Category: Поезија


Испраћај

Ветрови однеше дахове светих,
Ветрови однеше непознате сенке од људи…
Глас нејаких беше знамен
Како се над туђим каменом
Праве варнице од људи…
А ја не познах ниједног тајну
Ко су испод валова гласина
Били сви ти људи…
И нађох себи загонетку
Којој не одрекох поштовање,
Нити тим људима икад порекох
Њихово призвање,
Само ми је остала подвала
Међу грудима
Да оне које су највише пљували
Сада неки други светитељи
Испраћају похвалама
Где је мит о величини просто интрига:
Да ли ветрови однеше камење пред Бога
Којим се градила или рушила Црква,
Или је некима лакши манир
Да умрле испраћају цвећем
Које никада за живота
Нису убрали светима
Које страшном нестварношћу бране?…

Четири су момента
Којима мерим своје малено постојање:
Налазак Бога,
Налазак жене,
Долазак првог детета
Потом друге ћерке,
И не престајем се упрљан дивити
Промислу настајања како се у тим тренуцима узрастало
Од највећег дара до најмање благодати
Показујући величанство устројавања.
И данас, када четврти моменат
Бриди преливањем светлоносних сокова
Отелотворен најмањим пребивањем
У твојим умиљатим појавама
Хватам своју немоћ преливеној поносима
Како најмање створење од свега дарованог
Постаје круна која довршава
И поправља златном нотом
Целину свих мојих напрслина
Не би ли сваки сломљени рез
Постао запремина који не познаје смрт
Већ само прославу бесмртног јутра
Скамењеног незалазно
У контурама твог сведивног осмеха
Што разара и најокорелије.
Хвала ти за седам живота
Које си убризгала у моје вене, јер
Сваки пут када сам више веровао себи једном бих зажалио,
А сваки пут када сам веровао теби
Више је и мене било!

Странац

Моје тело није моје тело
Што кораке броји оштећено,
И моја крв није моја крв
Што кисеоник наплаћује бесомучно.
Трајем себи као тајна
Најпотпунијег незнања
Сахрањен месом и духом
Огрнут плаштом самозаборава.
Ходам ушинутим ћутњама
Склањајући се свима са пута,
Верујући наивно да је свима
Баш њихов живот важан и пречи.
А ја живота немам
Одувек у себи странац,
Скрајнут бодљикавим разговорима
Блокиран одувек са свих страна.
Али не видим неправду нигде
Да сам повређен у нечему негде,
Само бринем за судбину света
И питам се од свих заборављен:
Ко је Странац што у мени шета?…

Знак

Воштана лица мртвих светитеља
У тами небића исијавају биће
Живљи више него бездушних дисање
Кормилом Духа уздигнути
Да попут малих богова
буду најбољи људи.
И њихова ватра неће се угасити
Да буду знак и опомена
Свим суморним паучинама од нељуди
Што себе само овим светом мере
А Бога не познају,
нити знају ишта више
Осим да пусте звер душе
да се само дере.
И наговештај светлосних станова
Одавно је указан и предан
Да у смрти сваког светитеља
Не изгубимо поглед откровења
Живећи загрљајем небеске армије
Која презире сваки рат
А прославља љубав и живот
На срамоту оних што једу немир
Да им загонетка и страх постане
Сваки кивот…

Чигра

Живот није воденица бесмисла
Која се изнова черечи
Вечитим упоређивањем
Са неманима безличности
Или уштогљеним оделима
Од извештачених вредности.
Живот може бити ненашминкана чигра
Која попут малог детета
Не мисли о бројевима корака
Када испред хода тече игра.
Живот увек извија своје тело
Бесомучним невезивањем
Да би опоменуло станара славе
Да свој дом не гради тамо
Где ни зверима није битно
Колико дана је иза њих било
И колико дана до смрти стане.
Живот је замишљеност иза погледа
Продирање у невидљиву оностраност, јер
Није важно где станују
Нечија очекивања и изграђене жеље
Ако нема дубљег загрљаја иза којег
Срце ћути засађеним осмехом
Да никоме не буде разлог стида
Већ позив на духовно весеље.

Чекање

Није сваки човек зао
Који није саздан од храма,
Није сваки човек одбачен
Коме драга вера није драма,
Али, чињеница је да нам живот
Протиче у пасивном чекању
Да сваки наш план дочека
Време бербе а да ни семе
Није започето,
Док Божије чекање на човека
Нико не броји, нити помиње
Не знајући Тајну Његовог Самодавања.
Стога, ако се неко уопште данас пита:
Где може наћи починак душе?
Где наћи смирај живота, дана?
Где може наћи некога ко га не одбацује
а баш таквог воли и прихвата –
Не могу дати други одговор
Да је храм заиста место светиње
Где доследни Бог упорно чека
Да се зарије Светим Духом
У наличје сваког срца
Пресађујући семе његове душе
Да буде слободно од сваке свести подривеној судом
И неморалним кредитирањем,
А да процвета широким космосом
У којој смрт ни саму себе не познаје.
Јер, када човек пољуби Онога
Од Кога је већ љубљен без знања
Тада свака брига и срамота престаје
Тада све је додир Одмора
Умочен у Небо
Који се диви малом детету од човека
Којег жели да никада не нестане већ да живи довека…

Мом детету…

Данас није посебан дан!
Данас није подсетник!
Данас је сваки дан полетности
Како твој ум размишља
Сецирајући срцем све измишљене детаље,
И у сваком фрагменту налазећи
Проверене гласине маште
Где може истина да се крије.
Данас си научник, као и увек
Испитујући сваког часа, трена
Како се то постаје човек,
И није ли где Тајна
Сакрила своје лукаве трагове
Да би те уплашила изненађењем.
Данас си мој војник
Као што си била увек,
Ратник осмеха и букет милости
Растопљен у бурама радозналости
Опасан са три тоне питања
И још толико одговора
Пре прихватања мудре страже
Далеко од брига одраслих.
Данас те волим
као што те волим увек
Заљубљен у твој лудачки карактер
Заљубљен у твоје одрастање…

Брига

Време беде, време немаштине
Живот на кредит
И просвиране лобање,
Време суза, време труда
Живот у таленту без шансе
Пепео у крви, ћутња па испаравање.
Време рата, време обрачуна
Човек сведен на рачуне
Човек опасан морализмом
Непотребних грчева.
Време таме, време демона
Све иде једним током
Па кад пресуши нестане.
И сви се боре за боље сутра
Сви тргују са мрвицама боље плате
За струју, стан, летовање,
За ауто, кредит, изласке,
А ја распет у себи лежим
Далеко од бура
Бринући се само када ће Бог
Покуцати на врата тела
Када ће нестварно стварном окончати
Бојни поклич за стандард
И скупа јела
Уступивши пролазном Вечност
Да сваки неразум види
Да ли му је душа остала цела…

Пријатељ

Најмање што можемо
Учинити једни за друге
Јесте да будемо људи према људима,
Највише што можемо
Учинити једни за друге
Јесте да будемо пријатељи
Према пријатељима.
Онако, без зазора и одмера
Без рачуна на корист
Без уплитања патетике
Која двори сентимент
Да захвати оног коме није стало
До прослављања када већ живи
Дисање пријатеља као свету ауру
Далеко од лажног уздржавања.
Чисто, као што је полетна
Исповест прећутаних нутрина
Што налазе заједнички загрљај тамо
Где стид од другог није покушај.
Блажен је човек који има пријатеља!
Благословен онај који не стиска језик
Пред срцем другог!
Када се откраве сви страхови и грешке
Онда разумевање постане Дрво Живота
Које додиром отвара небоземни сусрет
Што не мари за прошле ране
Јер има човека крај себе
У чије срце и срце своје може
Цео прихваћен да буде и стане…

Самоспознаја

Бијем битке које нисам призвао
Бирам живот за који нисам сигуран
Да ли сам дозвао,
И нема ничега а да ме не вара
Колико сам умишљен
Да нешто посебно вредим
од других рањеника
под небеским отирачем.
Видео сам кнеза овога света као џина
Који узима на себе лица
Највећих људских страхова,
И видео његову подмуклост
Како џин слуша мрава од човека
Само да би га у још веће зло
Од себе навео.
Видео сам лица несрећника
И угњетане деце како им се ругају
Бездушници саткани од моћи и вриштања
Разбијајући њихову крхкост
Као да су саздани од пластике и папира.
Не бежим од света!
Диван је свет када злу пресуше корита!
Али уморан сам од ништавила
Преморен од чекања Новог Света!
Ако и не би било ниједног зла у свету
Морао би доћи Бог
Макар због једног неправедника,
Јер је апсолутно неподношљиво
У своме месу бити
Док свесно дишеш своје зло и лудило…