Category: Приче


Музичар

Д. Р. Ђ. је био музичар. Заправо, Д. Р. Ђ. је био старкеља. Прошли су векови у његовом младалачком пијанству, дрогирању и разврату да би могао озбиљно схватити, у свом оседелом мудровању, да његово боловање никада није прошло. Као млад човек он је заиста веровао у револуцију слободе коју је музичка нота требала породити. У тим годинама он није могао рачунати на то да ће једног дана остарити као Буковски а постати ужасно џангризало када попије најмању чашицу. Био је још млад и наиван. Чврсто уверен у религију рокера и хипика – да је све дозвољено и да само јаке личности заслужују сигурну смрт са обавезним ореолом славе око главе.
Данас би се могло рећи да Д. Р. Ђ. има више поштовања и пратилаца него што их је имао у младости када су га због његове дуге косе и браде тукли по сваком ћошку клубова и забачених тротоара. Зато што је био добар и наиван? Не, зато што је смрдео на алкохол, зато што се није купао недељама, и зато што је поприлично знао психички малтретирати људе да би се уклопили у његову визију како јединство треба да изгледа.
Д. Р. Ђ. је тако живео деценијама као изгубљени блузер у земљи Србији заклињући се само верним идеалима уличних музичара и оних који су са светим страхопоштовањем стављали златне игле на крцкаве грамофоне. Добро, и по коју иглу хероина, али само да се Д. Р. Ђ. не би издвајао из масе. Наравно, Д. Р. Ђ. је пропутовао цео свет јурећи за звуковима најбољих музичара. Могао је то себи да приушти јер је имао богате родитеље за разлику од већине сиромашних пријатеља којима ни продаја земље у неким сеоским забитима није могло приуштити основне потребе а камоли привилегије. Тако је Д. Р. Ђ. живео деценијама, а да ни он сам није рачунао да ће до старости остати вечни панкер, премда се не може рећи да му такав вид задржаног младалачког бунта није негде импоновао. Јер, Д. Р. Ђ. је био сувише лукав да би се тако лако предао поклекнувши пред првим власима седе косе и искривљених бора по целом рошавом лицу.
Једнога дана, негде у периоду када је почео да схвата да ће постати родитељ, у Д. Р. Ђ. се нешто преломило. Почео је да тражи дубљи смисао. Схватио је да колики год идолопоклоник разних џезера био да се тако не може даље живети – да музика није довољна да га доведе до пуноће! Наједном му се све то његово познавање музичке индустрије и пажљиво архивирање песама, албума, плоча, група, чинило апсолутно бесмислено и као крајњи сувишак егзистенције. Његово биће је било болесно гладно!!! Потресно празно!!! Кризирао је до последње аутодеструкције!!!
А онда, негде на метафизичкој граници, загљављен дубоко између хероина и екстазе, али засигурно уроњен у дубоку зону смрти једном ногом, имао је виђење – указао му се Сам Бог лично. Срео је Христа!!! Он у то време није знао ни за религију, ни за Цркву, нити је икада расуђивања о Богу сматрао озбиљним предметом своје пажње. Бог се појавио тек тако. И положио Своје руке на све убодне ране на његовом телу. И Д. Р. Ђ. је осетио како кроз сваку његову, хероински избраздану, рану – топла небоземна светлост пролази уздуж и попреко са свих страна стварајући невидљиве шавове свуда где је светлост пролазила остављајући своје благодатне трагове. Тако је Д. Р. Ђ., у време када вера апсолутно није била популарна, нити део духовног тренда, постао хришћанин а да то није ни знао.
Године нису имале манира да поуче Д. Р. Ђ. како се даље треба осмишљавати. Морао је сам да открива светове и да компонује такве ноте новог смисла. Лако је било свирати гитару и играти се са мелодијама, али овде је устројство бића тражило много узвишеније и одговорније композиције. Дефинитивно није могао да остане равнодушан на даровану визију која му се, директним посредством Христа, указала. Желео је да упозна тог мистериозног госта који је баш њега, таквог никаквог и бедног, дошао да посети у пандемонијуму свих његових лудила.
И тако је започео пут боготрагања за Д. Р. Ђ. од проучавања Библије, преко обилажења разних манастира и разговора са многим духовницима. Баш је лутао сироти Д. Р. Ђ. јер је на сваком ћошку добијао другачије савете. Бог му се због тога чинио крајње неухватљивим, јер чим би Д. Р. Ђ. дошао до једне локације имао би осећај да је Бог већ отишао на другу адресу. Није сада могао да дође до онога Који га је пре тога Први потражио. И после првих година свеже продуховљености, сада је за Д. Р. Ђ. дошло страшно време кризе да се допре до првог искуства благодати. Али о својој визији није никоме причао. Држао је то искуство љубоморно само за себе чврсто верујући да Бог за њега има специјалан план и попуст и да га припрема за нешто велико.
У том убеђењу да га Бог припрема за нешто посебно Д. Р. Ђ. је живео до дубоке старости. Наравно, Д. Р. Ђ. није дангубио. Истина, остао је доследан својим рокерским сновима умоченим алкохолом у мало блуза са три мере хипика док није нарасло до пуноће бунтовништва. У међувремену ниједну литургију није пропуштао. Као што је некада до болесне перфекције знао сваку ноту, текст и албум неког музичара, тако је сада наизуст знао свако слово и стих Библије, јер је пажљиво знао записивати и архивирати, од речи до речи, сваки вид канонског довијања не би ли себи купио алиби када год је требало мисионарити међу онима којима до вере није стало. Највише се наслађивао када је улазио у полемике са хришћанима, јер је унапред имао спремне томове и томове преголемих светоотачких записа за сваку животну ситуацију, теолошку недоумицу и проблем. Просто је Д. Р. Ђ. сам себе сматрао необоривим доказом о постојању Христа са читавом армадом невидљивих фолдера у глави спремних за окидач и одбрану у сваком тренутку.
Данас је Д. Р. Ђ. поприлично остарио. Седи у својој овешталој и дебелој фотељи уз довољно топлоте колико може да плати рачуне. Редовно има заседања са својом чашицом и флашицом док у позадини интимно свирају највећи астрономи музичке сцене у целом његовом животу. Д. Р. Ђ. је остао негде заглављен у другој половини двадесетог века. Никада то није себи смео да призна, јер је одавно престао да прати било какве модерне токове. Одавно је престао да одлази у Цркву на богослужења осим када баш потражи себи лека од свежег мамурлука. Ако би га неко питао зашто не долази више у Цркву као ранијих деценија, он би по уобичајеном дисциплинованом поретку одмах извадио своју бележницу и започео са цитирањем светих. У светим оцима је увек себи налазио одбрану. И потајно се надимао што има аса у рукаву који је другим смртницима био ускраћен – а то је да је имао виђење Христа. По томе је мерио своју побожност и сматрао је да има привилегије које други људи немају. Мада је непоштено рећи да у свом том његовом Џоплин – Хендрикс начину битисања није дуги низ година проповедао универзализам спасења за највеће грешнике и за припаднике других религија. Д. Р. Ђ. је знао тежину пакла на својим леђима и зато никада није могао да поверује у Бога који кажњава паклом било ког човека. Оно што је остало сакривено чак и од Д. Р. Ђ. је што до данашњег дана, када је смрт ближа него јучерашњи дан, да ли је његово виђење Христа, Којег је доживео као Живу Позивницу, било заиста аутентично или последица узимања различитих дрога. Вера код њега никада није била проблем, али то питање како је до вере дошло – никада није смео себи да постави. Јер је добро знао да ако га буде поставио да ће се јасно указати…Ко? Христос? Не, Христос га мање занима колико га занима страшна помисао да он није део никаквог посебног плана, јер му је мишљење да је он припремљен за нешто посебно било много присније, а да ни он до данас не зна – да ли од Духа или хероина?…

Богомољка

Живот средовечне И.Ј.У. је био понајмање занимљив. Заправо И.Ј.У. није била средовечна жена уопште. Била је одавно баба. Али није смела себи да призна најмање контуре пропадљивости. Крила је своје боре као што пас крије своје кости да би их јео касније. А И.Ј.У. је добро знала прождирати себе. Добро, и људе. Ипак је њој физичка лепота била најважнија ставка бића. Како да неко њене облине сматра бапском творевином коју нико неће? За њу је то било неморално и неприхватљиво. Штавише, ако И.Ј.У. није пожељна – онда је то несумњиво светогрђе.
Она, ничим изазвана, осим у притајеном презиру што није виша млада као друге, знала је да троши километре и сате не би ли у најповољнијим фитнес-центрима извајала мускулатуру која ће најмлађим мужјацима бити најподобнија. И.Ј.У. је живела од тога. Зато се никада није удавала. Уствари, јесте једном, али дочекавши злурадо да буде преварена, просто је једва чекала да се усуди на усамљенички живот једне новораспуштенице. И да успут неким другима поломи имиџ и главу. Као када дрога продире у нечије тело, тако се она хранила да продре као највећи тумор у нечију психу.
Свакако да живот И.Ј.У. није мазио. Али, руку на срце, није ни да је баш понела неко страдање осим пар сломљених ноктију на прстима и пар жуљева на високим потпетицама.
Једнога дана, између сезоне парења и благе депресије коју је крила вечитом гримасом незрелих пошалица, почела је да се пита о неком већем смислу постојања. Почела је да прати духовно штиво и да се у успутним гутљајима мушких тела тови побожњачком литературом. Почела је да одлази редовније у Цркву, да намешта мараму на глави а касније и позу за молитву. Схватила је брзо да јој марама није потребна и да уз њен златни крст и дрвену бројаницу веће штикле напросто боље стоје. Највећу награду за себе је добијала у пожудним очима неких свештеника. Чврсто је веровала да је ту потврђена и да своју сексипилност и духовно знање носи сразмерно.
Зато је постало чудно како је Иродијада једног дана у њој, неочекивано и по И.Ј.У., просто прокључала. Јер је набасала на једног ожењеног младића О.Т.О.-а који не само да је није приметио као женствено биће, него се усудио, потпуно ненаметљиво, да јој укаже на одређене пропусте у размишљању на много нивоа. Он није навијао за тај судар, али се она просто сва просула уз његову сенку. Колико је И.Ј.У. мрзела тог младића због његове вечите надмености (тако га је често себи представљала не би ли се бар мало утешила) толико ју је тај младић О.Т.О. сваким даном, касније годинама, све више привлачио, јер је добро знала да не само што не може да победи силу његових речи, него да је и њена лепота у потпуности пред њим била демаскирана. Другим речима, И.Ј.У. је потпуно излуђивала равнодушност О.Т.О.-а . И онда, као што вечите недозреле личности раде, нашавши се осујећеном као нежно биће, као жена, а потом и као неко ко сасвим добро познаје теолошку мисао (највеће достигнуће је била потражња за причама о демонима и митарствима), једнога дана, потпуно неочекивано, усмерила је сва своја незадовољства и освете према том младићу. Тек тако. Јер може. А да би тај наум спровела у дело знала је да ће морати много више клевета да користи него козметике не би ли тако сакрила своје истинске намере. Јер лошег човека је лако оборити будући да је већ оборен својим начином живота, али доброг човека оборити будући без мане – за њу је био прави изазов. Било је нечег вештичарског у њеним намерама.
И.Ј.У је заиста веровала да поседује еликсир вечне младости. За њу је била хула да јој неко укаже на било који начин, макар и сажаљивим погледом, да ју је време одавно прегазило. То је било немогуће! Она је још осећала нагоне у свом телу који су јој сасвим јасним сигналима говорили да младост у њој још добује. Ако је пожуда жива – онда је жива и младост! То је била њена догматика. Њен мали демонски символ вере који је исповедала. Нашавши да њен живот пролази недовољно запаженим темпом, покушавала се уврстити међу познате људе не би ли себи подигла како цену и барем мало скренула пажњу на свој интелект и облине. Није вредело. Стварно се трудила да прочита многе томове књига и карактере људи. Увек би се саплела на коју бору на свом телу која би јој омела созерцање. А њено созерцање је било важније од ближњег. Штавише, било је важније и од истине. Јер је она себе овластила да буде носач, делегат и сведок истине, а некад и сама оваплоћена истина у њеном смежураном телу.
Зато је за И.Ј.У било изузетно стресно како један ожењени младић попут О.Т.О.-а може да остане равнодушан на њену лепоту и њено знање. Јер је она носила једно и друго изобилно. Али, није тај младић О.Т.О. био одговоран за њена лудила само зато што на њој није нашао ни лепоту, ни знање. Сигурно је да он није хтео да је обезвреди својим светим игнорисањем, али сигурно је и да није могао да предвиди колико зла може изаћи из једне жене која је још до јуче хвалила његову децу и ставове. Било је јасно и по И.Ј.У да је она хтела њега за неке своје светове. Наравно, и фантазије. А пошто није било греха којим би га могла сахранити онога чији свет је желела зато што га нема у свом искуству, морала је неки да измисли. И измислила га је оригинално.
Једног демонског јутра, када је сунце тек будило нове наде и светлосне жиле за одрубљивање нечије главе, И.Ј.У је убрала прве птице са небеске гране и подигла легион анђела за собом. Као какав архангел, саткан од крви и злата, дошла је на одличну идеју: казниће О.Т.О.-а у којем је сабрала све своје мржње и измислиће такве клевете не би ли цео свет младића и све његове пријатеље довела до таквог скандала да га се сваки од приснољубаца постиди са највећим згражавањем. И успела је у томе. Била је победник. И.Ј.У је први пут осетила прву праву силу која јој је прожимала месо до свих крајева њених нервних завршетака. Била је вредна. Била је упорна. Радила је напорно данима не би ли осујетила најмању праведност тог младића. Један по један племенит човек је отпадао из његовог округа. Непроверене гласине о нечијој неморалности су биле уверљивије од могућности да се дојучерашњи пријатељ О.Т.О. упита за истинитост оптужби. Потпуно га је демистификовала. То черечење у јавности је трајало месец дана. И.Ј.У је испљувала пуно крви до тада. Младић је по ко зна који пут завршио у болници. Мртав. Неки кажу да је умро од нестанка гласа. Други кажу да је умро од сломљеног срца јер су сви које воли напустили његово присуство укључујући жену и децу. Све могуће и немогуће афере, махинације и клевете су га потпуно недужног дотукле, али не зато што се осећао кривим за нешто што није урадио, него јер је боловао све оне које је постепено губио.
И.Ј.У је коначно срећна. Сада може да дише. Понекад задрхти Иродијада у њој, али скупи довољно смелости да ментално пљуне на гроб преминулог. Прозрела је она такве одавно. Не може њу нико тако лако преварити. Она воли здравице. Са конфискованим пријатељима преминулог испраћа оног кога је она много пута убила обичним речима. Као аутентична богомољка, подиже и хвалоспевне молитве о опраштању непријатељима у гробу. И као аутентична богомољка, док изговара последње речи молитве, док први ореол погађа место сахрањеног О.Т.О.-а, она вреба испод ока новог мужјака којег би могла поново да поједе…

Удовац

Н. Ђ. није могао кривити судбину што је рођен као леп човек. Мада до своје бледе осамнаесте године он о томе није ништа знао. Постао је веома касно свестан своје привлачности. И то је знао одлично да искористи, када су се фарови упалили најгласније, јер је имао пуно следбеника међу женама које су навијале за њега не ради истине него да би, ако се неко чудо деси, могле спавати са њим. Н. Ђ. је био диван мушкарац преподобног карактера. Није био феминизиран, ни женствен, али било је нечег сувише неукусно материнског у њему. Као да су се наизменично, или чак истовремено, у зифт оделу рвале у њему Мајка Тереза и Марија Магдалена. Неки гадан кратак спој који би не толико у њему, навикнутом на агонију и бол, колико у његовој околини правио велике неспоразуме и проблеме. А заиста је наивно веровао, онако чистим срцем као дете, да је пријатна особа и да не постоји човек који не би пао под власт његовог шарма ако би којим случајем физичка привлачност затајила. Заиста је веровао да је његова памет сразмерна лепоти која му је дарована.
Нажалост, Н. Ђ. је рано постао удовац. Ветрови су шапутали да су и непознати људи плакали за његовом женом у то време. Прегласне тишине, те немилосрдне жиле куцавице, су пресецале странце да се у својој надмености моле за здравље мушкарца који само што је добио један живот на дар други је изгубио. Све је то, као што живот без фалширања мрви сваким бахатим неочекиваним ударом, потпуно неспремно дочекало младог и лепог Н. Ђ. Али је ради добробити детета, његове миле ћеркице, морао да капитулира своје депресије. Да одбаци таму и заволи светлост са оне стране невидљивог мастила којим Бог тајновито пише.
Време је пролазило. Године нису. Чинило се да он стоји у месту. Да су живи и мртви код њега у истом наручју. Ипак, дато му је од Бога више него другим смртницима да не би испарио неповратно. Јачањем детета и сам је јачао. Презрео је многе ствари. Многе је и потценио страхујући сада једино за немоћ и сигурност ћерке.
Заправо, живот Н. Ђ. је био изван овог века. Било је нечег средњевековног и старомодног у његовом држању. Строгост и милост пољубљене на истом месту. Плиткост и подлост само када заборави на даровано. Превише самопоуздања за једног удовца свакако. Превише бестидности за једног оца потпуно. Јер, дешавало би се да овакав свети хришћански отац, у име ревности за морал, истину, веру и љубав, изгуби некад кормило. Да пређе границе пристојности. Да обнажи туђе личности потпуно непотребно. Јер је од неке удељене пажње ипак морао бар мало живети. Да не мисли на свеже ране и на оно што га заиста потире. А од живота му није пуно забаве остало. Остало је цењкање са сведоцима. Да срамоти јавно људе којима по његовом светом параметру обавезно нешто недостаје. После би своја спаљивања на ломачи правдао родитељском љубављу која је спаљеном, због његове тврдоће срца, недостајало. Да, било је нечег монашког и немилосрдног у његовој природи. Морал је флертовао са неморалом. Судија са Богом и ђаволом. Када би изгубио своје битке које је држао за победе повлачио би се у свет игре са својом ћерком. Није пуно веровао педагошком институционализму. Хтео је дете само за себе и под својим надзором желећи да му буде све – и школа и Бог.
Н. Ђ. је волео да се слика са књигом. Да пише конфузне поуке мислећи да у конфузијама мистично знање лежи. Н. Ђ. је волео да се открива полунаг и да прихвата са хвалоспевом комплименте о својим мужевним облинама. Једном је испрозивао све очеве света зашто нису тако згодни као он. Да ако је њему могуће да буде извајан након сломова, да је и другим очевима исто дато. Н. Ђ. није знао за хормонски дисбаланс и генетику и да се ниједно тело не понаша исто. А потајно није нешто ни заиста навијао за змијолике конституције својих конкурената колико да покаже другим мужјацима да у његовој појави виде да њима нешто опасно недостаје. Хранио се тиме сакривено и од себе. Ипак, најукуснији залогај његовог невидљивог паразита крио се одмах иза срца – да прождире људе. Нарочито женске удвараче а још више опоненте. Није било жене којој се није јавно наругао вриштећи за сведоцима да се што пре укључе у морални пренос осуђивања. Уживао је у томе да жене погрдама и лажима свлачи јавно као проститутке, али се увек лукаво извлачио јер је камење стављао у туђе руке. Он је волео само да гледа узроке и последице и да се искрено каменовању смеје. И ниједан грех се Н. Ђ. није узимао за преступ, јер је велику љубав имао одмах након убиства нечије душе. Али, једно му се не може оспорити: никада није био лицемер када је другог требало повредити. Лицемери те могу лажно поштовати до једног момента када покажу своје морбидно лице. Н. Ђ. је одмах држао нож у рукама и није продавао манире, него је одмах стављао до знања о својој прекој нарави.
Није било лако Н. Ђ. са собом живети. И он је, попут многих, поклекао пред грађењем слике о својој величини која објективно не одговара његовој реалности. А имао је стила. Имао потенцијала. Коначно, имао Духа Светога више него други. Али није познао своју меру. Да није морао живети тако. Да се није морао наслађивати проливеном крвљу других сматрајући бестидност исто што и очувањем слободе мишљења другог. Коначно, ниједно зло не би имао да није почео да заудара избором свог окружења у којем се за линчовање многих дисало. Његова вера му је тако налагала. Његова савест није била мртва, само му је дала рушилачки темперамент – да у име вере понизи сваког ко од истине није.
И ту се прича Н. Ђ. завршава. Не почиње. Почеће онога дана када схвати где га је његова подргуљивост довела. Сигурно је да је велика страдања претрпео. Сигурно је да још болује нестајање своје добре жене. Он то не крије. Као што и свом детету редовно говори да је мама код Бога и да ни мама, ни Бог нису далеко. Он чврсто верује у то да му снагу дају молитве сумњивих подвижника. И зато је у њему тешко наћи пријатеља, јер је сигурно негде себе осакатио па изгубио одређени рационални компас тако да му се ниједно зло не може узети као зло. Можда једном када Н. Ђ. буде уложио више труда да раскринка потенцијалне љубавнице неголи што улаже труда да недужне гони – јер у том чвору његов главни проблем душе лежи – можда једном ипак нађе неког поштеног пријатеља који ништа осим његовог здравља неће хтети.
А дотад? Ено, стиже његова нова насловна слика, поука крај књиге…и потерница за новим противницима…

Златобради

Још увек се тресу горе и померају планине од рођења златокосог П. Њ. Птице су посебно умирале тог дана и крошње света шириле своју нестворену дугину лепезу над тајном његове колевке. Сва села су ударала у харфе и трубаче не би ли обзнанила вољу Божију да се са овим златокосим нешто велико припрема у науму Божијем. Он ће се подићи да многе обори. Јер је таква воља Божија не би ли се кроз П. Њ. прорешетало дрвље и камење и разлучио коров од пшенице.
Живот П. Њ. није био лак. Дефинитивно. Јесте, он је био прави мангуп као дете и већ је на тим несташлуцима знао да добро манипулише ситуацијама и људима. Није било стреса који он није могао да издржи. Био је сувише тврдоглав да би дозволио себи свето место јадиковке. А јадао се себи често као дете, јер зна се добро да дете нико за озбиљно не сматра, нити слуша.
Златобради П. Њ. је имао дар да брзо апсобрује одређена знања. Лако је учио језике. Лако је шармирао људске односе. Лако фасцинирао и парализовао противнике. Лако стицао прве сумњиве титуле. Али је живео тешко као непризнато биће. Јесте, новац му је увек недостајао. Кирија је и њега прождирала као и све смртнике осуђене на туђи кров над главом. Али, он је негде изградио себе таквог да би пре живео без новца него без части. Сматрао је да му цео свет дугује признање. Нарочито свет Цркве коју је искрено волео и којој је као свештеник несебично служио. Па ипак, као и код много већих трагичара историје, није рачунао да ће му цео животни век проћи чекањем на елитне одреде да га се некако сете и доделе му почасно звање. Јер му јесте прошао цео живот и позивница никада није дочекала да светим додиром целива његове златне седе.
Притисак га је негде прогутао. Не болест. Он је био паметнији од своје болести. Зато ју је често истицао у првом кадру мислећи да Божије дело чини. Ревнујући за углед и нераспродају Цркве, а тајећи своје неостварене амбиције, П. Њ. је створио уверење о својој величини као пророку Божијем који има за задатак да у старозаветном маниру раскринка све подвале и махинације елитних саборских јединица којима никада није припадао, за којима је желео да припада, а на које се позивао као да су му најрођенији пријатељи. Нажалост, П. Њ. није успео да избегне комплексе. Јуродиви барут је успевао да прикрије мегаломанску љубав према своме лику и делу, али неприхватање од стране својих унутар Цркве – никада није могао да превлада. И онда је једног дана само усред себе нестао а да то нико није ни приметио. Јер је сада Дух Свети бдио над њим и он се у том призиву поништио максимално. Наравно, ништа се од тога није објективно догодило, али као и код свих психоза, морао се створити алиби да се она као болест неким постулатом одбрани и осамостали. А нема бољег терена за развој неке менталне болести од црквеног амбијента. Ту се вируси патологије просто сами од себе размножавају као најсветије амебе.
Тако је велечасни П. Њ. озбиљно изгубио разум а да то нико није приметио. Он није могао да примети јер је дубоко веровао да је послат од Бога да српским ниневљанима проповеда и прориче пропаст. Човек је заиста могао веровати тим његовим причама, јер су и други мудраци јасно приметили да лудаци не причају нужно бесмислице. Напротив, лудаци су лудаци зато што су се разболели од прекомерне употребе своје рационалности. А П. Њ. је успео и од себе да сакрије своју болест и од других управо тим истицањем да није болестан никако. А болест му је говорила да тако људима говори у загонеткама и причама не би ли удео спасења само њему и његовим истомишљеницима припао.
П. Њ. и данас живи истим животом који је као дете бирао. Да ствара несташлуке и неспоразуме а онда да себе препоручује као доктора. Да ствара пожаре и димне завесе не би ли себе понудио као спасиоца и ватрогасца. Нажалост, нико није озбиљно схватио његов трик. Јер је тај трик скупо коштао саму Цркву која се због људи попут њега већ одавно изделила. Јер П. Њ. није био усамљени случај, било је још на хиљаде сличних њему, који су своју љубав према Цркви саму Цркву претворили у приватно власништво. Неки су били на власти, други попут П. Њ. испод власти. Али и једни и други су разарали оно најсветије. Само што П. Њ. никада није могао поднети да он као најстручнији академик и најдиректније делегирани Божији посланик буде испод било чије власти. Месијански комплекс? Пссст, не изговарајте то наглас пред њим – претиће вам Богом, паклом и канонским правом, а онда, ако се његова болест клонира и на вас излије, нећете ни приметити када се као инфекција развио у вашој свести, јер брзо ћете причати језицима искључиво његове педесетнице. Тако се постаје присталица, тако религиозни фанатик…

Животни сан вечно младе матушкце Г. Т. је да буде једини виноградар на њиви Господњој. О томе је сањала од малих ногу. Некако је имала тај неумесни манир да машта о својој изабраности директно са Божијег престола. Али, ко је матушкица Г. Т. ?
Матушкица је била дете као и свако друго дете. Умела је да сањари. Умела је да плаче. Умела да рачуна и пише саставе. Умела да воли сестру и родитеље. Умела, наравно, и да се заљуби, али би природно бледило успевало да сакрије талас руменила када год би требала да се у тој здравој емоцији постиди. Тада је била дете и тада још није познавала свој позив и нагоне.
Средином двадесетих њених година заљубила се у Христа. Као и код свих великих преображаја доживела је прву благодат. Бојала се да ће ту кап изгубити и да једино у неком манастиру, као у каквом драгоценом трезору, може сачувати примљену красоту. Међутим, живот Г. Т. није баш ишао очекиваним усхођењима. У који год манастир да су је надређене инстанце селиле, спокој није била њена мера ни привилегија. Сви су је малтретирали од старијих сестара које су дуго година стажирале у свом монашком позиву. Није јој било лако. Требало је са тим ранама живети годинама. Нарочито по грчким манастирима. Она би као света пепељуга радила најтеже послове и осећала завист других сестара на својим леђима. Заправо, нико је није угрожавао, али у њеном доживљају угрожавање је представљало све што се није уклапало у њено виђење ствари како ствари и људи треба да изгледају.
После десет година указала јој се прилика да коначно буде своја на своме. Да и она добије игуманско место. И макар једног пса којем ће везаном указивати највећа аскетска послушања. Волела је да се слика са тим псом само да би је људи похвалили, али приватно је дуго учила љубав према једној керуши. Био је то неки српски манастир у некој забити, али је она од кисеоника оближње шуме умишљала велику благодат. И крепко се радовала што ће имати прилику да често досађује неким старцима.
Једном се заљубила у свештеника. Други пут је бежала од више свештеника. Волела је удварање, али не и претеривање. Заправо, ни сама изолација у једном далекопроходном манастиру није могла да је спаси од њених нагона. Либидо се одвијао својом маршутом независно од њене воље. И ту није било никог да јој каже да то није смртни грех. Исповести јој нису користиле, па се довијала да усавршава своје појање. Знала је и сама да умно занимање неким послом чува од унутрашњих кидања.
Матушкица Г. Т. је имала пуне руке посла. Требало је од јутра до мрака косити траву, хранити пса а увече проводити време на интернету. Могла би дуго да проучава лица својих пријатеља и непријатеља на интернету. Да докучи шта се иза једне мимике или погледа крије. Неретко је флертовала. Једном се тобоже саблажњена хвалила тиме како ју је неко назвао барбиком. Имала је лепо лице. Барем је она тако веровала. Могла би сатима да наноси креме и да још већим сатима, пажљивом пинцетом, отклања сваки сувишак који черечи женственост. А та женственост јој је поред монашког позива била најважнија ствар на свету. Ако није лепа и дотерана за њу је то било светогрђе. Нико није смео да јој каже да она стари и да је одавно прошло време њене привлачности. А она је заиста сматрала да заслужује сваку привлачност ко год у њу погледа.
Нико је није разумео, јер је сматрала да је почаствована тиме да брани и гради српску светињу тамо где ниједна српска нога није баш пуно добродошла. Није видела да је испрва била изманипулисана, па се и сама досетила да тражи уплате на своје рачуне не би ли како својим средствима изградила место манастира. Наравно, никоме није говорила да ли баш свака уплата иде заиста у корист манастира.
О својим владикама није имала лепо мишљење. Заправо, јавно га је имала јер је то омогућавало путовање по свету и обилазак других светиња. Али, тајно, свако је за њу био тврдица а она је себи давала велику смелост да свакоме пркоси. Како је то успевала без последица? Зато што је женско? Не, него јер је имала генијалан таленат да се свакоме увуче под кожу. И то толико далеко да више ни сам човек не би знао да ли испод његове коже куца његово или њено срце. Држала је, дакле, највеће епископе надомак себе не би ли њима утврђивала свој положај. Матушкица је имала готово хипнотички утицај. И њиме је успевала да прокрчи невероватне путеве не би ли елеминисала све оне који јој на том путу духовне еманципације стоје.
Матушка Г. Т. је имала лепе манире и одлично познавање догматске писмености. Она данас живи усамљена у своме манастиру баш како је желела. Конекција интернета је добра. Успела је да анимира народ да јој помаже око одржавања и снабдевања манастира. Бори се за невидљиви српски народ на ничијој земљи. И са захвалношћу мотри са свог Сиона на све оне који би да јој узму хлеб за који се толико година борила. И дан данас она прећуткује пред собом да се каје за свој монашки позив, али ослањајући се на положене завете живи живот који не воли, који на крају уопште није њен и који јој не припада. Али, ако некада сретнете матушкицу, верујте, њен шарм ће вас опчинити да и ви пожелите своје православно спасење, али никада у очима овог неоствареног агента нећете наћи унутрашњи свет који је притиска. Јер, да може, она би се радо мењала са вама и…заузела ваше место…

I ЧИН

 

(Пуно ученика на сцени. У позадини тихо свира техно музика. Испред школе су. Седе крај ограде. Сви су на телефонима. Једна дружина дечака седи и кикоће се. Друга дружина од девојчица намешта камеру да се слика за селфи. Један ђак гледа на сат забринут што касни. Прилази. Љуби се са свима. Музика се лагано стишава)

Ученик 1: Ћао људи, шта има? (раздрагано)

Ученик 2: Ништа, ево блеја брате. Смарање класично! Имаш пљугу? (не гледа у његовом смеру)

Ученик 1: Брате, убијете ми кутију дневно. Не дам. (промена расположења, оштро)

Ученица 3: Немој да си лош брате! Дај једну! (Пале једну цигарету па је деле међусобно. Ученице настављају да се сликају са цигаретом.)

Ученик 1: Који час данас имамо?

Ученик 4: Који си ти лик? Хахахах данас немамо наставу.

Ученик 1: Што?

Ученик 4: Ма опет она глупа представа о светом Сави. (још увек гледа у телефон док прича)

Ученик 1: Хоћемо да бежимо?

Ученица 2: Наравно, шта ћемо ми тамо. Боље је да блејимо у паркићу.

(Пауза. Одлазак у парк. Клупе. Пуше цигаре. Један ученик упадљиво чачка нос. Други играју игрице на телефону. )

Ученик 1: Да ли сте чули да имамо новог професора из верске наставе? (радознало)

Ученик 2: Идиоте, није нови професор, него данас долази нови свештеник. Знаш оно класично, паганизам брате, сеча колача и тако то. Нас углавном зову само ако треба нешто да профанима помогнемо. Да бар неку раџу или хас добијемо али ништа. (подругљиво)

Ученик 3: Ма мени су сви професори исти. Смарају превише! Нећу бре да помажем ништа. Кад ми поправе ону оцену од прошле недеље, има да кречим и целу школу ако треба.

Ученик 4: А шта, као са поповима немаш проблем?

Ученик 3: Ма и они су исти, гледај само шта све возе и у каквим гајбама живе. И онај наш вероучитељ живи у неким облацима. Стално нам говори да не судимо и да избегавамо генерализације. Коме треба поп? Не знам шта је овима из наше школе да се толико ложе. Зна се бре брате какав треба да је поп а они нама нешто причају ко смо и какви смо.

Ученица 1: Уууууу, а ти си ми сав побожан! Из цркве не излазиш. Дај бре не барониши. Само се фолираш и нешто лажеш сваки дан.

(Пауза. Сви гледају у телефоне. Гасе цигару.)

Ученица 2: Морамо да кренемо бар до школе да виде профани да смо дошли! После палимо негде да избегнемо представу! Знам добро место где можемо да се талимо за кафу.


 

II ЧИН

(Тишина. Промена сцене. Клима у школи. Пуно људи. Професори су ту. Ђаци негодују што су ипак остали. Један се љути и добацује гласно: „Зар нисте рекли да идемо на кафу?“ Комешање. Жамор. Сви ишчекују долазак свештеника да церемонија почне. Постављен је сто. На њему колач и вино.

Међу професорима мешкољење. Нервоза. Нестрпљење. Поп касни. Цупкање ногом. Неки ломе прсте. Други хукћу. Долазак. Силуета се промаља. Сви у шоку. Поп је неуредан, стар, поцепане мантије. Тетура се као пијан. Саплиће се и пада на једног професора.  Сви глуме незадовољство и негодују такво понашање. Неко добацује: „Срамота!“ Поп се усправља, скида прашину са себе. Уводе га у зборницу. Дезоријентисан. Трапав. Комичан. Смеје се, па нешто врти главом. Мумла у себи. Лагано га доводе до стола где стоје колач и вино. Очекује се почетак обреда.)

Поп: Ооооо, па овде данас имамо занимљив комеморативни скуп! (Поглед попа је упрт у све присутне али највише у публику. Гледа у публику дуго покретом главе лево-десно одмеравајући махом прве редове. Пиљи непристојно). Да није неко умро? Чију смрт славите? (високом тоном, и даље гледа у публику као да њу пита)

(Тајац)

Поп: И није баш неки колач како сам очекивао! Ко је ово умесио? (незаинтересовано)

(Тајац. Нико не одговара.)

Поп: Баш сте морали и ове националне ознаке да ставите на колач? Шта сте ви? Срби? Јаки сте ми ви Срби! (подругљиво)

(Баца колач у канту. Сви у неверици од ученика и професора)

Поп: А и вино је видим доброг квалитета. Добру цену сте за њега платили.

(Просипа испред себе. Почиње негодовање у зборници. Неки цокћу устима)

Професор 1: Убрзај ти мало тај обред! Вама поповима је потребан нови комунизам да се мало смирите.

Поп: Не, добри мој, вама је потребан нови комунизам да се поново обједините. Ми смо један већ преживели, а ви млади појма немате.

Професор 2: А шта фали комунизму?

Поп: Њему ништа и нешто, али вама фали поприлично.

Професор 3: Ви, оче, очигледно нисте ни за манире и кућно васпитање чули а хоћете већ о политици?

Професор 1: Ко је звао уопште овог попа овде? Хајде сами да пресечемо колач. Ено га вероучитељ, може и он уместо попа. Шта је бре ово!?

Вероучитељ: Не, не, немојте мене мешати у ово. Не желим да имам проблема са поповима. Могу без посла да останем. Уосталом, није по канонима да вероучитељи раде свештенички посао.

Професор 1: Уууу јак ти посао, већ 20 година сте уговорци и паразити на рачун просвете. Ученици ти не знају ни „Оче наш“ а ни „Десет Божијих Заповести“. Чему ли ви уопште служите?

Вероучитељ: Битно је да на вашим предметима све знају, све петице пљуште. Као да је оцена икада била мерило личности! (црвени, љути се)

Директор: Смирите се, смирите се! (обраћа се професорима) Нећемо таквим тоном овде да причамо. Сви смо довољно цивилизовани и зрели да се не морамо упуштатити у овакве расправе. Није време, ни место! (окреће се ка попу) Оче, испуните обред због којег сте позвани. Нисте ваљда дошли да се вређамо?

(Настаје свеопшта свађа свако са сваким. Поп је маргинализован. Ћути. Док траје свађа међу професорима, поп ћутке вади кадионицу и провлачи се међу њима. Дим почиње да смирује народ. Укључују се ученици)

Ученик 1: Ууууу замисли да имаш оволики џоинт! (Смејање.)

Ученик 2: Ала би се надували брате! (смејање)

Професор 1: Добро се сетио да више почне са овим циркусом.

(Поп одлаже кадионицу. Загледа се у једну икону светог Саве на зиду. Примећује да су заправо свуда иконе са ликом светог Саве. Скупља једну по једну и доноси на сто где су стајали колач и вино. Гледа их неко време. Изненада, почиње да их пали, ломи и цепа а неке удара свом снагом у сто. У маси хаос. Једни се хватају за телефон да зову полицију, други су оборили попа на земљу и држе му руке иза леђа, трећи зову патријаршију. Поп се мало отима па смирује. Убацују се други.)

Професор 3: Пустите га да мало дише, убићете човека. Нека каже шта има па нека иде одавде.

Професорка 4: Ијуууууу! Светогрђе! Господе Боже и сви свети! (осионо, гласно, кроз сиктање)

Професорка 3: Шта има да прича! Ово је скандал! Само нам фали још ова срамота да у новине изађе. И овако не можемо довољно ђака да скупимо сваке године!

(Поп се усправља. Глади браду. Намешта глас.)

Поп: Шта сте се саблазнили дечице? Видим да љубите Светог Саву? И химну му пуштате као са гробне грамофонске плоче годинама увек на исти начин. Лепо, лепо! А шта је вама лично тај свети Сава? По чему га поштујете? Зашто вам је тако битан? (Тишина, сви се лагано смирују и ћуте. Наставља.)

Поп: Нисте ли још једног идола подигли међу вама? (Тајац.)

Професорка 4: Он је барем био велики човек на којег бисте ви могли да се мало угледате а не да се због вас хули на Цркву и име Божије! Бахати сте и треба да вас буде срамота. Никада нисам волела попове! Значи страшно! (сујетно, повређеног поноса, диже нос у вис)

Поп: Мене да буде срамота? Мене је срамота шта ви радите од својих светитеља! Негујете идолопоклонство! Стварате култове! Понашате се као многобошци! У сваком дому сте направили по једно кућно божанство. Ево, почиње сезона крсних слава, па ћете уз своје приватно обезбеђење од ваших светитеља баш лепо да се наједете и напијете. Само да не дођете на посао а да после просипате моралне приче.

(Директор се меша.)

Директор: Не дозвољавам да тако причате о мојим запосленима. Са њима имам дугу сарадњу и…

Поп: Да, да…Јасно ми је.

Директор: Није вам јасно, бестидни сте. Ја сам побожна жена. Постим, молим се, идем редовно у Цркву, дајем сиротињи милостињу, а ви ….ви сте ужасан човек!

Поп: Да, да…Јасно ми је.

(Вероучитељ се меша.)

Вероучитељ: Оче, а да дођете неки други пут? Нешто вам данас не иде. Црвеним овде због вас а ви тако…Молим вас! Христа ради!

Поп: Христа ради? Да, да,…Јасно ми је. (нагиње се ка вероучитељу па му тихо говори) Није ли писано да се не узима Божије име узалуд?

(Вероучитељ се постидео и оборио главу. Креће да испрати свештеника. Хвата га под руку. Тишина. Непријатност у ваздуху. Неки се крсте од чуђења и срамоте. Један професор пљује за попом. Поп се окреће. Хоће још нешто да каже. Дају му шансу. Већина хукће. Ђаци се хватају за главу.)

(Један ђак добацује)

Ученик 1: Који смор братееее! (Други се смеју. Неки снимају телефоном. Живе за пренос уживо.)

Поп: Да сам знао да ће Црква оваква постати, не бих никада отишао у свештенике. Да сам знао да и вас у Цркви неће бити да бар на једну литургију дођете, не бих се никада толико трудио. Шта сте запели са овим светим Савом?

(Један професор добацује неуротично)

Професор 2: Ајде бре попе, ћути више, узми паре и бежи!

Поп: Мислите да ми треба новац? Не треба ми ваш проклети новац. (Баца паре у ваздух). Нисам због њега дошао. Дошао сам да вас видим. Али не нађох ништа. Ви сте носиоци васпитања и културе? Образовања? Знате ли шта уопште значи образовање? Образ, имати лице. Не почиње ли Библија речима да је Бог створио човека по образу своме? А имате ли ви лице? Или сте лицемерни сви до једнога када један другог прождирете и оговарате? Чему сте ову децу научили? (показује руком на ђаке) Учили сте их свему осим да буду људи. То је прво требало да их научите а онда тек све остало.

(Окреће се ка вероучитељу.)

Поп: А ти си видим вероучитељ? Могао си бар колеге да научиш шта значи реч “Уподобљавање“ када већ ученике ниси довољно заинтересовао.

Вероучитељ (стидљиво и тихо): Молим вас оче, идите у миру! Доста је непријатности за данас. Ево, и такси ћемо да вам платимо.

Директор (окреће телефон): Ја ово нећу да толеришем! (бесно)

Поп: Нећу дуго, директоре. Само пар мисли да кажем и одлазим. Не бих да задржавам.

Директор (сикће и галами): Већ сте рекли и урадили превише! Недопустиво! Немам речи!

Поп: Само пар речи. Видим да сте се данас окупили да славите лик и дело светог Саве, али ниједан од вас ми не рече шта он вама представља лично? Осим што сте га једногодишње обоготворили, претворили у мит, свели на хокус-покус позоришну представу, а никога од вас не занима зашто га Црква сматра светим? Због тога шта је урадио за писменост и државу? За чувену аутокефалност и манастире? Што се одрекао престола и имовине? Што је управо он увео крсне славе у ваше домове данас? Не, ништа од тога. Свет је јер је служио Цркви и причешћивао се Христом. А сада питам ја вас, где сте ви у тој причи?

Професор 1: Шта тебе брига где смо? Лоше се понашаш матори! Јеси ли ти дошао да нас овде исповедаш или да пресечеш колач?

Професорка 2: Ти ћеш да ми кажеш како треба да верујем и да се молим? Срамота! Ја сам бре прочитала све књиге владике Његоша и Николаја Велимировића, знам целу Библију напамет!

Поп: Па како онда не разумете Свето Писмо? Није ли Христос побацао и изломио све мењачнице и трговачке столове уласком у храм? Шта сте ви направили од Цркве? Шта од ове данашње манифестације? Ви сте радници просвете? Кога ви просвећујете? Није ли сама реч “просвета” потекла од речи “освећивање”? Прооосветити! Про-осветити! Учинити другог светим. Али ви бисте на месту просвете да градите освете а? (подругљиво, смеје се)

Професор 2: Ауууу, ово је отишло предалеко. Какав безобразлук. Још га доведемо и још треба да га платимо што нас вређа? Дај бре људи, колеге, терајте ову карикатуру одавде!

Поп: Зар мислите да би свети Сава данас о себи говорио? Зар мислите да он први не би све оне реликвије што се продају по високој цени избацио из храмова? Зар не би све своје слике уништио по школама, болницама, црквама? Овде их видим имате на сваких два метра као да је славна или политичка личност! (смеје се)

Професор 3: Бежи бре попе одавде, добићеш још и батине! (надмено, хулигански)

Поп: Зар је замисао светог Саве да се ви називате светосавцима? Да се бусате о великом српству, да подижете три прста? Мени је ближи свети Сава и сваки човек који је богоносац а не који је светосавац или србоносац. Након толико векова верујте да га нисте схватили. Никада он није рекао да треба за њим да идете. Нарочито не да чините славске обичаје од његовог лика и дела. Не, увек је указивао на Христа. Из Христа је он црпео своје снаге да толико уради. Ви сте од њега направили култ и бајку о српском навијачу а да не живите први по том правилу. Чувена Небеска Србија! (смеје се). Лепо је говорио за вас Христос да сте увели обичаје који не долазе од Бога а укидају Божију вољу да своју наметнете. Болујете од сујеверја! Напили сте се интелектом о свим стварима а остали сте духовни богаљи који благодат не познају!

Професор 1: Овај није нормалан! Да ради овде у школи већ је 100 закона прекршио! Ех, Боже мој, ко све ради у Цркви и кога све Црква штити!

Поп: Само о законима размишљате! Само да неки закон не прекршите да се покажете праведнима а не испитујете ниједан закон колико има смисла. Од закона и правила нити сами дишете, нити дајете другима да дишу! Гробови окречени! Ма, све ћу да вас преб….(поп бесно узима бројаницу да удари њоме све окупљене као бичем,. Претходно је њоме неколико пута ударио у сто)

Професор 1: Доста!!! (Галама међу професорима и ђацима)

Професор 2: Марш напоље ђубре пијано!

Директор: Страшно! Ја сам шокирана!

(Чују се сирене. Полиција улази на сцену. Крећу сви да га ухвате. Почиње стробоскоп. Звук земљотреса. Мрак на сцени скоро пола минута. Духовна музика у позадини. Пале се светла. Попа више нема. Сви су збуњени. Гледају се збуњено међусобно.)

Професор 1: Шта ово би људи? (обраћајући се колегама)

Ученик 1: Где нестаде овај човек? (обраћајући се другарима)

(Сви слежу раменима. Тајац. Нико не одговара.)


III ЧИН

(Нови дан. Сунце. Птице певају. Почетак. Парк. Клупе. Ђаци. Неки на телефонима, други се гледају између себе, трећи се и даље сликају. Кикотање. Реп музика у позадини)

Ученик 1: Шта оно би брате јуче? (збуњено)

Ученик 2: Немам појма. (збуњено)

Ученик 3: Који трип а? (смејање)

(И други се смеју након смеха првог.)

Ученик 1: Не знам, нешто ми паде на памет… (недоречено)

Ученица 1: Уууу а ти као имаш памет?! (цинично)

(Смејање)

Ученик 2: Шта?

Ученик 1: Да није онај поп био Свети Сава лично?

Ученица 2: Ма дај брате, не трипуј се! Баш ће тамо неки светац да дође да овде вређа и ломи све живо? Има и већих будала од њега само што не носе мантију и златни ланац.

Ученик 1: Па јесте чули шта каже разредна?

Ученица 3: Шта?

Ученик 1: Нико није могао после да нађе тог попа. Ни ови из полиције, ни ови из Патријаршије. Чујем да је дирекорка звала телефоном и неке владике. Нико не познаје овог лика. Неки кажу да то није уопште тај нови свештеник који је требао да дође.

Ученица 1: Ма важи. (Хвата се за телефон да гледа вести, па окреће камеру за селфи. Пући уста) Лошу дрогу сте пробали момци.

Ученик 2: Ко зна ко је био тај лик? Можда неки паћеник или верски фанатик са улице.

Ученик 3: Јееееесте, и шта као прерушио се у попа?

Ученик 1: Што се мене тиче могао је да се обуче и као жена али је ипак мудро говорио. Да ли сте проверили снимке на телефону пошто сте све снимали? Како је изгледао тај лик? Можемо да дамо опис разредној, полицији и тим људима из Цркве па нек се они занимају са њим.

Ученик 3: Мени ништа моб није сачувао

Ученица 1: Ни мени.

Ученик 2: Замисли брате светог Саву који може да узме лик било кога од људи? (подсмех)

Ученик 1: Уф, ниси ништа ново рекао. Па има таквих прича милион. Читао сам да углавном то Бог и Анђели чине.

Ученик 2: Па шта сад хоћеш да кажеш? Да је психопата од јуче био Исус или Сава лично? (цинично)

Ученик 1: Носи се брате, свако има право на своје мишљење. (љуто)

Ученик 2: Уууу а твоје је баш богато? (цинично, уношење у лице)

(Спремају се да се потуку. Трећи се мешају да се смире)

Ученица 2: Дај бре оладите. Ко да је битно. Смарате сви! Сви добро знамо да је Сава измишљени лик или да су му дали мало више на популарности ако је и постојао.

Ученица 1: Ја сам популарнија на инстаграму од светог Саве. Имам преко 1000 пратилаца.

Ученица 3: Уууу рибо! (Смех) Да ниси можда богиња? (Смеју се.)

Ученица 1: Па шта, као нисам? (смејање)

Ученица 3: Зар не мислиш да је свети Сава имао мало више пратилаца од тебе?

Ученица 1: Не мислим.

Ученик 1: Јесте чули провалу пре неки дан на историји? (мења тему)

Ученик 2: Коју?

Ученик 1: Да је на питање професора по чему је Јерусалим познат да је један ђак извалио да је тамо сахрањено тело светог Саве.

(општи смех)

Ученик 1: Где ћемо вечерас?

Ученик 2: Мени је свеједно, само да има шта да се цирка! Ништа без доброг пива.

Ученик 3: Хахахах то краљу.


ЕПИЛОГ

(Одлазак ђака са сцене. Креће духовна музика у позадини. Појављује се свештеник који ћутке гледа за њима. Лаган и спор корак попа до средине позорнице. Ђаци не виде свештеника са даљине који за њима гледа. Уместо његовог гласа са звучника неко чита песму као његову молитву. Прве две строфе глава је подигнута на горе као према небу, а на осталим строфама обара главу према земљи. Рефлектори му постепено осветљавају главу од најтамнијих до најсветлијих снопова како се песма ближи крају.)

 

 

У колико снопова живиш, Вишњи
мисли се ломе пред Твојом сенком,
колико год сазнавао о Теби молитвом
уопште Те не познајем, ватрујем
тамујем незнањем како да Те именујем.

Окружен Си загонеткама удивљеним,
питањима сатканим од неслућених ореола,
почиваш у самоизливањима
која дарују и одузимају дах, заиста
полуга Си која се нема где положити.

У Себи Самом усидравајући се
без разлике свима Истост дарујући
уводиш у заборав свет сваке пропадљивости
заривен као стрела милине
у сваки угао сопства између нерва и крви.

Како да Ти приђем, како да Те зовем
у одсуству Си присутан, у присуству одсутан,
храниш се парадоксима као простор ваздухом,
време успорава казаљке пред Тобом,
пропадам у бездан који одјекује славом Твојом.

А онда подижеш завесе постојећег
указујући незнана Своја скровишта,
испод Твоје одеће протежу се векови
и испод сваког века – зилион лица
а испод сваког лица – очи човечанства,
загледаног између
Првопосматрача и Првопосматраног…

(Закрштава се у знак завршетка молитве и опет нестаје у стробоскопу и мраку. )

dac062652ff8600a0ae1edc06f62d1d7

 

Писац

М. Р. је пореклом био из села Зајебине. Мало место, варош, надомак другог села Клеветника која се граничи са Сировина планином просечне надморске висине глупости изнад регистрованог. Пробате ли да нађете то место на географској карти несумњиво – зајебаћете се. Рођен је као лепо дете. Мајка му се колебала да ли да се породи колико га је само за себе хтела, те је са болом стискала ноге не би ли како продужила своју жељу. Отац је гладио бркове хвалећи долазак првенца сина који ће да му коначно подигне углед у Зајебини, јер га нису нешто тамошњи мештани превише поштовали. Шта да се ради, село као село! Свако је знао неку туђу бруку, а од оних узорних се као од ђавола склањало. И као што је то бивало у не баш тако стара времена, отац је рођење сина првенца обележио под шатором за многе госте уз изобилно печење, алкохол и живу музику. Ко год није пио ракију био је сумњив, а парола целе заједнице је сневала блаженство уз мото: „Коме ракија није мајка, томе Зајебина није отац!“. Све то оивичено горским венцем великих шубара, зимских груњака и поносних опанака у било које годишње доба.

М. Р. је брзо растао сваким благословом. Црна коса, црне очи, млечно лице. Увек је био насмејан и ведар. Добро ухрањен али никада гојазан. Веома љубопитљив и бистар не само да нешто разуме, него и да понуди неки савет. После разних неправди које су му чињене, током одрастања, ипак формиран као – пренагао, преке природе по нарави. Управо ће га та црта обележити за даље узрастање. Младост му је била најслађи фењер живота. Јесте, биле су то ратне године, као и код многих, али он је заиста волео свој живот некако романтичарски. Чак и када би скупљао сваки бисер депресије којом су други живели. Сматрао је да у тим мрачним бисерима исијава нешто изузетно значајно. Нешто што треба брижно чувати, о чему треба бринути са светом пажњом и мислити о томе по целу ноћ. Чије светлуцање треба одржавати упаљеним и са страхопоштовањем. И тако је М. Р.  од малих ногу почео да прати све негативности под небесима једне Зајебине. У међувремену је растао на стриповима, слушао вести, истраживао своје прве нагоне и реакције свих са којима је долазио у додир. Био је велики посматрач и слушалац. Није знао због чега је изабрао да чува бонтон са људима, али једноставно га је носила емоција тако да се најсигурније осећао међу пијаницама испред драгстора или код своје изузетно остареле фамилије. И од једних и од других је чекао да му баце коју мрвицу мудрости не би ли отишао од њих са бар неким сазнањем и поуком. Једном је чак ухватио себе како гледа имбецилне филмове са огромним радњама и дијалозима не би ли бар једну паметну мисао пронашао или закључак записао. Да, М. Р. је имао своје белешке свуда са собом. Увек би хватао и бележио одређене мисли којима је давао велику вредност. Због тога често није знао да се опусти. А неретко би га машта живог сахрањивала колико се уносио у одређене околности, доживљаје других, и још чешће у читаве ланце и сукобе са умишљеним јунацима и још умишљенијим агонијама његове лобање. Можда у том кључу треба тражити зашто је М. Р.  од малих ногу имао кошмаре. Ко зна, Зајебина је ту тајну однела са собом.

Дани пубертета су одавно прошли за М. Р.  Питање о постојању Бога се код њега веома рано уселило јер је васпитаван тако. Волео је и он сам да поштује обичаје. Није много мислио о томе која би суштина била каквог обичаја докле год су људи имали жељу да виђају једни друге. Без обзира на незнања народна, управо су народ спасавали пагански и полухришћански обичаји да се не отуђе једни од других. А и сами мештани сведоче да се никада слађе није јело него на сахранама и да је тада храна готово мењала свој укус до благодатне непрепознатљивости. Село је већ довољно поштовало М. Р, али он је желео да подигне улог. Маштао је о томе како ће једном постати свештеник у том селу и мотивисати народ да промени неке своје кодексе понашања. Као дете волео је да се усамљује и моли на неки свој начин. Заиста је веровао да његова молитва расеца Небеса. И ко зна, сигурно је да ни Бог није био равнодушан да чује неке прве вапаје и јецаје једног клинца у некој непроходној и блатњавој забити. Касније, једва измоливши благослов надлежног епископа уписао је средњу школу. Богословију. И сломио се брзо. Тамо није нашао супер-хероје из својих стрипова, нити борбе са чудовиштима о којима је читао и о чијем сусрету је маштао. Да не би потонуо у безнађе што му се очекивања нису остварила, почео је да се повлачи у себе и да пише прве фикције. У почетку су његове приче наликовале на мемоаре у којима је покушавао да кроз своје јунаке победи оне мрачњаке које у стварности није могао. Мало по мало, постао је помало искључив за стварност. Школу је завршавао више ради поштовања форме, али и као реалну могућност да напредује у свом звању које је љубоморно чувао само за себе. Макар на нивоу маште.

Тако је почело његово прво парче славе да се манифестује. Временом, многи су препознавали његов леп стил писања. Редовно је писао добре проповеди и тако крепио народ. Било би му ужасно криво ако би се који свештеник китио његовим трудом читајући проповед као да је М. Р. није написао. Други пут су му објавили радове на неком конкурсу али ни ту му нису поменули име. Када је упознао социјалне мреже, помислио је да ће ту наћи одговарајући амбијент где би могао бити схваћен и прихваћен, али брзо се показало да му и ту поткрадају радове никада га не потписујући као аутора. То га је стварно избацивало из колосека и одузимало дахове. Доводило до нервног растројства. Заправо, велики је знак питања колико је његов допринос уопште био аутентичан, јер су кружиле гласине да и он сам поткрада туђе радове или им само промени ред речи кроз неки свој стил изражавања у нешто треће а онда прогласи монопол и ауторска права. Али, није одустајао од свог писања. Када је дошло време за упис на факултет, он се већ ишчеличио на који начин и којим стилом може да допре до публике. Да буде крадљивац пажње. Ловац на људе. Знао је која тематика је народу најпривлачнија, јер је пуно боравио међу људима пратећи њихова интересовања. Није давао себе, али је проучавао друге светом пажњом. Наравно, увиђао је велики јаз између онога што је учио и стварности са којом се сусретао, али имао је претензије да освоји свет, тако да га мало кошаве није узнемиравало превише. Имао је дар писања дефинитивно, али је крио од себе робовање речима. За њега су речи биле сувише свете да би их могао игнорисати. Сматрао је да његов дар долази директно од Бога и да се све пречице до Царства сажимају у његовом бићу и таленту. А својим расположењима је давао посебан пијетистички поглед као да је његова агонија другачија од агоније других и да посебно њему Бог има нешто много важније да саопшти или да му посебно преда дар љубави за разлику од других. Ту негде се упецао, а да није приметио мамац.

М. Р. је завршио Богословски факултет у рекордном року. У међувремену је објавио пуно поетских и прозних радова, богословских студија, да би се не крају оженио. Заправо, објавио је свега пар радова од неколико страница, али он је веровао да је тежина сваког његовог папира вреднија од многих дебелих корица које су многи писци пре њега оставили у аманет другим нараштајима. Веровао је да се све одвија како је желео. Почео је да стиче славу, путеви су се сами отварали, неки су га признавали више, а у Зајебини сви су знали да је М. Р.  коначно успео јер је недуго затим почео да ради и у школи као вероучитељ. Међутим, иако је напредовао, позиција свештеника му је стално измицала. Када год је требао да дође ред на њега, на његово рукоположење, неко други би дошао пре њега и измакао му столицу. То ће почети да га гони наредних десет година, док се и тих десет није преиначило у педесет. А тако се млад оженио и испунио тај предуслов!Међутим, никога то није пуно занимало, као што ни он никада није искрено запитао себе да ли се оженио из љубави или ради користи да би могао напредовати до ове службе. Јер своју жену нигде није помињао, нити ју је ко видео. Увек је само себе постављао у главни фокус. И када болује и када се радује, веровао је да Бог кроз њега више осећа и делује неголи кроз друге. И у чему год је напредовао, никада није споменуо да ли му је супруга негде помогла у нечему. Неки су спекулисали да му је жена много начитанија и писменија од њега, да му лекторише и дописује радове, али да таква срамота не би испливала у јавност, јер би се тако његов рејтинг умањио, он је гледао да је што више држи негде са стране. То је правдао неком врлином скромности, чувањем приватности. Ко ће га знати. Позивао се на Јеванђеље да ко види њега види и његову жену, те следствено да не треба нико да се труди да скине тај вео ако он то не жели.

Заправо она црта из детињства М. Р.  се одржала до његових средовечних година. Остао је нагао, хировит, усијане главе. Када су прошле бројне године у чијим кризама идентитета се ломио и сазревао, где је свим својим падовима и устајањима давао посебан побожњачки мирис у смислу да је више вољен од Бога, на крају је, уласком у тридесете године, престао да симулира своју преподбност. Можда је и разочараност неоствареним свештеничким позивом томе кумовала. А можда и то мало немаштине га је уморило да цео живот себе и своје другове гледа како се крпе за сваки динар. Ово друго ће му можда направити много већи комплекс. Комплекс неоствареног богаташа. Никада није желео да спусти сидро у некој забити да буде обичан чобанин који ће радити на њиви, у винограду, који ће кувати ајвар у галонима по потреби или окретати прасе цео дан када се неки празник ближи. После таквих нервних сломова, постао је помало бахат. У сировинском маниру, нити је умео, нити је хтео да уздржава своје цинично понашање. Дословно, све што би му пало на ум одмах би бацио пред људе у лице. Желео је да се осећају непријатно. Правдао је то жељом да љубав није лицемерна и да ако га неко воли – волеће га такав какав јесте као што и он воли. А није волео. М. Р.  је сакрио ту страшну истину од себе. Није волео ако не нимало, онда није волео довољно. Оно мало је вероватно задржао само за себе и своје писање. Почео је да живи за конфликте. Ту је нашао адреналин који му је одувек требао да напуни батерије за своје надахнуће како би његови писани јунаци могли ноћу да оживе тајно и да му сипају довољно барута у пенкало. Папир је ту само био пасивна проститутка над којом се он иживљавао. И ако би се папир опирао са надахнућем, он је сваку курву цепао и бацао у смеће.

Роман. М. Р.  је живео за свој роман. Своју прву књигу. Заиста је веровао као дете да ће његова књига да промени свет. Толико је себе уложио у њу да је заборавио где је граница између стварности и фикције. Чуо је глас опомене у себи, и то често, али није уопште желео да мисли о том гласу који се пита и који га пита. Роман је требало писати. Живети неку туђу причу. Причу која није свакодневни М. Р. већ М. Р. који ће свемоћно прекаљивати лице света као алхемичар. Доста му је више било теологије која није донела промену коју је желео себи и свету. Јесте, био је помоћник у Цркви једно време, као што је и дуги низ година провео за певницом, али фикције су за њега биле дејственије од силе молитве. Или, налик молитвама. Запослење у школи је посматрао само као повод да проспе понеко откровење или да заради коју годину стажа на сигурно. Тако је и ђаке користио само као темељ његове властите сујете,јер других сведока није имао. Једне ноћи је написао своју прву страшну причу. Када ју је зваршио мислио је да је скренуо са ума. Плашио се чак сам са собом да остане. Некада би палио светло током ноћи јер му је недефинисан страх јежио вене и кости. Јавила се у њему прва могућност да некога заиста може озбиљно да повреди. Враћао се упорно свом роману. Ту је другачије постављао своје фигуре и сценарио. Није живео за срећан крај. Страшна прича га је научила да може и да квалитетније паралише своје читаоце. Да их саблазни, хипнотише као змија да би могао да их поједе као доброг купца који ће славити његов лик и дело. Роман је писао годинама и обавештавао редовно јавност о ономе што јавност није много ни занимало – докле је напредовао. Ипак, притисак егзистенције му је често висио над главом, и он је велико време и енергију трошио на доконо слушање музике или позивање на револуцију против власти. Сматрао је да заслужује више. Да је преквалификован, па сходно томе и да заслужује бољи живот у пуноћи свог хедонизма. Да има основно, макар парче свог острва на којем би као апостол Јован могао цео живот да пише и одашиље спасоносне вибрације за постојање света и његово помиловање.

Ипак, ништа се од тога није дешавало. Остао је мизеран и бедан. Огорчен монадично самим постојањем. Кријући се иза мастила свог пера као највеће страшило које симпатише друге само до тачке пресека када ће да им припреми главе за одстрел. А своју жену и даље није помињао осим када би постајао резигниран када га неко упита зашто нема децу. Онда, ако не би имао петље да неком одмах сломи главу, мада се ту често питао зашто одлаже своје колебање, почео би са том причом о немаштини и како ни држава, ни црква немају довољно разумевања. У новцу је почео да види свако спасење. Новац му је био потребан да њиме реши сваки проблем који му је јео дахове и нерве. А новца није било никако, никада, игде, бар не за њега довољно. А имао је више него довољно.  Није то смео својој размажености да каже. Навијао је, не више ни тајно као пре него отворено, да му жена не затрудни никако. Ко ће поред умишљених јунака још и о деци бринути!? Деца би му побила све јунаке о којима је имао највише бриге. Није било лако записивати и бринути када је који јунак устао, шта је јео, како је изгледао, у какву интригу, страст и сплетку је упао. Ехеј, требало је са тим изаћи на крај! То је за њега била најсексипилнија осмосмерка! Али, знао је добро, негде у подсвести, ако не већ свесно, стари вук М. Р. да оног дана када буде завршио свој роман, да ће изгубити све своје изговоре. Да ће морати једном да и то дође на дневни ред и питање. Да ће морати да одрасте. И баш због такве одговорности која му је годинама претила, а више није био ни млад, јер је прошло више од десет година како се оженио, М. Р. је донео страшну одлуку. Да свој роман никада не доврши и не напише, не би ли као и његова мајка која је стискала ноге да се не роди и он сам стисао своје срце да никада из себе не изађе.

Ето, каква је Зајебина, место где се пре пола века никада није родио, нити постојао млечнолепи М. Р.

 

 

 

 

Филм

А.А. и Ш.Ш. су били порно-глумци светске популарности. Данас имају још једно снимање у низу. Сада као у каквој подмуклој свечаности доручкују. Седе ћутке једно прекопута другог замишљени у своје залогаје који треба да направе пролаз до желуца који је увелико сит живота. Једу, мљацкају. Унапред маштају о паузи између две сцене. Нервирају једно друго потајним гестом, али покушавају да не мисле о томе. Већ седам дана једну сцену снимају. Ужасава их помисао да на увек исти начин морају да започињу кадар, и да на исти начин намештају положаје голи од главе до пете. Немају где окренути лице да не би у оног другог гледали. Нема ту срамоте. Они своју нагост не примећују, јер су толико срасли са својом обнаженошћу да је посматрају готово као мала деца сасвим безазлено. Ипак, срце, ако га има јер више нису сигурни у то, хтело би код обоје да је у том тренутку на потпуно другом месту. Залогаји, масни и хрскави од неукусних зачина се ређају, а они тумарају бесциљним погледима око себе посматрајући све те камермане, режисере, народ који се тиска и увек негде жури са фото-апаратима, јер су обоје потписали уговор за објаву нових слика који треба да освану у једном, народа гладног, часопису. Дакле, ту су и менаџери. Наравно, њих двоје раде за мале паре, па се теше већим износом који тек треба да добију када коначно заврше снимање филма. Знају они добро да ће највеће износе заправо покупити продуценти и они са којима они буду даље склапали уговоре. Покушавају да причају, али су сами свесни узалудности проговора – јер они немају о чему да причају, нити шта да кажу једно другоме. Зато се речи претварају у слична мумлања које датирају са сцене када је камера укључена. Заправо, обоје су мало збуњени зашто су сви око њих толико узбуђени. Нестварна им је сама помисао да они некоме као такви побуђују адреналин и тестестерон. Јер, када камера и тон почну да мотају своје клупко они су понајмање умом и срцем на сцени.

А.А. И Ш.Ш. су се срели једном као деца на игралишту надомак парка где су повремено долазила деца по повратку из школе. Они се сада тога не сећају јер преко 30. година нису видели једно друго све до недавног сусрета. Она је сада сувише отекла од силикона и хируршких захвата да би било каквим набором коже подсетила на то симпатично лице, а он је био сувише краткотрајан меморијом обзиром да се не сећа ни где је синоћ био, нити шта причао а камоли како он сам изгледа у огледалу због распојасаног живота. Био је то кратак сусрет али ипак – сусрет. Очи су им се среле током њених дечијих задиркивања са другарицама и његових доказивања у несташлуцима са дечацима. Он је за њу ухватио лептира а она је за њега убрала цвет. Нису смели једно другом да поклоне такве дарове јер су осећали велики стид. Стога су се држали потајног маштања и радовања што су се уопште усудили на такав покрет природе. Судбина их је веома префригано наместила да се сретну у једном мртвом чвору, али деце сада у њима више није било.

Доручак још траје. Тек је почетак дана. А.А. је тако лепо спавала у новој згужваној посетељи. Обрадовала се продору сунчевих зрака у њен апартман да јој дојучерашња анимална уздисања делују нестварно. Као да није реч о њој. Све те штикле и маскараде! Све те несрећне пенетрације и извештачена хуктања! Она заиста не може да поверује у свој лик на филмској траци. Када год гледа снимак, шта ће режисер да сачува а шта да избаци од снимљеног, а увек нешто мора да се понови, мисли да је реч о некоме другом. И ето, само што се истуширала, нашминкала, не може ни у залогају да ужива јер снимање тек предстоји. Машта о неком одмору већ годинама али јој увек други искроји планове за које је уопште не пита, нити консултује. Јутрос, док је пила прву кафу, а увек попије три заредом, покушала је да призове сећања. Она је млада. Бар јој се тако чинило. Иако се ближила 40-тој години постојања рапидном брзином. Ипак, живот јој није причао бајке. Мајка ју је избацила из дома када је њена ћерка оптужила очуха за силовање. Тада је имала само 15. година. Мајка јој није веровала, јер је реално није ни волела. Није ништа знала. Немајући где брзо је почела да ради на улици. Тако је почело. Тако је изгубила невиност душе јер јој је невиност тела пре тога одузео неко други. Плакала је. Очајавала. Призивала Бога. Узалуд. Али, била је још млада. Није ни школу завршила. И све што је знала брзо је улица прогутала са својим искуством. Никога на улици није занимала њена животна прича. Требало је те ударце издржати. Имала је макроа. Обећавао јој је заштиту а заузврат је навукао на дрогу да би је некако могао поседовати. Као и свако живо биће њој је тада требао неко ко ће јој пружити сигурност. За боље није знала. Није имала искуство по којем би заправо било шта знала. Добро и зло су ту седели на једној столици, у њеном срцу, а она је била већ са 20. година болно равнодушна према једном и другом. Главна улога у једном филму ју је унапредила код неког мултимилионера који је у својим приватним вилама често правио оргије за елитне пријатеље. Ту је доживела таква понижења да је после само једне вечери озбиљно размишљала да себи одузме живот. Ипак, затворила је очи. Као што и данас ради када год мора да прође кроз неке неугодности.

Ш.Ш. је био један од оних средовечних мушакараца који се никада није довољно испилио да изађе из своје љуске. Њему је било свеједно да ли ће живети још 50. година или само 1. дан. Никада није упознао своје родитеље. Подизала га је родбина као пса. Тако су га третирали, тако су га хранили, тако су га везивали. Као лепог и расног пса у једном кавезу који никада није упознао ни двориште а камоли већи простор јазбине. Имао је чисто срце али га је губио често пред налетима насиља у фамилији. Био је пас који никада није упознао миловање. Зато се као млад момак истетовирао на грудима са натписом: “Фамилија долази на последње место!” не би ли како нашао мотив да не одустане од себе. Ни он није знао шта су то бајке. Живот га је дресирао да мора да ради ако хоће да преживи. И радио је. Неки људи, махом странци, су га мотивисали да треба и да учи, и он је својим послом, као физички радник, плаћао своје школовање. Али, брзо је копнио. Брзо постајао малодушан. Брзо би банкротирао. Увек му је нешто недостајало. Увек су разочарења долазила првим летом. Често су га тукли, крали, одузимали поштовање. Желео је пријатеља. Био је сам. Није умео боље да се брани и сналази. Проклињао је Бога често. Требао му је неко ко може иза њега да стане. Неко да му да шансу да га прихвати такав какав јесте. Да га подржи. Али, није имао човека. Није било никога. Самоћа га је убијала а незнање да савлада одређене ситуације га је докрајчивало. Празнина је била највећи пакао. Наравно, покушао је да се убије. Једном умало у томе није успео. Попио је киселину желећи да уништи све у себи што на сећање и живот личи. Али су га спасили у последњи час. А он је и то спасавање проклињао јер није постојао разлог ни смисао због чега би остајао у животу. Онда је упознао неке нове људе. Бизнисмене. Обећавали су му напредак. Коначно је имао некога. Некога ко ће да га воли и пружи уточиште. Све што је сањао као пас који је послушно махао репом. Све док му нису открили једног дана да је његово тело скупо плаћено и да он сада више не припада себи. Од тада он је умро. Није више молио за смрт. Он је већ био мртав. И пошто никада није осетио укус љубави, постао је један од најбруталнијих глумаца у порно-индустрији. Ту се осетио важним. Ту је могао да дође до изражаја са својим талентом. Али због свих тих снимања, а имао је већ 10. година искуства, све је теже постизао ерекцију јер није више постојало ништа што би га могло узбудити. Он је одвећ постао животиња којој се у арени бацају људи. А док је животиња још и гладна, код њега никакве глади више није постојало. Зато је свако снимање посматрао као властито силовање а не као могућност да он некога силује иако су га напаљени гледаоци држали за овог другог. Он је остао неизлечиво болестан од најгорег пакла – равнодушности.

У једном тренутку, док су залогаји тражили завршни курс обедовања, А.А. И Ш. Ш. сретоше погледе. Као да су на блиц ухватили сјај у очима оном другом. Као да су узајамно прочитали мисли и осећања. Јер су обоје знали да они ту, на том лажном сету безглуме и скупу воајера који се крадомице хватају за препоне и броје потенцијалну рачуницу са њиховим лажним именима, уопште не требају да буду. Тај поглед је трајао неколико секунди али је обома много рекао. Као да се време зауставило. Јер су препознали своје детињство када су дечија срца живела далеко од ове безнадежности. Јер су препознали лице оног другог из парка када су били тако невини и крхки са још неисписаним животним шамарима. И они се напунише неке изненадне утехе која се појавила сасвим неочекивано. Као да су се из сна и коме тргли, апсурдно збуњени ко су до малопре били. Могли су да виде душу једно другоме. Као да им се Сам Бог директно обратио. И тај усхит их је толико узнемирио да су поскочили истовремено са својих места. Као да се сва савест овога света сручила наједном у њихово месо. Тај сусрет сада и то сећање на њега после три деценије мора бити судбина. Знак. Знак да се нешто мора променити. Да више не може овако. Он је побацао све са стола и отерао све присутне у материну, а она је почела да вришти и показује средњи прст свакоме, па и оном човеку из обезбеђења који ју је пре три године силовао на једној забави када њеним хистеријама нико није веровао. Сви су били затечени. Покушали су да их смире, обуздају, подигну улог у коцкању ових драгоцених тела на тржишту, али њих двоје, сад већ држећи се за руке попут новозаљубљених, нису поклонили никоме грам пажње. Он је био увек наоружан па нико није инсистирао на опирању. Доста им је било свега! Смучило им се свако понижавање. Никада они нису хтели да изложе своје тело за болесне погледе радозналих. Хтели су породицу, сигуран посао, исто што и сав нормалан свет. Да, то су хтели! Да, то ће одмах да ураде! Баш њих двоје! Одмах и сада! Он ће одмах потражити посао а она ће одмах заказати венчање. И чим су изашли на улицу, облачећи се као у каквом делиријуму јер су били полуодевени, он је поцепао први оглас са бандере и окренувши телефон одмах добио посао. Невероватно да се то одмах догодило! Био је то прст Божији! Почели су да се смеју и плачу истовремено шокирани попут новорођенчеда које је тек изашло из своје постељице и пресекло пупчану врпцу са старим светом. Потом су отишли до прве Цркве да закажу венчање. Тамо су нашли свештеника. Свештеник је био поодмаклих година, благог лица и слушао је њихово надметање у речима. Цела та динамична и метежна фама је трајала скоро пола сата, можда и сат или више, а свештеник је само ћутао. Лице му се мењало. Личило је помало на визију коју су обоје за време сусрета погледима имали. Сада се све комешало. И парк, и детињство, и несрећни развоји радње, и порнографија, и узалудна превијања рана од ране неживота, све. И када су завршили своје саопштење, видно узрујани због свега, због бесмисла којим су живели, због просутог живота који су годинама пред камерама остављали, задихани и неуротични, чекали су на проговор свештеника. Чекали су на његову реч као на задњи суд. На реч која ће спрати све учињено и која ће огласити нови почетак постојања. А свештеник, погладивши браду и скупивши мисли на окупу, страшно потресен због изнетих речи, јер је мислио да су дошли да закажу венчање а они су му даривали једну веома тешку и срцепарајућу исповест, отворио је своја уста полако и смирено рекао: “Насмејте се, дечице, почиње снимање!”.

Обоје су затворили очи…
Доручак је још трајао…
Лептир је згажен а цвет – увенуо…

Србија. Београд. Четири године уназад. Центар града. Општина Врачар. Јутарње сунце се промаља кроз магловите облаке кидајући први цвркут птица. Две силуете поред тротоара. Мушкарац и жена. Трећа силуета се назире, још је у стомаку. Беба. Шетња. Куповина. Углавном прећутано разумевање двају безазлених ходача. Погледи су упрти напред у недоречено. Нелагодности нема, јер шетња обузима дахове којима није стало пуно до речи.
Брачни пар улази у пошту. Гужва. Рунда је почела отварањем редова. Људи се комешају. Трудница је међу њима. Неки негодују. Неки знају да треба дати предност, али и кад дозвољавају негодују. „Само је још она фалила са својим бременом!“, помишља неко. Жена са шалтера добацује: „Пустите трудницу!“. Већина се прави глува. Неки се померају. Други, млади и стари, веома брижно и забринуто гладе своје мобилне телефоне. Сензације су прече од живог гласа другог. Неки врте бројанице не предузимајући ништа. Млад момак, неких касних двадесетих година се испречује. Окреће се готово крвавих очију. Није дрогиран, само је бесан. Почиње да се дере: „Хтели сте једнакост полова, зато ћете чекати у реду!“, каже трудници. Сви почињу да гунђају. Трудница се кисело смеје. Не опонира. Остаје у реду. Обезбеђење скреће пажњу мужу да не прави проблеме. Логично је да треба мир и поредак грађана да буде на првом месту.
Излазак из поште. Пут ка продавници надомак поште. Заправо иза леђа пијаце. Гужва. Ред на каси као ред за пензију. Касирка препознаје трудницу као редовног потрошача. Даје предност. Опет гунђање. Маса се клати нервозна несрећним протоком времена. Истина је, сви би да буду ментално на неком другом месту. И купац и продавац. И просветар и ђак. И градски чистачи и физички радници који су тог јутра дошли да купе саламу на акцији. Сви. Сви су заробљени позицијом хлеба за који морају да раде. И сви би ментално да буду на сасвим другом месту. Неки врте бројанице не предузимајући ништа. Испречује се старац од неких касних шездесет година. Почиње да се свађа: „Ја сам човек у годинама, не може преко мог реда!“. Касирка додаје: „Али она је трудница!“. Старац наставља увређено и гласно да пакује корпу на касу: „И ја сам пензионер па ником ништа!“. Трудница ћути. Не меша се. Остаје у реду. Чак и поред инсистирања других да прође. Не жели да се свађа. Логично је да треба мир и поредак грађана да буде на првом месту.
Излазак из продавнице. Пут ка продавници здраве хране. Опет гужва. Трудница се већ колеба. Каже супругу да овог пута он стане у ред да се не би стварао притисак. Заправо, муж је хтео да га жена сачека отпочетка негде у парку управо због њеног умора и због злих језика других. Свети редови чекају на опслужење. Неки врте бројанице не предузимајући ништа. У сусрет долази мала девојчица. Ромкиња од неких једва шест година скрцканих у неприродно очврслој кожи. Отвара врата од продавнице и изненада каже: „Уђите госпођо, ви имате предност јер сте трудни!“. Настаје тајац. Созерцање се отвара: Млад човек, од којег се очекује елементарна култура, у пошти – не показује искорак да не мисли само на себе. Стар човек, у продавници, од чије седе главе се очекује да је стекао минимум мудрости за живота – не показује никакав искорак осим гурања. Мало дете, које ни у школу пошло није и не познаје животне перипетије, показује врлине које начитаним и писменим претходницима измичу. Поставља се питање: „Ко је овде испунио закон љубави?“. Мало дете. И то без бројанице.
Србија. Београд. Садашње време. Центар града. Општина Звездара. Месечина се ближи са својим бистрим диском које је јако забацило према створеним пејзажима. Четири силуете поред тротоара. Мушкарац и жена. Двоје деце поред кукова. Треће се назире. Шетња. Куповина. Углавном прећутано разумевање двају безазлених ходача. Погледи су упрти напред у недоречено уз повремено скретање пажње на дечије смисалице које се без разлога весело кикоћу. Родитељи не причају пуно јер сада живе од речи своје деце.
Породица чека аутобус. Гужва на станици. Аутобус препун. Точкови су улегли од тежине путника. Брачни пар пропушта неколико аутобуса. Не вреди. Сви су пуни. У један се мора ући. Улазак у пун аутобус са двоје мале деце је својствен подвигу хришћанских столпника. Већина којих седе – заглупљени великим телефонима. Префриганији слушају музику да би имали алиби да ништа нису чули, ни видели јер гледају кроз прозор. Млади, средовечни, стари – више нема правила. Почиње комешање. Неко од савесних који стоје се осећа непријатно због оних који седе. Почиње прозивка да ли би ко уступио место. Млада девојка се изговара да је боли нога. Седе главе устају али их брачни пар враћа на место говорећи да има млађих који могу уступити место. Опет гунђање. Тискање. Једно дете од дванаест лета гледа у породицу и не предузима ништа. Опоменут да устане, устаје невероватно увређен као да му је сав свет од тог места зависио. Да се бар потрудио да своју увређеност сакрије али није. Неки врте бројанице не предузимајући ништа. Седишта су освојена са великим пробијањем кордона. Некада ни то. Остаје стајање у месту са двоје деце у рукама док покушавају да не мисле на парализоване мишиће и недостатак кисеоника. Логично је да треба мир и поредак грађана да буде на првом месту.
Одлазак у Дом Здравља након свега. Хаотичност и непрофесионализам. Помешани картони, пацијенти без заказаног, продужена пауза докторке са пола сата на сат. Углавном скупина од двадесетак душа просечне старости између 45 и 65 година. Распад нервног система. Распад смисла. Шест сати траје пријем. Неки падају као свеће од несвести, други симулирају бол да би били примљени. Неки врте бројанице не предузимајући ништа. Ако постоји нешто горе од ријалити програма онда је то ужас када се пензионери свађају за ред код доктора. Од буке преко вређања до физичког насртања. Трудницу нико не примећује. Већина мисли да је посреди гојазна особа а не неко ко доноси живот на отпаду дисфункције и метежности. На крају, после шест сати погрома свести, улазак код доктора.
–  „Због чега сте дошли? Шта вам треба?“ – пита доктор дрчним тоном трудницу у ординацији крцатих иконама
–  „Ништа више, само желим да одем одавде…“

Кристали

Било је касно јутро када је млечно лице Н. А. затекло своје отворене очи просуте на згужваном јастуку. Сањиво је погледала кроз прозор и угледала белозвездане куглице које обасипају белом кишом немира цео град. Увек се радовала снегу. Увек је волела дивна јутра. И мирис кафе који је допирао из кухиње. Још као дете, мада своју прошлост није давала сваком, знала је да кроји снежне плетенице својим погледом колико се топила од неке безразложне спокојности захвална само зато што има постојање. Поглед јој је још стајао на прозору. Крајичак осмеха је држао ивицу усана на готовс. Од замагљене кондензације правиле је облике својом маштом. Имала је осећај као да види Христов лик саткан од малих кристала на стаклу. Деловао је истовремено и дивно и силовито, а надасве – уливао је Својим присуством утеху и снагу.

Осврнула се око себе. Муж и деца су већ устали. Чекали су да њено расположење засија одморним сјајем. Претходну ноћ је радила до касно, па су је пустили да мало дуже спава. Углавном, она сама зна да дани почињу са великим и громогласним: “Добро јутро мама!” када јој се сви некад нежно а некад боксерски немилосрдно обесе око грла. Данас су је поштедели, мада им она не би узела то за неправду. Штавише, почела је да је гризе савест зашто већ није на првој линији фронта у вези свакодневних обавеза: скувати чај деци, спремити доручак, одвући их у вртић, пољубити мужа пред одлазак на посао (јер њен муж мрзи када не добије пољубац!), трчање у продавницу, повратак кући, спремање ручка, пуштање нове машине чији звук јој је дословно дотужио, пресвлачење за посао…па све у круг док на своју прву кафу некад и заборави…

Али, сада ништа од тога није било на дневном менију. Није ни знала да је викенд. Није одмах ни схватила откуда се њен омиљени трио скупио наједном око ње да је закриљује марљивим пољубцима. Уплашила се, помало сујеверно, да није неко “црвено слово” у календару, или коме рођендан, али ништа од тога није налазило своје место на ишчашеној запитаности. Очи њене породице су заљубљено посматрале свечану материнску силуету како се провлачи кроз завесе своје пробуђености. Њихове речи још није могла прецизно да разазна шта јој загонетно поручују. Али зачудо та првометежност јој сада није сметала. Само покушава да пробере једног по једног шта желе да јој кажу. Али је она и пре њихове иницијативе већ знала да је наговарају да изађу напоље на снег и да се играју. Договор је пао и пре него што је коцка бачена.

Међутим, поглед на супруга као да јој је уносио неку неверицу. Већ дуго јој се чинило да међу њима љубави понестаје у галонима. Као да се и најмања уштеда као у каквој банци емоција, која се љубоморно чувала од злих погледа, сасвим потрошила.  Али је прави ужас почивао у томе што није могла да открије порекло таквих наслага неодноса. Он њу није варао. Она њега није варала. Наравно, било је и тривијалних свађања, али ништа што би дозволило фаталности да исплете своје бриге око њихових тврдоглавих ставова. Некако као да јој је супруг постао хладнокрвни странац. Као да га је познала до сваке суштине његових костију. Био јој је довољан само један летимичан поглед на њега да зна шта се у њему налази. Можда се потрошила од лажних тајни око његове главе? Он није имао никаквих квалитета. Сматрала га је, одједном и на своје огољено изненађење, сировином од човека. Заправо, није имала ниједан објективан разлог да буде са њим у браку. Као да је он за њу, неочекивано, постао неки странац чија спољашња фасада уопште није позната протоку крви који струји њеном душом.

„Због чега сам онда са њим у браку?“, хватала је себе у грозничавим мислима које је вешто крила од њега и деце, али је увиђала да нема одговор на то питање. „Можда сам само незадовољна животом којим живим? Зар не заслужујем више? Или се мој брак није показао како сам га као девојка замишљала? Или ме нешто друго жуља? Можда сам превише захтевна? Али ја нисам захтевна. Тражим само мало више радости и топлине. А шта ако сам незахвална? Шта ако други немају ни оволико? А што бих се ја поредила са другима? Имам право да тражим онолико колико и волим. А да нисам можда себична? Не, нисам себична. Због чега сам онда тужна? Да није он можда нашао неку другу? Али ја бих то знала. Зашто сам тако уморна а тек је почео дан? Зашто немам довољно воље у себи? Шта ако сам у браку само због деце? Да се нисам нешто огрешила о Бога? Али Њега волим беспоговорно. Гладна сам, али сад немам времена да једем. Зашто увек морам у нечему да журим? Боже, како сам поружнела, никако ове килограме да скинем. Не, зар је баш сада морала да ми пукне чарапа? Шта је оно беше требало да урадим на послу? Али, данас не радим. Да ли уопште волим свог мужа? Зашто он мора баш све да коментарише? Зашто увек ћути када ми треба његово мишљење? Зашто је он тако одсутан мислима? Опет су судови неопрани и опет је неред у кући…“, низали су се искази и питања.

Уз уобичајено рвање са трослојним облачењем деце и њиховог адреналина помешаног са првом искром благе нервозе, Н. А. је стоички издржала. Њен супруг Г. Р. је наравно асистирао по уобичајеном темпу (мада је често мистериозно постајао невидљив радећи секундарне ствари када је био најпотребнији неспретним рукама). Чигровито су похрлили ка првом парку. Немају аутомобил. Последњи ауто су продали да би имали од чега да живе неко време и подмире дуговања које, чини им се, већ вековима не могу да заситеа да чак и нису у кредиту. Она зна да ће шетња пријати свима. И сви су полетни. Добра воља крчи ледене путеве врелим кикотањем. Ту су и повремене ћутње, али оне које немају ништа против оног поред себе. Маршира се тада неким свечаним брзаком. Само да се што пре дође до жељене дестинације. А у парку – бела плантажа која чека убираче разрдаганости. Почиње грудвање, клизање, падање, ваљање, обнављају се капилари детињства којем су све мисли упрте у догађај друговања. Образи постају напупели и црвени. Нема хипохондричног страховања о вирусима и могућим болестима. Ваздух се удише пуним плућима. И као да сав тај догађај посебно поздравља једно несташно звоно Цркве у близини парка. Зачудо, деца прва узимају предлог да се оде мало на службу. Родитељи су мало збуњени и затечени, али молбу деце као вољу Божију посматрају. Негде у дубини себе као да је помало стидљиво Н. А. поносна што њена деца траже „хлеб насушни“ усред те цике и вриске, а и она се већ осећа мало потрошено.

На путу до Цркве, неких пар стотина метара, Н. А. је заронила у своје заснежене мисли. Враћала су јој се разна сећања. Као да је велики проток океана од расположења струјио њеним бићем. И понека санта леда на коју се саплитала често. Н. А. је била дивна девојчица коју су сви волели. Или је она све волела једнако, па јој се чинило да је и она сама тако вољена. Она то не разликује, нити је реално занима. Када је одрасла нашла је одјек своје душе у читању разних књига и упознавању разног кружока људи. У Бога је веровала, чинило јој се, одувек, од како зна за себе. Према свима је неговала истост односа. Никоме није закинула ни промил жестине којом се несебично давала. Послове није бирала, људе није мерила. Мужа је много волела – чак и када је био досадан. Муж ју је много волео – чак и када се брзо нервирала. Првих година брака имали су чудан обичај да једно друго у свему прате, али не у смислу каквог интригантног шпијунирања, него онако безазлено, као када ти се мала деца накаче као реп, па не могу ниједну игру без твог присуства да одраде. Други чудан обичај који су неговали сигурно неких три године, састојао се у томе да када год се сретну у кући (а кућа је била мала и трошна од свега двадесет и кусур квадрата) загрле снажно и пољубљено једно друго. Као да се тобоже нису пре тога видели годинама, или, као да живе на пар стотина километара једно од другог. Тако да су се у том малом, али ипак спокојном дому често сударали и глумили наивну изненађеност при сваком сусрету само да би загрљај и пољубац чешће се понављао и наравно – дуже трајао. Н. А. је имала добро срце. Код ње није било фалширања у севедавању. Знала је дубоко да би неко морао велики презир према себи и другима да негује да глуми љубав коју не поседује. Сматрала је да се љубав не сме олако узимати у уста. Баш као ни име Божије. Али то за њу није значило да се љубав не може живети. Јер, могло је. Само што код ње, баш као и код Христа у којег је дубоко веровала, њена љубав често није била на време препозната од стране других. И мада би боловала тешко неке сурове људске одбитке, а своје наметање је више од свега презирала, њена света љубав није желела да се потхрањује тамницама огорчености. Али да је држала до својих ставова – јесте. Није желела да се компромитује лицемерним снисхођењем само да би неко добро мислио о њој, или, да би она сама имала каквог интереса од таквог патолошког додворавања било чему и коме. Док јој супруг није ушао у живот и док деца нису дошла на свет, није ни знала колико је живот монадичног карактера изузетно досадан и празан.

А муж ју је волео. Његова љубав је можда деловала помало нестварна због своје помало извештачене пренаглашености, али ју је и као такав недвосмислено – волео. Сво његово глуматање је заправо било одобровољавање. Живео је за осмехе Н. А. Сматрао је да ако је само један дан није насмејао да је тај дан – уништен дан. Тада би театрално почињао да сумња у своје могућности колико је добар као отац и као супруг. Зато је често пред њом узимао на себе улогу јуродивог џангризала којем тобоже све смета, а да му заправо ништа није сметало. Али се Н. А. због таквих његових суманутих замишљености и сценског наступа само слатко смејала мислећи колико је њен муж чистог срца када се због таквих ствари олако губи у времену и простору. Г. Р. је имао обичај да јој пише песме сваки дан. У сваком стиху је тражио детаљ који би подсећао на њено лице, карактер, неки поступак, покрет њеног заносног тела (о којем је некад помало бестидно маштао). Желео је да овековечи то трајање радње са њом, али је и време мењало своја обличија покварено. Онда је почео да јој пише писма. Сматрао је да не говоре довољно (иако је често постајао досадан са једним истим темама и да речи ипак нису одсуствовале) па јој је онда слао писма (иако су живели у истој кући). Заправо, Г. Р. је био само лудо заљубљен у своју жену. Можда и помало посесиван испочетка када ју је желео само за себе и да је ни са ким, па ни са њеним пријатељима, не дели. Можда су и жудње за њом биле толико јаке да није могао ни о чему другом да мисли осим како да поре њеног тела у тоталности постану део прождрљивог сједињења у којем нежност ипак неће изгубити своје кормило. Љубомору је кротио како је знао и умео све док љубав једног дана није прогутала цело његово биће. Љубав којом га је Н. А. научила. И ако Н. А. истог трена не би одговарала на неки његов проговор, гест, или шта друго – у томе би тражио трагикомично смак света. Све у свему, њих двоје су били заиста неки луцкаст пар. И нико им није био крив ни за шта. Живели су како су желели да живе, нису никоме морали да полажу рачуна, али знали су где свака одговорност мора да постоји. Мада се често дешавало да од присуства деце забораве шта су све хтели да бар једном месечно ураде здравосебично само једно за друго. Али је и ту било неке тихе радости одлагањем задовољства за другу прилику када ће се пуноћа односа показати неочекивано благодатном.

Звук звона је прекинуо њихове мисли. Као да су дотад телепатски посматрали немим дијалогом једно друго. Пренувши се из ове замишљености, ошамарене оштрим ветром и јаким звоном, стигли су негде на средину Литургије. Н. А. је имала осећај да је након дуго времена дошла свом истинском дому. Муж ју је кришом држао за руку испред храма. Као да је прочитао неке њене сумње које су се тада непотребно појавиле у зглобовима. Само јој је рекао: “Не брини, љубави, ми имамо историју!”. Она се мало изненади па рече: “А будућност?”. Он јој на то ништа није рекао, само јој је показао руком према храму. Схватила је. Мада је од ње он сакрио своје тајне молитве јер се дуго и често молио Богу за њу. Она није ни знала за то. Још мање је знала колико пута се уље из кандила које је за њу палио пред Христовом иконом претварало у његову крв. Јер морао је много пута да пролије крв да би задржао здравље своје жене. Бог му је показао једном виђење чувши све његове молитве и послао му је речи које су кидале његово скороостарело лице: „Колико будеш пазио на себе – она ће стајати у сваком здрављу и радости; чим будеш престао да радиш на себи – окренућу је против тебе!“.

Деца су јој се по ко зна који пут залетела у загрљај. Свештеник опет претерује са дужином проповеди. Не занима га што младо и старо има своје нервозе које други треба смиривати. Пропланак порте балансира са колоритом белог и зеленог сочива. Н. А. се обраћа својој деци: “Погледајте, мраз није појео баш сво цвеће!”. Деца око ње формирају смрзнути букет где Н. А. доминира са главним миомирисом. Она улази у созрецање, али још то не схвата. Гледајући комбинацију мраза и латица добија асоцијације: прва, колико год човек тонуо у неке безумље – ипак неке латице добра преживе у њему; друга, колико год невоље било у свету – ипак Црква опстаје захваљујући људима који се са злом нису поистоветили (бар не у потпуности чак и ако су поклекли!). Ове речи она не изговара пред децом, него их бележи и архивира у дубинама срца. Првом поуком крепи себе, јер је ова мисао растерала таму коју је до јутрос имала против мужа, а другом поуком изграђује себе да постојана буде ради изградње Тела Цркве.

А онда, пре него што ће приступити Причешћу (мада се колеба да ли да приђе Чаши спасења, али не жели да живи неку “одложену правду”), пре него што ће врелина пуноће коју свет не познаје раширити њен крвоток у велелепну светлост (а свет познање не темељи на љубави већ на власти, те отуда и оно да ко мисли да ког познаје даје себи за право да има власт над другим), пре него што ће она убелети снежним Духом крајеуглове сопства – угледала је свештеника пред олтаром. Да ли пред путиром или из путира – она не зна, Бог зна. Као да му се лице изменило. Као да му се лице насмејало. Као да је постало лице које је још јутрос видела на свом од кристала замагљеном прозору. И баш њу је гледало. И баш њу обнављало. И баш њој дало поглед изнутра да стисне своју дечицу и свог мужа још више – апсолутно предано…

(Јутро је. Сви су на окупу. Испија се топли гутљај загрљаја и посматра кроз прозор благи талас снежних падавина. Ручак је полуспреман. Деца су сакрила од маме да је тата умро још пре седам година а мама је од деце сакрила да њиховог оца никада није ни волела. Дијалога нема, али пуноћа је ту…)