Category: Сагледавања


Живот

Живот…
Живот јесте
Рвање деце усред игре
Расцветали пупољак
Који убијен добошем
Равнодушних монада
Не престаје да мирише.
Живот јесте
Венчање са осмехом
И триковима
Како преварити заблуду
Док испитујеш пулс
Невидљивог бисера
Испод пукотине шкољке.
Живот јесте
Треперење сунца међу гранама
И ишчекивање цвркута
Када се роде све јесење магле
Које скиче нестајање.
Живот је свитање наде
Када сви хорори
Полажу омче око зглобова
А ти удишеш прославу
Укуцан, сасвим укуцан
светим мировањем…

Advertisements

Малодушност

Да не заборавим
последњих четрнаест дана
Који су били
И који очито не желе престати
Да је сваки трен
Од јутра до мрака изгарао, прождирао
У најпотпунијој немилости
Духовним пиранама
Сваким минутом.
Назови то дијагнозом или демоном
Ватра се неће угасити.
Да ли је богоостављеност
или тест?
Не знам.
Знам да ђаво често
навија за моје победе
Не бих ли све изгубио.
Али, овде не видим
да ме је Бог оставио.
Знам да сам слеп за савршено
А знам и да
нагризање бића не посустаје.
Видим две природе у себи
Сакривеног Бога
И оживелу таму
И не видим ко ће победити.
Тај ужас не престаје
А поједе ме сумња
да ли сам будала
Што сам Богу поклонио поверење
Када не долазим до спасења
Јер ми некада делује неумољив.
Чак сам и своме детету
поверио молитве
Не бих ли се како извукао.
И страх и ужас не престаје.
А навијам за наду
када ће Бог устати у мени
И устројити све околности
Баш зато да би моју
малодушност постидео –
Али ни то се не дешава!
Замишљам свете
пред своје мучеништво
Колико ли су достојанствени били
Да чувајући лојалност од хуле
Уласком у насилну смрт
Не ридају о богоостављености.
Победи ме Христе
што брже можеш
Да се још више прославиш
У овом јадном потирању
Устанком против сакривених разлога
Усковитланих –
у свесној помрачини…

Оглас

Тражим пријатеља
Са којим могу делити тишине
У којима су одмеравања
Убијена при самом старту.
Тражим пријатеља
Којем неће сметати моје дисање
Ни све прошлости
У којима крварих позамашно.
Тражим пријатеља
Који ће ценити моја ћутања
Једнаким билом као проговоре
Чак и када се не слажемо најбоље.
Тражим пријатеља
Који без мучнине
Може јести из моје љубави
Без најмањег осуђивања.
Тражим пријатеља
Постављам свети оглас
Који неће уновчити никада
Моје падове и моје молбе…

Утвара

Некада ми се чини
да живим векове као утвара
Да не примећујем
ни игру свога детета
сатканог од штита
једноставне красоте.
Често ми се чини да изнова
Живим један исти сан
Да ни овај додир садашњости
Нити је укусан, нити реалан.
Недавно хтедох да постанем актер једног свађања
Нисам знао ништа да кажем
Осим помиреног ћутања.
Овај свет ме тера да га љубим једино са спаљене даљине
Ништа у мени није остало
Осим осуђене милине…

Дрво

Дрво сам…
И није битно што ме црви једу…
Дрво сам…
И није битно што кораци бледе…
Дрво сам…
И пуштам корење што дубље могу…
Дрво сам…
Само да у кори останем
И род свежине донесем за све
Када ме
Спале, забораве и прободу…

Колико год као православни теолог навијао за литургијски препород сваког човека, премда сам и сам свестан да је донекле и такав вид заговорништва у извесној мери префорсиран управо због контрадикторности да се сами проповедници не држе онога што заговарају као узвишени идеал и апсолут од мишљења, јер је критична тачка у недостатку љубави и већој мобилизацији на позив светости, ипак, евидентно је да људи са искривљеном религиозном клицом, можда управо због самог непознавања и неучествовања у црквеној стварности, долазе или у фанатичан додир са сујеверним перципирањем властите религиозности, или у прикљештеност сумњивим веровањем у деловање црне магије на својој кожи. Колико год таква слика деловала наивно и поражавајуће не може се игнорисати јер – ту је.

Немали број људи ми је писало о својим искуствима. Тешко ми је поверовати о каквим се ту све девијацијама радило. Можемо их именовати незнањем, али су последице, на основу описаног, деловале очигледно ефектно и дејствено. Занимљиво је да су искуства првенствено долазила од харизматичних и ведрих људи који су имали позитивну препознатљивост у друштву. Дакле, није реч о депресивним појединцима или неким другим клиничким случајевима на основу којих бисмо могли поставити једну баналну једначину покренуту сумњом у веродостојност исказаног. Једна девојка ми је писала о томе како ју је отац водио код неког мага и да су слушали његове савете. Као по правилу ти магови се никада отворено не противе Богу, чак саветују да се одлази у Цркву, а домови су им пуни икона из којих неки чак и гатају. Она се бунила али ради љубави према оцу није хтела да се противи. Све је отишло толико далеко да је она завршила у болници са страшним осећањем како је неко дави. Губила би свест о себи и не би се сећала својих реакција. Лице би јој се изобличило од унутрашње агоније која се граничила са безразложним хистеријама. Други случај је водио у смеру богохулних и порнографских пројекција унутар храма, па се после мало по мало друга девојка примирила. Трећи случај је један узоран и честит момак који је до раскида са девојком био апсолутно позитиван. Сам ми је говорио да му је све ишло у животу и да је свакодневним несрећама које су га задесиле након раскида почео да сумња у деловање магије на себи. Наравно, има пуно бруталнијих примера и колико год негодовали довољно је да се опоменемо јеванђељских примера какви су Христови сусрети изгледали у додиру са бесомучнима. Ипак, важно је нагласити да не смемо сваки отворени ментални дефект другог поистовећивати наивно и сујеверно са демонским утицајем. Било би изузетно неодговорно са наше стране.

Верујем да је епицентрални проблем у полагању вере управо у такву магијску пројавност. Како? Тако што се делима зла поклања не само веће поверење него Богу, него чак и силовитост (сила и деловање). Као да је Бог посве маргиналан, одбачен и обеснажен. Ту видим велики проблем. Јер се у самој поставци ствари крије заблуда. Ништа више. Ми, сада, можемо говорити о позиву да се сваки човек који има такве сумње укључи у свештени саобраћај на релацији: пост, молитва, исповест, причешће, итд. Ништа од тога није занемарљиво, али човек мора сам са собом да преиспита своју позицију којој страни се више приклонио. На крају крајева, можда и није реч о неком демонском насртању, или црномагијском утицају, него „размештај“ околности које човека доводе до самопреиспитивања где се и како се по своме идентитету лоцирао. Тако се, коначно, рађа питање о већем смислу живота.

Ако се неко петљао са магијом у циљу повреде другог – деструктивне последице ће се пре или касније јавити на њему самом. Ако је неко био жртва магије по својој слободној вољи – деструктивне последице ће се пре или касније јавити на њему самом. Колико искуство многих показује, ко год је пожелео да се после избави из проблема, наилазио је на још већи отпор и проблем. Ако се, ипак, држимо једног здравог аскетског „програма“, ко год се приближава Богу и он сам постаје светлостан, а ко се удаљава постаје подложан. Али, нема ту фиксиране позиције. Јер искуство показује да ни светитељи нису били без неке борбе колико год били блиски са Богом, као и да постоје сумњиви хришћански ауторитети који од пренаглашености демонског света занемарују благодат Божију, па на основу своје тамне пројавности друге малтретирају горе него демони. Дакле, треба пазити.

Ипак, закључно, о каквом год потресу се радило – а онај ко истински ради на себи лако ће временом доћи до одговора зашто му се нешто дешава – човек мора устати за своје здравље ако жели да му добро буде. Не може неко радити на себи ако први сам себи не жели исцељење. О каквом год се проблему радило, не морамо се држати само овакве тематике. Али се поставља велики знак питања да ли ће до таквог преиспитивања и жеље доћи ако прво не демаскира себе прикопчавањем на фреквентност Божијег постојања који се најочигледније и најдиректније кроз Цркву пројављује. Треба, дакле, прво посадити добар темељ а тек онда зидати своје биће. Бог ће дати добро семе, али свако семе тражи неговање. Тек када ступимо на свето тло примљене благодати, тек тада ћемо видети ко и шта живи у нама. Све остало може бити задржавање заблуде да још снажнија и упорнија буде.

Претња

Синоћ сам чекао Бога
Опет није дошао…
Не знам
колико година већ слушам
Неке људе
који прете Богом и паклом..
Прете ти Оним
Кога желиш да сретнеш
Заљубљен у Његову стварност…
Могли би људи
Након два миленијума
Да почну да прете коначно
Неким светим доброчинством…
Можда тада налете на Бога
У којем ће наћи пријатеља
Којег су продали једино
За своја
немилосрдна судилишта.
Баш је тужна незрелост
примитивних
Још више претња
учених људи…

Апетит

Поједе ме народ…
Пребише ми све духовне кости!
Једни ми дају хвалу
која ми не пристаје,
Други ми узеше душу
светим потирањем.
Уклањам све судове пред собом
Не бих ли био објективнији,
И не вреди!
Остајем незналица
да свој грех схватим
Који ми се изнова намеће
Да одговарам
за оно што нисам
Ни канио да чиним.
Почињем коначно да разумем
Јова и Кафку,
И Сиорана за којег и даље не знам
Да ли је анђео
или ђаво од адвоката.
А опет на дну
свих раскомаданих сопства
Видим захвалност
за све што ме једе,
Јер у мени нема хуле
Нити мржње да појем у стиху освете,
Ако ме већ други неће
Иштем помирење са својом душом
Да сваком злу у себи утекнем.

Неки мисле да оно што је једино по њиховој вољи и виђењу ствари – деловање Духа Светога, а чим се види најмање одударање кроз личност другога у својој различитости – да ту нема деловања Духа. То је ако не дрскост онда сигурно аутоподвала. Не заборавимо да и над Саулом има Давида. Уосталом, не рече ли апостол Павле, држећи себе за мањег од других апостола, да и он мисли да има Духа? Тако да су сумњива та својатања Бога у неком пророчком сензибилитету. И да одем даље: Користити Бога као потврду свог прорицања (које може бити само добар психоделичан трип интуиције која трпи погрешивост) није ништа друго до инструментализовање Бога за своје мишљење. Не рече ли Шекспир негде да и ђаво цитира Писмо за своје потребе? Немојмо се заваравати. Док ми истегнемо своје ближње и потврдимо своје правде, или завидели мржњом што нисмо „калиф уместо калифа“, макар иза себе имали не знам колико положаја, дотле ће једино Црква имати штете, јер ће Она испаштати. А колико се види сваким даном, јер многа зла нису тек јуче пристигла, и они који Црквом управљају не мисле о добру Цркве већ само о својој користи. Стога, било какво поигравање са влашћу која је дата, игром парадокса кроз оно записано: „Изволе се Духу и нама!“ може бити фатална изградња светогрђа на месту храма. Јер заљубљеност у своје мишљење, колико год имало оправдане аргументе, не сме никада бити на штету другог, а у данашњим рамовима не видимо само дрскост мишљења него и охолу демонстрацију власти која немилосрдно селектује и одстрањује све што се, наводно у име Оца и Сина и Светога Духа, не уклапа у властито мишљење. Бојим се да је сва та уџбеничка догматика о заједници и праштању прво потребна свештеним и епископским духовима. А колико Духа у њима станује, није на некоме да одреди, јер се деловање Духа не користи провером и потирањем Духа у другим људима.

Такмичење

Читајући вести свакога дана
Схватам да људи
држећи одступницу од црњака
Постављају само
ведре хитове несвести.
Дуго сам се питао
Да ли је до мене проблем
Прождирући се смислом
Од свих муљева испод океана.
И замало не заридах
Да ли је до мене проблем
Када су сви толико срећни додворавањем пошалици
У којој нема нестајања.
А онда открих такмичење
Да се људи пореде
са успехом другог
Дословно у свему што дише ветар
Желећи туђи живот
Према своме у неверици.
Па када видех толико комедије
Вратих се у муљ
Да ископавам бисере
испод небеског подвожњака,
Јер, боље ми је мртвим
Међу смисловима бити
Него да се живим градим
У лажним похвалама
И просипању памети…