Category: Поезија


Аплауз

Данас сам видео анђеле
Како приносе игру
Испод темеља Цркве
Налик катакомбама
И како иза њих Бог стоји
Са Својим сабором
И само у њих гледа
А не тражи химне
Које би Њега прославиле
Већ децу која славе живот
Да би нимало равнодушан
Поделио свете аплаузе
Њиховим гласовима
Као да свети чин творе
Тоновима
Који мењају и штеде обличје света
Када неко од срца пева
Јер нема други разлог присуства
Осим да се радује…

Advertisements

Јутра нису баш тако свечана
Када видиш да је свуда крцато,
Од пијаце до продавница
Градски саобраћај да не помињем.
Чак су и цигани вредни
Са скупљањем пластике на својим
Очерупаним двоколицама,
А пси овог света на компјутерима
Од ране зоре траже свађу,
Јурећи као луталице беле коње
Да би бар нешто радили
Са својим нервозним лајањем.
Ђаци марљиво беже са часова
Или глуме слушање,
Све их можеш питати
На убиство или виц у крају
Једнако ће климнути главом
Као да се ништа посебно није догодило.
Ипак, велика енигма остаје
Када спознаш сабрања у кафићима!
Ту увек често седе неки људи
Који по цео дан живе
Прикљештени проћелавом косом
И понеком изгубљеном педесетом.
Они су веома важни
Ту им је радно време
Ту завршавају послове
Који се одвијају заправо негде другде.
Нико не зна ко су они
Али сви их познају!
Пију по цео дан ракију или кафу
И глуме осмехе,
Осуђени на осмехе да их други из тог клуба
Не би превише уплашио.
Тако изгледа лице бизнисмена
Углађене протуве,
И ништа ту иком заправо не прија
Осим што са олошем сличним себи
До краја дана ту мора да своје време
Вредно проведе…

Љубав се не доказује
Али својим указањима не сакрива
Заврнуте рукаве.
Лакта се, праћака, опире без силе
И немилосрдно обара
Сваког ко одбија да се упеца на мамац.
Љубав жубори
Тече неповратно
Протиче у галопима постројене реке.
Пали, али не пече
Грли, али не гуши
Саветује, али се не намеће.
Пријатељује,
Љуби као дете кад љуби
Налазећи у сваком пољубцу игру
А не сурово досађивање.
Толико је љубав неморална
Да и са злочинцима царује.
Не само са покајанима
Него и са онима који још не познају
Ни свог гласа.
Где се чуло тако нешто?
Постоји ли неко ко у такве снопове верује?
У чигру која се не да завртети
А која чини да сваког заврти често
До блажене несвестице.
Или је још у фетусу међу нерођенима
Ништећи бар зачетак
Таквог фитиља, искре?
Јер је у њој заседа
Да ко у њу поверује
Никада од нестајања не погине!
У њој се налази све или ништа,
Одговор који сакривено открива
Да од поверења у њену светковину
У љубав такве опасне барутане
Зависи онај који се пита
Даром који је прогутао…

Починак

Живот је кланица
Ако стискаш образе крај слепе претње.
Многе зидове си могао до сада
И сам схватити без приватних часова.
Пусти нека сат откуцава своје вене!
Ти си негде далеко положен
Где ни зов птица нема лако
своје крилато допирање.
Због чега би се онда отимао?
Куда са обијеним вратима
Чији кључ нико неће?
Поспреми неред за собом.
Не игнориши кљуцање пацова
Који тражи сигуран ров и утврђење.
Можда није све како си замишљао
Али ти ниси ни створен
Да би пуштао корење
Тамо где бачени диск одмерава распон
Тамо где неко гњилав мери перформансе.
Ћути. Уживај.
Неке тишине не дају компромитовање.
Боље мало и самовати
Него сваки дан живети негодовање.
Јастуци су положени.
Обори све снаге понирањем
У нешто друго и треће…

Глупо је мерити
Који је дан некад, икад био најлепши
Са оним кога волиш.
Све је лепо, сваки дан прекаљен красотом
Када је са највољенијима усабран.
Искрено, нисам ни знао
Да ће ме јучерашње жеље за бољим даном
Заиста дочекати без завере.
Све је било потаман
Баш како смислу доликује,
Или поклону да изненађење приреди.
И што је најлепше
Све је било у потпуности спонтано,
Тако да је сваки трен рађао други
Преливајући се из даха у дах
Из радости у радост
Чак и када снаге понестаје.
Прво смо жена и ја са две дивне ћерке отишли на измишљени ручак.
Потом, први пут у посластичарницу где сам двојици преситих
Љубазним питањем украо столове.
Онда смо отишли у кафетерију да се мало умиримо на рачун другог
и успут обиђемо сапатнике
Којима су сијалице у очима и души
Одавно прегореле,
Нарочито просјаке којима су наша деца
Прво уделила осмех, тек потом парицу.
Па смо отишли на Калемегдан
Да ћутимо ветрове без осипања речи,
Да би коначно дочекали мало шарених сијалица
Пред новогодишње свитање,
Које као и увек порани
Најмање два месеца
Да би људи ни од чега куповали више.
Ипак, ни то нам није било довољно
Па смо решили да спремимо вечеру
Уз лизалицу од пола метра окречених шарадом,
То су оне у облику кишобрана
Које се једу док мама и тата глуме наивност
Да ће деца тако покварити обед
Али им свакако допуштају.
И на крају топао загрљај
И врео пољубац пред сан,
Успокојени премором реке
Која неће престати ни сутра да тече.
И све то у једном дану…
А када би он био последњи
Баш тако би изгледао,
Да се и највеће безнађе посрами и опече
А да захвалност Богу
Дода Себи још једну скромну славу
Из уста оних које су други хтели
Само још јуче
Да претворе у камење.
Данас и сутра их нигде нема
Пред гостима које љубав кали и дозива…

Људи се вековима забављају на један исти начин:
Сваки нараштај живи живот који није његов или њен,
А свој живот, за њега нити маре, нити га заиста имају и живе.
Натапају се сећањима која нису њихова,
Крволоче скандирањима да оживе идеологије
која њихова искуства
– баш зато што нису њихова! –
упорно одбијају наискап да испију.
Тако се мешају идентитети,
Размножавају се бућкуриши од битисања,
Свако би на свакога да личи,
Свако би да ликом другог – себе обезличи,
Јер је најтескобније живети своју причу
А други је блистави параван
Да се властита ништина прикрије
Неким виском од taboo – илузије.
Тако путују векови као вагони
А машиновођа, ни пут се не зна,
И све је добро док се нека туђа прича испреда,
(Пссст, тише мало!)
Само да властита никада у човеку
Не постане истинита и своја,
И да никада Оригинал
У човеку не заживи…

Прашина

У мојим сновима
Нема непокретних домова,
У мојим грудима одавно су сахрањена
Дивна житна поља
Која живописно окрећу млинове.
Таквим домовима се крећем.
Јестаствујем.
Играм кликере.
И понекад чупам дечије зубе
Да бих у новим вилицама света
Подигао своје наслеђе.
Узалуд звери лају, прете!
На крају улице ништа ново!
Не требају мени требници, ни чете
Да бих велике људе
Запамтио страховањем.
Не волим људе који цвиле
Нема ту саћа, ни медовине,
Не волим тихе проговоре
Оних којима сам даривао тајне.
Данас је био добар дан.
Сутра ће бити још лепши!
Изазивам на двобој сваког
Ко мисли другачије!
И гонићу га до трећег пакла
Док сваку злу вољу другог
Са ђонова као прашину
Не отресем…

Нешто размишљам
Можда ипак има за мене наде,
Јер ако умем да насмејем толике нараштаје
Свим мојим брижним финесама
Можда није све добро у мени
Баш толико пресахнуло.
Често прескачем зло
На које би радије да мислим
У неком себичном Рају
Када видим неку сузу пуштену
Неког мени драгог.
Некада је то моје дете
Некада симпатичан странац
Или неко ко глуми да ме познаје,
Мада ако се преварим
допуштам и пратњу.
И онда отпустим окове
Нагризем их као гвожђе киселином
неким комичним кидисањем,
Па укажем другом кроз досетку
Да сам добро – ако он добру намешта кравату,
И да сам срећан – ако он срећу не бије као жртву која не познаје одбрану.
Тада се подигну валови
Па се носимо далеко од озбиљности
Која би да нас кроз сурову рационалност
Превелике захтеве
Или тескобу уморне свакодневнице
Удаљи и одбије.
Па оседлани сусретом, макар и на трен
Треперимо даље где задатак зове
Ако смо напунили батерије:
Да не престанемо борбу
Да не прекинемо надање
Чак и онда када последња карта
Напусти шпил
Који су макар само једном у игри званој живот –
Пресекле обе стране…

Срам

У мојим сновима редовно касним
Или се види моја срамота –
Обнаженост без покрића.
Некад мислим да сам рођен са кривицом
Која нема разлога
Осим да се храни мојим ткивом.
Овај свет је досадан са злом,
Односи су одавно сведени на суптилну
Математику порнографије и гноја.
Престао сам да бацам коцку,
Не преправљам маркером
Императив бројанице
Молећи се да ми буде боље.
Речи су попушиле сваки сценарио
Речи су постале курва и фарса
Зато се више нико не изненађује.
Људи мисле да је добро бити равнодушан
Људи мисле да је бол шармантан.
Они отварају поклоне као лутке
Ништа их више не дотиче.
Погледај колико папира и филмске траке
Је отишло у материну крви
И још им није дотужило…
Људи се ложе на фудбал
На вести и трач-рубрику,
Људи се ложе на религију
На то како ће свет да убију
Тако што би да га учине бољим
Још неким политичарем или месијом.
Немам стрпљења са глупим људима.
Немам времена да по цео дан сликам се.
Уопште није битно шта ћу следеће да кажем,
Ни да ли сам остао без тоалета и воде
Хране или кафе
Или последњег динара на рачуну.
Јебало вас форумско заседање
На сваком баналном колену ситнице.
Љутим се на бесмисао.
То је све што хоћу да запишем.
А после када се искашљем
Можда преварим неке осипе од прљаве воде, те ако се повуку буре
Можда опет родим се
Обнажен, али без срамоте…

Опрости ми
Што сам увек био твоје разочарење
Што нисам био довољно добар за тебе.
Веруј да си ми увек био херој!
Да сам од свих највише веровао у тебе
И давао ти снагу погледом
када су ти се сви ругали и
Тражили твоје оштећење.
Живео сам за твоју наклоност
Тражио те годинама
Неретко страховао што је сваки трен
Преточен у батину спрам нежности
Којом си ме као дете обасипао.
Када бејах дете било ме је срам
Што си скупљао смеће
Или правио кловна од себе за друге.
Веруј није то било смешно никоме
Лагали су те.
Касније се нисам стидео
Ничега што од тебе допире
Поносно сам те грлио по сокацима
Потајно те гледао када једеш, мислиш
Да бих ти уделио целог себе
Или макар залогај вечности
Коју ми Бог даде позамашно.
Али ни тада ме ниси видео
Нити веровао у мене
А прошло је скоро четири деценије.
Ниједном не видех да ти је бар једном жао
За сваки отпор, отклон, негодовање
Да би заплакао најрадије.
Опрости ми што сам био лоше дете
Непозван син у твоме дому
Што ти је све друго било важно
И шта други мисле
Осим мог погледа за тебе.
Опрости ми што сам веровао у тебе
И што моја љубав још увек
Нема над ким да се препозна и надвије.
За то молим највише!
Извини тата…
Још увек знам да си добар човек
Заиста сам покушао…