Category: Мисли


Када је музички одабир у питању, верујем да су ту мишљења највише подвојена. Можда и више него у филмској индустрији. Оно што за некога представља врхунски доживљај, за другог може бити потпуна равнодушност и неразумевање. Реално, овакву поставку проблема можемо рефлектовати на филм, религију, политику, било шта, било ког. Акценат је на ономе што симпатишемо. Али и на емпатији, могућности саживљавања, не нужно фрустрације (хришћанска терминологија би се базирала на уподобљавању када је у питању корелација и односност између Бога и човека). Не полази се много, част изузецима, од верификације као плод препознавања неке истинитости или поуке у некој песми, колико је акценат на ономе шта чулност, односно првенствено мозак, перципира као аутентично искуство. Некоме је битан само текст, некоме само музика, некоме једно и друго, а некоме ништа него што би рекли наши стари: „Нека се чује било какав звук само да није глува тишина!“.

О укусима вреди и не вреди расправљати. Колико сам могао да схватим друге и себе, када рекламирамо нечију песму или албум, ми покушавамо да понудимо свој доживљај другоме, да га поделимо са њим, као неки вид заједничке екстазе (сигурно је да ту има неког исконског богослужбеног етоса макар и на несвесном или искључиво психолошком нивоу).  Није изненађујуће што ретко када ту будемо схваћени. Наравно, има и промашаја. Шунда. Кича. Бљутавости. Али, опет улазимо у круг субјективног доживљаја. Музика није мерило нечијег карактера. Двоје могу слушати исту музику а бити апсолутно различити по свим могућим и немогућим питањима животне многодимензионалности. Чак и конфликтни међу собом. Није ли иста паралела на другим нивоима постојања: теологије, философије, нације, политике, итд.? Двојица ако припадају једном истом табору заједничких интересовања, не значи да су апсолутно подударни на другим нивоима свакодневнице. Не значи да ако један слуша квалитетну музику да је по аутоматизму и добар човек, као и да онај који слуша апсолутни неукус од музике да је по инерцији лош човек. Јефтина једначина. Не може. Шипак. Подвала.

Ако пођем линијом свог детињства, када је црвена марама и плава капа још заузимала прве ђачке клупе у пионирском одрастању, могу да кажем да је период немаштине био тотално периферан спрам откривања музичког света и првог касетофона. Касете су за нас младе представљале читав један свет који треба да се открије почев од анализе текста, омота, итд. Не знам да ли смем рећи да су касете и грамофонске плоче имале вредност једне књиге, али на данашњим теразијама сигурно је да су имале вредност, односно да се придавао значај и поштовање као једном мобилном телефону са својим апликацијама. Долазак фамозних дискова је била ера набоја као да су се „испунила Писма“ и да нема даље. Све је ово далеко пре осмишљавања интернета. Захваљујући старијем брату, већ од првог разреда основне школе, имао сам срећу да одрастам на звуковима: The Clash, , The Exploited, Toy dolls, P.t.t.b., Cockney rejects, Sham 69, Alice in chains, Metallica, итд., док су на домаћој сцени доминирали звукови: Шарло акробата, Бјело Дугме, Забрањено пушење, Партибрејкерс, Хаустор, Шахт, Боје, Лаибах, Сатан Панонски, Куд идијоти, Леб и сол, итд. Сваки од ових звукова је обележавао или нека посебна стања самоистраживања (неретко умишљања или психоза, данас преведено као tripovanje) или тешке ратне године када је инфлација јела становништво чинећи да људи прождиру једни друге. Ко је живео у тим годинама не може а да не памти чувено: „Девизе, девизе!“ по улицама, или: „Pall mall i LM“ цигаре по криминалној цени. Такав је био амбијент одрастања. Поред пензионера у 5ч рано изјутра стоји мало дете у реду за хлеб и млеко који ће касније завршити у замрзивачу. Још смо, дакле, у годинама пре бомбардовања Београда и других дестинација. У том исту пубертетском и постпубертетском експериментисању откривам разне радио станице где тек почиње да се развија Techno и Rap & Hip-Hop култура. То је било време када је турбо-фолк тек крчио своје стазе 90-тих и већ сам тада многима деловао као „ванземаљац“, јер, авај, није било у тренду слушати нешто што „шабанизам“ тадашњег еона није аминовао (верујем да се неки добро сећају увучених горњих делова маркираних тренерки у широки џинс са сребрним каишем, са „ер макс најкама 2, 3, 4“, и незаобилазном тарзанком на глави).

Знам да многима мој музички одабир неће бити уопште важан, али реално не узнемиравам се много. Мој блог, моја правила. Могу да сугеришем шта је на мене изазвало врхунски доживљај, али не могу и не желим да га наметнем другоме, као што сам и ја потпуно равнодушан када неко „сече вене“ на неки страни или домаћи бенд. Да ли је то сада утицало на моје неуроне, моју психолошку структуру, на моје писање, веру, или шта слично – не бих да залазим превише у то. Јер, већ рекосмо, да и они који слушају исту музику могу бити дијаметрално супротни и чак завађени међу собом. Нити је следеће набрајање уопште гаранција да ћу се са било ким разумети по било ком питању, нити да ће мој одабир на некога произвести неки ефекат или не дао Бог – подражавање. Музички опус ме је увек водио да се никада превише не лоцирам само на један музички жанр, јер као што је сулудо бити везан само за један књижевни облик или филмски репертоар, никада се нисам руководио логиком једне препознатљивости где морам бити окарактерисан као део нечијег клуба или музичког гета. Ипак, било би лицемерно рећи, односно прећутати, да нисам један већи период застранио са EBM светом, као и да у овим годинама ретко себе расплињујем даље од Dub Techno света. Већина мојих текстова који су се некима допали а некима нису, настали су под утицајем овог другог музичког жанра чији psybient минимализам ме је често доводио до одговарајућег стадијума менталне релаксације. Покушао сам на силу да слушам класичну музику, али једноставно, да ли због могу субверзивног темперамента или нечег другог – не знам, једноставно није ишло.

Па да почнемо, прво страна а потом домаћа варијанта, потом омиљени бенд па албум. Због обимности, као и у филмском осврту, да не бих затрпавао тему, мораћу да се ограничим само на прве основне асоцијације и ауторе који су код мене заузимали централно место.

Страна:

  • Nine Inch Nails – The Downward Spiral
  • Rage Against the Machine – Rage Against the Machine
  • The Cure  – Desintegration
  • The Future Sound of London – Dead Cities
  • Dead Can Dance – Dead Can Dance
  • Nirvana – Bleach
  • Depeche Mode – Songs of faith and devotion
  • Portishead – Dummy
  • Björk – Post
  • Radiohead – OK Computer
  • Sepultura – Chaos A.D.
  • The Smiths – The Queen Is Dead
  • Boards of Canada – Music Has the Right to Children
  • Front Line Assembly – Corrosion
  • Tricky – Angels with Dirty Faces
  • Busta Rhymes – When Disaster Strikes
  • David Bowie – Outside
  • Art of Noisе – The Seduction of Claude Debussy
  • Aphex Twin – I Care Because You Do
  • Kontravoid – Kontravoid
  • Sonic Youth – Goo
  • Clock Dva – Sign
  • Primus – Sailing the Seas of Cheese
  • Nick Cave – Murder Ballads
  • Dead when I found her – Rag Doll Blues
  • Ministry – The Mind Is a Terrible Thing to Taste
  • The Sisters of Mercy – Floodland
  • Swans – The Great Annihilator
  • The Cranberries – Everybody Else Is Doing It, So Why Can’t We?
  • Grimes – Visions
  • Underworld – Second Toughest in the Infants
  • Orb – Orbus Terrarum
  • The stone roses – The stone roses
  • Wolfsheim – Spectators
  • Killing Joke – Pandemonium
  • Skinny Puppy – Last Right
  • Einstürzende Neubauten –
    Zeichnungen Des Patienten O.T. / Drawings Of O.T.

Домаћа:

  • Обојени програм – Ако нисам добра шта ћемо онда
  • Идоли – Одбрана и последњи дани
  • ЕКВ – било би лицемерно навести само један албум, тако да дефинитивно све
  • Дарко Рундек – Апокалипсо
  • Дисциплина Кичме – Свиђа ми се да ти не буде пријатно
  • Блок Аут – Ако имаш са ким и где
  • Дарквуд Даб – било би лицемерно навести само један албум, тако да дефинитивно све
  • Мрави – На трави
  • Канда Коџа и Небојша – Играчка плачка
  • Eyesburn – Fool control
  • Рамбо амадеус – М91
  • Дел арно бенд – Играј док те не сруше
  • Деца лоших музичара – Добар дан
  • Lira vega – Lira vega
  • Atheist rap – Маори и црни гонзалес

Наравно, не треба заборавити поменути бендове попут: Бјесови, Београдски синдикат, Sars, Dubioza kolektiv, итд., или бендове старијег датума попут: Тhe doors, Joy division, Bauhaus, Cocteau Twins, итд., али као што рекох због расплињавања, намерно сам се ограничио на ауторе који су ми правили највеће друштво када никога није било. У ери техноманијакалне комерцијалне доступности, не могу рећи да „неки нови клинци“ знају шта раде, јер годинама радим анкету са младима, чисто да истражим њихова интересовања, и нико од њих, или бар мало ко од њих, зна име неког омиљеног филма или омиљеног бенда да наведе. Да ли је у питању велика понуда или недостатак критеријума управо због големе сведоступности, остаће велико питање, али ипак, трагично је да се било чији живот разводњава у некритичком апсорбовању садржаја чије вредности, или макар већи доживљај – нико не доводи у питање…

пс. Ако има радозналих, постављам линк где сам некада давно постављао своје топ-листе: клик на Компилације и линк чија интересовања сада пратим: клик на Elektronika

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements

Рупа

Постоје људи који користе своју правду као курву не би ли њоме платили обнављање зла. Њима сва вечност не би била довољна да себи прекрате муке једним праштањем према другоме. Толико је злурадост и злопамћење страшан грех. Веће зло од овога чини онај који мада свестан шта обнављање зла некоме чини – то исто зло умножава и одобрава да се даље расплине само да би купио своје место правде и да би сакрио своје зло под злом лица другог. Слепче, неће те други више поштовати ако његово зло храниш, јер пре или касније умориће се од свог зла, макар на кратко, а када обнови снагу – окренуће се против тебе. Тако настају деобе под небом. Тако се ствара рупа која злом урушава онога ко рупу копа, јер кога она прогута – повратка нема. Зашто? Јер, копач стоји на дну рупе и не престаје да копа. Он мисли да тражи излаз, али излаз је изнад њега све више и даље док он копа све ниже и дубље. На крају нема више ни копања. Остаје само драговољни скок у ништавило јер је то све што је од човека остало…

Млади

Увек сам се дивио приливу нових младих генерација. Таман када помислим да и ја негде копним, обновим енергију на новим ходајућим изворима радозналих главица. Освежим се другима на руинама властите обамрлости. Наравно, било је доста разочарења. Не у смислу да не испуњавају нека очекивања према мени или постављеним вредностима, него најпре према самима себи. Појединци су увек били злонамерни, други појединци Богом-даровани, а већина – ни хладни ни врући. Тотално погубљени. Углавном, млитави за проналазак неког већег смисла. Свакако, не смем заборавити своје дане. Какав сам био у њиховим годинама. Пионир неретке грубости према другима а лењивац према обавезама. Из таквог угла, тешим се да ни за њих неће бити касно. Не вреди, мора свако сам нешто да схвати, а још ако му на том путу негде и Бог направи добро друштво – онда почиње онај део живота који називамо коначним сазревањем. Мишљења сам да тек када изађу из фазе формалног школовања долази на испит њихово самоосмишљавање. А деси се, нажалост, да на том испиту падну и најбољи ученици.

Волим сву децу без изузетка. Волим ексцентричне. Провуче се и по који театрални психо. Јасни су ми профили, јер се отварају и мотиви. Мора некако да скреће пажњу на себе, а пошто са таквима нема ко да разговора (јер скретање пажње на себе долази управо од вапијућег за истинским дијалогом) нађе се по неки психо са моје стране да буде још луђи да улази у километарске дијалоге некад и ирационалног карактера. Симпатични су ми, али ништа мање симптоматични, такозвани у интернет сленгу – „trolovi“. Дошао сам до савршенства да измишљам кованицу „auto-trol“ чија би одредница могла бити окарактерисана да је посреди неко ко толико „баца буве другима за чешање“ да више не зна ни он сам спрам себе а не само спрам другог где је граница у којој се показује озбиљан или неозбиљан, а где граница између добра и зла. Јер у бацању бува, које су се некада звале „ватање зјала“ а данас „блејање“, мада је у свести „троловања“ суштина другачија – дотичан сам себи забибери ране. Мени је увек било важно да их испровоцирам за веће место смисла. Да у порођајним мукама роде питања којих нису ни свесни да им недостају. Само да не буду инертни и пасивни играчи.

Па ипак, не могу а да не приметим неки вид менталне кастрације. Говорим, дакле, стриктно у границама српског миљеа са покушајем да избегнем генерализације. Фокус је, ипак, на мањини. Али та мањина баш зна да поремети не само неке вредности, него да ти се завуче у желудац до сваког надражаја. Нервни систем нема о чему тада да брине, јер од његовог система на крају ништа и не остане. Упадљива је бахатост. Неки од њих сматрају, тако изузетно и болно млади, да им цео свет припада. Хришћански речено, он и припада, али не на посесиван, деструктиван и себичан начин. Да су њихова грандиозна права на првом месту и да фаталистички не праштају апсолутно ништа ако им нешто није по вољи. Не доводе, дакле, у питање да ли они којим случајем нешто добро не раде, почев од (не)писаног кодекса части, понашања, облачења, учења, итд., него да ли је нешто само по њиховој вољи. По том параметру поштују и вреднују ствари, људе, догађаје, задатке. Нове генерације или колутају очима за све што сматрају да је повреда њихове личности (фамозни улазак у њихово време и простор) и то је оно што они дефинишу „смарањем“, или, отворено улазе у бестидан конфликт са људима у чијим ауторитетима налазе повод да врше свој отпор чак и онда када их нико објективно ни у чему не угрожава. Бахатост је очигледна. Сматрају не само да у нечему не греше него да имају чак регуларно право да те науче која су твоја задужења. Одсуство минималног стида или бар елементарне куртоазије је примарно. Није то она креативна бунтовничка нарав којој је заиста стало да испита одређене вредности које јој се можда намећу, а према којој због одређене рупе испољавају сумњу или презир, него је овде акценат на типологији коју апсолутно брига за било какву вредност докле год може да истера своју „правду“ кроз неправду.

Моја генерација није била проблематична. Добро, провукао би се по који појединац, мангуп, али професори су се поштовали без обзира ако се није волео њихов предмет. Можда само желим да се сећам добрих ствари. Истина, била је другачија етика, почев од облачења до нимало размажених ставова оних који су нас некада често, можда и прегрубо, формирали. Просјацима се нико није ругао; у Цркву се ишло ретко али нико није правио спрдњу са светињама; старијима као и мајкама са децом се уступало место у аутобусу. Није морао то нико да ти каже или црта, знао си јер си тако васпитан. Не могу рећи да није било подела на богаташе и сиромашне. Било је. Али, они мудрији а сиромашнији су знали да покоре „кешоловце“, али је истини за вољу било богаташа које имовинско стање није искварило. Нове генерације, част изузецима, немају ту свест. Као да су их родитељи учили да се себично боре само за себе. Прилив нових и младих родитеља то искуство само потврђује. Од патолошке презаштићености до максималне незаинтересованости за своју децу. А деца су деца, сваки свет је посебан и тражи свој проналазак. Са друге стране, нису млади толико незрели, али је чињеница да лако проћердају и оно мало стечене зрелости. Сада живе у помами за неким видом публицитета. Интернет им је одрешио руке да све оно што смо ми некада бележили интимно у неки дневник или делили само са изабраним кружооком људи, све што помисле обелодане као да је посреди Откровење. Колико су безазлени у наивности, толико ми се некада чине да су безазлени и када зло чине. Не јер је зло безазлено, него јер не увиђају колико страшно зло може бити. И нимало им не смета да им неко гура нос у приватност, јер у ери техноманије – приватности нити желе, нити има. Заправо, свака могућност једне здравотајности је огољена. А Тајна је лепа само док се чека док свака огољеност убија изазове. Мислим да је данашња криза младих у засићености свим садржајима, а немајући неки већи смисао за који би се могли ухватити, повлаче се у неку разочарану изолацију где престаје било каква активност. Они то називају „опуштеношћу“ а заправо сами добро осећају на својој кожи незадовољство, немир и пакао.

И таман када мислиш да је смак света са једном генерацијом, појави се наредна, само годину дана касније која покаже да нема правила. Да није истина да је само једна генерација „тамо неке године“ била узорна и да нема даље. Или да је тобоже то привилегија само неких добрих родитеља или разредних старешина. Шипак. Има. Прошле године сам, примера ради, заиста био у шоку и забринут. Забринут не за себе, него за стање свести младих. Увек сам се трудио да разликујем њихову метежност од злонамерности – да није исто, као и да владање нема никаквих додирних тачака са нивоом интелигенције или оцена са карактером. Ове године сам упознао неке нове клинце. По типичном шаблону одмах видиш где ће бити рвање а где не, где се како мораш поставити а где не, где мораш затегнути уже а где попустити.  Зато никада нисам волео та кукамавкања старијих који су све мерили према својој генерацији и неком свом измишљеном „бољем времену“ и да су они „били бољи и другачији“. Шипак на квадрат. Мало сутра. Нема правила. Сведок сам дуги низ година како се универзалност неких невероватно сложених и харизматичних светова креће у сјајним цик – цак поскоцима. Таквима бих без пардона могао да поверим све. То се одмах види. Исијавају љубећом топлином коју време, нити средина није покварило. Желе тако. Нико их не гони да раде против своје воље. Не продају финоћу испод које се на крају испостави читав пакао. То су они због којих заборавиш оне дезоријентисане и који не дају лако на своју промену. И ако препознају твоју емоцију, и себедавање, не само неко пуко знање о „чему/коме“, предаће ти истом мером најинтимније тајне. А тек тада откриваш колико је велика твоја одговорност када ти неко повери и поклони светове које никоме другом пре тебе није даровао.

И не судим ниједноме. Можда само чекају у својој тами да неко дође и упали светло…

13076870_256836407994835_643588741097288863_n

Сувише смо навикли да светост, која је дар Божији, посматрамо јуридички, моралистички, супериорно, махом према одређеној заслузи за одређени труд. Можемо чак и у Јеванђељу да нађемо трговачке параметре када Христос пореди Себе са трговцем који ревнитељима даје одређену плату или талант. То, пак, не значи да је Он заговорник трговачких односа, јер реално – односа онда не би ни било.  Светост перципирамо као одељеност од властитог искуства. Можда је и пренаглашени аскетски идеализам таквој слици кумовао? И даље ми је нестварно да аскетска диоптрија сагледава искључиво један сегмент духовног живота у човеку.

Да ли Бог може уопште другачије и деловати преко неког човека а да он већ у неком греху не стоји? На страну сада догматско инсистирање о дефиницији греха као смрти или плитке теологије која увек вуцара и етикетира човека као биће недостојно Божије светости због његовог ниског морала (ту су се, верујем, излизале све могуће и немогуће проповеди). Сваки човек је сам по себи већ окрњено биће. Без обзира на високу фреквентност његовог интелектуализма, или високу компететност у неким професијама, или готово надљуску талентованост у неким занимањима. Човек се лечи на ранама Другог. Човек се крпи на Жртви Христовој. Парадокс. Изнова. И изнова. Инсистирати искључиво на духовном перципирању човека, значило би демантовати самог човека, јер човек је двоприродно биће, и материјално а не само духовно. Ако је већ човек окрњен шамаром смрти самим уласком у постојање, инсистирати на духовном савршенству значило би уништити и његову материјалну сферу. А материја није за потцењивање, да се не ругамо Творцу, него није акценат на укидању већ преображају њеног егзистирања. Наравно, вишедимензионалним рукама Бога Тројице.

Мени лично је после 11. година верске наставе и даље поражавајуће да приливом сваке нове генерације чујем да децу нико није учио о светости која им је дарована путем Крштења, Причешћа, итд. Ореол, као иконички символ који указује на језик Педесетнице, уместо да постане перспективом да човек на њега гледа као на природни састав бића, гледа се као на неприродни „ентитет“ који ни по коју цену не може бити део природе. Да зло буде горе, нико не верује да може бити свет. Траже се изговори. Да се испуне неки услови и критеријуми. Али, није то ни осећање недостојности, него просто речено – неверовање. А неверовати у своју светост значи наругати се Богу, Који је једини свет, јер Он је тај који на свакој Литургији не штеди да излије Своје нестворене енергије на Сабор који му се по љубави одазвао. Зато, ако је неко примио дар, зашто каже да није ништа примио? Ако си се причестио, зашто хулиш на Духа Светога да те није осветио? Који су то, коначно, услови за нечију светост? Једни кажу: мошти. Али, од многих убијених хришћана (спаљених или лавовима поједених) ништа није остало. Други кажу: чуда. Али, многи канонизовани нису учинили ниједно чудо за живота. Трећи кажу: морал. Али, многи хришћани су пре покајања били велики блудници и убице. Хајдемо још дубље: Игњатије Богоносац – од њега ништа није остало, али је наводно остало само срце које лавови нису хтели да поједу. Дјева Марија је учинила највеће чудо дајући људску природу Богу Сину, али није она та која је ходала по води, дизала мртве, претварала воду у вино. Апостол Павле, док је био фарисеј Савле, гонио је хришћане. Користим ова именовања светих да поклопим аргумент базиран на: моштима, чуду и моралу. Зачудо, Божију светост нико не помиње као узрочника светости, него се маргинализује пред овом „тријадом“. Отуда сви они култови око феноменологије светости који су увек прикљештени опасном дозом сујеверних убризгавања у мождани кортекс бића.

Поентирање је у томе да у „зони сумрака“, која се зове властита индивидуалност, треба прозрети где је тачка прелома Божијег деловања да би човек успео коначно да искорачи ка некоме различитом од себе. Бог се не саблажњава на нашу неморалност. Не гади нас се. Не стиди нас се. Може бити у свађи са нама, али не значи да нас не жели видети спасене. Дакле, брине, воли, болује са нама. Као прави Родитељ. Узмимо за пример неморалне људе. Једног наркомана или блудника. Може ли Бог деловати кроз њих? Може. (И ово ће сигурно нажуљати све оне који светост посматрају једноличном путањом. Јер се занемарује најосновнији парадокс: ниједан човек није све време добар као ни све време зао. Вероватно је да постоје одређени потенцијали који некога чине више или мање подложнијим да прави неке грешке, али ни то није мерило да је једна страна у нешто привилегованијем положају пред Богом. Зато Христос каже да ће многи први постати последњи а последњи први. Ту, међутим, проблем можемо тумачити на више нивоа, јер Христос као да указује на неку врсту трке, али ако је неко постао последњи не значи да је лишен удела победе, него да је због губитка врлина учинио себе мањевредним, али то још не значи да није спасен. Оно што није спасено Христос прави у компарацијама са лудим и мудрим девојкама, или отворено са повраћањем као у књизи Откровења).

Сигурно је да се Бог не слаже са њиховим изборима, али је још сигурније да њихово несрећно стање није Он изабрао, нити жели да унесрећени у том стању остане. Бог тражи онај међупростор, међупролаз, где се може провући, да тако кажемо, између два греха када човек одмара у зони пасивности. Да му се обрати кроз неку реч, савест, књигу, филм, другог човека, Цркву на крају крајева ако она већ није на почетку. Постоји пуно људи којима много тога смета, али је немогуће рећи да, иако су се поистоветили са таквим модусом битисања, да они заиста уживају у томе што раде. Јер не уживају. Не воле. Раде оно што не воле. Воле оно што не воле. Отуда немир и незадовољство као рађање и смирај свакога дана. А Бог тражи процеп у човеку када човек одмара од свог зла да му се баш тада обрати – када је човек сам у себи. Када још човек није опредељен за афирмацију или негацију.

Оваквим приступом се отвара велика смелост и велика нада за сваког човека. Нема потребе пасивно изоловати себе, јер по типичној инертности тражимо алиби за властиту позицију – да нисмо велики као неки светитељи. Ту је кардинална грешка. Управо је ово темељ на којем човек тражи легализацију и оправдање свог зла. Напротив. Бог се не саплиће о нашу неморалност, него гледа да нас изнова освоји као да је баш тај пут последњи пут да се ми не бисмо једном трајно изгубили. Уосталом, чак ни труд, толико глорификован у аскетским начелима, не доноси радикална решења која би неодступиво, чак и поред добре дисциплине, установила загарантовано обожење. Све ми више делује да наш однос са Богом наликује односу родитеља и деце када их купа од обичне прљавштине. Ко може да прими – нека прими…

 

 

Мирис

Свако од нас има искуство да када се неки мириси увуку под кров дома да их је веома тешко проветрити. Ваздух дође када се раскриле прозори, али у зависности од јачине мириса, чак ни ваздух не може да их неутралише. Рецимо, узрок може бити неко презачињено јело, или, мемљив стан. Ту промаја не може неутралисати тако лако проблем који се тесно приљубио уз зидове и плафон, уз окачену гардеробу или положени намештај.

Шта ћемо тек рећи за људе? За њихова недела? За наша злодела? Колико ли се тек ту устајали мирис трулежи и безвредности уселио под кожу? Под кости? Под нерве? Под крвоток? Под, коначно, дух и душу? Наравно, за Божији Дух није тешко да проветри и почисти неуредна места унутрашњости која су чак и од човека самог сакривена, али немогуће је рећи да нема јаковљевог синдрома – да нема рвања са Богом. Можда би у том чвору могли тражити неке агоније које неки од нас опитују на Литургији или у осами? Јер, дословно а не метафорично, агонија искрсава у првом кадру као реална борба између духа човечијег и Духа Божијег. Човек се туче. Опире. Једе изнутра. Као да не дозвољава да Други учини промену у њему. Реално, ако је човек толико себичан, затворен и агресиван на утицај могуће промене коју други човек изазива у њему (а опет је то само производ девалвације љубави), шта ћемо тек рећи за исте острашћености ако се човек тако понаша када Бог покушава у њему да нађе мало места за Себе? Ако се опоменемо оног апостолског става да ће се спасити само онај ко претрпи деловање Духа, онда у таквој поставци ствари можемо наслутити одакле долазе и куда иду наше разједињености. Чак ће и психолошка мисао рећи да је човек подвојен самим постојањем. Апостол је на то указао пре више од две хиљаде година.

Бог, наравно, жели да уцелини човека, да сакупи његове подвојености под једно место, да човек, коначно, искуси дар хармоније у властитом месу. То је, дакле, онај мир који није од овога света, нити трпи козметичко промовисање за лаке погледе других (од „лајковања“  преко „аутолајковања“ до „дислајковања“ у сфери вулгарно-једносмерне употребе интернета). Да човек, коначно, осети да није сам и да постоји Неко ко га воли баш такав какав јесте. Око тога се врте сви конфликти под небом. Јер човек не верује да га неко може волети такав какав јесте, или још горе, може да се намеће да буде вољен такав какав јесте у свим могућим опструкцијама врлине где своје недостатке не само да не доводи у питање него се још њима поносно дичи. Тако настаје злосмрадност. Мирис који отворено пројављује не мирис као мирис парфема него мирис као подсетник за властиту пропадљивост – смрад. Тај мирис се веома тешко одстрањује. Постаје део природе. Саставни део инстикта по којем се човек влада и врши рационалне операције.

Може се човек вештачки украшавати, купати, радити на спољашњем човеку као што су некада Јевреји радили на свом телу мислећи у границама плитке теологије да се тако купује очишћење душе (сетимо се само прекора које Христос добија што ритуално није опрао руке пре јела). Али, душа је ту остала маргинализована. Дефлорисана. Обесвећена. Пут ка дубљем смислу – ишчашен. Душа, коначно, постаје леш и мамац за црва и лешинаре. То је све што од човека на крају остане. А он постане мртав и пре смрти мислећи да је жив само према мери опслуживања своје физичке конституције или свог материјалног угођаја. Тек, дакле, када човек постане свестан у шта је претворио свој живот, и да фекалије узимају примат над слободом његовог бића, да су мириси у њему почели да заударају на одрицање постојања (уместо вечите борбе против смрада овог света оличеног у разним побунама и протестима!) – онда ће почети и брижљив рад на себи. Макар и само због једне једине преживеле латице у њему којој је потребна највећа могућа нега: људски труд и Божија благодат. А ако нема довољног труда, барем искорак и чежња човека – да види Бог да је барем човеку стало…

Већ дуго постоји трење, ако се тако може рећи, између две струје унутар хришћанске вере. Између просечних верника који немају неки већи ниво образовања (у смислу познања основе вере или бесмислу клањања ономе што не разумеју) и теолога који марљиво раде на свом образовању (у смислу да образовање у овом случају треба да постане и могућност уподобљавања). Међутим, јефтина једначина би се могла поставити у другачијем модусу: између теологије (теолога) и вере (верника). И већ овде упадамо у прво вештачко трење, јер не може да постоји јаз између теологије и вере будући да су готово синонимне или да налазе своје укрштање у тачки која је Сам Христос. Проблем је у томе што неко има већи дар да изрази своју веру својом теологијом, али то не значи да онај ко нема тај дар да је лишен учешћа у Божијем животу. Дар пак у овом случају не значи пасивну датост. Треба радити на свом дару. У овом случају на језику. Наравно, проблем је и образовање, васпитање, учење. Теолог није апстрактан ванземаљац који се од доконости поиграва са старим или новим појмовима, или стеченим знањем које неретко преузето од других неумесно потписује као властити проналазак, него неко (или би бар требало тако да буде јер је могуће поигравати се теологијом без личног препознавања Христа) који поред живог искуства своје вере, прожетој благодаћу, покушава да нађе аутентичнији израз, проверу и потврду своје вере усаглашавањем или преиспитивањем живота претходних теолога. Можда, дакле, неко нема жељу да ради на себи (не мора се ту студирање ПБФ-а узимати као лајт-мотив) па онда покушава да саботира сваког теолога који ради на себи и свом језику, а језик није мала ствар ако је посреди мотив да се властито искуство подели са другим. Јер зашто би делио нешто са неким кога не воли? А ако је љубав база из које се овакво сведочанство дели, онда ће бити јаснији мотив зашто неко ради на свом усавршавању. Усавршавање, дакле, не мора да се гледа нужно кроз диоптрију студирања (мада студирање као такво није непотребно, али је чињеница да студирање постаје због своје скупоће ствар престижа), већ се може огледати у усавршавању и надоградњи своје теологије и упоређивања са мислима светих као провери свог искуства у „приватној режији“ (са наравно отвореним ризиком да су застрањивања више него могућа). „Приватна режија“ овде има за акценат управо бављење теологијом која не мора бити искључиво уоквирена рамовима студирања, али се не мора тумачити ни као атак на студирање.

Типичну оптужбу коју затичемо против теолога парадоксално уопште и не подижу толико неписмени колико полуобразовани – они који су негде фрагментарно већ изградили своје образовање на разним воденицама. И ни то не би био проблем да су разни увиди довели до једног осећања здравог смисла. Дакле, нека интелигенција, или полуинтелигенција, налази разлог за свој отпор управо у властитој угрожености од образовања које га претиче својом интелигенцијом. Није то само ствар истомишљености. Нити је поента теологије да се претвори у неки вид теологизирања које треба само да скандализује. Јер, ако једном часном сељаку или просечном грађанину не смета нечије образовање, зашто једној интелигенцији смета интелигенција неког другог? Можда овде треба тражити чвор неспоразума и конфликта. Друга типична оптужба је да су теолози сви до једнога надмени. Сви, без изузетка. Свако ко је на путу студирања, дипломирања, даљег усавршавања (уз прећутани ризик да се од даљег усавршавања можда ни посао у истој области неће имати али бар може бити плод искрене љубави према Богу) – има етикету надменог. Мало је бајата таква поставка ствари. Бркају се појмови. Образовање је једна стварност, а нечији карактер друга стварност. Има нас разних. Неко је образован али је стока по карактеру; неко је необразован али племенит као човек; неко је образован али ради на својим врлинама; а неко је необразован али је поништио сваку људскост у себи. Све ове типологије осцилирају на психолошком пољу, а неретко се одражавају недужно на димензију вере која за садржај има Онога Којег ништа не може условити. Зато се могу наћи примери школованих светитеља, али и оних нешколованих како у првим вековима док је хришћанство тек крчило свој пут кроз свет, тако и у свету данашњице. Нема потребе стварати трење између светих који су стасавали по академијама и оних који су стасавали по пустињама.

И где сада настаје проблем? У навијачкој свести. Једни би да својатају нешколоване светитеље, као по неком уштогљеном правилу „старце“, те узимају њихов дар Духа као меродавност теологије и карактера само да би своје необразовање оправдали, а други би да својатају школоване светитеље те узимају њихов дар Духа али и друге историјске прилике и нехришћанске средине у којима су стасавали само да би необразоване потчинили. (У домену расколничких позиција ствар се компликује, јер свака страна својата одређене догматске ставове неких отаца да би подржали или оборили нечије заблуде). Није добро ни једно ни друго. Нема потребе за трењем. За навијањем. Свако навијање се на крају претвори у скандирање налик онима који су говорили: „Распни га, распни!“. Тако се хришћани окрећу против хришћана. У оваквим примерима треба да сагледамо да имамо дивну разноликост Божијег деловања који нити гледа на нечије образовање, нити на необразовање – али Који ни не потцењује обе сфере – већ на срце човечије. Нема потребе да узимамо било чије типологије као апсолутне обрасце по ком модусу треба да осмислимо свој живот, јер осим што је то домен наше слободе, тим више треба разликовати да ниједан Духоносац није био заговорник да се искључиво он треба подражавати, него да свако нађе властиту меру усавршавања и/или уподобљавања Христу. Ипак, треба подвући да теологија не прети никоме. Христос је Архитеолог – ако ћемо тако да поставимо проблем. Немогуће је, дакле, ономе ко саображава свој живот према Њему да оперише себе од теологије. Можда се нека искуства Духа не могу подићи на већи ниво интелектуалне сфере, или језичког израза, али то не значи да и такав учесник изван теологије битише. Али свако има одговорност да усавршава своја познања и свој језик управо зато што јесте теолог самим тим што се Архитеологом причешћује. Ако неко, дакле, презире некога који ради на својој теологији, није ту теологија крива, нити теолог (осим ако сам није допринео да се таква слика изгради, због чега се, како рече апостол, хули на име Божије), већ је посреди мржња. Мржња по оном старом моделу, како неко мудро рече, да се људи плаше онога што не разумеју, а онда, следствено, подижу и своје мржње према онима које не разумеју. Историја Цркве је пуна примера светих отаца које је управо власт Цркве черечила када год није могла, или још провокативније – није хтела да их разуме. И та демонска контрадикторност и данас истрајава да пројави своје лице у ништа мањем интезитету, било да зло датира од одређене црквене инстанце, или од типологије „просечних верника“. Када су ови други у питању, један мој пријатељ ће добро приметити да неки хришћани трајно остану на неком нивоу вечно незрелих неофита.

Вратимо се на проблем. Неки људи, дакле, деле теологију на теологију искуства и на теологију као академску дисциплину. Др Владан Перишић је у свом делу „И вера и разум“ покушао да понуди одличне увиде да искључивост разума није потребна. Разум је потребно образовати у синхронизацији са искуством вере. А вера нема за садржај безличног него Личног а Лични није бесловесан него Словесан. У таквој теологији нема навијања, нити понижавања разума, а самим тим и нечијег образовања. Са јасним акцентом да „НЕ постоји академска теологија него НАЧИН акадамског бављења теологијом“. Нема, самим тим, ни потребе глорификовати неке оце пустиње као једине моделе по којима треба градити своју веру на уштрб демистификације теологије. Сигурно је да постоје опасности неког вида интелектуалног елитизма, или теологије као самосталне интелектуалне дисциплине, али свака опасност се може превладати успешним обједињавањем. Апсурдно је да се уопште може спекулисати о теологији као дисциплини одвојеној од искуства Цркве. А ништа мања опасност, ако не и радикалнија и фанатичнија, може доћи од оних који подижу устанак против образовања, јер држећи разум за безвредну творевину (чиме се ругају и Ономе Који је тај разум у човеку подигао) тај исти разум користе да друге сахране. Што значи да се свог разума не одричу, него га користе против образовања да би наводно истакли примат Духа Светога који тобоже само у необразованим душама живи и делује.

Да поентирамо. Није ПБФ мерило теологије, нити аскетизам пустиње. А ипак, није ни да није. Проблем су наше типологије са целокупним корпусом разноразних чинилаца које образују наш психофизички склоп. Реално, само је Христос мера свима. „Дух дише где хоће“, али то се не мора узимати као парола против теолошког образовања. Чаша спасења која се Литургијом пружа је један показатељ теологије, а други показатељ је да ни она не може „протеологисати“ некога ко задржава непреображени део сопства. Зато се неки тако наивно саблажњавају „како неко може бити теолог а ђубре од човека“. Али, ти који се злурадо саблажњавају не рециклирају свој отпад образовањем које би доскочило нечијем смећу. Чаша спасења је дар за пустињу душе сваког. Нема ту суштинског преображења које би човека једном трајно оперисало од могућности погрешивости. И даље отпадамо. Осцилирамо. Не помаже ту ни разум, ни образовање, ни необразовање. Зато и оне које неким непримером изобличавамо остају на функцијама (без обзира да ли су писмени или неписмени) јер их служба коју имају не може спасити од ривалитета и трења природе коју носе, али то не значи да писмени или неписмени који под њима стоје немају своју службу, нити да су лишени теологије. Ипак, ако је Христос Архитеолог, онда свако има одговорност да ради не само на свом уподобљавању које је резултат вере, већ и на усавршавању језика којим би истанчаније изразио своје искуство као дар сведочења другима. А сведочење, истина, може бити и у другим примерима, али ни реч, као акт образовања, не треба потценити као основу којом људи опште једни са другима. Уосталом, образовање се никада не завршава. Може човек имати разне титуле и дипломе, али то не значи да је чаша смисла до краја испијена, јер чим престане усавршавање – настаће назадовање. Оваква поставка ствари и образоване и необразоване треба да стимулише да не престају са својим учењем не само у стварима теолошким, него и у стварима карактерним, а опет све у циљу да се други не посматра као практични зупчаник у безличном систему, него као ближњи који у личној корелацији са другима гради ни мање ни више него – Цркву.

фотокомент by Vedran Grmusa

 

 

 

 

%d1%81%d0%b0%d0%b2%d0%b0Толико тога је написано и препричано о светом Сави да се човеку чини да не може ништа ново од свог језика додати на ту тему. Доста тога је, нажалост, митологизовано или идеализовано да се некад чини да су границе доброг укуса (читај: реалности) прикљештене дегутантним кичом претенциозности који се на месту ореола тиска око лика светог Саве. Дакле, евидентно је, са једне стране, колико је велики допринос лика и дела св. Саве, док је, са друге стране, маргинализовано управо оно суштинско: Духовни аспект његове службе. Парадоксално, свети Сава је обоготворен а истовремено истиснут пред властитим ликом.

Наравно, у ходу св. Саве, више је него јасно да је једна његова нога корачала ка очувању и јачању националних вредности које никако не треба потценити, док је његова друга нога корачала стазом Царства којом је себе мотивисао. Те две ноге су подупирале његов пожртвовани труп и давале му равнотежу. Ипак, народ, историчари, типикари, и сви они који навијају само за једну његову ногу (читај: диоптрију), трудили су се увек да истакну само један аспект његовог делања и мисионарења. То се увек негде морало завршавати између паганизма или истискања црквене мисије под притиском и глорофикацијом националне призме.

Оно што нам је свима промакло је управо димензија његове светости. Јер, његова светост није допирала од онога шта је учинио за нашу државу, будући да, иако похвално, то није оно што узрокује нечију светост (имамо примере и међу другим владарима који су давали себе максимално за своју државу али за Бога нису марили), већ је допирала због његове богослужбене активности. Наравно, под Турским ропством, очигледно се морао јавити неки идеал који би крепио људе. Питање је колико је и тај мотив успевао да мотивише народ ако је ропство толико векова трајало. Очигледно опозиције, револуционара, бунтовника није довољно било. Можда сличну индиферентност можемо тражити у равнодушности пред савременим политичким режимима. Јер ти исти политичари који тлаче народ узимају св. Саву као параван да промовишу своје комплексе и владавину.

Светом Сави можемо да захвалимо и на томе што је он први увео феноменологију крсних слава, имајући за главни циљ да истисне многобожачке обичаје. Он није крив што смо данас дошли у ситуацију да од празновања светих стварамо приватне богове који ће за нас, у сујеверно-паганском маниру, постати заштитници (читај: приватно обезбеђење) наших домова. Међутим, лик светог Саве је првенствено лик литурга. Онога ко служи Богу у олтару. На богослужењу. Литургији. Управо је Причешће та прећутана димензија из које се он напаја и црпи своју светост. Други истичу све периферне ствари али ову „зону сумрака“ не помињу. Ово је преломна тачка која нас боље приближава његовом лику и делу. И још више: која показује да св. Сава, спрам комерцијалне и идолопоклоничке манифестације и промоције у виду разних представа и перформанса (који се данас завршавају разним коктелима), није ништа другачији од нас. Да не спада у неку вишу сферу недостижних божанстава него да је један од нас. Црква је та која га чини светим. И ми смо из исте приче. У истој стварности Царства са њим учествујемо. Из исте Чаше Спасења се освећујемо. И не мора нико од нас да бежи у манастир да би постао светац, или да се одриче своје имовине да би био светац. Не мора нико да се одриче своје породице, посла, титуле (ако је баш има), да би се причестио.

Сигурно је да када би св. Сава данас био међу нама да би понајмање о себи говорио. То му се не би допало. Није тако живео. Шта би онда радио? Исто што је радио и за живота. Указивао би на који начин може да побољша статус наше државе и опет би сведочио Христа својим служењем у олтару. Можда би он први, налик Христу који руши трговачке столове у храму, порушио све своје слике и иконе по школама, црквама и болницама. Јер није зло што његовог лика свуда има, већ што се народ сећа њега, мада и ту магловито, једном годишње, док се благодати Божије народ одрекао. Тако да од његових портрета (који подсећају помало на Титово време) нико нема користи ако сопство не чини врсним пријемником Царства сада и овде свакога дана и трена. Није жеља св. Саве да се иде његовим путем већ да свако од нас иде својим путем али ка Христу. Ка Богу Тројичноме. Ка Цркви. Ка Литургији. Ка другом човеку спрам себе поред којег је дотад можда равнодушно пролазио. О томе треба мислити. Тако треба живети. Јер ако би постојао уопште неки светосавски пут онда би се он огледао једино у томе како властити живот учинити не светосавцем већ богоносцем. То би се св. Сави сигурно допало. Можда би једино тада, видевши нашу жарку жељу за освећивањем, и он сам прихватио да га сматрају светим. Јер више не би припадао комеморативном скупу разних обичаја, него би био светац међу другим светитељима. Онда не би слушао химне о себи, него би и сам запојао народу тропаре прославивши свакога према његовој мери уподобљавања. Јер би у свакоме од нас пулсирао Христос а не бајколика теологија о неком српско-навијачком светитељу.

16265224_10210734881423589_1426371752462427971_n

До сада се углавном ишло неком логиком да је други тај који иницира неку злу вољу у нама. “Он ме је изнервирао; он/она ме је избацио/ла из такта; да он то није урадио, ја не бих никада ништа тако учинио; итд”. Наравно, пред варничењем другог тешко је проћи без опекотина, тако да не болујемо од неких идеалистичких недодирљивости.
А шта ако је други само подстакао да се у нама изрази оно што заиста живи у нама, него је дотад само било под неким видом хибернације? Шта ако би требало преокренути перспективу? Јер, ако смо заиста тако добри, племенити и чисти за какве се издајемо, шта је то онда што нас за трен трансформише из анђела у демона, или, из човека у нечовека?
Можда би се могла преокренути перспектива. Ако је до сада други био тај који подстиче оно негативно у нама, можда би се могло више радити на себи. Да се то исконско добро, по труду и благодати, покаже постојаним и валидним када зловоља другог промаршира? Ако други не одузме твој мир – није ли то онда прави мир? Ако га је други покрао – о каквом миру се може говорити? Наравно, овде нема пуно места за неке аутосугестије, јер Христос је Тај који предаје Свој мир нама као што га је предао Својим првим ученицима. Опет смо, дакле, пред димензијом уподобљавања (не и глумљења преподобности), јер од тога колико се усличњавамо Христу, примајући дар Духа Светога, зависи колико смо Му постали блиски и по нарави.
Можемо проблем поставити на још већи начин: шта ако од тебе много више зависи? На пример, колико себе одржаваш у неком стадијуму барем “мањегрешности” (јер безгрешних нема) – духовно здравље многих спасаваш? Јер, ако ти падаш – еманираш своје “негативне вибрације” и на оне са којима долазиш у контакт. О унутрашњем растројству да не говоримо. Ако ти стојиш – можда неке нећеш уприличити да се дозову својој благонарави, али неке друге сигурно мотивишеш да не буду статични и малодушни, а најпре зловољни.
Ако чак нема никакве духовне (или барем психолошке промене) – јер ти ниси Месија и благодат није твоје власништво, а не можеш ни неког “лајфкоуч тренера“ да глумиш јер је неприлично – ипак остављаш неки пример. Праведнима на уразумљење када одступе, а неправеднима на срам када зло заволе. Први те се неће постидети када те виде јер ће у теби видети нелицемерно своју наду, а други ће радо да окрену главу јер ћеш их подсећати на очај будући да не виде решење за своје несавршенство. Ето, већ ту се види разлика између оних који иако несавршени ипак не гасе љубав и оних који исто тако несавршени злурадо бирају да угасе љубав.

Теологија нам је поприлично осиромашила пред феноменом „гордост – теологије“. Све што „ваља“ или „не ваља“ облачи се или свлачи „скенирањем другог“ пред овим појмом. Толико наша Црква (као и верници који је чине) потенцира овај конструкт да се од њега Бог некада не види. Као да ништа осим гордости не знамо. Ако смо већ увек горди (јер си горд и када исповедаш смирење и када сопствену гордост демантујеш), онда би било „политички коректно“ и нешто друго (Другог) сведочити осим своје немоћи. На пример, властити живот у Христу са свим својим пресијама и девијацијама. Без, дакле, помпезних идеалистичких промоција о себи.

Чињеница је да је наша Црква доста била и остала подложна аскетским утицајима светих пустињака из чијих извора се изнова напајала. И они су доживотно, од ступања на монашко тло па до своје смрти, бележили и скупљали своја искуства са разноразним корпусима острашћености (читај: унутрашње борбе) а међу којима је гордост увек носила прво и последње место. Наравно, све то носи једну драгоценост и похвалу светима од чијих смерница треба опомињати раздражљиви аспекат сопства, али као да већа бесплодност бива ако гордост постаје неки вид препознатљиве „идеологије“ и „теологије“ таквих гордоносилаца, јер онда ту нема богоносаца који се по Духу Светоме усличњавају и препознавају, већ само ових гордоломаца који своје страсти, нарочито страсти других људи, боље него вољу Божију познају и живе. Као да гордост постаје неки самостални „ентитет“ који или „запоседа“ човека, или постаје паразитом по чијем вирусу се његове присталице најбоље миришу и препознају, као што се слично препознаје побожњачки „сленг“ у међухришћанским проговорима (нпр. „праштајте“, „грешни ја“, итд.).

Дакле, несумњиво је да сви мање – више носимо ову егоцентричну манију која нас обележава овако – онако (притајено или фатално), али као да превиђамо да наша гордост није теологија коју треба живети јер њоме своју палост нећемо превазићи. Концентрација на своје зло није исто што и дар Духа Светога. Похвално је бити свестан својих недостатака, али не можемо дозволити да властити недостаци постану оно „једино потребно“ које се треба сведочити, јер тако Бог постаје периферна стварност. Чињеница је да се многе страсти могу аскетским параметром детектовати и предупредити, али је чињеница више да нам такво потенцирање неће донети благодатни препород, постојаност и сведочење Христа. Уместо доксологије усмереној на „пуним устима“ своје или туђе гордости, можемо за промену у својој фразом истакнутој грешности одати „славу и хвалу“ Богу Који отклања сваки недостатак. Можда тада засијамо неким речима и понашањем које ће и нас пријатно изненадити или пренути из суморног православља. Можда тада нећемо у свима и свему видети охолост и непријатеља већ љубав и праштање. Макар на кратко. А када добра воља заузме престо срца, онда ће и теологија продисати живим водама утехе. Без копирања и цитирања, већ лично и живоватрено…

Многи ће учинити све само да се не сретну са својом душом. Да не остану насамо са собом. Да не чују унутрашњи глас. Да којим случајем брже – боље не изгубе своје маске. Јер се тај глас не чује у гомили где су маске, као по правилу, увек добродошле. Све су приче испричане пред собом. Зато човек избегава себе или своја осећања бежањем у свет сензација. Ако и други подсети на тај глас – ни тај није добродошао. У том гнезду се рађа чувена сујета.

Има људи генијалних. Има људи вредних и радних. Нису сви исти. Али, само зато да не би остали насамо са собом. Осим ако и то мало самоће није опијено плитким хедонизмом. Онај сирови жал над собом да се време другом даје. Јер ту, у самоћи, почиње суд над собом. Неки ће учинити све да ућуткају тај глас. Да се сакрију у маси. Да се сакрију међу обавезама. Али, тај глас неће лако нестати. Осим код неких упорних. Може се маскирати разним изговорима али неће нестати. Ерупција увек чека неочекивану прилику.

Можда од свих судова који постоје на земљи, најбруталнији се показује у оном где човек нема времена за своју душу. Људи се плаше какав хорор може започети своја обрушавања из најпотиснутијих витрина умостварности. Али душа није ужас! Замишља се као чудовиште које изнова мучи човека. Душа је само талац нашег бежања. Она је рањено дете везано страшним чворовима неодговорности. Када душа јауче и рида – има разлог зашто то ради. А човек да би избегао бол – бежи од душе. Међутим, бежи ли мајка од бебе када плаче или жури да је што пре нахрани и смири љубављу?

Вапај душе је вапај за садржајем који недостаје. Неће тај вапај ниједан професионализам или свет inernet – догодовштина отклонити. Као ни свет других страсти и порока. Човек купује време да избегне себе. Парадокс. Да не мисли о себи чак и када мисли да је користан другима, или, када чак и властито мишљење одбацује да оно не би деловало нарцисоидно. Али, управо ту ствара рану и расцеп. Тако покрива себе да се изрази нарцисоидно на другим нивоима свакодневнице. Ако не може да заташка рупу која воду пушта у чамац, онда да се покаже као добар пливач пред другима.

Човек ће учинити све да не сретне своју душу. Наравно, некада и другог човека. Али линије су повезане. Из једног исходи друго. Да не ослушне процесе у себи. Да не испита место бесмисла и кривудања које га тлачи. Човек ће, напротив, уложити атомске снаге да чак пребије и ућутка своју душу. Али, неће је научити и разумети јер ће је покварити страхом. Оставиће дете у себи уплашено и само. А где је страх водиља – слободе нема! Остаје само имитација човека. И још горе светогрђе – имитација љубави…