Category: Сагледавања


Одрон

Иштем вукове
Заборављене урлике
Лајање на звезде
Или комад стиска руке
Не иштем ништа
Детонирам пољубце
Свако ми је непознат
таман толико
Док старог човека
У себи не убијем…

Advertisements

И шта ће бити
када изгубиш све бодове?
Све на шта си се кладио
Као што звезда зависи од васионе?
Мора ли се мрвити невиност преко прага?
Или ипак остаје нека душа у теби
Опстаје који дух
Који не жели да флертује
Где заудара лажна нада?…

Можда би ти корачао нежно
И извукао праменовима штафете,
Можда ниси за то да увек безбрижно
Држиш руке у џепове,
Али, једном се мора погазити манир пристојности
Једном се мора одаламити шамар
Свим сигурностима у које си положио снове и људе.
Мислиш да је тако потребно?
Да је нужно?
Не, него да се покаже
Умеш ли жив да будеш…

Устанак

Знаш, уморан сам…
Умарам се често…
Не знам откуда долазе кошаве
И зашто тако често губим прамац…
Све ми се чини да нисам пасиван
Да је моја свест, пажња и борба одлична…
Али, дела ме откривају
Нешто смрди, шкрипи, закера
Увек крајцује на најмањем кантару…
Не знам ко у мени живи…
Некад се чини да не познајем
Ни оне које сам створио својим рукама…
Можда превише стојим у месту
А умишљам да је сваки кадар поред мене
Моје измишљено кретање…
Не знам.
Лутам.
Копам или не тражим боље време?
Можда сутра бољи човек постанем
Ако успем души нови устанак врлине
да закопам као бачено семе…

Глупи нагони
Увек иста недоследност,
Још глупља мржња
Увек исто препричавање раздора.
Све липти од непраштања!
Све се дубине сваког човека могу подвести
Пред линијом
Уме ли да пређе преко нечега,
Или је незаборав туђег зла
све што сировински састав костију
зна и уме.
И у реду, свако има некад прекид филма!
Увек ненадано расцеп по порез дође!
Али ако је зловоља стално кидисање
Онда је човек у проблему
У злу које ништа не зна
А свакоме прети.
Па чак и ако се једном сломи
Није то до покајања,
Него од безнађа што није бољи
Те гледа да уништи до краја
И оног човека у себи који му се нада
Који пред самоубиством не сме
Ни да се своме одразу насмеши…

Малообличје

Мали људи се плаше својих грехова из прошлости…
Не јер им није опроштено, него јер сами себи нису опростили. Руши им се слика о себи као идеалном. Зато воле да муче себе. А опет, некад се ни тог мучења против себе не би сетили, јер нарцис ипак воли своју зону безбрижности где може неометано владати (интелектуално или ступидно), него се тортуре сете онда када их потражи онај који им је све опростио. Тада се скврче, смежурају, постану мањи од бубе, јер им сујетна размаженост не допушта да их неко може потражити или заволети тек тако. Без неких уцена, потребе или заслуга. Без позивања на грех прошлости. Усковитлају се тада једино у запреминама малодушности. Јер, авај, кривица их гони. Не пада им на ум да на љубав одговоре љубављу. Поверењем. Баш тамо где су први одступили. Не. Неповерење остаје на снази. Сумње се роваре. Множе. Параноја храни панику. И обратно. Мисле да неко по сваку цену има нешто против њих. Да је ту не као љубазни други него као дежурни гонилац који ће пре или касније припремити нову заседу. Јад и беда.
И ако је тако у међуљудским односима, колика ли је доза малодушности и неповерења устоличена у ономе човеку којег вређа или позива на сусрет љубав Божија која га Својим савршенством превазилази? Колико ли се тек ту ако не рањен од Његове свете љубави, а онда од своје личне сујете, мора ухватити као за неки гелендер од својих психоза, онај који држи за срам и недостојност да га Бог може волети и потражити? Колико се тек ту мора дистанцирати и удаљити? Јер му не пада на ум да на љубав одговори љубављу независно од тога каквим животом је живео или можда још живи?…
Ето, ако постоји неки грех који се може наћи на воденици врлина које глорификују уздржање, онда је то уздржање од Бога. Јер да би човек израстао у антимегаломанског гиганта, зрелу личност, он мора посадити у себе Божији живот, а ако жели да остане мали човек, ситна душа, довољно је да не учини ништа, него да се у некој изолацији потхрањује кривицом несавршенства пробирајући само своје недостатке на умишљеној бројаници постојања као да су једина вредност и стварност…

Пад

Увек ми је био феномен
Да неко својим падовима подиже
Мегаломанске здравице!
Разумео бих ја да је неко у нечему посрнуо
Јер је заиста велики,
Јер га мучи место града
У којем неко недужно страда
Па тлачи себе јер не може да живи
Са таквом сликом света
У којој је недужан само леш на гомили.
Али, не!
Људе које видим да ликују у своме паду
Где промовишу себе као спасене
Од највећег греха
Нису људи који су заиста излечени,
Него који су само посрнули
У потпуности размажени
Што нису довољно у добру примећени,
Па се хватају за зло
Да пронађу највернијег сведока
Који никоме неће бити доступан
Осим њиховој сујети
Да су били на дну света, пакла
И да сад могу пустити из себе све демоне
На друге
Којима је таква тајна била забрањена,
Јер су само тобоже они имали смелости
Да тамо где нема вере
Траже Бога још удаљеније
Где нема ни Њега, ни људи…

Зона

У зони литургије
ја не желим да подижем освете
не знам како је код тебе
али ја њу посећујем често као болницу
где анђели на мистичан начин приступају сваком
да га без његовог знања
колико могу исцеле
а ако ни то не помогне
онда долази Свевишњи
сам Христос лично
да превије, пољуби и исцели
оно што није дато никоме од људи…

Загрљај

Не треба мени теологија
Треба ми са Богом однос живи,
Нити ми треба шупља прича добри мој
Требаш ми ти.
Пусти што бити мора
Нека брижни сахрањују своје бриге,
Ниједно зло ти није непознато
Али тако се не стиче нова снага.
Мора се ићи даље
Мора се заћи дубље,
Без помпе, без разочарења!
Разочарани потапају своје молитве у комоде од песимизма и стакла.
Кажем ти, таштина је то!
И свима су пуна уста идеала
Прихватања другог какав јесте наводно,
Али чим сретну првог човека
Одмере га до вена и костију.
Не иде то тако, нељудски је!
Стога, пре него што зацрташ
неко острво мира
Које ни сновима није стварно,
Запитај се можеш ли свакоме без одмера приступити
Па на његовом месту пружити души загрљај.
А ако не иде, ако не можеш
Бар понекад сврати
до Небеског Солитера,
Кажем ти, неће ти отказати састанак
Нити оставити без утехе
Онај који за своју љубав не тражи
Изговор и растанак…

Казаљке

Доста је мржње!
Данас својим судовима свирам пенале!
Пас се умори од свог лавежа
Зар ћу ја онда мање бити човек?
Сломио сам ребра свим својим кантарима
Дотужило ми је да мерим било чију правду.
Мора се човек једном себи дебело смучити
Када набаса на увек исто закерало у себи
Које не мирује ни пуштен са ланца.
И чему толико цепидлачења?
Око било чега, кога?
Може ли се једном дисати без успомена
На било чије зло
Чисто без разлога
Макар да добра воља заживи тамо
Где недостаје или прелива поштење.
А опет, смешни су и ти праведници
У свему виде нечију ужеглост и пад
Као да је човек само човек
Онда када га одмери нечији рукав
Да му узме меру за ковчег?
Шта знам…
Није на мени да посипам барут
Нека други на себе узме такав пост
Којим се светињи руга,
Данас бих да проширим своје вене
Да продишем таман толико
Да неко други може кроз моје казаљке душе
Да прође и крене…