Category: Сагледавања


Облак

Везујем облаке у своме уму
Као нестворене пертле
Ткам један тајанствени разбој
Сакривен и од мене.
Волим да сам миротворац
Да стварам расулима равнотеже.
Иштем и овај пут путовање
Кроз облачне крвотоке.
И чудим се још увек
Као дете
Како плаветнило надживљава векове
И да ће они који пре нас беху
И који ће тек доћи
Зурити кроз беле двогледе
Исто тако.
Све се стапа и поново растаје
Док густин од ветра и наде
Не постане целина
У којој ће живот обрисати сећање
На сваки сувишак нестајања
А исклесати лик сваког
У незалазно пролеће наоблаченог
У којем ће вечни кип свих сазданих протагониста
Срушити идоле пролазног…

 

Advertisements

Шамар

Сваки сноп попуцале земље
има своје уморе…
Одмарам кичму својих зеница
Заглављен у океанима
Небеске мождине…
Треперим невидљиве рукаве
Умивајући се златним уљем
Са заборављеног прага…
Ћутим сновима гласних птица
Подсећањем завејаношћу
Љуботворне хрскавице…
Данас сам успео да постанем човек
Макар на кратко…
Данас сам облацима наместио шишке
Да се више смеју
И према људима бољи буду…
Данас сам закопчан својом женом
И дечицом потпуно наглавачке…
И да ти право кажем
После таквог благодатног шамара
После свега од ове радости:
Не треба ми више…

Чудно је…
Људи хоће да си отворен…
Да предаш исповест до краја…
Целог себе…
И онда их штедиш годинама
Управо од себе…
Негде поједеш довољно срама
Што дозволиш ветрове
Да будеш њима потпомогнут,
А онда пожелиш заиста
Да у њима пронађеш пријатеља
Којег су ти нудили безусловно…
И дозволиш им све
Спустиш стид, гард и парнице,
А када угледају шта ти све
на срцу почива –
Побегну преко ноћи
Са неким старим тобом
Који им је био дражи
Од проливања сопства
Које си им пружио
Јер им је тај измишљени био блажи
Спрам садашње емоције ропства…

Рвање

Чудног слугу си изабрао Господе
Да преко мене другог лечиш!
Не рече ли Сам да се ново вино
У старе мехове не поставља?
На који начин преко болесног
Твориш исцељење,
Или преко порочног да други
Више пазе на себе?
Два господара служим
А ти и даље тражиш мене?!
Шта сам ја?
Ко сам ја?
Слуша ли Бог молитве блудника?
Зашто онда народу не кажеш
Да не траже више молитве за њих од мене?
Шта ја имам а што други не поседује?
Докле ћемо се нас двојца свађати?
Дао си ми речи којима говорим небеске тајне,
Али ми не даде снагу да те речи стигнем.
Чему онда моја проповед?
Није ли онда лажна?
Нисам ли онда фалш и плагирање?
Или то намерно радиш
Да речи које ми дајеш за друге
Мени буду суд и опомена?
Каква иронија и парадокс:
Речима сам утешио многе
А сам у њих нисам веровао!
Да ли је тако Господе,
Или ми опет нешто прећуткујеш?
Или би Ти радије да будем трговац
Само да од тебе добијем благодат
А да ми до Тебе не буде стало?

Извините драги моји
Не сви, неки од вас
Који сматрају да су ме нечиме задужили!
Не клањам се својим интересима
Ни вашим уценама
Које сте изрецкали на гомили.
Волим да волим слободно
Без кидања меса и проливања крви.
Ако је неко од вас учинио
нешто добро према мени
Хвала вам, верујем да вас је
Бог запазио
Јер другог покрића немам
Осим према кредиту Његовог смирења.
Ако сам ја некога задужио
Верујте, о томе појма немам
Бришем свако добро дело
првим губитком сећања
да се не бих осилио.
Пошто пара немам
ако неким речима
Или примером уразумих кога
О томе сигурно не могу да имам знање
Јер немам увид у профил поверења
Које ми се беспоговорно предаје.
Говорим редовима
што се стискају да ме мрзе
Јер никоме не дадох повод за напад
Али је сигурно да након
пар пуштања бране
Нећу остати пасиван
и не подићи одбрану
Када након мог незлопамћења
Други и даље подиже бестидност
Да његов буде и мој пакао.
Тужно ми је што неке пустих у живот
Да се мало запитају и развеселе
Да би ме само боље држали на нишану.
И то је таштина, небитно је!
Ако су ме неки од вас сахранили
Пре много година
(А неки тек почињу кидисањем)
Блокирани својим беснилом
Да не полажу много наде
Да ћу да их пустим да старо зло раде
Јер ако је стари ја умро у тој давнини
(А за неке ћу непоменут тек бити)
Онда нови ја тражи новог вас
Да бих поделио помиловање
Које и сам примих…

Људи лепоту сматрају светим и недостижним идеалом пред којим осећају ужас и дрхтање, или, онај трепет искона који не трпи никакво експлоатисање а заслужује свето поштовање. Неки мисле да је лепота компромитована првим уновчавањем. Да онај или оно кроз којег или шта лепота пробија своје прве снопове нужно доводи до проституизма сопства.

Занимљиво је приметити људске реакције у додиру или сусрету са лепотом. Какав год подметач лепоте био посреди. Једни осећају задивљеност пред којом се сами преображавају јер их лепота оплемењује. Други осећају зазирање, јер се пред лепотом другачијом од себе осећају фрустрирано и угрожено будући да у себи не налазе лепоте. Лепота им се јавља као непријатељ. Не зато што је непријатељ, него јер у односу према себи изнутра нивелишу однос према лепоти споља. Оспољују се према њој као уљезу. Зато на много места у данашње време можемо приметити различите плодове деструкције. Да се нечија лепота дословно унакази. Уништи, понизи и прогна. Криминална сцена је некада дечија прича у поређењу са хорорима нечије иживљавајуће патологије.

За Христа је писано да његови мучитељи не нађоше никакве лепоте на Њему. “Ништа посебно!”, рекао би данас наш равнодушни народ. Убили су Га не јер није поседовао неку оспољену лепоту, него јер је сведочио, еманирао, лепоту. Јер се није уклапао у профил деструктивних.

Данашња борба за лепоту је одавно задобила гротескне обрисе. Од индустријализације модних детаља преко различитих козметичких препарата и операционих захвата до филтеризоване мобилне стварности. Поставља се питање: шта је од човека остало? Свако би да носи профил лепоте коју објективно не поседује. Дуализам прождире човека. Човек вапи да пронађе лепоту у себи на основу које би био прихваћен и поштован у друштву. Јер, није до лепоте него до онога ко воли своју душу и друге. Јер, није до људских похвала него до оног ко не болује од нечије потврде. Манекенски синдром комплексира неостварене људе. Разлог више који буди мржњу у људима да пониште лепоту која им се намеће. Не налазећи знакове подударности са рекламним промоцијама савршено извајане лепоте, било путем дотеране физиономије или новостечених врлина, људи се претварају у чудовишта против сваког вида лепоте. Други оличен лепотом се заиста третира као конкуренција. Барбика убија барбику без обзира да ли је посреди мушка или женска барбика.

Али, немогуће је кретати се логиком предатора на пољу освајања лепоте. Лепота никада није била ствар престижа. Данас се глорификују моралне и духовне наказе јер је људима тако лакше да се теше будући да се пореде са онима због којих не морају да се мењају. Христос се родио у штали и живео до смрти без похвале и части. Да ли Га је то понизило? Несумњиво. Да ли је због тога наметао себи комплексе и прекидао доток љубавног исцељења другима? Никако. Јер је добро знао да је лепота недостојна непристојне понуде.

Ко нам данас говори о лепоти? Нико. Или, барем не довољно. Упалите ли компјутер или ТВ о лепоти ће причати људи са пола килограма шминке и пола килограма пластике. Силиконска стварност је неуспешан дохват преображајне лепоте. Ни то не би било тако велико зло да иза све плејаде не сведоче дубоко искомплексирани људи неподобни свог положаја. Некомпетентни да говоре из дубине лепоте свог срца шта лепота заиста јесте. Осим сексистичке конвулзије и необразоване (самим тим неодуховљене) конфузије, сведоци смо да нам лепоту сведоче морални и духовни богаљи који нити сами у лепоти стоје, нити дају другима да се лепота боље од њих види. А човек би морао бити истинска наказа да њиховим сведочењима поверује.

Аутентичан печат лепоте Божијег стварања је, на пример, дете. Пред невиношћу и крхкошћу једног детета се могу савити све супериорне галаксије. Јер је дете лепо управо због тога што није запрљано било каквим концептом какво мора бити, како се понашати и изгледати. Не зна за комплексе. А невиност се ту промаља као свечана аура која штити дете од грозоморне промоције шта за монстуме лепота представља, јер лепота детета нити разуме, нити може и треба да се према лепоти монструма преображава. Стога, није лепота она димензија на коју свет алудира и призива према мери своје морбидне аутокорекције, него тајна која се догађа једино у нутринама бића свакога ко се усудио да воли. Да ли то значи да ће неко због тога више бити вољен и потврђен? Погледајте Христа на крсту па ће вам се само рећи, јер он подигнут од земље мада понижен не губи ништа од своје лепоте, а барбика мада уземљена сваком премазаношћу колико год се величала не губи понижење. Без обзира да ли је посреди мушка или женска барбика – пад и срамота остаје…

Не нужно, али је напор похвалан! Много је људи који се труде у нечему, али не постижу очекиване резултате. Зашто? Зато што раде нешто погрешно? Може бити. Игром парадокса, можда резултата нема баш зато што све раде исправно. О чему се ради? Хајде да видимо!

Можемо проблем укратко систематизовати на више начина: воља, знање, таленат, исход.

Неко има јаку вољу, али нема знање. Мора неко бољи од њега нешто да га научи. Али, чак и ако добро научи лекцију, то није мерило да ће имати и таленат. Таленат се нужно не стиче чак и са већим знањем. Неко се просто рађа са неким талентом и иде му од руке нешто за шта се неко обучава цео живот, али да талентован не улаже онај вид напора као онај ко нешто покушава са муком да стекне. Исходи, дакле, упркос напору, не морају нужно да буду угравирани загарантованим успехом. И то је нешто на чему су се многи, чак и као школовани саплели, а камоли они који стално похађају неке курсеве, радионице, посећују разне семинаре, итд. Не јер је нужно безвредно, него јер неко није талентован да усвојена знања и механизме преточи у практични део предавања себи и другоме. На том испиту имају кризу чак и дипломирани људи из неке струке.

У данашњој ери евидентно је да је маркетинг мерило квалитета. Шта то значи? Значи да се нечији резултати не мере објективним квалитетом, који је често занемарен услед малог изласка на тржиште, него антиквалитетом који само има могућност да пласира своју идеју зато што има више средства да такву промоцију обезбеди. Примера ради, два човека напишу књигу. Један нема талента за писање, други има. Онај ко нема таленат успе да објави књигу, други који има таленат – не успе. Шта то значи? Да сваки резултат говори о квалитету? Тешко. Маркетинг, дакле, врши преломни утицај на резултат а не квалитет. Томе довољно говори у прилог масовна појава кича и шунда на сваком кораку већ деценијама, јер се око мањевредних садржаја лакше приступа неголи онима са квалитетом. Увек је заправо постојао парадокс да све оно што више вреди не трпи лако компромитовање, и још даље – да усред врела квалитета којим одише не само да не покаже резултате, него да буде презрено у потпуности. Јер није до квалитета, него што за резултате маре људи који су посађени посве на примитивним позицијама.

Ако се, дакле, резултат мери квалитетом, очигледно је да нешто шкрипи. Наравно, то не значи да се не треба трудити, него да није здраво робовати конкуретној свести која само мари за статистику на тржишту. Зато је у данашње време маркетинг, нажалост, прва и последња мера провере квалитета. Другим речима, ко има пара, може да постане звезда преко ноћи. Оно што је пропраћено – то се назива квалитетом, а оно што је садржајно – то се заташкава јер је у већини случајева неморално и безвредно. Пред маркетиншком свешћу небитно је какав квалитет поседујеш, него колико додатног капитала обезбеђујеш. Спонзор је, игром девијације, базични преносник промовисаних садржаја који може и не мора да одређује и условљава својим капиталом нечији квалитет. Резултат је, дакле, продукт капитала а не објективног квалитета. И да ствар буде гора, спонзор не рекламира нужно некога у циљу да подржи одређену вредносну талентованост, него да себи као спонзору подигне кредибилитет или да улаже у некога само под условом да може уложено много више да поврати.

Стога, ако неко нешто годинама ради а резултати оскудевају, то не мора одмах да се класификује у узрочнике попут лењости и незнања, а који несумњиво али делимично могу бити у игри, него јер – или нема таленат, или, баш зато што све ради како треба нема ни резултата. Како? Зато што се креће поштеном логиком, те се не уобличава нужно да покаже резултате тамо где је маркетинг мерило квалитета а не вредност садржаја; и зато што будући без довољно буџета човек је обесправљен да уновчи своје знање и таленат тамо где га испразни али ситуирани људи надилазе, или још горе – говоре њему или њој како треба да живе, мисле и раде да би дошли до очекиваних исхода. И ако човек наседне, тако само може да изгуби дар верујући онима без дара. Под условом ако га је уопште и поседовао.

Шта ћемо, дакле, рећи: Да ли сваки резултат говори о квалитету? Навешћу један пример који сам недавно чуо од једног човека. Небитно да ли је прича меродавна, али може бити поучна. Пред пријемни испит на један факултет сваке године долази пуно кандидата. Од неколико стотина пролази само неколицина. Једни без талента купују позицију, други без талента падају на испиту, трећи са полуталентом у знаку неког просека ипак некако добију пролаз. Међутим, увек се појави један талент који све уради како треба, али га комисија упркос грандиозним вештинама обори. Зашто? Зато што је у одсуству квалитета резултат окаснио? Не, напротив. Квалитет је био надпросечан, кандидат преквалификован. У чему је онда проблем? У комисији. Јер су се уплашили да таквог неће имати чему да уче. Баш брутално.

Да ли оваква прича треба да обесхрабри човека за најмањи труд? Никако. Битно је да свако ради нешто од срца што заиста воли, а за резултате колико остане. Ако се никада и не остваре (у једном оспољеном амбијенту који препознаје нешто више, нпр., не мора неко да буде учесник сензационалних емисија да би био потврђен) такав ће већ у нутринама свог срца имати потврду каквог је порекла и да оно што ради сигурно пред Богом заслужује најсветију пажњу. Можда смо данас пре у прилици да пропустимо једно мистично сагледавање да тамо где Бог у нечијем сваралаштву посредује – човек избегава најмање експонирање. Али, то није критеријум да нема резултата, него да они нису видљиви и лако доступни оку који би свако Божије дело да уновчи до најмањих детаља.

Чудно је кад живиш сам
Када се осипаш на упорне помисли
Када се уносиш у светове монотоних.
Тада моја душа мање једе
Мање се креће
Мало живи од расправа
Осим када пред огледалом засуче руке
Па некада до касних сати
Када се казаљке рвају иза поноћи
Почне ментална обдукција.
Али чак и тада су миле звезде
Када палим цигарету око два ујутру
По увек истом реду вожње
И питам Бога да ли је све у реду
Како Му је прошао дан.
Не знам.
Не стојим у молитви
Нити ми је драг сан.
Имам осећај као да нешто пријатно чекам
Можда неки поветарац
Можда пробуђену птицу иза крошње
Чисто да јој тихо кажем да настави
Да спава.
Данас је био тежак дан.
И сутра ће.
Али ове ноћне страже испијам светим кисеоником
И чекам полако да са тишином престанем
Када ноћ пољуби сунце
И уступи му дан…

Докле год се поредиш
Са другима
Колико си испред њих
Или иза њих
Веруј да самим поређењем
Можеш знати
Да ниси нимало напредовао.
Живот је нешто више
Од безумља такмичења
Од лутрије каријерног.
Свака врлина се квари
Управо одмером
Јер на дну сваког премера
Лежи страх
Да ће бољи од нас да нас престигну
Да ће гори од нас престићи
И ове најбоље
А да ће на крају онај који брине
Остати сам, посрнуо и одбачен.
Тако се не може живети, моје дете.
Пусти рачунице да себи праве штету
А ти се повуци под смарагдне градове.
Кажем ти
Неће проћи пуно времена
А ти ћеш наћи оно што нико не тражи
Спокој и усред њега
Трпезу и пристаниште
Да усидрен на крајевима својих лука
Жубориш тихим осмехом
Који се ничим не компромитује…

Колико је новац зло…
Ако имаш пара лечиш дете,
Ако немаш – пустиш га да умре.
Ако имаш пара твоја објава
стиже на крај света,
Ако немаш – умиреш анонимно.
Ако имаш пара прелазиш живот
као плаћену преживелост у игрицама,
Ако немаш – остајеш губитник и у реалном.
Ако имаш пара –
ето стана и летовања за трен,
Ако немаш – вуцараш се где стигнеш
И једеш шта преостане.
Свуда су господари капитала
Поставили обруче!
Они одлучују на шта ће личити слика света!
И не плаћају сви пресек времена
Али им се намеће
да постану саучесници
Живота који нису хтели живети.
Искаче им пред екран
Искаче реклама
Шта да прате, једу
Где да излазе и како да се облаче.
Реклама.
Плаћена реклама.
А господарима капитала не пада на ум
Да монопол који држе над светом
Не може бити прамац слободе
Нити аура стваралаштва.
Једном мора умрети бескрупулозност
Оних који прождиру небеса
Бласфемичним зарађивањем.
Јер нико не може царовати светом
Од којег цеди и окива сваку зараду
Да би се само он питао
Шта сме бити објављено
Шта сме да се без последица украде.