Category: Приче


Пакао

 

Наступила је Вечност. Коначно! И Богочовек је одавно поново дошао међу људе. “Одавно” звучи помало смешно јер у Вечности не постоји време, али пред новим созерцањима то више није ни битно. Земаљским мерилима гледано, свеопште васкрсење мртвих се, ето, “одавно” догодило. Суд је био и прошао. Пророштва су се показала истинитим. Заиста су многи били непријатно изненађени неочекиваним доласком Христа и мноштва Анђела на небесима. Заиста је дошао као “лопов усред ноћи”. То је било веома подмукло од Бога. Зар Он може поступити тако неморално да дође ненајављен у госте? А људи као људи, авај, задржали су своју нарав. Чак и у новој природи?! Једни су се заиста осетили срећним и недостојним да уђу у обећано наслеђе, а други несрећним и достојним. Свађалачка наелектрисаност је успела да опстане чак и у новом васкрслом телу усред свих тих скупштинских новозаседања. Отупели од недостатка осећања, људи уместо да се диве обретеној светости која подиже постојање у нову телесну форму, нашли су повод за расправе и негодовања. Изгледа да се некима „ново одело“ није много допало. Чак и на Дан Суда приговори нису јењавали. Људи као да су желели стари свет. Христос је ћутао. Опет је осећао своју немоћ пред тврдоглавим нараштајем који даље од свог става не може чак ни тада да покаже бар минимално свој стид и искрено кајање. Анђели су буктали. Комешали су се сноповима у изнутрицама прозирности могућом одбраном Највећег, али своје силе нису покретали јер им је Бог тако наредио.

Христос је Себи узео Своје. Оне које познаје. Оне који Га се нису одрекли. Оне који су неговали своје уподобљавање по узору на Његово благодатно наликовање. Који су веровали постојано Ономе Кога никада нису видели, и за Којег, истина, нису ни знали да ли има реално постојање. И заиста, сваки нараштај од постања света до Последњег Дана, подигнут је на нествореним облацима мистичним у сусрет Христу, као што је писано, у насељивање обећаних станова блаженства о којима људи нису ништа слутили по лику и облику, јер им се отворила дотад непозната димензија. Ако је неко чудо постојало у Последњи Дан, а да нажалост то није био Сам Бог, онда се осећање чуђења догађало само у сфери неравнодушности откуда се толики број људи одједном створио на земљи. И свако се чудио лику поред себе, и свако се питао погледом шта ли се то дешава и како је могуће да су лица предака постројена живим међу онима који су се затекли као њихови потомци. А доброљубци су поред усрећености што им се Сам Бог јавио лицем ка лицу, једино још мало, мада неосновано, бринули да ли ће имати довољно времена да пронађу у свом том мноштву оне које највише воле за чије спасење су живели неизвесношћу.

Осуђени су добили своје демоне. Свако према свом лику и делу. Јер се слично познаје сличним. Какво је друштво такво је и заједничарење. А овде је стварно било разних. И сви су били изненађени другим бићима поред себе који нису били тако посебни како се помало митолошки очекивало у својој демонолошкој хемисфери и структури. Јер једини укус агоније био је осећање празнине. Мистична бића црних силуета су била једнако тупоумна као они. Нису могла да понуде ништа осим – ништа! Ходали су незаинтересовано поред људи и није било ни речи о неком помену страве, јер је једини ужас био огледан у одсуству садржаја. Заправо, многи нису ни ходали јер су толико мрзели живот да су презирали свако кретање. Хуктање је било све што јесу, све што знају и све што умеју. Одбаченост од Бога је морало створити нове изазове како да се сопствена вечност на неки начин осмисли. Међутим, нико није имао идеју јер нико се ни за живота у смртном телу није бавио питањима смисла. Оно што је највише недостајало услед везаности за пролазно – то је сада највише дражило. Само они који су успевали да развијају своје каријере на лешинама других тражили су сада панично нове солуције. Јер ово “сада” дефинитивно има укус наоштрене вечности која никад неће проћи. Пакао се морао осмислити!!!

И тако су један по један сусретали оног другог, бауљајући по тами незнања, одвећ слепи за било шта узвишено. Можда је укус пакла тиме био мањи јер нису били ни свесни да су нешто изгубили. Мало по мало, један од људи почео је да умује о времену и простору и направио је своју школу. Други је почео да умује о развоју економије и трговине и отворио је бројна радна места. Трећи је почео да умује о религији и философији и дизајнирао је бројне цркве. Четврти се досетио да индустријализује биљни и животњиски свет и покренуо је свој бизнис. Пети да умножи своје таленте развојем научног и технолошког сектора. Шести да оснује своју странку. Седми да покрене музичку индустрију. Осми да покрене модне фестивале. И тако унедоглед. И свакога дана број умујућих се ширио, свако са својим идејама, а присталице су умножавале своју пажњу и статистику у том занимљивом кружоку који се рапидно ширио планетом земљом у њеном богоостављеном стадијуму. Јер, Суд, мада одигран, ипак није подразумевао уништење планете Земље са њеним достигнућима. А никога није ни било брига.

Тако је пакао постао једно поприлично занимљиво станиште. Заправо, свако се ту борио за своје место под оним што је од усиреног сунца остало. Људи су и даље навијали своје сатове да би рано устајали за посао. Људи су и даље улазили у тесне аутобусе кријући се од контролора. Људи су и даље кукали и запомогали о тескоби свакодневнице, о том проклетом да ли ће моћи шта појести или платити од пореза. Људи су и даље изражавали беснило сваке године новом политиком владе бринући једино о својим изборним гласовима. Људи су и даље прехрањивали своје банке пажљиво бринући о свакој уплати и отплати кредита. Људи су и даље куповали по бутицима и пијацама чезнући упоредо за којом кафаном и баштом. Људи су и даље одлазили на утакмице и бринули о спортским манифестацијама и да ли им је прошао неки тикет. Људи су и даље пунили музичке дворане одласком на концерте и превртали огласе за посао или сајмове туризма. А највећи пакао је ипак припадао религиознима јер су они и даље тражили Бога који ће бити изграђен по њиховом верујућем моделу – жељама и очекивањима. Онај Који им се представио као Бог – Њега нису познали. Његов Суд нису ни прихватили јер Он није одговарао перцепцији очекиваног Бога. Овај Бог је за њих био сувише обичан. Они су били увређени понуђеним присуством Самог Суштог!!!

Кажу да је од Суда, земаљским мерилима гледано, прошло година колико има звезда на небесима. У зборницима небеске хронологије стоји написано да је Земља одавно престала да рађа и броји векове. Али за људе се ништа ново није догодило. Они и даље спокојно живе у својим чаурама бринући само о ономе што је пролазно усред своје овековечене непролазности. Јер, они и не знају да су у паклу. Не знају да је Бог одавно престао живети међу њима. Не знају да други Бог неће никада више доћи…

(За то време, далеко од Божанске есхатологије, са стаништем у Бразилу, сатана са задовољством чита новине и прати висок улог својих деоница у црној хроници. Са великом увиђајношћу приноси скупу шољу врелог порцелана. Загледа је дуго, лежерно. Чуди се њеној вредности и одречно клима главом. Пије. Мућка устима па тек онда гута и говори себи: „Бољу кафу нисам попио у свом постојању!…)

Advertisements

Двобој

Био је диван покварени дан када је млади В. Т. излетео мамуран на улицу. Претходна ноћ је била, као по обичају, турболетна, и као што свака опијена еуфорија вешто крије, он се правио глув и слеп да неће познати сутрашње последице. В. Т. није имао пуно мозга, али се тешио новим мехурићима у којима је, балон по балон, суморно глумио познавање ствари и људи. У таквим медитацијама је покушавао неуспешно наслутити неки други свет који му је вешто измицао.
В. Т. своје родитеље није познавао. Волео их је као неку бледу слику која му је некада припадала а сада је нигде нема у његовим касним деветнаестим годинама. Не може се рећи да му нису дали добро васпитање. Не може се рећи да није био вољен. Био је сиромашан, али љубав родоседелаца је надокнађивала сваки недостатак. Док они нису почели по цео дан да раде како би намирили њега и његову сестру К. Т., он им се још сећао лица. Али, како је почео да одраста, мада су делили несебично један пробушени кров, никада се нису виђали, нити сретали под њиме. Парадоксално, мимоилазили су се надомак једни других. И управо та ишчашеност ће му отворити либерална крила да истражује границе своје слободе, јер неће бити иког блиског да га у томе контролише и надгледа. Тако је брзо научио поезију о непоштовању било каквог ауторитета.
В. Т. је покушао да живи као сав нормалан свет, али нормалних није било пуно у његовом видокругу. То га није чинило песимистичним. Напротив, пошто је знао да нема пуно нормалних, крепио се тиме да и себи откине парче памети. И годину по годину, мрвицу по мрвицу себидопуштања, успео је у томе. На своје изненађење, многе је надмашио. Самог себе је преварио, јер није од себе очекивао да ће у потпуности направити хаос од свог живота. Добро, и од туђих живота, али други за њега нису били толико битни да би барем милиметар расуђивања померио у њиховом правцу. Наравно, пробао је В. Т. и дрогу, и сочне псовке, и жестоке туче, окушао се у оргијању и доказивању по свиркама. Покушао је једном чак да одузме себи живот мислећи театрално да ће свет зауставити своје постојање због тога, али га нико није ни погледао. Ништа од тога га није исцрпело. Заправо јесте, али никад толико да би се једном одрекао свог живота. Волео је свој живот више него своја лудила, али се често дешавало да су лудила све што он јесте тако да живота није ни било. У том самобацању и самопоигравању са светом својих нагона, изгубио је све манире које је као добро дете пажљиво неговао као што антиквар пажљиво чува скупоцене предмете сатканих од древних времена. Људи су почели да страдају од његовог присуства. Имао је толико оштар језик да се мало ко на њега није посекао. Своме језику је давао висока овлашћења. И све наводно у име очувања неких „узвишених вредности“ којима ни он сам није знао ни лица, ни броја, али је у њима видео нешто “потресно важно”. Борио се за неку философију живота којој није знао идентитет, а пред њеним лицем се трудио да идентитет свакога жртвује за своје идеје.
В. Т. је био веома тежак човек и на речима, и на карактеру. Али, због неке склоности ка меланхоличној замишљености, људи су му праштали његове испаде. Бар је он тако веровао. Није се питао да ли му људи праштају због њихове љубави. Чак је и на том месту нечије толеранције сматрао да је он та „битна фигура” и полуга због које се он толерише у својој бахатости. Ипак, не може се рећи да осим имагинарних патњи, које су се некад граничиле са патетиком, сањарењем и љубомором (управо зато што се нигде није могао укалупити), да он није патио. Можда је пре проблем почивао у томе што није могао да лоцира узрок својих патњи. В. Т. је био свестан да има неки проблем, али није знао на коју страну проблема треба да гледа. То га је додатно огорчавало, дражило, и својим беснилима је после пар година дао пуну власт над другима. И колико год да су га неки тукли, други одбацивали, он је сматрао да праведну борбу води. Да је свет против њега и његове борбе за „узвишене вредности“ којима није знао ни име, ни порекло. А и од себе је крио да је посреди незадовољство бесмислом живота у којем је он први сурово стајао мучећи друге само зато што његово безумље носе.
Једнога дана, баш оног поквареног када је мамуран од претходне ноћи крочио на сиве и депресивне тротоаре свог натмуреног града, дошао је на следећу идеју: да изазове Бога на двобој! Да раскринка све заблуде не само једног свог уштогљеног друштва са којима је дежурно проводио своје драгоцено време, него да удари на вишевековна уверења целог света. Желео је себи да поклони већи смисао постојања управо подизањем нивоа своје борбе на много већи пиједестал такозваних “узвишених вредности”. Досадило му је да међу малим мравима указује шта је добро а шта зло, и да сваког изнова шамара вербалним конфликтима у којима се он тобоже показује виспренијим и моралнијим. Смучило му се да буде вођа болесницима, било му је потребно нешто више – да буде вођа и здравима. Сада је пожелео себи добру борбу. Удариће сада на све идеологије човечанства а не само на један мравињак! Мамурлук у крви га је само крепио у том науму од којег није желео да одустане ни по коју цену. Тако је В. Т. дошао у један манастир на Литургију крвожедан свађе и светогрђа, па и туче ако је потребно.
Звона су оглашавала почетак службе. Народ се у смиреном ходу поплочавао један за другим у колонама. За певницом су стајале монахиње. У олтару је служио неки седи и пунобради човек. В. Т. није знао ни где треба да стоји. А онда је почело служење на неразумљивом језику са још конфузнијим појањем. В. Т. се нервирао самим уласком у храм. Нарочито га је вређала сва та грчевитост на лицима безбојних људи, али тим више неразумевање шта сав тај народ на том месту ради и на ком језику се моли. Осећао је да му место припадања уопште није ту и да му скаче притисак, али се зауздавао да не прекине службу из неког недефинисаног разлога обзиром да себи никада није језик ускраћивао ни у чему. А онда је почео да се расправља са свима у својој глави. Прво се смутио сећањима на своје родитеље и сестру, и на своје такозване пријатеље. Док се прослављање Бога виорило у храму, В. Т. је приносио своје свађе са свима које познаје. Свима је налазио недостатак. Сви су били криви пред њим. Нико се није показивао савршеним у његовој машти. Потом је умом прешао на непознати аудиторијум дрвостојећих људи пред њим. Свакога је пажљиво одмерио килавим зеницама од главе до пете. Без познавања другог, на свачијем телу је нашао бар десетину фаличности само на основу мимике и одела. Са великом злурадошћу је намештао свој кантар тражећи нове жртве свог погледа. А онда је, коначно, поглед фиксирао на певницу. Она га је посебно излуђивала. И све те црне хаљине, и сва та циркусијада са намештањем положаја и гласа, све је било ужасно. В. Т. је стискао песнице са страшним болом и гутао је пљувачку тешким дахом. Просто је хуктао од несносне атмосфере. Тако је почео да блуди умом и да замишља монахиње у најогавнијим представама свог ума мерећи према њиховим очима и држању која је изгубила невиност. То га је баш веселило. И он се брзо почео крајичком усана кревељити, али опет тако да та подругљивост не буде доступна свакоме, јер је у балављењу над овим призорима апсолутно сам желео јести месо своје фантазије.
А онда се десило нешто што В. Т. није предвидео. Позлило му је. Страшно. Неприродно. Неочекивано. У таквом паничном дахтању, почео је брзо да се преслишава свих својих искустава не би ли открио таквим поређењем шта му се дешава. Мислио је да му је лоше од дроге, потом од алкохола, потом од микрофоније, и свега знаног, али није могао ни са чим да упореди ударац овог ужаса. Имао је осећај као да му крвотоком бриде милијарде наелектрисаних црва у свакој пори где длака дише и где га сваки црв понаособ подучава дисторзијом свог присуства уметности повраћања. Стање је постало тако несносно да није ни приметио како се његово тело несвесно савија у облику фетуса. Чинило му се да га нешто притиска, али не изнутра, него споља, нешто силовито, неуобличено, што нагло одузима покрет разума. А онда се престравио. Десило се нешто страшно. Нека чудна светлост га је просијала споља и изнутра. Заправо, није могао да одреди одакле светлост долази. Јер је светлост чинила да је види испод свог лица. Или, иза лица, није могао да одреди. И она га је прожимала са свих страна стварајући му утисак као да испод (или иза) својих очију има још једне очи којима сагледава новопридошло искуство. Али, та светлост (за коју није знао да ли је производ халуцинације или синтетичких дрога), није изазивала код њега добро стање већ напротив – ужас над ужасима. У тој болној драматичности, пред њим се изгубио цео видик сабраних људи а појање манастирских монахиња више није чуо. Он је дословно умирао ту пред лицем свих а да нико то није приметио. Имао је таман толико снаге да се отетура до излаза манастирских врата. Ту је пао на колена, потом целим телом, и почео да се бори за ваздух. Први пут му се отела молитва из усана независно од његовог ума и воље. В. Т. се не сећа садржаја речи. Све је изгледало као у сну осим бола. Полако се прибирао. Светлост је нестала. А он се нашао како седи испред врата храма у потпуности дезоријентисан. В. Т. уопште није схватио своје искуство. Пожелео је да се врати на Литургију, али га је страх прождирао до костију. Када се мало прибрао побегао је из манастира и ушао у први аутобус. Када је дошао кући и сео на поцепану фотељу, видно узнемирен, прво што му је пало на ум су речи: “Изгубио сам двобој!”. И није био нимало срећан. Као да је на постојећу огорченост сада у свом искуству имао све огорчености једног света. Мрзео је себе свом душом својом, свом мишљу својом и свом снагом својом.
Од тог дана В. Т. је схватио опомену. Почео да ради на себи. Вредно. Посвећено. Дисциплиновано. Почео је да изучава Библију и да редовно одлази на свако богослужење. Како је време одмицало, простор цркве више није доживљавао као потирање већ као блаженство. Почео је да сања чудне снове крцатих богатом мистиком, а некада му се чинило како између сна и јаве чује речи које су толико одисале смислом да када би се будио не би могао да изрази те „забрањене језике“ јер их свет не би препознавао као своје власништво. Једне ноћи га је пробудило нешто налик светлости. Није био уплашен. Осећао је како му се физички срце пуни као балон. Као да га нешто испуњава чак физичким присуством. О томе није говорио никоме. Нашао је себи и духовника. Одрекао се свих порока. Чак и цигарета и псовања за које је посебно био везан. Самоизабрани пост му је дословно осушио тело. И сви су се саблазнили о њега и његово вероживљење да је тек сада, по логици других, у тоталности изгубио свој разум. Јер, његовом друштву је ипак више импоновало да имају поред себе неког диктатора ко би могао стално да их дресира и омаловажава, а сада је пред њима био неко други ко је позивао на разумевање и однос. Од тог дана В. Т. је остао без свих пријатеља. И коме год је причао о свом искуству – сви су га гледали са неверицом. Њега је због тога душа болела. Све је могао да прихвати, али не и окретање леђа своје некадашње публике. Мада се одржао две године у том помало монашком настројењу, на крају је ипак посустао. Био је веома усамљен. Сви су хтели да говоре о нечему другом а он само о Богу, али је увек наилазио на отпор, конфликт и негодовање. Да би добио натраг некога у своје друштво поново је почео да се дрогира, да пије, да пуши, да псује. Поново је постао миљеник међу својом багром. И чинило му се да је сада много паметнији него раније, јер је имао двоструко познање – и како је то лешинар међу лешинарима бити, и како бити богом међу светима у цркви. Та позиција му се допадала. Али, В. Т. није знао да се не може седети на две столице. Уствари, знао је, јер је увек јасно осећао своје дуализме и лицемерје, али је пред собом глумио да не зна. Мада је задржао рутину да не пропушта богослужења, почео је да се брине због чега више ни на једној литургији не осећа првобитно блаженство које га је дуго пратило. Почео је да умишља како га Бог не воли. Да је најгори од свих. Овог пута се деструкција према другима базирала на деструкцији према себи. И тако је В. Т. изгубио веру у потпуности и престао је да одлази у Цркву. Није више живео разуздано, али није више имао ни тек пронађену полетност. Чамотиња је постала његова религија. Једине молитве које је имао кретале су се у молитвама потврђивања да ли Бог има постојање. Само је то желео да зна. Да ли Бог постоји. Ако постоји, одолеће он и овим агонијама, али ако не постоји…није могао да живи у таквој неизвесности. Тако се В. Т. трагикомично молио ономе који не постоји да му да одговор на то да ли постоји. И већ ту је В. Т. требао знати да ако се моли некоме за кога не зна да ли постоји, да он већ као такав – за њега постоји. Али одговора није било.
После неколико година самоизгнанства и лутања, пожелео је да оде у други манастир. Није избегавао цркве, али је манастирима, ни он сам не знајући зашто, давао већи мистични публицитет. И тамо је одлазио са истим мотивима: да ли Бог има постојање. Јер, ако има – за њега више ништа не може бити исто, а ако Га нема – да настави где је једном стао. Није увиђао својеврсну наивност која му се већ предочила много пута окушаном светлошћу, тако да је своју пажњу усмеравао искључиво у том правцу. Преноћивши у једном манастиру вратило му се осећање радости које дуго није осетио, али то му није било довољно. Можда је та радост потицала од сусрета са једним престарим монахом чије очи су беспоговорно сведочиле сусрет са Богом, и као да су га те исте очи прочитале због чега је дошао, јер му се осим загрљаја ниједан други одговор није дао. Био је чак помало тужан што се након три дана враћа кући у пола ноћи без одговора на ово важно суштинско питање. Међутим, на путу до куће, ненадано, појавио се чопор паса луталица. Када су га видели из даљине сви су се залетели на њега. Био је престрашен. Али, опет му се мимо воље и ума отела молитва коју је громогласно произнео пред насрнулим чељустима. Покушао је да се одбрани именом Христовим. И догодило се чудо: сви пси су застали као укопани и сви пси су затворили уста а потом се лагано окренули на другу страну. В. Т. је сада био уплашен не од залетелих паса него од догађаја који се управо догодио. Онда му је синуло: “Добио сам одговор на своје трагање!”
Од тог преображеног дана В. Т. је коначно пустио корење. Довољно је протраћио своје две деценије постојања да би кретао изнова са нулте позиције. Благодатно искуство на богослужењима га више никада није напустило. Упознао се са Богом као са најбољим пријатељем у чијем друштву коначно више није морао да буде шизофрен и растројен. Бог га је упознао са великим смисловима, али је од њега сакрио колико је напредовао да се не би погордио. У почетку је В. Т. занимало само да ли Бог постоји, а сада је добио одговоре и на питања која није поставио. Видевши његов успон, сатана је пожелео да се упозна са В. Т. и Бог је то дозволио. Немали број пута га је сатана мучио, али чак и када му је тело отимао, и грозничавао га тресао, никада му душу није узео. То су била страшна искуства, и несумњиво је да су смућености узимале свој данак, али В. Т. се ипак уздавао у Бога и ново искуствовање Духа Светога Којег је на увек исти начин тражио на сваком богослужењу. Знао је да се у та отворена врата Духа увек може уздати и његова вера се кристалисала у добром живљењу и врлинском сведочењу. Али, после пуно деценија које су избелиле сваку влас косе и браде В. Т., мада је он увелико посветио себе монашкој љубави према Богу, и стекао је многе дарове Духа о којима другима, у скромном светоотачком маниру, није причао, сатана га је преварио. Јер је В. Т. почео живети неком обамрлом рутином свештеномонашког позива. Духа Светога више није осећао и почеле су лагано да га једу сумње будући да више од године није видео светлост Божију, нити је осетио. Уместо да их оголи пред неким другим, или чак пред Богом, он је почео да живи своје сумње. Сумњао је у то да ли је достигао пуноћу светости. Не да ли је спасен, него да ли је довољно свет. Није сумњао у веру, него је сумњао у себе. Узевши без благослова на себе подвиге који премашују његове снаге, запутио се у оближњу шуму како би појачао своје молитве. Био је мрак. Истовремено, вукови су у близини тражили храну, а он је изгледао као сјајна прилика која обећава добру гозбу на месечини пред првим капима росе које треба свежом крвљу залити. Мислио је да ће их одагнати молитвом и уздањем у Христа као некада када је смирио псе, али то овог пута није помогло. Имао је снажну веру али није било очекиваног исхода. Брзо су се залетели у чопору на њега и зарили своје зубе у његове кости. Један га је ухватио за врат. Опет се гушио. Неочекивано по себе, почео је да хули на Бога, да псује, да ропће, да проклиње све свето и несвето на свету. Почео је да се бори за дахове, да се отима од вукова неуспешно, али су му увелико пола ноге и целу руку одрубили. Рвао се немоћно. Ридао је док кркљање од вучијег дављења није почело гасити сваку наду и тон. И таман када се спремао да макар у себи прокуне све што има постојање, надомак грмљавине његове смрти и бесомучног режања вукова, обасјала га је светлост. Иста она светлост која му је некада отворила очи и разум да осети и разуме Вишњега, а он се, брзином муње, и насилно одвраћен од призора своје раскомаданости, опет нашао у деветнаестогодишњем телу. Седећи, испред манастира са чије Литургије је малопре изашао контузован након дивног поквареног дана у свом мамурном оделу…

Новосвет

Година 3414. од Христовог рођења. Човечанство више не мери календар по Божијем очовечењу него по сенкама на зиду. Бог се не одбацује као појам, али се више не именује ни Богом. Ако уопште постоји, сматра се неком ванземаљском интелигенцијом која нема додира са светом ни људском врстом. Он је табу-тема само притајених револуционара.

Људи су пронашли нова занимања. Сада не раде више ништа. У том “ништа” виде све. Ко је достигао “ништа” сматра се богом међу људима. Философом немовања који је велики онолико колико уме да ћути чак и пред тајном зла једнако као пред тајном добра. Мада у новосвету Губиштандијума ово су избрисане вредности јер је свако добро и зло релативизовано празнином постојања. Због људских немира у телу мало коме полази за руком да ћути. Машине доминирају. Човека је тешко наћи на улици. Живе у таквим солитерима који се дефинитивно могу назвати небодерима, јер се висина многих зграда, сатканих од памука и челика, граничи са ивицама првих облака под небом. Дошло је до јерархије, људи су у зградама а машине на улицама. Машине имају велика овлашћења кодираних системом да је служење човечанству једини закон који се мора спроводити, макар то ишло и до конфликта са револуционарима. Отпораши су, такође, подељени међу собом. Једни се залажу за веру у Бога а други за веру у човечанство. Оба фронта се сматрају конзервативцима који раде на штету система под именом Хамбигонон (дизајниран од једног научника који је живео пре 1294. година када је интернет доживео свој крах). И често су нетолерантни једни према другима, али се због отпора према систему повремено уједињују барем до оне тачке када неће једни на друге насртати.

Виртуелна реалност је превладана. Дотужила је љубитељима социјалних мрежа. Телепатске и друге склоности су такође превладане јер више никоме није занимљиво да чита мисли, или да својом вољом утиче на предмете око себе. Сада људи покушавају да измисле нова слова и нову математику, јер су дотужиле употребе старих. Неки у својим собама стварају папир и мастило и вежбају калиграфију. Систем забрањује размишљање па се ова дрога сматра најпривлачнијом. Нажалост, само богати могу да приуште њен укус, док други смртници остају лишени можданих импулса на овим нивоима. Пошто се већ тежи идеалу нерада, мождано стабло није много упослено. Највећа емоција је усмереност једних према другима али некада ни она не врхуни даље од мајмуна на гранама који једни другима чисте крзно од бува (иначе, све животињске врсте су опстале само у сећањима и виртуелној штампи коју више нико нити купује нити чита). Само богаташи, дакле, могу да се допингују оловком и мастилом. Пошто је човечанство застранило у креирању нових словослагајућих и математичких симбола, синхронизација и дијалог је онемогућен тим више. Да би неко говорио мора да поседује документа и дозволу од владајућег сектора. Да антиномија буде већа, чак и када до те дозволе дође, комуникација је лоше нивелисана управо због тога што свако прича својим језиком и симболима које су другоме непознате.

Помодарство у 3414. години се огледа у проналаску невиности. Тренутно је то нови тренд. Ко се одважио да живи крајње вулгарним животом, сада годинама скупља новац у симулираним банкама да би могао себи да приушти окрњену природу у новом оделу. Оно што је за некадашњу цивилизацију представљало одлазак на летовање, сада је ушивање нове невиности. То раде машине. Некада се то манифестује физичким операционим захватима а некада ресетовањем мозга који опет постаје неисписани лист хартије попут новорођенчета. Нема повратка меморије. Добијаш нов идентитет. Ако си кредитно подобан, можеш да конкуришеш за нове органе и продужетак живота. У зависности од каматне стопе и висине плате за нерад (под условом да имаш свог приватног робота као стално запосленог) одређује се дужина живота. Бесмртност се, дакле, може купити. Још ако имаш свог дилера, за мали улог добијеш гратис употребу туђих меморија (у питању су сећања људи који су некада живели под небеским сводом). Новац се више не користи, јер ни злато се више не сматра драгим каменом. Осећања су платежно средство која се пажљиво архивирају у главној бази података и нису доступна свакоме. Као да се влада целог света под именом Холмолокулус мистично труди да контролише све шта је некад представљао појам звани човек. Ко се одрекне својих осећања добија велике привилегије и положај. И што је најважније – може другима да влада. Зато има толико тупоумних. И зато више нико не излази из својих соба.

Сунце се, такође, није скоро видело. Због оштећеног озонског омотача, научни домени (сада кодираних у машинама јер паметних више нема) су створили планетарни штит који опкружује постојање свега што дише. Да, и кисеоник се наплаћује. Ко жели чист ваздух мора дебело да плати осећањима. Ко жели а не може, јер осећања сматра некомпромитованим врелом, теши се постојећом мемлом или лошим копијама кисеоника.

Државе више не постоје. Сада сви живе под једним системским кишобраном. Једна влада, један систем. Свима је одређена једна сврха и мало ко то идентификује као вегетирање. Осим револуционара. Положај цркве је елитизован маргином ових сакривених комуна. Сваки гето има свог вођу и сви су они наследници древног постојања света од пре неких 2000. година, или скоро 4000. година од Христа. Машине су програмиране да саботирају сваки покушај хришћанског хаковања система од стране ових протестаната. Многи су хапшени, многи побијени, али највећи улог влада Холмолокулус (на чијем челу се још не зна да ли влада човек или нечовек) види у њиховом репрограмирању свести, јер када им се једном сећања пониште и нов идентитет исплива на површину, догађа се често да овакви новорођени умови постану одлични гонитељи онога што су до јуче живели и проповедали. Хришћане је тешко пронаћи. Користе различиту старомодну технологију како би сакрили своје одвећ катакомбно постојање. Обзиром да се цела планета прехрањује таблетама у којима се налазе састојци који замењују месо, воће и поврће, ови хришћани још увек у својим скривалиштима и лабараторијама стварају храну али и хлеб и вино по древним рецептима како би могли одслужити литургију. Било је ситуација да су машине, одевене у људске модификоване форме од 100% људске коже, покушавале заузети позиције врховних свештеника, али би се брзо препознавали по својој крутости у опхођењу и одбијању да једу и пију. Код ових хришћана осећања су још жива. Расуђивања су још увек свежа. Њима не треба проток владајућег система Хамбигонон-а. Али своју револуцију ипак морају да крију јер их нема много. У свакој десетој генерацији очекују пророка. Обзиром да се деца више не развијају пренатално унутар утроба својих мајки, рађање деце је такође постала табу-тема. Нагони су исто тако потцењени. Пошто су сви отупљени, свако ко осећа неку страст мора бити позван на информативан разговор од стране тајних служби Замбинаната или санкционисан од стране суда Гамбоњеа. Међутим, сваки очекивани пророк није доносио очекиване реформе. Било је грешака због нестрпљења, нажалост, и на страни покрета отпора.

И ко зна докле би овај дизајнирани свет дуго овако постојао да се једном нису испуниле молитве револуционара. Родило се дете које је било очекивани пророк. Које је пре првих детекција свега што дише у околини, већ знало слова и мисли других. Које је брзо расло (неки кажу да је за две године достигао висину и зрелост тридесетогодшњег човека). Он је имао дар да својим додиром или обраћањем људима, врати осећања и расуђивања у покрет и целину. Његов поглед је уносио светлост просвете свакоме ко би га погледао у очи. Машине су губиле свој напон пред његовим присуством. И пријатељи и непријатељи су неговали страхопоштовање пред овим човеком. Када год би се он помолио, стварао би грешку у систему Хамбигонон-а., и тада би се планетарни штит поново отварао да измаглицу једне сивошарене Земље обасја сунчевом светлошћу за које је мало ко знао да уопште има постојање. Име овог пророка је Кумпадвиломон. Он је коначно донео реформе свету. Поново су настале државе и свима је он лично дао имена. Пошто су људи дотад живели безлично, сваком становнику је он лично дао идентитет и име. Само у том чину поред других активности је изгубио 67. година. И народ га је слушао, и сви су се тискали да буду крај њега. Некима се пак више допадало његово пуномоћје неголи суштина проповеданог. Али он није био Христос, него је указивао на Христа. Због тога је често губио присталице, јер су од њега ипак очекивали самог Бога а што је он упорно одбијао. Време његове мисије је трајало 159. година. За то време успео је да поврати поредак света на ниво од пре скоро 1000. година. Морао би да поживи барем још толико да би вратио зрелост света какав се рецимо затицао у крвопротоку стадијума из 2016. године.

Човечанство се умножило и многи су повратили обличије и карактер некадашње цивилизације. А онда се догодио преокрет који је пророк унапред добро знао. Када је избавио свет од машинске доминације и пластичне пасивности, они који су живели у његовом присуству су се први окренули против њега. Хтели су више од дарованог. Јер, пошто је прошло 159. година, сада новим генерацијама више није било важно како је свет некада изгледао и шта је Кумпадвиломон као спаситељ за њихов свет учинио. Опет се јавила завист и похлепа, опет ругање и негодовање, опет незахвалност и кидисање на примљена добра. Није истина да је претходни систем био бољи, али је истина да је новоспасени свет постао још гори. Кумпадвиломон је био због тога веома тужан. А није хтео да користи своје моћи да било кога приводи против своје воље познању већег смисла. Једнога дана отпораши, дојучерашњи сарадници, направили су пуч и убили пророка међу њима а себи присвојили власт. За мање од 325. година исти смениоци власти су поново успоставили некадашње оборено системско уређење. Брзо се заборавило време робовања под машинама и још брже време повратка изгубљене човечности. Истог дана када је Кумпадвиломон убијен, његово тело је чудесно засијало пред својим убицама. А у бази података нововладе, сада под именом Квантерион, која је сачувала његову меморију писало је: “Ниједном нараштају учињена добра нису довољна…”

Селидба

Било је необично кишовито време за валове преурањене јесени у улици Николе Доксата 31. Млада петочлана породица се тискала кроз клаустрофобичне сокаке тражећи починка од затечене селидбе. Тешка узбрдица је отимала и оно мало дахова из гаравих плућа родитеља који су носили бебу поред двоје деце килавим усходом. Били су мокри до коже и одавно су престали да избегавају кишне капи поред наглог ветра који није баш марио за бонтон. Радознали погледи различитих генерацијских суседа су се прикривали иза ролетни и завеса. Никоме се није излазило напоље по невремену да поздрави и помогне малу породицу да дође до свог циља. У теснацу миријевске улице аутомобили су се ређали по строгој војничкој јерархији свеже изгланчаних метала и марки. Многи су мрштили обрве јер им се поред кише квари време одмора доласком ове помало комичне путујуће заједнице која се громогласно смејала свом избеглиштву. Био је то већ трећи стан у последњих две године који су мењали и неке нове наде су се отварале иза сваких пронађених врата. Кирија је била неумољива на сваком изграђеном оковратнику. Ипак, то није обесхрабривало ове подстанаре за које нико није знао ни одакле долазе, нити колико ће се задржати. Појава дуге на небесима је само крепило уздахе од освојеног брда а понека детонација грома у даљини је подсећала на предстојећу неизвесност.

Сивило улице се стидљиво повлачило пред лепотом и свежином ваздуха Звездарске шуме. Једино када је оно имало бестидности да пројави своје снаге показивало се у устаљеном битисању суседских староседелаца. Дани су пролазили. Недеље. Коначно, и по неки намиг дочеканих месеци. Игром неизбежности један по један сусед је морао долазити у додир са новопридошлима које нису могли избећи (а хтели су) барем по ходницима влажне зграде. У почетку су, наравно, доминирале предрасуде. Чак неки вид зазора и неосноване увређености. Али, мало по мало, уласком у неки наметнути дијалог, полако би се обрва сваког из своје намрштености подизала у знак добре ведрине. Брзо се показивало да ова мала породица није никаква препрека да суседи наставе своје мале учаурене животе. Међутим, док су године испијале своје пролазне гутљаје, суседи то нису могли знати. Заправо, нису ни марили. Свако овлашћење на нечију приватност долазило је из једног строгог стажа – ко је први населио јазбину. Ако си први пустио корење, за сваког долазећег имаш право да ровариш по најинтимнијим деловима душе. Било је и оних који су одвећ окорели у својој саможивости због такве првонасељене ауторитативности.

Зграда као зграда није била велика. Можда свега три или четири спрата ако осакатимо импровизовано поткровље за нечије имовинске малверзације. Било је ту разних станара и наравно других подстанара. Било је непријатно колико су зидови били танки да се чак и вибрација нечијег телефона могла чути. За младе се није налазило много разумевања пред свеже обријаним пензионерским брадама који су за све имали понеко гунђање. Ипак, три породице су у међусобним трењима волели да се играју светих доминација, и све три су готово до неприродности боловале од феномена гојазности укључујући и њихову децу. Ту је био један брачни пар са двоје одрасле деце. Жену никад нико није видео али се свађа између мужа и жене редовно чула. Супруг је имао неки чудан обичај да се намеће као љубазан и предусретљив, док би у стану неговао другачије манире који су се често граничили са најгоре замисливим погрдама. У другом стану живела је једна бака и њена ћерка која се одавно ближила педесетим. Ћерка није имала ни мужа ни децу. Један кочоперни пас је био сав свет који поседују и брзо је задобио је статус млађег детета којем се у свему мора повлађивати јер је ипак син јединац. Из тог стана су се такође често могле чути свађе. Трећа породица је живела изнад новопридошле породице. Она је била најспецифичнија и најгласнија у целој згради. Отац је радио по цео дан и зазирао од своје жене. Од како се мајка породила никада није изашла из зграде и никада није извела дете напоље а да је већ прошло више од две године од рођења детета. Да зло буде горе, ни пас којег су имали никада није изашао напоље. Та жена је боловала од великих напада агресије. У домету од пола километра свако је могао чути њену галаму и демонстрацију свезнања. О свом псу би причала телефоном сатима, док се у свом односу према детету није чула ниједном. Стицао се утисак да се дете омамљује јер је по цео дан спавало а будило се негде између 22 и 23ч тик до поноћи. Тада би почело играње са њим јер је отац скоро дошао са посла. Остало је нејасно за ове три породице ко је загонетни љубитељ оближње шуме који некад усред дана а некад усред ноћи баца големо смеће по дивним караванима природе.

Млада петочлана породица је живела своје животе. Било је немогуће расипати се на животе других поред живота своје деце и других обавеза. Ипак, свима је било упадљиво зашто се та породица стално смеје и зашто често воде децу напоље. И зашто, дођавола, сваке недеље иду у Цркву?! Заправо, још упадљивија је била добра воља деце да свакога угосте или позову на игру. Мало по мало, сваки сусед је, не само у тој згради, него и у улици, почео да живи за пролазак ове породице, јер би се увек одобровољили пред лицима њиховог проговора. Једино што је бунило овај млади брачни пар са троје деце је мали Л. којег никада нико није видео а који је живео са бесомучном мајком изнад њих. Прошло је већ годину дана од како су се доселили а осим увек истих откуцаја затрчаних ногица у подне, бринули су за здравље тог детета. Јер његово трчање је знало трајати сатима а мале кломпице би одзвањале од зида до зида. Било је више него јасно да дете, као и другим случајевима, постаје оличење стварности којим га родитељи граде. Надасве, да постаје болесно. То је изузетно бринуло оца ове петорке који често због тога није могао спавати по целу ноћ. А дете је плакало често, неприродно, и у неколико наврата се могла осетити статичност мајке да устане из шкрипавог кревета и утеши дете.

Када је осванула друга година под туђим кровом, млада петочлана породица је решила да потражи нови кров. Кирија је постала неумољивија него раније, а триада суседских кланова је затегла узде неодносности више него иначе. Па ипак, када је ова петорка у свечаној ненаметљивости напустила улицу са својим новим пртљагом, а да многи то нису ни приметили, видело се на лицима неких скроман ударац сете што таква занимљива дружина напушта њихов суседски престо. Неки су њиховим одласком нашли себи повод да преиспитају своје животе, неки да наставе своје рутине, а за неке се ништа није променило јер нису ни дали шансу да њиховим посредовањем направе у себи место добре воље. Ипак, једно је утешило оца ове петорке. Након две године успео је да види лице малог Л. Било је страшно бледо и страшно дезоријентисано. И страшно жељно игре која му се никако осим у четири зида није давала осим на кашичицу. Срце се стезало у грудима одлазећег суседа. Успео је само да га помилује и да у том брзом полагању руку изусти молитву за унесрећено дете. А онда је написао песму коју је адресирао свим поштанским сандучићима те зграде, јер су сви знали шта се дешава а својом пасивношћу су правдали своје саучесништво да се један такав живот развија на маргини у најгорим девијацијама. Јер било би страшно нечовечно напустити дом а да се глуми незнање пред тајнобићем једног крхког детета које није могло бирати своје родитеље.

Ипак, мало ко је запазио једну више него стару баку која је на увек исти начин седела погрбљено испред своје куће са погледом на улицу и зграду. И нико није знао о чему ли говори њено ћутање јер никада није језик посекла речију, нити кога у очи погледала. А само је Бог знао да је у њеној појави послао Анђела који је пажљиво записивао понашање свакога. И за све те деценије бакиног ћутајућег седења, једино када је показала покрет и мимику, било је када је погледом и осмехом испраћала ову петочлану породицу из улице. Јер ова часна породица није знала оно што је само она знала, као и Божија воља у њој, а то је да је управо она Промислом довела ту породицу у миријевску улицу како би се неправда над једним дететом коначно исправила. Песма коју је овај отац написао направила је велики одјек по целој Звездарској шуми да су се чак и све птице узнемириле и одавно у знак протеста престале да насељавају крошње, а неки говоре да се у пола ноћи у хуку ветрова могу чути повремени одјеци стихова:

Има једно дете које живи изнад мене
никада му нисам чуо сузе, осмех, глас
никада лице макар на сивом степеништу,
годинама слушам његове малене кораке
који трче по стану иритирајуће, бесомучно
као да ништа друго нити уме, нити разуме,
а знам да је жељно игре – одаје га полет
открива га снага коју нико не усмерава,
и знам да би собом открио пролеће
које у својим недрима чува детињство сваког.

Шта је са тим дететом?
Зашто се не игра и не проговара?
Зар је трчање све што он бићем представља?
Види ли кад сунце, децу, парк?
Проучава ли кад додиром небо, биљке, животиње?
Окреће ли макар нехотице неки лист књиге?
Или је само дресиран немовањем и прекором
мислећи да је екран једина стварност
којим га дрогирају ради свог мира или хира?

Има једно дете које живи изнад мене
никада му нисам чуо сузе, осмех, глас
никада лице макар на сивом степеништу,
само чујем његово несрећно трчање
како својом буком неуспешно покушава
да позове родитеље у његов свет
и да их ућутка у њиховим свађама…

 

 

 

Неурастенија…

Х. Б. је био слаткоречиви мизантроп. Х. Б. није волео људе. Заправо, волео је публику али није волео људе. Х. Б. је мрзео све што личи на људе. Имао је неку чудну навику да загледа нечије ноздрве, ране по ногама, покварене зубе на телима других. Све што личи на дефект таман га је толико привлачило да би га истовремено могло одбити. Х. Б. је мрзео сунце, небо, птице, све што има биће и трпи дисање. Х. Б. је волео самоћу. Своје мрзовољне руке у џеповима које је волео више него пуна црева. Х. Б. је имао љубав само на уснама, у идеји, идеологији која се морала живети по цену убиства света. Он је био сањар, али више глумац свог лутајућег позоришта. Х. Б. је волео морал, или бар неки инат обучен у његово најлепше одело. Бунт, бунт, бунт. Пркос, пркос, пркос. Свуда где је мирисало на контрирање, он је предосећао укус доброг јела. Х. Б. је био геније. Маргина му је била омиљено седиште згртања своје славе из чијег ћошка је пажљиво мотрио сваког. И намерно је појачавао своје параноје сваки пут када би се видокруг његовог постојања претварао у одсуство минског поља, сваки пут када би се проклети мир приљубљивао његовим костима. Х. Б. је живео за провокацију, за субверзију. Спокој га је вређао. Сматрао је да припада незрелим духовима. Одавно је прозрео аплаузе овога света, зато је од свакога манијакално зазирао као да му неко дира нешто најсветије када би се окомио на њега свечаном љубазношћу. Одмах би се потрудио да доскочи галамом и нападом само да би другог што даље од себе склонио. И ако би у томе успео, смејао би се свом лудилу што је успео да превари још једну наивчину која је мислила да може да га процени и одмери до танчина свих његових наличија. Етикета будале је био идеал којем је стремео. Намерно, посвећено. И веровао је у Христа али не онако како свет и црква уче. Од како су будале заузеле портфеље, он је престао да чита.

Једнога дана, док су његове свете игре са презиром плеле ново коло, десило се нешто што Х. Б. није предвидео. Појавио се Христос у његовом дому. Бог га је увео у екстазу налик сну. И када је унутар неког новог светла отворио очи, десило се нешто необично: Х. Б. је постао Бог главом и брадом. Доживео је метаморфозу у пуноћи своје свемоћности. Није било другог Бога осим њега. Сада је имао цео свет као најбољи ручак на тацни, и дала му се велика моћ да може да влада и чини са творевином шта му је воља. Јер сада је он био тај који скупља и отвара шаку свему што има постојање. Х. Б. се то баш допало. Одмах је пожурио на улице да провери и тестира своје новомоћи. Упутио се тамо где је најпрометније, у центар града, молећи се сам себи да што више народа тамо затекне. И на своје амин, такво стање је и нашао. Међутим, почео је чудне силе да осећа како истичу из њега. Нико није знао ко је он док је пролазио градом и то му је у духу старе будале импоновало јер је сматрао да је његова приватност нешто најдрагоценије. Али, сада, будући Богом, није више имао своју приватност јер је имао увид у живот сваког човека. Напротив, није више имао не само свој живот него ни свој чувени мир јер је могао свима да чита мисли. Почео је да осећа неки вид наметања других на свој унутрашњи живот. У себи је затицао свакога осим себе! Није прошло ни пет минута од како је постао Бог а већ му се смучио осећај од надражених чула. Сви само нешто кукају, хукћу, запомажу, сви га по имену дозивају и без пардона увлаче у своје проблеме које он лично и беспоговорно треба да реши. У близини десетог минута своје божанствености почео је да осећа свети бес. Желео је да уништи свет. Имао је ту моћ. Али, онда се запитао: „Зашто бих уништио оно што сам створио? Све ове неизбројиве милијарде на две и четири ноге, на земљи и под земљом, на небу и под небом, сви су моја креација! Моји су и припадају мени. Лако могу да их све уништим и да створим нови свет, али опет ће се историја понављати. Нека живе. Такви су, какви су, али моји су!“. И тако се Х. Б. први пут одрекао своје моћи. Није желео да га она дефинише. Штавише, плашио се своје моћи да она не постане константа која ће се промолити мимо његове слободе. Али је брзо схватио да он будући Богом може бити слободан од своје власти. Могао је да се дистанцира од своје свемоћности, и та улога доброг Бога му се баш допала. Свет за његово милосрђе није знао. А свет је од њега зависио.

Потом је Х. Б. отишао до болнице а после на гробље. У болницама је све мирисало на фекалије и најлонску припрему за дефекте и смрт. Многи су му се молили. Први пут је осетио тескобу да неко зависи искључиво од његове воље. Почео је да промишља. Могао је све да оздрави једним мигом и упокојене одмах да подигне из мртвих. Али изгубио би се неки дубљи садржај. Не би било покрета, драме, ни историје. Не би било смисла који би се развијао без обзира на трагедију света. Нити би се ко освртао за оним другим поред себе. А имао је свест да ће свима њима подарити нешто сасвим другачије од тренутног стања. Неки венац славе који није хтео унапред да покаже. Неки вид имовине коју је као најлепши поклон декорисао ту одмах иза завесе пропадљиве позорнице. Тако се Х. Б. други пут одрекао своје силе. Затим је наставио ход и срео безазлене и сиромашне. Једино су га они препознали и питали како је и шта ради не тражећи ништа од њега. Тај свет му се баш допао. Умели су да причају са њим безазлено и без притиска што пред њима стоји Бог. Међу пропалицама и криминалцима је највише задржао своје пажње. Неке би радије ликвидирао али будући испред времена видео је време њиховог покајања. „Ако их сада уништим, уништићу и време које још није дошло а у коме ће се наћи поправљени од свог зла! Ако сам Бог, у чему ће моја слава бити да их све истребим? Боље је да не дирам ништа. Нека иде како иде неголи да једном померим једну ствар која ће направити колапс у свим световима. Боље је да будем љубав.“ Тако је Х. Б. први пут почео да учи шта значи бити Богом који је изабрао постојање као Љубав. И та улога доброг Бога му се баш допала.

Затим је Х. Б. обишао све цркве на свету. Једва се провукао од измаглице тамјана да боље осмотри лица окупљених. Осећао се помало непријатно што му се цео свет клања и слави име његово. Многе тротоаре је требало окадити од суровости. У црквама је срео разне људе. Највише оне који су се клели да га познају деценијама, неки вековима, а да он никада за њих није чуо, и да им лица заправо први пут види. Неки су га тражили заглављеног међу својим бројаницама или иконама али Х. Б. је у томе видео идолопоклонство. Покушао је да понуди своје лице, али би га одгурнули јер им је радије била дража слика коју имају о њему неголи он лично спрам њих. Коме год се лично обратио, нико га не би констатовао. Један га је чак избацио из Цркве јер је реметио поредак богослужења. Најпотресније приче су долазиле из људи којима је хитно требао опроштај. Они су поприлично патили. Било је и глумаца његове светости, а неки су заиста личили на њега уподобивши се његовом божанству. Немир је поново дрмао његове нестворене нерве. Осећао је велики притисак и тешку одговорност да буде Богом, тако да је сам себи почео да се моли да из вртлога свих тих неуротичних еуфорија, сатканих од молитава и океана жеља, што пре напусти свој престо. И ту се Х. Б. тргнуо из своје екстазе. Мокар и румен од доживљеног. Осећао се блаженим што више није Бог. Још увек га је болела помисао да све од његове воље може да зависи. Надасве, разумео је поруку коју му је прави Бог послао тако што га је поставио на Његово место.

Свануо је нови дан. Х. Б. је први пут са захвалношћу погледао зрак сунца, чуо цвркут птица, угледао килави облак који обећава слатко. Његово дисање више није вребало људе. Радовао се што је само обичан човек у којем бити маленим може понудити читаве светове сабране на једном месту. И први пут се помолио без роптања и без мржње према свету речима: „Хвала Богу за све!“. Након много бачених година у неповрат огорчености и цинизма, истог дана када је Х. Б. постао Бог, истог дана је родио новог човека у себи, а Бог који му је дао Своје место, истог дана када је постао човек потврдио је Бога у њему…

Кавез

У животу Н. С. све је отицало у набреклом потаман колориту. Као син јединац и као син љубимац, размажен од малих ногу, увек је имао све што се пожелети могло. Обзиром да су његово рођење отац и мајка чекали дуго, обоје су већ били у изразито поодмаклим годинама. Није прошло пуно од рођења Н. С.  када му је отац умро. Он га се више не сећа. Има неколико старих фотографија са њим које својом папирном непомичношћу не могу да кажу много. Мајка је са стидом говорила да су многи мислили да му је отац заправо деда колико је наборана кожа од старости набрекла кожно постоље када би га као мало дете шетао. Одсуство очинске фигуре је Н. С.  дубоко обележило. Дала му се слобода о којој су друга деца могла само маштати. То га је чинило поприлично дрским и манипулативним у свом кењкавом односу према мајци, која је, сплетом дрскости, сматрала свако своје одобрење, чак и у име његовог почетничког зла, као благослов своје свете нежности.

Па ипак, Н. С. је у целој тој самодовољности остао дубоко несигуран у себе током одрастања. Што му се више допуштало, он је тиме постајао несрећнији. Године су учиниле да је као млад момак постајао принуђен да слуша своју мајку у свему. Било је ту дресирања. Једина контрола сина од стране његове мајке се показивала у наметању кривице или глумљењу жртве да би кривица била још јача. Јер је попут пса за свако учињено дело очекивао награду. У томе се огледао сав њихов однос. Мајка га је поучавала да не буде наиван, да не буде глуп, да обавезно „гази преко мртвих“ ако себи жели углед. Улагала је у њега све емоције и сав капитал који је поседовала. Није хтела само сина већ успешног сина. А не желећи да ради Н. С.  је прихватао све њене предуслове само да не остане без финансија. Тако га је мајка везала за себе од малих ногу. Њој се исповедао, подносио извештаје, тражио новац и слушао савете. Било је нечег морбидног у поучавању одраслог сина како треба да искоришћава друге девојке. И још бизарнијег у томе што је син посвећено показивао оданост својој мајци. Почео је да свира гитару у једном бенду, да иде на хокеј, и да пева у једном уваженом хору за чије наступе у иностранству је живео. Али да мисли својом главом и да зарађује од свог рада, није хтео, нити је могао. Стамбени проблем је решио. Поседовао је неколико некретнина. Зашто да ради када може да наплаћује кирију? Остатку њега остало је само да се излежава у студентским данима мењајући факултете брзином смењивања својих нових аутомобила.

Међутим, у свом том одрастању под патронатом свете мајке, која је живела за понеки поодмакли оргазам, флертовање и кокетирање са астрологијом, Н. С.  се трудио да у дубини себе негде сакрије своје парче света у које она неће имати свој безгрешни увид. И заиста је успевао у томе. Једно дете у њему је остало недирнуто, неокрњено. Ван утицаја његове мајке и њеног обешчашћеног ауторитета. Па ипак, једини озбиљни потреси који би се дешавали у животу Н. С., када уморан од жена и алкохола потражи своје место починка, долазили су од оних ветрова који би имали додира са Христом. Његовој вери га нико није учио. Поверовао је у Бога као мало дете и доживео га као строгог али праведног императора којем се треба покоравати ако човек себи жели добро. Наравно, то је стварало доста проблема са његовом бунтовничком и саможивом природом, али од свега што је познавао једино је решио да Ономе кога не познаје покаже послушност. Када је његова мајка приметила новонасталу преподобност у свога сина, брзо је обавестила психијатра који није могао да постави никакву дијагнозу. На крају је позвала првог парохијског свештеника који га је на наговор мајке одмах упозорио да нема смисла живети у Христу тако млад и да својој младости треба дати оно што она тражи. Да ли је ту било неког прилога за свештеника да тако нешто каже, остало је нејасно. То је младог Н. С.  поприлично саблазнило. Али, као да је једва чекао на такво одобрење од једног свештеника само да би могао разузданије живети тамо где је повремено одступао. И све би текло својом хармонијом да на животном путу Н. С.  стално нису искрсавали нови контакти са људима који су му ненаметљиво сведочили своја битисања у вери. То га је поприлично ломило, кидало, чинило му се као да му кожа отпада од осећања кривице за своја безумља. А нико му није указивао на његов грех, него су му само људи предочавали лепоту живљења у Христу којег је он пропуштао да пусти у своје биће.

Како је време одмицало постајао је огорчен на такве вернике. Они су му били криви за његову несрећу. Стално су га подсећали на Бога којег је пошто-пото хтео да угуши у себи. Да Му никако не дозволи одзив. Да Му прегради пролаз најпре унутар свог срца јер октлон верујућих у видокругу није било довољно. Онај Који га је упорно мамио је постао Онај Који му упорно смета. И то се страшно одражавало на живот Н. С.  јер је подвојеност често узимала свој данак. Тако је у једном тренутку постајао препорођен ослушкивањем туђих сведочанстава. Погледи су му се благопријатно мењали слушајући светоотачке ставове по неким питањима. Негде би наивно грчио своје биће слушајући о подвизима светих пустињака као да се њему догађају идентичним искуством. Имао је ту особину да може да се постави на место другог. Али, већ у следећем тренутку тај поглед би се мењао у нешто црно, гротескно, недефинисано, оболело од мржње, јер у себи тај дар Духа није налазио. Никако није постизао дугоочекујуће ослобођење. А религиозног фанатика је сматрао сваког ко би дуже од 60. секунди причао о вери. За њега је то била уцена и понижење. Постајао би немилосрдно кочоперан. Сматрао је да нема ништа мање удела од светих. Зато су га хришћани посебно нервирали јер су били тако „обични“ уместо да буду тако „посебни“. Али, свој пример није давао. На Литургију никада није отишао јер је веровао да ако само једном дозволи себи причешће да или неће остати жив или да ће морати толико да измени свој живот да његов претходни више никада неће поседовати. То га је жалостило, јер је он веома волео свој живот.

Неке невиности остају неповратно ишчашене. Данас Н. С. има 45. година. Неожењен. Без деце. Без посла. Ни у једној професији се није нашао, ни остварио. Мајка му је налазила најбоља запослења, једно чак и у Грчој, али нигде није пустио корење да хватају земљу. Још увек живи са својом мајком којој уредно подноси исповести, извештаје, од које још увек тражи новац и слуша савете. Може се рећи да је делимично спокојан, јер му ништа не недостаје поред толико некретнина и аутомобила. Одавно је престао да броји колико је женских срца сломио. Једну је посебно волео али ју је мајка истисла на време. Вешто је од себе сакрила разлог да је посреди конкуренција изговором да за свог сина жели само најбоље вино. А ко ће се свађати са мајком? Она је светиња. Због ње је одбацио не само своју одговорност, него и самога Христа. Он више нема неуротичне нападе када сретне хришћане. Повремено се, једном или двапут годишње, залети у прву цркву да се помоли. Чим изађе из ње, понесе са собом лудила које је претходно окајао. Бог је за њега остао странац. Никада му није поклонио срце. Мада га још увек брине сведочанство других о Његовом Суду. Дражи му је страшни император од Бога Оца. У томе тражи покриће да се никада не одазове на вапај срца за Христом. Да му још увек држи преграђена врата са неколико брава. Тако је себи обезбеђивао алиби за предстојећи Суд, ако до њега напрасно дође, да једноставно није познавао Бога да би му се имало на чему судити. Преокупација око Божијег Суда је све што он зна и верује. И дан -данас Н. С. повремено ошури света савест, али он се уморио од свог аскетизма. Сматра да је доста дао Богу Божије. Још увек незрело задрхти, као ударцем шамара сујеверја, када му неко започне приповест о лепоти живљења у Христу, али његово надахнуће таман толико потраје колико смена удахнутог и издахнутог кисеоника. Јер, духовни поглед замени ватра која одмах за њим настане. Астрологија његове мајке је унапред исиписала његову судбину коју је он морао беспоговорно одживети. Било је једино важно да мајка буде задовољна њиме. А своју мајку је толико волео да није ни запазио када је због те љубави омрзао своју душу, усред које почива заточено дете да га је и од себе сакрио, а која је остала заробљена у добровољном кавезу за лице Божије.

13669107_653530521472166_6097978786501273214_n

Духовник

Отац С. Р. је био један од оних тако симпатично насмејаних свештеника да се због његовог усног распона и добре воље намерно занемаривала његова громадна величина са увек испупченим и огромним стомаком који се једноставно никако није уклапао у естетску запремину црне мантије. Његове умиљате црте лица са прошараним седама су просто мамиле човека на благонаклоност. Он је већ био једном ногом до пензије али му се никако није повлачило, што из љубави према храму, што због неког динара више мислећи на потребе своје деце и својих унука. „Бар још мало да одстојим коју годину пред олтаром!“, гладио је мислима браду одвећ забринут да ли ће му који млађи кандидат истиснути службену потпору. Оца С. Р. су сви волели. Нема парохијана који га није познавао. Свима се учтиво јављао на улици и сви су му целивали руку његовим проласком, а на чије љубљење више није обраћао пажњу као некада давно када је у сваком целиву тражио увек друге разлоге. Важио је за великог духовника и многи су долазили из других парохија, а неки чак и из других епархија, да би га упознали или се домогли ког драгоценог савета. Наравно, и он се често показивао неприступачним, али не јер није имао шта да каже, или јер је имао толико обавеза (тих омиљених изговора многих мантија), него да не би стварао од себе култ на уштрб Цркве бацајући тако сенку и на своју браћу у чину са којима је деценијама саслуживао и неговао здраве односе колико је до њега стајало.

Отац С. Р. је годинама посматрао развој цркве и црквене мисије у свету. Доста је путовао. Обилазио је велике светиње. Хиландар и Јерусалим су били и остали његова прва љубав. Имао је увид у српску свест колико се приближавала или удаљавала од православне вере. Кризу смисла и кризу вере је често боловао. Много пута је патио. Са многима саосећао. Некада би и од свог новчаника потребитима излазио у сусрет. Трудио се да у духу древних аскетских отаца сакрије своје подвиге и да увек има спреман одговор за упитано. Грозио се дрчних свештеника, али и парохијана који су били брзи на клевете и на још бржа разочарења. „Господе, што се умножише они који ме угњетавају!“, молио се често у себи. Није волео луксуз, али је волео да ни у чему не оскудева. Страшно му је сметало када би људи тражили повод за своју веру или неверу само на основу тога колико свештеници зарађују. Како су године одмицале, чак и на своју штету, задобио је статус великог духовног ауторитета чија реч ствара велику силу и промену у људима. Заправо, није чинио ништа необично, само је живео Христа како је знао и умео и тај живот је сведочио другима својим безазленим понашањем. Чуда су зависила од вере других његовим поукама а не јер је он тобоже био неки чудотворац. Имао је великих проблема да људе одстрани од славе коју су му приписивали.

У великим колонама за исповест, отац С. Р. ипак није могао познавати сваког парохијана, нити је могао имати времена да због дужине литургије сваког упознаје и саслушава понаособ. Мрзео је такве моменте али је рутина била јача. „Ако будем свакога пажљиво ослушкивао, нико се неће причестити!“, бринуо се увек како би уклопио време исповести са тачним моментом причешћивања. Једне године храм је био препун људи за Васкрс. Није могло да се дише од гужве. Али је нервоза јењавала са здраволепом еуфоријом струјања благодати у ваздуху. Много народа је дошло код њега на исповест тог дана. Био је поражен чињеницом колико је људи склоно анализи својих грехова или грехова других спрам усредсређености на Христа и живот у Светоме Духу. Тог дана је многе саблазнио, јер је свима на исповести говорио исто: „Данас је велики празник, пустите сада своје грехове. Треба се радовати!“. Народ који је своја безумља волео више него Христа је у овим речима само појачавао своју жалост. Било је и таквих који су групне исповести сматрали благодатно невалидним јер није било „индивидуалне интимности“, односно, деловање Духа Светога се у очима народа мерило тиме да ли је исповест изведена на утакмици „један на један“. Узнемиравало га је што људи већу важност дају исповести неголи Причешћу, али је испуњавао своју радну норму да се не би замерао разномишљеницима по питању поретка. И због таквих либералних ставова често је морао да иде код свог епископа да подноси извештај за своје понашање. Додуше, формално, јер је са многим епископима био школски пријатељ још из богословије, тако да су добијене чврге више наликовале комедији неголи поводу за развој неке огорчености.

Међутим, једнога дана на врата његових исповести је покуцала богобојажљива и средовечна Т. Н. Имала је океан питања и недоумица за њега да се отац С. Р. просто затекао као пред баченим петардама или пиранама. Она му је отварала душу за најосетљивије проблематике. Нема ситнице која није дражила и погађала радозналу Т. Н. која се у својим средовечним годинама више понашала као закаснела тинејџерка. Како је време одмицало и како се Т. Н. на исповестима показала као редовни посетилац, отац С. Р. је почео да се брине за њу. Једном је заплакао чак као мало дете слушајући потресне ситуације у којима је Т. Н. годинама живела. Поред личних психоза, острашћености, Т. Н. се често жалила на потресе своје душе за Христом. У пар наврата је доживела велике непријатности јер је држала до угледа неким свештеницима које друге Цркве нису волеле. Па ипак, пар пута јој је отац забранио да обнавља једне исте приче сматрајући да те једне исте исповести не воде нигде осим у понављање. „Ако ово дете овако настави да говори, брзо ћу постати психијатар уместо духовник онима којима требам!“, мислио је. Ипак, Т. Н. се није опирала. Напротив, усаглашавала је своје покрете и наличија са смерницима на које је добри отац С. Р. указивао. Међутим, отварања њене душе су увек откривала неке нове светове који претходно испољени нису били познати свештенику. Почеле су полако да круже разне гласине од стране оних који су редовну посетитељку често затицали у његовим одајама. Било је ту разних асоцијација, свако је према својој мери тражио разлог зашто једна жена има толико велику потребу да виђа једног свештеника. Неки су у томе тражили аферу, неки намучену душу, а неки нису тражили ништа јер су пазили на своје погледе, коментаре и одмеравања. Али, један такав духовнички однос није могао дуго потрајати. Отац С. Р. је после неколико месеци подлегао великом притиску што од стране свештеника и парохијана, тим више од свог локалног епископа. Т. Н. је морала бити протерана, јер руши његову репутацију и углед парохијске заједнице. То је за Т. Н. наравно био још већи шок поред самоогољености коју је несебично са њим толико дуго делила. А она је отишла без помпе и галаме, тихо као странац пазећи да се више никоме никада не наметне само зато што је имала питања и проблеме. Надасве, само зато што је искрено тражила Христа. Благословио ју је а онда јој лепо показао где су врата.

Прошло је још пар година. Отац С. Р. се коначно домогао своје пензије о којој је тако дуго маштао а коју је тако вешто избегавао. „Коначно сада могу мало да уживам са својим унуцима!“, смешио се. Волео је да шета у цивилном оделу. Тако није морао да брине од оног проклетог одмеравања његове униформе које га је пратило чинило му се цео живот. Као да му је она свих тих деценија била парадоксално препрека да га људи сретну какав јесте без његове мантије. И чим ју је скинуо, мало га је ко препознавао, а од оних који су га препознавали настајао је зазор да ли му сада треба љубити руку или не. То га није бринуло. „Моја мисија је готова!“, крепио се спокојним дахом. Упалио би цигарету, и дуго седео на обалама Калемегданске тврђаве чекајући залазак златних нити на плавом своду и цвркут птица који се спрема за починак. Међутим, једне ноћи, када је његов стомак још више чудесно нарастао од добре вечере и рујног вина, утонуо је у велики сан у којем није могао да разазна да ли је у телу или ван тела. Имао је посету. Био је то Христос. Главом и круном. Отац С. Р. је прво задрхтао од среће што види Онога Коме је посветио живот а потом од страха јер је визија ту била ради поруке која је тек требала да открије наслућено. У крвавим рукама Христос је држао његову мантију. Није му ништа рекао. Отац С. Р. је занемео од ужаса, јер је тај покрет рукама који уредно враћа његову спаковану одежду њему назад значио само једно а то једно је прогрмело из уста Христових оштрим гласом: „Све што си учинио у овој одежди ради Мене, више нема вредност ни значење преда Мном!“. На те речи, отац С. Р. се тргнуо из сна само да би истог часа пробуђен издахнуо. Док је умирао, у тим милисекундама, параноично је тражио разлог свог исхода забринут за своје спасење, а онда је у милисекунди милисекунда угледао пред собом лик Т. Н. Поред свега што је добро учинио за живота, схватио је да се само о њу огрешио. Проклињао је своју репутацију за коју се толико борио. „Зар је ово разлог због којег губим душу? Зар само зато што сам бринуо шта ће народ рећи? Зар због тога што сам бринуо да ми неко не укаља углед? Нека сам проклет колико сам погрешио!“. И чим је то схватио, одмах је заплакао. А када је заплакао, изненада засвираше Анђелске трубе које су објавиле: Васкрсење!…

Бицикла

Пустоловине малога Г. Ч. никада нису недостајале. Волео је своје коврџаво село и мирисе густих шума више него време захтевног ручка на којем се морао одазивати као по некој казни. Са својих 12. год. живота био је добро, послушно и васпитано дете. Оца и мајку је пажљиво слушао и никада се није опирао траженим обавезама. Од малих ногу волео је да их пријатно изненађује тако што би вребао прилику да у њиховом одсуству скува ручак, почисти кућу или изриља башту живећи за њихов израз лица по доласку. Али, чим би остајао мало сам, тражио је свој кутак где би његова машта промолила свој мали нос за нове радознале игре. Ипак, љубав према бицикли тегет боје је остала за њега највећа авантура. Заиста је веровао да њоме обилази читаву планету колико му се његово село чинило великим. И чим би прва згаженост педале почела да пара шкрипањем, млади Г. Ч. је већ видео пред собом километре бетона и зеленила чије плантаже је и пре покрета већ себи предочавао као освојене планинске врхове.

Г. Ч. је био превише стидљиво дете. Можда и преосетљиво. Упијајући свет својих родитеља и првих пријатеља рано је стицао комплексе. Није ни знао да треба да их има него је из љубави према свом окружењу веровао да треба да их има будући да су сви говорили о томе. Почев од још неформираног изгледа са првим бубуљицама до познања да његова немаштина не зна не само за море, него за елементарно. Ипак, чаробни свет бицикле би окретао точкове стварности на другу страну, далеко од раздељака сујетних који су глумили многобрижност јер ни за шта друго и боље нису знали. Њему је то импоновало. Волео је такве благе ветрове у својој проређеној коси. Нарочито, када би се са напором пењао узбрдицама и када би још већом брзином спуштао своје точкове испуцалим низбрдицама. Јер, није желео да буде концентрисан само у бригама и жалостима овога света. Његова невина душа је тражила одевеност у неке друге разлоге окретања педала. Чак и када га је једном као дете ударио камион смождивши му бициклу у парампарчад а да њему ни длака са главе није недостајала.

Потрага за смислом постојања га је рано погодила, као ударац грома у даљини чију детонацију је дуго преслушавао изнова сећањем у себи. Пошто је Г. Ч. био веома млад, није знао да лоцира где своју сврху постојања треба да тражи, нити како да изрази своју потребу за садржајем за који не зна ни како треба да изгледа. Усамљивање никада није видео  као препреку за такве одјеке, мада је иначе био дружељубив. Тако је са својом бициклом трагао за новим ћошковима једног забаченог села. Посећивао би један напуштен вртић који се граничио са великим игралиштем и ту би знао да седи сам замишљен дуго у пустињу зеленог обронка на којем се нико није играо. Ту је испушио кришом прву цигарету. Дивио се свом умећу да упозна дуван тако млад. Сматрао је да велику ствар чини. Па ипак, димови му нису могли подарити утеху на ударцима сете коју није умео да препозна а камоли дефинише. Схватао је да му недостаје садржај о којем би могао размишљати сатима. Тако се досетио да потражи нови ћошак. Било је то гробље. Сматрао је да се тамо нешто важно дешава баш зато што никога од живих тамо није затицао. Обилазио би гробове својих предака, причао би са мртвима дуго, и надао се да ће добити неки одговор из мистичних дубина земље на своје празне замишљености. Али ни ту се нису рађали појмови за којима је чезнуо. Тако је потражио нови ћошак. Својом бициклом је почео да обилази све фамилије у целом селу који су и на себе заборавили. Пажљиво би испитивао своје родитеље до касних ноћних сати са ким је све у сродству и која фамилија није дуго посећена. И тако би узјахао своје точкове као гладног коња и одлепршао сутрадан у обнову запуштених односа. Немали број пута се фамилија чудила ко је уопште дете које их посећује јер је прошло пуно деценија од како су се сви одродили једни од других. Малом Г. Ч. је импоновало што му свуда отварају врата и улазе у километарске разговоре са њим о пореклу и свакодневним догађајима. Некада би устајао веома рано и већ при гласу првих петлова налазио би се у кући других породица који још нису из својих топлих кревета устали. То га је радовало ништа мање неголи што га је радовало само путовање бициклом до највећих и непроходних периферија коврџавог села. Па ипак, ни ту појмови нису донели своје светло.

Тако је Г. Ч. нашао нови ћошак. Почео је да одлази у Цркву. Почео је да чита Нови Завет јер Стари Завет није разумео. Заправо није ништа разумео али је тврдоглаво веровао да ако буде читао да ће добити неслућене одгонетке на тајне које још није ни освестио. Тако су почели и његови први записи о стварности са којом се суочавао свакога дана. Наравно, некад би од младости измишљао проблеме само да би имао о чему са собом да полемише, или, да глуми озбиљност у стварима за које није ни дорастао. Био је сувише млад да би знао како да се постави. Око њега су сви били суморни и меланхолични и он је веровао да човек треба да се оствари на таквим моделима ако жели да одрасте и постане човек. Али нека исконска радост у њему се није могла помирити са таквим убеђењем, па је радије бирао да своје посете утемељује на доброј вољи и добром засмејавању. И године су пролазиле и сви су отварали врата малом Г. Ч. јер би се шкрипа његове бицикле и лоших кочница чуло на километар даљине усред пустог села.

Једнога дана Г. Ч. је отишао из села. Морао је да одрасте. Мали двоточкаш више није одговарао пропорцији његовог тела. Бицикла је хватала прашину и рђа је одавно појела сво гвожђе на њој. Точкови се више нису окретали а седиште је било почупано. Село више није изгледало тако велико и пространо као када је био дете. Заправо, цело село се могло прећи у само десетак минута брзог хода. Он више није користио време да засмејава друге. Постао је свештеник у другом месту. Нашао је коначно смисао за којим је венуо од малих ногу. Фамилија је остала суморна. Навикла се на њега и његове посете. Неки су поумирали, други се родили, трећи остарили. Било је готово увредљиво за фамилију што нема малог Г. Ч. да их сада посећује. Сматрали су да им то право приласка припада. Да је Г. Ч. дужан да их не заборави. Да је он тај који треба дежурно да их одобровољава и принесе помоћ у очекивано време. За њих је Г. Ч. остао мали. Смутили су се његовим животним опредељењем сматрајући да је вера губљење времена и траћење талента. Али, нико од тих староседелаца није знао да их Г. Ч. није заборавио и да их је редовно поименце помињао на свакој Литургији. А само је Бог од Г. Ч. сакрио једну страшну тајну, а то је да све време његовог одрастања, у којем је вишегодишње посећивао најмлађе и најстарије трудећи се у тим редовним испомагањима друштвом, да ниједном Г. Ч. није био заиста пожељан својим присуством.

Монахиња

 

Љ. Ч. је потицала из једне честите и побожне породице. Одгајана на црвеном слову и на поштовању светих обичаја, живела је у Будви. Родитељи су је вежбали од малих ногу како да кади дом и како да се пажљиво наклони према свакој икони, којих је било сијасет, у сопственој кући. Имала је добар апетит за животом и лепо се играла са другом децом. У школи њена ревност није јењавала. Чак се и заљубила пар пута, онако пунопарно, као бесциљна локомотива која испитује шумске пределе око себе поносним звуком. Међутим, негде близу 20. године, када је већ тестирала разне границе издржљивости и сазревања, прожетих понеком чашицом и џоинтом, са закашњењем је открила свет библиотеке. У том свету као да је учила поново да чита. И велика књижевна лепеза јој је правила хладовину светим дахом. Брзо је испијала књиге и редовно се враћала по нове светове. Некад се чинило као да стално негде жури, као да ће нешто важно да пропусти, а некада није стизала ни да преиспита и апсорбује прочитано, већ би се дотицала другог наслова. Ту је успела да нађе први посао. Није било баш тако занимљиво како јој се чинило, јер је имала и друге обавезе осим читања, али није се бунила. Међутим, једном, када је требала да заврши своју смену, ређајући књиге по прашњавим полицама које је уредно неговала, нешто јој се догодило. Своје тело није могла да контролише, своју главу није могла да смири од ненаданог потреса, а њеним рукама као да је неко други управљао. У целом том самокидању, осећала се толико тескобно као да јој је нека безлична сила смањила формат постојања на два центиметра и покушавала да је провуче кроз неке клаустрофобичне цеви у којима нема ни место улаза ни место излаза. Љ. Ч.  је доживела слом.

Љ. Ч.  није изашла из куће пуних десет година. Заборавила је изглед сунца. Пријатеље је повремено виђала линијом њиховог човекољубља али то је није покретало. Молила се Богу да је само нико не пита за искуство из библиотеке. Али јој се и расположење кварило било чијом посетом. Није умела да глуми добру вољу. И само због тога, људи су престајали да јој долазе у госте. Не јер је нужно била зловољна, него јер је била драстично повучена, непробојна за пропуштање другог у своје биће. А десетине су се кидале добрим осмехом да јој освоје душу и ону унутрашњу лепоту којом је некада сијала. Као да је негде у њој опстајао страх да не може испунити туђа очекивања. И страшно је мрзела себе. Све на себи. Али себе највише. Њена мајка је, иако некрштена, имала чудан дар. Могла је увек да види њен унутрашњи свет у којим смеровима се пружа. И само због материнских суза, Бог јој је често слао загонетна виђења која су се увек завршавала сликом крста у њеном видокругу. Мајка није боловала ни од каквог менталног синдрома. Напротив, била је изразито духовита жена безазленог срца и нарави. Имала је компликације са куком, али јој то није сметало да иде у Цркву. Библију никада није читала, јер је сматрала да њеној вери она није потребна. И када год би у пола ноћи Љ. Ч. почињала да плаче и вришти, јер је стално говорила да је нека црна силуета додирује, мајка би долазила, палила светло и нежно је тешила, остајући полубудна до првог свитања са њом у наручију.

Једнога дана је сплетом околности упознала оца Б. Т. који је био игуман манастира Подмаине. Довели су га њени родитељи код ње. Она се осећала престрашено. Као да јој грозница милује свако раме черечењем нелагодним. Али, разговор са тим човеком ју је мало примирио. Шта год да ју је питао, она не би давала одговора. Имала је снаге само да плаче. Ослобађао ју је да не осећа кривицу због свог расположења. Јер се она осећала кривом за оно што не може да контролише. Што је јаче од ње. Пред њим се први пут исповедала. Осетила је невероватно олакшање које ни крила птица небеских на најспокојнијим ветровима не би могла посведочити. И само због тог једног сусрета са оцем Б. Т. она је пожелела да се замонаши и посвети своје биће Исусу Христу. Наравно, Б. Т. није био наиван човек, нити неко ко би непромишљено, или својим наговором, задобио било кога за монашке редове. Био је свестан у шта се упушта ако њеној жељи дозволи останак у једној заједници која има другачија правила живљења од инерције правила по којем свет живи. Више га је бринуло што и поред толико великих искустава, у случају Љ. Ч. није могао да постави одговарајућу дијагнозу. Ипак, дао јој је шансу.

Љ. Ч.  је постала искушеница. Радосна самим припадањем тако светом сабрању. У црној одори није попут других искушеница тражила повод за своју гордост, нити је за разлику од неких монахиња у својој посвећености тражила орден зато што се разликује од људи у свету. Савесно је испуњавала своја послушања. Међутим, када год би хтела да присуствује Литургији дешавало би се нешто чудно. Увек би доживљавала идентичан напад који је хистерично доживела пре десет година у библиотеци. Чим би крочила у храм, на самом улазу би добијала грчеве, постајала ван себе, и из своје утробе пропуштала ужасне урлике. Тек када би се онесвестила изводили би је напоље и тада би јој постајало боље а бледило са њеног лица би постајало замењено руменилом морског пејзажа. Ако би покушала опет да уђе, увек би се догађао исти сценарио. И тако је Љ. Ч.  добила свој крст. Не напрсни као отац Б. Т. већ онај страдални. Није могла никада да уђе у Цркву. Отац Б. Т. је преузео старање о њој. Често је исповедао али није могао у њој да нађе ниједан грех који би изгледао препреком за учешће у богослужењу. Чак се консултовао са неким стручњацима из области психијатрије, али није испуњавала никакве услове да се квалификује за било какву патологију. Тако би Љ. Ч. и даље испуњавала савесно своје задатке и проводила сате у разговорима са оцем Б. Т., на чему су јој друге монахиње и искушенице завиделе јер за њих отац никада није имао времена. То је уједно постао једини разлог зашто су је друге сестре у Христу малтретирале и давале јој тешке обавезе. А њој је негде импоновало што може у његовим просторијама седети и примати савете. Када год отац Б. Т. не би чуо Духа Светога у себи, само би јој рекао: „Иди сада, немам шта од Бога да ти кажем!“.

Године су пролазиле. Љ. Ч. је и даље имала исте нападе. Отац Б. Т. је био помало љут што упорност у молитви и заузимање за њу  није донело минималне резултате. Још увек је била искушеница. Оцу Б. Т. је било жао да је такву врати у свет, јер није била подобна да се социјализује, а опет није била спремна ни за монашки чин да би могла Богу још одговорније да се посвети. Плашио се да јој не да лажну наду. А њене бистре очи, и њена невероватна богословска начитаност, са којом је увек успешно тражила поређења у свету књижевности, увек су искрсавале пред умним очима оца Б. Т. који је одушевљеном дистанцираношћу посматрао своју младу ученицу. Наравно, отац Б. Т. није био наиван. Схватио је са чиме има посла. Јер бесане ноћи Љ. Ч.  се ни у манастиру нису смиривале. Чак је и тамо црна сенка редовно обављала своје посете и због њене хистерије будила све остале у пола ноћи. После неколико година, отац Б. Т. је молио Бога му да открије како да реши проблем и исте ноћи, док је клечао на молитви, имао је визију која се касније често понављала: нечије огромне и црне руке, оглодане сваком паљевином и канџама, пролазиле су кроз његова затворена врата и пружале се ка њему. Отац Б. Т. је био пренеражен, уплашен. Таман када су га требале додирнути, визија би нестајала и он би са губитком даха и снаге, дуго размишљао о указаном призору чија слика као да му се још увек истом хладноћом сливала низ леђа уносећи конфузију.

Посете Љ. Ч. код оца Б. Т. су се настављале али постајале све ређе. Отац, прикљештен искуством које се на њега пренело, заузимао је све више резервисан став. Љ. Ч.  је то приметила па се почела плашити за своје спасење. Вратило јој се осећање кривице да није довољно савршена за манастирски живот. Опет је, због своје несигурности, почела да мрзи себе. А отац Б. Т. се почео све више замарати од једних истих разговора са њом јер није видео помак. Сматрао је да може бити кориснији манастиру од вишесатних разговора који не доносе очекиваног плода. И ту одбојност није више ни крио, мада је бирао речи да Љ. Ч.  не би повредио. Почео је да се изговара. Да има обавезе, да га други епископи чекају, да мора и друге да исповеда, да неким донаторима мора изаћи у сусрет, да мора обезбедити манастирске потребе у јелу и пићу,… А Љ. Ч.  је постајала све депресивнија. Није се имала где лоцирати, будући да када не може ни у Цркву ући да пред Бога испружи своју агонију, сада се и на нивоу речи осетила осакаћеном, неутешном, а надасве некако обнаженом и посрамљеном. Падало јој је на ум да заведе оца Б. Т. само да би задобила мало наклоности, али је такве науме отац одмах прозрео и обуставио пре зачетка. Мислила је очајнички да бар на тај начин може себи обезбедити останак, али је ревност за Божији закон оцу Б. Т. био милији. Након нових десет година, отац Б. Т. је постао у потпуности недоступан за појаву Љ. Ч. Желео је да таквим понашањем, распет између Бога и ђавоимане, сама Љ. Ч.  добије идеју да пожели одлазак из манастира. Желео је да остане неутралан у томе како се не би огрешио. Љ. Ч. није била толико неписмена и ђавоимана да није могла сама схватити ненаписану поруку сопствене непожељности  у ваздуху када год је сретала индиферентност оца Б. Т.

Једнога дана, сама се спаковала. Никоме није ништа рекла о својој одлуци. Оца није хтела више да оптерећује својим јармом. Већ је било довољно непријатних година иза ње. Било је јутро када је кренула да прође кроз масивна манастирска врата. Још се нису чула прва звона за јутрење а на вратима је стајала црна силуета и смејала се. Она је била збуњена. Први пут није осећала страх. Демон јој се отворено обратио: „Хвала ти што си ме довела овде! То је био једини разлог мог лутања са тобом. Цео свет сам обишао да бих нашао одговарајући дом где бих се могао населити, и нисам га нашао. Али, захваљујући теби, нашао сам нови дом где ћу раширити своје векове и своје пријатеље. Ово место по свом бизарном гостопримству је нешто најлепше што сам пронашао у последњих 300. година. Сада можеш ићи. Иди са тим твојим Богом што даље! Што се мене тиче, можеш и у ту проклето досадну библиотеку! Можеш и свима говорити да те је тај твој Бог исцелио, не занима ме. Можеш и на Литургију ићи. Али овамо се не враћај ако себи желиш добро!“. Након ових речи призор нестаде. И док се Љ. Ч. вукла тешким корацима по летњој врелини, заобилазећи путеве на којима змије редовно искачу, и ослушкујући благе ударце морске пене у даљини, једна друга змија се населила испод срца оца Б. Т. и од тог дана, са великим полуноћним ударцима врискова, почела да мучи све што трпи покрет и дисање у једном манастиру…

„Није још време!“

Била једном једна света љубав која није настала ни као узрок а ни као последица секса. Настала је као последица једне написане песме. И због њеног везивног ткива, изнедрила се љубав из стихова коју је било веома тешко без мало лудила спровести у живот. Али је ипак била жива и присутна. Волели су се, дакле, некада давно једна дивна О. О. и један дивни Ш. Ш. Њихова љубав беше млада и гипка. Толико нежна да је и услед подложности променама једино понајмање на промене она сама мислила. Могла је да се савија као конопац а да буде стабилна као челик. А љубав је била света. Јер нико није могао тако живети будући да су стално једно за другим ишли, и мада нераздвојни, када год би се срели на пола минута и пола метара изнова би се грлили као да се нису видели годинама. А само су били гладни љубави. Не толико оне коју би примили колико оне коју би својим преливањем даривали различитом од себе.

О. О. је рођена истог датума када и Ш. Ш. Нису знали једно за друго. Расли су у својим паралелним универзумима са својим бригама и са својим породицама. Обоје су имали сличне животне набоје. Рано су остали без својих родитеља, али док су били живи према њима су показивали своју послушност од срца. Желели су и на тај начин да одобровоље сталне немире најсроднијих никада не марећи за своје жеље. Заправо, родитељи им нису умрли када су били деца него када су они пожелели да развију своје постојање изван устаљеног породичног досега са увек климавим и пребацујућим кидисањем. Тада је умро однос који се показао да никада није ни био живим. Гледано хоризонтално, обоје се никада ни за шта нису консултовали од стране својих породица, , а њихово извршавање задатака се никада није доводило под питање.

Једнога дана О. О. је као мала девојчица питала своје родитеље: „Да ли могу имати мачку?“, а они су јој одговорили: „Није још време!“. Истог дана Ш. Ш. је на свом крају универзума као мали дечак питао своје родитеље: „Да ли могу имати пса?“, а они су му одговорили: „Није још време!“. После десет година О. О. је питала своје родитеље: „Да ли могу имати момка?“, а они су јој одговорили: „Није још време!“. Истог дана Ш. Ш. је на свом крају универзума питао своје родитеље: „Да ли могу имати девојку?“, а они су му одговорили: „Није још време!“. Када је пожелела пријатељицу добила је: „Није још време!“, а када је он пожелео пријатеља чуо је: „Није још време!“. После пет година О. О. је опет стрпљиво питала своје: „Да ли могу имати мужа?“, а они су јој рекли: „Није још време!“. Истог дана Ш. Ш. је питао нестрпљиво своје: „Да ли могу имати жену?“, а они су му рекли: „Није још време!“. Прошло је још две године, и време се ближило тридесетим годинама, а О. О. је питала своје: „Да ли могу имати бебу?“, а они су јој рекли: „Није још време!“. Истог дана Ш. Ш. је питао своје исто питање и добио исти одговор. И тако се њихов умор развијао суровим галопирањем, усидреним сигурним тумором, јер на свако постављено питање добијали су исти одговор. Никада ни за шта у њиховом животу није било време. И то их је страшно поражавало новом гангреном расположења.

Онда су се, као што то бива у великим љубавима, срели на једној радној акцији. Он је иначе радио као обућар а она у једној текстилној фирми. Била је то љубав на први поглед. Заправо, одбојност на први поглед. Али, истина је, тамо где се одбијају карактери, њихове душе се привлаче. Почели су да се друже. Да зависе једно од другог и да се потпаљују могућим замислима како да намерни сусрет учине тобоже случајним, само да се не би осећали наметнутим по оно друго. Нису ни били свесни колико су већ увелико живели другог поред себе када о својим потребама нису ни мислили. Сијасет пута су заборавили да једу и спавају због уношења у лице другог. И тако је отпочео ватромет за чије искре се устајало рано изјутра, пре гласа првих птица, и прослављало сунце са његовим бодежима по целом свету. Почела су писма, исповести, завођења, заједничка читања по парковима и тражења смисла од постојећег у њиховом сад већ двоприродном универзуму. Музика је пленила, нови пријатељ бодрио, а оно мало човечности се гњездило у тесним, орошеним и руменим сједињењима. Црква је заузимала прву позицију у овој складној рубрици. А онда су почеле јаке страсти. Не бомбастичне већ атомске. Није било фалширања у њима. Звери су искочиле из својих катанаца. Али љубав још није изгубила свој компас. Задржала је манире пред тајном звери.

О. О. и Ш. Ш. су били смешан пар. Неспојив. Како физички, тако и психички. Једино им је духовност била заједничка црта. И помало љутог хумора. О. О. је била помало патетична душа склона да преувеличава датум своје смрти. Није волела полемике у којима њена реч није завршна. Била је поприлично сујетна и хормонична. Не хармонична већ хормонична. Неретко агресивна. Али чим би испливала њена нежност, нико се не би више опомињао њених хирова. Имала је грубе црте лица налик каквом пореклу из индијанског племена. Чак се тако и облачила. Христа је заволела од малих ногу. Одгојена на строгој књижевности и слободи. Либерална у ставовима. Ш. Ш. је био шашава душа склона да преувеличава своје тескобе чак и онда када их није било. Волео је дијалоге али је више волео ћутање. У том ћутању не би било зла да је посреди било поучавање уместо увређене сподобе. Искомплексиран фризуром и својим ставовима. Али, чим би испливао његов хумор, свима би опраштао све, и сви би опраштали њему његове испаде. Имао је нежне црте лица налик каквом пореклу из аристократије. Али га је одећа откривала да у њему само беда живи и са њом се тешко поистовећивао. Христа је заволео од малих ногу. Одгојен на строгом моралу и покоравању. Повучен и где не треба.

А онда су дошле нове године за њих. И то веома брзо. Усамљени да се у свему сналазе сами, крчили су пут својим трапавим домишљањима на лицу места у свим проблемима. О. О. је много пута изгубила бебу. То ју је траумирало. Исто као и Ш. Ш. Њихов живот је већ ту почео да осцилира и тестира границе присности. Прошле су бројне године док нису добили прво дете. И ране још нису биле зацељене када су се њихови карактери изменили преко ноћи. Одједном је љубећа другост постала главни проблем у свему. Некадашњи загрљаји су постали замењени бројним и суровим оптужбама на сваких пола минута и сваких пола метара. Нервоза је заменила кисеоник који се стално обнављао у плућима брака, а преосетљивост је постала главна тема свих проговора. Заправо, дијалога није више ни било. Полемисало се само о томе шта је некога у тој заједници до сржи увредило. Од јутра до мрака. И тако свакога дана. Годинама. А онда је дошло на свет друго дете. Али се грчеви нису умањили. Однос се на штакама дечије добре воље одржавао. И само због деце – брак је опстајао. Мада су потребе деце биле главни мотив неспоразума са супругом. Јер чак ни Црква није могла примирити две осетљивости да нађу своје место мира. Немали број пута су стизали на почетак Литургије, и пред вратима завађени, одмах се понижени својом злом вољом, враћали назад у свој дом да наставе сукоб где су стали. У свом браку понајмање су се осећали – слободно. Зато није ни било радости. Осим када би се свако од њих понаособ играо одвојено са својом децом. Мада је лицемерно рећи да у њима није било стида када год би их дечије рукице спојиле, јер су их те исте рукице доживљавале као један организам. Али су обоје били сувише поносни да би признали своје глупости. Тако су остајали неизлечиво хроми годинама.

Њој је све сметало. Од плача детета до начина дисања њеног мужа. Колико је до скора била жељна самопредаје своје љубави, сада се брзо исцрпела. Њена незадовољства ни благодат није могла лако окупати. Он, да би је одобровољио, постао је обезличен. Журећи са посла да јој увек буде при руци испоставило се да је његово присуство најмање пожељно. У духу јадних мајки, и она је знала повремено да окреће децу против оца, или да моли Бога да му душу узме. Срећом, Бог је није слушао. У знак захвалности, он се повлачио, почео да спава на поду, да дозвољава сопствено кржљање само да би једном годишње чуо осмех и спокој своје породице. Сматрао је да за тај моменат вреди толико чекати. Њега је благодат лако проналазила, јер је само са њоме могао да нађе снаге да одапне стреле своје посвећености без роптања. Али, трпљење је носило свој данак, и он се у тајности много пута молио да му Бог узме душу само да његова жена и деца буду добро и задовољно. У томе је видео лакши излаз од једног бедног развода достојног мизерних и огорчених душа. Срећом, Бог га није слушао.

Живели су као подстанари, јер свој кров нису имали. Мењали су послове као господа своја испеглана одела. Али када би остајали насамо, господе у њима није било. Јер више није било љубави. Ш. Ш. је много пута био оптужен за љубавне афере, али се он само слатко смејао. Добро, једном је стварно био очајан и плакао као мало дете доказујући да ниједну аферу није имао. Свестан своје лепоте на такве подлости није рачунао. Додуше, жуљало га је Јеванђеље под јастуком на којем је одговорно спавао, али иначе ко зна у какве демоне би претворио своје фантазије. Некадашња љубомора која је њега опседала, сада је прождирала О. О., и све то, наравно у духу увређене женствености, тотално без основа. О. О. није била фригидна, али је постајала досадна са једним истим клеветама. Није имала на чему да пребацује па је измшљала разне трикове. Ш. Ш. је наслућивао да онај ко више оптужује за неке ствари да сам постаје подложан сумњи за оно за шта оптужује јер ће онај ко изобличава сам то пре учинити ако већ није. Тако су се њих двоје досађивали. Не знајући шта ће са собом јер су превише времена проводили заједно да је то постало неподношљиво. Једино је љубав цветала када би један од њих двоје отишао на посао. Онда би О. О. њега стално звала телефоном и цвркутала о добром мужу, а чим би Ш. Ш. дошао кући не би га удостојила погледа. Он је научио живети са тим, мада му је требало много година да научи да прескаче те подвојене препоне где онај ко те воли не може да те смисли поред себе. Он је знао да га она воли али га је бунило што ту љубав никада није затицао у свом присуству него једино у свом одсуству. О. О. га није варала, само је била сложени тип жене који није волео једну диоптрију брака. Додуше, није искључивала могућност да ће једном бољу прилику срести али се није губила у маштањима. Живела је за спонтаности. Ако би зацртала да овог часа требају да крену на пут, он би одмах и ван критике почео да се пакује. Њене поступке није доводио у питање. Слепо јој је веровао. А она га је, мучена својим одлукама, годинама претварала у себе не желећи никако да га осамостали да постане лидер о којем је годинама исто тако маштала. Колико га је бодрила да преузме васпитање деце ругајући се његовој плати, толико му је истог часа онемогућавала да он узме главну реч у било чему. Тако је свој брак, поред двоје деце, претворила у васпитање трећег детета – мужа. И Ш. Ш. јој је ласкао само да би добио мало мира, а иначе се гадио сваке њене одлуке која је тако бескруполозно тражила место унижења његовог достојанства. Једино на чему јој је остао дужник је што никада јавно пред трачарама није говорила о његовим недостацима, него само о врлинама.

А онда се десило нешто страшно. Пошто се брак није усавршавао, морао је да назадује. Открили су алкохол. Заправо, обоје су знали укус алкохола од ране младости, али сада су почели да студирају његову шароликост у свим мехуравим детаљима својих изнутрица. У почетку је било дивно. Смејали би се сатима. Љубав се враћала, сексуалан живот освежавао, а деца би поскакивала од радости јер су мислила да се родитељи ради њих играју са њима. Деца нису ни слутила да је производ њихове добре воље на сасвим другима основама. Али, јутра су враћала праву слику назад унутар подераног рама од којег је смислом редовно бежао. Мамурлук и безвоља су уносили толико смутње и неуротичних дахова да су се њихови односи озбиљно уздрмали. Цела трагедија је била у томе што Ш. Ш. није уопште волео укус алкохола, него је пио да би одобровољио О. О. и да би онај дуго чекани моменат њеног некадашњег себедавања, због којег ју је заволео, задржао мало за себе. Његова кривица је била у томе што је и без њеног питања сваки дан куповао алкохол, спремајући је унапред на омамљеност, како би је могао задобити онаквом каквом ју је заволео без пијанства. Ипак, пио је против своје воље, и кварио себи најлепша осећања идући логиком да ако О. О. себе поништава да ће и он себе из љубави према њој поништити. Обоје су били превише себични да би мислили на здравље своје деце, али и на своје здравље које је њиховој деци било потребно да би неко могао о њима бринути. И њихова пијанства су потрајала читавих пет година. Сваки дан. Од јутра до мрака. Галони су се тискали у редовима месецима за свој ударнички јуриш на екстазу. Стари укуси су мамили нове укусе. Тако су убеђивали себе да лакше подносе стварност, да имају више самопоуздања и да нису део паганских хришћана пред којима су волели да просипају мудрост али не и непромишљено просуту чашицу.

Неумесно је рећи да није било покушаја да прекину са овом ђаволољом работом. Али, кризе су их хватале. Нису ни регистровали моменат када су постали зависници. Тело би им подрхтавало. Постајали би лабилни и лако разбољиве природе. Кочоперни за најмањи титрај у ваздуху у којем би тражили лаки повод кроз увек исте свађе и неспоразуме да утоле нову жеђ. Заправо, једва су чекали неки сукоб како би одмах себи направили алиби да покрију повређену част новом флашираном куповином. Ишли су чак и у Цркву, да би започели нови период свог трезноумља, и редовно се причешћивали, али би се увек мало саблазнили када би осетили благи укус алкохола из путира. Као да су чак и у њему тражили знак одобрења да благослове своје лудило називајући га у потаји светим пијанством. А деца су за то време највише испаштала јер своје родитеље нису познавали уопште, нити су они препознавали њихове потребе. Међутим, једног алкохолом пенушавог дана, срце је напрасно отказало код Ш. Ш. Умро је у страшним мукама али веома брзо. О. О. је недељама била у шоку, мада није могла да слаже себе од очекиваног исхода. У његовој груменој укопаности знала је да неће ни она дуго остати у животу ако настави да држи здравице својој огорчености и немоћи. Тек тада је схватила колико је својој деци потребна као мајка. Молитва јој је помогла да нађе отклон својих грозница. И у целој тој трагедији, догодио се парадокс: љубав која је била осуђена на пропаст увећала се опет његовим радикалним дистанцирањем, а опет, да се Ш. Ш. није упокојио деца не би имала ниједног родитеља јер би О. О. и даље држала свој нервозни врч. О. О. је покушавала у томе да извуче неку поуку и од тада више је нико није видео са флашом у руци. А Ш. Ш. је почивао на пола минута и пола метра под земљом од ње и са црвима у себи питао се зашто сада у својој смрти не чује речи: „Није још време!“, али пред тим ћутањем, крепио се још увек чудном сазнању да га О. О. воли али га је бунило што ту љубав никада није затицао у свом присуству него једино у свом одсуству. Повремено би се помолио да му Бог налије коју чашу, да умочи свој прст у бар једну кап свеже наточеног алкохола јер је веома жедан. Срећом, Бог га није слушао…