Category: Приче


Три вештице

Борча. Време садашње. Надомак гробља, где се нови мост спаја са земунским тротоаром, лелуја се на ветру једна старобела монтажна кућица. Са унутрашње стране трошног зида, где шумове мишева и ветрова можеш чути као да миришу у топлој олињалој соби, живе спокојно три вештице. Оне не знају да су вештице. И у томе је сва величанственост њиховог постојања. Пред овим зидовима су три вране које пажљиво, готово до инцестуозне сензибилности, негују једна другу. Могу једна другој да фенирају косу или лакирају нокте сатима. Један гутљај кафе се пажљиво срче и мућка у устима пола минута пре него што црна мрља нађе свој тунел. Три вране, три генерације. Стара Д. Д., средовечна Т. Т. и малолетна М. М. И док неко не завири у њихове профиле, све делује синхронизовано. Блаженство је очигледно. Оне су праве и вредне домаћице. Лојалне жене. Које изгарају на сунцу да на њивама зараде свој знојави динар за прљаве рачуне који увек кашљу преко поштара на исти начин. Осетљиве на сваку муву у простору, избегавају конфликте са другим људима, и држе спокојност до свог поретка. Заправо, поредак је све што имају. Негују га као што пчеле негују своју матицу или мрави своју краљицу. Ако им неко наруши поредак, у томе виде сву фаталност за своје постојање. Настаје смутња, настаје немир, настаје бол. Душевно крварење. Као када би детету замишљеном у његовој игри одузео једину играчку. Тада настаје хаос.

Д. Д. је дивна насмејана старица која је са својих 6о. година успела да задржи атрактиван изглед. У страху од смрти непрестано фарба косу у црну боју чак и када нема ниједне седе власи у видокругу. Пензију је стекла поштеним радом. Воли да ради. Никада није без посла у рукама. Мужа је отровала злом вољом пре 30. година па се више и не сећа како то изгледа бити удовицом. Не иде у Цркву у страху да не чује своју кривицу. Остала је привржена испразним маштањима да ће једном безбрижно дочекати још већу старост. Обожава да се сунча од јутра до мрака. Укус алкохола јој се згадио. Живи за звоно телефона, јер тада, осећајући се посебно важном, напушта панично сва своја задужења да би нашла слушалицу. Има експлозиван глас. Прва љубав јој је магија, а страст – владање људима.

Т. Т. је дивна преозбиљна средовечна жена касних 40. година која се никада није борила за своја права. Не јер је била скромна него да би могла да глуми осујећену жртву пред свима тражећи милост разумевања и пажње на тај начин. Она нема страх од смрти, јер и не зна да је смртна. Воли да ради само оно што мора да ради. У свему осталом се показује индиферентном. Упуштала се у разне афере па је сада уморна од мушког рода. Мужа је оставила чим је само једном подигао тон који није ни био упућен њој већ изгубљеној утакмици његовог омиљеног фудбалског тима. Она се у томе нашла прозваном. Обожава да лежи по цео дан у кревету ван домашаја сунца и људи. Воли укус пива. Телефон јој је увек угашен, јер не воли да је узнемиравају, мада је задњи позив имала пре четири године. Има смирен глас. Прва љубав јој је теологија, а страст – владање знањима.

М. М. је дивна стидљива девојчица са својих 14. година. Стидљива само док не покаже своје чељусти. Устручава се само до оне границе када унапред предвиђа да ли ће бити укорена за нешто. Не воли ништа да ради, ни да учи. Никада није имала момка али редовно посећује порнографске сајтове. Оца није упознала јер није ни имала, нити желела прилику. У свему се осећа увређеном, чак и када је неко поздрави безазлено на улици. Обожава да спава до касно у подне изван досега било каквог покрета одговорности. Није пробала ни дуван, ни алкохол. Воли веронауку и музику. Зависна је од интернета и самосликања по цео дан. Нема никакав глас јер само ћутке одмерава. Прва љубав јој је лаж, а страст – владање жељама.

Ова угрожена врста црпи своје постојање на периферији Београда. Мада знају шта је скромност, и шта значи нахранити гладног, када заврше свој час човекољубља, враћају се у своје уморне фотеље да наставе да плету своје лукаве мреже. Свима је у тој резервисаној различитости заједнички један темељ – мржња. Јер се ругају и када добро другоме чине. „Нико им не одговара. Нико им није налик. Сви су против њих. Нико их не разуме.“ И сви би ови ставови имали упоришта када би им било ко долазио у кућу, или, када би оне другима давале шансу да буду позване у госте. Да,  оне дају шансу другима не да њих три некога угосте, него да они који спремају неку гозбу себи дају шансу што су овако велики трио позвали у свој дом. Три борчанске вештице сматрају да чине част другима својом појавом. Као да имамо три анђела који се спремају на пут код Авраама и Саре да их угосте. Или три путника за Емаус од којих је Т. Т. дефинитивно Исус којег друга двојица не препознају. Оне заиста имају магију да се таквима и поставе. А људи се и нехотице осете у тој еуфорији заиста полетним као да су им болесни удови тог момента постали исцељени од осмеха и присуства три нетипичне жене.

Ипак, ниједна од њих није криминалац. Тако чувају своју сувереност. Интимност. Воле да глођу кости својих жртава тако да ниједна не осети време ни час које је прождрано. Да нико не примети. Да се почини зло без увиђаја. Да чак ни жртва не препозна себе као жртву. У томе је сва маестралност. Намећу се само до оне линије у којима могу уделити милостињу свог светог живота. Јер собом дају пример како треба живети. И спремни су да продају душу сатани и да прогласе анонимност као рат и доживотно ако немају свог истомишљеника. У томе је сав њихов тријумф зла и грозоморе. Уствари није, јер магија којом се оне баве има другачију политику – када се други претвори у свог истомишљеника онда га треба протерати у пустињу пропадања. Јер, докле год запомажу што им неко није налик, чим неко поклекне пред таквим учењем, одмах га се одричу. „Сада када си један од нас имаш право да постанеш нечовек.“ Врхунац обезличења. Као да у таквој магијског работи има неке иницијације којом би оне верификовале свој злочин. Тако само лупе рецку и наставе да пију кафу чија биљка из гроба сахрањеног расте. И у томе су грациозно сурове до сваке спокојности. Као када би нека старица избола својим иглама човека до смрти ни због чега а онда безазлено наставила да плете џемпер својим крвавим рукама.

Прошло је десет година како им нико није дошао у госте. Забринуле су се за своју идеологију отуђења. Истина, често су се свађале међу собом око глупих ствари, али то је било само зато да одрже у равнотежи своју магију. Повремени сукоби између три вештице нису настајали као последица презира него као последица тренинга, али и симпатије једне према другим двема. Међутим, једнога дана, на њихова врата закуцао је странац. Неки младић по имену К. К. којем је џангризавост вирила из џепова али се понашао увиђајно до сваке напетости. Оне су се одушевиле. Колико његовом лепотом, толико и његовим знањем и манирима. По свом вештичијем интелекту одмах су знале да је пред њима извештачен човек, али баш зато што је глумио увиђајност привлачио их је све три својим лажним шармом. Заправо, К. К. је био стидљив жутокљунац раних 30. година који је понајмање знао за смиреност. Али, из необично дочеканог гостопримства све у чему би показао покрет, оне би се смејале као да је најдуховитију ствар учинио. Ни сам К. К. није знао где је дошао. Требао је да им понуди у продају неке ствари али се одједном заборавио. Импоновало му је што су му три жене показивале толико погледа и пажње. Чак би се могло рећи да је свака од њих оживела своје древне пожуде до непријатне сервилности по његову нарав. Обзиром да је дошао рано изјутра није ни приметио када је дошла ноћ. Вештице су га дуго убеђивале да преспава код њих и он се страшно колебао, јер је заиста далеко живео. А онда је заспао. Имао је осећај да су му нешто ставили у послужење, али сан је губио свој шпил са картама. И сан је толико дуго трајао да није ни приметио да је остао са њима да живи скоро десет година. А онда се једног дана пробудио.

К. К. је почео у тајности да мисли својом главом. Знао је ко су жене пред њим али их није препознавао. Више се чудио својој статичности за све те године суживота у којима их је издржавао. Осећао се некако сломљено, готово силовано. Као да је био држан у подруму до изнемоглости где су се над њим све три иживљавале вековима да би га у свој ред примиле. Али он није знао да ли је то истина. Сувише се сјединио са њима. И од тога часа је почео другачије са њима да говори. Није више било поретка. Сада је њему све сметало. И три вештице су се почеле чудити оваквој незахвалности. Јер су му дале све. И онда је К. К. почео да их испитује једну по једну. Да их надгледа и проверава. Да им тера инат. Да се руга њиховом немиру. Да заводи ред и позива људе у њихову кућу. Знајући да су посебно осетљиве на хигијену није хтео да се купа недељама а некада месецима. Свуда је правио неред и буку. Храну коју би му кувале бацао би просјацима и псима. Знајући да их највише одлазак у Цркву вређа, почео је да одлази на сваку Литургију и да пева тропаре по кући својим храпавим и тамјанским гласом. Ако би Д. Д. хтела да га омађија, ушивала би му у покриваче разне завежљаје праћене бајалицама, али би их он сутрадан одмах спалио. Ако би Т. Т. хтела да га надмудри, цитирала би свете оце и Бибилију, али би он одмах поцепао све њене књиге знајући колико је везана за њихове корице да ће радије оћутати. Ако би М. М. хтела да му омекша срце почела би да плаче и јадикује, али би јој он одмах лупио шамар и почупао уши. Све у свему К. К. је био незгодне нарави. Прави монструм. И три вештице су га толико волеле да су ради те љубави дуго трпеле неправду. А био је толико посесиван да им није дозвољавао кретање. Али то није могло дуго потрајати.

Уложиле су године да конструишу савршени план како да га отерају. Али он као да им је постао налик, попут четвртог вешца увек би нашао могућност да осујети и најсавршенију намеру. Због тога су страшно патиле. Једнога дана дошле су на следећу идеју: ако не могу оне њега да истерају, оне ће пронаћи нови дом. И тако су учиниле чекајући прву прилику његове непажње када ће се искрасти. Када се К. К. једног јутра тргао усред своје постеље, кафа на коју је размажено навикао га није чекала, глас на који је навикао га није будио. Али, К. К. није био нимало збуњен. Знао је да су већ отишле. Отишао је у купатило да се истушира и обрије. Чим је доручковао и мало се расанио, са првом снагом узео је секиру и сав остали алат и размонтирао кућу. То је трајало таман толико до изласка његове нове браде. Био је помало тужан чудећи се толикој љубави три вештице да га у њих претворе. Провео је десет година са њима да их одобровољи али није успео. Служио им је ћутке од јутра до мрака подносећи њихов терор и жегу. Њихова истрајност је била толико велика да су га толико волеле да нису ниједном пожелеле да се одрекну своје умоболести. Још му је одзвањало у ушима „да су му дале све“. Јесте, дали су му све, али све осим истине. Када је завршио свој посао и почистио сав отпад, позвао је свештенике и објаснио како жели да се на том месту изгради Црква, да ће радо поклонити свој део плаца и још додати свог новца за градњу а да ће он себи наћи нови дом. Када су га одушевљени свештеници жељни донација питали које име да уклешу на плочи за ктиторе, само је тихо рекао: „Ја Сам Онај Који Јесам“ а онда је пред њима нестао.

Advertisements

Глумац

П. М. је био занимљиво дете. Просто је био превише упадљив својом бистрином. Коса као да му је расла из чела, имао је повелики нос и клемпаве уши које је увек крио полудугом уљем натопљеном косом. Родом је био из Сарајева одакле је пребегао као избеглица за време рата 90-тих у Београд. Захваљујући својој природности и одличном смислу за хумор, веома лако се адаптирао делећи сиви асфалт са искомплексираном београдском децом. Нико од његових београдских вршњака није знао шта је то рат и шта то значи бити избеглица. За разлику од друге деце са којом је делио ту прогнану судбину, вероватно због доброг карактера и оригиналних досетки, није наишао на дискриминацију. Мало ко зна да су управо српска деца фрустрирала другу децу, у неком расистичком духу, која су долазила са запаљених или конфискованих огњишта. П. М. је потицао из изузетно побожне породице која је и у добру и у злу исповедала Бога. А витка линија скромности је бројала његове мале кораке где год се радознало кретао по плочницима тек зачете младости на туђем простору.

Док П. М. и његова породица нису мало стали на финансијске ноге, живели су код тетке и тече по његовом оцу, али та харизма предусретљивог доброчинства није дуго трајала. Као што то у многим судбинама бива, постали су терет самим присуством чак и међу најрођенијима. Отац је почео да ради по биртијама као и мајка, повремено плаћајући рекет убирачима добре воље праведника. П. М. ништа од тога није смућивало да остане карактер од детета и добар ученик. Да бар некако надокнади зној и понижење својих родитеља. Брзо је растао и у маниру младих бутновника тражио свој стил и израз. Задржавши сарајевску петљу у себи, ипак је Београд испијао из њега сећања којима је некада давно пре рата безазлено жуборио. Уписао је ветеринарску школу силом прилика да би барем негде некоме припадао. Али се и ту одликовао великим талентом. А ни одабир пријатеља није каснио. Можда је цео проблем код њега био у томе што је умишљао да свима може бити пријатељем, али ценио је више добар осмех од непотребних одмеравања. И поучен искуствима његовог оца – дубоко је презирао људе који не умеју да пију или који довољно не поштују себе.

Досаду је П. М. сматрао за главног убицу. Усиљеност у дијалогу понајвише. Ако се није могао осећати природно и ако са неким није могао поделити здравицу лепе речи, сматрао је да је његово време протраћено, да је он сам обезвређен. Једно време се вуцарао са клошарима који су га стварно волели, али он није желео да га воле они са којима није имао шта да прича. Желео је да се усавршава а да га нико у томе не спутава. Приче су му биле главна преокупација. Сваку реч коју је изговарао граничила се између светости и оргазма. Толико је себи давао на значају и у томе није видео ништа лоше. Брзо би гутао и избацивао димове колико се некако грозничаво држао својих нервозних монолога у којима је пажљиво тражио место смисла. И људи су падали на његов шарм који се изливао са готово женствених усана. Али, тамо где са неким не би  могао да доживи размену, или би осећао притисак непријатности који му указује на неке његове погрешке, то је сматрао светогрђем и највећим ударцем по своје постојање. Управо је сав пакао за њега био у нелагодном ћутању са неким пред којим су све његове приче испричане и пред којима он не може да фасцинира више иког. Зато се ни на једном човеку није дуго задржавао да би могао непознатима изнова откривати царство свога лика и дела.

Као млади тек навршени осамнаестогодишњак окушао је своје снаге у позоришту „Дадов“. Брзо је постао међу првима. Ипак се таленат не може сакрити, а у овој димензији, која се за њега тек откривала, он је нашао светове у којима се вечно може доказивати. И сви ти аплаузи који су се бесомучно низали, нису му толико импоновали колико свест да је нашао своје срце у позоришту. Није попут других поклекао да глуми престиж ван сцене. Али је било помало забрињавајуће до ког стадијума се уносио у своје ликове које је требао да одигра. Једном је толико срастао са својим ликом да није ни осетио како му је приликом једне незгоде ексер пробио целу шаку када се налазио на сцени. Тек када је одиграо своју улогу и почео да ментално излази из ње, крв је почела да липти. Дотад као да је и сопственој крви забранио циркулисање док он не заврши своје драмско дело пред уваженом публиком. Већ се ту могла назрети нека његова радикална искључивост којој није придавао превише пажње. А да је помало глумио добру вољу није крио.

П. М. је имао пуно пријатеља. Превише. Али је само са двоје неговао специфичан однос. Била је то Ј. С. дивна тамнопута девојка буљавих очију која је имала подочњаке до колена и толико оштећену косу да се некада чинило да на глави има више сена него власи. Поред ње ту је био Е. Р., леп момак проблематичног карактера који је на спекулацијама градио свој имиџ и освајао бројне људе својим јуродивим смислом за хумор. Сво троје су се упознали у позоришту. Ова необична глумачка тројка је неговала нежност чија присност се није могла лако именовати. Ту је толико свако сваког волео да је то ишло до посесивности ако би се неко четврти хтео нагнути над односом малог триа. Проблем је почео да настаје када је посесивност кидисала унутар њиховог малог храма. Некада се чинило да Е. Р. толико воли П. М. да у томе има нечег хомосексуалног, а опет некада је толико волео Ј. С. да се чинило да у томе има нечег анималног. И сви су имали исте релације према другом спрам себе у тој триади. Али су у томе видели разлог за понос прижељкујући да многи залепе своју зачуђеност за тела њихових појава. П. М. је волео књижевност а полемике о Богу су га занимале само до оне границе одакле може да преузме искуство за своје улоге. Ј. С. је била детињаства, губила се у јефтиним психолошким часописима, а теологија је никада није занимала сматрајући је дрогом наивних. Е. Р. није знао за Бога док се П. М. није умешао у његов живот, и он је једини имао отвореност да разуме символе вере у живим вредностима света око себе али често није налазио на одобравање своје двојке. Мозгање о смислу живота до касних ноћних сати, читање поезије, слушање крцкавих плоча, припремање скупих јела, излазак у град, писање дугих и многотомних писама чак и након два сата одсуства од оног другог… У свему су били јединствени и један кревет пријатељства делили. Али, колико год да су једни другима чак и везе намештали, никога од намештених у овај кревет заједништва нису пуштали. Све до једног дана.

После доста година у П. М. се нешто преломило. Нагло и без пардона. Осетио је своје нагоне јаче него икад. Током летовања са Ј. С. када Е. Р. није био присутан догодила се обострана авантура која је емоције и страсти понела за собом у експлозиван вртлог. Неочекивано. И баш због те неочекиваности родила се једна неизвесност која је потпаљивала да се велика љубав роди чији осмех је распростирао своју безазленост до далекосежних океана. Међутим, по повратку у Београд, трећем пријатељу Е. Р. нису открили своју тајну. Оно што је за њих двоје био извор светлости, за трећег је био извор доброг вица. У тој тајни су се кикотали надајући се да ће Е. Р. приметити неку промену како би и њега насмејали. Али, Е. Р. није био наиван. Знао је за промену. Није га болела љубав у којој наједном за њега није било места, него што је такво затајивање нарушило поредак некадашњег триа. Границе троугла су пукле. То га је поразило. Као да је преко другог сазнао за венчање најбољег пријатеља на које није био ни позван. Тако се осећао. Ипак, П. М. у тим категоријама није размишљао. Поред уписа на ФДУ и испита који су га чекали у Новом Саду, и тек започете романсе са Ј. С., која је очито све те девичанске године само чекала погодну прилику којег ће од њих двојице коначно задобити, није имао ни воље ни снаге да се више бави нарушеним осећањима свог пријатеља. Али да би још мало живео у илузији старе тројичне славе, Е. Р. је наставио да глуми незнање тајне само да би се још мало осетио пожељним. Али, то се није догађало. Троугао је постао права линија која је за Е. Р. означавала прекид откуцаја сопственог срца у болници својих осећања.

П. М. се одавно формирао у стаситог човека. Постао је професионални глумац који се опробао у бројним филмским улогама. Избегавао је утопије. За разлику од неких колега одрекао се Бога чак и несвесно. Већу веру је полагао у своје умеће неголи у побожност са којом је дошао у велики град када га је пожар са ратишта гонио. Штавише, ко год је покушао да му посведочи своје искуство вере, он је први то искуство проглашавао глумом. Усред бројних људи којима је увек био окружен, након доста оседелих година, постао је усамљен човек чију тескобу ни аплаузи нису могли разуверити. Имао је чак сличан синдром који је красио неке комичаре а то је да се поприлично плашио преозбиљних људи. Ј. С. је изгубила оба пријатеља. Одрекла се многих сећања у којима је неговала своју лепоту дружељубивости. Свест о Богу никада није неговала, па није ни осетила да је нешто изгубила. Никада се није осећала усамљеном јер је била бестидно комуникативна. А П. М. је преварила првом приликом његовог одсуства и сломила му срце. Када год П. М. није имао довољно жалости да оживи неки трагичан лик у себи за неку улогу, увек би се присећао Ј. С. и сузе би му саме навирале. Да би кажњавао себе за нешто у чему није био крив, једно време је нашао девојку која је невероватно личила на Ј. С., али та замена није могла дуго опстати на сцени емоција. Е. Р. је нестао без трага. Неки говоре да је толико био огорчен да је имао склоности ка самоубиству. Други су спекулисали у његовом маниру да је само био превише осетљив и да је због тога нашао веру у Бога.

Данас су сво троје родитељи своје деце, имају стална запослења са уредним рачунима у грамзивим банкама и живе брзим темпом. У целом том троуглу ова три глумца су одавно сахранили своје пријатељство. Нико се више не сећа никога. А ако се и сети, не би знао шта са том сетом да ради. Једино што више нема ни линије да бар неко повремено у тим сећањима поскочи аритмијом молитве за оног другог. Осим ако неко од њих то, у маниру старе прећутаности,  не ради тајно…

“ И то ће проћи…“

Т. Ф. је потицао из богате породице. Бројне генерације из његове лозе су још пре његовог рођења поседовале пуно земље у Србији. Родитељи су имали велики углед и моћ по чијем спомену имена су већ били препознатљиви у елитним борделима разноокупљајућих снобова. По занимању обоје су били новинари који нису зависили од свог посла. То би могло објаснити употребу опијума који се увек налазио у старомодној закључаној витрини на окупу са остатком драгоценог сервиса. Деда му је држао целу београдску филхармонију само једним погледом ока. Имао је све што се пожелети може и није се колебао да у томе живи пуним срцем. Највише је волео скијање на Јахорини. Па ипак, још као дете, са својом зифт-црном косом и дубокосагледавајућим угљенисаним очима, некако је предосећао да целој тог његовој угодности нешто веома важно измиче: смисао постојања. Његови родитељи се нису волели, па је он брзо дошао до барута познања своје слободе али и своје одбачености. Да би некако надоместио питања која у то време још није разумео, узимао би на себе улоге лажног лудила. Почео је да носи наочаре за сунце, да глуми слепог, и са дединим штапом да удара плочнике у кнез Михајловој улици тобоже тражећи пут ка замишљеном одредишту. На Калемегдану је упознао једну стару циганку која је свако јутро у исто време хранила птице. Само је пред њом скидао наочаре и са њом у исто време постајао најбољи пријатељ. Обзиром да се кретао у црквеном аристократском кружоку, брзо је пожелео, без ичије присиле или посредовања, да стационира и тестира пред лицем смисла своје младо биће на рубовима призренске богословије. Заправо, то и није била његова жеља али је у том позиву нашао своју шансу да прокрчи прву самосталност обзиром да му се жеља да живи у иностранству није остварила.  Тако је змија донела прву спознају: изгубљеност.

На призренској богословији је био као опијен. Одисао је чистом хармонијом свега што би му долазило под руку. Типик, богослужење, молитва, прва аскетска ишчитавања, прва пријатељства са којима је делио прве димове и снове, прве самопроцене да ли се треба држати канонских захтева ако си за Бога само мрав којем је сасвим небитно да ли Му приносиш славски колач на црвено слово или мастурбацију на својој исповести. Све је било потаман. Чак је у надахнутости библијском анализом, почео да носи сличан прстен који је носио цар Соломон на којем је исто попут њега угравирао слова: „И то ће проћи…“. Док није увидео да је змија око њега одиграла коло илузије сијасет пута. Стечено знање му је дало моћ да позна своје заблуде. Након само пар година, одједном је увидео раскорак између онога што се учило и онога што се живело. Не само у богословији, него надасве у Цркви. Одједном му се све учинило као добро осмишљеном режијом на чијем платну филма сви на „плејбек“ понављају обамрло и неискрено своје богослужбене улоге. Није било динамике, није било насмејаног „Алилуја!“. Инситуционализам га је посебно нервирао. А подмукле игре клевета и симонија су га ипак саблажњавале таман толико да прве клице леда заодену његово младо срце. Бога ту није нашао ни у наговештају. И ту је већ почела да га прождире велика криза коју је мислио да ће превладати уписом богословије. Тако је змија донела другу спознају: разочарење.

Улазак на ПБФ је отворио неке нове наде за Т. Ф. које дотад нису постојале. Откривајући мисли великих теолога и отаца цркве, није се одвајао од страница. Шмеман, Флоровски, Афанасјев, Берђајев, Зизјулас, Флоренски, Евдокимов, Вишеславцев, Јанарас,…сви су му они били живи пријатељи у неуронима новосазнања. Некада би знао да прочита до две књиге дневно а некада да комбинује и до десет књига паралелним ишчитавањем. И опет би налазио вишак времена. Богословија није могла да утоли глад коју је на студијама још више проширио. Али је барем са упоредним читањем налазио покој својим трагањима. Јер је сваки нови дан обећавао авантуру откривања новог смисла који је јучерашњи дан прећутао. И тај саморазмак га је крепио. Пио би две литре кафе дневно и пушио три кутије цигарета. Све зарад неиспуштања новообретеног. А поред свега апсорбованог, будући да је имао превелику меморију, живео је за дијалоге са људима којима би поделио парче пронађеног залогаја између зуба два времена. Па ипак, како је време одмицало, а већ су почеле прве седе на глави да се појављују па је Т. Ф. почео да фарба косу и да одлази на заказани педикир, маникир и третман лица, у Т. Ф. се криза само притајила док није почела да свира продужетке на утакмици између његових старих демона. Проблем кризе смисла се није огледао у његовој сумњи у свет достигнутих сазнања, већ што своје одушевљење није могао да подели са светом који од њега то блаженство није ни тражио. Ту му је била најболнија тачка. И можда је то био једини разлог да ни на богословији, ни на ПБФ-у није парадоксално ни нашао Бога о Којем је кроз искуства других само наслућивао. Некако је Бог за њега остао само спољашњи појам чијим сецирањем се наслађивао као да велику благодат на тај начин прима. И са таквим приступом божанственим одајама брзо је постао свештеник. Тако је змија донела трећу спознају: дрога.

Т. Ф. је био дружељубив момак. Држао би километарске монологе на којима је мислио да сви могу трчати његовим маратоном. И сви би падали изнурени док се он за дијалог тек загревао. Имао је пуно пријатеља у Београду. Бар је тако веровао. Никада са њима није прекидао контакт и радовао се сваком сусрету као последњем да би тај момент док траје поштовао светим додиром. Разочаран стањем које је затекао у Цркви, далеко од његове замишљене побожности, која је као и код многих великих умова боловала од идеалистичког, тражио је могућност на којој би могао да каналише свој младалачки бунт. Можда управо у овом чвору лежи одгонетка његове напраситости због које су му многи замерали. Али, ако је теологија била мелем која му вида ране, онда је хероин био дуготражена екстаза коју није затицао у богословској литератури. Симбиоза мантије и хероина је била дугоискана молитва његовог настројења. Заиста се проналазио у том свету. Веровао је да је било могуће бити свештеником који одржава у постојању своје биће загрејаном кашичицом. Јер кашичица је отварала неслућене димензије за које није ни знао да постоје. Коначно је могао сам да ствара богословље без рециклаже постојећих теолошких система. А кашичица би увек мамила новом ватром да је могуће заћи иза теологије још даље. Јер, копајући по себи хероинским маршом бројне тунеле, кроз сваки се посебно и дуго завлачио надајући се коначном изласку на пашу новог откровења. Али тунели су се множили, пролази се гомилали, и иза сваког отвора, чије скучености су постајале све израженије, на крају тунела би само отварале нов тунел. У том бесциљном протоку он је тражио мистична сазнања. И док су његови пријатељи тражили екстазу ради екстазе, он је тражио екстазу ради нових сазнања које више нису биле пасивно излежаване у мртвим словима књига, него је ишчитавао и писао читаве томове у нутринама свог бића. И такво окушање приватне вечности му је импоновало. Најбоље проповеди и Литургије је одржавао у таквом надрогираном стадијуму. Ако би постајао видно неуротичан, нико не би помислио да Т. Ф. управо доживљава кризу због одсуства нове дозе, него би свако од слушалаца сам себе потирао за недостатак већег смисла и одговорности пред свештеником који показује незадовољство млаким животом верника. Тако је змија донела четврту спознају: распадање.

Мантија Т. Ф. није могла да обезбеди излазак из зависности. Штавише, Т. Ф. је почео своју црну одору да користи како би брзо долазио до новца за своје зависничке потребе у хероину. Једном је на свом уобичајеном путу ка дилеру убеђивао таксисту да треба да га буде срамота што од њега „тако часног свештеника“ тражи новац за превоз. И заиста је веровао у своје исказе. Или, док би савршавао свете тајне венчања, на којем би се неки брачни пар радовао својој срећи, и он се радовао са младенцима чекајући прилог за нову дозу. Људи би мислили да се он радује јер воли свој позив, или јер му је драго због нововенчаних, али мотиви његове радости су префригано почивали у нечему другом. Или, док би савршавао свете тајне опела на којем би неки људи оплакивали своје мртве, и он би туговао заједно са њима мислећи на вапај наркомана у њему којег је требало новом дозом утешити. Људи би мислили да он тугује јер воли свој позив, или јер му је заиста жао због губитка, али мотиви његове жалости су префригано почивали у нечему другом. Т. Ф. је губио кормило али своје поступке није доводио у питање. Почео је живети толико раскалашним животом да је упитаност о сопственој одговорности била не само непожељна на нивоу идеје, него је није било уопште ни на нивоу маште. Свакодневна рутина свештеничког позива је само поспешивала да се времена за такво преиспитивање уопште нема. А он је морао писати нове странице у себи које су га мамиле новим ишчитавањима. И управо због те начитаности формирао је свој клан унутар Цркве који га је глорификовао до нивоа новог месије. Сви су га волели, слушали и беспоговорно му веровали. А он се хранио њиховом послушношћу и посвећеношћу. Сматрао је не само да на то има регуларно право, већ да му то право свакако припада. Мамио их је отвореношћу свог бића, указивао како управо у тој нествореној зони почива револуција Духа, али је управо Т. Ф. остао парадоксално затворен и за њих и за Бога. Јер, док су сви ничице падали пред њим дајући му све што имају и јесу, он је стварао сасвим друге планове. Тако је змија донела пету спознају: бахатост.

А онда је доживео циљ своје вере. Није то био Бог. Био је то слом живота. Коначно је кулминирала његова права природа. У том сломљеном јајету изникао је стари Т. Ф. којег је новодрогирани вешто потискивао и избегавао на гозбу сусрета. Од себе није могао побећи. Неискварено дете у њему није желело да буде ликвидирано одлуком суровог двојника. Мада је много пута цепао мантију ругајући се њеној лажи. Два пута су га депортовали у један манастир на лечење. Први пут је бежао од лекара, други пут је бежао ка лекару. Толико се поништио да је заиста веровао да је он тај очекивани антихрист. Срамота је пукла. Пастир је ударен и овце су се разбежале свака у своју парохијску цркву, а неке након тога више никада нису отишле ни у једну. Многи су се саблазнили, али не толико због једног наркомана, колико због глади и жеље да пронађу недостатак свом вођи. Да би неки од њих могли са оправдањем у његовој слабости наставити његову месијанску улогу међу другим аудиторијумом у којем би живели углед, послушност и моћ. Нема човека који се није злурадо саблазнио што је један од највећих богоносаца посрнуо и пао. Јер није људе жуљало што се један свештеник дрогирао, него што је имао буржоаско порекло. Али је чак и ту, у свом паду, успевао многе да превари вештином своје камелеонске камуфлаже и да поносно себе представи као човека великог Духовног ауторитета. Могао је да се раслоји на више улога и да дугорочно у својим одајама ствара нове стратегије, међу којима је најбоља била оличена у томе како другог увести у сопствени пандемонијум теологије и хероина. Тако је змија донела шесту спознају: манипулација.

Међутим, након две деценије узалудног боготражења по богословији, ПБФ-у и парохијском животу цркве, догодило се нешто неочекивано за време писања његовог доктората: Т. Ф. је нашао Бога. Срео га је. Доживео. Лицем ка лицу. Без наркотика, без богословске помпе, без аскетских претензија. Није било ватромета, нити виђења нестворених божанских енергија. Срео га је сасвим једноставно: заљубљено. И Бог није остао равнодушан на његове молитве. Сада је коначно могао да одахне. Сада је све откривено. Сада више нико није морао да га поучава оним што му је пред очима измицало. Сада никоме није морао да говори као месија, нити коме да тумачи Писма. Сада му више није било битно зашто нико не верује у његово покајање када га је он коначно пронашао. Осетио је додир Божији. Живоватреност самог Божијег присуства у тоталности Његове љубави према човеку. Сва Христова чудеса су деловала посве маргинално и смешно, а најпре излишно, пред овим указањем. Он је за себе нашао доказ онога што му је деценијама измицало тамо где је Божије присуство било најочигледније. И све се у њему претворило у свету тишину која опет тражи коначан останак Божији у његовим, толико пута пропалим, избушеним и промењеним, венама. И све доживљене лаж-екстазе су се распршиле пред истинским сједињењем са Својим Творцем. Више није хтео да носи Соломонов прстен, јер није желео да ову љубав Божију прати проклето: „И то ће проћи…“. Није желео да Бог оде од њега више икада. Тек сада је схватио шта је значење његовог постојања и његове мантије. Тек сада је могао да чује жуборење смислова који су му се откривали словима Јеванђеља и символима Литургије. Тек сада је заволео себе као човека и дао детету у њему да спокојно рашири крила превазилазећи и оне који ходају по води. Јер је Бог поред њега! Јер је Бог поред њега! Сада је сам у себи чуо спознају: преображај.

А змија је завидела на његовој искреној радости и од њега сакрила страшну седму спознају: да је Т. Ф. још пре две недеље крај игле лежао у свом кревету и био одавно мртав…

Момент

– „Оче, понови туру!“ – допирао је наручујући глас из баште

– „Стиже!“ – пресрео је без опозива одлучан став младог шанкера

У чувеној Тополској улици надомак Каленић пијаце, где се чини да зелено пролеће никада не пролази и када је најхладнија јесен обучена у прве наранџасте промрзлине, налази се кафетерија „Момент“ у свом смежураном сутурену. Омиљено свратиште свих изгубљених и пронађених душа. Ако вас је жена оставила, имате проблем са порезом, докони сте, „Момент“ има решење за вас. Чак и када пијете на црту. У „Моменту“ ако сте дошли као странац брзо ћете постати пријатељ са свима. Сви су дружељубиви. Сви умеју да саосећају. Осим понеког чудака који ту долази годинама да срче једну кафу цео дан јер за другу пара нема, или оних који траже гностичка поглавља у прљавој штампи надајући се откровењима које је и новинарима промакло. „Момент“ је једино место које окупља људе у једну целину чинећи један момент лепим или што је најважније понајмање моментом самим. Неко би помислио да када Цркве не би било да би ова кафетерија неминовно постала стубом њене замене. Има ту разног света: од глумаца и естрадних личности до свештеника и навијача који вредно испијају галоне да буду спремни за нову утакмицу, једни са својим парохијанима а други са својим дербијем.

Наш јунак је ту дошао сплетом околности. Био му је потребан новац којим би плаћао своје студије и обезбедио парче залогаја за неки центиметар црева.  Пред нама је Г. Г. Лепа млада икона од 22. године са челично плавим очима. Глуп као ноћ (шта год то значило!). Г. Г. је тек уписао Богословски Факултет. Своја предавања је схватио стравично-посвећеном дисциплином. Будилник који би навијао рано изјутра толико би му пресекао нервни систем да је истог часа скакао из кревета као да су трубе Јерихонске дошле да му одрубе главу. Ако не би отишао на једно богослужење или предавање, фатално је то доживљавао као издају Божије љубави. Г. Г. је био потпаљен аскетском материјом. Јео ју је као што пећ једе дрва беспоштедно. И невероватно је посртао. Од њега није било трапавијег човека са својим радозналим беоњачама. Узео је на себе подвиг ћутања три године колико је тамо радио. Једни су мислили да је глувонем, други да се прави луд, трећи да је глуп, четврти да је преварант. Наравно, Г. Г. је говорио али не са сваким. Није свакоме давао своје ћутање, као што није свакоме давао своје причање. Када би се олако саблажњавао, трчао је у магацин да се моли. Ту је умишљао невероватну благодат окретајући бројанице свог можданог венца. Често би тамо трчао. И када су га слали у магацин, он се радовао као да је добио послушање у манастиру, или, да помаже у олтару. Заиста је био чудан тај Г. Г. Ипак, две ствари су највише вређале госте: његова затвореност и његово доношење књига. За сваку избачену туру за шанком, он би панично одмах вадио књигу да се не изгуби где је стао. Посреди није била глад за његовим сазнањима, него страх од људи, бојазан да ће га повредити својим захтевима. Заправо, крио се иза својих књига као што се неке жене крију иза својих марама. Али док жене крију марамом свој стид, Г. Г. је књигама крио своје недостатке. А већи притисак је себи на тај начин стварао, јер су гости поверовали да је заиста свет човек пред њима. Он се у том грчењу наслађивао сликом о себи са којом није умео да живи. Г. Г. се радовао таквим радозналим посматрањима по себи. Сви су користили интернет и мобилне телефоне, а он даље од књига није видео. Сви су говорили о женама, политици, пословима, путовањима, а он ништа осим Бога није знао.

На челу тог сабора доминирао је М. Ч. Главни шанкер са својих 28. година. Због алкохола изгледао је дупло старије. По опредељењу атеист али душа од човека. Њега су сви волели јер је презирао лаж и људе зле воље. Г. Г. га је доживљавао као старијег брата. М. Ч. није био равнодушан и имао је неку чудну особину да Г. Г. пита за неки библијски став када год је требао да смува нову девојку. М. Ч. није волео крутост младог Г. Г. али је својом добротом лако допирао до најинтимнијих слојева Г. Г. Од њега се Г. Г. учио људскости коју је њему недостајала. И чудио се дуализму због чега светитељи толико истрајавају на отписаности незнабожаца када је пред њим стајао свети човек који за Бога уопште није знао. Г. Г. као да се негде у дубини себе жалостио што овакву племенитост са својом вером није поседовао. Схватао је да има веру али да му нешто главно измиче. Знао је за искуство Духа Светога али као да је нека пуноћа избегавала сусрет упорно. Пар пута је остао поражен када је М. Ч. одбио да изнесе поруџбину, јер би у том тренутку био замишљен пропадањем људи: „Тражиш ми проклету кафу а свет се распада?! Да ли си ти јебено нормалан?“. Такав ниво сензибилности Г. Г. није поседовао. Г. Г. је толико себично мислио на своје спасење да му се остатак света чинио посве небитним. А пред њим је стајао М. Ч. атеиста који је мислио на све осим на самог себе. Такав ниво заузимања за свет од стране једног безбожника који прождире своје срце ради других није могао затећи у аскетским књигама. И то га је ломило на комаде које је покушавао да састави молитвом неуспешно јер би му увек једна крхотина измицала.

И ћутање Г. Г. је дуго трајало. Било му је тешко да пере судове са бројаницом на рукама и молитвом на уснама, али је успевао да достигне рубове – искључивости. Тој искључивости он је приписивао Божије присуство и деловање. Не би чуо музику, жамор, стегу дувана. Ништа. Питање је што ни он није знао где је за то време одсуствовао. После годину дана Г. Г. је мислио да ће његово присуство променити „Момент“, да ће постати свето место посматрајући столпника за шанком који нити говори, нити једе, нити трепће. То се није десило. Сви су задржали своје рутине спрам ове мумије. И Г. Г. је почео полако и опрезно да улази у дијалоге са људима постепено спаљујући своју окорелу воштаност. На његово разочарење,  показало се да су људи много више безопаснији од свести коју је он неговао. На његову згроженост, показало се да су људи много мање грешнији од онога што је он студирао. Тек након годину дана почео је једног по једног уобичајеног госта да пушта у своје срце. Само је тако могао откравити своје заблуде. Јер је дотад живео у убеђењу да су сви осим њега који познаје Бога једино у заблуди. И до тог става не би дошао да није било других конобара и шанкера који су му својим примером показивали да није тешко бити човек чак и усред вреве и бахатости људске. Али, Г. Г. је ипак поносно држао своју резервисаност близу као што полицајац близу руке држи своје оружије правећи се важним својим ингеренцијама.

Једном се догодило нешто чудно. Један пас је залутао. Вучијак. Био је преплашен. Сакрио се испод барских столица. Сви су се чудили. Нико није знао одакле долази. Али, када се власник појавио на вратима, сви су знали и пре обзнане да је он власник, јер је пас почео да цвили. Није било као на филму да музика изгуби свој такт пред тим залеђеним кадром, али је дефинитивно свако престао са својим говором и пићем. Видело се да је власнику непријатно, јер су га сви посматрали са негодовањем. И ћутке се знало да је малтретирао свог пса. Он је толико невешто глумио доброг газду да је то просто вређало све присутне. Брзо је отишао. А пас се није опирао. То је био први пут да је препознатљиви карактер „Момента“ прекинуо са својим протоком лагодности.

Г. Г. су сви ословљавали са „оче“ а једино Ирци, који су ту повремено долазили, са „падре“. Почео је да добија један другачији углед који није одмах подсећао на неку строгу црквену климу. Г. Г. је научио да се смеје. Сад је већ умео да региструје музику, жамор, стегу дувана. Искључивост је почињала да бледи. А књиге су почеле све чешће да остају испод шанка. Некад би га задиркивали, али су га максимално штедели из сажаљења јер је изабрао тежак и бесмислен позив. Некад би одолео, некад не. У другом случају, често је испадао непотребно осетљив. Бранио је своју сујету изговором одбране вере. Мешао је Христа тамо где Христу не би било времена ни места. Али, имао је свој став. И то се другима допадало. Можда су гости и колеге очекивали мало више наивности, неки више суптилности, неки су живели за то да он заигра и запева, али је он брзо учио како да избегне намерна саплитања. Свуда је тражио још увек повод за искушење и смутњу које ће га угрозити и удаљити од богоугодног дела, јер је свој позив схватио спасоносним за цео свет. Заправо, поставља се питање да ли је уопште и учио, јер пре своје 22. године није баш био тако идеалан како се постављао. Повредио је најмање хиљаду људи у свом животу. И колико потрага за смислом, толико више кајање због својих злодела, гурнуле су га ка Христу. Право је чудо како је Г. Г. остао нормалан. Јер је волео теологију кривице више него чоколадне бананице од чијих пуцкетавих корица је поприлично зависио. Када је повредио једног свог најбољег пријатеља, пребивао је у том стадијуму самооптужења читавих пет година док није срео пријатеља. Овај пријатељ је био збуњен његовим сузама и кривицом за нешто што му је одавно опростио. И тај опроштај је за Г. Г. изазвао нову кризу идентитета: шта ће да ради са својом теологијом ако кривице нема? Одједном је изгубио тло под ногама али се опет нашао за шанком у „Моменту“.

Прошле су још две године. Ушло се у трећу. Г. Г. је почео да пије. Да исповеда навијаче са њиховим патриотским очекивањима. Са неким је покушао да прича о руским философима за које никад није чуо. Упознао је пуно жена. Био сведок многих оргијања у тоалету и кокаина за шанком у којима није узимао удела. Чак су му и трубачи досађивали када би их неко довео у касне ноћне сате. Г. Г. се тајанствено мењао. Његова вера се кристалисала на један други начин, разводњавањем у лицима гостију. Не молитвом, не црквом, не богословљем, не књигама, већ једноставним уроњавањем у свет других. Почео је да води белешке инспирисан многим саговорницима, али многи нису успели да завире у те свете списе. „Момент“ је наставио да живи. Многима је „Момент“ постао једини начин постојања који премашује чак оквире породичног живота и жртвоване каријере. Да сабира многе људе на једно место где је свако могао да буде било ко или да буде нико и ништа. Одговорност овде није била пуно добродошла. Али баш због тога, одговорност није ни нестајала. Људи су у неизвештачености својих напитака пројављивали себе какви заиста јесу, и Г. Г. није могао да нађе ниједан грех на нечијем лицу, и то га је посебно жарило попут свеже пољубљене коприве.

Након три године Г. Г. је мистериозно отишао. Нико не зна шта се са њим догодило. Неки су га наводно виђали по другим кафетеријама али се таквим гласинама није могло веровати. Многи су га запамтили. Неки као чудака, неки као лудака, неки као преваранта, неки као глувонемог. А Г. Г. је отишао у манастир. Тамо се још увек моли за људе из „Момента“ који за три године ниједном нису поставили питање о смислу живота, ни о Богу. То је био једини разлог његове увређености. Коначно је нашао грех тог бескруплозног места. Повод да може да напусти своју мисију обрисавши прашину са својих ногу проклињањем кафетерије. Јер га то место није било достојно. Брзо је отишао. А пас у њему којег је мучио није се опирао. То је био први пут да је препознатљиви карактер „Момента“ прекинуо са својим протоком лагодности. Јер је отишао човек, којег су сви волели, да тражи Бога који је већ био међу гостима да му донесе Своје сведочење а да Га он није препознао.

Попадија

Живот Ј. М. је само личио на живот. Могло би се рећи да је њен живот био све само не ништа налик на живот. То дете је толико пропатило да је још за живота требала бити канонизована у духу аутентичних светих мученица. Али, није јој се дало. Јер, можда је своје мучеништво толико волела да неки вид спољашњег благослова није ни хтела.

Ј. М.  је била симпатична девојчица. Жељна игре и понеког тужакања. Имала је дугу црну косу са увек једним или два репића који су се често међу собом препирали. Одувек је била буцмаста што је одавало неки први лажан утисак да њена сопствена глава не припада њеном телу. У поређењу са великом главом а маленим телом, сва та незграпност је уливала неки вид неповерења или одбојности. Тек улазак у разговор са њом би откривао неки други свет који оном осведоченом јавно није уопште припадао. До те њене нежне стране требало је дуго копати тунеле да би се до таквог злата дошло у подножију њеног грудног коша. Међутим, због навале комплекса по њену младу душу, од малих ногу, негде већ од трећег разреда основне школе, Ј. М. је ово своје друго ја потискивала. Саму себе је гушила да би веома младим цинизмом за тај узраст почела да глуми љубазност а све истанчаније истиче своју префриганост и заједљивост. То ће је неповратно формирати. Једино што је до средње школе научила јесте како да под маском бонтона и понеког осмеха суптилније своје планове спроводи дволичнијом оштрицом. Наравно, несхваћеност од других, који нису кокетирали са њеним злим језицима увек спремних на готовс, морали су продубити ране које је она поносно у самоћи лизала спремајући се за нови напад. Тако да и поред великих притисака, проблем очајања никада није дошао под озбиљнију смотру. Сувише је волела себе да би себи дозвољавала самосажаљење. Било је нечег гротескног у томе.

Па ипак, свуда где би се Ј. М. одважила на неку већу полетност, чак и тамо где није имала лоших намера, вероватно под туђим траумама од њене небриге за оно најинтимније што је једном или више пута повредила, није наилазила на разумевање. Пошто је већ одавно прешла праг своје 20. године схватила је да не може више живети са својом палом природом. Успела је да дође до врхунца засићености од своје патологије. Коначно се пас у њеним венама уморио од сопственог лајања. Свуда је панично тражила решења за свој проблем. Чак је ишла и на предавања из психологије, а једно време је имала и свог личног психотерапеута, али ништа од тога није могло да јој донесе промену којој се грозничаво надала. Није се мирила са злом које је стално затицала у себи. А онда је силом прилика, посредством пар преживелих познаница, јер пријатељице није имала, дошла до светоотачке литературе. Ту су јој се отворили читави хоризонти. Добила је одговоре и на непостављена питања. И узрастала је толико великом брзином да је то било забрињавајуће. Јер, она се за разлику од почетника у вери уопште није губила у неким испразним монашким маштањима, нити је стварала култ од својих духовника, нити глумила спаситеља за нечије приватне ране, нити претеривала са строгим канонским истицањем. Не, била је тотално на земљи, брижна да само негде закон Божији не пропусти. Карте су јој толико ишле на руку да је ухватила последњи воз чак и за свој брак. Готово преко ноћи, чинило јој се, постала је попадија, супруга једног лепог и младог свештеника И. З. Али, управо ту и почиње њен пакао.

И. З. је пореклом био из једног толико непознатог села да је и он сам избрисао име његовог постојања. Имао је велики комплекс самим својим постојањем а у поређењу са његовим пореклом из какве забити потиче и женом која долази из великог Београда, његово село му се чинило Каиновим знаком о којем ће се свуда, па и у лицу његове жене, са стидом говорити. Колико год се трудио да напредује у свим областима, тај умишљени проблем му се враћао као лопов у ноћи и увек на исти начин поткрадао место добре воље у њему. Често је имао оне бесмислене снове како се његовој обнажености сви смеју а таквим сновима је давао неку пророчку интерпретацију да је посреди нагота одраз његове постојбине. Ипак, његово зло није почивало у тој димензији. Због предуслова око рукоположења да мора бити ожењен, он је након многих година постао очајан што ће његов таленат пропасти, и да ће чак Црква много више изгубити, ако што пре не ступи на заслужени трон за који се толико година усавршавао. Ј. М.  је изгледала макар као успутна прилика која ће му у том науму и помоћи. Тако је И. З. оженио Ј. М.  првенствено да би на тај начин започео свој мисионарски пут. Глумио је љубав, показивао нежност, куповао цвеће у романтичном заносу, све оно што није указивало ни на какву сумњу. Али је Ј. М.  веома брзо осетила истински каиш и песницу његове присности и миловања.

У почетку су то биле ситнице, свађе које дођу и прођу као бљескови намрштених муња. Како је време одмицало, један демон је позвао и све остале да населе идеалну јазбину једног свештеника и једне попадије. Почеле су туче, претње, ружне речи. Суседи су глумили незнање пред фењером ослушкивања предстојећих насиља. Ј. М.  се у почетку бранила али је из љубави према њему, или бар оном њему којег је некада давно доживела као лице које никада није ни постојало у тоталности његове свете љубазности, на крају посустала и дозвољавала тлачење. Да ли је ту било силовања, Ј. М.  није хтела говорити. Поучена претходним незнабожачким животом да њено контрирање неће никуда одвести, у име љубави према Христу покушавала је на безброј начина да одобровољи свог мужа. Тешила се тиме да свету ствар чини. Да јој није битно да ли ће бити вољена. Сва се претворила у сервилност и оданост свом светом свештенику за чију репутацију је у очима других живела како би бар на тај начин показала вредност свог постојања. Али, и када би народ хвалио И. З. он би и даље собом заклањао Ј. М.  као посве небитну појаву у свом животу. И да Ј. М. није била сујетна оном мрачном хемисфером каквом је живела у младости, можда би и као пожртвована жена опстала у својој светој моралности. Али, она је кључала ћутањем у којем је примирје одавно сахранио белу заставу.

Проблем је што Ј. М.  није предвидела искорак своје старе славе некадашњег пандемонијума којим је тлачила друге. Почела је да јој се јавља завист што њен муж добија већа признања а да је захваљујући њој он прелазио, а негде и прескакао, и најтеже степенике. Очекивала је да ће вишегодишња љубав донети напретка, да ће и она једном бити завољена, али то поштовање се није догађало. Ипак, на развод није била спремна. Сујетно је знала да ће се имиџ једне попадије због тога изгубити а то јој је више значило неголи љубав мужа према њој. Почела је да се бори за свој имиџ. Намерно је због опонирања свом мужу још помније истраживала богословску литературу којом је себе процењивала и оцењивала. Узгред је подобијала и разне лиценце за успешног психотерапеута. Почела је да одлази на разна предавања по парохијским црквама где би се окупљала црквена елита са одвећ препознатљивим именима и публиком. Почела је да улази у дубоке дискусије са полемичарима око свега битног и небитног. Поседовала је истанчан дар да препознаје и решава проблеме. На тај начин је Ј. М.  тражила себи утеху. Морала је да нађе солуцију да се у том вртлогу сама избори са неким проблемима, и што је најбитније, да се осети важном у решавању одређених проблема јер свој проблем код куће није могла да реши никако. Управо је њена амбициозност на том темељу имала своју развојну стратегију. Људи су упознавали Ј. М.  и дивили јој се на дубокоумним саветима. Никога није занимало да ли је она жена свештеника или није. Али је успела и од себе да сакрије горући мотив да све што је радила било је искључиво базирано на томе што је имала идиота за мужа којем све њене лиценце нису помогле да је искрено заволи, нити да поправе његову бахату нарав. У томе је била сва трагедија њене посвећености да спаси свет или да га учини бар мало бољим местом.

Како су године пролазиле, Ј. М.  је застранила. Можда и због тога што није могла имати децу. Можда због големих батина свог супруга. Можда због престрогог васпитања у породици када је била дете. У целој тој скучености једног садо-мазо света, она је, навикнута на свакодневна понижавања, престала да осећа било какав осећај бола и срама. Постала је фригидна на свим нивоима. Нарочито на нивоу емоција. Њена психопатија је успела преварити бројне докторе код којих је дипломирала.  И због толике неосетљивости, коначно је почела да прави грешке у корацима у повезивањима смислова и одређених контекста. Самоувереност и дрскост су остале али прецизност и конструктивност су одавно добиле страшне ударце испод ребра. Због толиког отимања за парче репутације пред очима света, и наметања да Ј. М.  има решење и савет за сваки проблем, иако је успела да задржи истомишљенике чак и на нивоу хумора и компетентности, самој себи је остала иритирајућ и изгарајућ проблем. И сво то своје свето трпљење је правдала једним пластичним осмехом на којем су очи одавно биле угашене сивим кречом. И даље је веровала да једино њен живот није бесмислен а да само друге треба кориговати и осмишљавати.

Данас, када је у близини свете педесетнице њеног животног календара, она достојанствено улази у Цркву на Литургију. Унапред је одушевљена развојем типика чије тропаре и поредак предвиђајуће дочекује у тамјаном освеженом ваздуху. У духу своје смерности избегава анализе људи пред собом јер зна да ако се упусти у своје скенере да ниједан неће преживети па их због своје љубави штеди. Сматра да свим тим бројевима пред њом, свој тој безбојној маси пред њом, чини велику услугу што их тако чува од своје истинитости која има велику власт да их пресече на двоје. Свуда може да осети задах дефекта и лицемерја. Ипак је она лиценцирани психотерапеут који је мистично и од своје стручности сакрио Данинг-Кругеров синдром. Ако нешто нема благослов, по њеним мерилима, не заслужује преживљавање. Своје мучеништво носи са поносом и не открива га ни на исповести да би свој подвиг учинила још светијим. Импонује јој да са њом сви бришу прашину и блато са земље. Верује да је јача од свих оних чији ударци не могу достићи њену висину. Заправо, Ј. М. уопште не доводи у питање своја размишљања. Диже их на ниво безгрешности. Умишљене ударце посебно пребројава подсећајући се апостола који је набрајао своје ране. Знојаве људе пажљиво избегава. Не гура се, спокојно пролази између фиксираних непричасника. И са великим осмехом, који је својствен социопатама, приближава се путиру иза чије позлаћености њен супруг председава, којег сада воли више него икада, да би са сломљеним зубима од синоћне туче примила Христа у своја уста…

Воз

Још се рушевине нису довољно охладиле од бомбардовања Београда 6. априла 1941. године када је млада О. С. упознала десет година старијег и заноснијег Х. Г. У том вртлогу од свежих авионских пировања који нису штедели ништа што се миче, ово упознавање са Х. Г. је за О. С. била, за толике ратом намучене године, једино лепо под небом да то ни суморно испаравање над свеже урушеним и чађавим градом није могло да замагли угљенисаним димом. Усред пустиње ништавила наједном се за О. С. створила оаза наде да живот заиста може бити леп. И она је пуном паром своје романтичне обузетости веровала у то.

О. С. је пореклом долазила из мале вароши по имену Лапово. Била је веома сиромашна и живела је са својом старом мајком која се увелико ближила свом 80. рођендану. Живели су у великој кући али због чије уџерице широк распон квадратуре и 11. ари плаца није значило много. О. С. је била веома лепа и сталожена жена. Али као да није припадала 20. веку. Њен израз лица је носио црте које су грофице носиле пар векова раније. Између неке драматичне оштрине и драматичне спокојности чији поглед зрачи светим маниром. Није се стидела да храни мало живине и једну свињу. Нити да носи беложуте вунене чарапе на својим олињалим опанцима. Није се имала где купати осим са мало лавора и воде у свом дворишту кријући се иза куће да својом појавом не би изазивала саблазан. Певала је у црквеном хору. Један човек је забележио: „Док је она певала, анђели су ћутали…“. Нико је није васпитавао да буде побожна, сама је пожелела да верује у Христа Спаситеља. Иако много тога није могла да разуме, није се одвајала од џепне верзије новозаветног примерка. Хтела је поносно да га ишчита макар и по цену неразумевања. Код своје мајке је долазила само викендом. Радним данима радила је на железничкој станици у Београду. Такорећи, више је живота провела по килавим возовима неголи на оба места. Возови су откривали невероватне судбине. Некада би се олако упуштала у дијалог видећи безазленост и простодушност путујућих саговорника, а некада би показивала резервисаност ако би се дијалог са људима показивао у бескруполозним намерама. И тако се „тум-тум, тум-тум“ старог челика под шинама тужном килавошћу дрмусао годинама.

Али, једнога дана седела је сама у купеу када је на вратима покуцао помало стидљиво и радознало господин Х. Г. Један од оних људи који што су старији све лепше изгледају. Имао је дивно лице. Усред седих зализаних длака и свеже обријане браде, иза округлих наочара, имао је понајмање грубо и остарело лице. Био је невероватно комуникативан, духовит и шармантан. Брзо се поред њега О. С. осећала као личност, као госпођа која је коначно нашла кутак своје части да је неко посматра као жену али надасве као човека. Импоновало јој је да је примећена како она сматра да доликује, али оно главно се проналазило у томе што је коначно могао неко да је насмеје. Чак и на своје изненађење, јер је имала висок гард, О. С. је брзо положила своје оружије. Намерно је дозволила да јој блага опсесија узнемири срце тињајућим топотом могуће љубави. У том тренутку, чинило јој се, да јој је тај осећај све због чега вреди живети. И што је Х. Г. више глумио ненавалентност, надајући се добром улову таквом удицом, О. С. је вукла мамац све јаче и јаче, лишена критеријума где толики разговори воде. Тако је отпочело једно мало скромно дружење које се у касним београдским поподневним сатима одвијало по друмовима. Ако је на нечему била посебно захвална онда су то шетње са Х. Г. У њиховим вишесатним корачањима налазила је читаве вечности у којима је пулсирао понос њеног постојања. После неколико недеља проведених са њим, О. С. је била видно заљубљена. Готово нестрпљива да доживи први пољубац, јер пре њега никада није имала никог. Занос ју је терао у његово опчињавајуће наручије при сваком заласку сунца када би бледа светла запосела градске тргове и кафане.

Први пољубац је донео и нешто више. О. С. је затруднела и након првог сусрета Х. Г. никада више није срела. Требало јој је дуго времена да одболује своју насамареност. Али је из пораза изашла много зрелија. Када је дошла себи, вратила се уобичајеној рутини. Хор, железница, мајка у селу… За то време стомак је растао. Али је она била поносна. Премда су већ почеле да круже гласине по селу да нема мужа, још нерођено дете је добило надимак које ју је посебно вређало: копиле. Сигурно је да није била равнодушна и сигурно је да су ране стварале комплексе, али је научила да живи са својом срамотом као са највећим даром. Када је родила сина, дала му је име А. С. Нико није могао да искаже њену радост, нити је било који црквени хор могао да опева њено благостање. Волела је свог сина безусловно не мерећи ништа у њему као недостојно. Прошло је доста година. Млади А. С. је већ напунио 14. лета. И још увек је дрхтао од ауторитета своје мајке сећајући се како је кажњавала његове несташлуке када је имао само 6. година. Једном га је добро ишибала за крађу слаткиша, а други пут – није више ни бројао разлоге. Па ипак, једно искуство га је посебно шибало сећањем. Укравши новац од мајке, кренуо је са својим качкетом и полудубоким ципелама да их потроши на прве дечије жеље. Мајка га је чекала. О. С. је у том тренутку била ван себе. То су они моменти када човеком овладају неке силе толико јако иако су мотиви посве понајмање битни. Помрачио јој се ум. Можда и због тога што је лице А. С. све више месецима пре тога почело да наликује на некадашњег једном доживљеног Х. Г. Потегла је нож. Њена стара мајка ју је преклињала да се смири али је О. С. била ван себе. „Ја сам га родила, ја ћу и да му пресудим!“, бунцала је као у грозници. А. С. се повлачио ногама назад, тражећи кутак у дворишту где би могао да се склупча пред завршним чином. Али, у том тренутку се догодило нешто загонетно. Појавила се змија. Усправила се спремна за напад распета између присуства мајке и сина. Тај призор као да ју је мало отрезнио. „Не мрдај!“, рекла је сину. Син је мислио да говори њему јер од страха није видео змију. Већ у следећем тренутку змија је нестала истом брзином којом се појавила. Након тога бацила је нож, легла изнурена у постељу, и од тог дана мистериозно почела да болује од галопирајућег тумора, док је А. С., видно потресен, остао у дворишту укопан бројећи своје мале сузе.

О. С. је била на морфијуму како би јој смањивали болове. Брзо је умрла а да није ни почела живети. Црквени хор је више нарицао него што је певао, док су возови и даље хладнокрвно држали свој курс. О мајчиној мајци више је А. С. преузео старање неголи обратно. И мада је дуго поживела, старање о А. С. је ипак преузела блиска родбина из Крагујевца. Прошло је још доста година. А. С. је већ имао око 28. година. Неуспешно је покушавао живети студентским маршом, па се запослио у првој штампарији. Коцкање и пиће му нису ишли од руке, а није био ни неки женскарош. Штавише, имао је неку подлу нарав да краде туђе девојке глумљењем несрећника, или, да спопада девојке које су тек биле остављене од својих свежих мушкараца. Од свог оца није наследио ништа осим лепоте, али ни њу није знао да искористи. Детињство га је ипак обележило. Није знао како да превлада своје несигурности па је у свим дистанцирањима тражио морално покриће. „Сви су олоши и сви краду!“, али то је био мото који је само у себи смео да рецитује како га власт не би казнила. Независно од тога, вештачки је тражио приближавање људима. Почео је да учи читаве томове вицева, јер је у засмејавању других налазио своју потврду да је жив и да вреди онолико колико осмеха направи у току једног дана. Волео је да једе и да пуши. Омиљено јело му је била овчетина са киселим купусом и хладним шприцером. Читао је искључиво новине које је његова фирма штампала. Слике голих жена је сматрао драгоценошћу које може имати само елита са непроцењивог асфалта.

Једног дана А. С.  је у аутобусу угледао жену која је стравично личила на његову мајку О. С. Била је 10. година млађа по имену С. П. Први пут у животу је био толико самоуверен у свом наступу да је њену наклоност одмах задобио. И цела слика као да је већ била виђена некада давно на релацији Београд – Лапово када су у купеу једног устајалог воза седели насмејани О. С. и Х. Г. Једино што није било исто у целом црно-белом колориту је што А. С. није хтео ниједним потезом да пружи лажну наду по С. П. и што је рат одавно био завршен. Детињство С. П. није било хармонично. Усред села вукла је неки зацртани комплекс да јој није место међу земљорадницима него на сајму скупоцених антиквитета у Београду где би она била најизложенији украс. Толико је боловала од те жеље да је једном хтела да се обеси, али ју је збунила одлука њеног оца који се сагласио са њеним избором па је одустала од те намере брже него што је пожелела исход. Њена мајка је била часна жена чију доброту је омаловажавала сматрајући је неписменом. У целој јерархији односности може се рећи да су здраву, народску побожност, једино њени родитељи имали, али је она у томе видела само бапски и јалови традиционализам који не може утолити глад њене малограђанштине.

Међутим, и њих двоје сиромаштво није штедело. Премда су били храбри да у фаталним неусловима склопе брак и донесу на свет двоје деце, чијем крштењу у Цркви нису смели у страху од власти да буду присутни, ипак је у свом том несебичном самодавању недостајао црквени хор који би ту агонију учинио бар мало смисленијом. Тешили су се малом уџерицом прекопута Новог Гробља али Бог није живео у њима. Можда је више Бога било у гробовима неголи у њима као живим лешевима. И после само осам година брака, у неиспуњеним жељама, или можда само послератним психозама, у С. П. је оживело неко мрачно лице које је А. С. као дете више пута сретао у својој мајци. Почела је да му јутром оставља претеће поруке. Довече би на то заборављала и он се тиме тешио да је испунио своју свету дужност за тај дан надајући се да се наредни неће тако поновити. Али то дописивање је трајало пуне две деценије. Заправо, он није знао да буде вођа. Сматрао је да што буде више повлађивао и служио својој жени да ће је једном уразумити. То се није догодило. Велики синови су сада заједно са оцем ишчитавали чак и по десетак писама писаних изјутра пре првих петлова. Пошто је С. П. почела да конзумира алкохол и лекове за смирење, нико више није могао да изброји колико рупа је она направила у самој себи. Једино где је А. С. успевао да је мало смири и ућутка је било целоноћно вођење љубави у кући где му је некада живела мајка пред чијим иконостасом је просипао своје немоћи. Али, то није био разлог који је његову даљу судбину учинио настраним посматрачем туђих жена и туђих сплеткарења.

Средином 1960. године дошло је до неких нових таласа. Цела земља је почела полако да се модернизује и диже из пепела. Сви радници су дигнути на високи пиједестал античких богова. Када није било друге наде, сви су се на тим политичким огњиштима крепили док су се свештеницима и богомољама сви ругали. Тако су се и породице попут ове сачувале. Бар до нове утопије. Синови из овог брака су напустили земљу. Један жељан бољег хлеба, други жељан боље идеологије. Заправо, обојица су побегли од родитеља који су их стално увлачили у њихове светове да их деца решавају. Проблем је што су на крају А. С. и С. П. остали сами једно са другим. Стари и огорчени. Без синова, без унука. Пензије су преливале али није било дечијих ножица да круже авлијом. Гробна тишина је поражавала достојанство. Телевизор, којем је требало два сата да се упали и још два сата да се угаси са увек досадном белом тачком на екрану, нудио је своје прве фарсе на само два канала како се глас смисла не би чуо. А смисла није било нигде, и ова два пензионера су то добро знала. Бог се чинио толико далеко да га није било ни на нивоу фикције. Јело се добро, пило се добро, али зла су остала у срцима да проклињу сваку зделу. Сада је сва љубав деловала трагикомично са својим незрелим поставкама једне непрежаљене младости. Они су мрзели једно друго. Живели су у две одвојене собе и свако је имао свој телевизор. Разговарало се само када је било нужно. Завађени једно са другим само су наставили да живе своју унесрећеност тамо где су једном као деца стали. Уједињени само када се осете угроженим од неког трећег. Нису се снашли. Нити већи смисао пронашли. Остали су неостварени на оба света. Мада су много пута обоје били опомињани гробовима својих предака чак и у виду снова али ни сновима нису веровали. А О. С. је често из боголике вечности гледала ка свом сину и са жаљењем одвраћала своје очи које је њему у сновима предавала. Он би по буђењу плакао као мало дете али није разумевао опомену.

Цело зло се показало много горим исходом од приче на релацији Београд – Лапово са О. С. и Х. Г., јер су се они волели искрено бар једно вече, док се А. С. и С. П. преко три деценије нису волели искрено ниједном. Њихов воз је давно отишао пругом у чијим вагонима они одавно нису ни седели. Остали су заробљени на станици Нигде – Ништа чекајући воз који никада неће доћи да прекине то поносно самосажаљење два добровољно изабрана копилета којима свака смислесност која на њих не личи смета. И док они тако јадикују над својим изборима, јер их смрт упорно неће, испод креденца, надомак њих, дубоко заобљен прашином која дуго није чишћена јер се креденац није никада померао, лежао је новозаветни примерак покојне О. С. који је преко три деценије упорно очекивао и са тугом чупао своје лиснате праменове узалудно се надајући свом проналаску како би једна породица другачије започела свој живот…

Л. Н. је познавао себе још пре него што се родио. Л. Н. је био кул тип. Попут правог каубоја са пустињским ветром на шеширу и нервозним мамузама, Л. Н. је био the lone (de)ranger. Л. Н. је познавао Оригена и све светитеље још пре него што су они дошли у свет. Л. Н. је био духовит. Нико се није смео качити са Л. Н. јер никога осим Л. Н. као Праначела није било. Предестинација је била мачији кашаљ за Л. Н. јер је он сам себи био својеврсни time mashine у којој егзистенцијализам бестидно сам себи крчи путеве мачетом либералности. Л. Н. је био пост-пост-пост философ након свега јер је био пре-пре-пре свега. Само је њему дато да каже под небом нешто ново јер је Л. Н. био metacyber par excellence, а опет је био толико изнад себе да се таквим није смео називати. Л. Н. је био толико Л. Н. да је измицао и сопственом имену. Ко није мислио као Л. Н. није ни добијао постојање. Ако ниси Л. Н. ти ниси део matrixa. Л. Н. је волео читати књиге које ће тек бити исписане. Волео је Платона, Плотина, Аристотела, и све друге комичаре. Волео је Шекспира, Достојевског, Сиорана, и све друге естрадне народњаке. Најпристраснији је био према апокалиптичкој и апокрифној литератури јер је сматрао да само ту може претећи своју мисао да положи истину пре његове реакције. Л. Н. је пио као Буковски а размишљао у Мендељејевим системима. Са обзиром да је Л. Н. био пре и после свега, једног дана је измислио теологију и одмах јој се наругао. Тако је настала слобода. И сви смо волели Л. Н. јер нико од нас још није постојао. Њему дугујемо све што јесмо.

Међутим, једног дана Л. Н. је дозволио себи ћутање. Истог часа настало је његово рођење. Није предвидео да ће се отелотворити у једној лесковачкој вукојебини. Пропустио је лет. Омеле су га ентелехије. А онда је постао плачидете које ће се довека ложити на плачижене. Нема месије који није заволео свој позив да другом буде раме за плакање. Како је време одмицало, и како се пунио духом попут најновијег телефона којег електрика још није препознала, његове снаге су формирале радозналог Wunderkinda. Њега је то засмејавало. И свакога дана је тонуо у знање које је већ поседовао само што је сада материјализован морао поново да га открије. Тешио се да неће дуго живети па је друге застрашивао Страшним Судом само да би у таквом поигравању са људима постулирао хумор у маниру Monty Python’s Flying Circus-а који ће тек добити катафатичко именовање. Л. Н. је био зајебан лик. Нико није могао да му парира. За створену расу он је био недостижни Joe Frazier чијим рукавицама се треба клањати када год те удари по десном образу. Али, нехумано би било лагати да је  Л. Н. икога мрзео, јер када год би некога тукао он је то из љубави радио. Ударао је по образу да би срамоћењем другог позвао да он сам постане на другом месту непотребно тражена metanoiaТако је и настала већина уметака у Библији јер он пре Библије беше.

Прва љубав  Л. Н. су биле фусносте. Ниједан став Л. Н. не би износио без фусноте. Фусноте су биле његов alter ego. Између самореализације на „јесам“ и „нисам“ двојио се на оно што „није“, и тада би постајао  лице које само себе открива без речи (апофатичка и трансцендентничка испостас) и на оно што „јесте“ када само себе објашњава кроз реч (катафатичка и иманентничка  ипостас). У животу Л. Н. није имао ниједну девојку и прву коју је оженио та му је истог часа девојком постала. Дивна и вечно старомлада В. Н. је схватила ужас његових фуснот-панорама у којима се губио, па му је центрифугално (а богме и центрипетално) често скретала пажњу како се лицепројаве састављају и објављују под правим и лажним именом. А у својим псеудонимима Л. Н. је уживао као што мало дете ужива испитујући свет своје маште на сабору воштаних лутака. В. Н. је била феноменоменаменефеноменална жена. Толико феноменоменаменефеноменална жена да то у све библије света не би могло стати. Л. Н. је имао добар укус. Волео је свој однос са њом, као што је она волела да глуми ментора и мајку над његовим делима и нежним дечачким цртама. Чудио се њеним хормонима и преосетљивости али је живео за њене сугестије. Дословно му је отварала хоризонте које је он у својим прасећањима већ доживео. И сваки пут када би новим сећањем доживео flashback са оне стране постојања, Платон би написао ново поглавље о пећини са ове стране постојања.

Ипак, Л. Н. је био окорели мистик. Ако се у свему могао осећати као божански стожер свега што трпи постојање, онда је једино у мистицизму показивао намерну слабост. Ваљда је особина свих генијалаца да негде нађу свој вентил у којем ће вишак издувних гасова тражити свој пролаз на конструктивнија разлагања. И сваки пут када би се замислио на wc-шољи настајале би нове упитаности оличене махом у нихилизму, а када би добро подригнуо, након дивних трпеза прикљештених кувањем насмејане В. Н., настајале би еманације оличене махом у постмодернизму. Зато је Л. Н.  морао да пази колико једе и колико пије да се не би догађале невоље у свету, а да би у томе успео држао се мистичних аскета оличених махом у хришћанским исихастима. Није Л. Н.  крив што је својом инкарнацијом сам себе учинио лимитираним. Зато је морао да се довија како да своје онострано свезнање нивелише са овостраним слабостима природе и гнозе. У свим тим напорима седења, Л. Н. је налазио задовољство о којем ни Буда није могао имати слутњу.

Л. Н. је волео певнице. Не, он је био главнотискач певница. И звук и прекидач. И диригент и палица. Сви су волели да слушају Л. Н. како поје. Јер Л. Н. је био и глас и звук, за који не знаш одакле долази нити куда иде, што се разлива у простору шаке Авраамове која обједињује све чинећи их сличним себи. Народ је препознавао Л. Н. као митомана који дисхармоничне громове претвара једним покретом ока у мелодичне тонове, али су људи волели да ради његових прича остављају послове у којима је истина живела. Л. Н. је био ганут јер га је ретко шта могло додирнути осим људског славословља његовој премудрости. Од његових суза настала је вода на земљи и свако му се постојање због тога наклонило. А певнице су задржале ексклузивно право на који начин се философија Л. Н. аутентично прославља. Пред тим иконостасом није било места за два бога јер је Л. Н. био храм, и то су сви знали хранећи се тремом када год су чекали аутограм његовог удостојеног погледа. Међутим, када год би се направили редови болесника који су код њега долазили по исцељење, на свој шалтер би стављао ознаку за паузу. Али су људи и у томе видели прст Л. Н. који ради свог промисла одлаже чуда.

Л. Н.  је био људина. Човек ведрог духа. Шмекер. Аутентичан хришћански џедај. Лесковачки тео-нинџа. Ако би чак био склон да чини неко зло, то није радио из мржње него да види „оно неизвесно“, да види реакције људи, као када би неко дете бацило петарде иза леђа пред драмском тишином замишљених пензионера у партији шаха чекајући не лом детонације већ израз лица људи. Л. Н. је био firestarter. Пироман добре воље. Израз лица људи је за Л. Н. био право откровење. Л. Н.  је тако правио срања не јер је волео срања него да би се људима коначно показала лица каква јесу. А без мало драматичних зачина у јуродивој школи кулинарства, он такав наум не би могао да спроведе у дело. И када би људи пуцали у парампарчад због његовог специфичног смисла за хумор, он би се поносно повлачио у самоћу да вековима истражује грч једног лица које га је његовим додиром натерало на размишљање. Али, у свим тим циркусијадама, у чијим закусама је експериментално заиста уживао, на пољу његове философије – theorie су се дробиле у самомолитвеном ништавилу. Другим речима, имао је одличну ерекцију на интелектуалном нивоу али није имао ејакулацију на екстатичком. Ту се сав његов мистицизам гасио и то га је веома бринуло.

Једнога дана Л. Н. је пожелео да умре и истог часа смрт је узела његово тело. Није осећао ништа. Очекивао је много већи ватромет. Ушавши у тајну над тајнама о којој је још у предвечности маштао, догодило се разочарење. Није било ничега осим ничега. Није било икога осим њега. И то сазнање га је поразило. Јер је добро знао да ничег досаднијег и мизернијег од њега није било. Почео је да призива све рођене и нерођене на једном месту дозивајући њихова имена крај себе. Били су ту: Заратустра, Талес, Анаксимандар, Махавира, Анаксимен, Лао Це, Питагора, Ксенофан, Конфучије, Хераклит, Парменид, Анаксагора, Зенон, Емпедокле, Протагора, Сократ, Леукип, Демокрит, Платон, Диоген, Аристотел, Чуанг Це, Пирон, Зенон, Епикур, Филон, Епиктет, Нагарђуна, Плотин, Августин, Боетије, Еријугена, Ел Фараби, Ибн Сина, Ел Газали, Абелар, Ибн Рушд, Мајмонид, Доген, Скот, Окамски, Бејкон, Декарт, Хобс, Паскал, Спиноза, Лајбниц, Беркли, Хјум, Волтер, Дидро, Русо, Кант, Фихте, Шелинг, Хегел, Шопенхауер, Кјеркегор, Маркс, Мил, Ниче, Хусерл, Сузуки, Расел, Хајдегер, Кришнамурти, Сартр, Јасперс, Витгенштајн, Адорно, Маркузе, Дерида, Фуко, апостол Павле, Свети Августин, Тома Аквински, Хилдегарда Бингенска, Фрањо Асишки, Ернандо де Талавера, Франсиско де Осуна, Хуан де Авила, Луис де Леон, Сан Хуан де ла Круз, Тереза Авилска, Игнасио де Лојола, Рамон Љуљ, Мајстор Екхарт, Јакоб Беме, Емануел Сведенборг, Ана Катарина Емерик, Јакоб Лорбер. И сви могући хришћански класици одевени у древна и савремена лица. Чак је и Маркиз де Сад прошао у једном кадру са чашом кока-коле али га поглед Л. Н. није стигао. Међутим, нико од њих није могао да Л. Н. помогне.

А онда се пред њим неочекивано појавио Христос. Тек тако, као пуцањ прстију. И настало је на небу и на земљи ћутање до деветог часа а да је у деветом Син Божији зауставио кретање времена само да Л. Н. не би изгубио душу. Јер је већ на пола пута срце престајало да ради док су га колима хитне помоћи ажурно спроводили до „света идеја“, а он се, прикљештен вакуумом есхатона и purgatorium-а, молио исихастичким речима на својој дрвеној бројаници: „Нико није као Л. Н., Нико није као Л. Н., Нико није као Л. Н., Нико није као Л. Н., Нико није као Л. Н., Нико није као Л. Н.,…“

Бигот

М. М. је сјајан човек. Сви га воле. Где год прође сви га вуку за рукав савета и пријатељства. Цео свој живот је жртвовао да би дошао до позиције где је данас. И није му било лако али је зато тим више разлог за понос приступачна премија. М. М. је модеран човек. Научник. Отворен за црни и бели хумор. Болесно опседнут научном фантастиком и научним чињеницама. Када се насмеје, у пречнику од 300. метара сви знају да је М. М. у близини. М. М. живи у центру града, сада има доста новца али се у некој дечијој превртљивости намерно шверцује у градском саобраћајном превозу попут слепог путника који живи за то да буде откривен. Никада није пушио, никада се није дрогирао, пазио је на манире и искључиво слушао techno музику.

Детињство М. М. је било тешко. Пошто је био јединац морао је само он да сноси одговорност за своје поступке. Мајка З. М. је била класична језичара којој свака длака смета, а отац Т. М. је имао проблем са својом незгодном природом. Насиља у породици није било али би М. М. сваку критику оца и мајке доживљавао као неправедни геноцид над својим нервним ћелијама. Једном, када је имао само осам година, отац га је толико малтретирао да му није дао да оде у кревет док не научи таблицу множења и дељења. Посадио би М. М. поред себе, а он би до касно у ноћ, из своје злокобне фотеље које се М. М. увек некако безразложно плашио, гледао телевизијски програм. Заправо, Т. М. уопште није гледао телевизију него би пола ноћи преспавао у својим удобним федерима. На екрану би одавно дувао бели снег али млади М. М. се није смео померати. Своју будну стражу је схватао преозбиљно. Није смео ни да трепне. И да је барем учио, него је чекао да се отац, који је већ увелико спавао, умори од свог чекања. Некада би то трајало по осам сати надомак зоре али се М. М. не би померао. Због таквих појава, М. М. је почињао да лаже. Не јер је био неодговоран, или, јер је било потребе за лагањем, него јер другачије своје страхове није могао да каналише. Иначе, пролазио је кроз школу у оценама и борби за свој статус међу нервозним другарима како је знао и умео довијајући се на разне начине у којима су лажи отварала многа врата или барем умањивале осећај тескобности. То ће га поприлично дефинисати касније.

Једног дана, негде између 18. и 23. године живота, открио је Бога, или Бог њега, више се не сећа. Отвориле су се невероватне димензије које није могао да наслути ни у штиву научне фантастике. Брзо је учио а можда и пребрзо испијао најтеже гутљаје теологије са једноставних извора старачких пустињака. Немајући још зрелог искуства везивао се за прве ауторитете у стерилном богословљу и сувише тривијалним и испразним руковођењима стереотипних духовника. И без неке нарочите јасноће, у којима је правило било претежније од реалног искуства, фокусирао је гигантске снаге да роди своје постојање у гнезду Цркве и њене Литургије. Најтеже му је падала исповест јер је своје лажи много волео. Имао је неки вулгаран дуализам који је у тајности прождирао са страшним задовољством. Наметајући се као брзопросвећени свуда где би стигао, али без неке аскетске усиљености, призивао би својим модерним сленгом све пријатеље на парче свог благодатног искуства. И када би наилазио на отпоре, ласкало му је што своје научно умеће може да користи као апологетику вере како би са бар оно мало преосталих цинизама другог дозвао памети. Постао је ловац на људе чак и несвесно, јер му се та Христова идеја код апостола посебно допадала, док је са друге стране чинио све да елеминише било какве секташке утицаје над другима не видећи могућност самосекташке доминације. Не може се рећи да је М. М. био глуп, ни наиван, али кројио је кораке како се сналазио, и опет су му приватне лажи, које су глорификовале његове падове само да би другог заголицао на упитаност и призив, у томе бесомучно помагале. Зато је било нечег нестварног у његовом козметичком ликовању када год би некако театрално цедио осмехе за новог члана Цркве којег је успео да гурне у окриље Божије. Јер, са једне стране, није волео месијанске синдроме, док са друге стране, знао је да негде изнутра болује од превише гласа разума који је делио летке својим присуством на колективно буђење.

Као и свим почетницима у вери, манастир му је била прва љубав. Имао је читав ритуал док до њега из центра града дође, пропраћен строгим јутарњим туширањем и посним уздржањем од топлих напитака. За доручак није марио. Брзо је постао запажен у манастиру као редовни посетилац и похађач богослужбеног живота. Не јер је био одликован неком посебном Божијом харизмом, него јер никога осим њега није било у остатку празног храма. Није волео пуно да чита али је волео да препоручује литературу и да говори о књигама чије редове није ни започео. Осећао се болно сујетним, и у томе је могао пребивати километрима и сатима, када би видео да га неко превазилази знањем и духовношћу у којој је он помало каскао. Причешће је сматрао центром свог постојања. Наравно, није то сам схватио, него је дошао до податка да је то епицентар постојања чија непридрживост би била окарактерисана искључиво као јеретична. А М. М. је понајмање желео да буде јеретик. Када би се причестио, сва сунца која постоје у бар једној галаксији његовог ума, опхрвале би његова осећања. Не јер је дошао до базе сведочења у којој је светотројична луча упаљена, него јер је сматрао да једино тако може да отпочине од својих лажи и да се може добро осећати што је испунио богословски императив светих отаца да је Причешће најважнији сегмент верског постојања.

Међутим, како је време одмицало, а године су биле немилосрдне, М. М. није успео да сузбије своје лажи. Мада је срцем заиста волео Христа, делима га се одрицао када год би улазио у дијалоге са људима. Јаз је постојао али једино није лагао у сведочењу Христа. Његове фарсе су се одвијале на другим нивоима стварности у којима се он и даље промовисао као оно што није. А нема веће опасности од оне неголи да се представљаш оним што ниси. Ту није могао ни сам Бог да га спаси. Јер се он заиста сувише поистоветио са својим заблудама да је на крају изгубио манире где почињу истине а где лажи. Само се тако може објаснити његова религиозна побуна против морала. Као да је самог Бога у уста узимао да би обестемељио управо место које га највише жуља, али је то правдао мотивима да Христова порука буде озбиљније разматрана од моралних утописта којих је свакако било и без његовог ангажмана. Знао је да је питање времена када ће други људи почети да га читају у ономе шта он заиста јесте али је то вешто маскирао свезнањем у научним стварима које је користио као кредибилитет када год се не би показао исправним у аргументима богословским. Тако је себи тражио вентил, пролаз, када год би га савест стискала. Али, као и већина причасника, знао је да у таквој радости сједињења са Богом није било блефирања. И после дуго вежбања, постао је уредно посађен усред теологије и парохијског прибрајања. Када не би отишао у Цркву, не би постајао рад за дијалог. Није био жељан проговора. Сусрета понајмање. Осмех другог би већ кривим погледом постајао забрањен. Завист што је пропустио воз за превоз својих лажи би га живог сахрањивала, и брзо би се смућивао бруталном љубављу према бригама неголи питомом љубављу према Богу. У томе је умишљао фаталну неповратност на колосек спасења. Изјутра би се докрајчивао због своје лењости а већ довече обијао затворена врата Цркве да би нашао продужетак вечерње службе.

После много година уздржања, чије напоре је надокнађивао учењем на internetu или смрзавањем у соби, једног дана упознао је Ј. К. Она је долазила негде из унутрашњости. Ј. К. је била више него сексипилна и више него лепа девојка. Где год би прошла својом привлачном линијом мамила је дахове, прекидала дијалоге, и изазивала пожудна освртања који су јој сметали таман толико да може себи још више да подигне цену. Толико грациозна у својој појави да се виткост њеног змијоликог тела мистично спајала са надприродношћу њене лепоте на којој ни она сама, а не само очевици, није могла остајати равнодушна. Било јој је тешко да живи својом лепотом јер је према њој тражила себи синхро који би ишао упоредо са сведочењем мудрости. Наравно, није била толико бистра да игнорише своје недостатке, јер је била толико паметна да својих недостатака није била ни свесна будући да их је сматрала недоступним пред тајном њене бујне расцветалости. М. М. се заљубио до сваког тестестерона. Сада су га занимала само аскетска и богословска штива у којима је полност тражила свој пенетративни алиби. И брзо је ту показао невероватне прогресе држећи читава предавања свом окружењу о тајни брака. А Ј. К. је још била млада у вери па је свој умносрдачни квасац радо дизала паралелно са његовим нагонима. Били су невероватан пар. Почели су да заједно одлазе у Цркву, да дају „десетак од свега“ као прави милосрдни анђели, да се причешћују, да воде љубав као најкрволочније пуштене звери и да до касно у ноћ говоре о дубоким смисловима вере. Све је било потаман. И вода Духа Светога је заиста цурила кроз њихове пукотине од у-све-разумевајућих-ствари.

Међутим, међу пријатељима је почела да се рађа завист због тако лепе жене које се само М. М удостојио. Лепота Ј. К. је чак многима била препрека да се концетрисаније моле на сабрањима. Одударали су својом појавом чак и нехотице, али им је то ипак импоновало. Сматрали су да имају неке дарове који другим смртницима нису дати. Алергични на једноличне проповеди и шаблонско битисање вере, есктравагантно су тражили другачије приступе вере за своје ексцентрично битисање да би и на тај начин привлачили пажњу дрвеним суморницима око себе. Ако се не би могли негде расправљати са некима, мислено су прекидали проповеди свештеника или се у себи смејали количини глупости међу народом, али увек претпостављајући себи залогај награде који у виду Причешћа тек треба уследити. И тако су се многосложна и вишебројна пријатељства М. М. разредила услед његове заљубљености, док Ј. К. није знала шта ће од досаде неголи да и даље промовише своју усамљену лепоту као недостижну и резервисану свуда где би нашла још по ког преосталог пролазника. Побуна против моралних вредности је код М. М. постала главна преокупација у којој је само он био опозиција и дражио се тиме што у том хоризонту нема никога у својој конкуренцији. То му је постала одбрамбена основа да настави са својим лажима у којима је наставио да узраста својом вером. Једном се тако, због својих сплеткарења, огрешио о најбољег пријатеља од чије деце је крао себи новац. Тим новцем је купио веренички прстен својој драгани. Своју љубав су крунисали добрим пивом за погледе знатижељних. И исти прстен, са чије набреклости су још отицале сузе ускраћене деце, принели су пред олтар на дан њиховог светог венчања како би потврдили своју свету љубав пред Богом. Пријатељ му се због тога није наругао, али су лажи устоличиле свој престо својом сујетном увређеношћу управо зато што је М. М добио опроштај. Не, јер није волео опроштај, за којим је чежњиво увек у Богу тражио ослонац, него јер није хтео опроштај од човека којег је сматрао нижим од свог самоидеала. И док су напуштајући пријатељи један по један напуштали брод М. М., претећи му да ће његове лажи једном Ј. К. изобличити раскринкавајућим познањем каквим јесте, нико није знао, па чак ни М. М., да је Ј. К. знала за све његове заблуде и да је чак и у тајности од њега потпаљивала да још већа побожна зла тек заживе…

Анализа

Ж. П. је имала опасан проблем: није имала ниједан проблем никако. Одрасла у једној сеоској забити, живела је невино једино дете у себи које се често трзало између кочоперности и доброг владања. Једнога дана сатана јој је дошао у госте и научио мисаоном проницању у суштине ствари. Ж. П. је била задивљена својим умећем. Имала је сопствени рендген по којем је могла да сагледава узроке, мотиве и последице ствари. Ж. П. је била срећна након 45. година постојања први пут у животу, јер живота пре овог откровења није било. Међутим, наклоност њене савести да води љубав са депресијом није јој давало мира. Ж. П. је тешко живела са собом. Толико је била задовољна собом да је просто морала да постане незадовољна. Пошто није имала ниједан комплекс решила је да себи створи један од чијег вица би сви могли имати користи. Почела је да ствара сало. Али то није било никоме смешно. Тако је знала да је успела у свом науму и креацији. Комплекс је почео да расте и Ж. П. је нарасла до фантазмагоричних 112. килограма чисте течности и меса. И као што доликује свим комплексима, правдала је свој недостатак другим разлозима, као добар разредни старешина одсуства својим ђацима, да би комплекс нашао престо своје одрживости. Ж. П. се ругала себи, и као што доликује свим комплексима није могла да живи са туђим подсмехом. Тако је себи честитала на дипломи.

Прва љубав Ж. П. била је самоодбрана. Добро, и понеки лек и понека чашица добре ракије која је у част свог подвижничког квалитета морала да има жесток Христов венац. Имала је свој поредак и своје сукње. Знала је да шије и пере веш по цео дан на досадним разбојима. Живела је скромно и ненаметљиво. Барем до првог нишана. Насумично би постајала коректан ловац на таленте. Не, не, није мрзела. Али волела је да се игра са својим осећањима. Било је нечег сексистички настраног у њеном преношењу сопства у живот другог човека. Имајући дар проницања у суштину ствари, наличија других су јој била ближа и занимљивија него сопствена природа. Сматрала је да има право да буде на месту другог како би могла боље да схвати његову невољу. Проблем је што то није било по слободи других, па се зато љутила повлачењем у сумрак сунца како би на миру заливала своју башту са цвећем и поврћем. Обрађујући парче своје умиљате баште, са њеним тврдим груменима испод прве влажне коре, слагала је своје утиске и мисли од спољашњег света. Мада негујући латице свега што ниче, неке штеточине који једу башту њеног срца није могла лако да одстрани. Тако су отрови лучили своју пљувачку. Можда није имала лоше намере, али и поред толико заливања цвећа није научила да се сваки цвет отвара сам по слободи како би показао своју суштину а не чупањем латица да би суштина остала посрамљена и беспомоћна. Из простеста према њеној несхаћености, одлазила би у Цркву да моли Бога за просвећење других.

Ж. П. је заправо одбацила своје доброчинство а парадоксално је била добра жена. У том самотрењу, између два зида и два своја одраза (у којем је она била неко трећи), налазила је грчеве који су јој давали надахнуће којим би могла да легитимише анализу других људи. Најлепша поезија из њеног мастила је долазила са овог извора. И сви су се грабили за речи Ж. П. да би својим грчевима нашли путоказ и суд, а негде и оправдање. То јој је импоновало али није имала пуно следбеника. А следбеници су јој значили више од насушног хлеба. Једнога дана, сатана је преварио једног младића, који је иначе живео далеко у другом граду на другој страни планете, убедивши га да је Ж. П. пуна Духа Светога коју треба упознати. Младић, по имену Н. Ђ., није био много радознао да предлог стави пред руб сумње. Одмах је поверовао. И не само што је поверовао него јој је пружио руку пријатељства и дао велику власт да људима помаже својим расуђивањима. Надасве, пружио јој је поглед који залази са оне стране пријатељства у којима су речи сувишне да изразе осећање човеколикости. Све је текло по плану којег је Н. Ђ. понајмање био свестан. Јер је Ж. П. видевши указано поверење учинила све шта може само да и тај благодатни однос унезвери најгором аналитиком. У недостатку присности са другим људима, Н. Ђ. је деловао као добра прилика коју треба максимално искористити. Тако је Н. Ђ. и нерадо постао бесплатна проститутка за воајерску опсесивност Ж. П. која је од старостечене доконости живот Н. Ђ. претворила у свој живот.

Диојалози, дијалози, дијалози… Ж. П. је живела за дијалоге. Пуна су јој уста дијалога била и њима је испирала највеће садржаје загљављених међу језиком и зубима. Толико их је потенцирала да их је самим инсистирањем парадоксално укидала. Толико их је у себи имала да је саму себе поништавала за најмањи проговор. Али, у целој тој прасковитој усиљености да се дијалог по сваку цену догоди, друга страна човека се у том монологу није чула никако од толике експлозивне речитости. Већа агонија се огледала у томе што је све друге позивала на дијалог, неком еуфоричном мобилизацијом као да од тога сваког трена зависи спасење света, само да би се од другог чуо сопствени монолог. Други заправо за њу нису били битни јер је она тражила само параван на којима би могла потврдити своје умеће за чије знање није имала ниједног ученика. Јер је непоколебљиво веровала својим проницљивостима и чудила би се огорчено људима који нису дозвољавали да им почисти неуредне дом-душе у којима су живели своје становање. Ж. П. је сматрала увредом ако јој није дозвољавано да пројави своје исцелитељске моћи. И своју теологију је сматрала неприкосновеном. Али, како су дијалози измицали са својим исцрпљујућим недореченостима, она се окретала према Н. Ђ. као првој и последњој шанси своје реализације.

И тако је почела најгротескнија интрига чије неизвесне мрачности чак ни Ж. П. није била потпуно свесна. Под маском сјајног психолога Ж. П. је уредно обављала домаће задатке. Подносила је извештаје и стварала богословље којем су се и анђели дивили. Нико није доводио у питање љубав и оданост једног женског пророка. Да би своју савест намирила чистим кајањем, често је провоцирала исповести код Н. Ђ. У томе је тражила посебно задовољство које јој супруг код куће није могао подати. И средовечни Н. Ђ. је заиста веровао у њене потресе, у њене грмљавине чије детонације су вапиле за смислом и препознавањем. Упуштао се у дијалоге као торнадо у нове ветрове. Није предвидео струјне ударе који су долазили са бока. Није видео мотиве Ж. П. која је у вештичарском маниру уживала своје самољубље само да би вештачки пласирала своју скромност и одбаченост која се, по њеним мерилима, аутентично сведочи једино светим повлачењем. Јер се повлачила до оне границе да би само видела хоће ли се ко осврнути за њом. Њено флертовање са демонима очаја нико није видео. Код њих је ишла по савет када је тражила најсветије молитве за своје поремећене сузе. Неки свештеници су јој скретали пажњу да претерује са пијетизмом али је њено осећање светиње било истанчаније и волшебније од богослужбених валова празнине. Ниједан је није био достојан, тако јој се чинило, само да демони не би никада одлепршали другом странпутицом у којој чак ни ту за њу не би било места. Њој је очајнички требао пријатељ и учинила је све да живот свог пријатеља претвори у саму себе, да му украде идентитет под изговором његовог душебрижника. Њој је требао болесник у постељини којег би доживотно само за себе могла да лечи. Једино је тако могла да види своју светост.

Ж. П. је патила. У безнађу је тражила адвокате свог неуспелог разума. И  безнађе јој се често, чак и на њено изненађење, одазивало као најтоплија рука која милује сваки недостатак. Али то је није смиривало осим у секвенцама које су биле брже од потраге за спокојем. Од свих људи које је у то давно време знала, само је Н. Ђ. поклонила толико поверење да га може увести у своје умне вратоломије. Н. Ђ. је био наиван јер је веровао да она заиста долази код њега по искрен савет. Није му ни на крај памети падало да она то чини само да би својим демонима дала више времена да остану код ње на власти. Јер, она је заиста веровала својим проценама и анализама. Али, можда ни у свему томе ни би било толико зла да себи није давала превелика овлашћења. Сматрала је да има право не само да улази у туђе профиле, у њихове унутрашње интеракције, него и да им указује у чему су погрешили драматичном пренаглашеношћу свог потресног саосећања. Зачудо, није јој пресуђивање било главна сатисфакција већ неки вид крепљења што и други носи њен недостатак, и што је исто толико унезверен као њена природа, или да бар има склоност да од таме умишља неонска решења по цело човеченство. Имала је неку нарав да уништи другог само да би му показала Бога. Али је себи подизала самоласкајућу вредност да је она тај мост који има право да уништи другога и да собом укаже на већу светлост. Дакле, није Ж. П. одбацивала Бога, него је сматрала да вољу Божију чини правдајући своје безумље усмеравањем на самога Христа.

Ж. П. је била психопата. То би у многоме објаснило зашто се све што она дотакне распада. И тражила је решења, није да није, али им није пуно веровала. Јер, ниједно решење није било угравирано њеним именом, њеним виђењем ствари. Када је коначно у лицу Н. Ђ. нашла себи равног саговорника, уместо да поради на свом проблему, самог Н. Ђ. је претворила у свој проблем. Он је постао оличење свих њених проблема и главни разлог за њено осећање кривице. Н. Ђ. није могао да буде Н. Ђ. ако се Ж. П. није мешала у његов живот, и то је био главни разлог зашто га је прихватила за пријатеља. Јер, навикнута да дресира стварност како јој се прохте, није могла да одоли да и у том односу не спроведе исте ланчане реакције. На крају крајева, она је имала дар да види узрок, мотиве и последице а не Н. Ђ., и зато се није могла мирити са својим паклом да неко спокојнији од ње може имати исти дар. Проблем је само био у томе што Н. Ђ. није продао душу сатани да би се бавио аналитиком било кога, а понајмање њеног пријатељства чијем ауторитету је беспоговорно веровао. А то ју је посебно вређало. Јер, гладна крви и арене, уместо да отпочине у новој могућности односа са Н. Ђ. да неку другу и бољу Ж. П. пронађе од постојеће, она се сурвавала низ литице крволочне Ж. П. која даље од продирања у стварност другог није могла да одоли. Чак и да је била у праву, није могла да одоли а да своје парче пророчке интуиције не саспе, под лицем добрих намера, у пресретајућег другог. Другом је морало бити стављено до знања каквим распоном дарова располаже и да може њима продирати чак и непозвано до најинтимније реалности. У томе није видела силовање а требала је. Безазленост ју је варала да свету ствар чини. Али, да би имала надахнуће за своје стваралаштво, мучила је друге којима је исто тако нудила своје медикаменте. У томе је била сва бизарност. Онај кога мучи је онај кога лечи.

Ж. П. је била и остала монструм од човека. Пијавица. Паразит. Неко ко тражи свој модус искључиво на телу другог. Другачије се није могла остварити. Отуда њене замишљености. Црква јој је била омиљено место верификације њених заблуда. У њој је заиста тражила спасење, али не и отклон својих уношења у свет других. Како је мислила да се тај модус одржи ако вирус убије свог домаћина? Како је мислила да примљено добро од једног човека не дискредитује умножењем таме? Можда су јој комплекси појели мозак. Можда је продала душу ђаволу. Али, није успела да убије оно добро у себи које ју је на тај злочин стално подсећао. Ж. П. је лутала. И није имала одговора на своје умоболести. Повлачила се само до оне тачке усијања када ће сујета и понос оправдати место остављеног злочина у којима се више него досетљиво трудила да сакрије своје трагове чак и од себе. И наставила је да ствара најлепше стихове за будуће нараштаје потхрањујући се да није довољно схваћена у свим вековима. А уговор који је потписала са својим безликом, у дубинама највећих неприступачности, чије трезоре је и од себе уклонила, подсећао је нетрулежним печатом на могућност новог осмеха када би се неки други Н. Ђ. од познатог, макар у наговештају или потенцијалности, указивао у неким новим силуетама и приликама. Али, једну ствар генијалност Ж. П. није могла да предвиди а то је да ће колапс који буде направила са макар једним Н. Ђ., ако не може са осталима, довести под побуну не да само она сама једном коначно буде огољена, већ и да ће други стећи поуку сагледавања узрока, мотива и последице проистекао из њене вивисекције. Онај који сецира постаће сециран.

И док она седи разбарушена светим шилом усред свог срца, на похабаној фотељи са истим ножем и кромпиром у рукама, и док тражи нове сведоке за своје ране којима припрема замке својих умотворина, загледана у пад температуре њеног можданог стабла, а забринута несрећним изборима или подударностима којих је била не само намерни већ и случајни виновник, сатана крај ње заљубљено свира харфу и умиљато пева окидајући сету: „Пита анализа анализу, зашто ме анализираш, а анализа анализи одговара, јер немам са ким и коме…“

Сан

Било је три изјутра када је изгубљени однос почео да прождире дахове необично презнојеног Ј. Б. Срце је тражило одговарајуће добоше али осим шкрипавих плућа даље није могло да простре своје пригушене басеве. Ј. Б. се заиста гушио. Притисак је тутњио вратним жилама попут хистеричне хијене. Имао је страшан сан чија загонетка га је више мучила неголи само раслојавање сањаног. Током шетње видео је белог пса пуштеног са повоца како тумара улицама. Није схватио да ли је пас побегао или био пуштен. У жељи да помогне власнику Ј. Б. је згазио ногом танко уже. Али власник се, видевши тај милосрдни стисак ноге, у даљини бунио. И што је више Ј. Б. хтео да помогне својим милим упадом, то је власник више негодовао. Ј. Б. је био збуњен јер је знао да ако дигне ногу да ће пас отићи а ако задржи потисак стопала да ће пас остати, а опет је био поражен јер је знао да обе солуције неће задовољити напраситост власника. У незнању шта да уради, из свог ранца је извадио парче хлеба и почео да храни пса. Пас се томе обрадовао машући репом. Али, власник, који је упорно истрајавао да остане на дистанци, пред том сценом паде на земљу и поче да вришти и чупа себи косу. Врисак је био толико несносан да се ни са једним живим створењем тај продоран звук не може упоредити. И што се више тон појачавао, то је Ј. Б. знао да се управо буди у гушењу. Целог наредног дана Ј. Б. је провео у ишчекивању одговора. Чак је и своју супругу, чувеног егзегету Л. Б., питао за јосифовско мишљење. Задовољио се понуђеним као финалним. „Сигурно је посреди нечија трећа завист између два пријатеља!“, тешио се помало сујеверно.

Ј. Б. је сам себи био странац. Избегавао је сваку могућност самопроцене и самодефинисања. То кокетирање са сопственом неухватљивошћу му је ласкало. Самим тим, онеспособљавао је било какав упад на територију његовог срца непозване госте. У свему томе је био досадно наиван јер није баш увек имао тако строге царинике на шалтерима своје животности. Волео је да се храни анализама само да би разноврсности сложеног света дао више поштовања на неограниченим могућностима. То је мало ко могао да разуме јер ако некоме кажеш: „Помаже Бог!“, очекује се да му одговориш једноставно са: „Бог помогао!“, али у расуђивању Ј. Б. то није био случај. Он је морао да се прави паметан. Још као млад човек је због свог језика добијао батине по трговима и забавама. Једном су га спаковали у гепек и одвели на реку. Други пут му флашом разбили главу. Трећи пут је бежао од полиције само зато што су неки други људи бежали а да он објективно ни у чему није био крив. Наравно, био је уплашен. Много пута чак издајник и поводљивац  сопствене части. Али, једном је морао да превазиђе своје незрелости. Знао је да се живот Петра Пана не може живети међу клановима, па је Шерлоку Холмсу у себи често дозвољавао агресивне третмане над вечно младим и зеленим вилењаком из Недођије. Тако да би саговорника одмах потпитао са: „Да ли вам Бог помаже? Ако вам помаже, зашто Га узимате у уста као да вам не помаже? А ако вам не помаже, зашто глумите љубазност када сте љути на Њега јер вам не помаже? Шта ако вам Бог толико помаже да вам не помаже никако? Или вам помаже довољно а да недовољно чува за боље дане?“. На крају би се испоставило да већина саговорника одустане од било каквог проговора са његовим досадним егзибиционизмима. Али још више да већина поздрављајућих и нема вере коју тако бестидно узима у уста као саставни жаргон имагинарног бонтона. Ту је својим злурадостима често копао тунеле само да би се он показао као светлост на крају истог у очима других.

Са пола чачкалице коју је муљао по устима, и понеким димним колутом, повремено давећи се благим убодима, Ј. Б. се присећао рођеног брата И. Б. Одрастања са његовим ставовима, срастања са његовим костима. Првих безусловних игара и кикота који су треперили кроз многе домове крцатих високим киријама и још већом немаштином. Првих братских туча и незрелих осуђивања. Првог плакања када су једном случајно својом игром повредили једну животињу над чијим укопавањем је отац проклињао своје синове као да су намерно самог Христа убили. Прве вожње бициклом док се млађи брат придржавао на задњој корпи. Прве школе, првих другара, првих заљубљивања, репертоар се само низао. Онда су дошле прве дистанце, прве постиђености, први нагони, филм се само одмотавао. За неке кадрове Ј. Б. није хтео сам себи да плати карту. Више је волео да неке тајне остану саме да делују а да се не осећа мисленим воајером чак и пред собом. „Крв није вода али да ли је брат увек човек?“, питао се. Од њега је учио о првим лекцијама човечности. Старији брат је исијавао моралом и примером, не јер је био такав него јер су млађег васпитавали да он никада неће бити добар као његов брат. Тако је млађи кастриран самим уласком у свет. И некако невољно, одувек је стајао у сенци старијег само због те сурове игре поређења. Није себи И. Б. отимао неки престо, само су се ствари тако саме наметале, а Ј. Б. је био сувише наиван да научи да гледа на сат чије казаљке су позивале на већи смисао. Гледао је у звезде често али оне су ћутале пред неизговореним питањима које Ј. Б. није знао ни да формулише. Једноставно је веровао онима који су га опуживали да је на крају престало и да га боли. Старији је био миљеник свима а млађи само када заслужи. Обојица се нису наметали али су знали да буду безобразни када је требало. Поштовање код својих родитеља су лако куповали, само је требало бити мало послушан а онда радити по своме. Такав рецепт се одржао и код будућих манипулатора.

Међутим, једнога дана старији брат је изгубио снагу. Нешто га је озбиљно потресло а да тај ударац није имао ни смисао, ни лице, ни разлог. Почео је одједном да глуми жртву, несрећу, неправду. И што је више тако говорио, све је више пријатеља и присталица око себе задобијао. Људи су мислили да се нови философ родио међу њима. Млађи брат није знао да запомаже, мада се трудио, али је због лоше глуме ипак остао усамљеник, прогнан међу својима. Његова философија је била бесплодна јер није било довољно опијума за све. Побуна је оправдавана искањем већих вредности од постојећих урушавања. Старији је тражио већи смисао на тај начин, а млађи је истим начином губио сам смисао постајући депресиван. „Други је увек крив за све!“, то је била парола. И млађи брат се дивио брзорастућем вођи који је увек имао добар одговор за све. У њему је тражио свој мотив и заштиту. Док и он тим глуматањем није застранио. А године су појеле у то време већ целу младост и више се није могло живети од запомагања, будући да су већ сви почели да кукају на све стране, па више никоме није ни било занимљиво да слуша месију који једно исто проповеда. Сада су сви постале месије самосажаљења и сада је свако сам себи постао следбеник и аплауз на сопственим проповедима. Тако се потврђивало постојеће стање да буде још грозоморније од реалног стања на терену. И тако је остало до дана данашњег на снази: „Највише кукају не они који немају него они који имају више него довољно!“. Ј. Б. је са закашњењем схватио да је ђаво однео шалу и да је проблем целог света у тој сложености веома једноставан: „Човечанство болује од празнине душе!“. Али то откровење је већ било свима дато, само што нико није знао да се сазнање као и решење покреће активацијом вере. У том чвору њих двојица су подигли рат један спрам другога. И. Б. није веровао у промену којом је Ј. Б. живео. Оптуживао га је за недостатке које Ј. Б. није ни знао да поседује, поготово јер их он није тражио ни код свог брата. Заправо, тешко је било наћи заједнички језик између Кастанединог и Христовог наследника. У томе је био цео проблем. И да би се наругао млађем, старији је често оргијао цитирајући и имитирајући побожност млађег, заузврат захтевајући додворавање његовим пријатељима у сличном маниру како би га докрајчио. Када је после доста година изгубио своје поданике дошао је да моли за милост присуства истовременим оптуживањем, али се убрзо и тога постидео. За учињено добро према себи, Ј. Б. је покушавао да нађе девојке на прагу удаје, чија побожност је пила из исте чаше са добротом душе, за свог старијег брата, како би га сачувао од проституције и самовоље, али му ниједна није била по вољи.

Тако је старији брат поделио своје постојање у три страначка нивоа: а) љигавост; б) неутралност; в) сагласност. Господин Љигави је имао невероватан дар. Могао је да се увуче под кожу свакоме. Толико близу да је сваки човек пожелео да ова јегуља никада не измигољи из његовог одела. Шармантност је била толико наметљива да је постајала симпатична. Господин Неутрални је имао још већи дар. Да је отишао у политичаре свако би за њега гласао. Најбоља врлина је била дипломатија. Људи су мислили да оваква неутралност доноси свима поене а она је само на свој положај мислила. Господин Сагласни је премашивао претходну двојицу јер друга двојица без овог не би имали постојање. Довољно је било свима делити аплаузе и похвале да би се на ушрб других стекла и сопствена репутација. Проблем би само настајао када би се на једном месту срела сва три човека којима је господин Сагласни дао свој благослов, јер би се друга двојица бунила чијој страни онда сагласност трећег припада. У таквој обестемељености, нови месијански програм је покушавао да усмерава кормило унапред потопљеног брода, док су гласачки листићи брзо показивали разочарење на изабраном премијеру.

Једнога дана браћа су нашли своје жене и коначно добили своју децу. Свако је отишао на своју страну. Додуше, само је старији отишао са осуђивањем млађег. Млађи није имао кога да осуђује јер је заборав лица одстранио било какав повод за препирање. Морао би брата поново да упозна да би у њему оживела могућност за неки озбиљан сукоб. У лицу Ј. Б. се назирало, са таквим смежураним удубљивањем, неко увиђање налик кривици што је један однос тако завршио несмотреним а опет добровољним одбацивањем. „Која је то кривица била?“, питао се Ј. Б. али није могао да нађе одговор. Није хтео да се игра нумерације нечијих особина. Али је био гладан узрока. Можда су само узајамне заблуде да један однос постоји показале да кривих нема јер односа није ни било. Зато је сматрао сулудим неко хришћанско инсистирање на неком праштању јер некога не можеш да силиш да буде нешто са чиме не жели да се поистовети. Нити да апелујеш на одржавање једног односа ако љубави нема. Провокација је тим била већа ако су се духови узнемиравали, јер би по тој логици ствари требало да те дотиче само онај домен где односа има а што код равнодушних никада није била препрека. Није се све вртело око тог праштања јер ће увек један у том односу да се осети потчињен. А потчињеност додаје со на рану. А када је рана свежа онда и пољубац боли. Можда се само Ј. Б. уморио од глумљења немоћи а не од брата, и можда се само уморио од глумљења жртве код свог брата али не и брата. То други није схватио. Али је само други остао да служи родитељима јер је запомогање био једини занат којим би се такав однос бар негде задржао. Са таквим гробарским ставом, брзо је нашао своје место у првој оближњој цркви уподобивши се суморности и свих осталих верника. Кастанедина идеологија је брзо замењена лаким упражњавањем спољашње побожности. И да И. Б. није имао побожну жену, сигурно је да би данас остао хришћанин. Јер је само једном заиста искрено засијао Духом Светим да је то било очигледно знамење и његовим ожалошћеним пријатељима по идеологији да Бога има. Али, побожност његове жене га је дефлорисала. Толико му се наметнула да му је све огадила. Али деце ради изабрао је побожност без Христа. Као што је изабрао брата без живота брата.

И док је Ј. Б. пребивао у овим носталгичним менталним мемоарима, у тај час зазвонио му је телефон. Већ је било вече. Чуо се глас мајке са друге стране жице. Није са њом био у контакту дуги низ година али њен глас није заборавио. Након толико времена Ј. Б. се обрадовао. Једва је чекао да чује шта ће мајка, чије су га руке храниле и мазиле у детињству, да му каже. Шта ће мајка, која га је пратила свако јутро у вртић хранећи птице на дрвеној кућици и за којом је дуго гледао, данас да му специјално поручи. Само звоно на телефону је зажарило неке нове наде да се један изгубљени однос врати у првобитну целовитост. Али из ње је проговорила иста школа старијег брата која даље од своје умишљене жртве није никада угледала праву светлост света. Све је текло у бујицама, и брзо је сваки упитник и узвичник, и тачка и зарез у њеним реченицама добијало примесе исте гримасе која над собом јадикује, која над собом куне и моли посипајући се куглицама од својих бројаница. И након толико времена растојања су остала иста. Јер није био проблем неко свађање, већ лудило, и не неко непраштање већ истрајност да други сведочи себе оштећеног чак и када му се подаш у тоталности лепоте. Сусретање најрођенијег лицем ка лицу је у старту било осујећено наметањем кривице и самофорсирањем своје свете пожртвованости. „Ако хоћеш сусрет, поклони ми се и цела ова породица ће бити твоја!“, промаљала се нека сенка у фрагментима међу овим лицима. У целој клими није било ничег спокојног. Нека незахвалност је остала да једе бршљенове заглављених у грлу два саговорника. Ј. Б. је био утучен јер се показало да некоме можда ни сва вечност неће бити довољна да престане са својим глумљењем увређене части. „Ако хоћеш сусрет – плати!“, поновила би сенка. А онда се сетио лица власника из свог сна. Била је то жена. Била је то његова мајка која и даље чупа своју косу када год он пожели да јој учини неко добро. Јер ако га учини – она ће повредити њега будући да јој је испод части да јој син учини добро, а ако га не учини – она ће повредити себе јер се неће осетити довољно вољена ако добро ради ње није учињено. Тада је схватио тумачење сна: јер га је годинама рођена мајка уцењивала да мера његове блискости зависи од њеног потенцијалног самоубиства. И у тој распетости Ј. Б. је остао да живи као таоц и до дана данашњег. Чак и у другим сновима у којима је Бог одавно престао говорити…