Category: Сагледавања


Добар је приговор у лицу онога ко уме да воли. Да критикује, не и да критизира. Ипак, неки људи воле своје демоне више него лице другог. Други је дежурни опасач за њихова истезања и проверу властите мегаломаније. Увек је тако било, када се не ради на себи, покушава се насилно кориговати други. Правда се то одбраном своје умишљене врлине а оптужницом нечије сујете. Стваралаштво није тако неодговорно да иде редом и аналитички черечи све што му делује сумњиво или неподобно. Осим што се убија други човек, дефлорише се и неки већи смисао. Никада спознаја није ишла логиком демантовања, већ преиспитивања. То су две различите стварности. Болесном се то не може доказати. А вероватно, нити је могуће, нити је потребно. Покушај да се по сваку цену дискредитовањем другог изнуди неко веће увиђање не може проћи без болних последица. Наравно, претеране похвале стварају ништа мањи тумор. Јер не кастрира само другог развојем сујете, него му додаје и комплексе да никада више бољи од достигнутог неће бити. Коме, дакле, припада приговор? Ономе коме због љубави нећеш доставити освету и коме приговор неће бити константа да се у односу према теби заувек одређује.

Processed with VSCOcam with b4 preset
Advertisements

Ров

Данас је био чудан дан
Мада је и ноћ пре зоре
Опхрвала светим немирима
У којима једни људи јуре таму
А други у плачу чекају тамјан и исцељење.
Жиле су се бориле са знамењима нествореног
И поред лепоте Духа која се усред торнада диже.
Никада ми нису сметали људи
Ни крај њих, ни са стране,
Али данас је било тешко
ископати другог спрам себе.
Јер у свом том рвању
Које увек бригује истим питањима
Други није видео шта му се предаје:
Да себе вадиш из мртвих за њега
Да другог вадиш из мртвих за себе,
Него остаде само камен
Који жуља недоказане,
Јер у твоме копању не видеше чудо
Него сам ров
У којем мисле да бежиш
Да би своје демоне сачувао проказане
И по њима, наставио да режиш…

Не брини…
На крају ћеш све постићи…
Неким стрелама мораш дати шансу на њиховом суровом путовању…
После, када мета стигне наклоном,
Лако ћеш покупити снове
На неочекивану страну улице…
Јер, и сам си до сада схватио
Неуловљивост загрцнутих порука
Што се њишу неопеваним ветром…
Неке ствари мораш пустити да иду без тебе…
Не јер си себичан,
Него јер другоме није дат језик промене
Који у теби може да разуме,
А отклоном тебе други може заиста
Достићи зрелост без пребијања небеса…
Ћути, све је добро што дише
Склупчано под твоја ребра…
Видиш ли вечерас звезде од кише?
Ни ја…
Али то не значи да их нема
И да захвалан постојиш
Још даље и више…

Покушавам да се сетим дана
Дана када је мој пријатељ потписао
своје предаје пред животом
Када је упркос љубави
Која му се дала
У потпуности капитулирао.
Јер пратих његову младост
од како знадох за себе
Видео сам црно-беле фрагменте
Колаже прохујалог
Када он није спознао
ни шта је то отац, ни бити дете.
И бојим се да није другачије
са собом ни знао
И да нећу помињати
ниједан његов синедрион
Којим никоме ништа није опростио.
Јер верујем и даље
Да ће једном наћи
оно што за живота није
Слепим препуштањем тамо где је умишљао морално опирање
И да ће када пред
новим собом буде стао
Научити коначно без страха
Коначно да буде
Оно што никада није спознао:
Ни отац, ни дете…

Срча

Неке леденице
не престају да наричу
Била топла киша посреди
или болна сунчаница…
Људи брбљају превише,
Људи много говоре…
А ја сам умотан у поноре
Умочен у три мере
срче и прашине…
Нема правде под овим небом
Нити је битно више,
Светлост боли моје трепавице…
Само чекам да престану
сви вапаји тишине
У којима не станује осуда
Испод ниједног пуцња природе…
А после?
Нека вера каже
Када замру све теологије…

Име

У мом стробоскопу похвале нема…
Једем позориште када бунцању укинем порције отимања…
Недавно сам летео туђим погледима
И удахнуо живот изнад града…
Ћутим у својим мамузама
И покривам ћебетом крхкост дечијих снова…
Устајем у опрезним конвулзијама
И тихујем, чини ми се одувек,
Сноповима који су увек били ту сакривени иза мрака…
Избегавам рикошете свакодневнице
Страх ме од рутине,
Али трчим, трчим војничка одбројавања
Чекајући валове
Те свете курве непредвидивих праменова оностраног
Заглављеним на ватреним потпетицама ништине,
Чекам да дођу и никада не одустану
Да призивају моје име…

Мржња. Чудна реч. Чудна тема. Конструкт који најмање завређује пажње а највише трпи спекулације. Инертност, па следствено – прожимање. Поистовећивање. Негативни електрицитет и пражњење. Мало мржње укисели сво тесто. Поквари најбољег човека. Уведе га неприметно у свет напрслине. Острашћености. Некад највијачке свести за отклон другог радикално. Без улажења у разлог да ли било која мржња и по било ком основу заслужује опстанак и продужетак агоније. Све зависи које ломаче (због кога/чега) у себи потпаљујемо најрадије…

Данашњи проток мржње тече једном перфидном логиком. Од критизерства, преко зависти до омаловажавања другог. Мада нема правила. Ко год други био. Не иде се увек политичком и црквеном логиком, јер мржња може окупирати било коју људскост која се провлачи између нијанси свакодневнице. Међу пријатељима, познаницима, колегама, комшијама, родбином, итд. Шта је то што се мрзи у другом човеку? Или, можда је боље почети од тога: шта чини темељ нечије мржње? Рекао бих, сасвим субјективно, исконска ксенофобичност. Не мора се, дакле, увек ићи логиком гнева, јер постоје негневљиви људи а да они нису људи врлине, него су само меланхолични за веће упуштање у активност свакодневнице. Могу бити негневљиви, али дефинитивно гадљиви. Зато поменух презир и ксенофобичност као доминантне аргументе разликовања.

Дакле, када кажем ксенофобичност, не мислим само у неким националним оквирима, него много даље – психолошким и духовним ксенофобичностима. Страх од непознатог спрам нас који је дијаметрално различит од нас апсолутно по сваком питању. И овде смо на темељу колико је значајно познавање другог према мери љубави која укида страх. Други постаје непријатељ управо пред оваквим властитим а нерешеним комплексом. Ко год другачије мисли, или се понаша, или одудара универзалношћу свог постојања, аутоматски је сврстан у кош са онима који се отворено противе некоме у нечему. Гангренозна поставка проблема. Јер је сам темељ проблема неодржив. Дискутабилан. Инфициран. Болестан. Други, дакле, може бити препрека самим својим постојањем макар не припадао никаквом округу противника. Јер је сваки човек посебна и универзална стварност, а самим тим је немогуће да сваки човек исто мисли са неким о некој ствари чак и тамо где се можда показују уједињеним око неке ствари. Услед непознавања другог долазе страхови од тог другог, а сразмерно томе и примена властитих фрустрација на умишљеном непријатељу који је „непријатељ“ само зато што се није догодило упознавање уопште.

Шта је то што се мрзи на другом човеку? Управо свој човек. Властити човек. Пројекција на другог. На другог се пројектује лична психоза које други објективно не мора бити ни узрок, ни последица, а ни саучесник. Приписује му се нешто што постоји само у менталном адресару онога ко на туђој души исписује ране. И иде се још даље, упркос евентуалном разуверавању да други није никаква претња уопште, насилно му се ушива у месо постојања оптужба за измишљену кривицу. Јер, човек који је неспособан да се ослободи своје пројекције, намерно истрајава у замишљеној мржњи према другоме како би нашао још умишљеније оправдање за своје психотичне поступке. И не мари за последице, јер некада сав тај фантазмагорични унутрашњи свет поремећеног не само да не штеди објекат своје мржње, него уноси у тај пандемонијум и оне најмилије који припадају ономе на кога се мржња примењује. А опет, можда није све ни до пројекције (може ли човек без њих бити уопште?), него у ономе који се пројектује. Добар човек све види као добре. То је његова пројекција. Можда је то наивна поставка ствари за данашњи турболентан менталитет, али упркос неразликовању добра и зла, може бити показатељ исконске чистоте човека у једној метафизичкој безазлености.

Шта би заиста аутентична мржња представљала? Мржњу као жељу за смрћу другог. Све друге мржње су можда више ствар једног латентног презира или приватне дистанциране алергичности на нечије глупости пред којима неко може бити више или мање толерантан. Али, да би човек истински мрзео некога човека, морао би да живи за његову смрт, или, да буде потпуно равнодушан на болест, несрећу и смрт другог. Дакле, ако негде постоји конфликт (а немогуће је без конфликта и у самом себи бити), он не мора нужно да подразумева демант љубави. Родитељи се свађају са својом децом, заљубљени парови се свађају, Бог се рве са својим народом, итд., али нигде такав вид сукобљавања не мора да значи мржњу. Мржња је много бруталнија. Јер њен исконски темељ лежи у убиству, а подлост њених намера и последица у ограђивању од злочина. Ако уопште постоји веће зло од овога, онда је то, понављам, хладнокрвност и равнодушност на болест, несрећу и смрт другог. Она крајња емоционална недодирљивост. А напослетку, тријумфална злурадост у паду, казни, повређивању и отклону другог.

За хришћанску свест мржња је потпуни антипод љубавном императиву који постулира Сам Христос лично. Ако постоји неки вид подмукле замене теза на том надприродном пољу, онда је то позивање на правду од стране онога ко је у нечему оштећен. Не говорим о деманту закона и судова, али са хришћанске тачке гледишта, у оном крајњем апофатичком маниру, упитног је карактера чак и такво законодавство и такав суд. Јер на проблему очекиване правде многи који се изјашњавају као праведници отворено или тајно живе за оштре казне, а негде и смрт другога. Сада смо са надприродног пали у противприродно сагледавање. То није хришћански угао гледања. У таквој правди може да живи мржња. А ако може да живи мржња, онда се и правда једног показује релативном и дискутабилном. Ако се уопште може говорити о димензијама неке правде, онда она не може и не сме бити утемељена на мржњи, него на привођењу туђе спознаје у чему је погрешио. А опет, гле ироније, чак ни инсистирање на корекцији другог који може бити принудно затворен не може бити идеално решење, јер корекција мора доћи из унутрашњег света слободе. Узалудна је правда онога ко обнавља своју мржњу сваки дан чак и на слободи без обзира да ли је омрзнути дошао до свог испаштања или не. Јер отрови тада тешко излазе из тела.

Треба да нас више брине докле неке мржње могу ићи. У шта се претворити. На који начин у нама ескалирати ако се на време не одупремо. А најтеже је препознати и предвидети на који начин и властите ударе треба да ограничимо. Јер, ако не постоји нека барикада у нама која би се испречила пред валовима презира, лако се може десити да се дистанцирани презир преточи у оприсутњену мржњу. А онда, пред сецирањем другог и обдукцијом његових грехова, губи се сваки смисао. Зато што се лако може десити да ако мржња преузме кормило у нама, да други, стајао у мржњи или не, постане таоц нашег иживљавања. А ту су последице изузетно страшне и опасне, и питање је да ли се човек више може вратити себи када се једном отисне у радикално поистовећивање само са светом мржње у себи. Ако постоји неки хришћански идеал у овом постављеном проблему, сигурно би се огледао у мржњи према своме греху и греху другог, али са снажним и дезинфикованим акцентом на то да ту мржња није усмерена према себи и према другом човеку. Потребно је ново мапирање ума. Ако желимо бити људи. Људи а не предатори који би у потпуности без анестезије да обликују другог према своме лику.

Дивим се неким људима
И у добру и у злу
Били уметници, философи
Или сељаци и попови
Како могу да живе у понављању
Увек истих ствари, прича, песама…
Неки у томе види занимљивост
Неки добру зараду.
Ја то не могу!
И мислим да бих умро истог дана
Када бих себи дозволио
Да живим у прошлости
Да анализирам и цитирам себе из давнина
А најпре
Да бих смрт овековечио гвожђем битисања
Да ниједног новог дана
Нешто ново из себе не искажем
Колико год због тога прележао рана…

Овај свет нас је баш добро преварио!
Учени смо од малих ногу
Да изнова пазимо на тајну добра и зла
Да поштујемо отисак свуда где смо загазили
Да пазимо једни на друге…
Али наше време је прошло,
Неки од нас су дали све што можемо!
Заузврат нисмо добили ништа
Него и што смо стекли свешћу –
Све је отето и погажено!
Дошло је неко друго време одавно
И неки проклети људи са њиме
Који никако да оду…
Сада нас уче да наш зној и крв нема никакву вредност
И да све за шта смо се борили трудом
Не одговара слици света
Коју неки трећи слепци креирају.
Сада нас уче првим корацима које смо
Одавно превазишли:
Да будемо послушни
Да будемо лојални
Да се не свађамо
Да будемо захвални на свему што су нам отели?!…
И да скучени осећамо кривицу
Ако најмања жеља детета у нама
по њима значи похлепу и насртање!?…
Ко су ти људи?
И да ли знају да нема неправде
Која може вечно у своме злу бити?…

„Неки пар се исповедао код неког узорног аскете, Светогорца. Он им је забранио сексуалне односе. Јер су побогу израђали децу и шта ће им сада то даље у животу. То је грех и остале небулозе. Након неког времена почео је брак да пуца по шавовима, да се јављају свађе, нетрпељивост, итд. Досети се муж да посети и Старца Порфирија. Кад је Старац чуо шта и како, саветовао га је да под хитно иде кући и воли своју жену што чешће! Да се не забрањују једно другоме. То је било то. Васкрсли људи после…Други пут, исти свети Порифије Кавсокаливит рече: „Телесна веза мушкарца и жене у браку помаже духовној. То је тешко објаснити. Телесна жеља која их веже, преображава се у духовну. Не умем да ти то објасним. Јер њихова телесна везаност, не постоји само због рађања деце – она на свој начин помаже њиховом духовном везивању. Али то се дешава само са благословом Божијим и Његовом благодаћу. Ван Бога нема овога односа. Овако како данас млади живе не доводи до истинске духовне везе, него помрачује, и људи се много муче. Када делује благодат Божија између мужа и жене, они напредују, изграђују се, стварају и сједињују се и осећају велику љубав међу собом а да то и не говоре. Чак и када су јако удаљени…“

Да ли је сексуалност нешто лоше, па се човек мора уздржавати од ње саме као нешто што по сваку цену ремети саму светињу? У моралном погледу, манихејство је проповедало борбу са материјом ради ослобођења од ње помоћу постепеног умртвљавања тела. Манихејска јерес била је нарочито распрострањена у четвртом и петом веку. Изгледа да је се нисмо ослободили ни у 21. веку макар по питању телесног аспекта. Јер је логично, морално и чак теолошки недопустиво да се након толико векова, нарочито у црквеном амбијенту, изграђују неки преградни зидови који су одавно на нивоу табуа требали бити срушени. Осим ако сами ради глорификације својих психоза желимо да појачамо темељ и сигурност самих зидова да што дуже остану на сили и снази.

Са друге стране, владика Порфирије (дакле, не поменути старац већ тренутно митрополит загребачко-љубљански) је такође приметио пуритански и пијетистички поглед и презир брачника према телу који су ишли дотле да уклањају иконе Христове из собе током сексуалног акта не схватајући да тим чином велику грешку чине, а ишао је још даље па је поредио брачну постељину са Часном Трпезом односно Евхаристијом. Можда нам овакав либералан став делује чудно, али не заборавимо речи др Владете Јеротића који је говорио да истовремени оргазам мушкарца и жене током зачећа детета може бити једна бледа слика (али ипак слика) – сједињења са Богом!!! Дакле, по тој логици, металогици, ствари, сексуалност није никакав прљави акт, већ може бити једна од дубоких метафизичких рефлексија саме примљене светости. Ово треба опрезно сагледавати.

Помало је тужно видети након толико времена да се о неке ствари људи још увек саплићу. Чим се помене тема сексуалности, једни се саблажњавају, други додатно острашћују, а фамозни пуританци стварају своје фанатичне самоодбрамбене механизме чак и када их нико објективно не напада, нити у чему ускраћује. Трагично је видети нечија искуства у Цркви која су етикетирана сваком нечистотом зато што су се двоје заљубили, или не дај Боже, заједно спавали. Чак и ако су у браку!? Неке ствари се толико банализују, јер и тамо где нема проблема, девијантан ум проналази проблем. Узмимо за пример свету тајну брака. Где је њена светост ако се у неким, примера ради, монашким климама супружници посматрају као они који прљају свето место манастира, а други се још додатно труде да их тамо раставе, заваде и на крају из манастира избаце? Јер, авај, уносе „место саблазни“ за овакве „свете“ подвижнике. У питању је такав психотичан менталитет који да им сам Бог дође и лично каже: „Рађајте се и множите!“, они би се и пред Њим позивали на духовнике, каноне, неморалност, итд. Нешто не видесмо у Јеванђељу да је Христос имао проблема са блудницима. Не, напротив. Имао је проблема управо са моралистима и законицима. О овоме треба промишљати. Али, није сувишно прозвати и супружнике: где је њихова света тајна брака када изгубе љубав (а самим тим и сексуалну привлачност) једно према другоме? Не показујем прстом да је неко конкретно крив, али бојим се да ни сама Црква није довољно (или можда икада) размишљала о томе колико је бракова пропало управо због инсистирања на „братско-сестринском-у-Христу-односу“. А када се један љубећи други претвори у цимера, онда се осим вишка обамрлости не може пуно очекивати од живота у таквом односу.

Вратимо се на тему. Евидентно је да немају сви људи исти либидо. То је довољан аргумент који показује да и претерана апстиненција као и претерана неуздржаност нису одговарајућег, самим тим ни истоветног интезитета, по сваког човека (када кажем „човек“ не мислим само на мушкарца, него и на жену једнако). Био човек аскета у пустињи или породичан човек са више деце, нико нема исти либидо. Може се једнако страдати на оба фронта. Можемо спекулисати о могућности преусмеравања сексуалне енергије у стваралаче сврхе или као печат исконске људске чежње да се сједини са Богом, али то не значи да можемо наћи финално решење или саму сексуалну енергију посматрати као патологију једне нимфоманије. Можда је за некога светогрђе, али усуђујем се рећи да на један узвишени начин, про-телесно и про-полно, али и над-телесно и над-полно, водимо љубав у Духу Светоме на свакој Литургији са Богом Тројичним. Ово треба са страхом и поштовањем сагледавати.

Не знам. Људи су људи. Мушкарци једнако говоре о сексу и прижељкују секс као и жене. Увек ме је бринуло здравље оних који су у томе тражили табуизам и повод за непријатност и круто држање. Када кажем „секс“, не мислим на јефтину сексуалну револуцију, нити на неки банални блуд и порнографију, него алудирам на двоје које се једноставно – воле. Забрињавајуће је докле неке ствари могу ићи. Неки се уздржавају до ступања у брак а после постају „легализацијом блуда“ много гори , а други дозвољавају да им и однос и брак пропадну само зато што су се сексуално охладили једно према другоме. Рецимо, мени је и даље загонетка како је неким људима лакше да преваре вољено биће, неголи да налазе сексуалну привлачност у ономе кога воле? Шта, стиде се да узму иницијатву? Боје се да искажу своје жеље? Па онда ту нема љубави, јер у тајни љубави делује тајна слободе. Ако се устручаваш тамо где би требало да си најслободнији, онда је таква љубав упитног карактера. Наравно, неко ће то устручавање да преводи као свету уздржаност, морални императив, аскетски доскок у светост, итд., али ако човек мало дубље заголица пре ће набасати на изговоре за властите одлуке.

Сексуална привлачност има велику улогу у једном односу, па тиме и браку. Када волиш некога не волиш само део тог некога, него целог, цело психофизичко и духовно устројство тог другог. Сецирати који део некога ћемо да волимо а који нећемо показује фрагментарност наше љубави и наше подвојености. Проблем, ништа мање, датира од појединаца у мантијама на једној страни који живе за што више уплитања у нечији сексуални однос, и од оних који живе по таквом „благослову“ као у каквом кавезу где у постељини сада више нема два већ три сведока. Тужна поставка ствари. Али је много теже људима који фрустрирају себе разним псеудо-хришћанским и псеудо-канонским условљавањима, махом монашко-зилотског порекла, који тобоже живе за чистоту своје вере а мрзе све што је телесно, док насамо са собом не могу да нађу круцијална решења за своју нагонску страну природе – а то их додатно раздражује да постану још гори ревнитељи своје вере. Јер по нечијем гоњењу других се најбоље може видети каквоћа њихове вере и шта је то што њих прве највише гони изнутра. Зато у неким залетелим „активистима“ пре затичем ту сексуалну исфрустрираност и нагонску напетост, неголи реалну доследност својим „светим“ идејама и већ-каквој-„уради сам“-идеологији (не могу да кажем „теологији“ јер је нема).

Забрињавајуће је, дакле, здравље оних који говоре о сексуалној хигијени као о нечему одвратном, подлом и недостојном Божије светости. О нагонима се можда размишља када човек није довољно утврђен у додиру Духа Христовог и Очевог. Али ни то није правило, јер и срце пуно Бога не укида једном радикално и трајно своју нагонску сферу, нити светост мора нужно испаштати нагонски склоп човека, нити нагонски склоп нужно укидати светост. У сједињењу са Богом, нагони више нису битни (што не значи да су безвредни), него би се пре могло рећи да немају превагу над човеком у контексту „жалца у месу“ (да њима може управљати). Али, то не значи да су сами нагони нужно неморални и блудни ако се посматрају изван сједињења са Богом. Јер, авај, децу не доносе роде! Вештачки проблеми праве проблеме. Јер ће и примитивни духови рећи да је „након секса најмање битан секс“. Битан је онај ко остаје са тобом након вођења љубави. На који начин се налазите или мимоилазите: дијалогом, додиром, емоцијом, дељењем, итд. Проблем не треба силити, али можда управо због те једне нездраве навикнутости на присуство другог и долази до фригидности и равнодушности.

Са теолошке тачке гледишта, спекулативно је говорити да ли је нагонска сфера човека производ његове пале (читај: смртне природе) или је сама таква као створена природа (будући да је писано: „Рађајте се и множите!“ пре прародитељског пада). Мислим да се проблем уопште и не може посматрати библијски, јер то и није библијски проблем. Мислим да је проблем у нама људима. У препуштању искључиво нагонском свету који се базира на храни, сну, и сексу. Јер Духовни човек у нама, мада неоперисан од истих, не обраћа превише пажње на исти свет, али то не значи да их потцењује и сматра обавезним грехом. Бојим се да је недостатак искуства на том пољу довео до нагомиланих психоза у Цркви које су на крају завршиле у другој крајности – у једној сексуалној изопачености, сврставши и ону богомадровану сексуалну привлачност у исти кош са сексуалним девијацијама. Отуда дуализам код многих да воле оно што не воле, јер са једне стране у себи затичу жељу а са друге стране мисле да нешто лоше раде самом жељом. Наравно, зависи шта је подметач саме жеље, али то смо до сада ваљда већ апсолвирали.

Шта хоћу да поентирам? Да све те приче које оптерећују нечији сексуални живот могу опасно да створе нечије комплексе, осећање кривице, менталну аутокастрацију, итд., док са друге стране, и они који имају превише либералне ставове недовољно зрелима могу да створе невероватно одсуство одговорности за своје поступке (нпр., многи родитељи су у име љубави према својој деци неповратно оштетили саму децу тако што су им апсолутно све дозвољавали). Дакле, треба пазити и ништа није црно-бело. Али да се толико година воде истражитељски поступци (највише исповедног карактера у цркви) ко је са ким, када и како спавао, и да је додир нешто бизарно и недостојно Божије светости, не само да није теолошки утемељено – него није ни хумано а камоли нормално. Зато је наивна она црква која о томе труби као о највећем смртном греху, као што су смешне бројне генерације које у агресивном отпору према свештеним наметачима и манипулаторима кривице траже још већи ниво блуда како би се осветили Богу (руку на срце, ту су сигурно најсмешнији сатанисти и порнофили који кроз оргије мисле да запрепасте Бога). Јер, ако ћемо се играти теологије, неће нам мера суда бити које смо сексуалне оријентације били, и да иронично банализујем коју позу користили, него какви смо се као људи показали у димензијама када нас нагони уопште не дефинишу. Можда ми немамо петље да идемо до краја у неким стварима, али мислим да то и није проблем у данашњој теми који заслужује неко појмовно огољивање и сводивост на сецирање типа: поза, нагон, блуд, итд. Граница укуса је увек љубав између двоје, али је проблем што ће се увек ту неко, а нарочито људи монашког естаблишмента као и фамозни парохијски пуританци – мешати и бунити без озбиљног разматрања да ли сами не стоје у неком много већем греху од „греха“ двоје који се воле…