Category: Сагледавања


Глас

А мене нешто баш брига за ваше идеале
Драги оци и драги политичари
Мало сте ми се смучили са вашим
Вештачким причама
Са вашом брижношћу о свему
Са увек пажљиво бираним одмеравањем
О одбрани какве вредности
Док се кријете као мишеви иза службе
Где јаче од себе не смете да прозивате
Али зато равне себи понижавате
Да нема у вама ни тог равномерног више
Јер потчињавање по вама није заблуда.
Дивим се феномену колико су неки од вас
Са толиким титулама јефтини
И можда нисте на туђим рачунима
Али сте купљени властитом мегаломанијом
Која у вама компромитује најбоље
Не бисте ли нашли довољно подршке у народу
Од које свака влас на вашој коси зависи
Јер добро знате да сте безвредни.
А да знате да сте безвредни
Не бисте дан и ноћ бринули о гласинама које вас толико тобоже море
И они који вас распињу – мада глумите жртве
И они који вас хвале – мада је то све у шта сте себе уложили.
Пљујем на ваше моралисање!
Не желите ви истог Бога да делимо
Када га својатате само у одбрани
Свог безгрешног лика и дела.
Питам се, чиме сте ви свет толико задужили?
Којим даровима Духа неког исцелили?
Можда нема никог да вам каже
Па ћу ја уместо глупих вриштати:
Размажени сте, имате све,
Па од досаде не знате шта ћете радити.
Дивно је видети како титуле и звања падају
Саплитањем у плићаку око неважних ствари које држите за идеале
Али зато када треба неком од својих одрубити главу
Што само не показује знамен сагласности са армадом других
Ту се видите најбоље колико сте мали
Када од хиљаду похвала о вашем лику и делу
Вас само онај један глас против вас
Толико жуља и боде
Да не можете опростити себи
Што и тај један није спасен
Вашим надметањем,
А не видите да такав као и Црква може боља бити
Ако јој не треба патетика
О измишљеној жртви
Јер сувише волите себе а лажете народ
Да сте ради Христа за свет мртви…

Неизвесност…
Потирање…
Деценијама слушам о покајању, аскетизму, напору добре воље…
Терапеутима који мисле да је сваки проблем до човека…
Извините господо!
Није све до човека који је деценије
Уложио да овај свет бољи буде
У своје учење
У своје звање
У своје трпљење кроз разне подметачине и немаштине…
Није све до добре воље
Јер га минира, обара, неко ко његов труд не поштује!
Уморан сам од борбе за најмање!
Уморан од борбе за стално запослење
И плаћање рачуна
Када човеку од плате баш ништа не остане!
Ко нормалан може више
да живи на одложено
И плаћене рате…
Убија, нестајем и након свих трудова
Добијам нулу као да тек почињем…
Убија се сваки атом да и најмањи удисај благослов буде…
Ово је опљачкана земља!
Играње на гробовима!
Данас си неком човек сутра технолошки вишак
А за тебе нико не пита
За твоју децу прекор: како сте се усудили
Да уђете у постојање?!
Посао, посао, посао – усидрене у похлепи
То не занима ни најмање…
За власт си крив што се не трудиш више
За цркву си крив што се не трудиш више
За банку, за све друге твој крст је немерљив
Јер сваки твој труд је фалширање…
Ово није живот!
Ово је преживљавање!
Ко данас цезару плати порез
Сутра штеди себе од вешала…
А шта од човека остаје?
И његове борбе за веће вредности?
Никога не занима.
Данас је време саморекламирања
Где се губитак на свим фронтовима правда
Недовољним заузимањем
А туђа похлепа сита у свим стварима не пита:
Ко си ти и како се осећаш
Док носиш крст којем су се наругали годинама…

Још једну деценију украла је иста власт
Као још деценију она пре ње
И још деценију она пре ње…
Има ли краја?
Некоме је то цео животни век
Некоме тек рађање у бесмислу живота…
Људи као људи, не можеш им ухватити лик
Све је стало, а све тече
Отпор је одавно срушени мит…
Неко чита новине, други стрипове
Неко преслишава вештачке проблеме из праисторије
Неко пише писма критике уплашен од своје сенке
Други повраћају сензације па се враћају да гутају исте бљувотине…
Равнодушност убија животне сокове!
Мисија је успела: цео један народ
Добровољно нестаје!
Одустаје од себе, сврхе
Покрета да му боље у било ком облику буде.
Дренажа смисла самим тим што је свако поверовао
Да боље не заслужује.
Људи су себи одузели морал пристајањем на улогу опљачкане жртве.
Понеко залаје али одјек глувонем остаје.
Ово није мој народ!
Ово није моја жртва!
Глумци жртве су убили не само себе
Него својом пасивношћу и будуће нараштаје.
Нека свако чини шта му савест каже
Али боље је умрети опирањем
Него умишљати част себи
Светим немицањем…

Одбојна ми је апокалиптичност црних умова. Непознати су ми богови овога света. Ипак, бринем за здравље овог света. Дигиталне душе су исцрпеле сваку човечност и разум. Намерно. Свака рупа у виртуелном етру се трка за удар сензације која мора бити штиклирана туђом пажњом по сваку цену, до оне крајње морбидности која дефлорише хуманост, савест, веру, све најлепше у човеку. Човек је фабрикован добровољно. Нема потребе за депресивним причама о заверама најмоћнијих државника, просатанизованим клановима из сенке, нема потребе за антихристом, трла-баба-лан-демонима, ми смо већ запосели сваки екран непристојности. Што глупље живимо – то се боље котирамо. На такве колутове смо свели човечанство. Некада су заиста ситнице храниле захвалне душе да из свог доживљаја на примљеном произнесу најинспиративније ствари у племениту корист боље верзије друштва, народа, заједнице. Сада тога нема. Сада све је мртво. Постоје само оне механичке ситнице у којима нема ничега светог а којима се поклања највећа почаст. Довољно је да неко подригне, прдне, одалами неког, нашминка себе до грозоморне непрепознатљивости и да на тим будалаштинама људи испуштају дахове као да падају у највећу екстазу. Бојим се да се време убрзава да пропадљивост крстимо још већим мраком. Мраком наступидније нарцисоидности. Бојим се да врлине и узори којима су нас као заоставштином и декалогом засипали наши преци да је одавно на новом испиту. Вера је већ постала критична одавно, за многе већ депласирана прича којој се само послушни и сујеверни клањају, сада смо пред тестом хуманости: умемо ли бити људи?! Можда ће то бити последња одредница када већ толико упорно избегавамо валове благодатне љубави.
Човек је постао карикатура. Добровољни пиксел за туђе уочавање. Човек добровољно бира поносну обнаженост пред воајеризмом другог. Оно што је прародитељима било место стида сада је новим генерацијама место поноса. Сада је популарно водити љубав само са камером. Сада је мерило оригиналности имати свог фиктивног двојника јер само он тобоже може да нас разуме. То је све што је остало. Не поглед којем је још стало до лица и душе другог, сада остаје само зеница којем до другог није уопште стало. Вегетирање. Коматоза. Скроловање другог.
Врхунски идиотизам наше савремене епохе је у добровољној неспособности да уживамо и дуго сагледавамо примљени тренутак. Све што држи пажњу дуже од пет секунди већ се баца на потпалу. Скролуј, скролуј, скролуј. Игнориши све што не личи на тебе. Брже, брже, брже. Прстом, оком, прстом, оком. Што даље. Док се не изгуби сваки смисао и почетак. Умрли смо за апсорбовање. Неспособни да примимо не умемо ни да дајемо – и обратно. Долазе стално нове генерације. Нови клинци. И свака нова претходну сахрањује одстрањивањем из неког тренда у којем други нису добродошли. Ту је главна фарса смисла и закрчење истине једног постојања – да умишљаш да је баш твоје време једино право време и да цео свет само за тебе треба да живи или да ти припада.
Дај Боже да нађемо време кризе када ћемо схватити да је наше постојање у непотребном губљењу на периферне ствари много претежније. Можда је зато ипак боље што спознајемо, пре или касније, област своје и туђе пролазности и смрти. Другачије се човек, као по некој палој инерцији, очито не може запитати о неком већем смислу. Сувише је драг себи. Сувише му је близак филтер којим може да се пред својим лицем очарава. Сувише му је битан пиксел другог над којим може да подругљиво балави само да би себи дигао цену да вреди више. Како су то само сујетне ствари… Како је то само крајње непотребно…
Некада су нас учили да је књига важна и свака упућена реч другом. Сада тога нема. Сада је цео свет на испиту. И док свет сукцесивно нестаје у патологијама богатих великомоћника који се играју са овом планетом, док свет цури неслућеном брзином самоизливања у ништавило, једни се боре за бољу слику света дајући најбоље делове себе као дугоклесани пример, а други лицкајући своје незнање и измишљене ореоле око врата журе, тако морбидно журе, да покажу вредност свету коју објективно не поседују. Идемо даље. Пазимо са које стране ћемо бити. Идемо даље. А до када ћемо ове пикселе монтирати сазнаћемо тек када ударимо главом о живот…и о Онога који неће пазити на манире када неочекивано закуца на врата…

Нисам баш дружељубив, али се дружим често,
Све мислим да сам антисоцијалан
Али није проблем гужва
Већ празна прича пред престо.
Не волим дуге сусрете
Још мање дуже разговоре
Не видим сврху, ни поенту,
Осим ако ме поједе човек надахнућем
Чији сат не осетим присуством.
Не читам књиге као некада
И драже ми је ћутање међу мудрима
Него саветовање међу неукима,
Не познајем дело више ниједног аутора
Али моје мастило у мени га познаје на други начин
Када без знања о другом нешто слично напишем.
Не сметају ми туђа деца у парку
Ни дечији рођендани,
Гуше ме родитељске приче
Које нису разговори већ гласно размишљање
И што се вредност твог детета
Мери ценом урученог поклона.
Волим свој посао, још више ђаке
Али ако ко има проблем са несаницом
Или владањем
Свезаног бих га држао на седницама седам дана
Док не пљуне сваку кривицу и нерв
А да се не мрдне оданде.
У својој вери сам најопуштенији
И Бога сматрам сјајним пријатељем,
Али држим одбојним свако паметовање о теологији и Цркви
Које нема у присности и поштовању покриће.
Волим бити међу људима који не маре за моје манире
Нити ме муче одмером како једем, седим, дишем,
Не волим пред злонамернима да се отварам
Још мање да им предајем туђе тајне,
Сировински састав од 100%
Нека други носи на своме телу
Ако му је драго такво ордење.
Волим добру чоколаду и цигару у своме крвотоку умоченим у кафу,
Али не волим забаве које вриште свакодневним пијанствима
Било да су за једног или двоје,
А када све сензације од сваког дана прођу
Најдражи ми је поглед моје деце
Загљављених загрљајем у троје.
Ипак, за највеће узоре држим невидљиве људе
Који љубе скромност више него ескпонирање
Који не штеде да из своје сенке
Непоштедно помажу друге –
Јер на њима почива светиња и свет
Да немоћни не умру од туге…

Бојим се да сам застранио…
Бојим се да је слика света екстремно другачија
Кад немаш ни право мишљења
Тамо где се неко ограђује законима…
Највише се бојим
да Србија о којој маштамо
Наивном глорификацијом
као пуноверној невести
Није ништа до ли мртво мастило на запаљеном папиру…
Можда сам само на погрешан осињак наишао…
Можда је метак случајно погодио баш мене…
Али тешко је човеку које год вере или невере био
Сведочити Пуноћу која је сакривена од света…
Језици се подижу на готовс!
Мржња на обарачу!
Манипулација свети аперитив!
Увек исти доказ лажи затичем
Да неко злом другог брани свој пакао!
Историја се не понавља
Једноставно је нема,
Јер сваки човек је несвесни путник-пролазник
Који сматра да баш он има право на тапију Истине
Чији је прелазник само
ако се на свему светом
Мокри у највећем обрушавању.
Такав свет ме брине
И моја земља које се стиди онај
Ко мисли да се од вере гине…

Волео бих да упијем
Стабилност ватре
Да не бридим страховањем
Када губим птицу у лету.

Волео бих исклесати камен
Који се буди раном зором
Да надмудрим векове президане
Богородичином руком, слету.

Волео бих да мање мислим и бринем
Да не тутњим чамотињом
И пустим океане да сами расту
Ћеркама у дуету.

Волео бих да боље познам
Труд ближњих за боље дане
Како не жале ниједан лењир себе
Да од зноја направе силуету.

Волео бих наћи знамен
Куда води једна борба
А куда обустава паљбе
Волео бих у добру и злу знати
Како да се не откидам у комплету.

Криза

Недосањан кошмарима
Дегустирам нову кризу старопознате немани…
Ништа ме не покреће!
Ништавило у мени подиже пијаце и здравице…
Не налазим ходање филмске траке,
Не чујем одјек музике,
Књиге вире прашњавим шапатом удаљене
Имајући и као бачене крпе
Више живота од мене…
Нигде се не налазим…
Брзо се умарам…
У једном дану можда сам истински жив свега пар минута,
Све остало је рутина
Све остало ужас од части
Борећи се са бесмислом
Под ребрима и ноктима…
Пријатељи посташе празне речи на две ноге,
Једни опијени хормонима до неподношљиве радости,
Други испијени сломом живота
У којем само познају хаос
У којем су се снашли
До неподношљиве жалости…
А ја негде далеко и присно
Бљујем светове
Као смарагдну тврђаву
У потпуности раслабљен
У потпуности осрамоћен
– а не признајем боловања
Од свих који жале себе
Равнодушним слинављењем –
Лајем на своје дахове:
Што више не тучем по смислу
Него бридим неком хладном ватром
Пред Богом отиснут и у Њега бачен
За Њега заглављен љубављу
А од своје стихије тлачен…

Овај свет не умире
Само када бунтује са надом,
Овај свет живи сном узаврелог праведника
Коме није довољно дата шанса
Да покаже свог најбољег човека.
Овај свет не умире тако лако
Мада нико не зна и не помиње
Миленијуме недосањаних
Који су се за добре жеље борили исто тако.
Овај свет видимо као кроз завесе
И на завесама билион резова
Која су окна вере
И кроз веру миришемо снопове
Не би ли и ми стали у ред
Свих сневајућих до буђења
Целог Свемира и у њему
Љубави, никад отуђења…

Одбијам да живим у свету
Који дише само за теорије завере,
Презирем да живим за морал
Који у свачијем преступу
Налази одумирање,
Моје струне су другачије намештене,
Моје биће, моје тело, знам
Није само саздано ради мене,
Али, смрде векови
Труле нараштаји
Верници и неверници
Праведници и грешници
Пламте истим пестицидом
Одстрела и равнодушности,
Можда заиста страдају недужни,
Можда је заиста удар храма под сјајем немилости,
Али, ја тако не могу живети!
Не желим да пролазим
У набрајању туђих грехова
Или у звекету оружја под нечијим зубима,
Свако је одговоран за себе
А за другог колико други дозвољава
Својим истицањем.
Па ипак, знам да у сваком тиња, жубори
Сличан демон распет морализмом или преживљавањем,
Али ако морам бирати између два зла да једно добро добије владавину,
Онда ми је драже оправдање
Искреног у злу
Од свих покварених праведника
Опраних у крви осуђених
Коју су просули по тлу…