Category: Сагледавања


Исход

Немам времена за таму и поноре
Не желим да протичем у секундама,
Мени све што је моје мало значи
Ако нема јединства за двоје или троје.
Данас грло јадикује
Јер не мери ни јуче, ни сутра,
Преда мном је дете које непознато болује
У чијој сети и сам звечим.
Прошлост ме више не дозива
Јер нема чиме дозивати нестајање,
Сутра више није тако битно
Ако ме данашња смрт исто опомиње.
Диван је живот свакога дана
Али увек нешто тајанствено недостаје,
Дивно је за другог живети честито
А ипак умара да ништа трајно не опстаје…

Advertisements

Проклетство?

Не знам да ли је то дар или крст од Бога
и да ли Бога уопште требам гурати у неки проблем
који можда само од мене зависи
или неких брзосмењујућих расположења
у којима су детекције незахвалне,
али брутално је уочавати нијансе туђег наличја
којима суд не желим да претпоставим.

Видим друге као отворене карте
без пророштва и телепатије,
видим мотиве
видим како узрок и последица реагује,
надасве лудила и злонамерне дигресије,
видим када се било какав смисао кида
када се контекст очерупа из љубавне димензије.

Поред лица видим и покрете тела
које откривају чак до хода стање нечије душе,
можда због свих тих прозирања никада
нисам имао смелости да друге у очи погледам
не због страха, него јер нисам желео да знам
тајну нечијег сакривеног срца непозван
па да се после месецима уносим у живот
болујући страсти које нису моје.

Искрено, драже би ми било да сам застранио
да ми је дијагноза могуће лудило
да сам све уобразио и да истина дише на шкрге
на сасвим другом тротоару свакодневнице,
тада би ми било лакше
тада бих знао да сам слеп
нити бих морао да се бијем са мегаломанијом
која изјутра обећава откровења а довече ми
љубазно досипа пакао…

Љубав ће једном згужвати снове
Као поцепану хартију
И бацити у смеће све занесењаке
Који су се клели у њено име
И славом коју нису имали
Чинили чуда и исцељења онима
Којима су давали своје болесне аутограме.

Љубав ће једном згужвати снове
Чак и код највећих светаца
А код несветих – још строже
Јер су користили њену величину
Да њоме сакрију своје недостатке
Док нису побили све оне
Које су волели највише.

Љубав ће једном згужвати снове
И разбити зенице тврдоглавима
Који су је третирали као курву
Не би ли њоме купили страх другог
За своје расипничко надметање
Не би ли како одмеравањем других
Исповедали љубав као слатку жртву.

Љубав ће једном згужвати снове
Свих подела под маховином света
Али ће препознати своје првенце
И обрисати зној, сузе и крв са тела
Јер њу саму нико неће учити ко су јој деца
Као што трудницу нико не учи
Да ли живот носи у стомаку.

Љубав ће једном згужвати снове
Када снови престану да постоје
И када све стеге света изгубе на тежини уцене
Али њено пријатељство биће скупо
За оне који осиромашени њеним одсуствовањем
Ништа друго никоме нису могли дати
Осим мало отрова да би казнили
Љубавнике који их превазилазе.

Љубав ће једном згужвати снове
И тада ће њен жиг бити отиснут на
Невидљивим мембранама
Биће то почетак Новог Дана
Када је свет изгубио свој шарм
Када су лажови изгубили своје завођење
Онда ће се она огласити са свих страна костију
И додирнути глас па проговорити:
„Сада је Суд овоме свету
Сада ћу видети да ли коме недостајем…“

Дискреција времена

Не знам како али завидим свету
Који за све има времена
Који зна жмурећи да одсвира сваку ноту.
Стварно ми није јасно када неко има
Времена да чита толике књиге и да узврати сваку пацку похабаним алатом.
Нисам тако битан као други
Да се у сваку причу гурам,
Ко ми је крив
Што не умем да се отмено плезим.
Падам у делиријум и екстазу кад видим
Стотину коментара око небитних ствари
Које некима значе као највећи смисао
Које је мисао људска икада изнедрила.
Немам фанове свог лика
– Бог је послао неких 10.000 људи да
Помиришу моје стварање –
А и када их стекнем гледам да их
Што пре разочарам
Да се не би као за идола везали уз мене.
Можда су моје молитве услишене
Да постанем невидљив
Апослутно непрепознат у времену
У којем делујем као маргина.
Али не могу рећи да не боли
Када те усамљеност уходи
Када бираш пут анонимности
Као да ниси уопште међу живима.
А овај свет је турболентан
Сви имају времена на претек,
Сви нешто страшно битно раде
Чак и када једу, читају новине
Или када баш ништа не раде
Осим зевања и трач – партије.
Свака част, шта да кажем!
Код мене су мољци одавно појели мозак.
Ваљда нисам толико битан
Па немам времена ни за себе…

Дани почињу
са прождирањем магле,
тих сурових невидљивости
које одбијају прозирање.
Не желим пољубце
где нема места за мене,
не желим сивило да ми чеше раме.
Ова депресија није за мене
ово платно нисам ја бирао
нити мелосе који заглушују неиспевано.
Осим ако
изненадни потез моје руке
не пресече унедоглед
новим сабирањем,
не би ли ми како било лакше
да не једем трешње
у којима црв не мирује.

Јутро

Устајем у мрак пре првих петлова.
Звезде се још назиру ако се не стиде.
Чујем пешаке како рано крећу на посао,
Њихове кораке нико не броји.
Нема чак ни лавежа, можда једног
Нити птица у близини.
Моји су снови спаковани у тегле
Чувају се као зимница
Да буде слатко када несташица дође.
Зато се не расејавам
Научио сам вредност мира,
Знам шта значи лизати мемлу са зидова
И да не правим разлику,
Јер смо пред контејнером и канализацијом
Сви исти.
Моја деца спавају на јастуцима живота,
И она знају колико је вредно убити одмор
Ради свега што трпи кретање.
Три деценије нисам видео сунце
Да силази у моје двориште,
Сада двориште немам али свако јутро рано устајем
Да поздравим мирис оближње шуме
И да се рукујем са пенетрацијом сунца
Које долази са бочне стране
Под моје влажне капке.
Мислиш да славим ноћ?
Само ако јој је исходиште свитање,
Када моје распарчане латице подижу цветове
Да роси на њима укину сваку немоћ.

Бизнис

Постоји једна сива зграда надомак Цркве
У којој ми већ деценијама позли на исти начин.
Мислио сам да су моја лудила таквој слици допринела,
Да неко незрело дете у мени царује,
Али сам погрешио јер желудац никад не вара.
Ту су једна велика врата одмах на почетку
Да би ти одмах дала до знања да је срце за добродошлицу у старту смањено.
Кроз њих пролазиш насмејан када улазиш а потом сломљен када живиш за излазак.
Ту је поспани портир који нема појма како је добио сјајан посао да све контролише и одмерава.
Ту је и лифт али нико не зна чему он служи из своје праисторије
Јер нема ни три спрата.
Ту су запослени који коме год да им неко закуца на канцеларију
Одговарају беживотно, али поглед не мичу од свога стола, папира и апарата.
Ту су и незапослени, људи у црном, неки чак са кајлом око врата,
Којима је сва брига да ли им је ко ускратио загрљај или згужвао одело.
Ту су и возни паркови са фелнама од злата
И понеко тамно стакло светим уљем изгланцано од наивности приложника.
У тој згради сви су вредни, све је метеж, акција и драма,
Али свако је одан ономе кога не воли,
Свако слуша оног изнад себе да би могао после да га оговара,
Или да му сабрања ради у пуноћи љубави помази омчу,
Да би имао своје име на небесима
Ради доброг пословања…

Неки глас је синоћ дозивао моје име,
Али није било ничега осим крви
Која ми је цурила из носа.
Јутра су почела удисањем локве смрада
Од нечистоте грцајуће природе
Која увек јадикује своје.
Гледао сам децу како једу хлеб заједно
Њима Бог није био непознат,
Нити су подизали себи бране
Од строгости храмова.
У подне је дошла радост!
Гледао сам своју децу како убризгавају кисеоник у моје вене,
Поново сам био млад, поново препорођен
Нествореним дисањем.
Поподне је донело спокој
Ужину од слатког умочену у ћутање.
Вече је правило наранџасте обрисе од авиона
И галаме пролазника,
Уплашених од новог понедељка
Уплашених од сутрашњице.
Пала је ноћ.
Сан обија капке пред туђим извештавањима.
Мој кревет је намештен као гроб
А глас који дозива моје име умиљато –
Још увек не престаје…

Шарлатан

Не брините
сакрио сам све своје стихове
на најневидљивије место.
Не знам чему импресије
чему уздаси
као да одсвирах најнежнију ноту?
Нисам ја песник
нити знам шта то значи,
аматерујем звиждећим кораком,
или само глачам огледало
да бих боље видео
свет који упијам сваким даном.
И верујте, доксологија је мртва
јер немам силу испевати
како се осећам
Када сам будан и када сањам,
Када Бог долази да
(Упркос мом инату
да копилад држим живим)
Нежно и дискретно побије
Све моје синове, све моје –
Недостатке….

Рулет

Човек као да је биће зависности. Увек тражи неки садржај споља где би се могао лоцирати или поистоветити. Ако слобода чини централни регулациони систем човека, онда аура која обмотова слободу мора бити жеља. Следећа опна, одмах за њом, у зависности од синхронизације или несинхронизације слободе и жеље је – опсесија. Човек је биће опседнуто разноразним садржајима у којима тражи неки свој оријентир или идентитет. Наравно, ту разни чиниоци долазе до изражаја, јер није ни свако бављење неким садржајем по аутоматизму пројекција или подмет опсесије. Може бити чиста љубав. Али су, реално, танке линије, јер се и од онога што љубав држи за обнову садржаја може застранити.
Постоје разне зависности. Не можемо се дотаћи свих. Ипак, неке су својим присуством у свакодневници евидентне: алкохол, дрога, коцка, блуд, игрица, храна. Може се бити завистан од: филмова, музике, лекова, интернета, теретане. Сећам се човека који је био завистан од „кока-коле“ и од капи за нос. Могуће је бити опсесиван и на нивоу племенитих ствари попут уметничког писања или научног истраживања. Тако можемо разумети надприродну ревност код неких уметника и научника у одређеним идејама или системима на којима даноноћно раде. Да парадокс буде већи, могуће је бити опсесиван и на нивоу теологије, философије, психологије, политике, књижевности, сликарства, итд. Не само, дакле, у стварима негативним, већ и у стварима позитивним. Свака од ових зависности заслужује одвојено време за удубљивање од стране истих аналитичара и трудбеника.
Међутим, задржимо се на првонабројанима, када се унесеш у све те профиле, када уђеш у проток само једног дана којим они свакодневно живе – не можеш рећи да је све благослов или да пакла нема. Кроз које све детаље, завере, лажи, изговоре, психозе, довитљивости, итд., сваки од њих понаособ пролази, свакога дана, минута, сата, да би хранили своје опсесије новим опсесијама са којима се изјутра буде или увече лежу. Јер, су им и снови пуни опсесија тако да код њих одмора никада нема, а мир се сматра привилегијом који се не може ничиме достићи.
Можда је човек и биће глади. Јер је недовршено биће. Јер се брзо празни не само од губитка садржаја, него и од губитка енергије. Јер није у пуноћи саздан. Јер му треба Други.
Када бисмо имали Бога у себи (а опет, ни Бог се не да поседовати), такве зависности не би било. Бог би донео слободу (неки вид нестворене еманципације) чинећи нас независним – метафизички и благодатно очуваним. Јер, ако је човек исконски подвојено биће (једно мисли, друго говори, а треће ради) онда се те крхотине од огледала у њему могу целовито саставити једино у границама црквености где Бог Тројични чини не само да човек може поново видети свој лик, или лик онога поред себе, него где се и Сам Бог, уцеловљен у човеку, може кроз несломљено огледало поново угледати будући да је управо то созерцање прво уништено.
Међутим, опет и ту морамо да створимо и освестимо неки вид зависности од Бога. Једна зависност долази на друго место зависности. Али подметачи (садржаји) нису исти. Зато рекох да је човек биће зависности.
Као да смо дизајнирани тако да уопште не будемо усмерени само на себе, а опет срљамо, јер хранећи све друге зависности, које нису од Бога, уништавамо, и то сасвим свесно, не увек несвесно, сами себе.
Само сат времена разговора са неким ко је опседнут, или ко је био опседнут неком тескобом свог добровољног избора, показује не само неки морални прекршај, него напор и мучнину онога ко је таквој слици сведок и саучесник – да се не можеш не запитати: колико ли је њему или њој тешко сваки дан са собом бити када ти не можеш ни пола сата са њима у стварима од зависности пребивати?
Наркотичка свест је чудо. Чудо самонегације. Сви смо до једног у неком виду наркозе или наркоманске зависности. Сви смо од нечега зависни. Робови. Неко тако себи тражи “вентил” за нагомилане фрустрације, а неко патолошки облик постојања јер не зна (или неће да зна) за веће и боље, за смисленије. Нијансе између вентила и патологије су танке. Вентил алудира на привремено или повремено пражњење, а патологија на константно обнављање.
Не уништава се на тај начин само лични живот, укључујући сав велелепни благодатни потенцијал, него се уништавају и сви они који сабрани око таквога испаштају његов начин постојања. Мора се направити “пресек стања” у себи (оно што хришћани називају покајањем). Не може се тако живети. Може се само сваки дан лагано умирати. Као по правилу, мора проћи доста времена да човек укључи „лампицу“ да се сагледа где је, ко је, шта му се то догодило, како је могао да тако банално живи у илузији.
Колико је то далеко од зависности од Бога која Духом омамљује тако да отрежњава све човеколике функције у боголике…од човека којег доксологија прославља да воли свет али и да на првом месту поштује себе…
Али, не заваравајмо се, били црквени или не, дефекти остају да паразитирају у природи, у уму, срцу, духу, души, телу, како год да поставимо човека као човека. Вера не реагује у човеку синдромом аутоматског изгона било каквог проблема. Опредељен за највећи Идеал, не значи да не може бити роб идеализма на неком другом нивоу а да му сав унутрашњи саобраћај говори другачије, или га чика, нервира, дражи, мами свакога дана као неки вид предлога, инерције, нагона, прве асоцијације. Није све искушење, нешто је и до пале природе. Наш задатак је да научимо да живимо са својим дефектима. Данас их зовемо грехом, али нећемо погрешити ако их назовемо аномалијама. Наше финално спасење се још није збило. Пуноћа још није наступила, јер да је наступила били бисмо већ у васкрслим телима отпорним на дуализме које трпимо свакога дана. Зато нема сигурне позиције. Нема трајног исцељења док се ова Последња Тајна не догоди. И коначно, нема гаранције да смо престали са неким облицима зависности, јер увек постоји реалан ризик да се вратимо на рулет са којег смо једном престали да бацамо куглицу и да наше стање постане још горе него што је било. Отуда, пре него што пожуримо да другима глумимо учитеље животног искуства, пазимо да нека искуства поново над собом не поновимо. Јер, ако је човек по природи подвојено биће, узалуд ће он умом навијати за бољи део стварности, ако ће његова дела бежати од онога што се умом једном или више пута одрекао. Па опет, чак ни тада, Бог, свестан људске фрагментарности, неће окаснити да састави оног који је по хиљадити пут распршио своје биће у парампарчад, али ће човеку сваким удаљавањем од Онога Који саставља, сваки пут бити све теже да пронађе део по део који се у експлозији разлетео. Јер, можда се једном догоди много већа трагедија: да човек трагајући за својим делићима на крају заборави друге делове себе и да му на крају ништа од Бога, али и од себе, у видокругу битисања не остане…