Category: Сагледавања


Сан

Људи чекају у храму…
Један свештеник спава у ковчегу чији је кофер сам направио,
Али устаје одмах за почетак службе.
До њега други који нема мантију
Избацује прљаву воду из храма
За којом су и нагладнији жедни,
Али после обећава да ће напојити чистом водом
Сваког коме је драго.
Неки човек бахато тражи најудобнију фотељу у храму
И ниједна му не одговара,
Диже ноге, дере се, све приговара
Али да се смести не може.
Пси у мојим сновима су страсти
Једном сам гледао борбу пса и лисице у мени
И мада је пас био храбар, лукав се увек некако извуче,
Па сам и трећег пса по имену доброта
Морао да пазим да не настрада
Али баш беше глуп и наиван.
Видео сам долазак снега пре зиме
И пркос људи који ми узимају меру.
До доласка Христа људи препричавају занимљиве ствари,
Али онај несместиви и даље приговара.
Неки мисле да је сам ђаво
Ја не мислим ништа.
Није писано да видимо у искривљеним одразима
већ у огледалу и загонетки.
Зато ја не знам ништа
Нити бих да председавам…

Advertisements

Да ли у телу или ван тела
Не знам, Бог зна,
Да ли у екстази или сну
Не знам, Он зна,
Али на месту сновиђења
Видим своје срамоте
И лопова који свима краде време
Уносећи забуну.
И док најмилији секу своје месо
Отклоном крвног сродства
Остајем мало заморче
За прегледе и здравље
Оних који ме не воле никако.
Остаје ми јутро након кошмара
Да пазим где сам стао
И поздравим цвркут птица
Које не гледају где им је брат по крилу умро и пао….

О глупости

Глупост може бити изузетно опасно стање свести…
Лако је пустити је, тешко је ако она оличена у лицу другог не пушта нас. Тако да потирање отпора носи велики ризик. Јер отпор мора да постоји да се глупост другог не би осилила да прерасте у стање бестидности која може неког трећег (не увек нас) да повреди.
Пуштање другог да чини шта год хоће може само да дефлорише љубав. Пустити другог да ужива глупост – толерантно је, али пуштати га да усред глупости зло чини – недопустиво.
Ако постоји нервирање – и оно може бити акт одговорности која се не мири са постојећим стањем (нпр. неке неправде). Све друго, поред мало игнорисања, може бити узалудан покушај очувања себичног мира. А где је велика љубав – жртвује се свој мир ради другог…
Толико о онима који чувају свој себичан мир да не би били глупи као други…јер испадају још глупљи будући да себе сматрају паметним…

Није лако бити „интерпретатор“, нити је свима дато, нити „тумач“ може себи да гарантује увек проницање у нешто дубље. Бити „интерпретатор“ је мислим немогуће без саживљавања са светом другог. Другог, ко год други био, Бог или човек, треба примити у себе, сваким делом себе, не половичним, не са неким резервисаним остатком себе, нарочито ако је нека снажна порука сликом или речју прикривена па тражи додатно раслојавање. „Да ли смо?“ – питање је за сваког. „Да ли само?“ – мислим да то „само“ заслужује већи продор, вредност и пажњу. Ми нисмо творци будући да Творцу дугујемо постојање које нисмо ничим платили. Позвани смо, јеванђељски речено: да будемо савршени, односно, да се усавршавамо, уподобљавамо, сходно својим талентима јер нисмо сви исти. Све што покушавамо да изразимо, јер ниједна стварност и дело није фиксирана реалност управо због мноштва интерпретатора и могућности да свако сходно својој асоцијацији тражи неки свој доживљај, са једне стране јесте пројава Творца ако наш акт посматрамо као заједничко стварање са Богом. Ако га пак посматрамо као нашу пасивност кроз коју само Бог извршава одређени наум, план, замисао, поуку, итд., онда нисмо баш ни слободни, ни креативни. Порекло надахнућа је можда и немогуће лоцирати. Долази изненада као ветар и одлази на непознату страну. Сличном компарацијом је Христос упоредио Царство Небеско. Можда се може говорити о разлици између људских идеја и Божијих идеја, самим тим и о разликама у надахнућу, али је верујем то веома тежак задатак ако пођемо од тога да, на пример, није сваки надахнути човек аутоматски човек који верује у Бога. Не. Моје речи само Бог зна шта су. Не знам. Верујем и једно и друго, али сумњам да било шта може заменити молитву са Богом. Када неко похвали моје стваралаштво морам да се оградим да нисам ја крив него надахнуће само, јер ми се само дало. Можда само некад губим увид где је линија пресека између молитвеног осећања и писања, али том логиком говорећи, можда су много већи аутори у неким другим сегментима креативности наступали са истим надахнутим осећањем а да нису ни регистровали да су били верници или у неком виду молитвеног заноса. И верујем да је управо њима, баш зато што нису ништа знали, Бог био најближи…

42315385_10156447700046011_7078772528113516544_n

Замолили су ме неки пријатељи да прозборим коју мисао о страховима. Нисам баш компетентан на ту тему, али могу да понудим неко своје субјективно виђење ствари. Делује ми мало неозбиљно са моје стране да кажем ту нешто „ново“ у ово време интернета када су бројне медицинске студије лако доступне свима, а за оне марљиве – ни књиге још нису постале табу тема.

Тема је огромна. Непристојно колико огромна. Као што поменух, прелиставао сам мало литературу а негде полазио од компарације са својим искуствима. Ипак, будући да сам хришћански наелектрисан, односно, трудим се да тако живим, моја расуђивања не могу бити плод неке хладнокрвне научне дисертације. Пре могу као живи човек да понудим своју причу и искуство а што опет не може бити плод једне објективне и непристрасне анализе.

Дакле, проучавајући порекло и дијагнозу многих страхова, али и улазећи у манију трајних страхова које неки називају фобијама а неки другачијом терминологијом, запањило ме је и „уплашило“ (да се мало нашалим) колики број страхова постоји на „тржишту“ дијагностицирања. Невероватно, почев од страха од: дрвета, браде, инсеката, деце, игре, Бога, хомосексуалаца, отворених или затворених простора, итд. Рационални и ирационални страхови су тек прича за себе.

Да се моја маленкост пита, почео бих од непотребне пресије. Ако Богочовек показује страх у Гетсиманском врту, онда се сви идеали о некој људској неустрашивости више могу подвести пред феномен екстремизма, фанатизма, итд., неголи реалне слике о човеку. То не значи глорификацију своме кукавичлуку (између патологије страхова и кукавичлука које не болује ни од чега дефинитивно постоји јаз), него да човек мора да научи да живи са својим природним ограничењима и да изађе у сусрет страховима при првом примећивању неке ситуације у себи која можда баш тада би требала или не би требала никако да буде ту. Да не заборавимо апостола који каже да љубав изгони страх. Мислим да је то најбоља пречица за све клиничке и неклиничке модулације и типологије.

Направио бих малу систематизацију.

Поделио бих страхове на:

  • природни страх (нпр. да се у нечему можеш повредити; удавити, опећи, неко те пребити, итд.)
  • умишљени страх (нпр. када човек одгледа неки хорор-филм, или почне да замишља неке карикатуре, итд. )
  • ирационалан страх (нпр. потенцијалност или еволутивна фаза анксиозности; параноје, маније гоњења, умишљање да ће се нешто страшно догодити а не догађа се никако, итд.)
  • демонски страх (нпр. када неко повремено има неки вид недефинисаног напада, путем снова – при чему ипак треба правити разлику да није сваки кошмар исто што и напад – или као што срећемо у аскетској литератури бројне примере светих подвижника; итд.)

Треба направити разлику, такође, између страха и страхопоштовања. Страх је уобличен тамо где неко има проблем са неким кога не воли. Тај проблем може бити реалан или умишљен. Али, одсуство љубави већ припрема унапред терен као конфликтан са оним кога унапред не воли. Да ли сада ту страхови могу бити манијакални, патолошки уоквирени или не – посебна је тема и вероватно проблем индивидуалног приступа сваког човека будући да ниједан човек није исти. Страхопоштовање иде другом страном улице, то јест, логике. Уобличава се (васпитава) димензијама да нечију љубав према њему или своју љубав према другоме не ожалости неким чином, да је не протера. Рецимо, нека корелација би се могла поставити на теразијама односа између родитеља и деце, Бога и народа, мужа и жене. Ипак, мада постоје радикалне разлике између страха и страхопоштовања, то опет не значи да је страхопоштовање аутоматски због свог идеала заштићено од идола, погрешивости, патологије на крају крајева – јер није. Страхопоштовање може постати лицемерно са тачке истих набројаних примера да поштујеш некога не јер га волиш, него јер га се првенствено плашиш. Такве односе можемо срести код многих по кафанама, утакмицама, црквеним и политичким јерархијским односима, у неким државним институцијама…итд….Дакле, страх од конфликта је заправо страх од другог а страх од другог је заправо последица немања љубави. Ако је хришћански идеал волети своје непријатеље, онда је лако уочљиво колико страхови немају објективног упоришта да остану на снази. Али, можда ни решење за проблем страха није у неком отклону самог страха (шта год или ко год подметач истог био), него у суочавању са проблемом колико год страх остао на снази. Дакле, човек се мора унапред ослободити неке своје лажне супериорности да би изашао на мегда својим страховима. И опет долазимо до оног апостолског става примењивог и на оваквој ситуацији: „Када сам слаб – тада сам силан!“, јер овај став не имплицира почасну оду својим недостацима већ суочавање са њима, признавање себи, пред собом, да немаш такву снагу, а када се до таквог признања дође, није суштина у летаргичном препуштању валовима ништине, већ о коришћењу своје небитности да се очува у себи оно најбитније – своја душа ради Д/другог.

Дакле, са неке психолошке тачке гледишта, сви смо мање-више у нечему устрашени. Неко више, а неко мање. Неко са већим уношењем емоција, енергије и растрзавања, а неко са мање. Свако од нас се плаши за посао, здравље, репутацију међу људским проценама, конфликтима, итд., само што је неко ту рањивији и лабилнији, а неко изграђенији и стабилнији. Не постоји, дакле, 100% здравоуман човек заштићен од било каквог могућег или немогућег исхода који њега или његове најмилије може задесити. Само је поентирање на који начин човек може да научи да живи са својим страховима, фобијама, психозама, недостацима, итд., и да успешно премости или одстрани сувишак који врши пресију на постојање. Апостолска визија „љубави која изгони страх“ ми се чини као најбржа и најјача варијанта једног здравог самоочувања. Јер, ако је неко напредовао у својим психозама, а нема љубави у себи, да ли му било који облик терапије или медикамената може помоћи ако прво не постави добар темељ устоличен на љубави? Приказе морају доћи некако на човека, реално или умишљено, али са оваквим моделом љубави као начина постојања, приказе (са свим могућим и немогућим корпусима разноразних сценарија) не морају да изгледају фатално и парализовано по човека. Ту је похвала за веру, али вера без љубави је мртва. Ту је похвала за молитву, али молитва без љубави је обична рецитација. Дакле, може се подићи улог. И нема другог пута до ли личног суочавања са својим приказама, јер тај пут је пут свакога од нас и не може нико уместо нас да иде испред наших страхова. Јер, буде ли неко имао добре намере да иде испред нас да би нас спасавао од њих, које су гаранције да управо наши нерешени страхови и конфликти неће таквог праведника саплести са леђа? Зато је одговорност на нама…

FB_IMG_15322709930131694

 

 

Баш су стари људи мало срећни! Млади исто тако. Око 50% види проблем у самим пословима или школовању којим се баве, других 50% у поремећеним (често дволичним и једноличним) односима тамо где раде или се школује. Пензионери су махом докони и од доконости већини све смета чак и када треба да су захвални што не спадају ни у један од оних 50% будући да више нису у радном односу или окружени људима и људским односима у којима су тешко излазили на крај. То значи да човек целог живота ради (углавном) оно што не воли и живи за престанак свих тих акција и реакција. А када коначно у старости дође до свог одмора – да ни тамо не налази свој мир?! Хронолошки гледано – проћердан живот, обесмишљен у темељу.

Нигде није идеално. Треба полазити од своје перспективе. Не увек ниском логиком упоређивања са другима. Бити захвалан. Нема среће под небом, слагали су нас. Али, захвалност може бити мерило једне здраве среће која не поставља унапред неки негативан темељ (као што многи унапред раде, те су склони негативном набоју и пре него што се нека негативна околност промоли). Захвалан. Не на мрвицама дарованог, јер и те мрвице: посао, школа, пензија, држава на крају крајева даје мизерно, него као чин који тебе самог одобровољава да прославиш сам живот у Христу који је уједно и Божија прослава тебе самог. Тај већи смисао измиче многима који године троше у колотечини својих пословања и школовања а да пред смрт, у старости, уместо мира нађу само разочараност и роптање.

Занимљиво је само приметити да сви, и млади и стари, увек у својим резигнацијама увек полазе од неког греха другог, да је увек други знамен фаличности, дволичности, мера њиховог неуспеха, а да заиста нико не полази од себе. А да је, опет, свима главна сатисфакција да мењају другог чак и у име „добрих намера“. И у томе лежи пропуст многих, што желећи промену у свету не полазе од себе („Царство Небеско је у вама!“), него увек од других („Царство Небеско није ни тамо, ни онде…“).

Обнаженост

Не можеш увек ходати путевима посвећених авантуриста
За људима, који живе неке идеале
Умочене у најлепше снове
Мада похвално је.
Треба некад отпочинути
Далеко од нервних завршетака,
Усудити се да напишеш књигу у себи
Која никоме неће бити позната.
Знаш, сваки мелем има своју фантазију
Али није свака сладост истинита.
И сваки човек некад проспе мудрост као скупоцену чашу пића,
А да добро не зна да није његовим сазнањем плаћена.
Ту падају многи,
Мисле да су сами стекли неки напредак до којих корак небогова
Никад није закорачао.
Јадно је то!
Постоје дарови, лепоте које не трпе сведока
Који не живе за аплаузе.
Не свлачи се тако лако света девица!

Када се у теби све помири,
свако завађено царство
једног дела тебе
са завађеним царством
другог дела тебе,
и још даље,
када се све завађене армије
са твојим ликом
загрле и пољубе,
када свака подвојеност, срџба
и било која страст
изгубе своју опкладу,
тада можеш
наслутити Божију тајну
која, гле, и без твог знања
чисти сваки хаос за тобом
Без присиле, помпе и морања…

Праштање

Буди болестан колико год хоћеш!
Буди монструм,
Изазивач, лицемер.
Комадај ноктима све што ти драго,
Мрзи себе како нико никад није.
Ако би баш да прелазиш границу
Пређи смело преко зацртане линије.
Буди лудак!
Умишљај да ће векови причати о теби.
Одузми себи сваку наду!
Храни се сваким нихилизмом
Да твоје безнађе дуже потраје.
Узнемири се као ветар који припрема торнадо!
Пређи границе маниризма и самоконтроле
Да видиш како је са друге стране
Бодљикаве жице.
Ради шта желиш,
Али те само једно молим у ово невреме отуђења и некажњене кривице:
Колико год далеко да одеш
Колико год застранио
И хранио свој пакао
Не дозволи само једно
Да ниједан човек-дете од твоје руке погине.
И веруј, бићеш спасен
Биће ти опроштено
Као што сунце не помиње таму
Када оно само треба изјутра да мине…

Ја сам дошао да бацим огањ на земљу; и како би ми се хтјело да се већ запалио!

(Лк. 12, 49)

 

 

У разговору са неким људима, махом младима, али и онима који нису припадници неке Цркве, мада се декларишу као верници, дошао сам до неких поражавајућих утисака упркос мом оптимизму. Надам се да је статистика понајмање објективна и да само могу потајно да се надам, у складу са стваралаштвом и ентузијазмом људи које познајем, да је слика другачија на терену. Следећа систематизација нема за циљ да унизи вредност Цркве и Црквене мисије, као ни људи који јој отворено или прикривено служе, само да укаже на алармантност ако се веродостојним покажу следећа увиђања као чињенице.

  • Неки не виде да Црква може да реши било какав проблем. Без обзира да ли говоримо о Цркви као институционалном, пастирском, мисионарском и богослужбеном домену. Ако на ту слику додамо, на пример, како Црква може да утиче на проблем насиља, сиромаштва или политичке демагогије – нема апсолутно никаквог става. Ако га има, онда је он индивидуалног карактера и припада само појединцима који својим снагама покушавају да утичу на окружење у којем се налазе.
  • Други људи у најбољем случају виде Цркву као моралну институцију која има за циљ да одашиље једино моралну поуку која би се могла базирати на било каквом виду аутокорекције. Све преко тога је претеривање, или, јефтина разочараност што сами припадници одређене Цркве одступају од моралног императива који другоме намећу.
  • Некима је Црква, нажалост, једина асоцијација за прекомерно богаћење. Занимљиво је приметити да осим критичког става великог буџета Цркве, нико није дао, макар опционално, могућност да сугерише како би Црква могла појачати хуманитарне активности.
  • Неки Цркву виде као психолошку ординацију где можеш изнова обнављати и превијати своје ране. Ту се обавезно претпоставља своме углу гледања нека стармала типологија верујућих са још обавезнијом обамрлом душом и тупоумним изразом лица. Ако осмеха уопште има, онда је он сумњивог порекла.
  • Неки Цркву углавном доживљају као место „Дизниленда“ где можеш повремено, када никога нема у храму, да дођеш и покушаш да „уплатиш тикет“ као у каквој кладионици да ти нека жеља пред Богом прође.
  • Трећи пак Цркву виде искључиво као бекство од стварности са обавезним депресивним оптужбама. У њиховој аргументацији све што носи најмањи призвук Цркве и црквене стварности обавезно је обојено црним и сивим тоновима. Секуларизација је ту у првом кадру, остало се после само надовезује. Црква је ту више асоцијација за место смрти неголи за место Васкрсења.
  • Неки још Цркву виде као религиозну институцију чији је једини задатак да ствара ратове. На сву срећу има неколицине која сматра да Црква може да мотивише људе да не чине насиље али не конкретизује проблем на који начин би то решење могло да буде.
  • Највећи број испитаних показује свест да не види Цркву уопште као било какав фактор да утиче на било шта и било ког. Црква се посматра као пасивна институција која евентуално одржава ватру обичаја апсолутно небитних за свакодневни и саставни део живота. У најбољем случају (и то кажем са дозом ироније) Црква се једва да наслутити као асоцијација за националну припадност која је често више навијачког и племенског неголи историјског и објективног карактера. Анационални домен Цркве очито је привилегија само преживелих утописта који су промашили државу и век живећи за радикалност ехсатологије сад и овде.

Поражавајуће је, дакле, да већина анкетираних нема свест о Цркви као месту светиње која људе чини светим. Нигде! А есхатолошки домен не постоји чак ни на нивоу макар незаживљене идеје. Ипак, фаталним ми се чини толика несвест која Цркву не може да позиционира макар као лајтмотив који их покреће на друге нивое постојања да се изразе. Не виде Цркву као димензију слободе и дарова. Не виде могућност да могу да буду свети, да се усаврше, да окусе реално живот Божији, да приближе себи стварност Царства Небеског у овдашњем животу. Другим речима, након толико година обнове верског живота и повратка људи у Цркве дошао сам до првог, надам се не и општег,  утиска – да људе Црква не само што не занима, него се и не труде да је упознају. Формална припадност једногодишњег или двогодишњег окупљања у Цркви им је сасвим довољно да промовишу себе као вернике. То не значи да не помисле на Бога, али им слабо полази за руком да га у Цркви потраже, или, да мотивацијом дароване благодати могу да утичу не само на свој живот него и на живот свог окружења.