Category: созерцања


Не може ме нико убедити
Да од човека не може милост једном
Одустати и подигнути узде
И одјахати беспоштедно,
И мада цео живот
Трпим шамаре
И уједам непостојане –
И даље испадам наиван,
Јер након свих сломова
Чија срча не престаје
Желим да
Верујем у људе,
А учинио сам још већи грех
Јер сам децу учио исто тако…

У стварима свакодневним не осврћи се за гресима другог, нити прави у себи списак ни попис ко ти је неправду учинио. Чојство нека је на првом месту, али не повлађуј злу ни у себи ни у другом да се зло не осили.
У стварима људским и тривијалним не буди равнодушан на немоћ другог, нити на тиранију која се над ближњим врши. Праведност је скупа само за оне који не штеде на себи, али знај и разликуј да увек постоје последице.
У стварима ратним и криминалним не буди на страни злотворних, ни пасиван, ни устрашен, него нека дотад храњене чојство и праведност покажу јунаштво на страни добра без поистовећивања са злом.
У стварима верским ако ниси довољно љубитељ Цркве, сам себи направи кодекс части и нећеш бити далеко од Царства а Бог због овога неће помињати твоју срамоту, нити ће твоји греси остати неопроштени. Можда ти се тако једном отворе очи да увидиш вредност храма и да Бог још никоме није залупио врата пред носем.

Ноћас звезде лете као птице
Ниским летом
И тако су близу земљине опне
згрчене зеницама немогућег
Нудећи изненађења –
Или бар наговештај сутрашњег –
Сасвим бесплатно.
Ноћ савија ужасе као мараме
Око врата, органа
И све пева и пирује гротеском
Свечане меланхолије
Клатећи скелетор
Бесомучном дисторзијом
Бљутаве кајгане
Од смрада, кола и осмеха охолоочајних.
Хармонија се глача у огледалу сатане
Зато од нота ништа није остало
И зато су животиње уплашене
Јер виде радост од које врлина стрепи
Која није радост
Већ сунчање на ватри
Што кожу пржи и мрви
А за сутра?
Кога брига…

Светоотачки и аскетски императив је доброта и смирење. Трење у човеку као последица исконског дуализма између доброте и смирења назива се борбом. Код бестидних нема борбе. Све је бахатост. Огољеност. Шок на прву лопту. Бестидност и агресивност иду руку под руку као венчани пар свежих гробова. 

Свима су нам познате последице нервних сломова. Жута минута. Када свест о личној праведности изгуби своју привлачну естетику која се дотад курвала за аплаузе других пред којима смо тражили своју потврду. Али у парчету слома није све изгубљено. Човек је оштећен самим постојањем. Отуда сва та свуданагиздана инсистирања о непрестаном усавршавању.
Али, у данашњој ери приметан је сложен слој многосмирених. Који нису заправо смирени него имају низак притисак због велике равнодушности према свему што трпи постојање. Њихов мир није од мира него од обамрлости живота која глорификује егоцентризам ништавила. Они се могу сатима свађати са вама сасвим смирено јер своју вољу држе испред лица другог. Њих не занима могућност ни на нивоу идеје да можда ипак негде нису у праву. Они су толико у праву да се то не доводи у питање уопште. А аргумент темеље не на суштини проблема који би могао бити производ једне конструктивне дебате, него по томе колико други губе смирење са њима. Ако губиш мир – ниси у праву. Тиме се хране. Као паразити, као пијавице, ту себи подижу славу, док своју равнодушност или промашај смисла не прозивају уопште. Толико је свето њихово смирење…

Ако, дакле, морам да бирам онда ми је ближи профил неуротичног али праведног од смиреног али бестидног.

Једнако бледим као и првог дана
Када сам пронашао своје мало нестајање,
И убија ме свако везивање
За добре људе чији корак сам тек нашао,
Јер они морају да иду
Живе протераност а да их нико ништа
Не пита – да ли могу и смеју,
А ја опет остајем сам
После толиких изгубљених хиљада
Светих и добронамерних,
И у потпуности немоћан
Да их задржим једном трајно…

Углавном се иде логиком да нам је сваки онај непријатељ који нас је бар једном повредио. Али то није мерило јер не видимо време нечијег кајања. Постоји друга логика, далеко опаснија а која многима измиче, а то је да смо сасвим равнодушни ако имамо бруталне пријатеље. Бруталне не према нама него према другима. Рачунамо да нас то зло не дотиче јер су такви пријатељи добри према нама. Али управо овде лежи тајна зла. Не можеш бити добар са оним који није добар према другима. Јер управо у том не-односу према другима се може видети можда сва огољеност какав други заиста јесте тек у односу према неком трећем. И ако је он тако суров према другоме, које су гаранције да се једном неће окренути против тебе? Или, каква је то доброта посреди ако је према теби блага а према другом агресивна? На крају крајева, намеће се логично питање: каква је твоја доброта посреди ако си индиферентан на зло свог пријатеља а не смета ти када неко трећи од њега страда? Наша доброта, ако је уопште има, је увек на испиту у оваквим интеракцијама, и ако смо људи – немогуће је да нас не боли нимало оно што се посредством другог догађа неком трећем само зато што смо наводно заштићени привилегијом таквих пријатеља. Јер ако смо пасивни, такав бумеранг ће се неминовно једном обити о нашу главу…

У мом дому 

дишу муње. 

На мојим трепавицама 

бол анђела. 

Немам времена 

за самољубље. 

Немам времена 

за анализе полемичара. 

Никада време није 

брже ишло. 

Свуда је детонација 

нечег другог. 

Наговештај или злослутња?  

Да се записано остварује! 

А људи као људи –

покушавају да спасу 

кофере и да у њих сместе

све бриге и све жеље

које се неће овековечити…

Колико су људи досадна или очајна створења када се толиким псеудо-психолозима и мотивационим говорницима даје публицитет?

Чак и ови људи који форсирају неке духовнике и побожњачке странице. Дајте људи,  радите на себи. Нисте мала деца да вас неки „лајфкоуч-тренер“ или „онлајн-поп“ вуче за рукицу. Да вам неко црта како се живи, где грешите и како да помогнете себи. Побогу, дозволите себи грешку ако ће вас то покренути да не жалите себе. Читајте, пишите, маштајте, играјте се са децом, одгледајте добар филм, шетајте, шта год, само се маните цитирања и лајковања ових лаж-експерата за све осим за свој лични живот док ви даље од „клика“ и „скроловања“ не дижете задњицу.  Не може се савет примати а своје заблуде и страсти неговати. Не може се радити на себи а да се бар зли језик за почетак не уздржа.  Не би „велемајстори“ ни о томе тупили да их ваше реакције не подстичу да себи дижу рејтинг. И ако имате петље, пустите мало Бога у свој живот. Онако,  без извештачености,  театралности и пластичности.  Да се проветре нагомилана срања у вама за чије фрустрације друге гоните само да би у мислима ових „надристручњака“ тражили одбрану своје увек незадовољне утопије…

Како ме само душа боли за све ове мале премале душе које се боре за живот обољевајући од разних страдања за које њихово тело ни душа није јако. Ко може помогне,  ко не може бар молитву принесе,  а ко ни то може бар да уздахне. 

Али и даље ми није јасно какви су то доктори,  какви лекови и захвати потребни да за све те интервенције родитељи морају апеле писати да би достигли износе који су тотално ван морала и ван памети. Срамота! Као да бол и страх нису довољни у тој неизвесности него се и цифра гомила са свим демонским неукусом похлепе. И на крају се све сведе на јефтин избор: ко има пара – преживи а ко нема – умре. Колико је то банално у својој неправедности и поражавајуће у својој нељудскости… 

Ако овде уопште постоји нека утеха,  онда би се она огледала у једној микроиконичности да унутар једне овакве нехумане поставке ствари,   усред језгра неправде и уцене,  ми који се декларишемо као хришћани треба да покажемо збрајање милости и предусретљивости за најслабије и најкрхкије чинећи на месту оваквог злочина изнутра – макар као могућност – исцељење или барем наговештај Васкрсења… 

… Трансфером,  молитвом или уздахом… 

Нити је сваки сабор мерило присности, нити отуђења. Постоје присности где отуђење не престаје, а постоје странци са којима делимо најинтимније тајне. Свако друштво има своје добре и лоше стране само што неко вешто крије своју патологију а неко је са каматом додаје бестидно. Има нас разних. Али само свети људи (надасве, добри људи који су способни за рефлексију) имају дар да на саборима различитих мимика и психологија –  увек исти однос покажу према свима једнако. Њих нити мења туђа врлина, нити безумље јер првим се не пореде а другим се не смућују. То су лица које не трпе маске. Лаж, интригу и клевете. То су лица која својом драмском прецизношћу опхођења чине демаскирање овога света у његовом најнељубавнијем стању.