Category: приче…


Србија. Београд. Четири године уназад. Центар града. Општина Врачар. Јутарње сунце се промаља кроз магловите облаке кидајући први цвркут птица. Две силуете поред тротоара. Мушкарац и жена. Трећа силуета се назире, још је у стомаку. Беба. Шетња. Куповина. Углавном прећутано разумевање двају безазлених ходача. Погледи су упрти напред у недоречено. Нелагодности нема, јер шетња обузима дахове којима није стало пуно до речи.
Брачни пар улази у пошту. Гужва. Рунда је почела отварањем редова. Људи се комешају. Трудница је међу њима. Неки негодују. Неки знају да треба дати предност, али и кад дозвољавају негодују. „Само је још она фалила са својим бременом!“, помишља неко. Жена са шалтера добацује: „Пустите трудницу!“. Већина се прави глува. Неки се померају. Други, млади и стари, веома брижно и забринуто гладе своје мобилне телефоне. Сензације су прече од живог гласа другог. Неки врте бројанице не предузимајући ништа. Млад момак, неких касних двадесетих година се испречује. Окреће се готово крвавих очију. Није дрогиран, само је бесан. Почиње да се дере: „Хтели сте једнакост полова, зато ћете чекати у реду!“, каже трудници. Сви почињу да гунђају. Трудница се кисело смеје. Не опонира. Остаје у реду. Обезбеђење скреће пажњу мужу да не прави проблеме. Логично је да треба мир и поредак грађана да буде на првом месту.
Излазак из поште. Пут ка продавници надомак поште. Заправо иза леђа пијаце. Гужва. Ред на каси као ред за пензију. Касирка препознаје трудницу као редовног потрошача. Даје предност. Опет гунђање. Маса се клати нервозна несрећним протоком времена. Истина је, сви би да буду ментално на неком другом месту. И купац и продавац. И просветар и ђак. И градски чистачи и физички радници који су тог јутра дошли да купе саламу на акцији. Сви. Сви су заробљени позицијом хлеба за који морају да раде. И сви би ментално да буду на сасвим другом месту. Неки врте бројанице не предузимајући ништа. Испречује се старац од неких касних шездесет година. Почиње да се свађа: „Ја сам човек у годинама, не може преко мог реда!“. Касирка додаје: „Али она је трудница!“. Старац наставља увређено и гласно да пакује корпу на касу: „И ја сам пензионер па ником ништа!“. Трудница ћути. Не меша се. Остаје у реду. Чак и поред инсистирања других да прође. Не жели да се свађа. Логично је да треба мир и поредак грађана да буде на првом месту.
Излазак из продавнице. Пут ка продавници здраве хране. Опет гужва. Трудница се већ колеба. Каже супругу да овог пута он стане у ред да се не би стварао притисак. Заправо, муж је хтео да га жена сачека отпочетка негде у парку управо због њеног умора и због злих језика других. Свети редови чекају на опслужење. Неки врте бројанице не предузимајући ништа. У сусрет долази мала девојчица. Ромкиња од неких једва шест година скрцканих у неприродно очврслој кожи. Отвара врата од продавнице и изненада каже: „Уђите госпођо, ви имате предност јер сте трудни!“. Настаје тајац. Созерцање се отвара: Млад човек, од којег се очекује елементарна култура, у пошти – не показује искорак да не мисли само на себе. Стар човек, у продавници, од чије седе главе се очекује да је стекао минимум мудрости за живота – не показује никакав искорак осим гурања. Мало дете, које ни у школу пошло није и не познаје животне перипетије, показује врлине које начитаним и писменим претходницима измичу. Поставља се питање: „Ко је овде испунио закон љубави?“. Мало дете. И то без бројанице.
Србија. Београд. Садашње време. Центар града. Општина Звездара. Месечина се ближи са својим бистрим диском које је јако забацило према створеним пејзажима. Четири силуете поред тротоара. Мушкарац и жена. Двоје деце поред кукова. Треће се назире. Шетња. Куповина. Углавном прећутано разумевање двају безазлених ходача. Погледи су упрти напред у недоречено уз повремено скретање пажње на дечије смисалице које се без разлога весело кикоћу. Родитељи не причају пуно јер сада живе од речи своје деце.
Породица чека аутобус. Гужва на станици. Аутобус препун. Точкови су улегли од тежине путника. Брачни пар пропушта неколико аутобуса. Не вреди. Сви су пуни. У један се мора ући. Улазак у пун аутобус са двоје мале деце је својствен подвигу хришћанских столпника. Већина којих седе – заглупљени великим телефонима. Префриганији слушају музику да би имали алиби да ништа нису чули, ни видели јер гледају кроз прозор. Млади, средовечни, стари – више нема правила. Почиње комешање. Неко од савесних који стоје се осећа непријатно због оних који седе. Почиње прозивка да ли би ко уступио место. Млада девојка се изговара да је боли нога. Седе главе устају али их брачни пар враћа на место говорећи да има млађих који могу уступити место. Опет гунђање. Тискање. Једно дете од дванаест лета гледа у породицу и не предузима ништа. Опоменут да устане, устаје невероватно увређен као да му је сав свет од тог места зависио. Да се бар потрудио да своју увређеност сакрије али није. Неки врте бројанице не предузимајући ништа. Седишта су освојена са великим пробијањем кордона. Некада ни то. Остаје стајање у месту са двоје деце у рукама док покушавају да не мисле на парализоване мишиће и недостатак кисеоника. Логично је да треба мир и поредак грађана да буде на првом месту.
Одлазак у Дом Здравља након свега. Хаотичност и непрофесионализам. Помешани картони, пацијенти без заказаног, продужена пауза докторке са пола сата на сат. Углавном скупина од двадесетак душа просечне старости између 45 и 65 година. Распад нервног система. Распад смисла. Шест сати траје пријем. Неки падају као свеће од несвести, други симулирају бол да би били примљени. Неки врте бројанице не предузимајући ништа. Ако постоји нешто горе од ријалити програма онда је то ужас када се пензионери свађају за ред код доктора. Од буке преко вређања до физичког насртања. Трудницу нико не примећује. Већина мисли да је посреди гојазна особа а не неко ко доноси живот на отпаду дисфункције и метежности. На крају, после шест сати погрома свести, улазак код доктора.
–  „Због чега сте дошли? Шта вам треба?“ – пита доктор дрчним тоном трудницу у ординацији крцатих иконама
–  „Ништа више, само желим да одем одавде…“

Кристали

Било је касно јутро када је млечно лице Н. А. затекло своје отворене очи просуте на згужваном јастуку. Сањиво је погледала кроз прозор и угледала белозвездане куглице које обасипају белом кишом немира цео град. Увек се радовала снегу. Увек је волела дивна јутра. И мирис кафе који је допирао из кухиње. Још као дете, мада своју прошлост није давала сваком, знала је да кроји снежне плетенице својим погледом колико се топила од неке безразложне спокојности захвална само зато што има постојање. Поглед јој је још стајао на прозору. Крајичак осмеха је држао ивицу усана на готовс. Од замагљене кондензације правиле је облике својом маштом. Имала је осећај као да види Христов лик саткан од малих кристала на стаклу. Деловао је истовремено и дивно и силовито, а надасве – уливао је Својим присуством утеху и снагу.

Осврнула се око себе. Муж и деца су већ устали. Чекали су да њено расположење засија одморним сјајем. Претходну ноћ је радила до касно, па су је пустили да мало дуже спава. Углавном, она сама зна да дани почињу са великим и громогласним: “Добро јутро мама!” када јој се сви некад нежно а некад боксерски немилосрдно обесе око грла. Данас су је поштедели, мада им она не би узела то за неправду. Штавише, почела је да је гризе савест зашто већ није на првој линији фронта у вези свакодневних обавеза: скувати чај деци, спремити доручак, одвући их у вртић, пољубити мужа пред одлазак на посао (јер њен муж мрзи када не добије пољубац!), трчање у продавницу, повратак кући, спремање ручка, пуштање нове машине чији звук јој је дословно дотужио, пресвлачење за посао…па све у круг док на своју прву кафу некад и заборави…

Али, сада ништа од тога није било на дневном менију. Није ни знала да је викенд. Није одмах ни схватила откуда се њен омиљени трио скупио наједном око ње да је закриљује марљивим пољубцима. Уплашила се, помало сујеверно, да није неко “црвено слово” у календару, или коме рођендан, али ништа од тога није налазило своје место на ишчашеној запитаности. Очи њене породице су заљубљено посматрале свечану материнску силуету како се провлачи кроз завесе своје пробуђености. Њихове речи још није могла прецизно да разазна шта јој загонетно поручују. Али зачудо та првометежност јој сада није сметала. Само покушава да пробере једног по једног шта желе да јој кажу. Али је она и пре њихове иницијативе већ знала да је наговарају да изађу напоље на снег и да се играју. Договор је пао и пре него што је коцка бачена.

Међутим, поглед на супруга као да јој је уносио неку неверицу. Већ дуго јој се чинило да међу њима љубави понестаје у галонима. Као да се и најмања уштеда као у каквој банци емоција, која се љубоморно чувала од злих погледа, сасвим потрошила.  Али је прави ужас почивао у томе што није могла да открије порекло таквих наслага неодноса. Он њу није варао. Она њега није варала. Наравно, било је и тривијалних свађања, али ништа што би дозволило фаталности да исплете своје бриге око њихових тврдоглавих ставова. Некако као да јој је супруг постао хладнокрвни странац. Као да га је познала до сваке суштине његових костију. Био јој је довољан само један летимичан поглед на њега да зна шта се у њему налази. Можда се потрошила од лажних тајни око његове главе? Он није имао никаквих квалитета. Сматрала га је, одједном и на своје огољено изненађење, сировином од човека. Заправо, није имала ниједан објективан разлог да буде са њим у браку. Као да је он за њу, неочекивано, постао неки странац чија спољашња фасада уопште није позната протоку крви који струји њеном душом.

„Због чега сам онда са њим у браку?“, хватала је себе у грозничавим мислима које је вешто крила од њега и деце, али је увиђала да нема одговор на то питање. „Можда сам само незадовољна животом којим живим? Зар не заслужујем више? Или се мој брак није показао како сам га као девојка замишљала? Или ме нешто друго жуља? Можда сам превише захтевна? Али ја нисам захтевна. Тражим само мало више радости и топлине. А шта ако сам незахвална? Шта ако други немају ни оволико? А што бих се ја поредила са другима? Имам право да тражим онолико колико и волим. А да нисам можда себична? Не, нисам себична. Због чега сам онда тужна? Да није он можда нашао неку другу? Али ја бих то знала. Зашто сам тако уморна а тек је почео дан? Зашто немам довољно воље у себи? Шта ако сам у браку само због деце? Да се нисам нешто огрешила о Бога? Али Њега волим беспоговорно. Гладна сам, али сад немам времена да једем. Зашто увек морам у нечему да журим? Боже, како сам поружнела, никако ове килограме да скинем. Не, зар је баш сада морала да ми пукне чарапа? Шта је оно беше требало да урадим на послу? Али, данас не радим. Да ли уопште волим свог мужа? Зашто он мора баш све да коментарише? Зашто увек ћути када ми треба његово мишљење? Зашто је он тако одсутан мислима? Опет су судови неопрани и опет је неред у кући…“, низали су се искази и питања.

Уз уобичајено рвање са трослојним облачењем деце и њиховог адреналина помешаног са првом искром благе нервозе, Н. А. је стоички издржала. Њен супруг Г. Р. је наравно асистирао по уобичајеном темпу (мада је често мистериозно постајао невидљив радећи секундарне ствари када је био најпотребнији неспретним рукама). Чигровито су похрлили ка првом парку. Немају аутомобил. Последњи ауто су продали да би имали од чега да живе неко време и подмире дуговања које, чини им се, већ вековима не могу да заситеа да чак и нису у кредиту. Она зна да ће шетња пријати свима. И сви су полетни. Добра воља крчи ледене путеве врелим кикотањем. Ту су и повремене ћутње, али оне које немају ништа против оног поред себе. Маршира се тада неким свечаним брзаком. Само да се што пре дође до жељене дестинације. А у парку – бела плантажа која чека убираче разрдаганости. Почиње грудвање, клизање, падање, ваљање, обнављају се капилари детињства којем су све мисли упрте у догађај друговања. Образи постају напупели и црвени. Нема хипохондричног страховања о вирусима и могућим болестима. Ваздух се удише пуним плућима. И као да сав тај догађај посебно поздравља једно несташно звоно Цркве у близини парка. Зачудо, деца прва узимају предлог да се оде мало на службу. Родитељи су мало збуњени и затечени, али молбу деце као вољу Божију посматрају. Негде у дубини себе као да је помало стидљиво Н. А. поносна што њена деца траже „хлеб насушни“ усред те цике и вриске, а и она се већ осећа мало потрошено.

На путу до Цркве, неких пар стотина метара, Н. А. је заронила у своје заснежене мисли. Враћала су јој се разна сећања. Као да је велики проток океана од расположења струјио њеним бићем. И понека санта леда на коју се саплитала често. Н. А. је била дивна девојчица коју су сви волели. Или је она све волела једнако, па јој се чинило да је и она сама тако вољена. Она то не разликује, нити је реално занима. Када је одрасла нашла је одјек своје душе у читању разних књига и упознавању разног кружока људи. У Бога је веровала, чинило јој се, одувек, од како зна за себе. Према свима је неговала истост односа. Никоме није закинула ни промил жестине којом се несебично давала. Послове није бирала, људе није мерила. Мужа је много волела – чак и када је био досадан. Муж ју је много волео – чак и када се брзо нервирала. Првих година брака имали су чудан обичај да једно друго у свему прате, али не у смислу каквог интригантног шпијунирања, него онако безазлено, као када ти се мала деца накаче као реп, па не могу ниједну игру без твог присуства да одраде. Други чудан обичај који су неговали сигурно неких три године, састојао се у томе да када год се сретну у кући (а кућа је била мала и трошна од свега двадесет и кусур квадрата) загрле снажно и пољубљено једно друго. Као да се тобоже нису пре тога видели годинама, или, као да живе на пар стотина километара једно од другог. Тако да су се у том малом, али ипак спокојном дому често сударали и глумили наивну изненађеност при сваком сусрету само да би загрљај и пољубац чешће се понављао и наравно – дуже трајао. Н. А. је имала добро срце. Код ње није било фалширања у севедавању. Знала је дубоко да би неко морао велики презир према себи и другима да негује да глуми љубав коју не поседује. Сматрала је да се љубав не сме олако узимати у уста. Баш као ни име Божије. Али то за њу није значило да се љубав не може живети. Јер, могло је. Само што код ње, баш као и код Христа у којег је дубоко веровала, њена љубав често није била на време препозната од стране других. И мада би боловала тешко неке сурове људске одбитке, а своје наметање је више од свега презирала, њена света љубав није желела да се потхрањује тамницама огорчености. Али да је држала до својих ставова – јесте. Није желела да се компромитује лицемерним снисхођењем само да би неко добро мислио о њој, или, да би она сама имала каквог интереса од таквог патолошког додворавања било чему и коме. Док јој супруг није ушао у живот и док деца нису дошла на свет, није ни знала колико је живот монадичног карактера изузетно досадан и празан.

А муж ју је волео. Његова љубав је можда деловала помало нестварна због своје помало извештачене пренаглашености, али ју је и као такав недвосмислено – волео. Сво његово глуматање је заправо било одобровољавање. Живео је за осмехе Н. А. Сматрао је да ако је само један дан није насмејао да је тај дан – уништен дан. Тада би театрално почињао да сумња у своје могућности колико је добар као отац и као супруг. Зато је често пред њом узимао на себе улогу јуродивог џангризала којем тобоже све смета, а да му заправо ништа није сметало. Али се Н. А. због таквих његових суманутих замишљености и сценског наступа само слатко смејала мислећи колико је њен муж чистог срца када се због таквих ствари олако губи у времену и простору. Г. Р. је имао обичај да јој пише песме сваки дан. У сваком стиху је тражио детаљ који би подсећао на њено лице, карактер, неки поступак, покрет њеног заносног тела (о којем је некад помало бестидно маштао). Желео је да овековечи то трајање радње са њом, али је и време мењало своја обличија покварено. Онда је почео да јој пише писма. Сматрао је да не говоре довољно (иако је често постајао досадан са једним истим темама и да речи ипак нису одсуствовале) па јој је онда слао писма (иако су живели у истој кући). Заправо, Г. Р. је био само лудо заљубљен у своју жену. Можда и помало посесиван испочетка када ју је желео само за себе и да је ни са ким, па ни са њеним пријатељима, не дели. Можда су и жудње за њом биле толико јаке да није могао ни о чему другом да мисли осим како да поре њеног тела у тоталности постану део прождрљивог сједињења у којем нежност ипак неће изгубити своје кормило. Љубомору је кротио како је знао и умео све док љубав једног дана није прогутала цело његово биће. Љубав којом га је Н. А. научила. И ако Н. А. истог трена не би одговарала на неки његов проговор, гест, или шта друго – у томе би тражио трагикомично смак света. Све у свему, њих двоје су били заиста неки луцкаст пар. И нико им није био крив ни за шта. Живели су како су желели да живе, нису никоме морали да полажу рачуна, али знали су где свака одговорност мора да постоји. Мада се често дешавало да од присуства деце забораве шта су све хтели да бар једном месечно ураде здравосебично само једно за друго. Али је и ту било неке тихе радости одлагањем задовољства за другу прилику када ће се пуноћа односа показати неочекивано благодатном.

Звук звона је прекинуо њихове мисли. Као да су дотад телепатски посматрали немим дијалогом једно друго. Пренувши се из ове замишљености, ошамарене оштрим ветром и јаким звоном, стигли су негде на средину Литургије. Н. А. је имала осећај да је након дуго времена дошла свом истинском дому. Муж ју је кришом држао за руку испред храма. Као да је прочитао неке њене сумње које су се тада непотребно појавиле у зглобовима. Само јој је рекао: “Не брини, љубави, ми имамо историју!”. Она се мало изненади па рече: “А будућност?”. Он јој на то ништа није рекао, само јој је показао руком према храму. Схватила је. Мада је од ње он сакрио своје тајне молитве јер се дуго и често молио Богу за њу. Она није ни знала за то. Још мање је знала колико пута се уље из кандила које је за њу палио пред Христовом иконом претварало у његову крв. Јер морао је много пута да пролије крв да би задржао здравље своје жене. Бог му је показао једном виђење чувши све његове молитве и послао му је речи које су кидале његово скороостарело лице: „Колико будеш пазио на себе – она ће стајати у сваком здрављу и радости; чим будеш престао да радиш на себи – окренућу је против тебе!“.

Деца су јој се по ко зна који пут залетела у загрљај. Свештеник опет претерује са дужином проповеди. Не занима га што младо и старо има своје нервозе које други треба смиривати. Пропланак порте балансира са колоритом белог и зеленог сочива. Н. А. се обраћа својој деци: “Погледајте, мраз није појео баш сво цвеће!”. Деца око ње формирају смрзнути букет где Н. А. доминира са главним миомирисом. Она улази у созрецање, али још то не схвата. Гледајући комбинацију мраза и латица добија асоцијације: прва, колико год човек тонуо у неке безумље – ипак неке латице добра преживе у њему; друга, колико год невоље било у свету – ипак Црква опстаје захваљујући људима који се са злом нису поистоветили (бар не у потпуности чак и ако су поклекли!). Ове речи она не изговара пред децом, него их бележи и архивира у дубинама срца. Првом поуком крепи себе, јер је ова мисао растерала таму коју је до јутрос имала против мужа, а другом поуком изграђује себе да постојана буде ради изградње Тела Цркве.

А онда, пре него што ће приступити Причешћу (мада се колеба да ли да приђе Чаши спасења, али не жели да живи неку “одложену правду”), пре него што ће врелина пуноће коју свет не познаје раширити њен крвоток у велелепну светлост (а свет познање не темељи на љубави већ на власти, те отуда и оно да ко мисли да ког познаје даје себи за право да има власт над другим), пре него што ће она убелети снежним Духом крајеуглове сопства – угледала је свештеника пред олтаром. Да ли пред путиром или из путира – она не зна, Бог зна. Као да му се лице изменило. Као да му се лице насмејало. Као да је постало лице које је још јутрос видела на свом од кристала замагљеном прозору. И баш њу је гледало. И баш њу обнављало. И баш њој дало поглед изнутра да стисне своју дечицу и свог мужа још више – апсолутно предано…

(Јутро је. Сви су на окупу. Испија се топли гутљај загрљаја и посматра кроз прозор благи талас снежних падавина. Ручак је полуспреман. Деца су сакрила од маме да је тата умро још пре седам година а мама је од деце сакрила да њиховог оца никада није ни волела. Дијалога нема, али пуноћа је ту…)

Похвала

З. Р. је био специфично дете. Као да је промашио свој век постојања рађањем у времену толико урбаном а да се никада није могао у потпуности помирити са темпом галопирања којим је тај исти свет дисао. Наравно, он ту није могао бити ништа крив, био је дете, али имао је такво васпитање да се за сваки проток кроз властити дом осећало претеће треперење родитеља тако да је од малих ногу осећао кривицу за све. За сваку трагедију под небом он је сам себе оптуживао. У томе је видео своју свету жртву. Осећао се дужником према свему што трпи своје постојање. Још ако би нехотице било кога повредио или коју ствар сломио – његова агонија, реална и нереална, би се утростручивала толико болећиво да је З. Р. и нежељено морао негде сакривено и од себе развити невероватно сложене светове својих фантастичних комплекса. Међутим, З. Р. није био глуп. Био је надпросечно интелигентан. Само што то није знао. Више је веровао родитељима и окружењу када год се репутација његовог постојања доводила у питање. Ако би му неко рекао да је ружан или глуп, он је чврсто веровао у то. Као дете се бунио против дијагноза таквих вредности о свом лику и делу, али временом је почео да верује у те изреке. И престао је да се буни на било какав начин. Сматрао је да када се укине сваки отпор – мање ће било какав ударац да боли.

З. Р. је рано почео да седи и остаје без косе. Већ у основној школи. Могао би сатима да дотерује сваку длаку на глави и да једино ту показује негодовање ако му било ко додирне косу. Ругања више није ни примећивао, али би било лицемерно рећи да их још увек тако млад није боловао. Нервозно би увек тражио неки кутак сопства где би се могао сакрити када цинизам обиграва око његове сензибилне душе. Чекао би да силовање торнада прође са својим закусама од вређања па да настави са обавезама тамо где је стао. Он је био онај тип људи који се пошто-пото труди да у свему задовољи поредак и форму само да не би добио прекор. Прекор га је болео више него било које ратиште или немаштина под небом. Жеља да једном буде похваљен за избор добра му је била преча од било какве награде или плате. У тој похвали је видео цео свој универзум. Али се та жеља никако није догађала. Тако да га је питање смисла постојања врло рано задесио али не ради неког већег смисла него управо ради одсуства похвале. И помисао о самоубиству је била свакодневна појава. Када га је отац једном водио код психијатра, отац му се више љутио што показује било какве дефекте неголи што га је бринуло што му син размишља у категоријама нестајања. Ту се З. Р. још једном осетио несхваћеним. Заправо, шта год је пожелео у свом животу никада није добијао „зелено светло“ од својих родитеља. За све то време пажљиво је неговао неки сирови маниризам само да се не би коме наметнуо или некога угрозио на било који начин. Јер З. Р. је промицало да он никоме није био уопште битан да би морао толико осетљиво да пази на све своје покрете. А он се осећао проклето важан. Нарочито, када би неговао своје стваралаштво. Нарочито, када би неговао своју меморију о свакој ситници. Нарочито, када би сркао кафу са светим одмером и пажљиво ишчитавао наслове у новинама које су само на његове руке чекале.

У средњој школи је почео да таложи знања. О свему. Није било ствари у коју се не разуме или нема бар минимално информисање. Глад за знањем га је мамила даноноћно. У тој глади је покушавао да надомести своје недостатке. Надасве, своје комплексе. Јер ако добије етикету да је глуп, он би одмах похрлио за знањем о нечему другом. Ако би добио етикету да је ружан, он би одмах похрлио за знањем о лепоти. И како је време одмицало, иако су га неки избегавали, почели су помало са дистанце и неки други да га поштују, али не јер је био толико паметан него да не би било ко осетио своје незнање пред њим. Људи су сматрали себи за увреду да његова величина буде иоле већом врлином од њихове умишљене у било чему. Нису га волели. У томе је било све. Међутим, свет цинизма и ироније З. Р. није открио. Није желео у име светих манира које је неговао да познаје тајну сарказма да доскаче својим противницима. Слепо је веровао да ће његова доброта оплеменити друге. Али то се није догађало. Напротив, оставши наиван дозвољавао је себи да усред свих тих многостечених знања испада глуп пред најездом разних протува и хулигана. Могли су да раде са њим све шта су хтели. Јер је З. Р. био страшљивац. Знања га нису могла довести до тачке спознаје како непријатеља да постиди. Тако да је његова сујета остала на снази. И због тога ће задржати своју дезоријентисацију као главни аспекат својих приватних фрустрација које ће испочетка држати љубоморно само за себе као дело одмазде његове свете пожртвованости а касније којом ће почети друге да решета када год се изнервира што му не поклањају пажњу. У тим нервозама је био најсмешнији, јер је постајао малодушан за најбаналније ствари у којима је умишљао питање живота или смрти.

А онда је открио постојање Бога. Завршио је теологију. Открио је нове светове у којима се може коначно доказивати а да буде коначно запажен. Пожелевши себи монашки постриг, ту се други пут осетио несхваћеним од стране својих родитеља. Чак су се и пријатељи које је дотад имао у дефициту саблазнили о њега при том његовом императиву. Онда је решио да се ожени. Није ни приметио да је прошло пет деценија од те жеље. Ниједна га није хтела. Пред сваком је пластично промовисао своје “свете манире” да је због такве извештачености свака жена само окретала главу од њега. Он је мислио да је то флертовање које жене оставља без текста и да ће у његовом одсуству оне само о њему мислити са срцепарајућим уздасима. Сахранивши своје родитеље, почео је да се брине искључиво о себи. Штедео је сваки динар апсолутно несвестан да су таква одрицања могућа једино за људе који немају породицу а најпре децу. Он је такве норме наметао као врлину за све. Почео је да наступа по квизовима и да седа на прва места при свим дешавањима. Наступао је као статиста у многим филмовима који се баве старим временима. То му је некако ишло у прилог, јер је он сам живео у прошлим идеализованим вековима. Постао је временом и вероучитељ, и увек би се гурао на прву линију фронта да би био запажен и похваљен од стране епископа и свештеника. И мада је овај пас добро мрдао репом у знак своје “свете љубазности”, ниједном га никад нико није похвалио, нахранио и помазио. Напротив, окренуо је многе против себе. И осим огорчености и глади за својим признањем (јер таква глад је морала остати обзиром да признање није ни од својих родитеља добијао) у њему ништа од умишљеног господина није остало. А веровао је у своје господство и џентлменство апсурдније више неголи што је то уопште било нормално. Можда је чак више веровао неголи у саму веру. И почео је да се вређа на сваку ситницу и да сазива састанке да би причао ни о чему. Једном је чак покушао да украде радно место другоме, али се позвао на своје свете манире. Био је збуњен зашто је одбијен. Други пут се наметнуо неким људима у госте. Свето се увредио што мора да скине обућу са својих ногу, јер он, авај, има реуму. Заправо, З. Р. је толико штедео себе у свему да се то могло граничити само са световима самосажаљења. Ако би га ујео случајно комарац, он би се дуго у ноћ молио Богу зашто је дозволио такво страдање по њега. И његово самосажаљење је било толико велико да од његове теологије није остало готово ништа. Нико није могао слушати проповедника који ни сам у своје речи не верује а камоли живи. Али, З. Р. о томе није размишљао. Он је тражио неку естетику у којој је властита анестезија једино мерило блаженства.

Данас је З. Р. пред пензијом. Умишља да је свим ђацима донео спасење и да многима недостаје. Дроби сећања у својој свечаној и овешталој фотељи. Пред њим стоји угашен стари телевизор са миљеом који је његова мајка плела. Још увек сакупља динаре мада ни он не зна за шта их више скупља. Битно је да плати рачуне, не жели да га држава прекори да није узоран грађанин. Може у пошти да стоји сатима, читао је довољно о аскетизму. Али је уморан и огорчен што није нашао свој свет унутар овог света. Мада је скупио многа знања о овоме свету, унутар њега није нашао своје место. Једино што је остало да га жуља је заправо властита сујета. Он о томе још увек ништа не зна. Јер, он себе не сматра сујетним колико је изнад сујете! Сав збир његовог знања теолошког корпуса свео се само на призивање есхатона да би он побегао од света који га ниједном није ни за шта похвалио. Сав “символ вере” који је крвоточио његовим нервним завршецима се са ужасом преточио у доксологију огорчености и кидисања, јер у њему није било ничега што личи на “чекам васкрсење мртвих и живот будућег века” већ само на: “Чекам Исуса Христа да добијем похвалу за свако учињено дело!”. Живећи у овоме свету као да није од овога света, промакла му је веома важна ствар, а то је да живећи као законик који је испуњавао сваку форму спрам неиспуњавајућих и живећи као онај који ће на крају приговорити Христу да је ради Њега свако добро чинио – није дошао у познање да је већ осуђен на пакао. Остао је да поносно самује у својој светој изолацији са неким својим вероучитељским идеалом Царства у којем Бог одавно нити живи, нити делује. Јер у његовом Рају нема места за друге, нема места за оне који ће пре њега добити признање и похвалу…

Латица

Л. У. је била слатка девојчица. Имала је дуге златне локне, али толико густе да се коса не би могла чешљати. Била је треће дете. Најмлађа. Пошто није волела да се чешља, једном су је родитељи ошишали до главе, али уместо повређене дечије сујете, она се радовала свом новом изгледу обигравајући око огледала као чигра. Родбина је живела за њене мајушне посете. Мада су је сви волели, никада у толико окушане љубави није нашла повод да стави на себе лептир-машну саткану од размажених ореола. Више се осећала сигурном. Међу својима. Тако је испијала пажљиво гутљаје дароване љубави. Могла би сатима да слуша свог деду, лежећи на његовом дебелом стомаку, приче из давнина. Од малих ногу су је учили колико су преци били велики у српској историји и да таквих предака није мањкало ни у њеној крвној линији. Л. У. је била дивно створење. Волела је и умела са сваким дететом да се игра. Осим када неко не би умео да дели играчке. Тада би испадала безобразна, а заправо се са безазленим разлогом љутила на себичност, коју је, ето, почела да препознаје од малих ногу код других. И можда баш зато што је најмлађи члан породице, увек су је некако држали по страни бринући само до оне тачке да ли је она задовољна. А она није бринула ни о чему. Било јој је довољно да има свој мали кутак са играчкама одакле не би излазила сатима док се поштено не умори од разговора са пластичним пријатељицама које су за њу увек имали добру вољу. Није морала да отвара роковник да проверава да ли је родбина може тог дана примити у госте.
Л. У. брзо расла. Или јој се само чинило тако. Некада би време имало споре кораке као раст траве, а некада галопирајуће а да није ни примећивала све јаче мишиће на свом телу. Била је добар ђак. Узоран. Вредан. Прескакала је разреде великим поскоцима. Школа јој је просто ишла од руке. Ниједан предмет није доживела као напад на своју личност, него као могућност да надогради себе новим сазнањима. У то време, наравно, она још, као мало дете, није имала јасну свест за шта би јој таква сазнања могла послужити, али се радовала школи као што се играчка из њене собе радује њеним нежним додирима. За њу као да је све било мирис игре.
Међутим, једнога дана, ненадано, догодила се трагедија. Њен отац је умро. Био је то шок за све. Она као мало дете од свега 8. година није могла знати шта је то смрт. Знала је само да тате више нема. И плакала је, јер су и други плакали. Али га никада није осећала као потпуно одвојеног од њеног живота. Као да смрт није могла баш све прогутати својим земљаним ковчегом. Отац јој је био писац. Аматер. Али, добре деснице и оштрог ока. Прави песник. Једино је њој пред смрт написао песму. Никоме више. И та песма је остала да је жуља и теши, јер су стихови били превише озбиљни за њен узраст колико год се трудила да разуме написано. Тако је Л. У. осетила први шамар од живота у којем се нашла и ту су се пољуљале прве сигурности за које је невино сматрала да никада неће проћи. А прва латица љубави је отпала. И латица је рекла: „Ја ћу те научити шта је то губитак!“.
У одсуству мушке фигуре у кући, породична атмосфера се драстично променила. Одједном се створило, као преко ноћи, превише слободе. Оне слободе која уместо да смири човека, доводи га до тачке усијања да испита место где сатана дише и живи. Али, фрагменти свакодневнице ће ипак упоредо наставити да пулсирају у некој клими коју је отац посадио. Љубав према књижевности ће обасипати цео дом, а захвалница од стране српске православне цркве што се отац показао једним од ктитора ће строго посматрати са зида дуго година као опомена све укућане како треба да се владају у дому. Ако би таква слика измицала, онда би поглед на све те многобројне полице са огромним световима књига просто мамиле неким тајанственим мирисом кухиње у којој су песници најбољи декоратери душа и кувари најдубљих смислова под овим небеским сводом. Бар је она тако веровала.
Тако се Л. У., заједно са братом и сестром, понекад утркивала ко ће бољи састав да напише у школи. Или, ко ће бољу песму да напише код куће. Свако је неговао неки свој стил. Све док једног дана нису сви одрасли. Тада су неки од укућана престали да осећају присуство оца и мужа. Неки ће наставити даље као да он никада није ни постојао. Али, у животу Л. У. није било тако. Она је остала верна перу и мастилу ради свог оца. И знала је да пише и чита по целу ноћ не би ли му и на тај начин некако мистично постала ближа. Или бар достигла половину светова и креације коју је њен отац поседовао. Зато је ноћи посебно волела јер су тишине биле прегласне за њено крхко биће.
Када је завршила основну школу, Л. У. се у средњој некако повукла у себе. Неочекивано чак и по себе. Није више била толико друштвена. Није се гурала међу прве редове, али је волела да посматра људе и да им се диви на неки свој начин. Створила је дистанцу која не изгони другог, већ која дозвољава другог. Нажалост, ове њене затворености неће свако лако разумети. Постаће недоступна и конфузна. Негде ће чак изазивати нелагоду. А да не би никоме стајала на путу, јер је навалентност сматрала смртним грехом, повлачење је увек видела не као бежање од стварности, већ као проналазак своје душе. И није погрешила. Једино што није предвидела у свим тим даноноћним учењима, читањима, писањима и истраживањима, то је да ће развити себи јаку, можда и превише јаку машту, коју неће моћи лако да контролише, нити да јој укине алиби онда када се фикција и стварност сударају у најтежим рикошетима. Јер, не само да се та граница некада често губила, него као да је она желела да се та граница у потпуности избрише. Као да је волела своје сањарење више него хлеб који би често и заборављала да поједе. И сносила је страшне последице по своју младост због те маште, а да није желела да освести тај проблем уопште као проблем. Тако ће постати помало меланхолична. И тако је од своје душе, не штедећи себе, добровољно откинула другу латицу љубави. И латица је рекла: „Ја ћу те научити шта је то лутање!“.
У време када јој се сестра породила, њено дете је прихватила као своје дете. Брат је постао наркоман. Није било изгледа да се икада више врати на прави пут. Био је сувише поносан и тврдоглав. И као да се хранио тиме да мајка и две сестре секу вене и проливају сузе за њим. Али, када је дете дошло у кућу, он више није био битан. Наједном је његова синовска и братска репутација нагло опала. То га је страшно дотукло. Додуше, испочетка није још схватао свој проблем, а да зло не би освестио као могућност конкуренције, због чега се неретко дешавало да детету поједе храну које је за дете било намењено, почео је да убризгава нове и веће дозе самокажњавања. У сваком случају, дете је за Л. У. била прилика да пројави неку нову себе. Неког кога је давно у себи заборавила. Улила је толико велику љубав у дете да јој се некада чинило да ни своју децу можда неће тако волети. Годинама ју је чувала, жртвовала најдрагоценије време, читала јој књиге и упознавала са светом. Наравно, не само због тога што јој је сестра радила, него и због тога што реално ни сама мајка није толико волела своје дете, него се увек понашала хронично уморно да сопственом детету пода бар милиграм емоције коју је Л. У. давала. И дете је препознавало ту емоцију све док није нарасло до одређене зрелости када би ту даровану емоцију могло злоупотребити. Тако се удружила са мајком у бројним стигматама које су често ишле на штету Л. У. Наметање кривице да она никада није довољно добра за све њих, нарочито за рођену мајку, сестре и једног брата, и поред максималног себедавања. И да би куповала мир у своме дому, одрицала је своју вољу безброј пута, само да би нашла све укућане насмејане и задовољне. Тако је отпала трећа латица љубави а да Л. У. то није ни приметила. И латица је рекла: „Ја ћу те научити шта је то понижење!“.
Када је завршила средњу школу, уписала је Књижевност. Те дане слатко памти. Била је међу најбољим студентима. Тамо је пронашла све искане светове на једном пажљиво скупљеном месту. Имала је могућност да развије сопствени стил и да га доведе до савршенства. Ту се први пут озбиљно заљубила. Пала је на једну сасвим јефтину песму човека који ју је дуго познавао. Тада се први пут осетила као жена и тада као да је први пут осетила шта то значи бити пожељан у срцу другог. Предала се у потпуности као што лист предаје своје нагоне ветру на дрвету. Уопште није марила за неке последице. Најлепше моменте је провела са вољеним човеком. Све док једног дана, тај човек, по имену З. Ф., није показао своје право лице. Да је обична сировина од човека. Да уопште није песник за кога се издаје. Да је фалсификатор емоција. Да поред Л. У. воли да осваја и друге жене. Али, пре него што ће то схватити, Л. У. је била толико обневидела од свете љубави да ниједан недостатак није примећивала у лицу З. Ф. Тек када је ступила у брак и родила прво дете, као преко ноћи, одједном јој се отворише чула да позна човека спрам себе и са којим дели парче трулежног крова и бајатог хлеба. После 25. година постојања, било је то први пут да Л. У. озбиљно осећа угроженост и немир свог бића који ју је доводио готово до физичког гушења. Јер су почела пребацивања и корозије за сваку ситницу, тако да је брзо прамен љубави постајао одсечен од корена за који је Л. У. сматрала да ће наћи дубоко уземљење. Неколико пута је била чак и компромитована, изложена као у излогу, да његовом вољом извојује његове најгнусније жеље, а неколико пута се чак сама и паковала не би ли мужа ставила на пробу колико је њему самом стало до једног здравог односа. А у пар наврата је чак добила батине чије ожиљке ће дуго носити на души. Међутим, брак је увелико пропадао а да је Л. У. ради љубави своје сакривала чак и од себе истинске разлоге. Она се у тој несрећи окретала својој деци не би ли бар њима пружила љубав која им је највише потребна. Тако је отпала четврта латица љубави. И латица је рекла: „Ја ћу те научити шта је то страдање!“.
Како су године пролазиле, Л. У. је открила љубав према Богу. Заправо, открила је љубав Божију која је већ била просута у свет, љубав Другог која је њу саму открила, само ју је требало освестити и пустити да заживи у нутринама бића. Тако је почела да одлази у Цркву. Ниједну Литургију није пропуштала. Ако јој не би нешто било јасно, одмах би вукла свештеника за рукав да чује подробније одговор и тумачење о неком питању. Пошто је била добар познавалац књижевности, а свој дар није гасила, имала је велику могућност да обједињује свет и језик песника са светом и језиком Цркве. Није ни сама била свесна колико се унела у благодатни свет Царства. И трудила се гигантским напором да свако своје искуство верно посведочи и пренесе као дар својој деци. Барем деци јер пријатеља није имала пуно. Да никада не остану лишени тог искуства и да Цркву препознају као матицу и свој дом где се увек могу осећати комотно. Можда је свему томе, негде несвесно, доприносила атмосфера код куће где се због хладнокрвног супруга није могла никада осетити довољно слободно. Јер је несумњиво да су је сумње и страх често због њега живу сахрањивале, али би увек пред светлошћу вере налазила покриће и утеху да свој живот у Христу никада не потцени и не погази. Колико год супруг био равнодушан чак и на том темељу.
Како су пролазиле године, Л. У. није ни приметила да је оседела. Да је навршила 67. лета. Није чак приметила ни да је остала некако сама и погрбљена. Деца су одавно престала бити децом и започела су неке своје животне авантуре у којима је, чини се, било готово немогуће ухватити их. Макар за једним ручком недељно. Или, барем месечно. Деца су престала да долазе. Нису остала без љубави према мајци и оцу, али су кренула неким својим путевима. За својим пословима и за својим породицама. Сада више никоме није било битно колико година, колико оброка, колико прича је мама Л. У. давала енергично свима. Сада унуцима неко други прича њене приче које је она некада својој деци читала и причала. Није она ни сада тражила своју вољу. Толико се унела у живот по Христу да се никада није осећала усамљеном. На њој ниси могао видети комплекс огорченог самосажаљења. Њене изборане очи и данас једнако засузе. Неке потезе би можда одиграла другачије у прошлости. Али у њој нема кајања. У њој све је доксологија. Сваки нерв трепери на ивицама уподобљавања. Сваки удисај пролива светлост нествореног еона. Свака мимика избораног лица недвосмислено указује да је она више пута доживела сусрет са Свевишњим. Ту радост јој ништа није могло украсти. Ниједна пролазност је више није могла преварити. И како су јој сада само смешне све те чарке и доказивања у којима је некада тражила своја већа права или већу вредност. Хвали Бога што се више од половине ствари и не сећа. Јер, ако је и било неких трагедија, већа безнадежност припада онима који су, мислила је, лишени љубави Господње. Још се моли Богу да јој се опрости за толико добре воље према другима који су њену топлину изиграли и да никоме ништа не узме за зло. Пред Тајном Вечности све то држи за трице и кучине. Драго јој је да је бар своју децу извела на пут. Можда јој је само жао што њен муж није приметио тренутак када је пета латица љубави у тим видно поодмаклим годинама отпала одавно са свог лежишта. Јер је то био дан када, седећи крај прозора замишљена у видокруг оца, маште и пролазника, ни она сама није знала да је умрла. И латица је рекла: „Ја ћу те научити шта је жртва!“.
У том тренутку нешто ју је пренуло. Неко ју је додирнуо за раме. Она се, негде заглављена између благог страха и недоумице, трже и окрете. Било је то лице Христово. Седео је крај мале девојчице од 8. година. Он је погледа оним заљубљеним погледом којим посматра лице сваког човека и упита:

Шта је? Опет си се замислила?

Јесам…

Машта? – упита Он глумећи наивност

Да – рече она помало несигурним тоном

Пусти сада машту – рече Он – имамо пуно посла ти и Ја

Који посао?- упита она раздрагано

Зар мислиш да Ја не могу да маштам? – упита је Бог

Како то ја могу знати? Још сам мала. – рече она

Хајде, дођи, показаћу ти како се сади цвеће чије латице неће никада отпасти…

Црна боја

Живот А. Т. није био нимало лак. Имао је веома тешко детињство. Никада своје невоље није узимао за таоца којим би бранио могућност неког свог могућег зла. Ни он сам није знао тајну која пулсира у њему: зашто је пожелео да живи примером доброг човека тамо где свако жели да сеје семе зла. Наравно да је био много пута огорчен, несумњиво. Али, неке дечије болести су морале да се прерасту пре или касније. И дан данас знају да га изнервирају, али себи дозвољава таман толико испада чисто да себи покаже да је још међу живима. Да није равнодушан. Или, неки уображени светац који само на себе мисли. Одувек му је та теологија самоповлачења била страна прича. Није се ту налазио никако.

Али ко је наш протагонист А. Т. ? Некадашњи клинац риђе косе, а данас православни свештеник риђе браде. Од милоште га парохијани данас зову риђобради, мада се том опису највише радују деца која одмах мисле да је он неки посебан гусар који високо подиже једра своје цркве да их отисне у највећу авантуру.

Још као мало дете много тога га је занимало. Читао би књиге иако ништа не би разумео. Чврсто је веровао да ако буде показивао толико велики инат у проучавању онога што не разуме да ће му се једном због те истрајности отворити врата ума који ће унети светлост разумевања. И није погрешио. Проблем је само био у томе што га је школа и родитељска брига стално вукла на страну супротну од оне коју је свим срцем желео. Али, послушност није доводио у питање. Као што није неговао ни неко особењаштво, јер је заиста волео да се игра са другом децом. Али школу није волео. Ни оцене му нису биле за похвалу. Брзо је открио све мрачне поноре које ризик једне младости може да понесе са собом. Али, он је увек имао осећај да нешто главно у свему томе измиче. Да увек постоји нека позадина ствари која се не да лако приметити, а камоли именовати. То осећање тајне ће га пратити целог живота.

А. Т. је одгајан у православном маниру. Да редовно иде на богослужења. Да буде узоран колико до њега стоји. Имао је разне етапе по том питању. Од љубави преко мржње па опет до љубави према Цркви. Заправо, никада Цркву није мрзео али је имао велики проблем са својим очекивањима пред лицем храма. Народ га је излуђивао. Као да се нека здравомистична тишина губила усред све те вреве, мешкољења, дошаптавања и гунђања. Некада би му се чинило да не може уопште да доживи Божије присуство од толико народа. Од толико механизације верског битисања по неком уштогљеном зупчанику. То ће га касније доста обележити када буде у олтару секао хлеб као да сече камен.

Дан свог рукоположења је дуго чекао. Престао је да се нада. Године су јеле ткиво. Кости су се смежурале и пресушиле од сваке жеље. Док једног дана није дошла вест да ће се његова молба ипак усвојити. Радовао се као мало дете. Коначно ће имати прилику да покаже своје таленте. Од писане речи, преко проповедних сведочења до пастирског старања. Али, као што то углавном бива, машта је брзо била ошинута страшним бичем свакодневнице. А ту су се низале разне ране, од оних лаких и површинских до оних тешких и дубоких. Када су га послали у једну Цркву где ће пустити корење свог службујућег сведочења, прво што га је збунило је била реакција других свештеника. Дочек је био понижавајућ. Гледали су га не као брата у Христу већ као конкуренцију која ће им окрњити буџет. Новац је био последње станиште о чему је мислио. Њега је ентузијазам пекао дан и ноћ. Да понуди нешто другачије и савременије својим парохијанима.

И тако је А. Т. почео да обилази домове, да “свети водицу”, да позива народ у храм на Литургију. Чудио се како од свих тих посећених домова и породица нико не показује добру вољу а још мање питања око своје вере. Где год би он покушао да одобровољи или протумачи неки део Јеванђеља у конкретним приликама, био би доживљаван као наметнути путник. Негде чак као ухода. Негде као могући швалер. Негде као дежурна трачара. Иако ништа од тога није имао у својим нервним завршецима. Мада од народа никада није тражио прилог, јер се држао Исусовог модела да свако оде сам до храма и остави прилог по свом избору, његово сведочење Христа се почело узимати са резервом. Као да је народ пре желео некога ко ће брже-боље обавити обред и још брже наплатити неку другу Тајну, па да се свако разилази на своју страну. Он је хтео да понуди однос али није налазио на одјек. На много места су га чак оптуживали за стање у Цркви, држави и комшилуку као да је он тај објективан разлог због којег се све распада и руши. Када аргумент не би донео очекиване резултате, смиривао би се тако што би заиста на себе узимао имагинарну кривицу само да би се народ одобровољио. Међутим, за народ су све то биле “новотарије”. Сав тај његов вишегодишњи покушај да установи неки другачији приступ – за народ је било наметање. Чак ни други свештеници, одвећ поодмаклих година а одвећ бестидни да би отишли у пензију, нису показивали разумевање. Штавише, другим свештеницима је сметало што А. Т. не наплаћује епитрахиљ своје службе. Јер им тако руши репутацију и буџет. Безброј пута су га минирали пред надлежним епископом и претили му да ако не буде радио како му кажу да ће добити премештај на још горе место.

Мало по мало А. Т. је постао разочаран. Имао је жену и троје деце. Није смео да ризикује. Ради породице је прихватио такве уцене које су га максимално компромитовале. Сваки пут када би требао да подноси извештај пред епископом, лицем ка лицу, ако би говорио истину – само би добијао санкције. Тако је А. Т. дошао на идеју да свима прича бајке како све савршено функционише само да не би његова породица испаштала због ставова којих се тврдоглаво држао. Успео је да сакрије живот у Христу и пред епископом, и пред свештеницима, и пред народом. Јер нико није показивао вољу да чује глас истине. А у свему томе је било превише нездраве климе, пред свим тим ослушкивачима и клеветницима, да А. Т. просто није знао шта више да ради. Желећи да сретне друге дошао је до парадоксалне ситуације да мора да се крије од других. Покушао је да добије премештај у бољу парохију, негде чак и у дијаспори, али увек би га неко претекао. Увек је неко протежирао неког свог човека због којег би он добио последње место. Место непомичности. Место чамотиње и позицију утваре. Године су пролазиле. И А. Т. је одавно престао да броји двадесет степеница кроз које је својим веком прошао. Људи су прихватили фарсу. Никога није занимао дубљи смисао. Ни народ, ни свештенике. Као да је и он сам постао некако инертан. Да је изгубио компас. Све до једног дана.

Једнога дана на свом уобичајеном путу од куће до Цркве у којој је служио, а живео је у кући од непуних тридесет квадрата буђи и мемле за разлику од многоскућених му свештеника са којима је службовао, пред Црквом се појавио просјак. Било је просјака и ранијих година, али су многи већ били познати у тако мало месту. За овог просјака се не зна одакле је дошао, нити куда иде. Узалуд испитивања. Давали су му прилог, давали да једе, давали одећу, некада га и протеривали неуспешно, али он није говорио. Како је време промицало А. Т. се већ некако навикао на њега. После годину дана, просјак је почео да улази и у храм. У почетку су се врата цркве због њега закључавала, јер се свештенство плашило да би просјак могао нешто да украде. Било је то мало место, па се, ето, прибевагало и закључавању богомоље усред бела дана без обзира да ли неко има потребу. Некада би А. Т. и просјак били једини људи сабрани у храму. Некада би се и по која стара баба преварила па дошла са њима двојицом у храм где би зими било изузетно неподношљиво. Пролећа А. Т. памти као најсвечанији вео свог живота. Негде је он и од себе тајио да је најсрећнији када никога осим њега нема у храму. Да може имати Бога коначно мало и за себе. Вероватно је нешто из детињства остало као наслеђе будући да се тад није могао од народне еуфорије концентрисати на Божије делатно присуство у храму.

Међутим, након две године од мистериозне придошлице загонетног путника, приметио је да се просјак није појавио на богослужењу. Чекао га је испред. То је А. Т. помало зачудило. Већ се био навикао на његов непроговор, па је мислио да је просјаку дошла можда након толико времена нека жеља да се исповеди. Или, да му можда треба прилог од њега. На оба предлога просјак је само одмахнуо руком. То је било први пут да је просјак разумео питање. Потом се удаљио неколико метара од А. Т. и позвао га себи руком. А. Т. је пришао. Вечерња служба се завршила и храм је већ био закључан. Порта је била празна. Небески свод се нагињао над овим дуетом са својим звезданим рефлекторима на земаљској позорници. Просјак је пружио руку и неочекивано по А. Т. додирнуо његово раме. Одједном све је занемело. Као да се догодио ватромет по целом видокругу чији звук детонације као да је неко нагло искључио. Појавила се светлост. Светлост која није од овога света. О којој је само А. Т. читао, наслућивао, искусио, али коју никада није видео. Која га је прожимала са свих страна тако да није могао одредити да ли светлост долази споља или изнутра. Просјак се благо насмејао. Оним осмехом који улива поверење и не дозвољава ногама да изгубе тло под ногама од страха. Другом руком просјак је прошао безболно кроз месо и плућа А. Т. и извукао његову душу. Душа се преливала у разним бојама. Свака боја је имала своју причу и разлог. Ту је А. Т. постао глувонем, шокиран, јер је могао да само једним погледом по свакој боји прочита сакривене све своје историје на једном месту. Могао је да види своје недостатке и своје врлине, али и оне међудимензије које остају сакривене до есхатона када ће се показати тајна човека.

Од свих боја, А. Т. је задржао поглед само на црној. Занимало га је шта је то толико мрачно у њему. Просјак као да му је прочитао мисли и извуче црни пејзаж из душе пред њим као непрегледну долину која усисава поглед у своју стварност. Боја тада својом сликом рече: „Читав свој богословски и свештенички век, а то је практично читав мој живот од 14-те године, живим или се пак трудим да живим баш овако. Да знаш није лако, јер се од околине клерикалне и народне константно трпе ћушке, јер забога имаш моћ а не користиш је. Према њиховом схватању, урушаваш темељне поставке за њихово практиковање посебности. Међутим, још су гори они којима, будући на позицији моћи, као свештеник покушаваш показати и понудити слободу коју нам Христос нуди. Покушаваш их ослободити свеза и узуса каузалитета. Покушаваш да кажеш да је љубав оно што Бог тражи, а не жртвоприношење. Да нам даје најпре радост!!! Након тога, блену у тебе к’о теле у шарена врата и питају те: „Оче, колико дана на води? Смем ли целивати икону кад имам менструацију? Итд, итд……“ Кад им кажеш да то није важно, да је то небитна и успутна духовна фискултура и да не само да могу љубити икону, него Христа Живога треба да приме, они учине највећи скандал – окрену се и оду. Траже онда некога посебног духотворца, гуруа, измишљеног пророка, јер они су прави ауторитети којима треба следовати. Они знају колико поста је потребно. До у молекул, да не кажем атом, знају колико које материје човек сме унети у себе како би био достојан причешћа. Знају ко се спасава, а ко је осуђен. Они су као велики инквизитор. Дају својим поклоницима тежак, тесан, квргав јарам, јер забога – ко се још радује Христовом благом јарму. Онај духовнички боде, жуља и усмерава у одређеном правцу, па ти ни ум ни срце не требају. Нема одговорности, само испуни њихове рецепте за спасење, јер ако живиш по њиховим правилима, сила њихове власти је испуњена и примењена. Не морају више духовно да онанишу, већ оргазмирају јер те силују у здрав мозак, а још им сам дозвољаваш. Мислим да је проблем, што су многи верници дресирани да се клањају тамничару. Чудо је то, како Стокхолмски синдром није дијагностификован пре. У сваком случају, храмови су нам пуни обољелих од истог…“ И ту се виђење изненада завршило.

У празној порти нађоше се опет лицем ка лицу, пред додиром првог мрака, А. Т. и мали, грбави и изборани просјак од шездесет и кусур лета. Још су се гледали. А. Т. је покушао да настави са обраћањем, да проба да појасни и разлучи малопређашње указање, али га просјак није више чуо. Просјак као и пре није више ништа разумео. А. Т. је био помало збуњен свим што га је снашло, али је јасно распознао да просјак пред њим и просјак који га је до малопре држао у неком стадијуму екстазе – нису иста личност. Као да га је неко телепортовао у неку другу стварност која се посредством овог светог мученика тишине и немости, из бога питај какве недођије и несрећне судбине, дала као дар средовечном оцу А. Т. Пошто је већ тама обузела цело двориште Цркве, било је време да се крене. Као и две године уназад, А. Т. је кренуо да испрати просјака до улазне капије где је овај увек на једној дрвеној клупици гледао да испроси мало сна од ноћних ветрова. А. Т. је успут размишљао о црној боји и могућностима тумачења. Питао се да ли је то његов грех или је на себе узео грех заједнице којој служи и са којом служи. Са тим мислима је напустио порту. Сутра је нови дан. Мора се устати за јутрење…

Жеља

 

Детињство младе и тамнопуте О. П. је било више него безбрижно. Дивила се свим избразданим детаљима који би долазили под власт њених руку. Тако су је васпитали. Да воли свет. Да у свему тражи одјек неке исконске уметности о чијем пореклу се тајна никада није доводила до позиције разголићености. Са чим год би долазила у додир, имала је утисак као да додирује најсветије обрисе које ни небеса не би могла лако захватити својим мигом. Ако помази траву, ако нахрани птице, ако згази плочник својом шетњом, ако онако безазлено имитира нечије недостатке, у свему је имала утисак као да јој се истопљене боје са светих икона топе међу прстима њеног дисања. И заиста је, са својим помало буљавим очима и извештаченом нервозом, уживала у свом одрастању. Могла би да машта сатима. Да позира пред огледалом у некој улози. Да прислушкује говоре својих родитеља. Да сваки комад хране пре просипања у уста загледа неколико дугих минута пре него што ће зубима истопити слан укус оне најслађе суштине. У књигама се О. П. давила. Добро, више је волела позориште и музику, понекад и цртање са својом млађом сестром, али књиге су јој обећавале светове до чијих унедогледа не би стизала лако, али је у мастиљавим редовима налазила читаве галаксије које су се бојажљиво сакривале од бахатости свакодневнице. И управо је у њима налазила неке своје изгубљености да дођу до изражаја. Сматрала је себе увек изгубљеном да би могла радити на самопроналасцима.

Када су почеле да јој расту груди још је била незрела како треба да се опходи према свом телу. Непотребно су је прождирали комплекси. Осећала се кривом што није господар своје природе. А време ју је извајало према готово савршеној мери. Нема момка који се за њом није окретао, али опет, не толико због новостечене конфигурације колико због њеног ушећереног темперамента. У свом ставу је глумила снагу коју не поседује. И то је било јасно до баналности не само њој, него свима који би се удостојили тог наивног призора. Али, управо ју је то чинило драмски шармантном. Та очигледност и наивност изрежиране моћи. То ће је поприлично обележити касније. Јер, када се буду указали неки преломни моменти у њеном животу, управо тад неће препознати прасак када је своју снагу требало промолити. Тако је О. П. остала симпатичан миш који повремено вири из своје рупе, али не од страха, него да би једноставно остала – миш. Додуше, имала је велики реп, као видљиви жиг њене нестварне кочоперности, али он није био много од користи. Тим репом је мрдала само када би тражила своју позицију међу онима који би јој уделили мало сира. Пар пута су је отровали, али није она више тако наивна.

Једном се О. П. опасно заљубила. То је био први пут да је изашла из своје рупе. Цело тело јој је дрхтало од радосне грознице а у ушима, неуобичајено великим за једног миша, би толико зујало да од удараца свог срца није могла чути свог саговорника. Неки кажу да је пар пута доживела нервни слом. Ако је то истина, О. П. није ни знала за то. Као и све проблеме свакодневнице, увек би остајала на ногама. Чак и онда када јој се вилица пар пута закочила од блокаде што се заљубила. Ово је био први осећај у њеном телу који се опет мистериозно крио од свог домаћина.

На вратима њеног срца једнога дана појавила су се још два миша. Она је била црне боје а друга двојица беле и сиве. Радовала се што није сама у својој јазбини. Што има још неког ко тако вредно грицка нокте и прави штету ради веће потраге за смислом. Бели миш Г. Л. је деловао продуховљено и неприступачно, а сиви миш по имену Р. И. је деловао интригантно и отворено. Са њима је О. П. делила најсвечаније тренутке дисања. Обилазила је најлепше отпаде човечанства не би ли рециклирала шта од одбаченог. И имала је заразне осмехе да се понекад чинило како сав саобраћај цивилизације стаје због тих детонација. Сиви миш је однео победу над њом. Желела је тако. Знала је да само једног миша може имати. Предала се у потпуности онако само како филмска љубав уме. Белог миша је згазила отпадија. Његова прикљештеност (јер таквог га је оставила, између свог неусуда да га може волети и судбине да га ико може нахранити пажњом) је била толико мрачна и фатална да својој младости О. П. није могла дозволити расипање. Каријера је била битнија. Сиви миш Р. И. у то време није знао да ће и он бити ликвидиран у пуноћи елегантне одмазде пред тајнама њеног сазревања.  А црни миш у то време није знао да ће се заљубити у неког другог пацова којем ће касније родити дете.

Године су пролазиле. О. П. је постала жена. Више није било тамно-љубичастих завеса на њеним диоптријама којима је и даље испијала свет. Неки пантеиста је остао да се моли у њој и без њеног знања. Поштовала је све што постоји са неком искром незреле религиозности. И требало јој је десет година да би опустила своје вилице како би промолила свој први одважан став о нечему, макар то био накривљени положај једне слике која јој, ето, већ дуго смета како стоји на зиду. У цркву није ишла, икона се гадила. Заправо, све што личи на неку превише баналну слику побожности њој је аутоматски деловало извештечено. Није давала таквој сфери шансу за другачијом поставком предрасуда. То, наравно, не значи да није веровала у Бога. Само је мислила и веровала да њен Бог изгледа мало другачије од изрежираних перформанса у Његову част. За њу је то било светогрђе, да се тајна побожности театрално режира пред аудиторијумом верника у некој грађевини. Али, управо ће јој тај “измаштани” Бог једнога дана приредити једно нетипично изненађење. После двадесет година учиниће сусрет црног миша са белим мишем. И обоје ће се опет наћи пред изазовом својих рупа у којима су дотад становали а чије домове су редовно једно другом у младости посећивали.

Сусрет је по обоје био неочекиван. Драмски обојен неким беложутим колоритом чије су ивице испуцале од времена и простора. То су оне тишине када унутрашњости више говоре од свих очигледних мимикарења и проговора. Чинило се да су се обоје разболели од ударца сете. Јер су одједном испливали, неочекивано и по њих, читави океани некадашњег дружељубља. А оба миша су иза себе имали читаве томове написаних књига о искуствима које су некада заједно делили, а које су касније само још више надоградили новим животним пустоловинама. Са новим људима, са новом породицом, са новим вероживљењем. Г. Л. је био једнако затечен као и О. П. Он је постао свештеник а она педагог. Обоје са по неколико деце. И евидентно је да се љубав родила на истом месту где је била и сахрањена. Гроб није могао прогутати ову кост од смрти. У њима је устало нешто ново што је превазишло и њихова очекивања. Устао је онај други који се чинио да за све те векове уопште није ни био одсутан. И догодио се скандал. Заљубили су се. И тај ватромет сензационалног прожимања дупљама је трајао читав минут. Отворено. Дрско. Похлепно. Без пардона. Без гриже савести. Један минут. Али, онај подмукли минут. Подмукли јер је искрени. Јер су срца била бачена као коцке са унапред предвиђеним добитком. Ипак, у другом минуту, догодио се преокрет на који опет обе стране нису очекивале. Г. Л. је изгубио себе. Он није могао живети у прошлости. Крзно на њему је било толико пропадљиво да он пред собом више није распознавао ко је О. П. која стоји пред њим. Као да се она домалопређашња врела крв толико изменила да је имао осећај да му кровотоком сада пролази хладан челик у свакој капи орошених нерава. О. П. је три сата нешто причала, али у последњем сату Г. Л. је само климао главом. Имао је утисак као да његова вечност улази у конфликт са данима прошлим. И да зло буде горе, девојка коју је волео као да се ништа није променила. Али, он сад, мада првобитно обрадован илузијом прошлости, није могао да пронађе себе ни у једном кланцу где одјек некадашње вољене жубори. Ни са чим није могао да се поистовети, да прихвати макар као милиметар или милиграм туђег искуства као своје. Збунио се пред бљеском. Јер блица је било. Само није могао да га дефинише. Желео је само да побегне од ове месечеве мене која је грмела о плимама и осекама којих више није био део. И од себе је сакрио дан своје смрти. Јер дана када је остављен као бели миш од црног миша – тог дана је нашао неког новог себе. У тој смрти се крстио. Зато је данас свештеник многима. Није њему до неке освете. До неког наивног злопамћења. Или, сујетне игре непраштања. Зна он да је то за идиоте. Није њему до неке славе. Или, да тобоже брине о некој имагинарној репутацији, јер би се, ето, наводно показао фаличан. Драго му је што је вољен, што је нашао себе као потврђеног, али он само више није исти. Ту је пронашао свој раскорак. Мада га је мало прождирала кривица да је ипак наступио као хвалисавац због чега је одмах зажалио.

Бели миш више није био миш као ни онај црни. За неким рупама се није више вредело освртати. Бели миш је на крају, после двадесет година лутања и робовања бесмислу, ипак добио највише од свих. Добио је срце О. П. Цело. Нетакнуто. Преливено чистим венама преданости. Као неокрњени догађај. Али је за њега тај сусрет био толико свет и промишљен Одозго неким Небеским параметром, да се није усуђивао да овој светињи више икада приђе. Као да се О. П. скинула пред њим гола а да он није у себи имао ниједан покрет да ту наготу нежно додирне или бар покрије. Црни миш је остао збуњен. Помало затечен својим заборављеним нагонима. Као да О. П. није била свесна да се на једном тањиру не могу делити породица и они који нису део те породице. Као да је у том тањиру ставила све што се може појести. И да није приметила да управо тако настају отрови чијим порцијама не можеш хранити другог. А Г. Л. је био отрован а да није ни приметио, као што је и О. П. била отрована уласком у своју рупу а да тога није ни била свесна. И од тог дана, више никада нису видели једно друго. Загонетка је дошла истом брзином којом је и отишла а да никоме није дала одговор. Неки кажу да се и Сам Бог чудио овом сусрету, не јер није знао да ће до њега доћи, не јер га је Он устројио те да тим сусретом свештеник и педагог смирено испитају себе, него јер у овом сусрету, да скандал буде већи : иако је било жеље – није било ниједног греха…

Бележница

Када је мали Џ. Р. дошао на испуцали свет са својим првим руменим образима, није ни слутио да осим његовог громогласног плача постоји још један читави океан новорођенчади који су на исти потресан начин прослављали драматичан упад у живот. Цела бледосива клиника се тресла од његове тек започете хистерије што је открио кисеоник у својим плућима. Наравно, он ће брзо заборавити било шта везано за његову пупчану врпцу јер још неће просијати крваве неуроне који су тек започели детонацију и грмљавину унутар новостечене телесне природе.

Брзо је проходао Џ. Р. Био је поносан у томе, јер би увек добијао аплаузе када год се дуже задржи на ногама. Као и свако дете током одрастања показивао је радозналост на многим фронтовима, али га је нека недефинисана бојазан стално кочила да се смелије упусти у вртлог свог истраживања. На пример, могао је сатима да анализира латице једног цвета. Добро, имао је строге родитеље, али није морао баш тако рано да открије димензију лажи како би лажима, чак и оним безазленим, смиривао немирне буре када год се ковитлао талас око његових првих несташлука. Нико му, нажалост, није рекао да он није свестан својих лажи јер је само имао вишак маште која је тражила креативно уобличавање. Тако се он осећао кривим за све од малих ногу, чак и за удисање ваздуха у присуству родитеља, и због те кривице је развио највеће страхове и несигурност у своје поступке. Управо је осећање тешке кривице постало главно обележје његовог идентитета и повод да најсвечаније таленте жртвује лажним боговима страховања. Али, то ће се догодити много касније.

Нажалост, Џ. Р. није баш био вољено дете. Био је вољен само до оне тачке која би се могла угравирати са неговањем кућног љубимца, тако да је он веровао да је вољен таман толико колико је могао хибридно егзистирати између једне глувонеме рибице која не остварује довољно жеља за своје власнике и послушног пса који је редовно морао да долази на рапорт за свако своје ма и најмање кретање.  Једино би у одсуству било каквог ауторитета Џ. Р. показивао одважност да смишља игре којих нико не би био сведок. И његове игре су биле толико фасцинантне да се једном, док је откривао дренажу својих нагона и нерава, морао Сам Бог укључити у његов филмски репертоар. Џ. Р. је као мало дете био помало љут јер није волео да га неко прекида док се игра. Увек би откривао стид у себи када би налазио поглед на себи. Није наравно ни знао ко је тај Бог који га стално нешто запиткује, али Му је одговарао таман толико да испоштује старијег јер су га тако васпитали (мада Бог није волео да му Џ. Р. стално устаје и уступа своје место у саобраћају званом: живот).

Брзо је прошло 12. година. И Џ. Р. је и даље имао свог тајног пријатеља који га је подучавао посматрању ствари и решавању загонетака. Некад би се он и Бог мистериозно састајали у сновима, али Џ. Р. о томе није желео причати никоме, нити је знао какав став треба да заузме по том питању. Плашио се да ће га околина исмејати, а већ је у том узрасту зарадио толико комплекса да се већ почео питати о пролазности живота и на који начин би могао зарадити од своје маште. Чинило му се да је рођен са оловком и папиром. Увек би Џ. Р. нешто пискарао. Маштао би у потаји о неком свом малом собичку и дрвеном радном столу где би без зазора могао понудити човечанству нешто лепо. Куцаћу машину ће открити мало касније за чије мастиљаве траке је пажљиво скупљао сваки џепарац. Није се могао опустити чак и у друштву најмилијих. Већ са 18. година сви су га знали на основу његових бележака, јер би у друштву увек нешто записивао да се многима чинило да он започиње тобоже неки интервју а он је само белешке хватао инспирисан бројним додиривањима других због чега се често чинило да је помало искључив. Људи су му се смејали касније и са 21. годином када је започео уредно да архивира свој млади стаж као физички радни у једном магацину, јер би и на послу увек уредно вадио бележницу да повремено запише нова искуства и надахнућа до којих га је дијалог са неким људима мотивисао да помније улази у анализе ствари. Највише инспирације је налазио у својим жуљевима над којима је помало сажаљевао себе, јер се чудио зашто свом послу даје добру вољу а посао му заузврат даје само уједе и ране.

За све то време, Бог није одступао од Џ. Р., мада се често дешавало да га је Џ. Р. или заборављао или због својих бележака игнорисао. Бог је унапред знао шта ће бити са Џ. Р. па му је једном приликом потурио муњу међу ребра да би га протресао да пронађе веће место смисла од свих истражених које је дотад Џ. Р. тражио у многим зонама уметности. Тако је упознао и сатану који га од детињства није остављао на миру јер је Бог дозволио да се Џ. Р. прекаљује на тај начин, мада је често постављао знак питања свом нервном систему зашто га не слуша када му је он најпотребнији. И што су више расла разочарења у Џ. Р. то се он све више приближавао сапутнику из детињства којег је помало мистично и стидљиво крио. Једном је чак поверовао својим родитељима да је зарадио лудило па је тражио мишљење од психијатра. Психијатар га је оптуживао да његова величина пред Богом није битна и да ако жели ту битност онда мора да постане охол. То се Џ. Р. није допадало па је лек за своје лудило тражио на другим странама. Читању којечега и ничега. Психијатру се то није много допало па му је стално повећавао и мењао терапије које је Џ. Р. културно одбијао говорећи: „Боље је да будем неуротичан али креативан него смирен а мртав за било какав акт!“.

Када је Божија муња протресла његове кости и пореметила тадашња очекивања, престројивши поредак у њему са једног места наглавачке на друго, његови квалитети су почели да бљеште сјајем какав никад није видео. И дивио се присуству Божијем у себи али га је бунила равнодушност околине која га ја и даље посматрала на исти начин од малих ногу. Када је изразио жељу да се због тог сјаја замонаши, мајка је распорила своје срце од туге а отац га је убио од батина претећи да ће побити све свештенике који су му тим глупостима пунили главу. Џ. Р. је дрхтао од страха. Није имао куд. Ипак је он васпитиван као кућни љубимац да би сад неки преображај био толико важан од његове рибље немости и псеће послушности. Тако је Џ. Р. устукнуо још једном пред Богом као некад пророк Јона молећи се да га чаша присности са Богом мимоиђе. Али, Џ. Р. је увелико ходао Божијом сенком а да тога није ни био свестан, јер је попут Сиорана мислио да је безнађе једини млин који ствара добро брашно смисла.

Када се приближио 30.-тим годинама, Бог му је послао жену и шесторо деце. Џ. Р. је коначно могао да одахне. Заправо није одахнуо ниједан трен али га је притисак око нових обавеза толико стимулисао да он није имао времена када да мисли на своје проблеме или кризе којима је некада добовао. Џ. Р. није ни приметио да је одавно престао да пише и мисли својом главом, јер своју главу услед послушности другима није ни имао. Имао је само задатке које је морао да извршава као и све могуће најтеже болести у костима и крви али никада озбиљно није размишљао о свом здрављу, нити ишао код лекара. Ипак је он дресиран да буде свима на услузи тако да поред свих агонија није чак стизао да региструје ни када би му Сам Бог давао исцељење на свим његовим недостацима. А није више био меланхолик, ако је био уопште, и заиста је славио живот једнако и када су га мрвили недостаци, и када су га мрвили људи. Димензија родитељског старања га је отворила за нека нова путовања у саобраћају званом: живот.

У 40-тим годинама, посете Божије су учесталиле. Тада је први пут упознао пријатеља и место мира. Дотад није знао шта је то мир. Заправо није знао ни шта је то пријатељ јер су га многи остављали на цедилу умишљајући да је он нека огорчена и депресивна монада заљубљена у своје маштарије. Радовао се као мало дете што може бити насамо са Вишњим. Није се више саплитао комплексима што га други сматрају лудим или што се најрођенији дистанцирају од њега. Било је то дивно пријатељство. Свакога дана о свачему је могао да прича и дискутује о најдубљим философијама свега што дише у порама овога света са Богом. И Бог му је дао одговоре чак и на питања која није ни знао да постави. И Џ. Р. је узрастао из славе у славу а да није ни био свестан славе која му се дарује. Он је само мислио на свог Пријатеља. Јединог на свету. И највише је боловао растанке са њим. Могао би да плаче сатима или да удара своје тело од туге што је можда неким поступком разочарао свог Пријатеља који се, ето, без објашњавања повлачио брзином којом би и долазио. Али би се увек хватао за своје белешке када год би мистериозни Пријатељ нестајао из видокруга да не би заборавио мисли које је са Њим делио. У тим мислима је налазио бисере чију вредност је пажљиво неговао.

Једнога дана Бог се није појавио у уобичајено заказано време. То је био дан смрти за Џ. Р. који је у својим брзоосутим годинама недочеканих 50-тих горко плакао кријући сузе од својих најмилијих за чије здравље се редовно молио. Бог му је једном открио будућност његове породице па се Џ. Р. молио да му Бог скрати дане живота не би ли некако успео да промени ту будућност. Богу се то допало. Џ. Р. је био затечен. Не својом смрћу за коју није ни знао јер није ни запазио тренутак упокојења, него је био затечен што се Бог опет није појавио. Није много волео непредвидивости. Умро је а да није ни знао за своју смрт. Дошла је тихо и ненадано му узела из груди последњи дах. Нико није био сведок Христовог пољубца по хладном лешу Џ. Р. Подигао га је из мртвих само да би му показао да има ту власт. Да Бог није закаснио него да је отишао да му припреми боље место. И да се Бог намерно није појавио јер је желео да се поздрави са њим на васкрсли начин. Џ. Р. се радовао као мало дете. А онда му је рекао да иде да спава и Џ. Р. га је послушао претходно га загрливши. Али, овога пута та послушност није долазила из безгласа једне усамљене рибе, нити од дресирања уплашеног пса. Била је то послушност синова Божијих. Када га је Бог испратио до ковчега, удаљивши се од лелека мртвих што сахрањују своје мртве, окренуо се ка породилишту. У тај час на свет се рађало ново дете. И Бог се толико радовао да је зарио руке у џеп од капута Џ. Р. и из њега извадио нову бележницу а на њој је написао: „Нови пријатељ долази на свет…“

Пакао

 

Наступила је Вечност. Коначно! И Богочовек је одавно поново дошао међу људе. “Одавно” звучи помало смешно јер у Вечности не постоји време, али пред новим созерцањима то више није ни битно. Земаљским мерилима гледано, свеопште васкрсење мртвих се, ето, “одавно” догодило. Суд је био и прошао. Пророштва су се показала истинитим. Заиста су многи били непријатно изненађени неочекиваним доласком Христа и мноштва Анђела на небесима. Заиста је дошао као “лопов усред ноћи”. То је било веома подмукло од Бога. Зар Он може поступити тако неморално да дође ненајављен у госте? А људи као људи, авај, задржали су своју нарав. Чак и у новој природи?! Једни су се заиста осетили срећним и недостојним да уђу у обећано наслеђе, а други несрећним и достојним. Свађалачка наелектрисаност је успела да опстане чак и у новом васкрслом телу усред свих тих скупштинских новозаседања. Отупели од недостатка осећања, људи уместо да се диве обретеној светости која подиже постојање у нову телесну форму, нашли су повод за расправе и негодовања. Изгледа да се некима „ново одело“ није много допало. Чак и на Дан Суда приговори нису јењавали. Људи као да су желели стари свет. Христос је ћутао. Опет је осећао своју немоћ пред тврдоглавим нараштајем који даље од свог става не може чак ни тада да покаже бар минимално свој стид и искрено кајање. Анђели су буктали. Комешали су се сноповима у изнутрицама прозирности могућом одбраном Највећег, али своје силе нису покретали јер им је Бог тако наредио.

Христос је Себи узео Своје. Оне које познаје. Оне који Га се нису одрекли. Оне који су неговали своје уподобљавање по узору на Његово благодатно наликовање. Који су веровали постојано Ономе Кога никада нису видели, и за Којег, истина, нису ни знали да ли има реално постојање. И заиста, сваки нараштај од постања света до Последњег Дана, подигнут је на нествореним облацима мистичним у сусрет Христу, као што је писано, у насељивање обећаних станова блаженства о којима људи нису ништа слутили по лику и облику, јер им се отворила дотад непозната димензија. Ако је неко чудо постојало у Последњи Дан, а да нажалост то није био Сам Бог, онда се осећање чуђења догађало само у сфери неравнодушности откуда се толики број људи одједном створио на земљи. И свако се чудио лику поред себе, и свако се питао погледом шта ли се то дешава и како је могуће да су лица предака постројена живим међу онима који су се затекли као њихови потомци. А доброљубци су поред усрећености што им се Сам Бог јавио лицем ка лицу, једино још мало, мада неосновано, бринули да ли ће имати довољно времена да пронађу у свом том мноштву оне које највише воле за чије спасење су живели неизвесношћу.

Осуђени су добили своје демоне. Свако према свом лику и делу. Јер се слично познаје сличним. Какво је друштво такво је и заједничарење. А овде је стварно било разних. И сви су били изненађени другим бићима поред себе који нису били тако посебни како се помало митолошки очекивало у својој демонолошкој хемисфери и структури. Јер једини укус агоније био је осећање празнине. Мистична бића црних силуета су била једнако тупоумна као они. Нису могла да понуде ништа осим – ништа! Ходали су незаинтересовано поред људи и није било ни речи о неком помену страве, јер је једини ужас био огледан у одсуству садржаја. Заправо, многи нису ни ходали јер су толико мрзели живот да су презирали свако кретање. Хуктање је било све што јесу, све што знају и све што умеју. Одбаченост од Бога је морало створити нове изазове како да се сопствена вечност на неки начин осмисли. Међутим, нико није имао идеју јер нико се ни за живота у смртном телу није бавио питањима смисла. Оно што је највише недостајало услед везаности за пролазно – то је сада највише дражило. Само они који су успевали да развијају своје каријере на лешинама других тражили су сада панично нове солуције. Јер ово “сада” дефинитивно има укус наоштрене вечности која никад неће проћи. Пакао се морао осмислити!!!

И тако су један по један сусретали оног другог, бауљајући по тами незнања, одвећ слепи за било шта узвишено. Можда је укус пакла тиме био мањи јер нису били ни свесни да су нешто изгубили. Мало по мало, један од људи почео је да умује о времену и простору и направио је своју школу. Други је почео да умује о развоју економије и трговине и отворио је бројна радна места. Трећи је почео да умује о религији и философији и дизајнирао је бројне цркве. Четврти се досетио да индустријализује биљни и животњиски свет и покренуо је свој бизнис. Пети да умножи своје таленте развојем научног и технолошког сектора. Шести да оснује своју странку. Седми да покрене музичку индустрију. Осми да покрене модне фестивале. И тако унедоглед. И свакога дана број умујућих се ширио, свако са својим идејама, а присталице су умножавале своју пажњу и статистику у том занимљивом кружоку који се рапидно ширио планетом земљом у њеном богоостављеном стадијуму. Јер, Суд, мада одигран, ипак није подразумевао уништење планете Земље са њеним достигнућима. А никога није ни било брига.

Тако је пакао постао једно поприлично занимљиво станиште. Заправо, свако се ту борио за своје место под оним што је од усиреног сунца остало. Људи су и даље навијали своје сатове да би рано устајали за посао. Људи су и даље улазили у тесне аутобусе кријући се од контролора. Људи су и даље кукали и запомогали о тескоби свакодневнице, о том проклетом да ли ће моћи шта појести или платити од пореза. Људи су и даље изражавали беснило сваке године новом политиком владе бринући једино о својим изборним гласовима. Људи су и даље прехрањивали своје банке пажљиво бринући о свакој уплати и отплати кредита. Људи су и даље куповали по бутицима и пијацама чезнући упоредо за којом кафаном и баштом. Људи су и даље одлазили на утакмице и бринули о спортским манифестацијама и да ли им је прошао неки тикет. Људи су и даље пунили музичке дворане одласком на концерте и превртали огласе за посао или сајмове туризма. А највећи пакао је ипак припадао религиознима јер су они и даље тражили Бога који ће бити изграђен по њиховом верујућем моделу – жељама и очекивањима. Онај Који им се представио као Бог – Њега нису познали. Његов Суд нису ни прихватили јер Он није одговарао перцепцији очекиваног Бога. Овај Бог је за њих био сувише обичан. Они су били увређени понуђеним присуством Самог Суштог!!!

Кажу да је од Суда, земаљским мерилима гледано, прошло година колико има звезда на небесима. У зборницима небеске хронологије стоји написано да је Земља одавно престала да рађа и броји векове. Али за људе се ништа ново није догодило. Они и даље спокојно живе у својим чаурама бринући само о ономе што је пролазно усред своје овековечене непролазности. Јер, они и не знају да су у паклу. Не знају да је Бог одавно престао живети међу њима. Не знају да други Бог неће никада више доћи…

(За то време, далеко од Божанске есхатологије, са стаништем у Бразилу, сатана са задовољством чита новине и прати висок улог својих деоница у црној хроници. Са великом увиђајношћу приноси скупу шољу врелог порцелана. Загледа је дуго, лежерно. Чуди се њеној вредности и одречно клима главом. Пије. Мућка устима па тек онда гута и говори себи: „Бољу кафу нисам попио у свом постојању!…)

Двобој

Био је диван покварени дан када је млади В. Т. излетео мамуран на улицу. Претходна ноћ је била, као по обичају, турболетна, и као што свака опијена еуфорија вешто крије, он се правио глув и слеп да неће познати сутрашње последице. В. Т. није имао пуно мозга, али се тешио новим мехурићима у којима је, балон по балон, суморно глумио познавање ствари и људи. У таквим медитацијама је покушавао неуспешно наслутити неки други свет који му је вешто измицао.
В. Т. своје родитеље није познавао. Волео их је као неку бледу слику која му је некада припадала а сада је нигде нема у његовим касним деветнаестим годинама. Не може се рећи да му нису дали добро васпитање. Не може се рећи да није био вољен. Био је сиромашан, али љубав родоседелаца је надокнађивала сваки недостатак. Док они нису почели по цео дан да раде како би намирили њега и његову сестру К. Т., он им се још сећао лица. Али, како је почео да одраста, мада су делили несебично један пробушени кров, никада се нису виђали, нити сретали под њиме. Парадоксално, мимоилазили су се надомак једни других. И управо та ишчашеност ће му отворити либерална крила да истражује границе своје слободе, јер неће бити иког блиског да га у томе контролише и надгледа. Тако је брзо научио поезију о непоштовању било каквог ауторитета.
В. Т. је покушао да живи као сав нормалан свет, али нормалних није било пуно у његовом видокругу. То га није чинило песимистичним. Напротив, пошто је знао да нема пуно нормалних, крепио се тиме да и себи откине парче памети. И годину по годину, мрвицу по мрвицу себидопуштања, успео је у томе. На своје изненађење, многе је надмашио. Самог себе је преварио, јер није од себе очекивао да ће у потпуности направити хаос од свог живота. Добро, и од туђих живота, али други за њега нису били толико битни да би барем милиметар расуђивања померио у њиховом правцу. Наравно, пробао је В. Т. и дрогу, и сочне псовке, и жестоке туче, окушао се у оргијању и доказивању по свиркама. Покушао је једном чак да одузме себи живот мислећи театрално да ће свет зауставити своје постојање због тога, али га нико није ни погледао. Ништа од тога га није исцрпело. Заправо јесте, али никад толико да би се једном одрекао свог живота. Волео је свој живот више него своја лудила, али се често дешавало да су лудила све што он јесте тако да живота није ни било. У том самобацању и самопоигравању са светом својих нагона, изгубио је све манире које је као добро дете пажљиво неговао као што антиквар пажљиво чува скупоцене предмете сатканих од древних времена. Људи су почели да страдају од његовог присуства. Имао је толико оштар језик да се мало ко на њега није посекао. Своме језику је давао висока овлашћења. И све наводно у име очувања неких „узвишених вредности“ којима ни он сам није знао ни лица, ни броја, али је у њима видео нешто “потресно важно”. Борио се за неку философију живота којој није знао идентитет, а пред њеним лицем се трудио да идентитет свакога жртвује за своје идеје.
В. Т. је био веома тежак човек и на речима, и на карактеру. Али, због неке склоности ка меланхоличној замишљености, људи су му праштали његове испаде. Бар је он тако веровао. Није се питао да ли му људи праштају због њихове љубави. Чак је и на том месту нечије толеранције сматрао да је он та „битна фигура” и полуга због које се он толерише у својој бахатости. Ипак, не може се рећи да осим имагинарних патњи, које су се некад граничиле са патетиком, сањарењем и љубомором (управо зато што се нигде није могао укалупити), да он није патио. Можда је пре проблем почивао у томе што није могао да лоцира узрок својих патњи. В. Т. је био свестан да има неки проблем, али није знао на коју страну проблема треба да гледа. То га је додатно огорчавало, дражило, и својим беснилима је после пар година дао пуну власт над другима. И колико год да су га неки тукли, други одбацивали, он је сматрао да праведну борбу води. Да је свет против њега и његове борбе за „узвишене вредности“ којима није знао ни име, ни порекло. А и од себе је крио да је посреди незадовољство бесмислом живота у којем је он први сурово стајао мучећи друге само зато што његово безумље носе.
Једнога дана, баш оног поквареног када је мамуран од претходне ноћи крочио на сиве и депресивне тротоаре свог натмуреног града, дошао је на следећу идеју: да изазове Бога на двобој! Да раскринка све заблуде не само једног свог уштогљеног друштва са којима је дежурно проводио своје драгоцено време, него да удари на вишевековна уверења целог света. Желео је себи да поклони већи смисао постојања управо подизањем нивоа своје борбе на много већи пиједестал такозваних “узвишених вредности”. Досадило му је да међу малим мравима указује шта је добро а шта зло, и да сваког изнова шамара вербалним конфликтима у којима се он тобоже показује виспренијим и моралнијим. Смучило му се да буде вођа болесницима, било му је потребно нешто више – да буде вођа и здравима. Сада је пожелео себи добру борбу. Удариће сада на све идеологије човечанства а не само на један мравињак! Мамурлук у крви га је само крепио у том науму од којег није желео да одустане ни по коју цену. Тако је В. Т. дошао у један манастир на Литургију крвожедан свађе и светогрђа, па и туче ако је потребно.
Звона су оглашавала почетак службе. Народ се у смиреном ходу поплочавао један за другим у колонама. За певницом су стајале монахиње. У олтару је служио неки седи и пунобради човек. В. Т. није знао ни где треба да стоји. А онда је почело служење на неразумљивом језику са још конфузнијим појањем. В. Т. се нервирао самим уласком у храм. Нарочито га је вређала сва та грчевитост на лицима безбојних људи, али тим више неразумевање шта сав тај народ на том месту ради и на ком језику се моли. Осећао је да му место припадања уопште није ту и да му скаче притисак, али се зауздавао да не прекине службу из неког недефинисаног разлога обзиром да себи никада није језик ускраћивао ни у чему. А онда је почео да се расправља са свима у својој глави. Прво се смутио сећањима на своје родитеље и сестру, и на своје такозване пријатеље. Док се прослављање Бога виорило у храму, В. Т. је приносио своје свађе са свима које познаје. Свима је налазио недостатак. Сви су били криви пред њим. Нико се није показивао савршеним у његовој машти. Потом је умом прешао на непознати аудиторијум дрвостојећих људи пред њим. Свакога је пажљиво одмерио килавим зеницама од главе до пете. Без познавања другог, на свачијем телу је нашао бар десетину фаличности само на основу мимике и одела. Са великом злурадошћу је намештао свој кантар тражећи нове жртве свог погледа. А онда је, коначно, поглед фиксирао на певницу. Она га је посебно излуђивала. И све те црне хаљине, и сва та циркусијада са намештањем положаја и гласа, све је било ужасно. В. Т. је стискао песнице са страшним болом и гутао је пљувачку тешким дахом. Просто је хуктао од несносне атмосфере. Тако је почео да блуди умом и да замишља монахиње у најогавнијим представама свог ума мерећи према њиховим очима и држању која је изгубила невиност. То га је баш веселило. И он се брзо почео крајичком усана кревељити, али опет тако да та подругљивост не буде доступна свакоме, јер је у балављењу над овим призорима апсолутно сам желео јести месо своје фантазије.
А онда се десило нешто што В. Т. није предвидео. Позлило му је. Страшно. Неприродно. Неочекивано. У таквом паничном дахтању, почео је брзо да се преслишава свих својих искустава не би ли открио таквим поређењем шта му се дешава. Мислио је да му је лоше од дроге, потом од алкохола, потом од микрофоније, и свега знаног, али није могао ни са чим да упореди ударац овог ужаса. Имао је осећај као да му крвотоком бриде милијарде наелектрисаних црва у свакој пори где длака дише и где га сваки црв понаособ подучава дисторзијом свог присуства уметности повраћања. Стање је постало тако несносно да није ни приметио како се његово тело несвесно савија у облику фетуса. Чинило му се да га нешто притиска, али не изнутра, него споља, нешто силовито, неуобличено, што нагло одузима покрет разума. А онда се престравио. Десило се нешто страшно. Нека чудна светлост га је просијала споља и изнутра. Заправо, није могао да одреди одакле светлост долази. Јер је светлост чинила да је види испод свог лица. Или, иза лица, није могао да одреди. И она га је прожимала са свих страна стварајући му утисак као да испод (или иза) својих очију има још једне очи којима сагледава новопридошло искуство. Али, та светлост (за коју није знао да ли је производ халуцинације или синтетичких дрога), није изазивала код њега добро стање већ напротив – ужас над ужасима. У тој болној драматичности, пред њим се изгубио цео видик сабраних људи а појање манастирских монахиња више није чуо. Он је дословно умирао ту пред лицем свих а да нико то није приметио. Имао је таман толико снаге да се отетура до излаза манастирских врата. Ту је пао на колена, потом целим телом, и почео да се бори за ваздух. Први пут му се отела молитва из усана независно од његовог ума и воље. В. Т. се не сећа садржаја речи. Све је изгледало као у сну осим бола. Полако се прибирао. Светлост је нестала. А он се нашао како седи испред врата храма у потпуности дезоријентисан. В. Т. уопште није схватио своје искуство. Пожелео је да се врати на Литургију, али га је страх прождирао до костију. Када се мало прибрао побегао је из манастира и ушао у први аутобус. Када је дошао кући и сео на поцепану фотељу, видно узнемирен, прво што му је пало на ум су речи: “Изгубио сам двобој!”. И није био нимало срећан. Као да је на постојећу огорченост сада у свом искуству имао све огорчености једног света. Мрзео је себе свом душом својом, свом мишљу својом и свом снагом својом.
Од тог дана В. Т. је схватио опомену. Почео да ради на себи. Вредно. Посвећено. Дисциплиновано. Почео је да изучава Библију и да редовно одлази на свако богослужење. Како је време одмицало, простор цркве више није доживљавао као потирање већ као блаженство. Почео је да сања чудне снове крцатих богатом мистиком, а некада му се чинило како између сна и јаве чује речи које су толико одисале смислом да када би се будио не би могао да изрази те „забрањене језике“ јер их свет не би препознавао као своје власништво. Једне ноћи га је пробудило нешто налик светлости. Није био уплашен. Осећао је како му се физички срце пуни као балон. Као да га нешто испуњава чак физичким присуством. О томе није говорио никоме. Нашао је себи и духовника. Одрекао се свих порока. Чак и цигарета и псовања за које је посебно био везан. Самоизабрани пост му је дословно осушио тело. И сви су се саблазнили о њега и његово вероживљење да је тек сада, по логици других, у тоталности изгубио свој разум. Јер, његовом друштву је ипак више импоновало да имају поред себе неког диктатора ко би могао стално да их дресира и омаловажава, а сада је пред њима био неко други ко је позивао на разумевање и однос. Од тог дана В. Т. је остао без свих пријатеља. И коме год је причао о свом искуству – сви су га гледали са неверицом. Њега је због тога душа болела. Све је могао да прихвати, али не и окретање леђа своје некадашње публике. Мада се одржао две године у том помало монашком настројењу, на крају је ипак посустао. Био је веома усамљен. Сви су хтели да говоре о нечему другом а он само о Богу, али је увек наилазио на отпор, конфликт и негодовање. Да би добио натраг некога у своје друштво поново је почео да се дрогира, да пије, да пуши, да псује. Поново је постао миљеник међу својом багром. И чинило му се да је сада много паметнији него раније, јер је имао двоструко познање – и како је то лешинар међу лешинарима бити, и како бити богом међу светима у цркви. Та позиција му се допадала. Али, В. Т. није знао да се не може седети на две столице. Уствари, знао је, јер је увек јасно осећао своје дуализме и лицемерје, али је пред собом глумио да не зна. Мада је задржао рутину да не пропушта богослужења, почео је да се брине због чега више ни на једној литургији не осећа првобитно блаженство које га је дуго пратило. Почео је да умишља како га Бог не воли. Да је најгори од свих. Овог пута се деструкција према другима базирала на деструкцији према себи. И тако је В. Т. изгубио веру у потпуности и престао је да одлази у Цркву. Није више живео разуздано, али није више имао ни тек пронађену полетност. Чамотиња је постала његова религија. Једине молитве које је имао кретале су се у молитвама потврђивања да ли Бог има постојање. Само је то желео да зна. Да ли Бог постоји. Ако постоји, одолеће он и овим агонијама, али ако не постоји…није могао да живи у таквој неизвесности. Тако се В. Т. трагикомично молио ономе који не постоји да му да одговор на то да ли постоји. И већ ту је В. Т. требао знати да ако се моли некоме за кога не зна да ли постоји, да он већ као такав – за њега постоји. Али одговора није било.
После неколико година самоизгнанства и лутања, пожелео је да оде у други манастир. Није избегавао цркве, али је манастирима, ни он сам не знајући зашто, давао већи мистични публицитет. И тамо је одлазио са истим мотивима: да ли Бог има постојање. Јер, ако има – за њега више ништа не може бити исто, а ако Га нема – да настави где је једном стао. Није увиђао својеврсну наивност која му се већ предочила много пута окушаном светлошћу, тако да је своју пажњу усмеравао искључиво у том правцу. Преноћивши у једном манастиру вратило му се осећање радости које дуго није осетио, али то му није било довољно. Можда је та радост потицала од сусрета са једним престарим монахом чије очи су беспоговорно сведочиле сусрет са Богом, и као да су га те исте очи прочитале због чега је дошао, јер му се осим загрљаја ниједан други одговор није дао. Био је чак помало тужан што се након три дана враћа кући у пола ноћи без одговора на ово важно суштинско питање. Међутим, на путу до куће, ненадано, појавио се чопор паса луталица. Када су га видели из даљине сви су се залетели на њега. Био је престрашен. Али, опет му се мимо воље и ума отела молитва коју је громогласно произнео пред насрнулим чељустима. Покушао је да се одбрани именом Христовим. И догодило се чудо: сви пси су застали као укопани и сви пси су затворили уста а потом се лагано окренули на другу страну. В. Т. је сада био уплашен не од залетелих паса него од догађаја који се управо догодио. Онда му је синуло: “Добио сам одговор на своје трагање!”
Од тог преображеног дана В. Т. је коначно пустио корење. Довољно је протраћио своје две деценије постојања да би кретао изнова са нулте позиције. Благодатно искуство на богослужењима га више никада није напустило. Упознао се са Богом као са најбољим пријатељем у чијем друштву коначно више није морао да буде шизофрен и растројен. Бог га је упознао са великим смисловима, али је од њега сакрио колико је напредовао да се не би погордио. У почетку је В. Т. занимало само да ли Бог постоји, а сада је добио одговоре и на питања која није поставио. Видевши његов успон, сатана је пожелео да се упозна са В. Т. и Бог је то дозволио. Немали број пута га је сатана мучио, али чак и када му је тело отимао, и грозничавао га тресао, никада му душу није узео. То су била страшна искуства, и несумњиво је да су смућености узимале свој данак, али В. Т. се ипак уздавао у Бога и ново искуствовање Духа Светога Којег је на увек исти начин тражио на сваком богослужењу. Знао је да се у та отворена врата Духа увек може уздати и његова вера се кристалисала у добром живљењу и врлинском сведочењу. Али, после пуно деценија које су избелиле сваку влас косе и браде В. Т., мада је он увелико посветио себе монашкој љубави према Богу, и стекао је многе дарове Духа о којима другима, у скромном светоотачком маниру, није причао, сатана га је преварио. Јер је В. Т. почео живети неком обамрлом рутином свештеномонашког позива. Духа Светога више није осећао и почеле су лагано да га једу сумње будући да више од године није видео светлост Божију, нити је осетио. Уместо да их оголи пред неким другим, или чак пред Богом, он је почео да живи своје сумње. Сумњао је у то да ли је достигао пуноћу светости. Не да ли је спасен, него да ли је довољно свет. Није сумњао у веру, него је сумњао у себе. Узевши без благослова на себе подвиге који премашују његове снаге, запутио се у оближњу шуму како би појачао своје молитве. Био је мрак. Истовремено, вукови су у близини тражили храну, а он је изгледао као сјајна прилика која обећава добру гозбу на месечини пред првим капима росе које треба свежом крвљу залити. Мислио је да ће их одагнати молитвом и уздањем у Христа као некада када је смирио псе, али то овог пута није помогло. Имао је снажну веру али није било очекиваног исхода. Брзо су се залетели у чопору на њега и зарили своје зубе у његове кости. Један га је ухватио за врат. Опет се гушио. Неочекивано по себе, почео је да хули на Бога, да псује, да ропће, да проклиње све свето и несвето на свету. Почео је да се бори за дахове, да се отима од вукова неуспешно, али су му увелико пола ноге и целу руку одрубили. Рвао се немоћно. Ридао је док кркљање од вучијег дављења није почело гасити сваку наду и тон. И таман када се спремао да макар у себи прокуне све што има постојање, надомак грмљавине његове смрти и бесомучног режања вукова, обасјала га је светлост. Иста она светлост која му је некада отворила очи и разум да осети и разуме Вишњега, а он се, брзином муње, и насилно одвраћен од призора своје раскомаданости, опет нашао у деветнаестогодишњем телу. Седећи, испред манастира са чије Литургије је малопре изашао контузован након дивног поквареног дана у свом мамурном оделу…

Новосвет

Година 3414. од Христовог рођења. Човечанство више не мери календар по Божијем очовечењу него по сенкама на зиду. Бог се не одбацује као појам, али се више не именује ни Богом. Ако уопште постоји, сматра се неком ванземаљском интелигенцијом која нема додира са светом ни људском врстом. Он је табу-тема само притајених револуционара.

Људи су пронашли нова занимања. Сада не раде више ништа. У том “ништа” виде све. Ко је достигао “ништа” сматра се богом међу људима. Философом немовања који је велики онолико колико уме да ћути чак и пред тајном зла једнако као пред тајном добра. Мада у новосвету Губиштандијума ово су избрисане вредности јер је свако добро и зло релативизовано празнином постојања. Због људских немира у телу мало коме полази за руком да ћути. Машине доминирају. Човека је тешко наћи на улици. Живе у таквим солитерима који се дефинитивно могу назвати небодерима, јер се висина многих зграда, сатканих од памука и челика, граничи са ивицама првих облака под небом. Дошло је до јерархије, људи су у зградама а машине на улицама. Машине имају велика овлашћења кодираних системом да је служење човечанству једини закон који се мора спроводити, макар то ишло и до конфликта са револуционарима. Отпораши су, такође, подељени међу собом. Једни се залажу за веру у Бога а други за веру у човечанство. Оба фронта се сматрају конзервативцима који раде на штету система под именом Хамбигонон (дизајниран од једног научника који је живео пре 1294. година када је интернет доживео свој крах). И често су нетолерантни једни према другима, али се због отпора према систему повремено уједињују барем до оне тачке када неће једни на друге насртати.

Виртуелна реалност је превладана. Дотужила је љубитељима социјалних мрежа. Телепатске и друге склоности су такође превладане јер више никоме није занимљиво да чита мисли, или да својом вољом утиче на предмете око себе. Сада људи покушавају да измисле нова слова и нову математику, јер су дотужиле употребе старих. Неки у својим собама стварају папир и мастило и вежбају калиграфију. Систем забрањује размишљање па се ова дрога сматра најпривлачнијом. Нажалост, само богати могу да приуште њен укус, док други смртници остају лишени можданих импулса на овим нивоима. Пошто се већ тежи идеалу нерада, мождано стабло није много упослено. Највећа емоција је усмереност једних према другима али некада ни она не врхуни даље од мајмуна на гранама који једни другима чисте крзно од бува (иначе, све животињске врсте су опстале само у сећањима и виртуелној штампи коју више нико нити купује нити чита). Само богаташи, дакле, могу да се допингују оловком и мастилом. Пошто је човечанство застранило у креирању нових словослагајућих и математичких симбола, синхронизација и дијалог је онемогућен тим више. Да би неко говорио мора да поседује документа и дозволу од владајућег сектора. Да антиномија буде већа, чак и када до те дозволе дође, комуникација је лоше нивелисана управо због тога што свако прича својим језиком и симболима које су другоме непознате.

Помодарство у 3414. години се огледа у проналаску невиности. Тренутно је то нови тренд. Ко се одважио да живи крајње вулгарним животом, сада годинама скупља новац у симулираним банкама да би могао себи да приушти окрњену природу у новом оделу. Оно што је за некадашњу цивилизацију представљало одлазак на летовање, сада је ушивање нове невиности. То раде машине. Некада се то манифестује физичким операционим захватима а некада ресетовањем мозга који опет постаје неисписани лист хартије попут новорођенчета. Нема повратка меморије. Добијаш нов идентитет. Ако си кредитно подобан, можеш да конкуришеш за нове органе и продужетак живота. У зависности од каматне стопе и висине плате за нерад (под условом да имаш свог приватног робота као стално запосленог) одређује се дужина живота. Бесмртност се, дакле, може купити. Још ако имаш свог дилера, за мали улог добијеш гратис употребу туђих меморија (у питању су сећања људи који су некада живели под небеским сводом). Новац се више не користи, јер ни злато се више не сматра драгим каменом. Осећања су платежно средство која се пажљиво архивирају у главној бази података и нису доступна свакоме. Као да се влада целог света под именом Холмолокулус мистично труди да контролише све шта је некад представљао појам звани човек. Ко се одрекне својих осећања добија велике привилегије и положај. И што је најважније – може другима да влада. Зато има толико тупоумних. И зато више нико не излази из својих соба.

Сунце се, такође, није скоро видело. Због оштећеног озонског омотача, научни домени (сада кодираних у машинама јер паметних више нема) су створили планетарни штит који опкружује постојање свега што дише. Да, и кисеоник се наплаћује. Ко жели чист ваздух мора дебело да плати осећањима. Ко жели а не може, јер осећања сматра некомпромитованим врелом, теши се постојећом мемлом или лошим копијама кисеоника.

Државе више не постоје. Сада сви живе под једним системским кишобраном. Једна влада, један систем. Свима је одређена једна сврха и мало ко то идентификује као вегетирање. Осим револуционара. Положај цркве је елитизован маргином ових сакривених комуна. Сваки гето има свог вођу и сви су они наследници древног постојања света од пре неких 2000. година, или скоро 4000. година од Христа. Машине су програмиране да саботирају сваки покушај хришћанског хаковања система од стране ових протестаната. Многи су хапшени, многи побијени, али највећи улог влада Холмолокулус (на чијем челу се још не зна да ли влада човек или нечовек) види у њиховом репрограмирању свести, јер када им се једном сећања пониште и нов идентитет исплива на површину, догађа се често да овакви новорођени умови постану одлични гонитељи онога што су до јуче живели и проповедали. Хришћане је тешко пронаћи. Користе различиту старомодну технологију како би сакрили своје одвећ катакомбно постојање. Обзиром да се цела планета прехрањује таблетама у којима се налазе састојци који замењују месо, воће и поврће, ови хришћани још увек у својим скривалиштима и лабараторијама стварају храну али и хлеб и вино по древним рецептима како би могли одслужити литургију. Било је ситуација да су машине, одевене у људске модификоване форме од 100% људске коже, покушавале заузети позиције врховних свештеника, али би се брзо препознавали по својој крутости у опхођењу и одбијању да једу и пију. Код ових хришћана осећања су још жива. Расуђивања су још увек свежа. Њима не треба проток владајућег система Хамбигонон-а. Али своју револуцију ипак морају да крију јер их нема много. У свакој десетој генерацији очекују пророка. Обзиром да се деца више не развијају пренатално унутар утроба својих мајки, рађање деце је такође постала табу-тема. Нагони су исто тако потцењени. Пошто су сви отупљени, свако ко осећа неку страст мора бити позван на информативан разговор од стране тајних служби Замбинаната или санкционисан од стране суда Гамбоњеа. Међутим, сваки очекивани пророк није доносио очекиване реформе. Било је грешака због нестрпљења, нажалост, и на страни покрета отпора.

И ко зна докле би овај дизајнирани свет дуго овако постојао да се једном нису испуниле молитве револуционара. Родило се дете које је било очекивани пророк. Које је пре првих детекција свега што дише у околини, већ знало слова и мисли других. Које је брзо расло (неки кажу да је за две године достигао висину и зрелост тридесетогодшњег човека). Он је имао дар да својим додиром или обраћањем људима, врати осећања и расуђивања у покрет и целину. Његов поглед је уносио светлост просвете свакоме ко би га погледао у очи. Машине су губиле свој напон пред његовим присуством. И пријатељи и непријатељи су неговали страхопоштовање пред овим човеком. Када год би се он помолио, стварао би грешку у систему Хамбигонон-а., и тада би се планетарни штит поново отварао да измаглицу једне сивошарене Земље обасја сунчевом светлошћу за које је мало ко знао да уопште има постојање. Име овог пророка је Кумпадвиломон. Он је коначно донео реформе свету. Поново су настале државе и свима је он лично дао имена. Пошто су људи дотад живели безлично, сваком становнику је он лично дао идентитет и име. Само у том чину поред других активности је изгубио 67. година. И народ га је слушао, и сви су се тискали да буду крај њега. Некима се пак више допадало његово пуномоћје неголи суштина проповеданог. Али он није био Христос, него је указивао на Христа. Због тога је често губио присталице, јер су од њега ипак очекивали самог Бога а што је он упорно одбијао. Време његове мисије је трајало 159. година. За то време успео је да поврати поредак света на ниво од пре скоро 1000. година. Морао би да поживи барем још толико да би вратио зрелост света какав се рецимо затицао у крвопротоку стадијума из 2016. године.

Човечанство се умножило и многи су повратили обличије и карактер некадашње цивилизације. А онда се догодио преокрет који је пророк унапред добро знао. Када је избавио свет од машинске доминације и пластичне пасивности, они који су живели у његовом присуству су се први окренули против њега. Хтели су више од дарованог. Јер, пошто је прошло 159. година, сада новим генерацијама више није било важно како је свет некада изгледао и шта је Кумпадвиломон као спаситељ за њихов свет учинио. Опет се јавила завист и похлепа, опет ругање и негодовање, опет незахвалност и кидисање на примљена добра. Није истина да је претходни систем био бољи, али је истина да је новоспасени свет постао још гори. Кумпадвиломон је био због тога веома тужан. А није хтео да користи своје моћи да било кога приводи против своје воље познању већег смисла. Једнога дана отпораши, дојучерашњи сарадници, направили су пуч и убили пророка међу њима а себи присвојили власт. За мање од 325. година исти смениоци власти су поново успоставили некадашње оборено системско уређење. Брзо се заборавило време робовања под машинама и још брже време повратка изгубљене човечности. Истог дана када је Кумпадвиломон убијен, његово тело је чудесно засијало пред својим убицама. А у бази података нововладе, сада под именом Квантерион, која је сачувала његову меморију писало је: “Ниједном нараштају учињена добра нису довољна…”