Category: Поезија


Питање

Мени је све слепо…
Нисам равнодушан на цепанице реалног
Нити пљујем на традиције, умећа
људе генерално
Нити на све што се под небом дешава.
Само мислим да нам много од тога
Није уопште потребно
Да се увек осипамо на секундарно,
Чешемо се где не треба
И спремни смо другима зубе поломити
Ако нас дели понека разлика
Што у мишљењу, што на други начин.
Погледај само трговине од малих ногу
Деца су исфрустрирана ако не добију неки поклон,
Одрасли избегавају свадбе, рођења, крсне славе, шта год
Јер не би да окрње свој буџет, рачун,
Они други беже од испомоћи
Да га не оцрњи село којом клеветом
Или да којим случајем не остане без снаге.
Небитно…
Свако нека нађе бисер који га чини
Да се осећа вредним
Ту нека уложи напоре, ради вредно,
Али никако да савија небо и земљу
И сваку кичму спрам себе
Јер неком није стало.
Свако има неку борбу, немир!
Немогуће да је свако застранио
Ако неки геније свој занат намеће
Као проверену вредност, правду.
Није умесно ни да засмејавамо друге
Каквом лакрдијом, пародијом
Само да би своју публику дигли у ваздух
Већ у следећем трену
Сматрајући је недостојним себе, глупим
Вулгарним – јер је неко пао.
Живот иде даље
И не пита ко си, ни шта си био, радио
Чини што јеси,
Али знај да ни најлепши цвет
Не остаје красан једном трајно
И да ће увек спремно одговарати
Какве мирисе је коме и где
за собом оставио…

Advertisements

Често сам заглављен између два света…
Тако је и јуче било.
Видех себе
Другог ја, двојника насмејаног
Који злог мене хвата за крагну
Каже: „Буди се!
Просипаш љубави врло мало!“
Касније сретох сатану
Тамо где ми је обећао повратак
Када сам га једном савладао,
Надвила се нада мном његова сенка
Први пут видевши уместо лица рогове.
Две звери су ме напале
Под његовом командом,
Једна налик медведу ме оборила
Друга налик тигру промашила,
А он свом силом је стегао моје снаге
Да посумњам у своју веру
Не дајући кроз мене ни крсно знамење
Ако пожелим опирање.
Схватам да је цео свет једна утакмица
Где свако на месту луднице-лопте
Улази у арену са оном страшћу
Која га највише мучи и одређује,
За чију игру навијају добро и зло на небесима једнако –
Једни да успеш и победиш
Други да по сваку цену изгубиш.
Зато нема лежања
Колико год да посрнеш и паднеш
Док игра траје – намести кораке!
Ако останеш да лежиш
Навијачи једва чекају да уђу на терен
И покидају сваку жилу на твом месу
Баш као лешинари
Који неуморно вребају изумируће
Јер им до игре није ни стало.
Божија игра је за демоне највеће светогрђе
Божије навијање – понижење срамно
Само да игра престане
Јер би демон да опљачка Бога
Да му ништа вредно у Вечности не остане…

Одувек сам сањао
Да ћу једном имати свој дом
Од малих ногу
Док дете воли да машта
Како ће усрећити најмилије
Како ће својим родитељима донети вечност
Комад поноса под старе дане.
Живео сам као пас деценијама
Делећи постељину са бубама и мишевима
Са мемлом и прокишњавањем
Са хладним зидовима
И подом без темеља.
Једног дана саградио сам дом
Помогли су ми неки људи
Који су ме се касније постидели
Назвавши и оно моје мало памети небитним
Спрам моје немаштине.
Али су ме брзо истерали одатле
Зарадивши добро на својој зависти
И на мојој проституцији
Они који су ми само на први поглед
Уступили земљу.
Касније су ми глумили доброчинитеља
Од мог новца дајући једном у години
бакшиш-милостињу
Затајивши своју зараду од продаје мог дома
Да би своје дугове враћали
Да би лагодно живели
Не марећи за моју истерану децу.
Остарио сам од тада
Бар за три века
Још увек немам облаке под пазухом
Немам свој стан,
Нисам успео ни своје родитеље
А ни своју децу да усрећим
Осигурам, макар привремено.
Заправо, ништа своје немам под небом.
И посао који имам несигуран је
Јер га други већ за себе мери
Нити имам шта да понудим као наслеђе.
Можда ће мојој деци значити бар љубав
Да сам увек ту био
Да је моје срце било њихов стан.
Не знам…
Можда моји ђаци, још мање знам
Јер никога немам.
А можда ме Христос довољно теши
Таквим одвезивањем од чворова
Добро и за Себе рекавши:
Да свако има неко своје гнездо и јазбине
А да једино син човечији нема где главу наслонити…
О, када бих барем по томе знао
Да сам син светлости!

Ништавило

Тешко је замислити…
Али постоји један понор у човеку
Који се зове тама
И није доступан сваком,
Јер не жели свако да иде против себе
Чак и када погреши често.
Овај болесник жели тако!!!
И нису посреди грехови
Које је лако пребројати:
У блуду, лажи, отуђењу, користи…
Не!
Постоји много већи пакао
И само га продане душе налазе,
А ако му врхунац није у мучењу другог
Онда је у лаганом сецирању свога духа
На најситније комаде.
Зашто, питаш?
Управо у томе и јесте пакао –
Ни због чега!
Јер је ништавило и кренуло одатле…

Кажу да сам издао своју врсту, дар
Када сам се поклонио песми.
Да песме нико не чита
Да припадају сањарима
Који немају пуно додира са стварним.
Кажу да сам већи геније био
Док сам понижавао људе
Док је теологија била на првом месту
Када сам томове писао
Шамарајући уста елитним кастама.
Не виде да мене надменост не занима
Још увек се смејем таквим оптужбама
Одрекао сам се славе надметања језиком
Да свакога косим, пркосим
Примитивним надметањем.
Уморан сам од хришћана
Од наклапања и брбљања о вери
Схватио сам сувише касно иронију
Да о Богу причају највише они
Којима до Њега није стало
Они други ћуте драгоцено
Јер знају колико је вредно Благо
Када су се Њему предали
Да су од себе начинили подсмех другима
И загонетку нестајања
Када год неко жели да му душу запали…

Не разумем бракове
Не разумем односе
Где неко у заједници остаје
По сваку цену
А да нема љубави
Него је увек један насилник
А други жртва
Док се обоје не побију
Па се више не зна ко је ко
У таквој патологији.
Још веће зло ми је да схватим
Колико неко мора бити себичан
У таквом истеривању лажне правде
Ако за своје малтретирање
Бира децу као сведоке
И какви родитељи такву децу добију незахвално
Док неко други не може да зачне дете никако а вену
Јер би све дали само да могу своју љубав
У бар једно дете утиснути вечно.
Ипак, већи пакао бива
Када двоје остане у једној вези
А да се ниједна страна не чује разумевањем
Јер је истребљење свакога дана
Онај хлеб који њима треба
Будући да од нежности
Ништа није остало
И да је овај вид мучења једина романса
Коју свако од њих познаје
Док их смрт не растави…

Дођи…
Дођи да те упознам са мемлом од човека
који је толико нечовек да ћеш наћи само гној
који липти са његовог тела.
Не, не знаш га, веруј!
Нисмо то ни ти, ни ја
нити они који су нас често повредили,
Постоји једна изопаченија сорта
врста којој само изабрана гљивичина инфекција припада,
који су спокојни сваки дан
који се издају за дивне изливаоце злата у снове
који су смрвили све најмилије једним понашањем
некад можда крађом, чешће сплеткарењем,
Ни ја нисам веровао да такви постоје
да имају огромну публику
која подиже галоне глупости и салутирање аплаузом
за сваку просуту реч нежности у ветар.
А такви преживљавају бестидно
као болни паразити који крију своје маске
као морбидне утваре који крију своје тровање
живећи једино још од крви оних које су побили
а које не смеју ни да помену пред својим савестима,
јер преча је слава уображене врлине
прече је да се понуди једна надреална слика своје лепоте.
Али, да би се један такав подухват извео
потребни су мртви да послуже као пиједестал
над којима би љигавац положио своје ноге…

Неуротик

Данас је био тежак дан…
Јео сам челик и ватру наизменично!
Мада увек добијем опомену на време
Не вреди, залуд штедим струју.
У грлу ми стоје бомбардери
Међу зубима киселина
Сваки мишић ме боли
Све је изван смисла
Чак и када га умом нишаним.
Данас сам неуротик…
Онај подмукли, што је увек смеран
Који ниједном мимиком, нити гестом
Не показује своје растројство.
Овај неуротик живи на свим дубинама
Незадовољних мене,
И дао му добро или зло
Увек се исто понаша, исто пљување рецитује
Сасвим спокојно, као славуј песму.
Могао бих да рационализујем свој грех
Али онда бих себи нашао оправдање,
Потребне су ми здраве кривице
Не оне које очајно здање
Додатно утврђују тлачењем.
А опет, неуротичном, некротичном
Ни то није довољно,
Показује се здравим
чак и када је свестан греха?!
Не чине ли тако неки болесници
Осуђени у затвору
Који и сами знају да им је добро у кавезу бити
Јер би у супротном зубе опет наоштрили?
Докле тако?
Ко ће ме спасити од ове смртне подвојености?
Има ли ког?
Барем на кратко.
А онда ћу побећи на робију
Делећи ћелију душе са овим лудаком…

Ноћ…
Поноћ…
Напољу снежи баш како волим
спокојно без ветра.
Моје кандило не гори
А ја ипак мислим о свом житију
И питам се шта ли сутра носи дан
Премда одавно сит живота
Мада задовољно.
Нема ме…
Када читам чудесна житија
Најмање канонизованих
Нема ме, мали сам…
Далеко од прокламоване љубави…
Могао бих као дете
У неком сакривеном кутку душе
Пожелети мучеништва
Да бар како прославим Бога
Али то дете у себи не налазим
Све је сујета.
Ко зна, можда ме послуша смрт
Са којом већ дуго уговарам састанак
Не би ли се мојим падом
На спасење смирили многи
Или барем оно што је од мене остало.
Не знам…
Ништа ме не занима…
Не бих да будем чудотворац
Не бих да будем мотивациони говорник
Пред олтаром,
Ако свакога дана умре
Онолики број младог и старог нараштаја
Колико пахуља се разлеће напољу.
Не треба ми ништа!
Пих, па ни то моје име у календару
Помазано црвеним словом!
Јер би било страшно помислити
Да би неко могао љубити моју икону
Са свим метанијама и бројаницама света…
Ноћ…
Поноћ…
Христос снегом соли град
Тако Он канонизује све станаре
А да нико за ту Тајну не зна,
И свакој пахуљи тајно
понаособ каже да се друга не осили:
„Не говори човеку до тебе ништа
Али, док се Моје Царство не формира –
ти си Ми најбитнији!… “

Борба

Сваке ноћи се дешава
Једна чудесна мистерија:
Дете ме буди шапатом из најдубљег сна
Усковитлано пригушеним страхом
Умоченим у навијачко дивљење,
И говори како се борим
У његовим сновима
Кад губим а кад побеђујем.
И дијалог тече буновно
Истим темпом са моје стране,
Јер га тако питам у полусну
Да ми опише радњу арене,
Да ли требам као јунак да бринем
Или да јаче притегнем
Као гладијатор своје вене,
А оно ми тако све детаље казује
Од намештања моје позе
До узимања мишића, огња, мача,
Од пада у крви и прашини
До устанка ударца, копља, штитом.
И тако сваке ноћи
Док једном не осванем
Са решеном загонетком
Да ли сам коначно победио противника
Да ли је време починка
Чак и када јутро покуца на врата…