Category: Поезија


Криза

Недосањан кошмарима
Дегустирам нову кризу старопознате немани…
Ништа ме не покреће!
Ништавило у мени подиже пијаце и здравице…
Не налазим ходање филмске траке,
Не чујем одјек музике,
Књиге вире прашњавим шапатом удаљене
Имајући и као бачене крпе
Више живота од мене…
Нигде се не налазим…
Брзо се умарам…
У једном дану можда сам истински жив свега пар минута,
Све остало је рутина
Све остало ужас од части
Борећи се са бесмислом
Под ребрима и ноктима…
Пријатељи посташе празне речи на две ноге,
Једни опијени хормонима до неподношљиве радости,
Други испијени сломом живота
У којем само познају хаос
У којем су се снашли
До неподношљиве жалости…
А ја негде далеко и присно
Бљујем светове
Као смарагдну тврђаву
У потпуности раслабљен
У потпуности осрамоћен
– а не признајем боловања
Од свих који жале себе
Равнодушним слинављењем –
Лајем на своје дахове:
Што више не тучем по смислу
Него бридим неком хладном ватром
Пред Богом отиснут и у Њега бачен
За Њега заглављен љубављу
А од своје стихије тлачен…

Овај свет не умире
Само када бунтује са надом,
Овај свет живи сном узаврелог праведника
Коме није довољно дата шанса
Да покаже свог најбољег човека.
Овај свет не умире тако лако
Мада нико не зна и не помиње
Миленијуме недосањаних
Који су се за добре жеље борили исто тако.
Овај свет видимо као кроз завесе
И на завесама билион резова
Која су окна вере
И кроз веру миришемо снопове
Не би ли и ми стали у ред
Свих сневајућих до буђења
Целог Свемира и у њему
Љубави, никад отуђења…

Одбијам да живим у свету
Који дише само за теорије завере,
Презирем да живим за морал
Који у свачијем преступу
Налази одумирање,
Моје струне су другачије намештене,
Моје биће, моје тело, знам
Није само саздано ради мене,
Али, смрде векови
Труле нараштаји
Верници и неверници
Праведници и грешници
Пламте истим пестицидом
Одстрела и равнодушности,
Можда заиста страдају недужни,
Можда је заиста удар храма под сјајем немилости,
Али, ја тако не могу живети!
Не желим да пролазим
У набрајању туђих грехова
Или у звекету оружја под нечијим зубима,
Свако је одговоран за себе
А за другог колико други дозвољава
Својим истицањем.
Па ипак, знам да у сваком тиња, жубори
Сличан демон распет морализмом или преживљавањем,
Али ако морам бирати између два зла да једно добро добије владавину,
Онда ми је драже оправдање
Искреног у злу
Од свих покварених праведника
Опраних у крви осуђених
Коју су просули по тлу…

Не волим досадне људе
Глумце сваког пожртвовања,
Пријатеље код којих требаш да заказујеш на пријем човекољубља,
Још мање верујем у прогон људи који страдају од неке неправде
Док им се стање на рачуну као ни слава уопште не умањује.
Не волим изговоре
Оћутане поруке
Избегнуте погледе
Људе који смрде лажним темпераментом.
Досадни су ми људи који прикривају своје злочине,
А који се лако на туђа дела саблажњавају.
Досадни су ми људи које ништа не покреће,
Још више моралисти којима најмањи преступ
Просто као длака у оку смета.
Признајем, од верника сам више ватромета очекивао,
Али осим мало бацања буке и прашине
Ћорак је све што је остало.
Можда сам себичан
Али мени су потребни људи који погледом померају планине.
Не морају да буду јаки, ни савршени,
Само да од њихове топлине
Нађем себи гнездо
Где нико никог не гони,
А свако царује присуством другог
Којег не мора да се клони…

Сидро

Размишљам…
Сваки је човек сета…
Свако је рана призвана на небоземно остваривање…
Нема земље која не болује
Од отимања слободе
И пљачкања народа…
Некад ми је просто одбојна
Теологија равнодушности
Као да једно дивљење вери
Може променити
Наумљена вешала…
А опет, не видим други знамен победе
Други знамен усађеног смисла
Који се сам од себе развејава
До ли усидрености у Христа
До светог ћутања
Како је сваки човек који дише
Икона непролазног сјаја
И како на месту другог
Други је сваки ја
И комад крвавог Раја…

Све пролази
А ништа није случајно осим удеса немилости,
Свака драма под небом кашље своје израслине
Као сувишне туморе.
И овај свет себе не познаје
Увија се и прелива
Као највећи лажов међу звездама,
Све је посрнула борба
Све пропуштени дах
Ничега нема а опет све остаје.
Украшени смо мозаицима највољенијих
У њима проналазимо своје дахове
Љубимо их и када бесомучност иде испред њихових тлачења,
А опет, пролази обличје овога света
И само се још човек заборављен од смрти
Њој самој не да…

Заборав

Човек…
Човек се дели на време стагнације
и на време подељене пажње…
Све између тога је трчање
од замрзавања до хистерије
(осим ако не пољуби тротоар Стварног)…
Човек је безимени стожер прежваканог
снабдевен залихама немаштине
што се на пијацама мегаломаније
изнова доказује…
Човек све зна а никога не познаје!
У томе је сва његова царевина!
А тако се само облизују трагедије
које данас јесу а сутра у ништавило путују
далеко од небосфере…
Тужно, али тако се тајне не стижу
нити за комад репутације –
продају за осмех вешала
чије аплаузе други још брже заборављају…


Удаљени од своје суштине
Љубимо своја беснила,
Уморни од све таштине
Клањамо се немирима.
Мали је човек да стане
У сва своја закопана блага,
Велики апетити најбоље уклоне
У великој жељи –
Само суноврата.
Нема места за човека
Тамо где легиони химне плете,
Нема места за човека
Тамо где је сахранио у себи дете .
Радостима су потцењена крила
И свим ненашминканим врлинама,
Има наде за човека
Ако добра воља покоси бол
И свако зло преко прага –
Тако почиње човек
Тако се уздиже без трага…

Могу ли звезде да говоре
Да пропевају најзабрањеније приче?
Или је све подмукли хаос
Највећег немира једне безбрижне васионе?
Куда жури сваки човек
Тај прастари ексер што измиче
Сваком усидрењу
У жалу или чак најбољем?
Небо никад није исто
А опет – плаво је.
Није добро у сваког полагати свој ум и срце
Јер ако у себи не станује човек
Шта је то што другом предаје?
„Милости хоћу а не жртве!“ –
Бриде векови
Али да прође још десет миленијума
Човек неће научити да поштује другог без осуде
Нити спознати још даље:
Како се нада у агонији моли
А да не мора у смрти да се умре…

Ћутања не пониру далеко
али дају блицеве од стакла…
У доброћудним кутијама света
свако налази свој ископани лик
између цигли и свих зазиданих сопства.
Деца успевају да прокрче своје снове
а да их нико ништа не пита:
како се осећају и шта мисле о облацима
које већ месецима не виде.
Многим вестима се не може веровати
као што ни Бога нема тамо
где неко потхрањује панику и смутње.
Ипак, у овој долини придошлих нагона
колико год страхови били реални
утешно је знати
да је израслином једног зла
неко друго веће зло утихнуло
као што и природа са човеком пати
а да опет неуморно цвета
попут усрећене дивљачи
када ниједан човек није у њеној сенци –
сужен у четири зида
откривен у благодати…