Category: Мисли


Колико год као православни теолог навијао за литургијски препород сваког човека, премда сам и сам свестан да је донекле и такав вид заговорништва у извесној мери префорсиран управо због контрадикторности да се сами проповедници не држе онога што заговарају као узвишени идеал и апсолут од мишљења, јер је критична тачка у недостатку љубави и већој мобилизацији на позив светости, ипак, евидентно је да људи са искривљеном религиозном клицом, можда управо због самог непознавања и неучествовања у црквеној стварности, долазе или у фанатичан додир са сујеверним перципирањем властите религиозности, или у прикљештеност сумњивим веровањем у деловање црне магије на својој кожи. Колико год таква слика деловала наивно и поражавајуће не може се игнорисати јер – ту је.

Немали број људи ми је писало о својим искуствима. Тешко ми је поверовати о каквим се ту све девијацијама радило. Можемо их именовати незнањем, али су последице, на основу описаног, деловале очигледно ефектно и дејствено. Занимљиво је да су искуства првенствено долазила од харизматичних и ведрих људи који су имали позитивну препознатљивост у друштву. Дакле, није реч о депресивним појединцима или неким другим клиничким случајевима на основу којих бисмо могли поставити једну баналну једначину покренуту сумњом у веродостојност исказаног. Једна девојка ми је писала о томе како ју је отац водио код неког мага и да су слушали његове савете. Као по правилу ти магови се никада отворено не противе Богу, чак саветују да се одлази у Цркву, а домови су им пуни икона из којих неки чак и гатају. Она се бунила али ради љубави према оцу није хтела да се противи. Све је отишло толико далеко да је она завршила у болници са страшним осећањем како је неко дави. Губила би свест о себи и не би се сећала својих реакција. Лице би јој се изобличило од унутрашње агоније која се граничила са безразложним хистеријама. Други случај је водио у смеру богохулних и порнографских пројекција унутар храма, па се после мало по мало друга девојка примирила. Трећи случај је један узоран и честит момак који је до раскида са девојком био апсолутно позитиван. Сам ми је говорио да му је све ишло у животу и да је свакодневним несрећама које су га задесиле након раскида почео да сумња у деловање магије на себи. Наравно, има пуно бруталнијих примера и колико год негодовали довољно је да се опоменемо јеванђељских примера какви су Христови сусрети изгледали у додиру са бесомучнима. Ипак, важно је нагласити да не смемо сваки отворени ментални дефект другог поистовећивати наивно и сујеверно са демонским утицајем. Било би изузетно неодговорно са наше стране.

Верујем да је епицентрални проблем у полагању вере управо у такву магијску пројавност. Како? Тако што се делима зла поклања не само веће поверење него Богу, него чак и силовитост (сила и деловање). Као да је Бог посве маргиналан, одбачен и обеснажен. Ту видим велики проблем. Јер се у самој поставци ствари крије заблуда. Ништа више. Ми, сада, можемо говорити о позиву да се сваки човек који има такве сумње укључи у свештени саобраћај на релацији: пост, молитва, исповест, причешће, итд. Ништа од тога није занемарљиво, али човек мора сам са собом да преиспита своју позицију којој страни се више приклонио. На крају крајева, можда и није реч о неком демонском насртању, или црномагијском утицају, него „размештај“ околности које човека доводе до самопреиспитивања где се и како се по своме идентитету лоцирао. Тако се, коначно, рађа питање о већем смислу живота.

Ако се неко петљао са магијом у циљу повреде другог – деструктивне последице ће се пре или касније јавити на њему самом. Ако је неко био жртва магије по својој слободној вољи – деструктивне последице ће се пре или касније јавити на њему самом. Колико искуство многих показује, ко год је пожелео да се после избави из проблема, наилазио је на још већи отпор и проблем. Ако се, ипак, држимо једног здравог аскетског „програма“, ко год се приближава Богу и он сам постаје светлостан, а ко се удаљава постаје подложан. Али, нема ту фиксиране позиције. Јер искуство показује да ни светитељи нису били без неке борбе колико год били блиски са Богом, као и да постоје сумњиви хришћански ауторитети који од пренаглашености демонског света занемарују благодат Божију, па на основу своје тамне пројавности друге малтретирају горе него демони. Дакле, треба пазити.

Ипак, закључно, о каквом год потресу се радило – а онај ко истински ради на себи лако ће временом доћи до одговора зашто му се нешто дешава – човек мора устати за своје здравље ако жели да му добро буде. Не може неко радити на себи ако први сам себи не жели исцељење. О каквом год се проблему радило, не морамо се држати само овакве тематике. Али се поставља велики знак питања да ли ће до таквог преиспитивања и жеље доћи ако прво не демаскира себе прикопчавањем на фреквентност Божијег постојања који се најочигледније и најдиректније кроз Цркву пројављује. Треба, дакле, прво посадити добар темељ а тек онда зидати своје биће. Бог ће дати добро семе, али свако семе тражи неговање. Тек када ступимо на свето тло примљене благодати, тек тада ћемо видети ко и шта живи у нама. Све остало може бити задржавање заблуде да још снажнија и упорнија буде.

Опомена

Овај свет ћемо учинити бољим местом једино ако будемо имали барем толико љубави да свако буде човек према другом човеку и да гледа своја посла без минирања другог. Људска свест се није пуно променила од времена Исуса Христа. Народу је сметало уздржање Јована Крститеља једнако са неуздржањем Исуса Христа. То ће рећи да се људима не може угодити.
Сви смо овде створени на краће време да бисмо се обесмртили дотеривањем света и његовим приносом Богу. А у Вечност неће ући оно што је остало непреображено. Зато је крајње време да убијемо у себи сваку подмуклост и дволичност и припремимо се за врло брзи сусрет са својим Творцем. Не заборавимо апостола: „Ревнујмо за веће дарове!“ као и Христово: „Тражите и наћи ћете!“. Све остало је губљење времена на то када је ко неко зло урадио, а дела зла, као ни обнављање сећања на зло, неће преживети деловање Духа када се пуноћа Бога Тројичног на овај свет излије.
Немилосрднима и тврдоглавима остаје опомена: „У чему те затекнем у томе ћу ти судити!“ – немојмо се заваравати да ће нас ту нека декларативна побожност херметички заштитити на основу униформне привилегованости. Јер неће!

Паразит

Обожавам људске дуализме. Нарочито од хришћанских духова. Када те откаче најсрамнијом грозотом јер си крив за зло које су они починили.
У чему је онда твоје зло ако си недужан? Нема га. Измишља се острашћено. Крив си јер ниси погрешио. Крив што својим добром, самом појавом, макар и прећутано, подсећаш другог на зло које у себи носи. Био би грех према себи поверовати таквим наметачима кривице!
Колико незрелости хара чак и код академских духова! Колико сујете поједе и најпосвећеније мантије!
Да ли се онда треба осећати поражено? Не, ако је сујета посреди. Да, ако ти је стало до здравља другог. Али како ће други бити здрав када бежи од исцељења? Бежи код Бога да се иза службе сакрије?! Добија велику благодат али сам себе од заблуде свесно не растерећује? Пред другима где продаје манир и побожност своју срамоту крије, али зато презир пред оним где се оспољио и оголио своју срамоту не крије.
Имао сам част упознати неке велике људе који су сами себе касније смањили. Да мени откривају најинтимније и најморбидније делове бића а да ме се после стиде јер сам их пустио у своје срце. А пустио сам их баш зато што их нисам осудио, а сада они мени суде јер се нисам њиховој „истини“ уподобио од чије грозоте сам их хтео одвојити. Ни то не би сметало да нисам постао сведок да свега што им у души смета ради гласа народа и добре репутације крију на најсрамнији начин, јер народ је преварен а да то не види и не зна. Ни то не би било толико зло да не потхрањују својим злом друге сведоке да већа бестидност и злонамерни неспоразум настане.
Замислите колико је зло да неко користи своју црквену службу на такав начин?
Да промовишеш себе као узорног и страдалног чак и на светом месту где уопште ниси целим срцем? У служби за коју си својим опредељењем можда од почетка зажалио?
Да ли, дакле, судим? Не. Само не желим да ми неко замењивањем теза саботира оно мало чистоте и елана. На крају крајева, не кида ли се тако Тело Цркве?
Мени је до смрти жао, а такви нека раде како хоће…Уствари, када мало боље размислим: Срам вас било! Али ће увек тако бити: пут аутентичног хришћанина је да црвени од стида тамо где зло другог паразитира а у којем се он осећа осиљено и бестидно! Берђајев је био у праву када је посумњао да ли са таквима истог Бога дели…

Повратна информација

Нађох ову слику на некој реклами. Не знам ко је аутор написаног, али скидам му капу. Људи су вероватно лајковали по неком инертном дифолту. Мени је направила читав сагледатељни хаос од најмање сат времена анализе. Закључак: колико је ово брутално! Могао бих све своје томове које сам писао на блогу о безличним односима конвертовати у само ову једну реченицу без даљег расплињавања па ко схвати – схватиће. Првом асоцијацијом сетих се и неког глумца који једном рече, парафразирам, да људи који не одговарају на туђе поруке држе себе толико важним само да би друге понизили неизвесношћу. Од како сам на овом нет- сокоћалу и корисник мобилне телефоније, никада нисам ниједном ускратио одговор. Позитиван или негативан, небитно, али важност да другог третирам као човека никада нисам занемарио. Одбијати другог злоћуталачким умећем само да би себи дигао цену – никада није био мој модус патолошке резервисаности. Сличном политиком се водим и на уређивачкој политици моје ФБ странице где људи заиста увек пишу – свако са неким утиском или муком. Не знам шта да кажем. Још увек ми је морбидно да неко на улици може да игнорише једно „Добар дан!“ од мале деце, као што ми је ништа мање морбидно да неко брзински одговара али на рачун твог срамоћења. Нешто се опасно погубило у људским односима, али је мислим најважније задржати темељ хуманости и чистоте. Капирам летимичне прегледе и слабљење пажње за већа смислена апсорбовања, али ако неко може да живи на тај начин…свака част на скролованој фригидности!…

Знате оне бајке о различитим триковима како да најбрже смршате? Е, баш то заборавите. Јер, као што нема другог пута до мршављења осим кроз директно изгладњивање, тако нема другог пута да се човек ослони на другог човека а да се претходно не понизи. Јесте, можемо спекулисати да се до одређене телесне фигуре долази постепеном редукцијом хране на минимум, као што можемо говорити да има људи којима је љубав тако велика да они пред нашим искањем помоћи не траже понижење. Али, на неком већем плану – шаховске фигуре нису на нашој страни табле. Да ли ту сада треба нешто драмити? Никако. Ко воли да ждере – неће доћи до резултата. И коме је сујета велика – неће ни у помоћи наћи брата. Кратко и јасно. Драматизацији су склони лукави људи. Прождрљивац ће наћи 101 начин како да оправда своју глад не би ли нашао пут до фрижидера, а сујетан човек ће радије изабрати пут властите беде да ни од кога не зависи а да све редом тлачи, или ће чак сматрати да он више вреди од оних од којих у неком тренутку зависи. Наравно, није добро ни једно а ни друго. Јер, као што се може вежбати умереност у свему, може се човек вежбати и на пољу човекољубља. А онда, са атомским стрпљењем оличеним не у неколико сати и дана већ у неколико месеци и година – јављају се и први видљиви резултати. Баш као бачено семе. За све треба рад и време. А ко се усавршио у одрицању – не постоји тескоба, било у глади, било у искању помоћи, која би могла да га понизи. Понижење припада онима који не оскудевају у глади и којима претиче а који се на молбу брата вређају. Стога, било да смо онај који иска или онај који помаже другом, није добро да смишљамо изговоре и разочарења. Или јеси или ниси човек – трећега нема!

Не нужно, али је напор похвалан! Много је људи који се труде у нечему, али не постижу очекиване резултате. Зашто? Зато што раде нешто погрешно? Може бити. Игром парадокса, можда резултата нема баш зато што све раде исправно. О чему се ради? Хајде да видимо!

Можемо проблем укратко систематизовати на више начина: воља, знање, таленат, исход.

Неко има јаку вољу, али нема знање. Мора неко бољи од њега нешто да га научи. Али, чак и ако добро научи лекцију, то није мерило да ће имати и таленат. Таленат се нужно не стиче чак и са већим знањем. Неко се просто рађа са неким талентом и иде му од руке нешто за шта се неко обучава цео живот, али да талентован не улаже онај вид напора као онај ко нешто покушава са муком да стекне. Исходи, дакле, упркос напору, не морају нужно да буду угравирани загарантованим успехом. И то је нешто на чему су се многи, чак и као школовани саплели, а камоли они који стално похађају неке курсеве, радионице, посећују разне семинаре, итд. Не јер је нужно безвредно, него јер неко није талентован да усвојена знања и механизме преточи у практични део предавања себи и другоме. На том испиту имају кризу чак и дипломирани људи из неке струке.

У данашњој ери евидентно је да је маркетинг мерило квалитета. Шта то значи? Значи да се нечији резултати не мере објективним квалитетом, који је често занемарен услед малог изласка на тржиште, него антиквалитетом који само има могућност да пласира своју идеју зато што има више средства да такву промоцију обезбеди. Примера ради, два човека напишу књигу. Један нема талента за писање, други има. Онај ко нема таленат успе да објави књигу, други који има таленат – не успе. Шта то значи? Да сваки резултат говори о квалитету? Тешко. Маркетинг, дакле, врши преломни утицај на резултат а не квалитет. Томе довољно говори у прилог масовна појава кича и шунда на сваком кораку већ деценијама, јер се око мањевредних садржаја лакше приступа неголи онима са квалитетом. Увек је заправо постојао парадокс да све оно што више вреди не трпи лако компромитовање, и још даље – да усред врела квалитета којим одише не само да не покаже резултате, него да буде презрено у потпуности. Јер није до квалитета, него што за резултате маре људи који су посађени посве на примитивним позицијама.

Ако се, дакле, резултат мери квалитетом, очигледно је да нешто шкрипи. Наравно, то не значи да се не треба трудити, него да није здраво робовати конкуретној свести која само мари за статистику на тржишту. Зато је у данашње време маркетинг, нажалост, прва и последња мера провере квалитета. Другим речима, ко има пара, може да постане звезда преко ноћи. Оно што је пропраћено – то се назива квалитетом, а оно што је садржајно – то се заташкава јер је у већини случајева неморално и безвредно. Пред маркетиншком свешћу небитно је какав квалитет поседујеш, него колико додатног капитала обезбеђујеш. Спонзор је, игром девијације, базични преносник промовисаних садржаја који може и не мора да одређује и условљава својим капиталом нечији квалитет. Резултат је, дакле, продукт капитала а не објективног квалитета. И да ствар буде гора, спонзор не рекламира нужно некога у циљу да подржи одређену вредносну талентованост, него да себи као спонзору подигне кредибилитет или да улаже у некога само под условом да може уложено много више да поврати.

Стога, ако неко нешто годинама ради а резултати оскудевају, то не мора одмах да се класификује у узрочнике попут лењости и незнања, а који несумњиво али делимично могу бити у игри, него јер – или нема таленат, или, баш зато што све ради како треба нема ни резултата. Како? Зато што се креће поштеном логиком, те се не уобличава нужно да покаже резултате тамо где је маркетинг мерило квалитета а не вредност садржаја; и зато што будући без довољно буџета човек је обесправљен да уновчи своје знање и таленат тамо где га испразни али ситуирани људи надилазе, или још горе – говоре њему или њој како треба да живе, мисле и раде да би дошли до очекиваних исхода. И ако човек наседне, тако само може да изгуби дар верујући онима без дара. Под условом ако га је уопште и поседовао.

Шта ћемо, дакле, рећи: Да ли сваки резултат говори о квалитету? Навешћу један пример који сам недавно чуо од једног човека. Небитно да ли је прича меродавна, али може бити поучна. Пред пријемни испит на један факултет сваке године долази пуно кандидата. Од неколико стотина пролази само неколицина. Једни без талента купују позицију, други без талента падају на испиту, трећи са полуталентом у знаку неког просека ипак некако добију пролаз. Међутим, увек се појави један талент који све уради како треба, али га комисија упркос грандиозним вештинама обори. Зашто? Зато што је у одсуству квалитета резултат окаснио? Не, напротив. Квалитет је био надпросечан, кандидат преквалификован. У чему је онда проблем? У комисији. Јер су се уплашили да таквог неће имати чему да уче. Баш брутално.

Да ли оваква прича треба да обесхрабри човека за најмањи труд? Никако. Битно је да свако ради нешто од срца што заиста воли, а за резултате колико остане. Ако се никада и не остваре (у једном оспољеном амбијенту који препознаје нешто више, нпр., не мора неко да буде учесник сензационалних емисија да би био потврђен) такав ће већ у нутринама свог срца имати потврду каквог је порекла и да оно што ради сигурно пред Богом заслужује најсветију пажњу. Можда смо данас пре у прилици да пропустимо једно мистично сагледавање да тамо где Бог у нечијем сваралаштву посредује – човек избегава најмање експонирање. Али, то није критеријум да нема резултата, него да они нису видљиви и лако доступни оку који би свако Божије дело да уновчи до најмањих детаља.

Профит

Мера успеха се данас мери приливом капитала. Неки људи иду још даље па мисле да на основу капитала којим располажу могу да одређују шта је морално а шта није, ко вреди а ко не вреди, и да уцењују људе да ли су достојни запослења или нису.
Мера, дакле, властите имовине је полазна основа за преиспитивање квалитета & демантовање реалности другог.
Духовни капитал се узима за шарлатанство. Фикцију. Благодат за трагикомедију. Нажалост, поред приватних и иностраних оваквих постулирања и фактора, на исти капитализам су насели и неки црквени људи. Осећање престижа, власти и новца ствара сличну ауру властите, готово несмењиве, вредности положаја којом се нивелишу, ангажују, контролишу и одстрањују други „мањевредни“ људи. Осећање властите супериорности\позиционираности даје искуство да се други не види као ближњи већ као средство за стицање капитала под захтевом беспоговорне послушности као No¹ врлинске узорности (читај: демагогије).
Све то носи једно стравично vs психотично десакрализовање и сакаћење света другог. Ако други у нечему није талентован не значи да је мањевредан. Христос се није кретао међу успешним послодавцима и тражио беспрекорне извршиоце свог мисионарског налога. Али кога брига за Христа у данашње време? Продуктивност рада је некоме преча од емпатије, а дрскост је у томе што се лаж~емпатија промовише под поткрадањем нечије талентованости (искоришћавања зноја друог), чак и бестидној промоцији лаж~вредности (мотивисаној искључиво финансијским стицањем), само да би се властито осећање моћи компензовало\потврдило границама туђе немоћи…

Никада нисам гласао за теологију правних норми које заударају на бунар жеља под скрушеним паролама самокажњавајућих. До смрти ми је жао у шта смо као људска врста претворили Цркву и Бога. Да тамо где треба да се осетимо као у своме дому наилазимо на катанац шта ћемо рећи и барикаде како ћемо се понашати у својим малим псеудо-аскетским световима. Где ћемо се пре назвати више мишевима него људима.
Али, како време одмиче увиђам да није увек сваки проблем отиснут са врха. Не, проблеми некад долазе периферно. Од људи који нити имају неку власт, нити су постигли нешто у своме животу, па им побожност дође као параван где могу некад префригано, а некад заиста брутално да подижу себи цену. Робујући формама сумњивог порекла, у којима љубав, вера и благодат нису ништа друго до непожељни странци, они, стојећи као преграда између народа и олтара, праве штету на рачун Цркве. Због њих се хули на име Божије. А они сматрају да Богу чине услугу. Док и даље не осећају писано: „Мислио си да Ја теби личим?“.
Веровао сам наивно да ће тај проблем нестати са годинама. Да ће се људи духовно описменити, а са писменошћу припитомити. Од мог поласка на воз спасења прошло је двадесет година и ништа се на мапи људи није променило. Још увек се туку око расправа. Још увек им је битан пост, бројаница, исповест, благослов, пакао, и све оно што неки сматрају спасењем а да се испуни сијасет услова и заповести. Обдукција верских аналитичара, дакле, над Христом још не гаси радњу. За то време људи се подмукло стискају за прва седишта на седницама и прославама јер сматрају себе елитним одредима – благодатним делегатима воље Божије која је само у њиховим рукама. И шта причам да се за двадесет година није ништа променило у свести народа?! Није се променила пуно свест од времена Христа док се Јеванђеље Његовим речима и делима тек исписивало на страницама светске историје. Уђи у профиле, упореди и видећеш! Не мора се ту бити пророк.
Моја вера није саткана од страха да се власти плашим, нити да ме ко уцењује интригама. Нисам благодат примио да бих се калупио према аплаузима потлачених и послушних до најбестидније махинације. Не пишем ништа да бих себи дигао вредност, него да предам што је и мени предато кроз благодатну мобилизацију нервног система и свега што је од душе остало.
Мој Бог уме да се смеје. Да плаче већ ми је много пута показао. Знам да је Његов суд благ, јер га је на мени много пута посведочио. Али, ако ме питаш колико Га затичем тамо где се то највише очекује, знај да се Он призива тек толико да неко од њега добије неку жељу а онда Га, када се једни засите жељом а други причешћем – поново отерају на маргину Царства правећи се да Га са свим Његовим поклонима које су примили бесплатно – уопште не познају. А Он иде још даље: јер ако Га још хиљаду пута и још хиљаду генерација поново пљуне, одбаци и разапне, Он није злопамтљив да се још толико хиљаду пута не врати да загрли и обдари Духом све оне које љуби као да је први пут када их је пожелео у Своме стварању…

Огледала

Неки људи су толико болесни да немаш права ни да се љутиш. Али је срџба донекле оправдана, јер болесник трује не само твој крвоток, него и све односе са којима си ти остварио један позитиван прилаз, пролаз и приступ.
Болестан ум донекле има оправдања, јер нема здрав рационалан апарат по којем би му могао пружити аргумент и отпор. Не јер твој аргумент и отпор нема смисла, него јег је болесник глув и слеп да га разуме и прими. У његовим менталним огледалима нема једне рефлексије. Све је подвојено. Али подвојеност је често урођена грешка свих нас који се боримо између добра и зла, док код болесних подвојеност јесте присутна између два или чак више зла.
Ни успешна дијагноза не санира проблем, јер болестан ум је непредвидив и склон експлозији у којој могу страдати недужни. Дијагноза није довољна да спречи зло болесног. Болесном треба карантин. Уздржање и лечење на силу, када у својој слободи не види могућност добре воље да ради на себи ненаметљиво.
А ко је болестан ум? Ментално неразвијен? Не, јер са њим се може колико толико на доброти и здрављу радити. Упркос реалним и есктремним патологијама неких, болестан може бити здрав ум који се добровољно храни мржњом. Правом мржњом. А шта је права мржња? Желети смрт и повреду другог. Равнодушност на његово нестајање. Потхрањивање зла да се и ономе ко се мрзи његови најмилији, ни криви ни дужни, усмрте или повреде исто тако.
А да би неко био толико болестан, мора пре своје детонације да се храни неким фанатизмом и маштаријама. Манијама. Умишљеним прогонима. Умишљеним одрицањима. Измишљеним жртвама о своме лику и делу. Јер су свуда где су они као болесници били протерани први некога осудили пре властитог протеривања.
Болесни умови и у речима других које се не односе на њих траже своју адресу. Дакле, чак и оно што није изведено на њихово име виде напад на себе. Ако су то, на пример, биле и речи утехе упућене неком трећем лицу или некоме неодређено, они су и на месту лека нашли отров, јер се неисцељени део њиховог бића опире, те налази само своје обољење.
Када, дакле, болестан ум може да отпочине? Никада, док не пронађе оно што треба у себи да лечи. Он нема постојаног града, него попут истераног демона мења локацију (окружење), док не нађе нову жртву на којој ће да истреса своје немире и да траже умишљене разлоге о својој унесрећености и још умишљеније оптужбе о ономе што им је ускраћено.
Да ли онда не треба праштати? Треба, али треба и знати да некад љубав није довољна да промени оног болесника који у таквој љубави налази само своју бол и своју агонију.
Да ли је сада јасно зашто Бога не видимо и зашто се некад чини да је удаљен од нас иако није против нас? А како је Бог решио проблем са болеснима од мржње? Никако. Дао је свој живот до крста, али неке ни то није оплеменило. Бог од нас не тражи такву жртву и нисмо дужни по сваку цену тако волети и чинити, али можда ћемо, логиком парадокса, неке пре спасити њиховим избегавањем неголи разумевањем. То се не мора протумачити као ускраћивање љубави, јер, као што већ рекох, ако је некоме наша љубав само повод за сумњу, смутњу и бол – онда ту више ништа не можемо учинити.

О глупости

Глупост може бити изузетно опасно стање свести…
Лако је пустити је, тешко је ако она оличена у лицу другог не пушта нас. Тако да потирање отпора носи велики ризик. Јер отпор мора да постоји да се глупост другог не би осилила да прерасте у стање бестидности која може неког трећег (не увек нас) да повреди.

Пуштање другог да чини шта год хоће може само да дефлорише љубав. Пустити другог да ужива глупост – толерантно је, али пуштати га да усред глупости зло чини – недопустиво.

Ако постоји нервирање – и оно може бити акт одговорности која се не мири са постојећим стањем (нпр. неке неправде). Све друго, поред мало игнорисања, може бити узалудан покушај очувања себичног мира. А где је велика љубав – жртвује се свој мир ради другог…
Толико о онима који чувају свој себичан мир да не би били глупи као други…јер испадају још глупљи будући да себе сматрају паметним…

Али ако је други неповратно бестидан – не треба бисер бацати међу свиње – не сугеришем да треба жртвовати свој мир ради онога коме ни до његовог спокоја није стало, него само свој починак види у раздраживању другог док га потпуно не сломи и не уништи. Уклонити се од таквог јесте оно Христово да ће се даровани а презрени мир онда вратити нама…