Category: Поезија


Избор

Прошли су векови од када заволех те.
Мислио сам да не вредим ништа
Да не могу заграбити нанометар твоје љубави
И да си погрешила заривањем у мене.
Открих ти све карте, слабости, дрчности
Прихватих сва твоја урушавања
Која нису уопште каснила за мојом сенком.
Али, поразило ме је да упркос падовима
Ниси стекла моју љубав да волиш
Мимо лудила, мимо неког дијалошког сучељавања.
Остала си незрела, отмена, слатка
Али горка да прихватиш неразум за које си друге критиковала.
На дну тебе не видим више ни жену
Од дана када сама рече да ме трпиш
Само ради користи деце
И да сам бесповратно крив за сва бауљања
За која си слагала да си опростила једном заувек
А на која се позиваш када год осетиш арену
Када губиш тло под ногама.
Како не видиш да је та агонија тебе показала?
Није моје да просим разумевање
Од онога ко се немаштином размеће.
Ти си изабрала
И на дну твоје пљачке, пљувачке
Не затичем ниједан лик, ништа
Осим беснила које навија за моју смрт
Осим кидисања да један однос наводно опстаје, вегетира
Само ради узрастања деце.
Не мрзим те, али ти си изабрала…

Advertisements

Узалуд сам ја родитељ
Узалуд добар пријатељ и учитељ
Ако некоме изазивам сузе самом својом појавом.
Па ја не желим да ме се ко плаши
Да ко са мном са дистанце испира зубе.
Јадан сам ја човек
Ако моје биће само узнемирава
Ако су они које волим тобоже насмејани
Док под кожом крију сузе.
Онда само царујем немиром
Ауторитетом палог века
Који живи од застрашивања.
Али то није моја воља
Никад печат моје преданости.
То није пут који сам хтео.
Хтео сам да други буде срећан у моме присуству
Да ме без осуде види какав јесам.
А уместо тога затичем, задирем
Океан бесне устрашености
Да сам онима које волим само свезана неман
Добар када не тражим своје.
А опет, када све своје положим бесплатно као дар
Туга ми је
Да ме неко поштује, љуби и грли
Само зато што у мени затиче најмање мене
А највише вољу која њему одговара.
Ко год други био
То неће умањити да из крви отичем…

Невеста

Данас желим да будем Црква
Макар остао сам на невидљивој гомили!
Желим да будем шта она јесте
За шта је првонамењена!
Да примам рањене и болесне,
Да причешћујем неспремне и недостојне,
Да примам на груди најтеже људе,
А надасве
Желим да сав прилог који ми се преда
Проследим коме је најпотребније.
То је Црква!
Такво место светости хоћу да будем!
Чујеш ли?
Далеко од каквог застрашивања маса
И кажњавања.
Кад бих био Црква не би ми била потребна сила
Да вршим одмазду онима који ме не воле,
Нити да се даноноћно браним у таблоидима и форумима.
Другачија скупштина желим да будем!
Желим бити Црква која живи од скромности а не од власти,
Да не буде да сам дошао да завадим већ завађене
Него да помирим љубећим гостопримством свакога коме Духа недостаје.
И ако би ме ко спалио на ломачи
Зато што Црква желим бити
Показао бих му џепове које поседујем
На дну најскривенијих олтара
Да би са ужасом и страхом
Са радошћу и смелим приступањем
Пронашао убијеног Христа
Који устаје из мртвих
Да загрли сваког пониженог који је био ударен
Равнодушношћу оне Цркве
Коју Син Божији није такву оженио…

Мој мозак је смежурани орах
Часовник који мрви време
Покрећем само оне лавине
Које могу да отисну звезде
Ако и за неку птицу која мрвица падне.

Одећа моје душе је пијана од суза
Згрожен од дрхтања
Од увек будних мигрена
Ћутим молитве као димне сигнале
Загрцнут корицом ненаписане књиге.

Немам пуно покушаја да дочарам
Потмуле шифре испод коже
Сваки сноп који желим да уберем
Као несигурно дете нејаким прстима
Пре надохвата прсне и плане.

Обарам руке са звекетом овог света
И не назирем одустанак плавог свода
Мељем зубима успаване векове
А онда пљујем љигаве нараштаје
Ако за желудац ко преживи и остане.

Боја моје душе није јача од смоле
Утиснута златним виском
У чему не посрнем ја намерно паднем
А онда ако не умрем
Храним се туђим стиском…

Логор

Хајде ти ми реци
Због чега спортисти зарађују милионе?
Какви то доктори траже исто толико
За неке хируршке захвате
Над сиромашном а оболелом децом?
О каквом кодексу части
Или талента се ту ради?
Ставља ли се тамјан у пикслу?
Реци ми
Зашто не могу да спавам спокојно?
Бринем ли превише што не знам
Да ли ја бирам судбину
Или она бира мене?
Да ли је Бог имао вишак смисла за хумор
Када је дизајнирао моје нерве
Да ни за кога равнодушан не постанем?
Радим ли за пензију да је никад не дочекам
Или дочекам тако да већ сутра умрем?
Кад ће доћи дани у којима више не морам гледати
Свечане градове обложене невидљивом жицом?
Хајде, реци ми
Ако си довољно љут на све што се збива
Ако је још у теби жив човек,
Или нема никога поред мене
Осим моје душе којој горчине казујем?…

Не знам…
Не знам куда моји напори воде…
Зашто се трудим толико?
Јер видим да има разноревносних
Који исто тако не гасе огањ, ни полена,
Али барем уновчавају своје знање.
Код мене све је бесплатно!
Можда ме зато надахнуће толико уцењује.
Не знам…
Не јурим славу.
Али опет шамар остаје
Да и када пружам себе бесплатно
Нико се не помиче
Него још и окреће главу.
Нисам несрећан, не брини
Али, искрено
Нешто ни срећи пуно не верујем.
Не продајем своје дарове
Али никог не занима даривање.
Хоћеш да ти шапнем тајну?
Изгубио сам душу пре пар година
И од тада узалудно покушавам
Међу слепима да је нађем…

Жеља

Људи хоће од мене
Нешто што недостаје у њима.
Не желе мене
Него нешто од мене за њихову глад
И похабане цегере од искања.
Нисам баш добар сервис,
Кварим своје делове често
Тако да некад Бог мора продужити литургију
Када кварови блокирају крај смене.
Неки од мене желе теолога
Други песника
Трећи јефтине психолошке савете.
Ко ће набројати?…
Добро још не постах продавац кромпира
Мада ми и са ваздухом добро иде
Када већ не могу да скрпим минималац.
Али нико не жели пријатеља
Страх их да ме питају да ли је место поред мене слободно.
И дуго ме притискаше мисли
Док ме не збуни питање једног из сенке детета:
„А шта би ти хтео?
Које су твоје жеље?“
То ме је дубоко поразило,
Јер ја нисам никада размишљао о томе.
И да прославим своју немоћ како доликује
Остах глувонем и пребијен мишљу
Овог малог дечијег упитника,
Јер толико кожа промених
Баш када мислих да сам погубио све своје најскривеније маске,
А сада стојим разоружан и погубљен
Да ја немам жеља
И да међу зубима, венама, усахлим нитима костију
Блендирам пејзаж нествореног са дистанце
Савим погубљен
Сасвим задовољно…

Не знам
Што више људи упознајем
То ми је блиско да могу и на свим понорима
Неког комичног усавршавања
У најчемернијим падовима да их разумем.
Па зар није тако?
Није ли сваки човек смешан на врховима свих неких идеалних самограђења?
И можда не би био толико смешан
Да он први не верује у ту слику о себи
Колико је јак, леп, паметан
Колико успешан, оригиналан,
Просто незаменљив.
Али, веруј, смешно је!
Јер на дну сваке ране неки пајац лежи
Који тражи похвалу сам себи
Или да му се поклоне људи.
Таштина је то, знај,
Заправо, комедија.
Како да се човек не насмеје
Па макар и од муке?
Јер цео свет у истим страстима урличе
Само то неко добро маскира
Неко други крије,
А неко не стигне ни да примети
Колико о свачему размишља.
Али када све подвучеш
Свако носи зној и пљувачку на истом делу тела
Свако се нечим раздире.
Остаје само да се види
Да ли се бори или глумата да не испадне смешан
Све остало су пародије
Све остало трапавост и вицеви.
И верујем да када бисмо имали очи
Да спознамо те своје глупости
Колико смо пута Бога насмејали
Можда никоме не би пало на ум да својим гресима даје кредибилитет светогрђа
Нити да због своје преозбиљности
Жртвује цео свет
И своју одговорност усред туђе безбрижности…

Неке сломљености нису лоше
Ако ће те то разведрити
Од увек истих распарчавања.
Добро је често разочарати се
Да неке осиљености не повуку власт
над другима на своју страну.
Па ипак, ако желиш бити
Испред свог времена,
Ако желиш предухитрити килавост
Овога века за већи разум,
Онда, ако си и задобио неки дар сагледавања
Буди храбар да пророштва која су ти дата
Задржиш само на својој адреси
Без осуђивања било кога.
А ако сматраш да ти више него другима припада –
Покажи се!
Докажи се!
Када смрт покуца о твоје кости ненадано.
По томе ћу видети
По томе ћеш знати
Каквог си човека сакрио у своје џепове
И да ли треба бежати у свемоћ,
Или слобода припада
Духовима које обличје овога света
Ни са највећом уценом и немаштином
Не може задржати…

Шта значи бити примећен?
Да ли је реч о слави или да те неко воли?
Колико си ти заглављен
У одавању славе другом а да га не волиш?
И за коју славу мариш најбоље
Ако ти већ до љубави није стало
Или снага малакше?
Хоћеш ли довека јурити за људима
За рукав, раме, да те примете?
Заволе?
Опрости се од таквог трчања!
Јер осим што је дрско и глупо
Још мање станује даље од заблуде.
Нећеш ту наћи човека.
Потруди се да обуставиш потраге.
Прогласи све које знаш мртвим,
Или још боље, обзнани тајно своје нестајање,
Па проживи своју смрт како треба,
Јер ћеш видети да ниси никоме загонетка
А усред ње ни недостајање.
Шта да се ради, тако ствари стоје!
Јер и заговорници већих ствари
Не живе по кодексу части и светиње
Које тако лукаво бране.
Шта ћеш онда ти да кажеш
Ако си мањи од славе коју нити добијаш
Нити си љубљен
Дахом, врелом, које тако слепо и бескруполозно искаш,
Али ако волиш без потражње
Зашто да бринеш да ли те под туђим аплаузом
има најмање?…