Category: Поезија


Загађење

Већ дуго сањам кивоте
Који подрхтавају слутњом васкрсења.
Већ дуго кашљем обрисе
Који најављују дневне и ноћне вести.
Мој дом је на ветрометини
Доступан сваком погледу уљеза.
У мени Бог открива
Од богаља до благе дијагнозе мој пад
И колико ми још остаје да се очистим
Од онога чиме сам везан.
Усред сна сећање: деца и море
Кад смо били сви под епитрахиљем реке
Крај калемегданских ветрова
У хладовини Духа
А сада: загађење.
Народ обојен маглом протестује:
Три деценије грешисмо
Са опоменама
А сад треба да опомињемо себе
Да не опомињемо иког више.
Ноћас сам мазио тигрове као пријатеље
Али после ми је неко отцепио цркву шпаклом,
Други пут глас ми рече:
Ако само једног спасиш
Послаћу ти гласника да остане са тобом.
Испред мене живо прорицање:
Потоп – ужас!
Испит – ништа нисам знао!
Икона – на крхком дому постављена.
У себи видим немоћ како прети:
Признајем,
Сви сте очишћени!
Сви осим мене,
Нема Духа за мене!
Ваше коњице су освојиле три небеса
И ја вам заиста завидим.
Прошла су моја времена
Када сам врио даривањем.
По осуди: бубе излазе из мене!
У мојим сновима што сам више прљао чизме
Оне би се се све више саме од себе чистиле,
Али бих жалио и непријатеље
Сваки пут када би у њих ушао демон
Јер ми је дато то да видим.
Изван храма као у храму
А на улазу невидљивим мастилом стоји написано:
Пусти твоја извињења и Моја праштања
Него отвори очи
У добродошлицу Моје љубави.
Без молитве у молитви:
Бојим се Господе и пред тобом и без тебе бити
Али се највише радујем
Што ћеш моје зло и зло другог
Увек надмудрити.
(у даљини чујем векове на арамејском који скандирају:
„Распни га, распни!…“)
Господе, сакриј ме под Твоја присуства!
Ако има у мени уопште нешто од твога наслеђа
Узми од мога
Да свима добро буде.
И ја добих руке којима ћу исцељивати мртве
И распон крста као плату за свако
Моје неверовање…

Ћутња

Ако моја ћутња
нема ништа против твоје
И ако твоја ћутња
нема ништа против моје,
Реци ми:
Шта нам је више потребно
Ако се тако љубав
Не ускраћује
Када је мир који дишемо
Свети обед
Којем ништа не дугујемо?
Зашто да
Један другог ломимо као хлеб
Мислећи да је ћутња другог
Оно што нам се не испоручује
Па да треба да се поједемо?
Веруј,
Загрљај вреди више од свих расправа
А убиство сумње гради поверење
Да све вене осим помирења
Док се два човека у Једно стапају
Синхром сабијајући трења
Јер се у Светлости преклапају…

Мета

Неки чудни дани над мојом природом
Као сунцем проткани над гробом…
Дешавају се осуђивања
Мимо моје воље
Чак и усред светиње,
Или, да зло буде горе
Када светиња ври усред мене
Небоземно тихим жуборењем…
Често се растајем од себе
Не бих ли најбоље исповести
Баш за душу сачувао,
Али често губим за собом
Најбоље трагове
Тако да не знам ни где заврших
А ни где почињем…
Преморен липтим несанице
Дегустирајући немани као дете чоколаду.
Све иде како не иде
А опет у свим хаосима нестајања
На ђубришту пролазности
Пронађем који цвет
Који још мирише на мене…
Па ипак, ужасан је град, село и море
Ако у свима празнинама цигле, сламе и воде
Нема још ког цвета
Да мирише светим удварањем
Тако да само живот тријумфује
А смрт остаје осакаћена мета…

Шта ако је сваки
покушај сведочења вере –
заблуда?
Јер, прима ли Бог
сведочанство и потврду
од људи?
Можда се многи од нас
губе тим
месијанским уношењем
у бољу верзију света,
јер шта ако веће зло бива
нашим уплитањем
да га бољим учинимо?
Да ли је онда непотребно?
Да ли је свака ревност лицемерна?
Не, само треба да нас чува
да не мислимо високо о себи
Док сасвим несвесно
Мислећи да вољу Божију творимо
Рајем пакао садимо.
Можемо ли јести тај парадокс
Бавећи се непријатељима?…

Освета

Дуго сам мислио
Каква би освета најбоља
Божија била,
И мислио сам да је
упркос вечном паклу
Милосрдније трајно брисање,
А онда схватих
да је стварно страшна освета
замислити
Када би Бог у пуноћи просуо
Енергију која не познаје ништа
Осим љубави.
Ко би преживео?
И шта би остало?…

Тренутак

Све је тако нестварно!
Дани пролазе у магновењу, у сну
Сада га има дуже, сада је трен.
Нема веће загонетке од живота
Од фрагмената на које увек сецираш истине.
Све је тако нестварно!
Некад је време противник
Који мрви својом килавошћу,
Некада савезник
Који бестидно убрзава догађаје
А да не стигнеш ни да их пољубиш
Пажњом.
Све је тако нестварно!
Недосањан не престајеш да сањаш
Како кроз пукотине цури врело
У чијим жилама изнова
Рађаш се.
Све је тако нестварно
Када си са људима и када без
Сада си ту, у следећем трен…

Лопов

Једном ће Бог обити праг твог дома
Као што је писано:
Да ће доћи као лопов усред ноћи
Да оплени Своје најмилије!
И ту нећеш тражити излаз, ни спас нигде,
Јер ће Он доћи као Онај Који
Расеца људе као векове
Обивши са њиховим домовима
И њихово човекољубље.
Зато што је лопов и не воли људе?
Не, него да Својом крађом превари луде
Који се од света и века неуморно заклињу
Једино у свој морал и правду
Мислећи да у њима лежи спасење.
Која превара тако насамарен бити!
Која глупост без Духа живети!
Јер, где се Он буде наметљиво настанио
Избиће људе из њихових трикова
Избиће људе из њихових домова.
Зато што је насилник и не воли људе?
Не, него да Својим упадом обогати прогнане
Који лукавошћу купују своју камату
Да би орочили своју правду.
Једном ће Бог обити праг твог дома
И питати те:
Зашто ниси куцао као што Сам тражио упорније?
Зашто си ушао у Мој посед
Када Сам ти и њега даровао да теби добро буде?
А кога Бог тада буде истерао на чистац
Неће га лишити удела,
Него му пробушити стомак домовине
Да испита на којој земљи се настанио
Ако му је мрска светлост која му је потребна највише…

У осмесима најмилијих
Ми смо сигурни,
У осами оних који нас напуштају
И ми тражимо уточиште.

Некада су једино даљине
Оно што нас зближава још више,
Некада ни птица не зна
Одакле се ветрови обрушавају.

Па ипак, и када страсти ошуре
Нисмо везани слепим конопцем,
И када нас ниједан дан неће
Ми знамо где задржавамо своје дахове.

Живот иде често без наше сенке!!!

Али ми смо оловни војници
Који не подижу метак и марш
Тамо где за крвљу скандирају,
Него чекамо пониженог духа
И узвишене наде
Мир који треба и мртвима да дође
Да би својим мржњама могли
Немоћ да просвирају…

Час

Цео свет празнује

а у мени тама,
цео свет има нешто што му недостаје
а у мени крв, немир и опирање…
Ово је час смрти
и целоживотно пребројавање неизвесности,
оно што нисам бирао
оно због чега нисам крив.
Мука ми је од свих историјских романа
заљубљености, ратовања и пировања,
не живим разочарења, лицемерје
нећу покладе у пребројеним ранама.
Дишем кости које још нису заживеле
избијам подмуклине са њиховим брукама,
Хоћу ли једном дочекати сунце
и плату по мери зноја,
Или само чемер остаје
и подочњаци сивих ореола
да робујем таштини смрти
којој се од мене не растаје?…

Обећање

Преморен, уморан, мртав
Хронично изможден
По ко зна који пут, дан, ноћ
Годинама несаницом нахрањен.
Не знам шта је посреди?
Да је бар сведочење стваралаштва
Које и другог изграђује
Па да ми не буде жао.
Да ли кривица, страх или
Које већ изгарање
Него што не знам питање.
Имам осећај да ми двоструке очи
Избијају на сваки део лобање
И још толико бесних муња
Када треба да дочекам свитање.
У мени никада мировање
Али да мир не познајем обмана је,
Али ако се стари човек новим мрви
Макар као нада – утеха је.
Данас је свирало лепо богослужење,
И сутра ће!
Ушао сам у свест Мојсија
Знам како се осећао на врху планине!
Знам да ми нема уласка,
Али разумем и обећање Божије
Да је Његова љубав већа од царине…