Category: Сагледавања


Свако је поносан на неки свој начин. Некада је човек поносан на добра дела а некада на зла. Може да се притајено диви злу другог а да и даље формално паразитира на неким руинама пасивне добропрепознатљивости у друштву. Некада човека уопште не занимају његова дела или дела неког другог. Може да буде равнодушан или енергичан. Која год мотивација била посреди и додир сензационализма као оне јефтине каписле која побуђује успаване протагонисте овога света. Човек може бити поносан и у својој изолацији, ништини, скучености мишљења, прежвакавања једних истих порција свакодневнице ушушкан у бљутавост једино поузданог и знаног.

Често се понос погрешно изједначава са сујетом, али то бива само због погрешног приступа садржају који чини понос или сујету присутнима. О чему говоримо? На пример, неко се безразложно прави „поносним“ у некој ствари а да и није сагледао смисао целе слике попут момка или девојке који се расправљају око неког контекста. Онда момак или девојка, али и други људи у другим случајевима, „дижу нос“ и окрећу леђа личности поред себе. То, дакле, није понос него сујета. Постоје и други примери и корелације. Живот је ту неисцрпна ризница искустава од неслагања у одређеним дневнополитичким размишљањима до „окретања леђа“ у сасвим мизерним и баналним стварима.

Понос је када учиниш неко лепо дело себи или другоме. Међутим, ако се човек прави заљубљеним у своја добра дела, онда ни то није понос већ сујета јер храни свој егоизам. Понос је када си заљубљен у врлине због њих самих, или због тога ради Кога их на нечије име адресујеш (а не због тога што их баш ти чиниш) и када осећаш себе као некога ко увек жели да ради на својим врлинама (а не као да си достигао врхове свих Небеса). Једна уметница, сликарка у поодмаклим годинама, дала је изјаву: „Докле год сам задовољна собом ја више не напредујем, али када нисам задовољна собом тада стварам најбоља дела!“. Друга жена, бака, сељанка у неком забаченом селу каже: „Ако дете моје ја ништа не радим, онда се осећам болесно!“. Дакле, парадоксално, понос је осећање своје скромности, непотпуности, здраворевности, а не своје величине, достигнутости, окончања труда. Оно је још осећање части или чистоте у неком наумљеном или оствареном делу. Опет, не због себе него због жеље да се усрећи други наспрам себе. Тако видимо да понос подразумева однос са другим, док сујета искључује другог из сваке врсте односа. Тамо дружељивост а овде усамљеност. Тамо друштво а овде изолација. Никако да научимо ту разлику. Зато и највећи људи падају на том личном испиту. То још отвара и поље праштања другима.

Понос никада не затвара врата за собом ако је он или неко други погрешио, него увек излази у сусрет другоме макар сам био погрешив и ако је спреман дати извињење или га примити. Међутим, сујета је неспособна да подари опроштај, или још бруталније, неспособна је да прими опроштај од другог. Све се око тога врти. Њој и најмање ситнице изгледају као космички догађаји. Толико је она изнад свега. Треба мало обуздати своју претенциозност. Увредљивост. Понос је када пружиш руку другоме без осећања лажног стида. Зато смо данас сведоци и лажне поносности, односно реалне сујете, која се стиди не само да опрости некоме нешто, него се стиди да учини било које добро дело – да постане истински поносна личност. Чак и међу хришћанима видимо неку млитавост и обамрлост воље и вере, као да се негде стиде поуздања у Христа отворено међу људима. Нема оне великодушности која би могла бити одговарајућа препознатљивост неког човека када без устручавања исказује понос на свога Бога. Бити поносан на свог Бога подразумева акт великодушности а не фанатичне ратоборности и кочоперности. Ипак, бити поносан хришћанин на тај начин не значи пред лицем великодушности занемарити вредности у Христу које треба бранити.

Није, такође, сувишно поменути да понос не треба да посматрамо као неки максималистички кодекс понашања који се упорно труди да испуни неке идеале, не, него као могућност да испоштујемо и онај део себе када неко покуша да га обезвреди. Није истина да се самољубље увек гаси, по фамозним аскетским параметрима, тиме што је пожељно да те други гази. Не, јер ће тако временом доћи до позиције да ће други заједно са тобом прегазити и све твоје најмилије и све што ти је свето. Понос има могућност да другоме подвуче линију коју не сме да пређе. Али, и да јасно стави до знања другоме у чему предњачи његов пропуст. У томе је цела проблематика. Сујетан дозвољава да се пређе линија само да би могао више потхрањивати своју зловољу. И као по правилу, не дозвољава ни добронамерну критику, сугестију, а камоли нешто друго и више.

Понос, дакле, не значи опит крутости у некој индивидуализацији дистрибуиране врлине или греха, него однос са другим чак и ако је однос са теразија другог намерно санкционисан. Сујета је она која круто држи до себе да и не допушта однос са другим. Такође, поносног човека не може нико обешчастити. Ако и буде физички савладан, понос није оскрнављен, јер он није подарио слободну вољу у том гнусном чину. Сујета се да обешчастити, јер њу пак све погађа и све чини рањивом чак и онда када је нико објективно ни у чему не напада. Она се лако поистовећује са ружним актом другог постајући и сама саобразна ономе који је сујетан. Нечија ружна реч не може поносног поколебати, може само сујетног. Зато понос може некога и изобличити за неко злодело ако сам стоји у врлини, док сујета не може јер носи исти недостатак као онај који греши. Парадоксално је само што поносан човек никада то не ради, док сујетан често узима на себе улогу судије у оним дефектима у којима сам налази своје саучесништво. Сујета не пружа загрљај никада прва. То само понос ради, онај коме је стало до узајамног добра, макар остао без пружене руке другог. Човек, као променљиво биће, лако може да склизне са позиције поноса на позицију сујете – али и обратно. Једна је клацкалица али превагу узима терет којем смо поклонили више пажње. Од нас зависи. А са обзиром са човек није фиксирана стварност, ово је тескоба и изазов са којим се сваким тренутком своје егзистенције стално сусреће. На путу да своје сујетне палости премости, макар на блиц и макар у наговештај поносног усличњавања есхатолошке верзије бољег себе…

Advertisements

Примећујем да нама људима недостаје елементарна комуникација. Не само услед неког уштогљено-лажног устручавања, или, недостатка онтолошке комуникације са Богом, него и као неспоразумни дијалог услед личне сујете. О чему говоримо? О томе да се мало разумемо и када говоримо о неким стварима приватног или општег карактера. На пример, тамо где постоји дијалог о неком проблему који не дотиче личност обе комуникативне стране, услед нечије сујете дијалог се претвара намерно у лични проблем иако сам садржај дијалога не указује никаквом кривицом ни на кога. Зато увек једна страна безразложно експлодира, јер погрешно доживљава или интерпретира сам дијалог, односно, адресу на коју је одређени тематски садржај упућен. Другим речима, не уме или не жели да комуницира. Не зна да се креће у речима ка циљу дијалога, него се саплиће на сваку реч патолошком егзегезом као да је свака реч увек нужно на његов/њен недостатак усмерен. Дакле, дијалог иако никога не оптужује, он сам постаје оптужба кроз онога ко се сам осећа угроженим. Такав и прекида дијалог. Такав однос није присутан само у односу са људима већ и од стране људи са Богом у оном одрицајућем виду који постаје анти-дијалог. Мумлање са дистанце. Зато дијалог постаје тегобан а клима након њега непријатна чак и за онога ко није хтео такву врсту проговора. Сасвим непотребно и сасвим сујетно. Брана која зауставља смисао садржаја који се између двоје размењује. Јер размене више нема. Рачун је блокиран недоступним трансфером другог.

Значи, иако сам дијалог није крив, постаје девијантан због наклоности једне или више страна да сам дијалог претворе или преиначе у нешто што сама намера дијалога није хтела бити. Увлаче садржај дијалога у себе и дају му другу форму и смер – по неком инертном правилу негативни. Тако стоји и у односу човека са другим стварима, јер ништа није зло само по себи, него од употребе човека добија своје добро или зло кретање. Ти, примера ради, можеш говорити са добрим намерама и благоразумно о некоме или нечему (премда нечија добропитомост није критеријум аутентичне аргументације), али ако се друга страна показује злонамерна и неразумно, неће обратити пажњу не само на смисао дијалога, него ни на тебе уопште – једноставно не види даље од себе. То је нека зла равнодушност, или, сујетна хипер-сензибилност. Неки болестан страх од могућности да можеш бити повређен у дијалогу. Али, баш тај страх показује своју дефектност, јер самим својим присуством тера свог домаћина (гласноговорника) на неприродно понашање које гаси сваки позитиван дијалог. Уосталом, није сваки конфликт аутоматски негација другог, може бити изазов за даље напредовање.

На теолошком пољу, ствар се компликује. Нека банална једначина би се могла поставити на следећи начин: док се не усели љубав Божија која изгони сваки страх ван, такав страх неће никада напустити идентитет у коме се налази. Њему, или њој, ће таква непотребна врста бојазни бити увек оптерећење и извештаченост у односу према свима. Да, И према Богу. Многи причају али мало опште. Није свака заједница уједно и заједничарење. Мислим да се свако нормалан до сада напио довољно алергичности на ове „заједничареће“ конструкте. Прво, јер нема свуда љубави, а друго, јер нема свуда Цркве, односно, има је али нема свуда добре воље за причасност Цркви у смислу преданости њеној светој љубави коју она несебично еманира. Црква увек подразумева дијалогичност као мере обожене љубави у Христу, па тиме и БогоТројичне љубави. Међуљудска комуникација (углавном) нити претендује на љубав, нити може дати обожење. Зато дијалогичност не мора темељити себе на речима већ на односима. Ако неко пуно и квалитетно говори а нема љубави, његова ћутња би више значила. А ако неко ћути а пуно и квалитетно воли, то је као да општи и са другим говори. Уосталом, комуникација Саме Тројице између Себе није у речима, него у односу који превазилази речи тако као да оне нису ни потребне, јер Други већ зна шта осећа Први и Трећи. Потребно је и једно и друго, јер за све постоји време и место – и када се говори, и када се ћути. Научити ту разлику, чини ми се да је најтежи задатак за све философске, теолошке и психолошке школе.

Нажалост, данас смо ставили акценте на красноречивост, помпезну академску аутистичност са једне стране, а занемарили смо унутрашњу елоквентост Духа Који би, са друге стране, да односом тиховања пребива у нама, те кроз наше присуство да проговори немим језиком љубави и другима у свету. Свакако, потребан је и језик, и љубав, и знање, али човек као да увек бира нешто треће, па нити има љубави, нити има језика, нити знања за друге онако како би љубав говорила. Зато је данашње потенцирање у теолошким круговима на човеку као „бићу дијалога“ постала извештачена доктрина која је реално самим својим форсирањем изгубила своју спонтаност да другог без импровизације (ништа мање без користољубивости) сретне. Отуда, дијалогични императив игром ироније махом врхуни у аутомонологу. Други се и даље не види од бујице властитих речи које се стављају у први кадар док онај други и даље не бива виђен, нити сретнут управо јер постаје маргинализован од многоречитости првог. Не може се пред лицем другог увек говорити о дијалогу, него се посредством другога манифестује дијалог. О вулгарној искључивости неки други пут.

Вратимо се на постављену тему. Проблем речи јесте проблем личности. Сви ми комуницирамо. Проблем речи јесте у томе што се њихов садржај може двосмислено (авај, и тросмислено) интерпретирати. Нешто је до човека, нешто до његових неретко погрешних асоцијација које стоје у раскораку и несинхронизацији са искуством човека спрам себе. Небитно ко је први иницијатор дијалога. Некада човек то ради намерно а некада безазлено. Међутим, која год тематика била посреди, човек се може префригано сакрити иза својих речи држећи њихову вредност за беспоговорну истину. У овом 21. веку видим да је то највећи проблем у свим узрастима, јер се човек изразито тешко одриче својих ставова. Штавише, због свог егоцентризма или незнања, његове речи као одјеци животних ставова постају псеудо-догме. Човек свакој својој речи даје свети смисао. Зато и не жели да их промени, чак и ако то подразумева жртвовање многих недужних. Све то ствара једну круту односност. О позицинирању личних и неизменљивих ставова кроз призму неке власти, моћи, боље да не говоримо.

Има људи који јесу у обмани, па не примају реч која јесте догма, а има и таквих људи који стојећи добро у догми остају крути по питању других ставова. Има људи који стоје у догми и траже своја регуларна права у неким техничким стварима а да опет буду изигнорисани од стране оних који немају дијалог а заузимају челне позиције. Као и многи други у другим друштвеним сферама. Али, то јесте проблем. Речи могу и флексибилно и пожртвовано да носе истину и Истинитог. Проблем је у човеку – носиоцу речи. Чак и елоквентан човек може да буде затворен за другог – али шта ће му онда речи када нема коме да их дарује? Или да му их дарује а да за њега као њега уопште не мари? Не каже ли Господ провокативно: „Ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала?“.

Данас, на неком јефтином генерализованом нивоу, не постоји разумевање за другог. Нема дијалога. Нема слуха. Чак и у присуству другога, пријатеља, фамилије, послодавца или више инстанце – све постаје монолог на уштрб ближњега, типа: „Узми или остави!“. Условљавање је унапред постављена саботажа дијалога. А човек који се дубоко усади у своје ставове, тешко да може касније да их се олако одрекне. Тако је у односу према људима, тако је у односу према Богу. Негде, ипак, треба стати, јер се не може свака реч довести у питање. Постоји здрав разум који јасно показује где су границе и шта јесте сувише очигледно. То је та једноставност вере. А ето, и она измиче црквеној јерархији, као и јерархичности било ког политичког, пословног и већ каквог сектора, од најмањег до највећег члана, која воли да једнострано држи своја субјективна расуђивања за канонски, безгрешно, објективна – авај, која год тематика била у питању.

После толико година, дошао сам до стадијума да се збуним када неко од надлежних или ближњих покаже топлог разумевања и предусретљивости за неки дијалог или проблем – толико сам навикао на ту монолошку безосећајност са друге стране. Одбијање таквог дијалога може да дође само од оних који одбијају да воле.

Дијалог у православном хришћанству не значи усиљено брбљање. За неког је већи дијалог топли поглед и неми осмех од многих речи. Наша дијалогичност се заснива на Богу као начин постојања које одашиљемо другима на разне начине. Не мора то да буде ни тео-дијалог (богословска комуникација) да би био дијалог. Неко може да дијалогише својим бићем за другог не користећи било какве интониране речи – то је оно што Оци називају молитвеним посредовањем за другог. Дијалог нема никада само једностран смер. Видимо да Божанска комуникација са нама не бива (само) путем језика (речи, Писма), него и мистичним сједињењем са нама кроз нему причасност Светим Духом. Има изузетака код Отаца када врхунац молитве називају молитвом и онда када се она више не савршава – и то се назива дијалог. Опет, неко може и да прекомерно богословствује са другима а да ни једног трена не отвори своје дијалошко биће за другога. Љубавна харизма се доживљава у осећању разумевања и дијалогичности са другим. То је нешто што називамо препознавањем другог, или, његово усличњавање са модусом нашег искуства. Острашћени људи, међутим, то не могу – не јер им неко ускраћује то право него, јер не могу од својих слабости да подигну своје лице ка лицу другог човека. Осећати своје речи према другоме значи предати се глувонемо месту другог. То је много узвишенија поставка ствари од псеудосакраменталности о неизменивости својих „тако важних“ ставова.

И ево Откровења: Христос је вечни еклисиолошки дијалог између два човека!

Управо Бог кроз Себе изазива сусрет зближавања између два лица, и омогућава да разумевање и дијалогичност буде претежније од било које слабости која се може и „не може“ превазићи. Тамо где тог препознавања унутар Цркве нема – велика је дилема за саме причаснике благодати…

пс.

Није свако ћутање – ћутање…
Није свако причање – причање…
Ћутање уме да прича…
Причање уме да ћути…

Ми смо две заљубљене будале
које болују од платонске љубави.
Не причамо често о сексу
Глупо је.
Пуштамо да нас месечина својим
изненадним напоном
пресече, избразди и прожубори.
Пишемо писма једно другом
која знамо да никад нећемо прочитати,
јер знамо да смо покварени
испред сваке борбе за идеал и аргумент
у који бисмо се поставили.
И када се порвемо
то је само зато да би се наругали таштини
да више вредимо од својих идеала
у којима је грозомора стваран бити,
а да су наша утврђења љубави
појачана
сваки пут када смо пожелели
једно без другог се –
до другог пробити….

Дуго сам мислио о томе
у чему је мој проблем?
И да ли оно што пишем годинама
уопште има неки смисао?
Нити када имах увид
како моја реч на некога делује:
да ли сам кога утешио и подигао
или распорио и уништио?
Толико је реч велика одговорност
када се пресађује на место другог.
Сећам се својих првих корака
одважности да напишем нешто
од чега бих и сам страховао:
колико може предубоко бити,
могу ли ја сам написано стићи?
Или, да ли ћу против себе окренути
цео свет
надлежне институције
ако промуцам нешто што им се не свиди?
И чудно је
док се бавих рециклажом
пређеног градива неког научника
уз понеки цинизам
градио сам себи простор,
али када спознах да ништа ново не говорим
да само понављам туђе приче
гарантујући себи оригиналност
саблазнио сам се
и променио стратегију исповеданог.
Почех да исказујем неке чудне тајне вере
које су и од мене бежале
Флертујући са мојом уметношћу тајно.
Од тада сам изгубио многе људе
публика се распала,
али дођоше неки други људи
највећи олош од друштва
они које су сви одбацили
који у мом стваралаштву нађоше
неку другу струну нествореног
која им највише одговара,
јер их само моје стиховање сведоченог
може у њиховим изопаченостима разумети.
И ако у мени бар мало Духа беше
биће ми драго
ако сам некога помогао.
Дотад нека званични академски стручњаци
и сав елитизам сепаратисаних
наставе своје прасковито туђиновање,
јер у мом делу нађоше
само отпад који заудара
далеко од њихове безгрешности
која верификује и адресира написано
само за чисту интелигенцију
у којој је до сваке безличности све –
чисто и професионално…

Остани крај себе
Ако мислиш живети.
Не буди себичан
Када чујеш звона.
Пробуди свој безлик
У ватрене водопаде.
Пољуби нови дан
Кармином нествореног.
Плаветнилом.
Ако је могуће бити без стрепње
Да ти буде мио сваки трен
У којем слутиш
Изненађење…

Данас сам пожелео сусрет са једним човеком,
Али двојица не нађоше време за мене.
Потом сам сате изгубио
Мастећи се у градском превозу
Између младих који праве потпалу
И старих који отимају места трудницама.
Потом прођох крај једног дућана
Данима је ту гужва
Данас никога ни за опело.
На крају седох у парку крај неког старца
Каже да му је 95-та
И да не планира да иде даље.
Био је то много бољи сусрет
Од оног несуђеног са првим планом
Када концепти и идеје
Краду сваку спонтаност.
Па ипак, мада жељан проговора
Ухватих себе како сам себичан
Да мислим само на то
Да ли ће Бог кроз седу главу рећи
Нешто специјално за мене.
А није требало тако чинити!
Требало је ослушнути другог у причи
Као што деда није имао
Никакву корист од мене
Осим да ме љубављу погледа
Испод сваког младежа, боре и вене…

Желим да узмем од тебе све оне страхове
који мучише те младостима много.
Желим да уђем у тебе сав какав јесам
да и ја будем иза твојих очију насмејан.

Желим да у теби постанем сва она снага
која у свакој жили требаше ти стално.
Желим да сам оваплоћење сваке твоје жеље
сакривен нежно у стидљивим дрхтајима груди.

Желим да постанем твоје друго име
да се твојим споменом на сваком углу хвалим.
Желим да те испуним највећом срећом
од које и Анђели поглед са ужасом сакривају.

Желим да те својим паклом доведем до неба
да видим твоју радост кроз сваку кап моје крви.
Желим да те узведем до највећег усхићења
које још намера кога није познала.

Желим да се истопим у твојој кожи
и постанем са летећим духом једног бића.
Желим да прођем кроз сваку пору твога даха
само да не прође ниједна твоја утеха.

Желим у свему бити ближи од тебе саме.
За једно што иштеш да пружим трипут руку.
Желим да узмем оно што ми припада
– а што ти не можеш носити сама –
Власт над тобом која ми се беспоговорно дала…

Вечерас је шест и четири године
Још мало до седам и пет
Од вашег уласка у свет.
Кроз ваша лица сам сашио најбоља одела
Своје душе.
Престао сам да бројим благослове
Сваки пут када се залетите у мене.
Нисам престао да се изненађујем
Узрастањем у вашим сазнавањима.
Још увек се колебам од кога сте наследиле
Осмех и интелект
Од кога лепоту и шарм
(о пркосима неки други пут
Када кров не пожели кише).
Али ипак, вечерас ме тишти моја неправда
Према вама
Сваки пут учињена
Када нисам био ту за вас,
Али много више када нисам имао
Довољно стрпљења
Да вас уразумим, смирим, укрепим
Када је можда више требало
Бити уместо придике – загрљај.
Поступке своје ја знам
И срамота је да их помињем
(довољно је да вас некад игноришем)
Нисам никада ни на своју оштру реч
Камоли ћушку био поносан –
Ружно је.
И знам да ми ви нећете злопамтити
Знам да ћете већ сутрадан заборавити,
Али ја памтим, дечице!
Ја знам шта сам све учинио
Нарочито када нисам чинио ни најмање
Јер је статичност секла кожу.
Па када једном одрастете и ојачате
Опростите ми ако можете
Као што ми сада опраштате много брже
Него што можете да схватите.
Много вас волим.
Када год сам вас растужио
Угасио сам се и ја.
Опростите ми мој грех
Што сам мислио да будем добар отац
А заборавих
да вам је био потребан и пријатељ…

Нисам ни приметио колико сам остарио…
Задржао сам и у овим годинама
Неку дечију болест
Да чак и млађе од себе
Као старије и важније доживљавам.
Да увек пажљиво ослушкујем њихове приче
Као што вода ослушкује звук
Коју сама интонира одјекивањем.
Сумњам да је то нека врлина
Можда само Петар Пан у мени једе кости
Вртећи митове увек на други начин.
Не знам.
Нити је битно.
Доручкујем флешбекове и под кафом
И под тушем
Отуда несанице колико год да преморим
Сва напајања у своје крвотоке.
Можда сам само желео да дочекам дан
Када човек већ једном заиста може живети
Уместо умирати од свог зноја.
Зезнуо ме Адам за све паре.
Требало је њему увалити станарину.
Шипак, чак ми се и Кафка плези.
Кашљем снове умочене у амбиције.
Вулканизујем превише.
Архивирам превише података
Од којег најмање има сценарија за преживљавање.
Ваљда је тако лакше.
У магли тражиш изговоре да бољи будеш.
Жао ми је за све што учиних.
Сећам се чак и неке Кристине из вртића
Коју су малтретирали до њене петнаесте
Само зато што је била неискварено дете.
Поздрави ми сваку власт
Која се добровољно лишила престола.
Није битно како сам
Свакако ме видиш као сујетног.
Причај ми о себи.
Пусти теологије мртвих да се баве својим искањима
Не знам још увек како никоме
Није пало на памет
Да уместо својих јадиковања и жеља
Питају Бога и све свете:
„Како си ми Ти?…“
О чему причам, бунцам?
Не знам, сенилан сам од старости
Коју ти од почетка пружам…

Терапија

Хајде више да ставимо завршно слово
На сва та поглавља
О самоусавршавању
Критиковању себичности
Личним психозама
и свим сложеним девијацијама
Које мори сваку крв.
Мало сте ми се лекари
Попели на нерв!
И просто се питам откуда толика најезда
Психотерапеута са свих страна,
Просто измилише наједном као мрави
Искачу пред удар сваке вести
И пре него што човек протегне очи.
Али драги моји, лекари
Профитери над туђим немоћима
Умете ли сами себи дати савет?
Одједном баш ви имате монопол над знањем?
Одједном баш ви имате стручно решење
За свачију слабост?
И колико тек превараната
Имитирају ваша достигнућа
У којима и ви испаштате свој труд
Јер вас други копира како му се прохте
А да не мари да ли убија неког тако.
Мени је жао што има људи којима треба неко други да постави дијагнозу,
Али сви смо ми једне исте пиране
Које се крчкају лагано у истом лонцу.
Од човека само зависи
Којој ће стварности у себи да пода примат
Све остало су последице –
Не мора то неко други да нам каже.
Нисте ви баш тако добри кројачи
(похвале за сва ваша одела и дизајн),
Али верујем да свако има неку несрећу
Коју и без вас мора сам да лечи.
А када и вас Бог једном додирне
Видећемо да ли ћете слушати своје савете,
Или ћете кидисати под батином над леђима
Која вама вашом руком прориче:
„Ко те је ударио?
Излечи се сам!…“