Category: Мисли


Отворити се за свет другог значи довести себе у ризичну позицију. Одмах, у старту. Отвореност подразумева изложеност и рањивост. Зато су многи учаурени, затворени, не јер су нужно примитивни, него је се плаше могућности да могу бити повређени. Као неки вид властите обнажености пред очима многих. И проблем и нагота.

Кад тако поставиш диоптрију, увидиш да је Христос апсолутно све што Јесте и што поседује – дао за свет до потпуног понижења, преданости, чак обнажености на крсту. Сав се оголио. А данас се још увек многи питају зашто Бога нема конкретније у својим деловањима. Јер је Он све предао – до своје смрти. Зато нема сентименталности у крварењима. Колико си изложен ударима и боловима, толико те они уједно „приземљују“ да не умишљаш нека илузорна стања. Али, превелики болови не смеју затворити срце за тај други свет у којем си изложен, као на каквој ветрометини, прекорима и мржњи. Умањи ли се љубав – узалуд жртва! То је онда жртва светогрђа а не жртва љубави.

Отворити се за свет другог значи дозволити бујицу, навалу, продор, да тако кажемо, навирање Бога и људи у твој свет тако да ништа за тебе од тебе не остаје. Тако би се донекле могла окарактерисати „ништина“ у јеванђељској контекстуализацији. Отварање властитог света другом свету не значи пасивно стајање у излогу овога света по ниској цени, не, него непристајање на обруч света, њену маску, самим одбацивањем лажи у коју се он обукао. Твоја изложеност је ту страдалног карактера, јер да би се неко обукао у лаж, мора претходно тебе да скине голог и посрами. Под условом ако уопште имаш одећу истине у коју се и Сам Христос обукао. Када кажем „лаж“ не мислим на моралистику, него детекцију смрти, и када кажем „одећа“ не мислим на метафору неких врлина већ присуство нестворених енергија Божијих.

Тако да, мада су танке, ипак постоје границе између огољености и отворености свог бића свету другог. Било да полазимо од себе, или неког другог, оголити некога значи претендовати на испијање суштине његовог бића. На осуду. На сводивост. Сведеш ли човека на једну или пар дефиниција у некој својој процени – већ си му одузео тајну бића, а самим тим се наругао и Ономе ко га је створио. Исти параметар важи за онога ко би тако да „скенира“ Божији начин постојања. Јер је Он Први непредвидив и велемајстор у постављању загонетки које не трпе ни огољеност, ни сводивост, до ли коме Он жели да открије.

Оголити себе – један је чин, али није ни свако огољивање дело Духа. Бог Први не жели да разголити нечију тајну. Постоје огољивања које воде до деструкције према себи и другима. Ништина је ту само показатељ огорчености а не оне усмерености на Другог. Отвореност није тако неодговорна. Отвореност даје љубав, омогућава и успоставља параване за сусретање, али то не значи да је наивна у смислу да непромишљено „баца бисер међу свиње“. Уме да сачува тајну чак и када се предаје другоме и чак када наслути божанствену искру, жилу куцавицу у другоме који упорно инсистира да се не отвори никоме. Зато је писано: „Духован све испитује, а њега самог нико не испитује“ (I Кор. 2,15), јер кога Бог жели прославити – њега ће од процењивања других и сакрити…

Advertisements

У такмичењу за утисак света, многи не бирају снаге, ни манира како би одрубили главу другом. Борба за позицију, моћ, таленат – свакоме се може учинити као неодољиво искушење. Неко у томе види само такмичарски дух, други неко читаво ратиште. Лако је ходати преко мртвих. Тешко је прегажене подићи из гроба. Ту се види аутентична снага. Колико можеш друге мотивисати. И ако идеш путем Узвишеног – биће ти потребна још већа снага да опстанеш када оне које васкрснеш једног дана устану против тебе. Јер увек је тако било, да био човек праведан или не, захвалан или не, да крај њега остаје остатак којем ће увек нешто сметати. И када им буде помогао, брзо ће баш такви пожелети његов трон премда је имао власт да их мртве на цедилу остави. Није, дакле, величина онај који многе обара, него онај који је спреман да окрене против себе све којима је помогао да устану…

У жељи за сопственом универзалношћу често се дешава да постајемо наказе. Човек јесте непоновљива личност, али погрешно тумачи своју универзалност. Једно је дивити се својој непоновљивости као отиску онога ко је умешао своје прсте у наше стварање, а сасвим друго је дивити се таквој универзалности одсецањем од руке другог и свођењу сопства на аутодеструктивну нарцисоидност чије су последице, прећутано или не, добро познате свима.

Узмимо неке баналне примере. Нека врлина, неки порок, знање или мода. Све то може да рефлектује човек на себе и да направи од себе „интелектуално страшило“. Или, још горе, полуинтелектуалца који даље од мало сировинског умовања и парчета хедонизма не види. Верујем да се свако барем једном у животу срео са оваквом типологијом.

И шта се ту показује? Као да у жељи за здрављем постајемо болесни, јер сами у себи немамо здравља да бисмо достигли то нетеатрално здравље. Примећујем да човек заиста размишља како ће намерно да упропасти себе и своју појаву естетски и етички, како по спољашњем тако и по унутрашњем човеку. Као да намерно иде супротним правцем да би тобоже показао како уме да размишља. Проблем је у томе што такав бунт – као последица разовоплоћења живота смрћу, али и природна потреба онога који трага за исконском слободом обожења – не води ни ка Богу ни ка сопственом назидању него ка ништавилу и разграђивању.

А човеку је дат Сам Бог на дар, Он као Личност, као Неко Ко мари за однос, Ко није индиферентан према човечијем постојању и Који хоће да човеку да свако изобиље Сопствених изграђујућих енергија. Ако крвопролиће Христово није довољан показатељ и гарант такве љубави, онда ништа не може човека да пробуди из егзистенцијалне коме. Али, човек жели нешто друго, не жели да буде бог по благодати, већ да буде бог уместо Бога. Макар цело његово царство наликовало сујетном поносу страшила усред запуштене њиве пуне корова уместо царовања сина над њивом дарова Духа Светога…

Сигнал

Некад је телеграф био револуционарно откриће. Данас, у ери интернета, ми невидљиво пребацујемо не само поруке и позиве него читаве програме и филмове великом брзином. И ко зна шта научна достигнућа у сфери технологије још доносе. Па ако је тако у стварима материјалним и створеним, зар ће мање бити у стварима духовним и нествореним?
Молитва је била много функционалнија пре појаве ових открића. Да пребаци целог човека са једно место на друго, или чак Самог Бога са Његовог места на наше место а да се нико не помери. Контакт, порука, емоционално распакивање, растерећивање менталног и душевног протока мотивисани сусретањем другог које резултира макар вапајем ако већ не може за обожењем.
Ко нам уосталом може гарантовати да када нам Бог пошаље неку благодат, да она не делује као неки вид програма у нама који се постепено распакује, па почне да извршава онај наум логоса да се у нама другачији механизам покреће? И када се покваримо, не шаље ли нам се други програмер да нас поправи?
Не кажем да је тако, мада смо и без овакве пројекције једним делом већ роботизовани, али и ови примери могу послужити као слика шта значе оне Христове речи кад нас тера, по захтеву вере, да кажемо „гори да се помери са једног места на друго“ да ће нас послушати, јер не морамо се одмах кретати неком механичком логиком телепортације, али засигурно можемо искористити модел конектовања и инсталације на Божију „нестворену мрежу“одакле креће сваки „дебагер“ природе, њена промена, сазревање и сазнање.
Сигурно је да таквим начином нећемо себе аутоматски лишити проблема свакодневнице, нити зауставити продор смрти која свакога од нас чека, али је евидентно да можемо успорити системске подвале овога света које раде без нашег знања баш као неки непотребни позадински процеси који оптерећују нашу психу и да у димензији духовног просвећења – онолико колико смислено тражимо Најнеизрецивијег и колико Он Сам излази у сусрет нашим сигналима којима Га покушавамо некад наивно лоцирати – можемо довитљивије ажурирати своје постојање.
Од човека зависи да ли је у домету и да ли тражи јачи сигнал присуства Божијег…

Некад човек више верује у себе и себи него што је то нормално а да сами људи примећују да таква слика другога о себи није реална.
Некад човек не верује у себе и себи колико год људи веровали у њега и њему.
Дакле, једнака је патологија и код оних који имају прекомерно и код оних који немају никакво самопоуздање, јер и једно и друго може да разграђује човека.
Ипак, најтежим ми се чини да пролазе они у које многи улажу вере (уз ризик да и народ може погрешити са својим дијагностицирањем и глорификацијама) а да њих саме најблискији потцењују и одричу им снагу тако што у њих не верују уопште.
Можда је то оно Христово да „пророк није добродошао у својој постојбини“, или да ће му, парафразирам, „најрођенији бити препрека“, али је сигурно да лабилног човека то може поколебати и кастрирати да се избори за своје место под сунцем – да и Небо нешто ново из њега каже.
Поента је у проналаску уздања у Бога. Да се одатле сваки однос и неоднос, проблем и безбрижност, преиспита и нивелише упркос нападима или похвалама од људи. Толико је једноставно ако Њему дамо примат. Наравно, то не значи да ће човек бити без последица, агонија, итд. Не, још више ће познати своју крајњу немоћ. То је та животна иронија ослобођена моралистичког синдрома награде за добро и казне за зло.
Али, управо ће ту, на својој ништини, у пуноћи властите огољености од најмањег идола и најмање заблуде, пронаћи нестворену искру која ће му подарити: снагу, мир, утеху и исцељење, које, све скупа, парадоксално, могу заједно са боловима донекле егзистирати. Тако се човек показује као амбивалентно биће које истовремено може носити и радост и бол.
Јер, када наступи озарење ума, и када се пред очишћеним умом, упливом Божијим, открију ствари, људи и наличја, када се буде престало гледати у загонеткама као у огледалу, онда ће мерило истине, коју Бог устоличава посред човека, постати знамен светиње за онога ко страда.
А када човек дође до таквог „закопаног блага“ у себи, више се неће отимати ни за каква имовинска, мегаломанска, и већ каква од овог света права, јер је већ нашао оно што му је суштински потребно и што му нико не може одузети када увиди неизмењивост у себи коју утврђује Божија слава…

Примећујем да нама људима недостаје елементарна комуникација. Не само услед неког уштогљено-лажног устручавања, или, недостатка онтолошке комуникације са Богом, него и као неспоразумни дијалог услед личне сујете. О чему говоримо? О томе да се мало разумемо и када говоримо о неким стварима приватног или општег карактера. На пример, тамо где постоји дијалог о неком проблему који не дотиче личност обе комуникативне стране, услед нечије сујете дијалог се претвара намерно у лични проблем иако сам садржај дијалога не указује никаквом кривицом ни на кога. Зато увек једна страна безразложно експлодира, јер погрешно доживљава или интерпретира сам дијалог, односно, адресу на коју је одређени тематски садржај упућен. Другим речима, не уме или не жели да комуницира. Не зна да се креће у речима ка циљу дијалога, него се саплиће на сваку реч патолошком егзегезом као да је свака реч увек нужно на његов/њен недостатак усмерен. Дакле, дијалог иако никога не оптужује, он сам постаје оптужба кроз онога ко се сам осећа угроженим. Такав и прекида дијалог. Такав однос није присутан само у односу са људима већ и од стране људи са Богом у оном одрицајућем виду који постаје анти-дијалог. Мумлање са дистанце. Зато дијалог постаје тегобан а клима након њега непријатна чак и за онога ко није хтео такву врсту проговора. Сасвим непотребно и сасвим сујетно. Брана која зауставља смисао садржаја који се између двоје размењује. Јер размене више нема. Рачун је блокиран недоступним трансфером другог.

Значи, иако сам дијалог није крив, постаје девијантан због наклоности једне или више страна да сам дијалог претворе или преиначе у нешто што сама намера дијалога није хтела бити. Увлаче садржај дијалога у себе и дају му другу форму и смер – по неком инертном правилу негативни. Тако стоји и у односу човека са другим стварима, јер ништа није зло само по себи, него од употребе човека добија своје добро или зло кретање. Ти, примера ради, можеш говорити са добрим намерама и благоразумно о некоме или нечему (премда нечија добропитомост није критеријум аутентичне аргументације), али ако се друга страна показује злонамерна и неразумно, неће обратити пажњу не само на смисао дијалога, него ни на тебе уопште – једноставно не види даље од себе. То је нека зла равнодушност, или, сујетна хипер-сензибилност. Неки болестан страх од могућности да можеш бити повређен у дијалогу. Али, баш тај страх показује своју дефектност, јер самим својим присуством тера свог домаћина (гласноговорника) на неприродно понашање које гаси сваки позитиван дијалог. Уосталом, није сваки конфликт аутоматски негација другог, може бити изазов за даље напредовање.

На теолошком пољу, ствар се компликује. Нека банална једначина би се могла поставити на следећи начин: док се не усели љубав Божија која изгони сваки страх ван, такав страх неће никада напустити идентитет у коме се налази. Њему, или њој, ће таква непотребна врста бојазни бити увек оптерећење и извештаченост у односу према свима. Да, И према Богу. Многи причају али мало опште. Није свака заједница уједно и заједничарење. Мислим да се свако нормалан до сада напио довољно алергичности на ове „заједничареће“ конструкте. Прво, јер нема свуда љубави, а друго, јер нема свуда Цркве, односно, има је али нема свуда добре воље за причасност Цркви у смислу преданости њеној светој љубави коју она несебично еманира. Црква увек подразумева дијалогичност као мере обожене љубави у Христу, па тиме и БогоТројичне љубави. Међуљудска комуникација (углавном) нити претендује на љубав, нити може дати обожење. Зато дијалогичност не мора темељити себе на речима већ на односима. Ако неко пуно и квалитетно говори а нема љубави, његова ћутња би више значила. А ако неко ћути а пуно и квалитетно воли, то је као да општи и са другим говори. Уосталом, комуникација Саме Тројице између Себе није у речима, него у односу који превазилази речи тако као да оне нису ни потребне, јер Други већ зна шта осећа Први и Трећи. Потребно је и једно и друго, јер за све постоји време и место – и када се говори, и када се ћути. Научити ту разлику, чини ми се да је најтежи задатак за све философске, теолошке и психолошке школе.

Нажалост, данас смо ставили акценте на красноречивост, помпезну академску аутистичност са једне стране, а занемарили смо унутрашњу елоквентост Духа Који би, са друге стране, да односом тиховања пребива у нама, те кроз наше присуство да проговори немим језиком љубави и другима у свету. Свакако, потребан је и језик, и љубав, и знање, али човек као да увек бира нешто треће, па нити има љубави, нити има језика, нити знања за друге онако како би љубав говорила. Зато је данашње потенцирање у теолошким круговима на човеку као „бићу дијалога“ постала извештачена доктрина која је реално самим својим форсирањем изгубила своју спонтаност да другог без импровизације (ништа мање без користољубивости) сретне. Отуда, дијалогични императив игром ироније махом врхуни у аутомонологу. Други се и даље не види од бујице властитих речи које се стављају у први кадар док онај други и даље не бива виђен, нити сретнут управо јер постаје маргинализован од многоречитости првог. Не може се пред лицем другог увек говорити о дијалогу, него се посредством другога манифестује дијалог. О вулгарној искључивости неки други пут.

Вратимо се на постављену тему. Проблем речи јесте проблем личности. Сви ми комуницирамо. Проблем речи јесте у томе што се њихов садржај може двосмислено (авај, и тросмислено) интерпретирати. Нешто је до човека, нешто до његових неретко погрешних асоцијација које стоје у раскораку и несинхронизацији са искуством човека спрам себе. Небитно ко је први иницијатор дијалога. Некада човек то ради намерно а некада безазлено. Међутим, која год тематика била посреди, човек се може префригано сакрити иза својих речи држећи њихову вредност за беспоговорну истину. У овом 21. веку видим да је то највећи проблем у свим узрастима, јер се човек изразито тешко одриче својих ставова. Штавише, због свог егоцентризма или незнања, његове речи као одјеци животних ставова постају псеудо-догме. Човек свакој својој речи даје свети смисао. Зато и не жели да их промени, чак и ако то подразумева жртвовање многих недужних. Све то ствара једну круту односност. О позицинирању личних и неизменљивих ставова кроз призму неке власти, моћи, боље да не говоримо.

Има људи који јесу у обмани, па не примају реч која јесте догма, а има и таквих људи који стојећи добро у догми остају крути по питању других ставова. Има људи који стоје у догми и траже своја регуларна права у неким техничким стварима а да опет буду изигнорисани од стране оних који немају дијалог а заузимају челне позиције. Као и многи други у другим друштвеним сферама. Али, то јесте проблем. Речи могу и флексибилно и пожртвовано да носе истину и Истинитог. Проблем је у човеку – носиоцу речи. Чак и елоквентан човек може да буде затворен за другог – али шта ће му онда речи када нема коме да их дарује? Или да му их дарује а да за њега као њега уопште не мари? Не каже ли Господ провокативно: „Ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала?“.

Данас, на неком јефтином генерализованом нивоу, не постоји разумевање за другог. Нема дијалога. Нема слуха. Чак и у присуству другога, пријатеља, фамилије, послодавца или више инстанце – све постаје монолог на уштрб ближњега, типа: „Узми или остави!“. Условљавање је унапред постављена саботажа дијалога. А човек који се дубоко усади у своје ставове, тешко да може касније да их се олако одрекне. Тако је у односу према људима, тако је у односу према Богу. Негде, ипак, треба стати, јер се не може свака реч довести у питање. Постоји здрав разум који јасно показује где су границе и шта јесте сувише очигледно. То је та једноставност вере. А ето, и она измиче црквеној јерархији, као и јерархичности било ког политичког, пословног и већ каквог сектора, од најмањег до највећег члана, која воли да једнострано држи своја субјективна расуђивања за канонски, безгрешно, објективна – авај, која год тематика била у питању.

После толико година, дошао сам до стадијума да се збуним када неко од надлежних или ближњих покаже топлог разумевања и предусретљивости за неки дијалог или проблем – толико сам навикао на ту монолошку безосећајност са друге стране. Одбијање таквог дијалога може да дође само од оних који одбијају да воле.

Дијалог у православном хришћанству не значи усиљено брбљање. За неког је већи дијалог топли поглед и неми осмех од многих речи. Наша дијалогичност се заснива на Богу као начин постојања које одашиљемо другима на разне начине. Не мора то да буде ни тео-дијалог (богословска комуникација) да би био дијалог. Неко може да дијалогише својим бићем за другог не користећи било какве интониране речи – то је оно што Оци називају молитвеним посредовањем за другог. Дијалог нема никада само једностран смер. Видимо да Божанска комуникација са нама не бива (само) путем језика (речи, Писма), него и мистичним сједињењем са нама кроз нему причасност Светим Духом. Има изузетака код Отаца када врхунац молитве називају молитвом и онда када се она више не савршава – и то се назива дијалог. Опет, неко може и да прекомерно богословствује са другима а да ни једног трена не отвори своје дијалошко биће за другога. Љубавна харизма се доживљава у осећању разумевања и дијалогичности са другим. То је нешто што називамо препознавањем другог, или, његово усличњавање са модусом нашег искуства. Острашћени људи, међутим, то не могу – не јер им неко ускраћује то право него, јер не могу од својих слабости да подигну своје лице ка лицу другог човека. Осећати своје речи према другоме значи предати се глувонемо месту другог. То је много узвишенија поставка ствари од псеудосакраменталности о неизменивости својих „тако важних“ ставова.

И ево Откровења: Христос је вечни еклисиолошки дијалог између два човека!

Управо Бог кроз Себе изазива сусрет зближавања између два лица, и омогућава да разумевање и дијалогичност буде претежније од било које слабости која се може и „не може“ превазићи. Тамо где тог препознавања унутар Цркве нема – велика је дилема за саме причаснике благодати…

пс.

Није свако ћутање – ћутање…
Није свако причање – причање…
Ћутање уме да прича…
Причање уме да ћути…

Колико смо престали да се пријатно изненађујемо сваким удахнутим тренутком?

За поглед без љубави – кућа је само кућа, књига је само књига, човек је само човек… Као да све у шта човек погледа не продире умом до суштине. Као да глувонемо стоји пред неком зградом не марећи за станаре.

Али, када љубав дође иза ока посматрача и преплави поглед, свака посматрана ствар или личност постају испуњени самом светлошћу. Тада кућа постаје нешто топло јер подсећа на гостопримство вољених; књига постаје преточено злато чија реч постаје жива у рукама радозналог; а човек постаје, коначно, икона Божија којој поглед не престаје радознало да се диви.

Сав смислени динамизам мира и радости нашег постојања зависи од активне љубави онога ко гледа. А чим љубави нема у оку посматрача, све постаје монотоно, беживотно и пластична ствар. Ништа не добија вредност, потврду и поштовање од нас. Толико надменост узима превагу и тупо стање свести постаје једини начин постојања до сваке увређености на сугестију другачијег погледа.

Потребан нам је поглед детета да бисмо ухватили Божији поглед на себи… И ако га нађемо, озарени Духом Светим, из погледа неће више тећи сузе очајнице већ живе воде вечног живота… У супротном, нисмо ни живи…

Ниједан пут није пут стабилности. Сви су путеви нестални, променљиви, али баш зато реални. Лажне су све приче о стеченој стабилности. Човек који је дошао до циља и не наставља даље да тражи – није нашао ни оно што је држао за крај пута. Пут никада нема једно лице. Зато је могуће бити не само подвојен, него и троличан, ако разумемо да свако поистовећивање са путем није увек нужно дело лицемерја већ потраге. А потрага је дивна. Док траје. За чим, за ким, било шта, кад и било где. Стажисти, каријеристи, мотивациони говорници, докторанти, психијатри, свештеници, и све те плејаде многоучитеља свегаискусних би требало мало да смање доживљај о поучавању. Свако има свој пут и колико год грешио битно је да је његов и да не треба да стане са потрагом. А када нађе шта му треба, смисао ће му сам рећи колика је вредност пронађеног, јер само док се човек креће његова природа доживљава ватру и промену…

Лепота

Лепота је дар, али ако се не носи са скромношћу окреће се против онога ко је поседује. Лепота је дар за очи другог а не за онога ко ју је без икаквих заслуга добио. Она се сведочи другоме као утеха или инспирација, а да други није ничим угрожен или занемарен као какав неестетски субјекат. Није сваки поглед акт пожуде, може бити прећутана потврда, визуализација другог као интерактивни комплимент самим посматрањем. Приметити другога значи волети га. Толику важну улогу имају наше зенице које се у некој светој немости скупљају или шире када посматрају лепоту другог или када сам други осећа поглед неког трећег на себи. Па ипак, није сувишно нагласити да су танке линије између погледа и жеље, као и да онај ко је свестан свог физичког дизајна да лако може застранити ако себе сматра искључиво као сексуални објекат који се намеће по високој (гледај али не пипај) или ниској цени (пипај али плати). Стога, управо због каквоће наличја, таква лепота и еманира на лице онога ко је носи као део свог идентитета. А нису само светитељи приметили да ружан човек постаје леп због своје доброте, као и да леп човек постаје наказа због своје мржње. Приметили су сви они који умеју да гледају и да се диве лепоти човека као најлепшој Божијој креацији.

Дефиниција ништине? Јеванђељски нихилизам који за темељ има аскетску оријентациону идеју да оголи човека од лажног „ја“ ради истинског „ја“. Главни модус произилази из апостолског става да ако ко сматра да је нешто а није ништа да вара самог себе. Последица прихватања своје ништине је да човек престане са идентификацијом свега што се назива добрим и злим у окружењу. Зато се каже да онај ко изгуби све добија све. Али да се не би дошло до неких патолошких синдрома, ништина се мора базирати на Христу и Његовој благодати. Опширније види Јован Корнаракис „Схизофренија или аскетизам“. Одлично дело, али ако се може наћи нека замерка, онда је то пренаглашени аскетизам и сводивост човека на избор између подвижништва и демонологије, чиме се избегава могућност и за неку трећу позицију, независној од прве две, у којој би се слобода човека могла остварити.