Category: Поезија


На сабору демагога
Слушали смо јауке и скандирања,
Патетика је опет марширала
Обећавајући куле од злата
И забрањене градове.
Ништа од тога није било стварно!
Узалуд смо дизали здравице
Наивним поверењима,
Свако је дошао и прошао најбоље
Како му је интерес на раменима шапутао.
Јер, за притисак дугмета са врха
Није крива политика,
Већ равнодушност сваког човека
Да осим себе и другог покрене
На прославу васионе
За чијом трпезом љубави
Неће бити одмера
Колико је ко штете направио
Колико срче и душа појео
Ако је помама за врлином
За разумевањем
Најбољи потисак оброка
Који човеку следује…

Advertisements

Сећам се прве благодати
И једног драгог свештеника на лошем гласу
Како ли сам му као дечак сигурно био смешан
Када се и он чудио
Мом проналаску Бога
Далеко од књига и сваке учености
Нашавши ме једном на поноћној стражи
У замраченом углу Цркве
Сасвим преозбиљно трапавог
Како чувам Христово тело
Да га ко не оштети или не украде.
После ми је било чудно
Да чујем како је са одушевљењем свима говорио
Како је срео младића
Који му је вратио веру у Бога,
Мислио сам да је он блажен
Јер је сваки дан у олтару
О чему сам одувек маштао
Али се никако није догађало
Тако да кроз њега касније добих поуку
Да се Бог не тражи и не задобија
Понирањем у Његову контролу
Јер Њега нико не може поседовати.
Остаје само опомена
Сада када сам близу гроба
Када и године тог свештеника победих
Да се Он не тражи низ колотечине
Већ увек новим одушевљењем
Проналаском у малим стварима
Које траже одрицање
А да је све то мала цена
Спрам пуноће која се не просипа узалудно…

Чудно је то
Да када мало побегнеш од града
Он те лако не оставља на миру
Колико се ту свачега нагомила, скупи
Прилепи као скуп отворених рана
И таман када пронађеш тек мали
Први кутак мира
Појави се као осињак изненада
Као најезда мрава око смећа
Око прве мрвице испод стола
Сваки неприродан кошмар
И ако ме желиш питати
Да ли постоји ђаво
Знај да колико год да се повучеш
Од града, мемле немира
Од обавеза које прождиру желудац
Свакога дана
Прва морбидност која те у несвесном
Затекне
Биће знамен да је његова карикатура
Више него реална…

Бити луд од среће
Последица је светог одмора
Уласком у мало природе
Далеко од асфалта
Још даље од монитора монтираних односности
Надасве, уроњавањем у већи смисао
Једино Суштог
Који нечујним логосима души проговара
Да је добро бити помирен
Са свиме што трпи постојање
Да је свечана лепота умочена
У три мере праштања
Док све не ускисне до пуноће Царства
Јер ако неко жели себи мир и радост
Није то до скретања фокуса
На милиграм кадра
Хватањем за гушу, пажњу
Од три тоне сведока
Не, никад, никако, никако.
Прави одмор почиње
Када се изађе из лаж-праскозорја
Једне баналне рутине
Онда почиње димензија испитивања
У којем најлепши укус налази
Само она усна
Која се не стиди ненаметљивог заљубљивања
У све што један капак зенице
Макар на трен додирне, косне
Као српом
Као ножем
Све што дише и слави Господа
Атомском нечујношћу детонације…

Навијачи
На све стране
Скандирају неуспеле мисије
Као плотун-фрустрације
Све је у лопти
Лопта је округла
Али мозга нема
Докле год траје сабрање
Колико једна утакмица…

Како не разумеш?
Људи не желе инстант решења
Нити да им по сваку цену нудиш себе,
Хоће да их неко прихвати какви јесу
Да им каже да је све ок
Да није страшно ако посрну и падну.
У било чему
Било кад и како!
Људи хоће да их неко разуме
Да прође бар једно њихово степениште
Ако већ не може целим кораком
На путу, узбрдици дисања
Где није никоме лако.
Људи хоће не да неко брине о њима
Да им глуми критичара и дадиљу
Као ноћни драгстор,
Само човека
Или Бога усред њега
Који им може рећи:
„Не очајавај, волим те какав јеси,
Не дозволи да ти било ко и шта
Икад буде пакао…“

Плима и осека

Можда је крајње време да се повучем…
Узалуд трагам за човеком
Када ме нико не познаје,
Узалуд тражим одјек
Ако је моја глад само за пажњом нада мном.
Узалуд крепим људе бесплатно
Јер народ навикнут на јефтину утеху
Не пита ни за онога ко од њих не чини трговину
Са ове стране редова.
Узалуд постах човек од вере
Јер, ево, наврши се двадесет година
Од како кренух путевима непознатог,
Али да достигох бар једно очишћење од страсти
Не затекох – исто, као на почетку.
Узалуд веровах да ћу се и сам променити
Јер чеках неке људе толике деценије
И остаде им срце тврдоглаво –
Шта тек за себе да кажем?!
Можда је крајње време да се повучем
Доста сам досађивао народу!
И ако ништа више
Нико ове редове опроштајног неће видети
До ли мој човек
Који тек сада на себи треба да почне да ради и обрађује
Ако успе само још једном да роди себе
Онда када нема сведока
И када крволиптање жели живот
Без кривице и расправа
Без ударања, подмукло, с’ бока…

Не знам…
Слушам разговоре многих…
Предивни су
Лепи људи, добродушни
Не видим ни у коме греха
Нити грч боре која другог гледа и мери.
Али се не уклапам
Одударам од своје воље
Немам покриће
Да будем нормалан,
Јер не умем да причам:
О маркираним сатовима и одећи,
Добрим колима и путовањима,
Где је добро узет стан,
Или где ићи на летовање –
Ништа од тога не умем
нити знам.
А опет ме жуља парадокс
Да што мање знам
Не осећам да нешто веће пропуштам
Нити кривицу јер сам лишен залогаја
У којем брендирани ликови
Ликују самозадовољавањем.
Само ми је жао
Неспособности, беспомоћности
Да причам на језику
Који нисам никада научио
Док језик смисла и духа који точим
Нити ко поима
Нити му је важан и пречи…

Проблем
Са људима
Фамилијом
Пријатељима
Власницима стана
Где је подстанар пролазна мембрана
Државама
И црквама –
Јесте тапија,
Поседовање,
Да свако мисли да на тебе има
Онолико права
Колико му осиљеност
Над тобом
Над твојом имовином
Над женом и децом
Даје власт којом је сам себе крстио
И био би сваки човек будала
Ако би за њим кренуо
Сниходио
Ако би такав пад
У потпуности без достојанства
Над собом допустио…

Не знам…
Бринем…
Заиста нисам равнодушан.
Јер, чудно је да скоро сваког кога сретнем –
Мало шта му не прелива!
И не завидим
Није за мене таква карма
Да се наслађујем каквом подвалом
Од правде, од морала
Од свих баба-рога врлина
Којима хукћу, ропћу сви они
Који нису могли даље да се опробају.
Не, не занима ме то!
Брине ме најезда незахвалности
Многостицања:
Један, два аутомобила
Један, два стана
Два, четири телевизора
Два, четири телефона
Три, шест хаљина, кошуља
Три, шест ципела, патика пара
И ко ће набројати?…
А да на крају увек иста рупа остане
И да се само човек
Од свега што остане – распара…