Category: Сагледавања


Нож

Узалуд судије и парнице
Никада нисам насео
на људске похвале, лажи и навијања
Или да нечија реч задња буде,
Знао сам да пре или касније
ђаво у њима зарежи.
Не сећам се ни да се кад пожалих
на неког поименце,
Али зато ми одрубише више пута
светитељи главу
Када једном указах –
само једном!!! –
Да неко није пријатан више.
Крајње небитно је
где моја воља лежи,
Битно је да неко не може
Своје несавршенство
да прими и схвати,
Па ако још мисли
да је права врлина
У такмичењу ко већу љубав има –
Ђаво зарежи па се ножа лати…

Лекција

Потрошиш четвртину живота
Можда и половину
Да себе изградиш
Потом другима да нешто објасниш…
И онда те сасече сарказам постојања
Да ти на твојим лекцијама
Које си користио за видање туђих рана
Други узимају твоје речи
Да те њима осуде до пакла…
И не боли толико замена теза
Нити оптужбе о сујети, гордости –
Ко ће све страсти набројати? –
Него што би неко да те подучава спознајама
Која си давно пре њихових токсина
Поставио да би њима добро било…
А сада те понижавају
Твојим рукописима
Да би ти њима држали слово
Како треба да се изграђујеш
Јер појевши што си им даровао
Сада им није довољно више…
Како се осећам?
Као када би творца првих слова
Неко хватао за гушу
Да га учи из почетка
Оно што је он давно изразио…
Али ни то не боли више
Колико боли флертовање
Лажних пријатеља са демонима
Којима су пре савета са мном
Веровали више
Јер су их више љубили
Него што су мени веровали…

Испраћај

Свет нестаје…
и добри људи са њима…
свету су пуна уста накарадног дима…
Други се скенира, други је обмањујући
све је превара
све осетљивост, патетика и неправда…
Људи се хране жилетима
људима је драго да увек ближњима
испирају своја уста
не би ли како себи дигли цену
не би ли нахранили у себи још ког
недохрањеног паразита
не би ли, коначно, упецали
још коју будалу нечовечности…
Људи мисле да је слобода мишљења
вређање другог
његово огољивање и свођење
као што се на силу обнажује курва…
Још нису научили да је сујета
посве небитна
док се ратови воде
док се деца продају у робље
док која мајка испраћа мужа
или муж жену на гробље
док и сама Црква испашта
такве свете носиоце
трпећи са њима порођајне болове.
Шта да кажем?
Није моје да се свидим свима
Нека иде живот
и демони са њима…

Читам неке вести у „Политици“ о статусу веронауке у школама. У случају да је некоме промакло, ми смо скоро 20 година уговорци. После тога коментаре који уобичајено, као и у свему осталом да је реч, немају везе са темом. Морам да признам да сам идиот. Наиван. Па ако овако Срби гледају на статус вероучитеља и генерално на слику Цркве, могу комотно мојих десет година писања, снимања, рада у просвети од 2006 год да бацим на депонију бесмисла. Страшно. Мислим, довољно ми је бесмислено што се наводно иде ка обједињавању предмета верског и грађанског у један предмет (што би значило да би такав предмет могао предавати било ко), али оволико мржње, презира, непознавања рада на терену од сопственог народа, признајем – нити сам знао, нити очекивао. Побогу људи, па ако је патријарх додељивао орден коме је хтео, нисам га ја додељивао. Ако има патолога међу вероучитељима, нисам ја томе кумовао. Ако је који свештеник на лошем гласу, зашто да се ја осећам посрамљено? Када ћемо као народ да почнемо да сагледавамо неке ствари изван генерализација? Тако испаштају и они који савесно раде свој посао и покушавају годинама (хеј, годинама!!!) да посведоче једну ведрију слику православља која не мора нужно да се етикетира као индоктринација! Па направите неку анкету, мајку му, од школе до школе па ви многобрижни и многонабеђени сами испитајте каква је клима на часовима и да ли има вероучитеља који се и приватно баве стваралаштвом које не кокетира са текућим политиканством владајућег естаблишмента. Ако нас се деца после свог школовања не стиде, ако се радују сусрету са нама, или сами потраже неки смисао а да се ни одласка у Цркву не стиде, ко има проблем са нама? Која смо ми стока од народа! Критизери који су толико „морални“ да би рођену Цркву спалили да могу…

Развод

Поднеси развод својим демонима!
Дистанцирај се од немуштих!
Не кажем да не прашташ другима
Само да се не разносиш превише.
Времена су зла.
Људи се осипају на брзе гутљаје свакодневнице.
Нема се времена за сусрет, топлину
Јер га има на претек.
Свако тражи свој колут искања
Под небеским сводом,
Свако је сам себи пречи најпре
И пре него што га докрајче вести
Скандали сензације.
Усидравати се у себи
Задатак је пунобожних,
Пожури, пожури себи
Стигни што пре…

Када смо ми били клинци имали смо своје игре, свађе и туче. Неки од нас, чак из града, знали од малих ногу да радимо на њиви, у винограду, башти, сену. Без стида. Имали смо своје чарке али знали где нам је место. Родитељи нису радили наше домаће задатке, нити нам глумили аниматоре. Кад ти је било досадно сам си се осмишљавао, ниси седео као баба и гунђао да те други забавља. Није било тога да ако не будеш добар да нема телефона као казне. А ни деца нису била толико презаштићена, могао је да те лема професор једнако као родитељ. Данас родитељи цеде професоре и родбину само да се заштити лажна аура малих фараона.
Данас су се клинци преселили на мониторе својих компјутера и телефона. И не само што су докони него управо на својим прегледима свађа зарађују паре. Аватаризоване електроде на две ноге које се хране алгоритмом деперсоналног. Ми смо некад били само обична деца која су се радовала безазленом као најважнијем. Данас имамо само јутјубере и друге тлачитеље смисла на другима социјалним мрежама који се ничему не радују и који на месту бесмисла форсирају безначајно као метакосмички важно док другим смртницима исто искуство оспоравају до сваког подсмеха и понижавања.
И увек исти симптом: рејтингом се мери квалитет, вредност и садржај живота! Што није испраћено хиљадама – нема никакву вредност!? Неко ће ти потпуно хладнокрвно рећи да си небитан и да немаш постојање ако нема стотине хиљада иза тебе који те прате. Да је Христос ишао том логиком не би почињао ни са оном дванаесторицом. Али опет ни тада Он није успостављао смисао вере рејтингованом логиком, нити се додворавао својим следбеницима да се њихова размаженост тобоже не би осетила повређено.
А где смо ми данас? Јер ако има већег зла од клиначког скупљања пажње за своје испразности, онда су то дефинитивно одрасли људи који даље од своје промоције не виде не би ли се виртуелним аплаузом других барем негде потврдили у ономе што им цео живот недостаје.
И данас детектујем много суптилнију болештину: ко покуша да искаже нешто лепо и узвишено, притом бесплатно, одмах ће добити игнорисање, а појави ли се психопата који ће да прави свињарије и да вређа сведоке, успеће још од тога да направи добар бизнис наплативши своје вређање. Шта рећи? Браво! Баш смо као људска врста напредовали…

Сваком је потребан гутљај буђења
У којем се јутро може
са осмехом умакати
И где прва мисао не мора одмах
Бити распорена
Кидисањем на угриз сивила
Које трује беснилом беоњача.
Јесте, тужне су ревности оном
Ко не воли своје обавезе
И сваки човек рано жури
Да на другом месту буде
Где не би желео бити никако.
Потребно је јутро које личи на вече
Где се починак унапред буди
Где мисао још није пронађена
Рађањем у колевци
Од вруће постељине
У којој живот не престаје да се чуди.

Тајне везе међу људима се лако виде. Када се две доброте лако синхронизују и проналазе без сујетних неспоразума, или, када, на пример, двоје флертују држећи се тобоже неке треће теме. А није флерт проблем, већ што они који себе држе за неке снажне моралне стубове – љигавим начином одричу своје ставове а да за присутне сведоке остане невидљива тајна таквог одрицања. Тако човек са стране не види „тајну везу“, мисли да се, примера ради, у јавном обраћању говори о лепом времену, неком већем смислу или обичној брзопролазној вести, а заправо (и наравно, без параноидних поигравања са повезивањем тачака на слепој мапи теорије завере) ради се ту о нечему сасвим другом. Симпатише се нешто треће. Некада се чини да прећутани мотиви више говоре од онога што се међу оспољеним речима затиче. Или, да се нека дијалошка варничења одигравају на једној равни док се базична монтажа смисла одвија радикално на другој страни током самог проговора. И оно што је привидно остало нетакнутно – а поприлично ишчашено, померено и такнуто – за трен се опет враћа у првобитно јединство са десакрализованог места одакле је заправо и кренуло.
Просечан човек би помислио да неки, на пример, причају о Богу, људима, политици, породици, итд., а на делу се сасвим невидљиво, бестидно и галантно – да иронија, дакле, буде већа, пред отвореним очима ових слепаца – одвија највећа срамота у потпуним микрофрагментима неухватљивих сензација. Догађа се пред видљивом пројавношћу запаљени нерв неке одређене страсти маестрално притајено. И чим сусрет сензација прође, за мање од секунде, свако се повлачи у своју самицу ума док неког другог за своју занимљивост не пронађе.
Има нека тајна веза, али то није она Духовна веза која нас све мистично саставља, чини исконским носиоцима свог Прволика, Бога и Творца на Којег се сви тако пребрзо и непромишљено позивају. Негде и хришћани дотужише на том пољу са својим хипер-односним и излизаним заједничарењем. Данас смо мутанти нечег новог а да ни сами не слутимо лице звери у која нас нека наша веза претвара. Јер, шта су тајне везе таквог типа ако не прикривена завера и подмукла интригантност инфициране неким манипулативним интересом макар за почетак била одлична али погрдна трач-рубрика? А данашњи монструми још нису усавршили своју тактичност да овакву сурову игру одмеравања макар прикрију, не, они су толико сирови и сурови да за њихову примитивност не постоји ништа тајно што они неће силовањем вести и сведока још више у своје везе увалити.
А како човек данашњице то види?
За доброг човека – велико гађење, за лошег човека – прави трофеј….

Како је само тешко носити људску природу. Саму по себи. Не мора нужно нека болест тела или лењост духа бити окидач за овакву гангрену. За овакву дефинитивно психолошку али невољну аутотортуру. Постоји нешто подло у самој природи. И ту не мислим само на то што човек човек није власник својих инстиката. Нешто притајено, прикривено, безоблично се буни. Устаје против човека усред човека. Усред природе сасвим противприродно. Човек се ломи. Бунца. Кида. Опире. Бори. Ако је верник – борба је оријентисана. Ако је неверник – дезоријентисана. А опет, вера, колико год била похвална, не отклања механички устанак природе. Као да неко други диктира набој ономе ко не влада собом (чак и под парадоксом да упркос тлачењу унутар сопства жели али нема снаге да влада собом). Као да је човек некад само сведок невидљиве диктатуре унутар своје природе. Можда су то благословени болови који потврђују демаскирање. А можда само кризе бића које алармантно јављају да је зло дошло до гуше. Чак и непознато иза срца онога коме упит мањка. Неки прелом прождире дисање. Не говорим за депресију и читаве докторске арсенале психијатријског дијагностицирања анксиозности и других патолошких терминала. Говорим за смрт природе која се манифестује увек подлим разарањем бића управо зато што се на смртност човек најмање обазире. Смрт је уткана самим постојањем. Отуда дуализми. Смрт једе односе. Смрт тражи жртве. Смрт продаје људе. То је оно што данас неки зову (не)моралом али не гледају на узроке већ само на последице. Јесте, ми можемо и требамо говорити о антитоксичним упливима Духа Светога у наш свет и нашу природу који мистички препорађају и зацељују сам свет и саму природу. (Ко није саздан од Цркве не може знати о чему говорим.) Али за ту целовитост треба радити. Живети. Освешћивати се до новосусрета са својим обожењем у Христу. А тај сусрет некад често изостаје. Потресно. Драматично. А некад, негде, некоме и – фатално (не можемо то олако прескочити јер не деле сви исти распон снаге и воље). И још чешће се не виде прави разлози зашто додир Духа одсуствује када је најпотребнији. Можда јер се човек додиру наругао у време мировања. Можда јер се обичном мишљу огрешио о неког свог брата. Можда јер се човек везао за неку декларативну доктрину и идеолошку матрицу своје вере без јасне повезаности, тиме и одзива, на Божије (литургијско) Самодаривање.
Не знам… Али, не могу да се не запитам:
На које све начине и којим све механизмима људи крију и лече своје подвојености? Како је могуће да нека лепота сведочи себе без свести о својој пролазности? Или, да неки доктор поправља другог када и у својој природи трпи тлачење? Како је могуће да неко цвркуће о синхронизацији са другима и хармонији у себи а да свесно или несвесно прећуткује све ове подивљале армаде и притајене пориве своје природе?
Све ми се више чини, и надам се субјективно, да ниједан човек није довољно поштен према себи. Једноставно: поштен. Не како га свет види, него како он сам себе спрам себе види. Не како он себе вештачки монтира за угао, двоугао и троугао света, него какав је сам спрам себе лицем ка лицу и да ли то може без детонације и шока заиста тако лежерно поднети? И све ми се више чини да је човек објективно биће немира а не мира. Да је све у њему рат, беснило и куљање. И да ако ради свог здравља – а не ради тога шта ће свет рећи – нема кочнице, да ће лако, потпуно лако, подићи руку на себе или окренути цео свет против себе не би ли прославио своје нестајање како доликује боговима…
…Али, баш у том нестајању богова као да лежи кључно зло света, јер отвара се питање: да ли је скок у ништавило дело храбрих љубитеља друге шансе овековеченој коначним прихватањем стварности Другог, или је посреди бежање од оног што ниједна унутрашња изопаченост није успела до краја да исиса и поједе, па човек, ненавикнут на Божије посредовање, скаче у бездан да управо то једино неопогањено врело живота сачува од немилосрдне барутане свих преосталих а компромитованих себе…

Врата

Испратих неке људе
Добре људе
Добри себи
Добри другима
Којима не бих добар никада
Али похваљујем заиста
Њихову верност ничему
И колико су свети
Нису ни приметили
Колико је дана, месеци и година
Прошло
Од како сам их испратио на врата
Која никада нисам за собом
Закључао…