Category: Поезија


Живот

Живот…
Живот јесте
Рвање деце усред игре
Расцветали пупољак
Који убијен добошем
Равнодушних монада
Не престаје да мирише.
Живот јесте
Венчање са осмехом
И триковима
Како преварити заблуду
Док испитујеш пулс
Невидљивог бисера
Испод пукотине шкољке.
Живот јесте
Треперење сунца међу гранама
И ишчекивање цвркута
Када се роде све јесење магле
Које скиче нестајање.
Живот је свитање наде
Када сви хорори
Полажу омче око зглобова
А ти удишеш прославу
Укуцан, сасвим укуцан
светим мировањем…

Advertisements

Малодушност

Да не заборавим
последњих четрнаест дана
Који су били
И који очито не желе престати
Да је сваки трен
Од јутра до мрака изгарао, прождирао
У најпотпунијој немилости
Духовним пиранама
Сваким минутом.
Назови то дијагнозом или демоном
Ватра се неће угасити.
Да ли је богоостављеност
или тест?
Не знам.
Знам да ђаво често
навија за моје победе
Не бих ли све изгубио.
Али, овде не видим
да ме је Бог оставио.
Знам да сам слеп за савршено
А знам и да
нагризање бића не посустаје.
Видим две природе у себи
Сакривеног Бога
И оживелу таму
И не видим ко ће победити.
Тај ужас не престаје
А поједе ме сумња
да ли сам будала
Што сам Богу поклонио поверење
Када не долазим до спасења
Јер ми некада делује неумољив.
Чак сам и своме детету
поверио молитве
Не бих ли се како извукао.
И страх и ужас не престаје.
А навијам за наду
када ће Бог устати у мени
И устројити све околности
Баш зато да би моју
малодушност постидео –
Али ни то се не дешава!
Замишљам свете
пред своје мучеништво
Колико ли су достојанствени били
Да чувајући лојалност од хуле
Уласком у насилну смрт
Не ридају о богоостављености.
Победи ме Христе
што брже можеш
Да се још више прославиш
У овом јадном потирању
Устанком против сакривених разлога
Усковитланих –
у свесној помрачини…

Оглас

Тражим пријатеља
Са којим могу делити тишине
У којима су одмеравања
Убијена при самом старту.
Тражим пријатеља
Којем неће сметати моје дисање
Ни све прошлости
У којима крварих позамашно.
Тражим пријатеља
Који ће ценити моја ћутања
Једнаким билом као проговоре
Чак и када се не слажемо најбоље.
Тражим пријатеља
Који без мучнине
Може јести из моје љубави
Без најмањег осуђивања.
Тражим пријатеља
Постављам свети оглас
Који неће уновчити никада
Моје падове и моје молбе…

Утвара

Некада ми се чини
да живим векове као утвара
Да не примећујем
ни игру свога детета
сатканог од штита
једноставне красоте.
Често ми се чини да изнова
Живим један исти сан
Да ни овај додир садашњости
Нити је укусан, нити реалан.
Недавно хтедох да постанем актер једног свађања
Нисам знао ништа да кажем
Осим помиреног ћутања.
Овај свет ме тера да га љубим једино са спаљене даљине
Ништа у мени није остало
Осим осуђене милине…

Дрво

Дрво сам…
И није битно што ме црви једу…
Дрво сам…
И није битно што кораци бледе…
Дрво сам…
И пуштам корење што дубље могу…
Дрво сам…
Само да у кори останем
И род свежине донесем за све
Када ме
Спале, забораве и прободу…

Претња

Синоћ сам чекао Бога
Опет није дошао…
Не знам
колико година већ слушам
Неке људе
који прете Богом и паклом..
Прете ти Оним
Кога желиш да сретнеш
Заљубљен у Његову стварност…
Могли би људи
Након два миленијума
Да почну да прете коначно
Неким светим доброчинством…
Можда тада налете на Бога
У којем ће наћи пријатеља
Којег су продали једино
За своја
немилосрдна судилишта.
Баш је тужна незрелост
примитивних
Још више претња
учених људи…

Апетит

Поједе ме народ…
Пребише ми све духовне кости!
Једни ми дају хвалу
која ми не пристаје,
Други ми узеше душу
светим потирањем.
Уклањам све судове пред собом
Не бих ли био објективнији,
И не вреди!
Остајем незналица
да свој грех схватим
Који ми се изнова намеће
Да одговарам
за оно што нисам
Ни канио да чиним.
Почињем коначно да разумем
Јова и Кафку,
И Сиорана за којег и даље не знам
Да ли је анђео
или ђаво од адвоката.
А опет на дну
свих раскомаданих сопства
Видим захвалност
за све што ме једе,
Јер у мени нема хуле
Нити мржње да појем у стиху освете,
Ако ме већ други неће
Иштем помирење са својом душом
Да сваком злу у себи утекнем.

Такмичење

Читајући вести свакога дана
Схватам да људи
држећи одступницу од црњака
Постављају само
ведре хитове несвести.
Дуго сам се питао
Да ли је до мене проблем
Прождирући се смислом
Од свих муљева испод океана.
И замало не заридах
Да ли је до мене проблем
Када су сви толико срећни додворавањем пошалици
У којој нема нестајања.
А онда открих такмичење
Да се људи пореде
са успехом другог
Дословно у свему што дише ветар
Желећи туђи живот
Према своме у неверици.
Па када видех толико комедије
Вратих се у муљ
Да ископавам бисере
испод небеског подвожњака,
Јер, боље ми је мртвим
Међу смисловима бити
Него да се живим градим
У лажним похвалама
И просипању памети…

Чудна нека невремена…
Дошао тренутак
да презаш од присности,
Јер ће унапред бити осуђена
Поразом презира и лажи.
Боловање другим
јесте увек скопчано
Уложеном љубави
Која је дарована на крају
Увек понижене свести.
И баш зато је крст
увек другог носити на грбачи,
Јер где се други не носи
Нема се ни шта боловати…

Час

Јуче сам сахранио
све своје осуде
Усред храма
И усред тела и крви
нашао брата,
А онда искренут
небоземним сјајем
Набасах на пса
претвореног у лава,
И чим је почео
кожу да ми дере
На његов успон
Опонашањем мога гласа,
Ућутках му скок и ругање
Закрштавањем власти
његовог часа.