Category: Поезија


Ров

Данас је био чудан дан
Мада је и ноћ пре зоре
Опхрвала светим немирима
У којима једни људи јуре таму
А други у плачу чекају тамјан и исцељење.
Жиле су се бориле са знамењима нествореног
И поред лепоте Духа која се усред торнада диже.
Никада ми нису сметали људи
Ни крај њих, ни са стране,
Али данас је било тешко
ископати другог спрам себе.
Јер у свом том рвању
Које увек бригује истим питањима
Други није видео шта му се предаје:
Да себе вадиш из мртвих за њега
Да другог вадиш из мртвих за себе,
Него остаде само камен
Који жуља недоказане,
Јер у твоме копању не видеше чудо
Него сам ров
У којем мисле да бежиш
Да би своје демоне сачувао проказане
И по њима, наставио да режиш…

Advertisements

Не брини…
На крају ћеш све постићи…
Неким стрелама мораш дати шансу на њиховом суровом путовању…
После, када мета стигне наклоном,
Лако ћеш покупити снове
На неочекивану страну улице…
Јер, и сам си до сада схватио
Неуловљивост загрцнутих порука
Што се њишу неопеваним ветром…
Неке ствари мораш пустити да иду без тебе…
Не јер си себичан,
Него јер другоме није дат језик промене
Који у теби може да разуме,
А отклоном тебе други може заиста
Достићи зрелост без пребијања небеса…
Ћути, све је добро што дише
Склупчано под твоја ребра…
Видиш ли вечерас звезде од кише?
Ни ја…
Али то не значи да их нема
И да захвалан постојиш
Још даље и више…

Покушавам да се сетим дана
Дана када је мој пријатељ потписао
своје предаје пред животом
Када је упркос љубави
Која му се дала
У потпуности капитулирао.
Јер пратих његову младост
од како знадох за себе
Видео сам црно-беле фрагменте
Колаже прохујалог
Када он није спознао
ни шта је то отац, ни бити дете.
И бојим се да није другачије
са собом ни знао
И да нећу помињати
ниједан његов синедрион
Којим никоме ништа није опростио.
Јер верујем и даље
Да ће једном наћи
оно што за живота није
Слепим препуштањем тамо где је умишљао морално опирање
И да ће када пред
новим собом буде стао
Научити коначно без страха
Коначно да буде
Оно што никада није спознао:
Ни отац, ни дете…

Срча

Неке леденице
не престају да наричу
Била топла киша посреди
или болна сунчаница…
Људи брбљају превише,
Људи много говоре…
А ја сам умотан у поноре
Умочен у три мере
срче и прашине…
Нема правде под овим небом
Нити је битно више,
Светлост боли моје трепавице…
Само чекам да престану
сви вапаји тишине
У којима не станује осуда
Испод ниједног пуцња природе…
А после?
Нека вера каже
Када замру све теологије…

Име

У мом стробоскопу похвале нема…
Једем позориште када бунцању укинем порције отимања…
Недавно сам летео туђим погледима
И удахнуо живот изнад града…
Ћутим у својим мамузама
И покривам ћебетом крхкост дечијих снова…
Устајем у опрезним конвулзијама
И тихујем, чини ми се одувек,
Сноповима који су увек били ту сакривени иза мрака…
Избегавам рикошете свакодневнице
Страх ме од рутине,
Али трчим, трчим војничка одбројавања
Чекајући валове
Те свете курве непредвидивих праменова оностраног
Заглављеним на ватреним потпетицама ништине,
Чекам да дођу и никада не одустану
Да призивају моје име…

Дивим се неким људима
И у добру и у злу
Били уметници, философи
Или сељаци и попови
Како могу да живе у понављању
Увек истих ствари, прича, песама…
Неки у томе види занимљивост
Неки добру зараду.
Ја то не могу!
И мислим да бих умро истог дана
Када бих себи дозволио
Да живим у прошлости
Да анализирам и цитирам себе из давнина
А најпре
Да бих смрт овековечио гвожђем битисања
Да ниједног новог дана
Нешто ново из себе не искажем
Колико год због тога прележао рана…

Овај свет нас је баш добро преварио!
Учени смо од малих ногу
Да изнова пазимо на тајну добра и зла
Да поштујемо отисак свуда где смо загазили
Да пазимо једни на друге…
Али наше време је прошло,
Неки од нас су дали све што можемо!
Заузврат нисмо добили ништа
Него и што смо стекли свешћу –
Све је отето и погажено!
Дошло је неко друго време одавно
И неки проклети људи са њиме
Који никако да оду…
Сада нас уче да наш зној и крв нема никакву вредност
И да све за шта смо се борили трудом
Не одговара слици света
Коју неки трећи слепци креирају.
Сада нас уче првим корацима које смо
Одавно превазишли:
Да будемо послушни
Да будемо лојални
Да се не свађамо
Да будемо захвални на свему што су нам отели?!…
И да скучени осећамо кривицу
Ако најмања жеља детета у нама
по њима значи похлепу и насртање!?…
Ко су ти људи?
И да ли знају да нема неправде
Која може вечно у своме злу бити?…

Дуг

Знаш ли да постоје људи
Који ти помогну
И спасе од смрти
таман толико
Да би могли још више да те муче
Када захваљујући њима
Спасиш главу?
Мислиш да је то зло?
Није.
Има и веће.
Које, питаш?
Спремни су да те убију сто пута
И да ти још сто пута сто убризгају реанимацију
Само да би могли да са неким болест деле
Само неког кога би хтели овековечити
Својим мучењем
А да никада не одеш
И не престанеш им бити све
Што они сматрају да им дугујеш…

Ко још плаче за оним што се није догодило?
Да ли у мени кључа анксиозност?
Пљујем на све што стрепи од будућности.
Видим време испред себе
А опет видим само загонетку и ништавило.
Хоћу да загрлим све векове као мајку
А Самога Бога као најбољег оца
Којег нико од нас није имао довољно.
Не плашим се смрти.
Престао сам да бројим умирања.
У мени ништа осим да добру свету буде није остало.
Захваљујем Богу
за сваког залуталог у овоме свету
Који је код моје утехе залутао.
И блуднику, и наркоману, и расколнику
Свештенику, монаху и сваком обичном
Јер сам се у тој Витлејемској пећини Духа
И сам много пута родио.
Хвалим Бога који ми се открио
у овој долини свих немуштих
да дођу до свог гласа
Поробљени немовањем
да буду то што јесу
Уштројени несхватањем.
Хвалим Бога за моје родитеље и све непријатеље
Јер без њих ма колико завађен бејах
Не бих знао ниједан пут који ми се одмицањем откривао.
И даље стојим иза тога
да ништа не знам
Да све је таштина одмах по месту исказаног.
Само се надам да неке од вас не изгубим
У Онај Дан када се Он буде примакао.
Ко још плаче за оним што се није догодило?
Само човек који се супротставио свему
Да би својој души и души Христа
Најбоље дотакао…

Посета

Назови то депресивном фантастиком
Или како год хоћеш, али
Није добро бити на страни мога лудила!
Зато и позивам многе да се повуку још више!
У мојим световима причам са птицама од оклопа и гласа
Које овај свет још не виде
Једне наговештавају ратове
Друге победу и неодустајање.
У мојим световима не верујем превише сеансама погубљених
Који се дробе за абровима доконости, интереса и штете.
У мојим световима џиновски херувими долазе са небеса у ватреним куглама
Правећи се непријатељима
Док не обећају смрт која ослобађа за Оног
Који их надилази самим постојањем.
Једног сам замолио да буде нежан данас када ме буде убијао.
А он је испао толико увиђајан
Да распоривши ме светим болом
Од којег тек учим сузе и знање
Није ми ни открио како је то учинио
Већ је само оставио траг да је био ту
Да сам умро
Да сам опет жив
И да је долазио…