Category: Мисли


Компензација

Сви људи који болују од недостатка љубави, без обзира да ли је посреди неки комплекс, траума, разочарење у смислу да је неко био лишен љубави па постао хладнокрвно ђубре, или постао неки самац, солиста, изгнаник из љубави другог а да је сам остао гладан исте, сваки од тих људи тражи негде дубоку, метафизички прејаку а опет често ни физички довољну компензацију за своју самоћу, проблем, одсуство љубави.
Није ту само посреди типологија профила који од гладног амбиса празнине тражи себи надокнаду кроз пијанство, разврат, наркотике, трач- партију, итд., него може бити реч о великим умовима, не увек и малим срцима али често негде притајено или отворено малодушнима, који могу такав вид компензације тражити кроз своју генијалну посвећеност, чак многостручност, у облицима других усавршавања где налазе свој једини одушак идентитета. Некоме је то религија, некоме поезија, некоме просвета, некоме философија, некоме цртање, писање, читање, итд.
Зато није чудно приметити разне умове који можда нису тако ниског морала, који дају пуноћу свог живота у максималним претензијама да исцрпе све што се исцрпети може, негде неки од њих заиста покушавају овај свет да учине негде бољим него што јесте, да посаде неку другу врлину када она суштинска у лицу љубави већ недостаје, али да зато као људи, као појединци, остану у тоталности помрачени, непотпуни, а ништа ређе трајно лишени емоција, према себи и другом, изван зоне професионалности у којој су се урамили…

Advertisements

Заиста сам уморан од копи-пејст теологије и од силнобројних фуснот-теоретичара. Од стереотипних и бомбастичних фраза и кованица, али и до сваке банализације усиљеним инсистирањем на једноставном. Ту су и фејсбук-проповедници, инстаграм-ходочасници, а никако не смемо занемарити Јутјуб-предавања. Све је то ок, али и није ок. Свако бира одређени садржај тамо где му је фреквенција најподеснија, па сад да ли ће читати књигу преко нета или преко руку, сажете и брзорелаксирајуће поуке или опширне томове неких теолога, отаца или аскета – његова или њена је ствар. Није то тема. Тема је криза теологије.

Јесте, теологија је у кризи, али није извор њене обнове у константној рециклажи старовековних или ововековних постојећих и излизаних система, нити у константној сујети да се по сваку цену опонира или доведе нечији став у питање. Извор је увек један и исти. Христос. Бог. Тројица. Црква као место богослужења, а не као сервис за дијагностицирање и поправку. Не Црква као казнено-васпитна институција. Све остало су наши покушаји да доживимо Другог или да покушамо да посведочимо своје искуство. Има неке неприродности, сујете, да се властити адреналин лучи у такмичењу ко ће ком аутору више доскочити. Није реч о деманту критичког става, не, никако, али јесте, нажалост, реч о деманту захвалности. Незахвалног човека је веома тешко стимулисати и одобровољити, а камоли поучити. За такву типологију теологија седи на месту Христовом а Христос је протеран пред обдукцијом теологије. Заправо, теологије као синонимне стварности Самога Христа је данас понајмање чиме се људи заиста баве, већ је увек то нешто секундарно што не одговара аутентичној интерпретацији Јеванђеља или мисији Цркве. Сведемо ли гледиште на свест просечног верника, за њега нема теологије ни у најави, већ увек занимација и критиковање секундарног. За оног тобоже „надпросечног“ – не може да прдне даље од цитатоманије, јер је блокиран негде у неком прошлом веку, канону, или контексту. Бог је спознат само на нивоу позивања на искуство другог, али не и на своје властито искуство.

Зар нема друге алтернативе да се освежи и одобровољи лично богословље осим пуким дискредитовањем другог? Где је лично стваралаштво? Улази ли неко у мотиве колико је неко љубави, времена и енергије (не, дакле, увек неке злонамерности и злоистрајности или заблуде) уложио да постави или објасни проблем у некој својој, макар хипотетички погрешној, теолошкој интерпретацији? Наравно, ово није аргумент да се легализује или верификује неко јеретичко гледиште, али треба похвалити труд онога који можда и несвесно показује дела и срце боготражитеља. И колико још година је требало да прође и рађања других у боловима да се одређена мисао прими у своје схватање? И сада долазе неки нови клинци, али и они који никако даље од неких првих неофитских корака да се даље вину, начитани преко ноћи, сумњиво преображени једним мигом своје воље а не додиром Духа Светога, дојучерашњи мишеви а данашњи богоскоројевићи, који одмах све пљују, све доводе у питање, и полажу поверење на некој трећој страни која можда пажњу и не заслужује. Овде смо на релацији „теолог спрам теологије другог“. За профил релације „просечан верник спрам теологије“ нисмо ни дошли, јер већ рекосмо да овакву свест занима увек нешто периферно а што теологија није: где се пале свеће; колико поп зарађује; које обичаје треба држати; зашто неки храмови нису довршени; положај и понашање других на литургији; висока стопа неморалности; итд.

Ипак, нису проблем скоројевићи. Бар не само они. Они су још млади у вери, па је сасвим извесно да и даље бруше стакло да боље виде Бога са друге стране огледала. Падови су неминовни. Али ништа од тога није фатално. Бар не увек осим ако неко озбиљно не застрани. Можда су више забрињавајући они који након десет, двадесет година узрастања у Цркви и даље остају – недорасли, неизрасли. Блокирани у првим корацима. За ову типологију све је у неком „духовном стажирању“. Шипак. Нема стажирања. Говорим то најмање десет година. Јер си увек пред новим Догађајем, пред новом теологијом, пред Лицем Божијим. Хајде да мало испрозивам и себе. Узалуд покушавам да дочарам изнова једно своје искуство у Христу, ако и даље опстаје раскорак између теорије и праксе. Јесте, могу се тешити психолошком поставком проблема да је сваки човек подвојено биће, али то не умањује мој проблем. Што ће рећи да двоструки шипак имам ако моја теологија живи само на папиру, па и овом виртуелном папиру. Што је било – било је. Данас је нови дан. Сутра други. Сваки моменат је испит за теологију. Дакле, стажирања никако не може бити. Другим речима, сваки нови пад је рушење било каквог стажа. Опет си на почетку. Пред новим сусретом са Богом. Тиме и теологијом. Једно без другог не иде. Из живота у Христу теологишеш. Све остало су спекулације и богословље са дистанце. Вратимо се на тему.

Као да је данашњи човек изгубио моћ да апсорбује одређене садржаје и стрпљење да они (садржаји) одлеже у њему ћутке за нека даља сагледавања. Мислим да је управо тај међупростор између ћутања и тишине зона светлости из које богословље неоколишно еманира. Да тачка теологије није у многом стицању знања (што не значи и демант истог) него у плодовима личног апсорбовања Бога онолико колико Бог жели да Себе учини откривеним и причасним. Данашњи човек је изгубио моћ да поштује различитост другог (било ког калибра), а најпре да уме да се одушевљава са поштовањем на ономе што му је даровано иако није нужно да се мора пошто-пото сложити са одређеним ставом.  А свако од тих аутора који се доводи у проблематично питање од стране неких, дао је ипак неки свој допринос теолошкој мисли у своје време колико је могао и како је могао, а сада их неко помиње само са стидом у својим цитатима када њихову срамоту и пад траже. Данашњи човек, или боље рећи човек полувере – не уме да се радује. Клир и народ носе депресивна лица своје вере, а они изван вере су још депресивнији јер нема никога да им погура мало наде. Да њима засветле. Тајна присуства неодступиве светости Божије, чија је жеља да се човек радује, је многима промакла. И онима пред олтаром и онима иза олтара. И онима у храму и онима изван храма. Не свима, али то не умањује иронију да је таква чињеница присутна.

Какав допринос су дали скоројевићи? Да и оно мало бисера туђе мудрости одмах баце свињама? Или су они те свиње које појевши бисер (који је неко са великом муком стварао) са незахвалношћу, окрећу се против оних који су можда бринули за њихово узрастање? Јер, ниједан аутентичан теолог није толико неодговоран да пише само за себе, већ за оне који га не познају и који ће га надживети. Опитовавши од Вечног адресирају своје искуство за будуће нараштаје. А шта раде свиње? Живе за тренутак, јер нису опитовали ништа осим своје искључивости и ругања. Они немају шта да адресирају јер од њих ни сећање не остане. Можда неки од њих личе на теологе, али су само имитатори, евентуално компилатори, који су „ушли у туђ труд“. Они други, који од дрвећа не виде шуму, који од Цркве не виде Бога, остају у још већој трагедији, јер нити сами напредују, нити дозвољавају другима да се изразе. За њих ће увек бити камен спотицања неки унапред изграђени идеал непогрешивости унутар Цркве. И баш због инсистирања да се таква слика што више утврди, самим тим ће се неминовно све више и више разочаравати. Њима је незамислив парадокс да Бог може и даље боравити међу грешницима као што се и Христу пребацивало. Зато је многима Црква камен спотицања. А када незахвалност преузме престо идентитета, онда не остаје више ништа од човека чиме би се могао изненађивати.

А захвалан? Никада не престаје да открива Бога у себи и Бога у другима, чак и када греши, јер је добро искусио да дубље теологије од такве не може бити која исијава као производ интеракције свуда где његова љубав прође. Заправо, не његова љубав, да и ту не дође до охолости, него Божија љубав у њему која чини да светлост посредством њега капне и на лице другог. И обратно, Бог је та мистична свеза која чини да љубав другог прелије на моје лице ако мојој мрачној души светлост недостаје. Сви смо, дакле, усмерени једни на друге. Нема самодовољне вероорганизације егзистенције. Ето тајне Цркве! А где је љубав темељ, ни благодат неће окаснити. Па када се оне уједине у човеку, не постоји ниједна форма (преудслов, претња, фамозни закон или грех) која може удаљити нечије праћење Христа. Нити од стране критичара и критизера оних који Цркву не воле, нити од стране оних критичара и критизера који црквену стварност конституишу и чине. Човек будућег века, човек који прати своје срце, своју љубав, своје кораке, али који прати најпре Божије срце, Божију љубав, Божије кораке – не подлеже параметрима ни једних, ни других. Али, ни своје параметре не намеће на друге као нужно општеобавезне. Оставља простор за другог да се изрази како он хоће. Ни оних унутар Цркве, ни оних изван Цркве. Јер је њему Христос мера свега којим се проверава када пада и којим се изграђује када устаје будући да нема два Бога где би имали Једног унутар Цркве, а Другог изван Цркве, него је Он двоприродно присутан на обе равни постојања – у свету и у Цркви, а да опет Он Сам није детерминисан. Јер суштински трансцендентан различитошћу Свог постојања не зависи ни од Цркве, ни од света а да је Бог опет толико „луд“ да чини Себе најмањим од свега што има постојање само да би положио Свој дар у још маленије срце човека.

Да ли то значи да потенцијално имамо неки вид индивидуализације своје верске егзистенције? Не. Сваки човек јесте индивидуа, али самим тим што учествује у животу Литургије, он излази из своје индивидуалности мистично свезом Духа претакајући властито биће у дело Сабрања. Управо је Литургије једини проверени извор теологије. Ризница. Извор. Осовина. Жариште. База. Централа.

У чему је онда криза теологије? У томе што се не бавимо довољно оцима, аскетама, савременом теолошком мишљу? Не. Криза је управо у томе што се само њима бавимо док са друге стране остаје неки вид апатије, летаргије, да се по једној бесплодној рутини врши богослужење у којој игром парадокса човек и даље може бити инертан, пасиван, незрео. Криза теологије има полазиште у томе што се сам човек не бави својим животом у Христу већ само животима других у Христу које, свесно или несвесно, копира и убризгава у своју егзистенцију а да није проживео ни властити ехо у Богу Тројичном. Када се лично искуство Бога Тројичног буде аутентично манифестовало, јавиће се и параметри на који начин теологија може нешто да доведе у питање или нешто ново каже. Али, неће само теолог од свог ума тако чинити, него ће искуство Бога из њега говорити. А ко је теолог? Академска титула, звање? Шипак. Свако ко је крштен и ко се декларише као хришћанин има одговорност да ради на својој теологији, јер ако је теологија синонимна стварност самога Христа, онда према мери узрастања и живљења у Њему настаје и проговор теологије. Све остало су кризе и компилације. Осим што ниједна криза и компилација не мора бити трагична ако не постане само себи циљ. Јер као што рекох више пута, само велики људи пролазе кроз кризе, а тамо где нема човека нема шта ни да кризира…

 

 

 

 

 

Дихотомија

Неки аутори када базирају своју мисао на покушају да одреде један теолошки смер не полазе од грехоцентричности већ, сасвим са правом, од богоцентричности. Разлог је већ сам по себи јасан јер идентитет Цркве не одређује прво већ друго. Ако би прво било у фокусу, онда друго никада не би дошло до изражаја. Сама кованица „грех“ је већ рогобатна по својој појмовној скучености налик застрашивању. Неки аутори раслојавају дистинкцију између греха, недостатка и мане.

Узмимо сада тај фамозни расцеп оних који са једне стране изједначавају грех са карактеристикама природе (фамозна прича о прародитељском греху чије смо смртности а не кривице наследници) и оних са друге стране који грех виде искључиво као продукт личне воље независно од утицаја природе (што помало подсећа на пренаглашено морално, етичко и аскетско минско поље).

Да ли се уопште може тако сецирати човек? Одвајати од себе самога? Ако може – подвојен је; ако не може – опет остаје подвојен јер је управо рањен самом смртношћу природе. Ови други полазе од становишта да природа сама по себи није крива иако је већ детерминисана окрњеношћу саме природе. Како онда природа испашта ако претходно није условљена законитостима које су већ продрле у биће и само постојање учиниле противприродним кретањем? Самим тим што смо смртни већ смо у противприродном положају природе. Ако смо пак лимитирани смртношћу природе, онда је немогуће бити без дуализама. Слобода остаје нетакнута али колико сама природа може да условљава саму слободу? Може ли слобода човека бити независна од своје природе? Није ли човек човеком од главе до пете? Или се простире само до личног хтења независно од природе? Куда иде слобода иде и природа. Или пак према инертности саме смрти ипак може да нивелише човека самог чак и када он то не жели и не очекује?

Ако смо „заражени“ прародитељским падом, онда се вирус не може негирати или симулирати врлином као да смрт нема утицаја на човека, јер ниједна врлина, па ни укус нестворених енергија, нема власт да човека трајно лиши своје смртности осим по обећању есхатона. У посланици Римљанима, апостол Павле је као први међу психолозима јасно истакао ту исконску подвојеност. Смртност природе има своју вољу на уштрб слободе ума. Не подижу ли се неке страсти у нама иако желимо да им се одупремо? Природа, дакле, може имати своју вољу мимо воље личности. Уосталом, када се нечије тело разболи а разум откаже, није ли се личност разболела јер је тело отказало? Зато има менталних болесника. Није свакоме прво разум отказао па природа, него има и тога да се прво природа разболела па повукла и разум за собом.

Није, дакле, грех увек ствар личног избора, већ нечему и смртност природе доприноси на штету онога ко је неће. А ако доприноси, колико онда уопште слободе у човеку има? Чиме се највише умом занимаш, не ствара ли још већу силу када отпор према садржајима нудиш? Ето подвојености. Инсистирати само на личном греху и чувању неке неутралне позиције природе – није довољно. А условљавати Бога својим дистанцирањем од Њега ради величине греха равно је светогрђу.

Криза 

Ниједна теологија није толико убила Бога у људима колико она лаж-теологија која је препречила пут ка Богу и сједињење са Њим у име позивања на поштовање прописа, канона, свете оце, аскетско минирање о страстима, итд. па чак и догмата (колико људи уопште зна Тајну Тројичног Бића?).
Коме је заиста до Бога стало, као крвоточива жена из Јеванђеља ће прекршити све законе не би ли додирнула Бога. А када наступи исцељење као производ тог додира, онда Сам Бог у човеку показује шта и ког треба да поштује тако да му ниједан пропис, канон, или шта друго не треба. А на крају, Сам Бог установљује догмат о Себи кроз онога коме се открива јер се са Њим директно упознаје да би човек знао у Кога верује и Кога сведочи.
Све остало је препуцавање ко је ком оцу, аскети или теологу ближи – јер се и они међу собом разилазе у ставовима уносећи кризе идентитета у онима који се са њима поистовећују – док са друге стране јединство у Цркви, као и сама Црква, испашта због ових верних суштинама и формама које не умеју да примене на властити живот.
Теологија није у кризи због недостатка бављења шта је који светац у ком веку рекао, или који теолог кад-шта рекао, већ управо зато што се бави тиме шта је кад ко рекао док лично узрастање за то време одсуствује. Лимитирање теологије почива на својатању Христа за неко своје позиционирање према мери наклоности или матрице из које делује (политика, философија, свети оци, уметност, итд.). Друго је инспирисаност Христом да човек унутар неке своје позиције, талента или службе, делује, али су танке линије где почиње а где престаје подударање које јесте или није у складу са Бићем Божијим.
Када човек буде почео да обраћа пажњу на властито уподобљавање, почеће и теологија у њему да говори нове ствари. Дотад остају само шизофреније и расправе док је Бог маргинализован негде далеко на сасвим трећој страни и помиње се евентуално само као фуснота да се одбрани лична психоза усидрена на неким туђим искуствима а да сами нису дошли до тог искуства.
Јер, ниједан светац, теолог, научник, аскета на крају крајева, није тако неодговоран да позива на подражавање њега, нити на његово или њено практиковање прописа, канона, догмата, итд.,већ је увек Summa theologica његове теологије била у томе да покуша да понуди свој доживљај у Христу а да је Христос тај којем треба следовати.

Гостопримство

Мислим да је веома битно, наравно свако према својим могућностима, на који начин се некоме указује гостопримство. Да онај који га указује сведочи о квалитету свог бића. Да велику љубав полаже према ономе кога прима у свој дом. Ако се сада сетимо Јеванђења и капетановог слуге, видећемо да он из осећања властите недостојности не жели да прими Христа у свој дом. То је нешто друго.
Рецимо, моју супругу су неки често питали зашто се она толико труди. Није никада правила проблем чак и када сам га ја правио. Ручак или поклон за некога јој је био на првом месту. Али не ради онога шта ће село рећи. Једноставно, јер јој природна љубав тако сведочи да чини. Немали број пута где год смо ишли позвани, често се дешавало да они који нас позову да нам направе читав мобилни списак шта треба да купимо. Дакле, идемо у госте о свом трошку тамо где смо позвани. Или, друга страна медаље, дођемо у посету на неком другом месту, где је шведски сто ђаконија већ присутан, али понуђени однос, топла реч, могућност да се други сретне – тотална нула.
Није добро ни једно ни друго. Ту нема поштовања према гостима. Љубав је маргинализована у самом старту.
Једном нам се десило да смо ишли у госте код једне породице. Ту је дошло не само до синтезе да понуђена трпеза и однос не испаштају, него је чак превазиђена, јер ниси могао да напустиш дом а да не добијеш неки знак пажње оличен у малом поклону.
Наравно, у ово време немаштине, није битно ништа од свега тога ако љубави нема, али је евидентно да онима који су прождрљиви и жељни лаке забаве њено одсуство није ни битно. Тако се једном десило да је колона богатих правила роштиљ. Свако је од другог стискао џеп колико ће новца да испружи. На крају је настала готово туча ко ће најбоље делове меса да стави у свој тањир. И када се алавост завршила – нико није попричао ништа ни са ким и свако је отишао празан на своју страну.
Када немаш однос према другоме, онда га немаш ни према јелу…

Неће твоја љубав некоме помоћи ако други користи твоју љубав да самог себе повреди. Није љубав експлоатисање нечијег зла које год зло било персонификовано лицем другог: наркоман, пијаница, прељубник, насилник, коцкар, итд. Неће свако са својим слабостима да уђе у коштац. Јаки се боре иако често губе. Али је њихова снага у томе што од себе не одустају. Сви смо слаби али не узима свако своју слабост за таоца и савезника. Многе не занима љубав која им се дарује. Треба бити реалан. Ако неко има неки проблем – нека се лечи. Ако му треба новац – нека ради. Шта год било посреди. Није то неосетљивост. Немојмо патетисати. Други се мора научити својој одговорности. Тек тако ће да упозна своју слободу. Тек онда вредност туђе љубави према њему. Сентиментализам у име одобровољавања нечијег зла се руга исконском пожртвовању. Нема пожртвовања у поспешивању да неко продужи утакмицу зла према себи. Врло брзо ће се показати где таква жртва путује. И да ће се окренути против онога ко мисли да је добро према таквом учинио. Прича о милостивом Самарјанину, коју затичемо у Јеванђељу, није у додирним тачкама са оваквим типологијама. Морамо да разликујемо ствари. Замислимо како би та прича добила другачију конотацију да је онај лежећи и рањени одбио да га Самарјанин подигне и приведе здрављу. То је оно што се дешава у свету жицкароша који раде на штету другог играјући на добитак јер рачунају на љубав према њима. Љубав према ближњем (сваком човеку а не према сродницима само) се не испољава кроз експлоатацију његове смрти. Или, да идем бруталније, што би рекао Христос: „Није добро узети хлеб од деце и бацити га псима!“. Поклонио или позајмио некоме а да није за хлеб – није акт врлине већ акт убиства. То је морални проблем а не ствар неке себичности.

Када је музички одабир у питању, верујем да су ту мишљења највише подвојена. Можда и више него у филмској индустрији. Оно што за некога представља врхунски доживљај, за другог може бити потпуна равнодушност и неразумевање. Реално, овакву поставку проблема можемо рефлектовати на филм, религију, политику, било шта, било ког. Акценат је на ономе што симпатишемо. Али и на емпатији, могућности саживљавања, не нужно фрустрације (хришћанска терминологија би се базирала на уподобљавању када је у питању корелација и односност између Бога и човека). Не полази се много, част изузецима, од верификације као плод препознавања неке истинитости или поуке у некој песми, колико је акценат на ономе шта чулност, односно првенствено мозак, перципира као аутентично искуство. Некоме је битан само текст, некоме само музика, некоме једно и друго, а некоме ништа него што би рекли наши стари: „Нека се чује било какав звук само да није глува тишина!“.

О укусима вреди и не вреди расправљати. Колико сам могао да схватим друге и себе, када рекламирамо нечију песму или албум, ми покушавамо да понудимо свој доживљај другоме, да га поделимо са њим, као неки вид заједничке екстазе (сигурно је да ту има неког исконског богослужбеног етоса макар и на несвесном или искључиво психолошком нивоу).  Није изненађујуће што ретко када ту будемо схваћени. Наравно, има и промашаја. Шунда. Кича. Бљутавости. Али, опет улазимо у круг субјективног доживљаја. Музика није мерило нечијег карактера. Двоје могу слушати исту музику а бити апсолутно различити по свим могућим и немогућим питањима животне многодимензионалности. Чак и конфликтни међу собом. Није ли иста паралела на другим нивоима постојања: теологије, философије, нације, политике, итд.? Двојица ако припадају једном истом табору заједничких интересовања, не значи да су апсолутно подударни на другим нивоима свакодневнице. Не значи да ако један слуша квалитетну музику да је по аутоматизму и добар човек, као и да онај који слуша апсолутни неукус од музике да је по инерцији лош човек. Јефтина једначина. Не може. Шипак. Подвала.

Ако пођем линијом свог детињства, када је црвена марама и плава капа још заузимала прве ђачке клупе у пионирском одрастању, могу да кажем да је период немаштине био тотално периферан спрам откривања музичког света и првог касетофона. Касете су за нас младе представљале читав један свет који треба да се открије почев од анализе текста, омота, итд. Не знам да ли смем рећи да су касете и грамофонске плоче имале вредност једне књиге, али на данашњим теразијама сигурно је да су имале вредност, односно да се придавао значај и поштовање као једном мобилном телефону са својим апликацијама. Долазак фамозних дискова је била ера набоја као да су се „испунила Писма“ и да нема даље. Све је ово далеко пре осмишљавања интернета. Захваљујући старијем брату, већ од првог разреда основне школе, имао сам срећу да одрастам на звуковима: The Clash, , The Exploited, Toy dolls, P.t.t.b., Cockney rejects, Sham 69, Alice in chains, Metallica, итд., док су на домаћој сцени доминирали звукови: Шарло акробата, Бјело Дугме, Забрањено пушење, Партибрејкерс, Хаустор, Шахт, Боје, Лаибах, Сатан Панонски, Куд идијоти, Леб и сол, итд. Сваки од ових звукова је обележавао или нека посебна стања самоистраживања (неретко умишљања или психоза, данас преведено као tripovanje) или тешке ратне године када је инфлација јела становништво чинећи да људи прождиру једни друге. Ко је живео у тим годинама не може а да не памти чувено: „Девизе, девизе!“ по улицама, или: „Pall mall i LM“ цигаре по криминалној цени. Такав је био амбијент одрастања. Поред пензионера у 5ч рано изјутра стоји мало дете у реду за хлеб и млеко који ће касније завршити у замрзивачу. Још смо, дакле, у годинама пре бомбардовања Београда и других дестинација. У том исту пубертетском и постпубертетском експериментисању откривам разне радио станице где тек почиње да се развија Techno и Rap & Hip-Hop култура. То је било време када је турбо-фолк тек крчио своје стазе 90-тих и већ сам тада многима деловао као „ванземаљац“, јер, авај, није било у тренду слушати нешто што „шабанизам“ тадашњег еона није аминовао (верујем да се неки добро сећају увучених горњих делова маркираних тренерки у широки џинс са сребрним каишем, са „ер макс најкама 2, 3, 4“, и незаобилазном тарзанком на глави).

Знам да многима мој музички одабир неће бити уопште важан, али реално не узнемиравам се много. Мој блог, моја правила. Могу да сугеришем шта је на мене изазвало врхунски доживљај, али не могу и не желим да га наметнем другоме, као што сам и ја потпуно равнодушан када неко „сече вене“ на неки страни или домаћи бенд. Да ли је то сада утицало на моје неуроне, моју психолошку структуру, на моје писање, веру, или шта слично – не бих да залазим превише у то. Јер, већ рекосмо, да и они који слушају исту музику могу бити дијаметрално супротни и чак завађени међу собом. Нити је следеће набрајање уопште гаранција да ћу се са било ким разумети по било ком питању, нити да ће мој одабир на некога произвести неки ефекат или не дао Бог – подражавање. Музички опус ме је увек водио да се никада превише не лоцирам само на један музички жанр, јер као што је сулудо бити везан само за један књижевни облик или филмски репертоар, никада се нисам руководио логиком једне препознатљивости где морам бити окарактерисан као део нечијег клуба или музичког гета. Ипак, било би лицемерно рећи, односно прећутати, да нисам један већи период застранио са EBM светом, као и да у овим годинама ретко себе расплињујем даље од Dub Techno света. Већина мојих текстова који су се некима допали а некима нису, настали су под утицајем овог другог музичког жанра чији psybient минимализам ме је често доводио до одговарајућег стадијума менталне релаксације. Покушао сам на силу да слушам класичну музику, али једноставно, да ли због могу субверзивног темперамента или нечег другог – не знам, једноставно није ишло.

Па да почнемо, прво страна а потом домаћа варијанта, потом омиљени бенд па албум. Због обимности, као и у филмском осврту, да не бих затрпавао тему, мораћу да се ограничим само на прве основне асоцијације и ауторе који су код мене заузимали централно место.

Страна:

  • Nine Inch Nails – The Downward Spiral
  • Rage Against the Machine – Rage Against the Machine
  • The Cure  – Desintegration
  • The Future Sound of London – Dead Cities
  • Dead Can Dance – Dead Can Dance
  • Nirvana – Bleach
  • Depeche Mode – Songs of faith and devotion
  • Portishead – Dummy
  • Björk – Post
  • Radiohead – OK Computer
  • Sepultura – Chaos A.D.
  • The Smiths – The Queen Is Dead
  • Boards of Canada – Music Has the Right to Children
  • Front Line Assembly – Corrosion
  • Tricky – Angels with Dirty Faces
  • Busta Rhymes – When Disaster Strikes
  • David Bowie – Outside
  • Art of Noisе – The Seduction of Claude Debussy
  • Aphex Twin – I Care Because You Do
  • Kontravoid – Kontravoid
  • Sonic Youth – Goo
  • Clock Dva – Sign
  • Primus – Sailing the Seas of Cheese
  • Nick Cave – Murder Ballads
  • Dead when I found her – Rag Doll Blues
  • Ministry – The Mind Is a Terrible Thing to Taste
  • The Sisters of Mercy – Floodland
  • Swans – The Great Annihilator
  • The Cranberries – Everybody Else Is Doing It, So Why Can’t We?
  • Grimes – Visions
  • Underworld – Second Toughest in the Infants
  • Orb – Orbus Terrarum
  • The stone roses – The stone roses
  • Wolfsheim – Spectators
  • Killing Joke – Pandemonium
  • Skinny Puppy – Last Right
  • Einstürzende Neubauten –
    Zeichnungen Des Patienten O.T. / Drawings Of O.T.

Домаћа:

  • Обојени програм – Ако нисам добра шта ћемо онда
  • Идоли – Одбрана и последњи дани
  • ЕКВ – било би лицемерно навести само један албум, тако да дефинитивно све
  • Дарко Рундек – Апокалипсо
  • Дисциплина Кичме – Свиђа ми се да ти не буде пријатно
  • Блок Аут – Ако имаш са ким и где
  • Дарквуд Даб – било би лицемерно навести само један албум, тако да дефинитивно све
  • Мрави – На трави
  • Канда Коџа и Небојша – Играчка плачка
  • Eyesburn – Fool control
  • Рамбо амадеус – М91
  • Дел арно бенд – Играј док те не сруше
  • Деца лоших музичара – Добар дан
  • Lira vega – Lira vega
  • Atheist rap – Маори и црни гонзалес

Наравно, не треба заборавити поменути бендове попут: Бјесови, Београдски синдикат, Sars, Dubioza kolektiv, итд., или бендове старијег датума попут: Тhe doors, Joy division, Bauhaus, Cocteau Twins, итд., али као што рекох због расплињавања, намерно сам се ограничио на ауторе који су ми правили највеће друштво када никога није било. У ери техноманијакалне комерцијалне доступности, не могу рећи да „неки нови клинци“ знају шта раде, јер годинама радим анкету са младима, чисто да истражим њихова интересовања, и нико од њих, или бар мало ко од њих, зна име неког омиљеног филма или омиљеног бенда да наведе. Да ли је у питању велика понуда или недостатак критеријума управо због големе сведоступности, остаће велико питање, али ипак, трагично је да се било чији живот разводњава у некритичком апсорбовању садржаја чије вредности, или макар већи доживљај – нико не доводи у питање…

пс. Ако има радозналих, постављам линк где сам некада давно постављао своје топ-листе: клик на Компилације и линк чија интересовања сада пратим: клик на Elektronika

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Рупа

Постоје људи који користе своју правду као курву не би ли њоме платили обнављање зла. Њима сва вечност не би била довољна да себи прекрате муке једним праштањем према другоме. Толико је злурадост и злопамћење страшан грех. Веће зло од овога чини онај који мада свестан шта обнављање зла некоме чини – то исто зло умножава и одобрава да се даље расплине само да би купио своје место правде и да би сакрио своје зло под злом лица другог. Слепче, неће те други више поштовати ако његово зло храниш, јер пре или касније умориће се од свог зла, макар на кратко, а када обнови снагу – окренуће се против тебе. Тако настају деобе под небом. Тако се ствара рупа која злом урушава онога ко рупу копа, јер кога она прогута – повратка нема. Зашто? Јер, копач стоји на дну рупе и не престаје да копа. Он мисли да тражи излаз, али излаз је изнад њега све више и даље док он копа све ниже и дубље. На крају нема више ни копања. Остаје само драговољни скок у ништавило јер је то све што је од човека остало…

Млади

Увек сам се дивио приливу нових младих генерација. Таман када помислим да и ја негде копним, обновим енергију на новим ходајућим изворима радозналих главица. Освежим се другима на руинама властите обамрлости. Наравно, било је доста разочарења. Не у смислу да не испуњавају нека очекивања према мени или постављеним вредностима, него најпре према самима себи. Појединци су увек били злонамерни, други појединци Богом-даровани, а већина – ни хладни ни врући. Тотално погубљени. Углавном, млитави за проналазак неког већег смисла. Свакако, не смем заборавити своје дане. Какав сам био у њиховим годинама. Пионир неретке грубости према другима а лењивац према обавезама. Из таквог угла, тешим се да ни за њих неће бити касно. Не вреди, мора свако сам нешто да схвати, а још ако му на том путу негде и Бог направи добро друштво – онда почиње онај део живота који називамо коначним сазревањем. Мишљења сам да тек када изађу из фазе формалног школовања долази на испит њихово самоосмишљавање. А деси се, нажалост, да на том испиту падну и најбољи ученици.

Волим сву децу без изузетка. Волим ексцентричне. Провуче се и по који театрални психо. Јасни су ми профили, јер се отварају и мотиви. Мора некако да скреће пажњу на себе, а пошто са таквима нема ко да разговора (јер скретање пажње на себе долази управо од вапијућег за истинским дијалогом) нађе се по неки психо са моје стране да буде још луђи да улази у километарске дијалоге некад и ирационалног карактера. Симпатични су ми, али ништа мање симптоматични, такозвани у интернет сленгу – „trolovi“. Дошао сам до савршенства да измишљам кованицу „auto-trol“ чија би одредница могла бити окарактерисана да је посреди неко ко толико „баца буве другима за чешање“ да више не зна ни он сам спрам себе а не само спрам другог где је граница у којој се показује озбиљан или неозбиљан, а где граница између добра и зла. Јер у бацању бува, које су се некада звале „ватање зјала“ а данас „блејање“, мада је у свести „троловања“ суштина другачија – дотичан сам себи забибери ране. Мени је увек било важно да их испровоцирам за веће место смисла. Да у порођајним мукама роде питања којих нису ни свесни да им недостају. Само да не буду инертни и пасивни играчи.

Па ипак, не могу а да не приметим неки вид менталне кастрације. Говорим, дакле, стриктно у границама српског миљеа са покушајем да избегнем генерализације. Фокус је, ипак, на мањини. Али та мањина баш зна да поремети не само неке вредности, него да ти се завуче у желудац до сваког надражаја. Нервни систем нема о чему тада да брине, јер од његовог система на крају ништа и не остане. Упадљива је бахатост. Неки од њих сматрају, тако изузетно и болно млади, да им цео свет припада. Хришћански речено, он и припада, али не на посесиван, деструктиван и себичан начин. Да су њихова грандиозна права на првом месту и да фаталистички не праштају апсолутно ништа ако им нешто није по вољи. Не доводе, дакле, у питање да ли они којим случајем нешто добро не раде, почев од (не)писаног кодекса части, понашања, облачења, учења, итд., него да ли је нешто само по њиховој вољи. По том параметру поштују и вреднују ствари, људе, догађаје, задатке. Нове генерације или колутају очима за све што сматрају да је повреда њихове личности (фамозни улазак у њихово време и простор) и то је оно што они дефинишу „смарањем“, или, отворено улазе у бестидан конфликт са људима у чијим ауторитетима налазе повод да врше свој отпор чак и онда када их нико објективно ни у чему не угрожава. Бахатост је очигледна. Сматрају не само да у нечему не греше него да имају чак регуларно право да те науче која су твоја задужења. Одсуство минималног стида или бар елементарне куртоазије је примарно. Није то она креативна бунтовничка нарав којој је заиста стало да испита одређене вредности које јој се можда намећу, а према којој због одређене рупе испољавају сумњу или презир, него је овде акценат на типологији коју апсолутно брига за било какву вредност докле год може да истера своју „правду“ кроз неправду.

Моја генерација није била проблематична. Добро, провукао би се по који појединац, мангуп, али професори су се поштовали без обзира ако се није волео њихов предмет. Можда само желим да се сећам добрих ствари. Истина, била је другачија етика, почев од облачења до нимало размажених ставова оних који су нас некада често, можда и прегрубо, формирали. Просјацима се нико није ругао; у Цркву се ишло ретко али нико није правио спрдњу са светињама; старијима као и мајкама са децом се уступало место у аутобусу. Није морао то нико да ти каже или црта, знао си јер си тако васпитан. Не могу рећи да није било подела на богаташе и сиромашне. Било је. Али, они мудрији а сиромашнији су знали да покоре „кешоловце“, али је истини за вољу било богаташа које имовинско стање није искварило. Нове генерације, част изузецима, немају ту свест. Као да су их родитељи учили да се себично боре само за себе. Прилив нових и младих родитеља то искуство само потврђује. Од патолошке презаштићености до максималне незаинтересованости за своју децу. А деца су деца, сваки свет је посебан и тражи свој проналазак. Са друге стране, нису млади толико незрели, али је чињеница да лако проћердају и оно мало стечене зрелости. Сада живе у помами за неким видом публицитета. Интернет им је одрешио руке да све оно што смо ми некада бележили интимно у неки дневник или делили само са изабраним кружооком људи, све што помисле обелодане као да је посреди Откровење. Колико су безазлени у наивности, толико ми се некада чине да су безазлени и када зло чине. Не јер је зло безазлено, него јер не увиђају колико страшно зло може бити. И нимало им не смета да им неко гура нос у приватност, јер у ери техноманије – приватности нити желе, нити има. Заправо, свака могућност једне здравотајности је огољена. А Тајна је лепа само док се чека док свака огољеност убија изазове. Мислим да је данашња криза младих у засићености свим садржајима, а немајући неки већи смисао за који би се могли ухватити, повлаче се у неку разочарану изолацију где престаје било каква активност. Они то називају „опуштеношћу“ а заправо сами добро осећају на својој кожи незадовољство, немир и пакао.

И таман када мислиш да је смак света са једном генерацијом, појави се наредна, само годину дана касније која покаже да нема правила. Да није истина да је само једна генерација „тамо неке године“ била узорна и да нема даље. Или да је тобоже то привилегија само неких добрих родитеља или разредних старешина. Шипак. Има. Прошле године сам, примера ради, заиста био у шоку и забринут. Забринут не за себе, него за стање свести младих. Увек сам се трудио да разликујем њихову метежност од злонамерности – да није исто, као и да владање нема никаквих додирних тачака са нивоом интелигенције или оцена са карактером. Ове године сам упознао неке нове клинце. По типичном шаблону одмах видиш где ће бити рвање а где не, где се како мораш поставити а где не, где мораш затегнути уже а где попустити.  Зато никада нисам волео та кукамавкања старијих који су све мерили према својој генерацији и неком свом измишљеном „бољем времену“ и да су они „били бољи и другачији“. Шипак на квадрат. Мало сутра. Нема правила. Сведок сам дуги низ година како се универзалност неких невероватно сложених и харизматичних светова креће у сјајним цик – цак поскоцима. Таквима бих без пардона могао да поверим све. То се одмах види. Исијавају љубећом топлином коју време, нити средина није покварило. Желе тако. Нико их не гони да раде против своје воље. Не продају финоћу испод које се на крају испостави читав пакао. То су они због којих заборавиш оне дезоријентисане и који не дају лако на своју промену. И ако препознају твоју емоцију, и себедавање, не само неко пуко знање о „чему/коме“, предаће ти истом мером најинтимније тајне. А тек тада откриваш колико је велика твоја одговорност када ти неко повери и поклони светове које никоме другом пре тебе није даровао.

И не судим ниједноме. Можда само чекају у својој тами да неко дође и упали светло…

13076870_256836407994835_643588741097288863_n

Сувише смо навикли да светост, која је дар Божији, посматрамо јуридички, моралистички, супериорно, махом према одређеној заслузи за одређени труд. Можемо чак и у Јеванђељу да нађемо трговачке параметре када Христос пореди Себе са трговцем који ревнитељима даје одређену плату или талант. То, пак, не значи да је Он заговорник трговачких односа, јер реално – односа онда не би ни било.  Светост перципирамо као одељеност од властитог искуства. Можда је и пренаглашени аскетски идеализам таквој слици кумовао? И даље ми је нестварно да аскетска диоптрија сагледава искључиво један сегмент духовног живота у човеку.

Да ли Бог може уопште другачије и деловати преко неког човека а да он већ у неком греху не стоји? На страну сада догматско инсистирање о дефиницији греха као смрти или плитке теологије која увек вуцара и етикетира човека као биће недостојно Божије светости због његовог ниског морала (ту су се, верујем, излизале све могуће и немогуће проповеди). Сваки човек је сам по себи већ окрњено биће. Без обзира на високу фреквентност његовог интелектуализма, или високу компететност у неким професијама, или готово надљуску талентованост у неким занимањима. Човек се лечи на ранама Другог. Човек се крпи на Жртви Христовој. Парадокс. Изнова. И изнова. Инсистирати искључиво на духовном перципирању човека, значило би демантовати самог човека, јер човек је двоприродно биће, и материјално а не само духовно. Ако је већ човек окрњен шамаром смрти самим уласком у постојање, инсистирати на духовном савршенству значило би уништити и његову материјалну сферу. А материја није за потцењивање, да се не ругамо Творцу, него није акценат на укидању већ преображају њеног егзистирања. Наравно, вишедимензионалним рукама Бога Тројице.

Мени лично је после 11. година верске наставе и даље поражавајуће да приливом сваке нове генерације чујем да децу нико није учио о светости која им је дарована путем Крштења, Причешћа, итд. Ореол, као иконички символ који указује на језик Педесетнице, уместо да постане перспективом да човек на њега гледа као на природни састав бића, гледа се као на неприродни „ентитет“ који ни по коју цену не може бити део природе. Да зло буде горе, нико не верује да може бити свет. Траже се изговори. Да се испуне неки услови и критеријуми. Али, није то ни осећање недостојности, него просто речено – неверовање. А неверовати у своју светост значи наругати се Богу, Који је једини свет, јер Он је тај који на свакој Литургији не штеди да излије Своје нестворене енергије на Сабор који му се по љубави одазвао. Зато, ако је неко примио дар, зашто каже да није ништа примио? Ако си се причестио, зашто хулиш на Духа Светога да те није осветио? Који су то, коначно, услови за нечију светост? Једни кажу: мошти. Али, од многих убијених хришћана (спаљених или лавовима поједених) ништа није остало. Други кажу: чуда. Али, многи канонизовани нису учинили ниједно чудо за живота. Трећи кажу: морал. Али, многи хришћани су пре покајања били велики блудници и убице. Хајдемо још дубље: Игњатије Богоносац – од њега ништа није остало, али је наводно остало само срце које лавови нису хтели да поједу. Дјева Марија је учинила највеће чудо дајући људску природу Богу Сину, али није она та која је ходала по води, дизала мртве, претварала воду у вино. Апостол Павле, док је био фарисеј Савле, гонио је хришћане. Користим ова именовања светих да поклопим аргумент базиран на: моштима, чуду и моралу. Зачудо, Божију светост нико не помиње као узрочника светости, него се маргинализује пред овом „тријадом“. Отуда сви они култови око феноменологије светости који су увек прикљештени опасном дозом сујеверних убризгавања у мождани кортекс бића.

Поентирање је у томе да у „зони сумрака“, која се зове властита индивидуалност, треба прозрети где је тачка прелома Божијег деловања да би човек успео коначно да искорачи ка некоме различитом од себе. Бог се не саблажњава на нашу неморалност. Не гади нас се. Не стиди нас се. Може бити у свађи са нама, али не значи да нас не жели видети спасене. Дакле, брине, воли, болује са нама. Као прави Родитељ. Узмимо за пример неморалне људе. Једног наркомана или блудника. Може ли Бог деловати кроз њих? Може. (И ово ће сигурно нажуљати све оне који светост посматрају једноличном путањом. Јер се занемарује најосновнији парадокс: ниједан човек није све време добар као ни све време зао. Вероватно је да постоје одређени потенцијали који некога чине више или мање подложнијим да прави неке грешке, али ни то није мерило да је једна страна у нешто привилегованијем положају пред Богом. Зато Христос каже да ће многи први постати последњи а последњи први. Ту, међутим, проблем можемо тумачити на више нивоа, јер Христос као да указује на неку врсту трке, али ако је неко постао последњи не значи да је лишен удела победе, него да је због губитка врлина учинио себе мањевредним, али то још не значи да није спасен. Оно што није спасено Христос прави у компарацијама са лудим и мудрим девојкама, или отворено са повраћањем као у књизи Откровења).

Сигурно је да се Бог не слаже са њиховим изборима, али је још сигурније да њихово несрећно стање није Он изабрао, нити жели да унесрећени у том стању остане. Бог тражи онај међупростор, међупролаз, где се може провући, да тако кажемо, између два греха када човек одмара у зони пасивности. Да му се обрати кроз неку реч, савест, књигу, филм, другог човека, Цркву на крају крајева ако она већ није на почетку. Постоји пуно људи којима много тога смета, али је немогуће рећи да, иако су се поистоветили са таквим модусом битисања, да они заиста уживају у томе што раде. Јер не уживају. Не воле. Раде оно што не воле. Воле оно што не воле. Отуда немир и незадовољство као рађање и смирај свакога дана. А Бог тражи процеп у човеку када човек одмара од свог зла да му се баш тада обрати – када је човек сам у себи. Када још човек није опредељен за афирмацију или негацију.

Оваквим приступом се отвара велика смелост и велика нада за сваког човека. Нема потребе пасивно изоловати себе, јер по типичној инертности тражимо алиби за властиту позицију – да нисмо велики као неки светитељи. Ту је кардинална грешка. Управо је ово темељ на којем човек тражи легализацију и оправдање свог зла. Напротив. Бог се не саплиће о нашу неморалност, него гледа да нас изнова освоји као да је баш тај пут последњи пут да се ми не бисмо једном трајно изгубили. Уосталом, чак ни труд, толико глорификован у аскетским начелима, не доноси радикална решења која би неодступиво, чак и поред добре дисциплине, установила загарантовано обожење. Све ми више делује да наш однос са Богом наликује односу родитеља и деце када их купа од обичне прљавштине. Ко може да прими – нека прими…