Category: Мисли


Не нужно, али је напор похвалан! Много је људи који се труде у нечему, али не постижу очекиване резултате. Зашто? Зато што раде нешто погрешно? Може бити. Игром парадокса, можда резултата нема баш зато што све раде исправно. О чему се ради? Хајде да видимо!

Можемо проблем укратко систематизовати на више начина: воља, знање, таленат, исход.

Неко има јаку вољу, али нема знање. Мора неко бољи од њега нешто да га научи. Али, чак и ако добро научи лекцију, то није мерило да ће имати и таленат. Таленат се нужно не стиче чак и са већим знањем. Неко се просто рађа са неким талентом и иде му од руке нешто за шта се неко обучава цео живот, али да талентован не улаже онај вид напора као онај ко нешто покушава са муком да стекне. Исходи, дакле, упркос напору, не морају нужно да буду угравирани загарантованим успехом. И то је нешто на чему су се многи, чак и као школовани саплели, а камоли они који стално похађају неке курсеве, радионице, посећују разне семинаре, итд. Не јер је нужно безвредно, него јер неко није талентован да усвојена знања и механизме преточи у практични део предавања себи и другоме. На том испиту имају кризу чак и дипломирани људи из неке струке.

У данашњој ери евидентно је да је маркетинг мерило квалитета. Шта то значи? Значи да се нечији резултати не мере објективним квалитетом, који је често занемарен услед малог изласка на тржиште, него антиквалитетом који само има могућност да пласира своју идеју зато што има више средства да такву промоцију обезбеди. Примера ради, два човека напишу књигу. Један нема талента за писање, други има. Онај ко нема таленат успе да објави књигу, други који има таленат – не успе. Шта то значи? Да сваки резултат говори о квалитету? Тешко. Маркетинг, дакле, врши преломни утицај на резултат а не квалитет. Томе довољно говори у прилог масовна појава кича и шунда на сваком кораку већ деценијама, јер се око мањевредних садржаја лакше приступа неголи онима са квалитетом. Увек је заправо постојао парадокс да све оно што више вреди не трпи лако компромитовање, и још даље – да усред врела квалитета којим одише не само да не покаже резултате, него да буде презрено у потпуности. Јер није до квалитета, него што за резултате маре људи који су посађени посве на примитивним позицијама.

Ако се, дакле, резултат мери квалитетом, очигледно је да нешто шкрипи. Наравно, то не значи да се не треба трудити, него да није здраво робовати конкуретној свести која само мари за статистику на тржишту. Зато је у данашње време маркетинг, нажалост, прва и последња мера провере квалитета. Другим речима, ко има пара, може да постане звезда преко ноћи. Оно што је пропраћено – то се назива квалитетом, а оно што је садржајно – то се заташкава јер је у већини случајева неморално и безвредно. Пред маркетиншком свешћу небитно је какав квалитет поседујеш, него колико додатног капитала обезбеђујеш. Спонзор је, игром девијације, базични преносник промовисаних садржаја који може и не мора да одређује и условљава својим капиталом нечији квалитет. Резултат је, дакле, продукт капитала а не објективног квалитета. И да ствар буде гора, спонзор не рекламира нужно некога у циљу да подржи одређену вредносну талентованост, него да себи као спонзору подигне кредибилитет или да улаже у некога само под условом да може уложено много више да поврати.

Стога, ако неко нешто годинама ради а резултати оскудевају, то не мора одмах да се класификује у узрочнике попут лењости и незнања, а који несумњиво али делимично могу бити у игри, него јер – или нема таленат, или, баш зато што све ради како треба нема ни резултата. Како? Зато што се креће поштеном логиком, те се не уобличава нужно да покаже резултате тамо где је маркетинг мерило квалитета а не вредност садржаја; и зато што будући без довољно буџета човек је обесправљен да уновчи своје знање и таленат тамо где га испразни али ситуирани људи надилазе, или још горе – говоре њему или њој како треба да живе, мисле и раде да би дошли до очекиваних исхода. И ако човек наседне, тако само може да изгуби дар верујући онима без дара. Под условом ако га је уопште и поседовао.

Шта ћемо, дакле, рећи: Да ли сваки резултат говори о квалитету? Навешћу један пример који сам недавно чуо од једног човека. Небитно да ли је прича меродавна, али може бити поучна. Пред пријемни испит на један факултет сваке године долази пуно кандидата. Од неколико стотина пролази само неколицина. Једни без талента купују позицију, други без талента падају на испиту, трећи са полуталентом у знаку неког просека ипак некако добију пролаз. Међутим, увек се појави један талент који све уради како треба, али га комисија упркос грандиозним вештинама обори. Зашто? Зато што је у одсуству квалитета резултат окаснио? Не, напротив. Квалитет је био надпросечан, кандидат преквалификован. У чему је онда проблем? У комисији. Јер су се уплашили да таквог неће имати чему да уче. Баш брутално.

Да ли оваква прича треба да обесхрабри човека за најмањи труд? Никако. Битно је да свако ради нешто од срца што заиста воли, а за резултате колико остане. Ако се никада и не остваре (у једном оспољеном амбијенту који препознаје нешто више, нпр., не мора неко да буде учесник сензационалних емисија да би био потврђен) такав ће већ у нутринама свог срца имати потврду каквог је порекла и да оно што ради сигурно пред Богом заслужује најсветију пажњу. Можда смо данас пре у прилици да пропустимо једно мистично сагледавање да тамо где Бог у нечијем сваралаштву посредује – човек избегава најмање експонирање. Али, то није критеријум да нема резултата, него да они нису видљиви и лако доступни оку који би свако Божије дело да уновчи до најмањих детаља.

Advertisements

Профит

Мера успеха се данас мери приливом капитала. Неки људи иду још даље па мисле да на основу капитала којим располажу могу да одређују шта је морално а шта није, ко вреди а ко не вреди, и да уцењују људе да ли су достојни запослења или нису.
Мера, дакле, властите имовине је полазна основа за преиспитивање квалитета & демантовање реалности другог.
Духовни капитал се узима за шарлатанство. Фикцију. Благодат за трагикомедију. Нажалост, поред приватних и иностраних оваквих постулирања и фактора, на исти капитализам су насели и неки црквени људи. Осећање престижа, власти и новца ствара сличну ауру властите, готово несмењиве, вредности положаја којом се нивелишу, ангажују, контролишу и одстрањују други „мањевредни“ људи. Осећање властите супериорности\позиционираности даје искуство да се други не види као ближњи већ као средство за стицање капитала под захтевом беспоговорне послушности као No¹ врлинске узорности (читај: демагогије).
Све то носи једно стравично vs психотично десакрализовање и сакаћење света другог. Ако други у нечему није талентован не значи да је мањевредан. Христос се није кретао међу успешним послодавцима и тражио беспрекорне извршиоце свог мисионарског налога. Али кога брига за Христа у данашње време? Продуктивност рада је некоме преча од емпатије, а дрскост је у томе што се лаж~емпатија промовише под поткрадањем нечије талентованости (искоришћавања зноја друог), чак и бестидној промоцији лаж~вредности (мотивисаној искључиво финансијским стицањем), само да би се властито осећање моћи компензовало\потврдило границама туђе немоћи…

Никада нисам гласао за теологију правних норми које заударају на бунар жеља под скрушеним паролама самокажњавајућих. До смрти ми је жао у шта смо као људска врста претворили Цркву и Бога. Да тамо где треба да се осетимо као у своме дому наилазимо на катанац шта ћемо рећи и барикаде како ћемо се понашати у својим малим псеудо-аскетским световима. Где ћемо се пре назвати више мишевима него људима.
Али, како време одмиче увиђам да није увек сваки проблем отиснут са врха. Не, проблеми некад долазе периферно. Од људи који нити имају неку власт, нити су постигли нешто у своме животу, па им побожност дође као параван где могу некад префригано, а некад заиста брутално да подижу себи цену. Робујући формама сумњивог порекла, у којима љубав, вера и благодат нису ништа друго до непожељни странци, они, стојећи као преграда између народа и олтара, праве штету на рачун Цркве. Због њих се хули на име Божије. А они сматрају да Богу чине услугу. Док и даље не осећају писано: „Мислио си да Ја теби личим?“.
Веровао сам наивно да ће тај проблем нестати са годинама. Да ће се људи духовно описменити, а са писменошћу припитомити. Од мог поласка на воз спасења прошло је двадесет година и ништа се на мапи људи није променило. Још увек се туку око расправа. Још увек им је битан пост, бројаница, исповест, благослов, пакао, и све оно што неки сматрају спасењем а да се испуни сијасет услова и заповести. Обдукција верских аналитичара, дакле, над Христом још не гаси радњу. За то време људи се подмукло стискају за прва седишта на седницама и прославама јер сматрају себе елитним одредима – благодатним делегатима воље Божије која је само у њиховим рукама. И шта причам да се за двадесет година није ништа променило у свести народа?! Није се променила пуно свест од времена Христа док се Јеванђеље Његовим речима и делима тек исписивало на страницама светске историје. Уђи у профиле, упореди и видећеш! Не мора се ту бити пророк.
Моја вера није саткана од страха да се власти плашим, нити да ме ко уцењује интригама. Нисам благодат примио да бих се калупио према аплаузима потлачених и послушних до најбестидније махинације. Не пишем ништа да бих себи дигао вредност, него да предам што је и мени предато кроз благодатну мобилизацију нервног система и свега што је од душе остало.
Мој Бог уме да се смеје. Да плаче већ ми је много пута показао. Знам да је Његов суд благ, јер га је на мени много пута посведочио. Али, ако ме питаш колико Га затичем тамо где се то највише очекује, знај да се Он призива тек толико да неко од њега добије неку жељу а онда Га, када се једни засите жељом а други причешћем – поново отерају на маргину Царства правећи се да Га са свим Његовим поклонима које су примили бесплатно – уопште не познају. А Он иде још даље: јер ако Га још хиљаду пута и још хиљаду генерација поново пљуне, одбаци и разапне, Он није злопамтљив да се још толико хиљаду пута не врати да загрли и обдари Духом све оне које љуби као да је први пут када их је пожелео у Своме стварању…

Огледала

Неки људи су толико болесни да немаш права ни да се љутиш. Али је срџба донекле оправдана, јер болесник трује не само твој крвоток, него и све односе са којима си ти остварио један позитиван прилаз, пролаз и приступ.
Болестан ум донекле има оправдања, јер нема здрав рационалан апарат по којем би му могао пружити аргумент и отпор. Не јер твој аргумент и отпор нема смисла, него јег је болесник глув и слеп да га разуме и прими. У његовим менталним огледалима нема једне рефлексије. Све је подвојено. Али подвојеност је често урођена грешка свих нас који се боримо између добра и зла, док код болесних подвојеност јесте присутна између два или чак више зла.
Ни успешна дијагноза не санира проблем, јер болестан ум је непредвидив и склон експлозији у којој могу страдати недужни. Дијагноза није довољна да спречи зло болесног. Болесном треба карантин. Уздржање и лечење на силу, када у својој слободи не види могућност добре воље да ради на себи ненаметљиво.
А ко је болестан ум? Ментално неразвијен? Не, јер са њим се може колико толико на доброти и здрављу радити. Упркос реалним и есктремним патологијама неких, болестан може бити здрав ум који се добровољно храни мржњом. Правом мржњом. А шта је права мржња? Желети смрт и повреду другог. Равнодушност на његово нестајање. Потхрањивање зла да се и ономе ко се мрзи његови најмилији, ни криви ни дужни, усмрте или повреде исто тако.
А да би неко био толико болестан, мора пре своје детонације да се храни неким фанатизмом и маштаријама. Манијама. Умишљеним прогонима. Умишљеним одрицањима. Измишљеним жртвама о своме лику и делу. Јер су свуда где су они као болесници били протерани први некога осудили пре властитог протеривања.
Болесни умови и у речима других које се не односе на њих траже своју адресу. Дакле, чак и оно што није изведено на њихово име виде напад на себе. Ако су то, на пример, биле и речи утехе упућене неком трећем лицу или некоме неодређено, они су и на месту лека нашли отров, јер се неисцељени део њиховог бића опире, те налази само своје обољење.
Када, дакле, болестан ум може да отпочине? Никада, док не пронађе оно што треба у себи да лечи. Он нема постојаног града, него попут истераног демона мења локацију (окружење), док не нађе нову жртву на којој ће да истреса своје немире и да траже умишљене разлоге о својој унесрећености и још умишљеније оптужбе о ономе што им је ускраћено.
Да ли онда не треба праштати? Треба, али треба и знати да некад љубав није довољна да промени оног болесника који у таквој љубави налази само своју бол и своју агонију.
Да ли је сада јасно зашто Бога не видимо и зашто се некад чини да је удаљен од нас иако није против нас? А како је Бог решио проблем са болеснима од мржње? Никако. Дао је свој живот до крста, али неке ни то није оплеменило. Бог од нас не тражи такву жртву и нисмо дужни по сваку цену тако волети и чинити, али можда ћемо, логиком парадокса, неке пре спасити њиховим избегавањем неголи разумевањем. То се не мора протумачити као ускраћивање љубави, јер, као што већ рекох, ако је некоме наша љубав само повод за сумњу, смутњу и бол – онда ту више ништа не можемо учинити.

О глупости

Глупост може бити изузетно опасно стање свести…
Лако је пустити је, тешко је ако она оличена у лицу другог не пушта нас. Тако да потирање отпора носи велики ризик. Јер отпор мора да постоји да се глупост другог не би осилила да прерасте у стање бестидности која може неког трећег (не увек нас) да повреди.
Пуштање другог да чини шта год хоће може само да дефлорише љубав. Пустити другог да ужива глупост – толерантно је, али пуштати га да усред глупости зло чини – недопустиво.
Ако постоји нервирање – и оно може бити акт одговорности која се не мири са постојећим стањем (нпр. неке неправде). Све друго, поред мало игнорисања, може бити узалудан покушај очувања себичног мира. А где је велика љубав – жртвује се свој мир ради другог…
Толико о онима који чувају свој себичан мир да не би били глупи као други…јер испадају још глупљи будући да себе сматрају паметним…

Малообличје

Мали људи се плаше својих грехова из прошлости…
Не јер им није опроштено, него јер сами себи нису опростили. Руши им се слика о себи као идеалном. Зато воле да муче себе. А опет, некад се ни тог мучења против себе не би сетили, јер нарцис ипак воли своју зону безбрижности где може неометано владати (интелектуално или ступидно), него се тортуре сете онда када их потражи онај који им је све опростио. Тада се скврче, смежурају, постану мањи од бубе, јер им сујетна размаженост не допушта да их неко може потражити или заволети тек тако. Без неких уцена, потребе или заслуга. Без позивања на грех прошлости. Усковитлају се тада једино у запреминама малодушности. Јер, авај, кривица их гони. Не пада им на ум да на љубав одговоре љубављу. Поверењем. Баш тамо где су први одступили. Не. Неповерење остаје на снази. Сумње се роваре. Множе. Параноја храни панику. И обратно. Мисле да неко по сваку цену има нешто против њих. Да је ту не као љубазни други него као дежурни гонилац који ће пре или касније припремити нову заседу. Јад и беда.
И ако је тако у међуљудским односима, колика ли је доза малодушности и неповерења устоличена у ономе човеку којег вређа или позива на сусрет љубав Божија која га Својим савршенством превазилази? Колико ли се тек ту ако не рањен од Његове свете љубави, а онда од своје личне сујете, мора ухватити као за неки гелендер од својих психоза, онај који држи за срам и недостојност да га Бог може волети и потражити? Колико се тек ту мора дистанцирати и удаљити? Јер му не пада на ум да на љубав одговори љубављу независно од тога каквим животом је живео или можда још живи?…
Ето, ако постоји неки грех који се може наћи на воденици врлина које глорификују уздржање, онда је то уздржање од Бога. Јер да би човек израстао у антимегаломанског гиганта, зрелу личност, он мора посадити у себе Божији живот, а ако жели да остане мали човек, ситна душа, довољно је да не учини ништа, него да се у некој изолацији потхрањује кривицом несавршенства пробирајући само своје недостатке на умишљеној бројаници постојања као да су једина вредност и стварност…

Отворити се за свет другог значи довести себе у ризичну позицију. Одмах, у старту. Отвореност подразумева изложеност и рањивост. Зато су многи учаурени, затворени, не јер су нужно примитивни, него је се плаше могућности да могу бити повређени. Као неки вид властите обнажености пред очима многих. И проблем и нагота.

Кад тако поставиш диоптрију, увидиш да је Христос апсолутно све што Јесте и што поседује – дао за свет до потпуног понижења, преданости, чак обнажености на крсту. Сав се оголио. А данас се још увек многи питају зашто Бога нема конкретније у својим деловањима. Јер је Он све предао – до своје смрти. Зато нема сентименталности у крварењима. Колико си изложен ударима и боловима, толико те они уједно „приземљују“ да не умишљаш нека илузорна стања. Али, превелики болови не смеју затворити срце за тај други свет у којем си изложен, као на каквој ветрометини, прекорима и мржњи. Умањи ли се љубав – узалуд жртва! То је онда жртва светогрђа а не жртва љубави.

Отворити се за свет другог значи дозволити бујицу, навалу, продор, да тако кажемо, навирање Бога и људи у твој свет тако да ништа за тебе од тебе не остаје. Тако би се донекле могла окарактерисати „ништина“ у јеванђељској контекстуализацији. Отварање властитог света другом свету не значи пасивно стајање у излогу овога света по ниској цени, не, него непристајање на обруч света, њену маску, самим одбацивањем лажи у коју се он обукао. Твоја изложеност је ту страдалног карактера, јер да би се неко обукао у лаж, мора претходно тебе да скине голог и посрами. Под условом ако уопште имаш одећу истине у коју се и Сам Христос обукао. Када кажем „лаж“ не мислим на моралистику, него детекцију смрти, и када кажем „одећа“ не мислим на метафору неких врлина већ присуство нестворених енергија Божијих.

Тако да, мада су танке, ипак постоје границе између огољености и отворености свог бића свету другог. Било да полазимо од себе, или неког другог, оголити некога значи претендовати на испијање суштине његовог бића. На осуду. На сводивост. Сведеш ли човека на једну или пар дефиниција у некој својој процени – већ си му одузео тајну бића, а самим тим се наругао и Ономе ко га је створио. Исти параметар важи за онога ко би тако да „скенира“ Божији начин постојања. Јер је Он Први непредвидив и велемајстор у постављању загонетки које не трпе ни огољеност, ни сводивост, до ли коме Он жели да открије.

Оголити себе – један је чин, али није ни свако огољивање дело Духа. Бог Први не жели да разголити нечију тајну. Постоје огољивања које воде до деструкције према себи и другима. Ништина је ту само показатељ огорчености а не оне усмерености на Другог. Отвореност није тако неодговорна. Отвореност даје љубав, омогућава и успоставља параване за сусретање, али то не значи да је наивна у смислу да непромишљено „баца бисер међу свиње“. Уме да сачува тајну чак и када се предаје другоме и чак када наслути божанствену искру, жилу куцавицу у другоме који упорно инсистира да се не отвори никоме. Зато је писано: „Духован све испитује, а њега самог нико не испитује“ (I Кор. 2,15), јер кога Бог жели прославити – њега ће од процењивања других и сакрити…

У такмичењу за утисак света, многи не бирају снаге, ни манира како би одрубили главу другом. Борба за позицију, моћ, таленат – свакоме се може учинити као неодољиво искушење. Неко у томе види само такмичарски дух, други неко читаво ратиште. Лако је ходати преко мртвих. Тешко је прегажене подићи из гроба. Ту се види аутентична снага. Колико можеш друге мотивисати. И ако идеш путем Узвишеног – биће ти потребна још већа снага да опстанеш када оне које васкрснеш једног дана устану против тебе. Јер увек је тако било, да био човек праведан или не, захвалан или не, да крај њега остаје остатак којем ће увек нешто сметати. И када им буде помогао, брзо ће баш такви пожелети његов трон премда је имао власт да их мртве на цедилу остави. Није, дакле, величина онај који многе обара, него онај који је спреман да окрене против себе све којима је помогао да устану…

У жељи за сопственом универзалношћу често се дешава да постајемо наказе. Човек јесте непоновљива личност, али погрешно тумачи своју универзалност. Једно је дивити се својој непоновљивости као отиску онога ко је умешао своје прсте у наше стварање, а сасвим друго је дивити се таквој универзалности одсецањем од руке другог и свођењу сопства на аутодеструктивну нарцисоидност чије су последице, прећутано или не, добро познате свима.

Узмимо неке баналне примере. Нека врлина, неки порок, знање или мода. Све то може да рефлектује човек на себе и да направи од себе „интелектуално страшило“. Или, још горе, полуинтелектуалца који даље од мало сировинског умовања и парчета хедонизма не види. Верујем да се свако барем једном у животу срео са оваквом типологијом.

И шта се ту показује? Као да у жељи за здрављем постајемо болесни, јер сами у себи немамо здравља да бисмо достигли то нетеатрално здравље. Примећујем да човек заиста размишља како ће намерно да упропасти себе и своју појаву естетски и етички, како по спољашњем тако и по унутрашњем човеку. Као да намерно иде супротним правцем да би тобоже показао како уме да размишља. Проблем је у томе што такав бунт – као последица разовоплоћења живота смрћу, али и природна потреба онога који трага за исконском слободом обожења – не води ни ка Богу ни ка сопственом назидању него ка ништавилу и разграђивању.

А човеку је дат Сам Бог на дар, Он као Личност, као Неко Ко мари за однос, Ко није индиферентан према човечијем постојању и Који хоће да човеку да свако изобиље Сопствених изграђујућих енергија. Ако крвопролиће Христово није довољан показатељ и гарант такве љубави, онда ништа не може човека да пробуди из егзистенцијалне коме. Али, човек жели нешто друго, не жели да буде бог по благодати, већ да буде бог уместо Бога. Макар цело његово царство наликовало сујетном поносу страшила усред запуштене њиве пуне корова уместо царовања сина над њивом дарова Духа Светога…

Сигнал

Некад је телеграф био револуционарно откриће. Данас, у ери интернета, ми невидљиво пребацујемо не само поруке и позиве него читаве програме и филмове великом брзином. И ко зна шта научна достигнућа у сфери технологије још доносе. Па ако је тако у стварима материјалним и створеним, зар ће мање бити у стварима духовним и нествореним?
Молитва је била много функционалнија пре појаве ових открића. Да пребаци целог човека са једно место на друго, или чак Самог Бога са Његовог места на наше место а да се нико не помери. Контакт, порука, емоционално распакивање, растерећивање менталног и душевног протока мотивисани сусретањем другог које резултира макар вапајем ако већ не може за обожењем.
Ко нам уосталом може гарантовати да када нам Бог пошаље неку благодат, да она не делује као неки вид програма у нама који се постепено распакује, па почне да извршава онај наум логоса да се у нама другачији механизам покреће? И када се покваримо, не шаље ли нам се други програмер да нас поправи?
Не кажем да је тако, мада смо и без овакве пројекције једним делом већ роботизовани, али и ови примери могу послужити као слика шта значе оне Христове речи кад нас тера, по захтеву вере, да кажемо „гори да се помери са једног места на друго“ да ће нас послушати, јер не морамо се одмах кретати неком механичком логиком телепортације, али засигурно можемо искористити модел конектовања и инсталације на Божију „нестворену мрежу“одакле креће сваки „дебагер“ природе, њена промена, сазревање и сазнање.
Сигурно је да таквим начином нећемо себе аутоматски лишити проблема свакодневнице, нити зауставити продор смрти која свакога од нас чека, али је евидентно да можемо успорити системске подвале овога света које раде без нашег знања баш као неки непотребни позадински процеси који оптерећују нашу психу и да у димензији духовног просвећења – онолико колико смислено тражимо Најнеизрецивијег и колико Он Сам излази у сусрет нашим сигналима којима Га покушавамо некад наивно лоцирати – можемо довитљивије ажурирати своје постојање.
Од човека зависи да ли је у домету и да ли тражи јачи сигнал присуства Божијег…