Category: Поезија


Облак

Везујем облаке у своме уму
Као нестворене пертле
Ткам један тајанствени разбој
Сакривен и од мене.
Волим да сам миротворац
Да стварам расулима равнотеже.
Иштем и овај пут путовање
Кроз облачне крвотоке.
И чудим се још увек
Као дете
Како плаветнило надживљава векове
И да ће они који пре нас беху
И који ће тек доћи
Зурити кроз беле двогледе
Исто тако.
Све се стапа и поново растаје
Док густин од ветра и наде
Не постане целина
У којој ће живот обрисати сећање
На сваки сувишак нестајања
А исклесати лик сваког
У незалазно пролеће наоблаченог
У којем ће вечни кип свих сазданих протагониста
Срушити идоле пролазног…

 

Advertisements

Шамар

Сваки сноп попуцале земље
има своје уморе…
Одмарам кичму својих зеница
Заглављен у океанима
Небеске мождине…
Треперим невидљиве рукаве
Умивајући се златним уљем
Са заборављеног прага…
Ћутим сновима гласних птица
Подсећањем завејаношћу
Љуботворне хрскавице…
Данас сам успео да постанем човек
Макар на кратко…
Данас сам облацима наместио шишке
Да се више смеју
И према људима бољи буду…
Данас сам закопчан својом женом
И дечицом потпуно наглавачке…
И да ти право кажем
После таквог благодатног шамара
После свега од ове радости:
Не треба ми више…

Чудно је…
Људи хоће да си отворен…
Да предаш исповест до краја…
Целог себе…
И онда их штедиш годинама
Управо од себе…
Негде поједеш довољно срама
Што дозволиш ветрове
Да будеш њима потпомогнут,
А онда пожелиш заиста
Да у њима пронађеш пријатеља
Којег су ти нудили безусловно…
И дозволиш им све
Спустиш стид, гард и парнице,
А када угледају шта ти све
на срцу почива –
Побегну преко ноћи
Са неким старим тобом
Који им је био дражи
Од проливања сопства
Које си им пружио
Јер им је тај измишљени био блажи
Спрам садашње емоције ропства…

Рвање

Чудног слугу си изабрао Господе
Да преко мене другог лечиш!
Не рече ли Сам да се ново вино
У старе мехове не поставља?
На који начин преко болесног
Твориш исцељење,
Или преко порочног да други
Више пазе на себе?
Два господара служим
А ти и даље тражиш мене?!
Шта сам ја?
Ко сам ја?
Слуша ли Бог молитве блудника?
Зашто онда народу не кажеш
Да не траже више молитве за њих од мене?
Шта ја имам а што други не поседује?
Докле ћемо се нас двојца свађати?
Дао си ми речи којима говорим небеске тајне,
Али ми не даде снагу да те речи стигнем.
Чему онда моја проповед?
Није ли онда лажна?
Нисам ли онда фалш и плагирање?
Или то намерно радиш
Да речи које ми дајеш за друге
Мени буду суд и опомена?
Каква иронија и парадокс:
Речима сам утешио многе
А сам у њих нисам веровао!
Да ли је тако Господе,
Или ми опет нешто прећуткујеш?
Или би Ти радије да будем трговац
Само да од тебе добијем благодат
А да ми до Тебе не буде стало?

Извините драги моји
Не сви, неки од вас
Који сматрају да су ме нечиме задужили!
Не клањам се својим интересима
Ни вашим уценама
Које сте изрецкали на гомили.
Волим да волим слободно
Без кидања меса и проливања крви.
Ако је неко од вас учинио
нешто добро према мени
Хвала вам, верујем да вас је
Бог запазио
Јер другог покрића немам
Осим према кредиту Његовог смирења.
Ако сам ја некога задужио
Верујте, о томе појма немам
Бришем свако добро дело
првим губитком сећања
да се не бих осилио.
Пошто пара немам
ако неким речима
Или примером уразумих кога
О томе сигурно не могу да имам знање
Јер немам увид у профил поверења
Које ми се беспоговорно предаје.
Говорим редовима
што се стискају да ме мрзе
Јер никоме не дадох повод за напад
Али је сигурно да након
пар пуштања бране
Нећу остати пасиван
и не подићи одбрану
Када након мог незлопамћења
Други и даље подиже бестидност
Да његов буде и мој пакао.
Тужно ми је што неке пустих у живот
Да се мало запитају и развеселе
Да би ме само боље држали на нишану.
И то је таштина, небитно је!
Ако су ме неки од вас сахранили
Пре много година
(А неки тек почињу кидисањем)
Блокирани својим беснилом
Да не полажу много наде
Да ћу да их пустим да старо зло раде
Јер ако је стари ја умро у тој давнини
(А за неке ћу непоменут тек бити)
Онда нови ја тражи новог вас
Да бих поделио помиловање
Које и сам примих…

Чудно је кад живиш сам
Када се осипаш на упорне помисли
Када се уносиш у светове монотоних.
Тада моја душа мање једе
Мање се креће
Мало живи од расправа
Осим када пред огледалом засуче руке
Па некада до касних сати
Када се казаљке рвају иза поноћи
Почне ментална обдукција.
Али чак и тада су миле звезде
Када палим цигарету око два ујутру
По увек истом реду вожње
И питам Бога да ли је све у реду
Како Му је прошао дан.
Не знам.
Не стојим у молитви
Нити ми је драг сан.
Имам осећај као да нешто пријатно чекам
Можда неки поветарац
Можда пробуђену птицу иза крошње
Чисто да јој тихо кажем да настави
Да спава.
Данас је био тежак дан.
И сутра ће.
Али ове ноћне страже испијам светим кисеоником
И чекам полако да са тишином престанем
Када ноћ пољуби сунце
И уступи му дан…

Докле год се поредиш
Са другима
Колико си испред њих
Или иза њих
Веруј да самим поређењем
Можеш знати
Да ниси нимало напредовао.
Живот је нешто више
Од безумља такмичења
Од лутрије каријерног.
Свака врлина се квари
Управо одмером
Јер на дну сваког премера
Лежи страх
Да ће бољи од нас да нас престигну
Да ће гори од нас престићи
И ове најбоље
А да ће на крају онај који брине
Остати сам, посрнуо и одбачен.
Тако се не може живети, моје дете.
Пусти рачунице да себи праве штету
А ти се повуци под смарагдне градове.
Кажем ти
Неће проћи пуно времена
А ти ћеш наћи оно што нико не тражи
Спокој и усред њега
Трпезу и пристаниште
Да усидрен на крајевима својих лука
Жубориш тихим осмехом
Који се ничим не компромитује…

Колико је новац зло…
Ако имаш пара лечиш дете,
Ако немаш – пустиш га да умре.
Ако имаш пара твоја објава
стиже на крај света,
Ако немаш – умиреш анонимно.
Ако имаш пара прелазиш живот
као плаћену преживелост у игрицама,
Ако немаш – остајеш губитник и у реалном.
Ако имаш пара –
ето стана и летовања за трен,
Ако немаш – вуцараш се где стигнеш
И једеш шта преостане.
Свуда су господари капитала
Поставили обруче!
Они одлучују на шта ће личити слика света!
И не плаћају сви пресек времена
Али им се намеће
да постану саучесници
Живота који нису хтели живети.
Искаче им пред екран
Искаче реклама
Шта да прате, једу
Где да излазе и како да се облаче.
Реклама.
Плаћена реклама.
А господарима капитала не пада на ум
Да монопол који држе над светом
Не може бити прамац слободе
Нити аура стваралаштва.
Једном мора умрети бескрупулозност
Оних који прождиру небеса
Бласфемичним зарађивањем.
Јер нико не може царовати светом
Од којег цеди и окива сваку зараду
Да би се само он питао
Шта сме бити објављено
Шта сме да се без последица украде.

Колико је мали
човек постао
Молећи људе
Да га поштују
таман дотле
Да себе сведе
на једно допадање
Који проси више
него што му је стало
до части
Која у души умире
А да над собом нема
Нимало власти.

Много сам поносан на вас
Када нисам са вама
Свако има своје демоне
А лепо ми је када не знам
Сва ваша лудила
И драго ми је да цветате
Без мог знања и присуства
Јер када вас сретнем
Као странац насмејане
Знаћу да су моје молитве
У којима сам истезао
Ваша имена као мишиће
Отвориле са небом
Сва ваша постојања
Само да на раме од пакла
Не личите
Када пред нељудскошћу
Држите одстојања…