Category: Поезија


Ми смо две заљубљене будале
које болују од платонске љубави.
Не причамо често о сексу
Глупо је.
Пуштамо да нас месечина својим
изненадним напоном
пресече, избразди и прожубори.
Пишемо писма једно другом
која знамо да никад нећемо прочитати,
јер знамо да смо покварени
испред сваке борбе за идеал и аргумент
у који бисмо се поставили.
И када се порвемо
то је само зато да би се наругали таштини
да више вредимо од својих идеала
у којима је грозомора стваран бити,
а да су наша утврђења љубави
појачана
сваки пут када смо пожелели
једно без другог се –
до другог пробити….

Advertisements

Дуго сам мислио о томе
у чему је мој проблем?
И да ли оно што пишем годинама
уопште има неки смисао?
Нити када имах увид
како моја реч на некога делује:
да ли сам кога утешио и подигао
или распорио и уништио?
Толико је реч велика одговорност
када се пресађује на место другог.
Сећам се својих првих корака
одважности да напишем нешто
од чега бих и сам страховао:
колико може предубоко бити,
могу ли ја сам написано стићи?
Или, да ли ћу против себе окренути
цео свет
надлежне институције
ако промуцам нешто што им се не свиди?
И чудно је
док се бавих рециклажом
пређеног градива неког научника
уз понеки цинизам
градио сам себи простор,
али када спознах да ништа ново не говорим
да само понављам туђе приче
гарантујући себи оригиналност
саблазнио сам се
и променио стратегију исповеданог.
Почех да исказујем неке чудне тајне вере
које су и од мене бежале
Флертујући са мојом уметношћу тајно.
Од тада сам изгубио многе људе
публика се распала,
али дођоше неки други људи
највећи олош од друштва
они које су сви одбацили
који у мом стваралаштву нађоше
неку другу струну нествореног
која им највише одговара,
јер их само моје стиховање сведоченог
може у њиховим изопаченостима разумети.
И ако у мени бар мало Духа беше
биће ми драго
ако сам некога помогао.
Дотад нека званични академски стручњаци
и сав елитизам сепаратисаних
наставе своје прасковито туђиновање,
јер у мом делу нађоше
само отпад који заудара
далеко од њихове безгрешности
која верификује и адресира написано
само за чисту интелигенцију
у којој је до сваке безличности све –
чисто и професионално…

Остани крај себе
Ако мислиш живети.
Не буди себичан
Када чујеш звона.
Пробуди свој безлик
У ватрене водопаде.
Пољуби нови дан
Кармином нествореног.
Плаветнилом.
Ако је могуће бити без стрепње
Да ти буде мио сваки трен
У којем слутиш
Изненађење…

Данас сам пожелео сусрет са једним човеком,
Али двојица не нађоше време за мене.
Потом сам сате изгубио
Мастећи се у градском превозу
Између младих који праве потпалу
И старих који отимају места трудницама.
Потом прођох крај једног дућана
Данима је ту гужва
Данас никога ни за опело.
На крају седох у парку крај неког старца
Каже да му је 95-та
И да не планира да иде даље.
Био је то много бољи сусрет
Од оног несуђеног са првим планом
Када концепти и идеје
Краду сваку спонтаност.
Па ипак, мада жељан проговора
Ухватих себе како сам себичан
Да мислим само на то
Да ли ће Бог кроз седу главу рећи
Нешто специјално за мене.
А није требало тако чинити!
Требало је ослушнути другог у причи
Као што деда није имао
Никакву корист од мене
Осим да ме љубављу погледа
Испод сваког младежа, боре и вене…

Желим да узмем од тебе све оне страхове
који мучише те младостима много.
Желим да уђем у тебе сав какав јесам
да и ја будем иза твојих очију насмејан.

Желим да у теби постанем сва она снага
која у свакој жили требаше ти стално.
Желим да сам оваплоћење сваке твоје жеље
сакривен нежно у стидљивим дрхтајима груди.

Желим да постанем твоје друго име
да се твојим споменом на сваком углу хвалим.
Желим да те испуним највећом срећом
од које и Анђели поглед са ужасом сакривају.

Желим да те својим паклом доведем до неба
да видим твоју радост кроз сваку кап моје крви.
Желим да те узведем до највећег усхићења
које још намера кога није познала.

Желим да се истопим у твојој кожи
и постанем са летећим духом једног бића.
Желим да прођем кроз сваку пору твога даха
само да не прође ниједна твоја утеха.

Желим у свему бити ближи од тебе саме.
За једно што иштеш да пружим трипут руку.
Желим да узмем оно што ми припада
– а што ти не можеш носити сама –
Власт над тобом која ми се беспоговорно дала…

Вечерас је шест и четири године
Још мало до седам и пет
Од вашег уласка у свет.
Кроз ваша лица сам сашио најбоља одела
Своје душе.
Престао сам да бројим благослове
Сваки пут када се залетите у мене.
Нисам престао да се изненађујем
Узрастањем у вашим сазнавањима.
Још увек се колебам од кога сте наследиле
Осмех и интелект
Од кога лепоту и шарм
(о пркосима неки други пут
Када кров не пожели кише).
Али ипак, вечерас ме тишти моја неправда
Према вама
Сваки пут учињена
Када нисам био ту за вас,
Али много више када нисам имао
Довољно стрпљења
Да вас уразумим, смирим, укрепим
Када је можда више требало
Бити уместо придике – загрљај.
Поступке своје ја знам
И срамота је да их помињем
(довољно је да вас некад игноришем)
Нисам никада ни на своју оштру реч
Камоли ћушку био поносан –
Ружно је.
И знам да ми ви нећете злопамтити
Знам да ћете већ сутрадан заборавити,
Али ја памтим, дечице!
Ја знам шта сам све учинио
Нарочито када нисам чинио ни најмање
Јер је статичност секла кожу.
Па када једном одрастете и ојачате
Опростите ми ако можете
Као што ми сада опраштате много брже
Него што можете да схватите.
Много вас волим.
Када год сам вас растужио
Угасио сам се и ја.
Опростите ми мој грех
Што сам мислио да будем добар отац
А заборавих
да вам је био потребан и пријатељ…

Нисам ни приметио колико сам остарио…
Задржао сам и у овим годинама
Неку дечију болест
Да чак и млађе од себе
Као старије и важније доживљавам.
Да увек пажљиво ослушкујем њихове приче
Као што вода ослушкује звук
Коју сама интонира одјекивањем.
Сумњам да је то нека врлина
Можда само Петар Пан у мени једе кости
Вртећи митове увек на други начин.
Не знам.
Нити је битно.
Доручкујем флешбекове и под кафом
И под тушем
Отуда несанице колико год да преморим
Сва напајања у своје крвотоке.
Можда сам само желео да дочекам дан
Када човек већ једном заиста може живети
Уместо умирати од свог зноја.
Зезнуо ме Адам за све паре.
Требало је њему увалити станарину.
Шипак, чак ми се и Кафка плези.
Кашљем снове умочене у амбиције.
Вулканизујем превише.
Архивирам превише података
Од којег најмање има сценарија за преживљавање.
Ваљда је тако лакше.
У магли тражиш изговоре да бољи будеш.
Жао ми је за све што учиних.
Сећам се чак и неке Кристине из вртића
Коју су малтретирали до њене петнаесте
Само зато што је била неискварено дете.
Поздрави ми сваку власт
Која се добровољно лишила престола.
Није битно како сам
Свакако ме видиш као сујетног.
Причај ми о себи.
Пусти теологије мртвих да се баве својим искањима
Не знам још увек како никоме
Није пало на памет
Да уместо својих јадиковања и жеља
Питају Бога и све свете:
„Како си ми Ти?…“
О чему причам, бунцам?
Не знам, сенилан сам од старости
Коју ти од почетка пружам…

Терапија

Хајде више да ставимо завршно слово
На сва та поглавља
О самоусавршавању
Критиковању себичности
Личним психозама
и свим сложеним девијацијама
Које мори сваку крв.
Мало сте ми се лекари
Попели на нерв!
И просто се питам откуда толика најезда
Психотерапеута са свих страна,
Просто измилише наједном као мрави
Искачу пред удар сваке вести
И пре него што човек протегне очи.
Али драги моји, лекари
Профитери над туђим немоћима
Умете ли сами себи дати савет?
Одједном баш ви имате монопол над знањем?
Одједном баш ви имате стручно решење
За свачију слабост?
И колико тек превараната
Имитирају ваша достигнућа
У којима и ви испаштате свој труд
Јер вас други копира како му се прохте
А да не мари да ли убија неког тако.
Мени је жао што има људи којима треба неко други да постави дијагнозу,
Али сви смо ми једне исте пиране
Које се крчкају лагано у истом лонцу.
Од човека само зависи
Којој ће стварности у себи да пода примат
Све остало су последице –
Не мора то неко други да нам каже.
Нисте ви баш тако добри кројачи
(похвале за сва ваша одела и дизајн),
Али верујем да свако има неку несрећу
Коју и без вас мора сам да лечи.
А када и вас Бог једном додирне
Видећемо да ли ћете слушати своје савете,
Или ћете кидисати под батином над леђима
Која вама вашом руком прориче:
„Ко те је ударио?
Излечи се сам!…“

Имам једнога човека у сенци
чудан, од светлости носи вео,
држи ми раме од картона стално
упућује ногама циљеве праве.

Ту је, ретко га срећем…
знамо се али му не знам име,
кроз нека врата заједно пролазимо
друга као да пролазе кроз мене.

У једној му је руци љубав, у другој власт
када глава клоне он стиска врат,
и води ме уплашеног не знам где
путевима које поштују само смели.

„Ко си ти?“, питам у себи њега
а он показује призоре свештеничке,
сабране у сабрањима многим
погледа ме без лика, па се немо осмехне…

Колико још деце
мора да сиђе у своје гробове
у бачене јаме
живи сахрањени у собама без прозора?
Колико мајки и очева
мора још да проплаче туђе одлуке
а да нема никога
ко би могао да их утеши
и да им врати живот вољених
под условом ако су и сами преживели?
Докле више из века у век
мора да се руга масакр
било где, над било ким
да би нечија владавина коначно
обуставила своје пуномоћје?
Има ли уопште таквог времена
или је све премаштање силе
и убијање најслабијих
увек нова политика стратегије
како сатана воли да се игра са људима
не преставши од своје мржње
икада да се злурадује?
Не знамо шта радимо
и не знамо шта нас очекује,
али да ропћемо на глупости волимо
док не слутимо који непријатељ
нам подмукло обија врата
са ножевима око грла наше деце.
Само да рата не буде!
Биће касно за промене
и да се захвалимо
на најмањем…