Category: Поезија


Исход

Немам времена за таму и поноре
Не желим да протичем у секундама,
Мени све што је моје мало значи
Ако нема јединства за двоје или троје.
Данас грло јадикује
Јер не мери ни јуче, ни сутра,
Преда мном је дете које непознато болује
У чијој сети и сам звечим.
Прошлост ме више не дозива
Јер нема чиме дозивати нестајање,
Сутра више није тако битно
Ако ме данашња смрт исто опомиње.
Диван је живот свакога дана
Али увек нешто тајанствено недостаје,
Дивно је за другог живети честито
А ипак умара да ништа трајно не опстаје…

Advertisements

Проклетство?

Не знам да ли је то дар или крст од Бога
и да ли Бога уопште требам гурати у неки проблем
који можда само од мене зависи
или неких брзосмењујућих расположења
у којима су детекције незахвалне,
али брутално је уочавати нијансе туђег наличја
којима суд не желим да претпоставим.

Видим друге као отворене карте
без пророштва и телепатије,
видим мотиве
видим како узрок и последица реагује,
надасве лудила и злонамерне дигресије,
видим када се било какав смисао кида
када се контекст очерупа из љубавне димензије.

Поред лица видим и покрете тела
које откривају чак до хода стање нечије душе,
можда због свих тих прозирања никада
нисам имао смелости да друге у очи погледам
не због страха, него јер нисам желео да знам
тајну нечијег сакривеног срца непозван
па да се после месецима уносим у живот
болујући страсти које нису моје.

Искрено, драже би ми било да сам застранио
да ми је дијагноза могуће лудило
да сам све уобразио и да истина дише на шкрге
на сасвим другом тротоару свакодневнице,
тада би ми било лакше
тада бих знао да сам слеп
нити бих морао да се бијем са мегаломанијом
која изјутра обећава откровења а довече ми
љубазно досипа пакао…

Љубав ће једном згужвати снове
Као поцепану хартију
И бацити у смеће све занесењаке
Који су се клели у њено име
И славом коју нису имали
Чинили чуда и исцељења онима
Којима су давали своје болесне аутограме.

Љубав ће једном згужвати снове
Чак и код највећих светаца
А код несветих – још строже
Јер су користили њену величину
Да њоме сакрију своје недостатке
Док нису побили све оне
Које су волели највише.

Љубав ће једном згужвати снове
И разбити зенице тврдоглавима
Који су је третирали као курву
Не би ли њоме купили страх другог
За своје расипничко надметање
Не би ли како одмеравањем других
Исповедали љубав као слатку жртву.

Љубав ће једном згужвати снове
Свих подела под маховином света
Али ће препознати своје првенце
И обрисати зној, сузе и крв са тела
Јер њу саму нико неће учити ко су јој деца
Као што трудницу нико не учи
Да ли живот носи у стомаку.

Љубав ће једном згужвати снове
Када снови престану да постоје
И када све стеге света изгубе на тежини уцене
Али њено пријатељство биће скупо
За оне који осиромашени њеним одсуствовањем
Ништа друго никоме нису могли дати
Осим мало отрова да би казнили
Љубавнике који их превазилазе.

Љубав ће једном згужвати снове
И тада ће њен жиг бити отиснут на
Невидљивим мембранама
Биће то почетак Новог Дана
Када је свет изгубио свој шарм
Када су лажови изгубили своје завођење
Онда ће се она огласити са свих страна костију
И додирнути глас па проговорити:
„Сада је Суд овоме свету
Сада ћу видети да ли коме недостајем…“

Дискреција времена

Не знам како али завидим свету
Који за све има времена
Који зна жмурећи да одсвира сваку ноту.
Стварно ми није јасно када неко има
Времена да чита толике књиге и да узврати сваку пацку похабаним алатом.
Нисам тако битан као други
Да се у сваку причу гурам,
Ко ми је крив
Што не умем да се отмено плезим.
Падам у делиријум и екстазу кад видим
Стотину коментара око небитних ствари
Које некима значе као највећи смисао
Које је мисао људска икада изнедрила.
Немам фанове свог лика
– Бог је послао неких 10.000 људи да
Помиришу моје стварање –
А и када их стекнем гледам да их
Што пре разочарам
Да се не би као за идола везали уз мене.
Можда су моје молитве услишене
Да постанем невидљив
Апослутно непрепознат у времену
У којем делујем као маргина.
Али не могу рећи да не боли
Када те усамљеност уходи
Када бираш пут анонимности
Као да ниси уопште међу живима.
А овај свет је турболентан
Сви имају времена на претек,
Сви нешто страшно битно раде
Чак и када једу, читају новине
Или када баш ништа не раде
Осим зевања и трач – партије.
Свака част, шта да кажем!
Код мене су мољци одавно појели мозак.
Ваљда нисам толико битан
Па немам времена ни за себе…

Дани почињу
са прождирањем магле,
тих сурових невидљивости
које одбијају прозирање.
Не желим пољубце
где нема места за мене,
не желим сивило да ми чеше раме.
Ова депресија није за мене
ово платно нисам ја бирао
нити мелосе који заглушују неиспевано.
Осим ако
изненадни потез моје руке
не пресече унедоглед
новим сабирањем,
не би ли ми како било лакше
да не једем трешње
у којима црв не мирује.

Јутро

Устајем у мрак пре првих петлова.
Звезде се још назиру ако се не стиде.
Чујем пешаке како рано крећу на посао,
Њихове кораке нико не броји.
Нема чак ни лавежа, можда једног
Нити птица у близини.
Моји су снови спаковани у тегле
Чувају се као зимница
Да буде слатко када несташица дође.
Зато се не расејавам
Научио сам вредност мира,
Знам шта значи лизати мемлу са зидова
И да не правим разлику,
Јер смо пред контејнером и канализацијом
Сви исти.
Моја деца спавају на јастуцима живота,
И она знају колико је вредно убити одмор
Ради свега што трпи кретање.
Три деценије нисам видео сунце
Да силази у моје двориште,
Сада двориште немам али свако јутро рано устајем
Да поздравим мирис оближње шуме
И да се рукујем са пенетрацијом сунца
Које долази са бочне стране
Под моје влажне капке.
Мислиш да славим ноћ?
Само ако јој је исходиште свитање,
Када моје распарчане латице подижу цветове
Да роси на њима укину сваку немоћ.

Бизнис

Постоји једна сива зграда надомак Цркве
У којој ми већ деценијама позли на исти начин.
Мислио сам да су моја лудила таквој слици допринела,
Да неко незрело дете у мени царује,
Али сам погрешио јер желудац никад не вара.
Ту су једна велика врата одмах на почетку
Да би ти одмах дала до знања да је срце за добродошлицу у старту смањено.
Кроз њих пролазиш насмејан када улазиш а потом сломљен када живиш за излазак.
Ту је поспани портир који нема појма како је добио сјајан посао да све контролише и одмерава.
Ту је и лифт али нико не зна чему он служи из своје праисторије
Јер нема ни три спрата.
Ту су запослени који коме год да им неко закуца на канцеларију
Одговарају беживотно, али поглед не мичу од свога стола, папира и апарата.
Ту су и незапослени, људи у црном, неки чак са кајлом око врата,
Којима је сва брига да ли им је ко ускратио загрљај или згужвао одело.
Ту су и возни паркови са фелнама од злата
И понеко тамно стакло светим уљем изгланцано од наивности приложника.
У тој згради сви су вредни, све је метеж, акција и драма,
Али свако је одан ономе кога не воли,
Свако слуша оног изнад себе да би могао после да га оговара,
Или да му сабрања ради у пуноћи љубави помази омчу,
Да би имао своје име на небесима
Ради доброг пословања…

Неки глас је синоћ дозивао моје име,
Али није било ничега осим крви
Која ми је цурила из носа.
Јутра су почела удисањем локве смрада
Од нечистоте грцајуће природе
Која увек јадикује своје.
Гледао сам децу како једу хлеб заједно
Њима Бог није био непознат,
Нити су подизали себи бране
Од строгости храмова.
У подне је дошла радост!
Гледао сам своју децу како убризгавају кисеоник у моје вене,
Поново сам био млад, поново препорођен
Нествореним дисањем.
Поподне је донело спокој
Ужину од слатког умочену у ћутање.
Вече је правило наранџасте обрисе од авиона
И галаме пролазника,
Уплашених од новог понедељка
Уплашених од сутрашњице.
Пала је ноћ.
Сан обија капке пред туђим извештавањима.
Мој кревет је намештен као гроб
А глас који дозива моје име умиљато –
Још увек не престаје…

Шарлатан

Не брините
сакрио сам све своје стихове
на најневидљивије место.
Не знам чему импресије
чему уздаси
као да одсвирах најнежнију ноту?
Нисам ја песник
нити знам шта то значи,
аматерујем звиждећим кораком,
или само глачам огледало
да бих боље видео
свет који упијам сваким даном.
И верујте, доксологија је мртва
јер немам силу испевати
како се осећам
Када сам будан и када сањам,
Када Бог долази да
(Упркос мом инату
да копилад држим живим)
Нежно и дискретно побије
Све моје синове, све моје –
Недостатке….

Драма

Када си био дете
Смејао си се на сваком кораку.
Време је пролазило
Људи гладовали за твојим кривљењем.
Стасали да си ту за њих
Да им улијеш сигурност смејањем.
Али време је пролазило
Кезио си се сувише.
Лагао си себе да носиш срећу
Да ћеш укрепити многе неким маниризмом
Усненим шармирањем.
Ништа се није променило!
Нико се није променио!
А ти се потрошио као смеће!
И тек када си изгубио осмех
Људи су помислили да си се разболео.
Али нису бринули за тебе
Плашили су се шта је за њих остало.
И побегли су главом
А нису видели да си ти сакрио радост
Испод преизбиљног лица
Правом драмом
И да ти ништа не недостаје
Јер си само одрастао…