Category: Поезија


Већ дуго сањам преуморне људе
Саздане од стакла
У којима је сав њихов грч
Изгубљена опклада,
Већ дуго састављам туђе крхотине
Не бих ли са поправком других
Нашао целину која разара.
Сада више не идем нигде!
И даље се осврћем за затвореним вратима
Мислећи упорно да која људскост вири
Да није све уништено до краја.
А онда ме обије светлост
Којој нисам власник прага
Да оно што не желим
Налази продор са свих страна
Не бих ли нашао уточиште у другима
А које не занимам толико ја
Колико да они нађу пролаз
Додиром снопа који ми не припада
Не би ли себе лишили демона и мрака
Не би ли себи рекли да још живи нада…

Избор

Између „да“ и „не“ стоји распорен човек
Трпећи своју природу и дуализме
Трпећи људске префриганости и интриге.
Све је увертира вечне непостојаности!
Све је ларма, лавеж и звекет!
Мало наде под Небом има
А и оно што претекне од ње
Неко други узме.
Сви знају шта је најбоље за свет
Али себи човек од како је света
Нема власт да помогне.
И иде још даље његова теорија
Како да спаси свих угњетаних вриштање
А чим се један огласи за помоћ
Изговара се да то није његово бреме.
Ово је век злонамерне немоћи!
Ово је век вечитог преживљавања!
Отишао сам умом много даље
Од испијене ми земље рођења
И као што своју кожу познајем
Видим да скоро ниједан човек на свету
Не живи живот који је пожелео
И да добро осећа да већ вековима
Нешто у људима и ваздуху
Није у реду.
Између врлине и немаштине
Стоји распорен човек
И уместо њега усред њега
Неко други купује лагану смрт
Орочен летаргијом нестајања
Да не мисли на избор
Да буде далеко од „да“ и „не“…

Лекција

Учим…
Учим изнова свакога дана новог човека у себи освојити…
И некад бежим од бољег себе да гори будем
И некад бежим од горег себе да бољи будем,
Али често распет на станицама живота пребивам распорен, те
Нити се могу звати човек
Нити човек од вере…
Савршенство ми се недостижним царством чини,
И често мислим да је трчање за њим најсветија превара,
Јер што више за њим хрлиш
То се острво даљим чини
Мада знам када екстаза удари шамар
Да није тако.
Још учим да праштам и не судим,
Још учим како се пред увредом ћути без роптања,
Још учим како одбитак нечије љубави
Да прегрмим без силовања
Када се без мене сабирају људи.
Највише се трудим да оћутим неправду својих унутрашњих палости,
Па да кроз сивило од решетки мога тела
Пустим сноп Духу
Да ме води на слободу
Па да ми макар душа кад неће тело буде цела….

Обешени град

Волим свој град!
Волим га, мислим, одувек
Са његовим рекама, тврђавама,
Са његовим устајалим ваздухом асфалта и посечене природе,
Са увек насмејаним и кочоперним лицима
Мојих суграђана…
Али, вечерас ме није купио његов шарм…
Вечерас у њему нисам нашао живо дете
Испод свих тих сводова напаћених лампица што раскошним сноповима
Хране идола.
Не, вечерас је задах једне колективне беде
Ужегло стезао око врата
Испод свих маркираних костима људскости.
Вечерас је град трпео порођајне болове!
Јер, никада више није било јада
Од толико уличних извођача
Који крију под перформансом
своје просјачење.
Млади, стари, средовечни
Бескућници и модно дотерани
Све генерације на готовс по трговима и улицама…
А у мени туга, а у мени стега
Јер и ја носим ту омчу око врата
Јер и ја у ономе ко се пати видим свога брата!
Колико нас је притајена беда оковала
Да ниједан не може ни преживети од свога рада!
А крволоци се не гурају по кафетеријама
Да срчу једну кафу од три сата,
Него се крију и бичују народ
Законима којима уновчавају своје бахаћење.
И тако годинама!!!
Колико ћутање поједе човека!
И колико погрешни избори дефлоришу
Најбоље таленте од људи!
Волим свој град
И када је град светац који зрачи
И када је град курва која врлину тлачи,
Али, вечерас усред града – града нема
Све је пустиња, туга и лаж
Град је обешен
Док сваки човек под насмејаном маском дрема…

Бунило

Пси лају на увек исти начин
Не мењајући звездама положаје…
Свет је пресвет инкубатор
Који одржава једино хаос и ратовање…
У мојим плућима живе људи
Поносни од подвојености и благодати…
Гужвам праменове најлепшим цветовима
Не бих ли под топотом мириса
Постидео суморне туморе…
Овај век плива као брод спокојним морем
Али час буре скрива се као црв
Испод најглаткије коре…
Људи обамрло умачу заблуде у своје снове
И никога није брига за сву проливену крв пророка
Још мање за сав проливени зној утамничених философа…
У мени нема господара мрака
Али добро познајем све његове обрисе
Које ми стварају пакост и боре…
Сунце се поново рађа, птице газе мук
Ништа што је било више не остаје
Ново се ствара старим кидањем
Да када смрт све очисти својим пркосом
Спокој ћути бунилом светиње
Над немилосрдним злом и његовим ридањем…

Брат

Мали је тај ваш Бог
који само у једну келију и типик
може да стане.
Правило за правило
Демон за демона!
Запушили сте Богу уста
сваки пут
када даље од светог уздржања
нисте погледали
Само да би пљунули у туђе лице
Мислећи да је ваша пљувачка
Исцељење које слепоме вид враћа.
Наругали сте се свакој благодати
када сте само у своје пророштво поверовали!
Судије различитости
И Каинови наследници!
Нећете изаћи из пакла
Док сваку увреду за извињење
Не вратите
Тамо где сте у другоме
украли брата
Мислећи да сте само ви мера Цркве
Ширећи се као паразит
Од врата до врата.

Мета

Није све до других, не суди!
Можда ти је само више дато
Па твоје таленте нема ко
Са таквом силом пратити.
Нема разлог за очајање и гордост
Осим да се смирујеш
У познању своје немоћи
Учећи да је узвишено међу људима
Светообичан бити.
Сваки је човек презрен у веку
Којем дарује сведочење
Јер је он вековима напред посађен
Да јави непролазност
Тек њиховим наследницима
Када ће бити схваћен.
Зато и ти ако мислиш да си надвекован
Не тражи разумевање
Од пролазног света,
Нико није победио време
Само је Вечност Божија теби знамен
Да ти смрт буде мета.

А шта ако смо трагично смешни
Са тумачењем свих неправди под небом
И свих скенираних зла које
Неуморно подижемо осветом?
Шта ако нам се мртви смеју
А да загрљени пребивају
У Божијем склоништу надвековима
Док ми обнављамо који нараштај
И који брат је кад и коме
Злостављао драге крволочним бујицама?
Шта ако завађени више не памте
Учињена зла на оном свету
Него нас још помирени гледају са неверицом
Што живимо у новом проливању крви
И непоправљивим заблудама?
Шта ако је такво лице света на оном Свету
И да никоме више у загрљају Вишњега
Није познато зло
Осим нараштају под небом
Који бесомучно ври у интригама?…

Загађење

Већ дуго сањам кивоте
Који подрхтавају слутњом васкрсења.
Већ дуго кашљем обрисе
Који најављују дневне и ноћне вести.
Мој дом је на ветрометини
Доступан сваком погледу уљеза.
У мени Бог открива
Од богаља до благе дијагнозе мој пад
И колико ми још остаје да се очистим
Од онога чиме сам везан.
Усред сна сећање: деца и море
Кад смо били сви под епитрахиљем реке
Крај калемегданских ветрова
У хладовини Духа
А сада: загађење.
Народ обојен маглом протестује:
Три деценије грешисмо
Са опоменама
А сад треба да опомињемо себе
Да не опомињемо иког више.
Ноћас сам мазио тигрове као пријатеље
Али после ми је неко отцепио цркву шпаклом,
Други пут глас ми рече:
Ако само једног спасиш
Послаћу ти гласника да остане са тобом.
Испред мене живо прорицање:
Потоп – ужас!
Испит – ништа нисам знао!
Икона – на крхком дому постављена.
У себи видим немоћ како прети:
Признајем,
Сви сте очишћени!
Сви осим мене,
Нема Духа за мене!
Ваше коњице су освојиле три небеса
И ја вам заиста завидим.
Прошла су моја времена
Када сам врио даривањем.
По осуди: бубе излазе из мене!
У мојим сновима што сам више прљао чизме
Оне би се се све више саме од себе чистиле,
Али бих жалио и непријатеље
Сваки пут када би у њих ушао демон
Јер ми је дато то да видим.
Изван храма као у храму
А на улазу невидљивим мастилом стоји написано:
Пусти твоја извињења и Моја праштања
Него отвори очи
У добродошлицу Моје љубави.
Без молитве у молитви:
Бојим се Господе и пред тобом и без тебе бити
Али се највише радујем
Што ћеш моје зло и зло другог
Увек надмудрити.
(у даљини чујем векове на арамејском који скандирају:
„Распни га, распни!…“)
Господе, сакриј ме под Твоја присуства!
Ако има у мени уопште нешто од твога наслеђа
Узми од мога
Да свима добро буде.
И ја добих руке којима ћу исцељивати мртве
И распон крста као плату за свако
Моје неверовање…

Ћутња

Ако моја ћутња
нема ништа против твоје
И ако твоја ћутња
нема ништа против моје,
Реци ми:
Шта нам је више потребно
Ако се тако љубав
Не ускраћује
Када је мир који дишемо
Свети обед
Којем ништа не дугујемо?
Зашто да
Један другог ломимо као хлеб
Мислећи да је ћутња другог
Оно што нам се не испоручује
Па да треба да се поједемо?
Веруј,
Загрљај вреди више од свих расправа
А убиство сумње гради поверење
Да све вене осим помирења
Док се два човека у Једно стапају
Синхром сабијајући трења
Јер се у Светлости преклапају…