Category: Поезија


Уздах

Преморен, уморан, отуђен
Од толиких година за борбу против пореза
Мало је рећи да је човек слуђен
Јер, има ли још нешто осим кисеоника
Да опорезовано није
Или и срцу треба укинути напон светог предајника?
Пребијен увек истим бриговањем
Колико ће остати пара за децу и паштету
Када на расходе
Поједем целу плату
Као да сам и на њу потегао камату.
Тако је за мене веруј од 1980-те.
И после ме питаш шта је то пост?
Нека пости онај коме претиче.
На мени као тона боли свака кост
А душа више нема снаге ни да виче.
Зар један посао у овој проклетој Србији
Није довољан за живот?
Није, ни са два ако кирију гинеш
Лепо рекоше да се смрт не исплати
Ако не можеш ни часно да умреш.
Срамно је, али се не стиди ко диже цену
Нити цену ругања смањује пакао
Док рачун сахрањује вену
А спокој се ни за метар није помакао.
Стога, не продај мени побожне приче
Да ће вера искупити све потребе,
Распети је платио унапред
Али, нит’ ко да помогне, нит’ да се другом радује.
Само уздишем.
Можеш ли макар тај уздах узети на себе
Или те и он оптерећује?…

Advertisements

Добро вече господо!
Извините што прекидам ваша очекивања
Да будем носач ваших критеријума
У која би положили мене за ваша одела
И мамурна свитања.
Извињавам се што нисам скројен
Тамо где ваше пуританство влада
Ево, клањам се вашој чистоти
Како послуги доликује да страда.
Заиста је неумесно са моје стране
Да дишем ваздух на вашој адреси
Празног новчаника
Међу зубима држећи цигарету и чашу
Некад псовку, некад вашег поданика.
Дошао сам вечерас
Да вам пљунем у тањире
Које сте тако широко расули на све стране
Да и вас у лице пљунем када љубите одмеравања више
Него човека и његове ране.
Не, не бих да превише испрљате себе
Држећи здравице у вашим елитама
Само бих да вам мало проспем вина
Када већ не могу памет
У вашим недодирљивим свитама.
Свака част на усуду да живите без стида
Да дајете себи власт
Како неко треба да живи
А како да се други кида.
Али, нека ме ваша чаша мимоиђе
Јер не дођох ја вама да вам узимам меру
Него ви без питања седосте за мој сто
Да ми измерите част и веру.

Долазак

Дошла је са одмора
Није ме видела осам дана
Једнако несрећна по доласку
Као када живи са мном.
Она ме не воли
Али верно лаже себе
Само да ја не бих настрадао
А не види да гинем од њене немости
Од ћутања
Само зато што дише са мном.
Увек видим њену тугу
Унесрећеност што је покрај мене.
Она ме не тера
Даје ми да сам схватим
Шта је то што она у свом срцу пише.
Увек се затвара на исти начин
Наводно посвећујући се
Узвишеним нотама сете
Али не види да кроз свој починак крије
Једино своје игнорисање
Да на врхунцу њеног испијања утехе
Замагли сећање на мене.
Из своје болнице ума
Трчао сам билион пута да је стиснем
Пресрећан што је она
Толико година са мном
Али сваки пут када кренем да је загрлим
Изнова ми одсуством смеха и погледа
Показује свете призоре
Да она за мене у њеном срцу
Више не станује тамо…

Драматург

Једном сам стајао насред моста
И викао на аутомобиле на енглеском:
Who are you?
Једном сам испратио жену на посао
Певајући са прозора
А да и не знам да свирам на гитари.
Једном сам пронашао екстазу
И да се не бих осилио дете ми рече:
Баш си се уживео!
Једном сам увек јео сладак ручак
Јер сматрах да је увреда
Ако не олижеш тањир.
Једном сам глумио симулацију повреде
Бацивши се пред ауто
Возач се смејао док сам крпио замишљену рану,
А други пут сам применио кунг-фу
Са крошњама дрвећа
Али њихово лишће ме је ипак надјачало.
Једном сам трчао за аутобусом
Као у неком акционом филму
Док ми не рекоше да чекам на погрешној станици
И да каскадеру дам слободно.
Једном сам цео дан паковао симфонију речи наглас
Не бих ли кроз синтезу две открио трећу
Коју још нико није смислио и још увек недостаје,
Други пут сам остао кући пет дана без изласка
И чим сам изашао на улицу
И угледао тролејбус
Добио сам напад смејања
Који је трајао сат времена најмање.
Једном сам од јутра до мрака
Имао филмски маратон
Издржао сам неколико дана
Док нисам схватио да не познајем дан
И све пропуштене оброке
А са њима налазак заборава
Које ми је име и да ли сам нешто пропустио.
Једном сам свима био раме за плакање
И било је одлично
Док нисам схватио потисак пакла
И да је прошло много година
Да су сви одавно отишли
И да ме више нико не познаје.
Једном сам доживео инфаркт мешајући цемент
Али сам од срамоте ћутао.
Једном је било толико тога
Да даље од осмеха не смем
Али ако се сетим, не брини
Вратићу се да ти све кажем…

Када останеш без вољених
Прво те нападну сећања.
Вечерас сам навијао за главног глумца
Да му добро пресаде ново срце.
Нашао сам слике из бунара!
Баш је досадна смрт када те подсећа
На лепоту којом си некад живео,
Мада ми се поред свега што научих чини
Да сам тада без појмова
Много више о свему знао.
Интуиција? Бог зна шта ли је!
Чуо сам се телефоном са ћерком
Баш сам је се ужелео,
Јер данима ни са ким не причам.
Кажу да је нормално кад си сам
некад изаћи међу људе, попити нешто,
Пијем, али нешто ми се не излази
Међу људе често.
Читам разне романе на нету ових дана
Изгледа да сапунице мењају само мониторе
Али не ред, манире и место.
Понекад слушам гласну музику
Старим, па је гласна неких пет минута
После почиње да ми смета,
Али, унесем се, заиграм
Не стидим се да направим некад будалу од себе.
Још увек имам манир да измишљам неке фазоне на јавном месту,
Али моја жена још није научила када се шалим
Па ме избегава у јавности кришом.
Телевизор не палим толико
Да сам и гајтан ишчупао из утичнице.
Волео бих пре смрти да видим
свега пар душа.
Подсети ме да нађем оне формуларе
Да донирам органе,
Јер ми под земљом они сигурно неће обезбедити боље битисање.
Од свих осећања најзахвалнији сам на томе
Што више не бринем да ли ћу некога разочарати,
Од свих осећања највише мрзим страх и кривицу
И жеља ми је да се цео свет ослободи притиска да сваком тражи одмер и штету.
Ноћ је без звезда овог пута
Али ме на дну нерава греје напон
Да ће сутра уместо кише
Падати запаљени дарови слета
И да преслишавања неће бити више
Када човек усред Другог цвета…

Човек

Када амбис уруши човека
И наруга се његовој нади таман толико
Да сенка ништавила подвије гнездо,
Грех је најмање на шта човек помишља
Колику запремину и последицу
Може да прокључа једно врело.
А ја сам не тако давно спавао под крилима небића
Пребрајајући муке како да спасим своје најмилије.
Можеш ли веровати да још видим такве утваре
Да ми није непознато колико човек дубоко у понор може да сиђе?
Јер сам у своме паду познао дубину бљувотине од које и пас окреће главу.
Био сам спреман предати душу сатани
Већ кадар продати тело на комаде,
Само да једним потезом могу видети
Спокој оних који не уживају ни у своме изобиљу.
И учинио сам тако!
Упркос немиру, отеклини здравља
И армијама несанице
Које настављају да урушавају битисање
Чак и онда када сам рекао: „Не, хвала!“.
Стога, сада када сам окрњен опекотинама нестајања,
Истина, добио сам укор од којег могу живети довека.
И веруј, не бих се враћао на то искуство,
Али, ако има неке поуке од свега
Сада могу разумети највеће срамоте од посрнулух људи
И да ниједног не осудим, презрем
Јер на месту сваког видим себе који ми каже:
„Према њему човек буди!“

У мом моралу нема пријатеља.
Људи ме крсте према ономе што стварам,
Али не виде зло испод рукава
Не виде демона којим спавам.
Ја не желим да сам варалица
Нити бих да гризем ваздух тако,
Само осећам покрет подвојених пијавица
Које испод очију бриде осудом.
Рођен сам да пијем горке воде
И да шкрипим зубима у сновима,
Чекам одмор када ме дечије руке љубе
Израњам као обарање руку
Између сунца и облака.
А опет, питам се:
Шта ако су нас све погрешно учили?
Шта ако није требало слушати памфлете?
И све немилосрдне кодексе
Уомчене престрогом праксом?
И шта ако Бог дише управо тамо
Где бисмо Га најмање потражили
Сакривен управо од посвећене службе
Склоњеног погледа од светих доушника
Нагнут једино чистом срцу детета
А удаљен потпуно од усаглашених послушника
Где нема баченог лепета…

Бескрај

Увек сам се питао:
где почиње време службе Богу
а где престаје?
Да ли је литургија као сунце
Које се са једне стране света рађа,
А са друге наставља дисање
Док ми кончину службе сматрамо престајањем?
Да ли је човек ограничен само са једне стране света
Фокусиран на почетак, крај, време и датум?
И читао сам многе људе
Неки су сами предавали странице недочитаног,
И нико никад није умео да каже:
Где је почетак осе Царства а где његова
Тајна престаје?
Зато ми је увек било чудно
Да ме неко лимитира:
Да ли сам у тачно време кад испоштовао празник,
Да ли сам скинуо са себе старог човека
Поштујући разне обичаје,
Без улажења у то да ли кад
Нисам био спречен
Или пожелео себи пакао?
А онда ме ужаснуло годинама натраг
Како се неки људи најмање мењају
у стварностима које као светињу заговарају,
И да поштујући разне форме не дођоше до оног Суштинског
У потпуности слепи за догађај
у којем без мене живо се понављају.
И тек тада схватих, добих откровење:
Да Црква нема границе
Нити да их је икад било,
И да сав почетак приноса
и непрестане Педесетнице
и изливања Духа
Никада не престаје
Ако је срце човечије одраз
У којем се Свевишњи огледа
Ако је почетак и бескрај службе
Срце човека у које се Бог полаже
и ка човеку пружа…

Шило

Ја сам се испразнио
од теологије…
У Цркви, у Духу
Не остаје ми снаге
за пријем и предавање
молитве и проповеди понајмање…
Остаје само
Његово присуство
Пред чијом пуноћом, преливањем
Додиром, изливањем
Моја душа, моје тело
И језик дословно
Остаје без снаге
Да било шта о чему
О Богу још мање каже
Да се не само према злу
Него и према добру покрене.
То је оно што у храму опитујем
То је светлост коју пијем
На сламчицу
Директно кроз крвоток и вене
Док ново тело себи не сашијем.
А ако тебе тамо не буде било
Вратићу се да ти узмем меру
Па те нежно положити у своје крило
Да ћутањем нађемо миомирис крахова
И јединство где не пара шило…

Одмазда

Он је уморан од свлачења воде испод коже…
Он не спава дуго иза поноћи.
Он увек пребира двапут на половини месеца:
Колико степеника воде у живот
Колико на одмазду.
Он није сналажљив, али воли свет!
Он не носи кишобран у време кише.
Он је кочоперан, али брзо прашта
Замишљен често испод зиме.
Он не воли сивило.
Он је ти испод чизме.
Он попије четири кафе дневно.
Воли вести док му се не смучи.
Спокојан док нема галаме
Али неспособан да живи сам.
Он дуго чека поноћ да укључи јефтину струју.
Плаши се да мисли између сна и јаве
јер зна да ће сан изгубити.
Поред посла који има тражи додатни
Да не би мислио о себи,
Али би пре изабрао сиромаштво
Неголи да свест о лепоти света убије…