушам да понудим, односно да живим, оно што сматрам да недостаје. Унети негде властити печат. Не увек готово решење другог. Можда бих још негде упорно лајао да сада не затичем лавеж на све стране. Данас би сви да критикују. Било шта, било ког. Само нека се прича о некоме или нечему. Учмалост и песимизам под сатисфакцијом како себе учинити непокретним, односно, одговорним за свој живот изговором да је други, по могућству на већем положају, обавезно крив. Данас сви нешто очекују. Одједном имамо на милионе „искусних критичара“ о свему и свачему, не само „за“ или „против“ Цркве, јер су ту и други изазови свакодневнице, а најчешће о никоме и ничему. Све у зависности од тога како се коме која оптужба дигне према мери расположења у одређеном тренутку.

Такви су ми постали многи „теологчићи“. Неостварени у неким доменима које су себи максималистички зацртали. Због чега њихове критике полазе из сасвим друге мотивације, не у циљу да понуде неко боље решење за добробит Цркве и њених верника, него јер су дубоко фрустрирани и рањени као неостварена бића. Остаје им да подбуњују народ. А народ као народ, увек луд и збуњен. Сви овакви, и њима слични „верујући“, уводе једно нездраво уопштавање неспособно за нијансе. На такве јефтине генерализације се потпаљују и ложе тобоже „либерални“ који не смеју под кутлачом своје матичне Цркве где служе да писну (овде убрајам и неке свештенике устрашене за свој положај а не само овакве „народне посланике“ који немајући положај немају ни од кога да се плаше за изречено); а са друге стране, „пишчине“ разноразних критика не размишљају ни за 1% да ли својим редовима негде нарушавају углед Цркве или уводе некога у саблазан. Јесте да клир и народ кумују разним обичајима шупље „теологике“ (а често ни „т“ од телологије а много чешће велико „П“ од паганштине), али није истина да не може бити позитивног одбљеска у целој, не увек директно са вером повезаној, причи.

Али, не! „Пишчине“ и „критичари“ (односно, аутентични критизери) резигнирани што се нису остварили на неком већем нивоу где би показали свој исконски афинитет (под условом ако је исти уопште присутан), или искомплексирани што нису сами више признати од стране тог света у којем желе своје гладијаторско доказивање, онда користе своју мајку Цркву како би јој се наругали (цепањем одеће са ње која јој не припада) не би ли своме мастилу дигли цену, јер, авај, они су стопроцентно стручни да раздвоје „кукољ од пшенице“. Идиоти! Јадници! Али, за мене, ако постоје неки већи паћеници од ових лаж-страдалних за веру и истину, онда су то они који таквима дају абнормално „Амин!“ и одобравање као да од тих назови „теологумена“ зависи сав адреналин вере и спасење света. Ако, дакле, уопште има неке користи од толиких критизера, онда им само могу захвалити (у потпуности без ироније!) што су ме својим увек незадовољним ставовима уморили од мог властитог лајања и одмеравања.

Оно што се сада догађа унутар СПЦ али и шире, било би укусно, макар на нивоу адекватне критике, за мој угао гледања, уназад – пре неких десет година. Поред недостатка визије чије одсуство неки већ критикују, на другој страни су душе које од свега тога, као уосталом у свету политике, праве пародију. А реално, ништа се не мења. Умори се, на крају, човек и од пародије. Искрено, нити се узбуђујем теолошким кастама које, руку на срце, сасвим солидно знају да разликују „лево од десног“, нити се узбуђујем циркузантима који преозбиљно болују од обичајног верског права спремни да заложе по коју ломачу за сваког ко микронамером покуша да заобиђе најмањи канон. За то време, никоме живом не пада на ум, да ли стваралаштво може нешто ново да понуди и да каже. Надасве, да ли, коначно, Сам Бог Тројични има шта ново кроз нас да каже?! Зато и остајемо да живимо у прошлим вековима где смо данас само задржали и модернизовали свој примитивизам да се и кроз најсветије место пројављује само изопачено и бласфемично вероживљење а које се заправо граничи са обамрлошћу вољном само за кидисање…

Screenshot_2018-01-18-05-08-18-1

 

 

 

Сваки човек има неку тајну. Бар би тако требало да буде. Сваки човек би, по узору на самог Бога, требао бити тајна. Неко ко не трпи огољеност. Несводивост. Неименованост. Бар не до краја.

Задржати неку тајну за себе, како и треба да доликује, не значи да оставиш другог пред слепим зидом од твог присуства које нити говори, нити види, нити чује. Мрачне тајне треба огољивати да њиховим наслагама не дође до неповратног усељења или осиљености на штету бића. Ведре тајне не би требало само за себе себично чувати. Ипак, није све црно – бело. Није ни једно, ни друго за непромишљено оспољавање. Нажалост, или нарадост, не могу се неке тајне, без обзира на позитивну или негативну садржајност, пред сваким просути. Не јер је тајнопоседник наводно нешто крив посреди, него јер други од тога можда неће имати користи. Како год.

Примећујем да има доста људи који непотребно стварају себи притисак гушећи се у својим тајнама. Последица која одмах иде иза тога је подизање зидова према другим људима. Ту се тајна не јавља као тајна, већ као антипод, нешто што сама тајна, као једно здраво осећање живота, није. Више нешто безоблично што наликује на задах преваре, интриге, завере. Оптерећености свакако. Негде и подмуклог кукавичлука да се човек изрази какав заиста јесте. Не морају посреди да буду неки познаници или странци, напротив, слична паралела се може извући из сусрета са неким „пријатељима“. Остаје нека блокада. Недореченост. Притајена отуђеност? Можда. А можда пре немир који долази из зоне неповерења. Други нема поверења где би могао нешто да каже а да не сноси последице за исказано, или, у страху да то неко други неће злоупотребити. Ако је то посреди, онда човек заиста и треба да пази на свој језик, али онај ко увек ради на себи нема потребе да кроти свој језик, јер већ зна докле унапред може да иде. Бог му је граница која га ничиме не спутава. Страховати од људи – јадно је! Мизерно! Недостојно човека. На крају крајева, у данашње време, као и одувек, све трпи злоупотребу. Па ако је већ тако, зашто би се онда човек устручавао и да добро сведочи, или неку здравоинтимност проспе, ако увек постоји тај отворени ризик да ће неко нешто да злоупотреби или преиначи у нешто друго или треће? Ако већ неко хоће да нам суди, онда нека нам суди на добру којим живимо. Треба стајати иза својих дела.

Једно је дискреција, друго је одржавање својих или поверених нам тајни од неког другог (и у овом се највише може сагледати перспектива и наличје неког човека ако поштује нешто у поверењу исказано!), али то не значи ускраћивање односа. Јер се са одбитком од потенцијалног зла другог, одбацује и потенцијално добро самог другог. Зато отуђење нема право на постојање! Бркају се појмови. Треба имати тајне, јер када се све оголе пред другима – души ништа не остаје. Неке ризнице чак и од себе треба сакрити. Ватра се мора одржавати. Има неке мистичне лепоте у томе. Без претензија да испијеш нечију светлост или таму до краја само за себе. Напротив, пут тајноследбеника је у потпуности испражњен од прилива сензација према којима тражи своје лоцирање и оријентацију идентитета. Ту приче о нечијим недостацима, оговарањима, и слично, уопште нису у фокусу тајнољубца. Нити је гладан такве празнине, нити је жељан да зна за промашај другог.

Наравно, није ни свака тајна истозначна као тајноводство једног боготражитеља, али може имати ако не директан додир а онда барем индиректни одјек. Носити Христа у себи није мали задатак. Још теже је сачувати неку тајну о Њему и са Њим далеко од света. Јер имамо трење. Са једне стране, позвани смо да „будемо светлост свету“, а са друге стране да „не бацамо бисере међу свиње“. Хтели то или не, дакле, неке тајне морају да остану на снази а да се оне саме не морају нужно посматрати црном диоптријом као производ презира другог.

Искорак ка другоме – не значи поништавање тајни. Људи постају празни, јер је данас у сфери медијске псеудореалности све огољено и без елементарне приватности. О монтажи истине да не говоримо. Заправо, многима то и не смета. Више им смета равнодушност неких који не показују никакву реакцију (читај: лајк – демагогију!) на свакоминутну огољеност пред менталним нет – трговима.

Тајнољубцима нису потребне речи. Њихова осећања су као фотографије. Одмах уводе у смисао пречицом. Одмах се уливају тамо где се уносе. Целим бићем, не половично. Реч која беше и Јесте на Почетку није крива за пропуст разноразних реторичара који се бусају данас о своја гласношупља прса да их свако чује као да имамо нови месијански план за репрограмирање свести. Увек је било таквих претензија. У сваком веку, нараштају.

Једнако греши и неко други ако упорно инсистира да се свака тајна мора по сваку цену испити и сазнати. Данас се то оправдава изговором присности. „Ако смо пријатељи – нећемо имати међу собом тајни“. (Иста компарација се може применити на мушко – женске односе, примећује др Владета Јеротић). Промашај! Зашто? Догађај аутентичног сусрета почива у томе када се два или више бића добровољно одрекну својих тајни из љубави једно према другом, али опет, чак ни то не укида тајноводственост да се таква љубав даље разгранава и шири. Барем када је у питању христоцентричан темељ. А то ниједног момента не значи силовање свести другог да се по сваку цену мора оспољити ако то не жели. Не можеш ти ничију интимност или биографију изнудити. Зато се може рећи да ако негде нека тајна опстаје, то није зато што је угрожена љубав према другоме, него да би опстала нека ватра која још дуго времена треба један однос да угреје и гради. Све остало је деформација и лед тајне која мучи и онога ко је поседује и оног другог поред њега који никако не може до тајне другог да дође…