Category: пословице са тротоара


  • Да би човек демаскирао себе мора да се оголи. У супротном агонија остаје јер лаж тера своју срамоту до краја.
  • Када се сруше илузије наступа доба зрелости.
  • Истинско смирење почива у тајни небеског оптимизма пред свакодневним искушењима света.
  • Чак и мала деца могу осетити да нешто не функционише добро у свету. Зато нису увек деца проблем. Она можда не могу да дефинишу или изразе шта осећају али је сигурно да осећају пулс света. Није, дакле, увек проблем ни до родитеља. Постоји нека неправилност света која не може преварити ни најчистије срце. Отуда туга у очима неке деце иако немају разлога да буду тужна. Јер препознају и уче да препознају друге као себе.
  • Узалуд свака идила ако је срце и даље усамљено и нема никога сличног себи…
  • Иза слепих врата доконост је мајка трачева анонимних свезналица.
  • Време човечије је као талас – има га па нестане, али право питање остаје када године оседе човека: у каквим мислима је остарио јер су оне показатељ у чему се изградио.
  • Чак и мали избори носе велике последице чији одјек може бити неповратног карактера.
  • Ако немаш са ким – настаје распадање.
  • Презрене од овога света само Бог познаје!
  • Блажена су јутра оних којима није промрзло срце!
  • У чему си непромишљен – у томе страдаш…
  • Сваки је гроб само инкубатор за предстојеће рођење.
  • Неки људи су стравично усамљени а да нису свесни парадокса да од њихове величине зависи напајање остатка света.
  • Где је љубав неокрњена – сваки празник тек почиње…
  • Док ледено срце види разлог открављења пред собом онда још има наде. Када се тај разлог изгуби тада остају само последице фатално
  • Многи очекују изобиље светлости, али им је тешко да се растану од црнила које са собом носе…
  • Драгоцена су само она лутања у којима на крају пронађеш себе…и понеког другог а да не заудара на утвару која ће олако проћи…
  • Да ли све што окађено прожима – очишћеност поседује?
  • Само у љубави безлично постаје лично…
  • Ни за таму се не би знало да нема оно мало светла које указује на њен недостатак. Исто је и са животом овога века. Тама се множи али ником од помрачених не долази на ум да опстају захваљујући светлоносцима.
  • Радовати се – то је већ постојати.  Питати се – то је већ смисао у себи рађати. Волети – то је већ зло овог света прекинути.
  • Ко је чувар својих страсти – ништа га не може поробити.
  • Најбоља су друштва необичних пријатеља – од њих можеш свашта очекивати али никада те неће оставити без неке поуке.
  • Од нас зависи да ли се неком свету прилагођавамо или га креирамо по својој вољи…
  • Помрачени путеви не прекидају путању – само испитују доследност ка циљу.
  • Има и таквог парадокса да се људи отуђе не јер мрзе другог него јер немају снаге ни воље да згазе своју сујету како би смело признали љубав према другом. Ову тајну познају заљубљени или пријатељи, али највише супружници.
  • Свако тражи или свог Бога или свог мамона…а можда најгоре пролазе они који чак и од Бога праве идола.
  • Мудар тражи излаз – неразуман се мири са постојећим стањем.
  • У близини вољених – невремена губе на камати.
  • Где је љубав препозната – агресије нема!
  • Лажна пријатељства затварају очи а само их истинска чине отвореним.
  • Не очекуј да те се неко сети ако се и ти сам некоме не обраћаш.
  • Неки људи сву своју религиозност исцрпљују у поштовању обичаја дајући свом интелекту једино обрисе паганизма.
  • Неким људима сви мостови света не могу помоћи да нађу заједнички језик.
  • И у време мира неки људи немају преча посла неголи да се играју рата са другима.
  • Сваки затвор долази од сујетне изолације.
  • У неким несхваћеностима једино невиност душе страда. Где нема те невиности остаје само – огорченост.
  • Ко не зна за здраво празновање душе – своју гозбу ишчекује у оштрењу чељусти за очекиване госте.
  • Нема те зимоће коју топлина наде не може откравити.
  • Ко је равнодушан у малом – како ће се онда чудити ономе што је велико?
  • Неки људи не само што не виде своју заблуду, него не воле да их било ко прекида када своју илузију желе намерно да живе.
  • Многима су глуме својствене јер себи претпостављају велику публику али живот није позорница – отуда агоније као последице.
  • Да би дошао до Небеса – мораш градити мостове са другима.
  • Свет нуди сензације али што се више човек уноси у понуђене садржаје – све мање може да постигне брзину којом се они ротирају.
  • Сва празнина овога света последица је угађања свом себичном миру у којем на крају нема – никог…
  • Не постоје довољно велике власти које би могле препречити поглед ка Богу.
  • Када је срце топло – студен је најмањи проблем. Када је срце хладно – тада све је проблем.
  • Где има љубави нема лутања а ако је лутање укинуто онда само спокој одјекује бићем.
  • Пакао није дестинација већ показатељ наличја душе.
  • Време је драгоцено јер време не протиче без нас него са нама. Коме дајемо своје време таквом дајемо целог себе. Протицање значи умирање. Зато требамо пазити чему и коме дајемо своје време да наше умирање не буде безвредно.
  • Само онима који су прожети нествореном светлошћу припада грациозност која није од овога света.
  • Једино аутентичан човек одбија кокетирање са тамом да заузме светлости престо.
  • Да би напустио своје заблуде – мораш ишчупати оно за шта си се најприсније везао.
  • Када човек пронађе веру почиње одрастање.
  • Ако ратиште има неку опомену, онда је она оличена у невиним душама које ништа осим мало љубави и слободе нису хтела.
  • Зло настаје када своја дела оправдавамо као безопасна. Има људи који су као деца јер не схватају колико могу некога да повреде а у њиховој рационалности нема ни грама упитаности да ли нешто лоше чине.
  • Маска је лепа, али док лаж царује – она је само маска.
  • У неким радозналостима нема очекиване мудроспознаје.
  • Многе невоље затичу породице, али велика љубав чини да и непроходни путеви отопе своје ледене препреке.
  • Неки људи, фиксирани системом, другима или својом вољом, нису ни свесни колико велика снага се у њима крије.
  • Нежни људи се могу одржати само на саборима где присност није потцењена.
  • Божија светлост није ту да ослепи човека већ да му их отвори за сагледавање себе и света управо очима Самога Бога.
  • У сломљеној перцепцији лепота губи на целовитости.
  • Док шармирамо друге не стигнемо ни да приметимо колико смо непотребно живота бацили.
  • Само велика срца имају петљу да разнесу свој мозак добрим мислима.
  • Људи чекају викенде да би нашли свој одмор али уместо тога само докрајче одсуство радости у прави пакао.
  • Не завиди надменима – свако чека свој ред за сахрану.
  • Тајна чистог срца у одсуству таштине лежи.
  • Узалуд знакови са небеса ако је човек заволео пустош свога срца.
  • Најтеже је без осипања – саставити себе.
  • Нема већег парадокса од распетости која доноси слободу!
  • Где љубави нема – други је само дежурна марионета за личне фрустрације.
  • Узалуд таленат ако га немаш са ким поделити, или, још фаталније: ако твој таленат нема ко разумети.
  • На својим заблудама најтеже је наћи спокој.
  • У кризи властите сврхе – молитва је јача!
  • Идоле које подижемо у себи на крају се окрећу против нас.
  • Онај ко тражи већи смисао мора да зна где да убаци удицу јер прави улов почиње на неочекиваном месту.
  • Изолације су сурове тамо где немаш разумевање.
  • Искомплексираност увек види другачију стварност од предочене.
  • Чисто срце нема перспективу овог света.
  • Узалуд велика снага ако себи њоме одузимаш последњу шансу.
  • Бог нас увек изненађује на нов начин само да би нас спасио од равнодушности.
  • Најлепши су снови у којима самоће нема.
  • Када невреме удари душу – наоружај се добром вољом против себе.
  • Као што се домаћинства препознају у тами на основу светла положених у њима, тако и Бог препознаје оне који су са захвалношћу примили Његову благодат.
  • Лажне присности не могу пустити корење на бесплодним местима.
  • Решења увек има а да ли има човека за свако решење?
  • Време ради против човека само ако се човек не креће према Вечности.
  • Одрасли философирају и спекулишу, износе теорије и системе, али само срце детета прескаче конструкције и механизме, јер му је сасвим својствено да вери која хода по води – ништа од тога није потребно.
  • Врлина није загарантована имовина која се не може изгубити.
  • У својој фиксираној учаурености најтеже је своје заблуде одшрафити.
  • Чисто срце отвара небеса и комеша васиону. Ниједна звезда није толико себична да не отпоздрави треперењем таквом јунаку. Зар ће Бог бити равнодушан и мање руке?….
  • Где је добра воља – ни аура светости неће окаснити.
  • У страху од непознатог – прогресивност недостаје.
  • Нека детињства нису могла ништа понудити осим трауме.
  • Ко те воли тај и брине о теби. Кога волиш о њему и бринеш. Нема безбрижне позиције за љубав. Јер се не може волети без одговорности за другог.
  • Свему су нас учили осим како да постанемо – људи…
  • Ко глуми лудило на крају се разболи од глупости.
  • Када имаш са ким – ниједна препрека није фатална!
  • Када сахраниш старог себе онда почиње узгајање новог тебе…
  • Ништа горе од заједнице где нико ни са ким не општи а свако своју вољу тера.
  • Можда је васкрсење и вазнесење много безазленијег карактера од претенциозних очекивања духовности…
  • Ноћи испитују наше постојаности…
  • Што се више трудиш да некоме објасниш нешто – све више светлости одсипаш из себе.
  • Прилагођавање систему или људима не значи сливање до властите непрепознатљивости већ бригу о посебности а да се не изгуби сопствена оштрина и снага.
  • Ако је ко одбачен – не значи да је изгубио лепоту…
  • Није самоћа проблем јер и она може на другог да мисли. Проблем је неоднос према било чему и коме у тој самоћи. А врхунац анонимности је отуђење пред властитим ликом.
  • Само су она страдања фатална од којих ниси успео направити већу причу.
  • Некада нам тек властита пролазност отвара ум како да се боље осмислимо.
  • Наша диоптрија нас често вара у нашем аутопозирању, јер осим што смо слепи да видимо колико смо мали, још мање увиђамо колико су наше перцепције постављене наглавачке.
  • Страхови почињу где се снови завршавају.
  • Добра размишљања хватају добре фреквенције…
  • Човек је увек пред откривањем света око себе, али сам себи и даље остаје највећа загонетка…
  • Само кроз руинираног човека – светлост налази најбољи пролаз.
  • На саборима безличних односа – воштане лутке се чине реалнијима од неискрених односа. Или сами људи таквим луткама постају.
  • Где си положио себе – ту си нашао свој мир.
  • Не осврћи се за односима који су те више пута повредили.
  • Нема великих погледа без мало ризика…
  • Суштина се не мења. Или тражиш себе или бежиш од себе. Али има и таквог парадокса да ко потражи – залута а ко избегава – нађе.
  • Када неко не прихвата твоју нежност доводи те до жалости јер види само твоју монструозност.

 

 

Некад је загрљај некоме цео свет…
Неискрени додири тела не дају искрени сусрет душа…
Величина бола нема исту запремину код онога ко не жели бити вољен и код онога чија љубав се изнова одбија.
Ране постају све веће што их више анализирамо…
Највеће лепоте узрастају када их нико не примећује…
Оно што је огољено постаје обестемељено…
Задовољства добијају на укусу ако се имају са ким поделити…
Ризик многих сазнања почива у чињеници да једном досегнута небеса можемо лако изгубити самопрецењивањима…
Ко нема свој дом – налази га свуда…
Једино стрпљив човек ради на свом расцветавању…
И кад се неко крије – лице му се и даље види…
Не мораш увек формирати свој став онако како те свет учи…
Много тога се данас именује добром ради другог. Зашто се онда дешава да други доживи своју осрамоћеност од нашег добра ако је оно – добро?
Узалуд конфликти ако срца хоће другачије…
Могло би се рећи да чак и спокојство и поредак природе открива свог Творца…
Бахатост материјализма води само у вулгарне поноре..
Није проблем несрећна насуканост него намерно истрајавање у сопственом немицању…
Проблем једнога треба да буде проблем целе заједнице…
Да би променио перспективу гледања, или бар покушао да пронађеш објективнију страну погледа, некада је потребно да у великој агонији истегнеш привидне смирености. И ако је поглед пронашао своју ишчашеност, повратак главе у нормалу ће донети вртоглавицу нових спознаја. Ако није – онда остаје угануће душе…
Најлепши су дани када излазиш из свог мрака…
Са пријатељима не делиш само пуноћу живота него и највеће празнине…
Где су лица нестала – само су интриге остале..
Немаштина другог, ако већ немамо милости, нас може подсетити бар на личну обнаженост срца. Можда на тај начин пробудимо себе из неосетљивости…
Време је пакао – ако се човек не покреће..
Неки људи никада не стисну довољно петље да изађу из своје осе…
Трагично је због свог бола пропустити лепоту овог света.
Када пресечеш врпце за које си везан – нећеш умрети. Тог часа почиње улазак у лепоту непознатог…
Лако је дизати револуције против система – тешко је дићи побуну против својих страсти…
Чистота срца зависи од угла посматрања…
На врхунцу отуђења, у својој окошталој пластифицираности, од човека остаје само прозор који нема по коме зауставити поглед…
Када дођеш до извора свега што трпи кретање тада почиње време спокоја…
У самсари догађаја загрљај вољених више вреди од долине неизвесности…
У ослањању на каменитост другог, некада је тешко наћи сопствени одраз…
Докле год постоје радозналости – ни истраживања неће окаснити…
Свако од нас тек треба да постане човек…
Где нема сусрета лицем ка лицу – интрига тражи своје место добитка…
Где је пустиња бића и где нема одјека другог празна кућа остаје и понека промаја од човека…
Грч се храни илузијом да нам светлост није потребна…
Срце има своја путовања која нису откривена сваком…
Одступи тамо где пуштање не долази до изражаја…
Свако има неки свој крик у неком аутору са чијим стваралаштвом се поистовећује.
Где нисмо пожељни – срце куца за другим саборима прихватљивости…
Хармонија долази тихо и неприметно остављајући дубока сагледавања тамо где се бачени погледи више не враћају назад…
И унутар угушеног света могуће је задржати своју лепоту неувелом…
Покидане искре – губитак и оно мало спокоја.
Истина не трпи закључке…
Полетност не зависи од снаге већ од добре воље…
Нежност увек има алтернативу. Има дар да види не само боје већ и нијансе које се преливају међу бојама. Код грубих духова све је далтонизам безосећајности. Оперисаност од било каквог детаља. Најпре обојеног загрљаја…
Лаж и истина света зависе од тога са ким у себи играмо жмурке…
Пољубци дробе хистерију другог…
Држи се онога што имаш. Ако немаш труди се да стекнеш. Ако имаш труди се да поштујеш одржано.
Колико неко себе поједе да не би повредио другог и колико другог не дотиче ни милиграм умирања којим себе неко умањује да би други израстао…
Сами бирамо предмет чуђења…И док има радозналости, ни невиност неће окаснити да принесе дар лепоте…
Улазак у радост другог је откровење које патологија безосећајних не жели да спозна премда им је отворено дато.
Не знаш шта је горе, да ли бити прикљештен човеком који себе држи у анонимности или човеком који себе држи искључивим. У оба случаја, дистанца је загарантована…
У клинчу рикошета одјеци другог саботирају прилаз протицања узајамности…
Смисленост није свуда добродошла. Људи траже баналности да не би морали да мисле на своју одговорност. И још горе, да не би укључили доток расуђивања.
У панорами таштине све је важно за себе осим себе.
Нагони без путоказа веће смислености држе опело нашминканим лешевима.
Када почну расплињавања, и све метежности почну да нагризају биће, сажми се у једну тачку која се нигде нема забости, и удаљен од разједања (мада и она су показатељ да смо људи), усидрићеш своје заблуде и привести их Острву које никада не мења Своје координате.
Живот има алтернативу ако сопство има човека.
Безазленост не подразумева наивност.
Прве асоцијације откривају наличије карактера.
Вулгарност живи од изопачавања другог.
Фрагментарност тренутка сецира целину ствари.
Заблуде припадају малодушнима.
Одложи своје зло ако желиш другог опет видети.
Свашта се може десити у глави онога ко много ћути.
Данас ми се догодило чудо – претворио сам ружну мисао у добру…
Смирени је увек незадовољан собом али он не очајава него се труди да постане још квалитетнији мотивишући се својим несавршенством. Он се не љути и не сујетише када му указују на погрешивост, него и код охолих отвара своје уши да чује наук о свом спасењу. Смиреном су сви смирени а охолом су сви охоли.
Постоје људи са којима се никада нисмо дружили кроз узајамну спознају а да их волимо без разлога. Исто тако постоје и они са којима се укрштамо цео свој живот а да се наша љубав тиме нимало не увећава, и да напротив, чак варира. Међутим, обе перцепције се могу и преокренути да некога не заволимо на први поглед а да останемо привржени сталним познанствима у којима смо сигурни. Све зависи од типологије човека и од нашег неодмеравања. Љубав не мери да ли је лакше обрадовати се квалитетнијем или непродуктивнијем човеку.
Размаженост имплицира самосажаљење, и обратно.

 

 

Неке невиности остају неповратно ишчашене…
Таленат мало значи ако се нема са ким поделити…
Једна мала кап прави велики одраз, тако и једна лепа мисао може променити читав свет.
Када је човеку дата највећа слобода, он показује страх од њене ширине. Чудно…
Ниједан комфор не може надокнадити недостатак другог…
Ко је заволео место претварања – своје расположење од себе не може сакрити.
Неке наде смо изгубили али неке друге долазе…
Узалуд неко претендује на поредак система, односа, било чега – ако хармоније смисла нема…
Поносан човек нема никог осим свог трона…
Ко се сувише поистовећује са својом природом сав му идентитет месо постаје…
Умишљене агоније носе веће ожиљке од оних које би реално, без додира имагинације, задобили…
Тешко је ослањати се на односе који више немају постојање…
У свету ниских вредности једино се још од некомпромитоване и неинфициране љубави може дисати….
Свему су нас учили осим да будемо људи. Прво је то требало да стане у уџбенике..
Испод многих маски исто нелице стоји…
Знање није у ишчитавању и цитирању већ у живљењу прочитаног и проналаску свог израза…
У чему смо овековечили своја дела – у томе смо овековечили своје биће…
Позиција другог нам често делује лагодна али иза сваког корака не знамо пред каквим човеком стојимо. Тек када уђемо у његов корак, када почнемо да ходамо његовом обућом, онда почињемо да спознајемо другог. До тада само владају судови и предрасуде..
И најмањег човека зрнце светлости може пронаћи. До човека је само да се не сакрије…
Неки људи дочекају дубоку старост али да за цео свој животни век не отворе срце никоме…
Људи све више раде на спољашњем утиску, самопромоцији, визуелном доживљају, али одавно не срећу једни друге јер немају лица којим би погледали једни друге…
Тешко је освојити највеће висине али много теже задржати пријатеље које смо једном достигли…
Усамљеност је привидна, само треба добро промислити докле поглед сеже да би се са другим укрстио…
Где нема другог – ни игра звана живот није занимљива…
Лепота не мења свој курс – заиста се налази у малим стварима…
На саборима присности многи глуме лудило које им није потребно. Чак и ако имитирају или подражавају једни друге – отуђење остаје….
Мудром човеку временска прогноза не одређује расположење као што ни добра воља не броји препреке него гледа на циљ свог кретања…
Пред амбисом самоспознаје најгоре што се може десити човеку је да услед самозагледаности пропусти слепилом све друге становнике његовог окружења…
Сопствена патологија се не лечи пуштањем корена усред задовољне статичности…
И када све се сруши – присуство другог у нама изграђује нови свет…
Хтео би човек да засвира од срца али су му руке сломили надређена пријатељства и још надређенији послодавци…
Никоме није дата снага да сам себе без Д/другог покреће…
Није проблем у перцепцији самоће већ у величини зидова које смо око себе подигли. Због овога се самоћа јавља као агонија…
Некада и велике идеје превазилазе оквире људских снага…
Суморне одлуке увек рачунају на нас баш зато што ми не рачунамо на њих…
Деформитети настају као последица раслојавања прошлости. Спољашња наказност није увек саботажа здравоумља. Проблем су подвојености. Утројености. Када сам себи измичеш и више не знаш ко си.
Где су дебели зидови подигнути високо, продирање у стварност другог чини се немогућим. Ако пробаш припреми се јер иза зидова – велико беснило чека…
Сви страхови који долазе од непознатог имају полазиште у томе што не знамо да ли ћемо на том путу срести руку која жели да нас удави или да нам помогне…
Свако време има своју сету и своју наду…
Не мора ти се све чинити по вољи да би се неко радовао твом постојању.
Где грабљивцима дозволиш пуно, њихови прсти постају још дужи…
Смрвљеност разбија стереотипе….
Истина је да многи сијају али још истинитије да њихова светлост не долази од њих него од онога што им је дато. Други морају кроз борбу долазити до оног бљеска који други узимају без напора. Али баш зато што улажу труд успевају и да задрже освојено. Другима светлост полако нестаје управо зато што нису принели захвалност за даровано, или, јер су умислили да су сами узрочници своје луче…
Свако јутро почиње са сунчевим давањем себе. И сунце никада не тражи своју вољу. Жели да озари и угреје. Не тражи повраћај светлости. Нити гледа ко је ко. Ако нам то није довољна илустрација како можемо према другима да уништимо своје самртничко бледило, онда ништа неће.
Кад је црквени естаблишмент у питању држим се онога „Пусти мртве да сахрањују своје мртве“
Велика снага чека погодан тренутак не да пројави силу већ нежност…
Кочоперност је курвалук доконих осетљивости…
Изрод сам бира своје потомство…
На сабору ништине сви на крају светлости траже мрак своје пролазности…
Све мислиш проблеми, проблеми, проблеми… А онда кад увидиш страдање вољеног бића, кажеш себи: “ Не сери више!“.
У прљавој хармонији заједнице нема…
Агонија, то је тискање поред нељубећег другог…
Комадам себе да пронађем тебе…
Када садржаји почну да заударају, контаминација живота постане једина стварност…
Слабе су формације где се од рова не види ратиште.
Некада је научна фантастика указивала на лепоту фикције, данас је научна фантастика ако сретнеш човека који се не губи у фикцијама.
Израслине негодовања тумор су прихватања различитости…
Самосажаљење је императив многима да не преузму одговорност за даље актовање.
Претерана жалост за мртвима, ништа мање него за живима, није ништа друго до патолошки суптилан облик некрофилије…
Лојалност припада здравовољним умовима који не сецирају друге обдукцијом подметнуте аналитике.
Не плаши се лутања, својствена су човеку. Плаши се да сваки изабран пут може бити неповратно погажен и да се једном удаљен можда више никада нећеш вратити. Постоје лутања које имају повратак. Али…Постоје и губљења иза којих више нема ништа…
Не доноси закључке на основу својих пројекција изненадићеш се непријатно када аргумент обуче лице на које ниси рачунао…
Крематоријум врлине – изгон другоцентралности.
Пакао – фиксирана хаотичност.
У померању сопствених зидова треба уложити гигантски напор да сретнеш д/Другог.
У чаши ништине мегаломаније држе здравице…
Смисао мора бити на првој линији фронта…
Ако хоћеш утопију на делу онда је то армија истомишљеника…
У елегантности спољашње самоманифестације, људи су спремни да поднесу невероватну грозоту извештачености само да задрже импоновање према властитој сујети.
Немам времена да живим у страховима других…
Ко зна, можда само још психотични људи презају за аутентичним стваралаштвом.

  • Jедини грех који би био могућ јесте не радовати се свом Богу. Зато радујте се да ослабимо све што не личи на Бога!

  • Да ли менталитет или бестидност, питање је сад, али ако је неко срећнији од нас то не значи нужно да већи грех носи.

  • Чудна времена, од оних које знаш када тражиш помоћ – љуте се јер им мера познанства не даје толико смелости да ти своје време наплате, а када тражиш помоћ од оних које не знаш – не љуте се али за све имају тарифу. Једино још појединци живе ван овог клишеа. И то су они који одржавају свет у постојању и због којих Бог трпи овај свет.

  • Увек је тако било, своје безакоње се правдало безакоњима других. Зато се ништа не мења.

  • Ако хоћеш све да поквариш, сваки однос, вредност, културу, веру, брак, пријатеље, итд само се држи приговарања дан и ноћ за све. Ако хоћеш све то неповратно да докрајчиш потруди се да изгубиш било какав критички став.

  • Разумевање иде тамо где негација другог више нема снаге.

  • Нема лепшег умора од себедавања за оне који нису индиферентни на твоју љубав, на који год начин се таква љубав сама манифестовала: кувањем, дијалогом, шетњом…
  • Ништа горе од човека који те најбоље познаје а нема разумевања за тебе. Какав парадокс!
  • Неко је малодушан колико је други срећан.
  • Неко Црквом долази до истине а неко утврђује своје заблуде.
  • Ниједна врлина ради другог се не може реализовати докле год човек жали себе.
  • Када би човек могао у себи да утихне као поодмакла ноћ, чуо би шта има постпоноћни Бог да му шапне, и колико безбројних и неслућених светова покаже…
  • Немогуће је ући у Вечност без последица по своје биће.
  • Нема већег обезвређивања, десакрализације и дефлорације другог до ли да га учиниш да се осећа одвратно након твоје учињене доброте према њему…
  • Није добро човеку бити сам али је некад то прави благослов.
  • Има ли шта горе од самоће која не нуди шамар креативности? Има ли шта горе од отуђења које не мари за позивницу другом? Чему ли се радује овај нараштај ако даље од свог носа не види? Чему ли стреми ова земља ако свако само на себе мисли и гледа? Има ли кога неучареног да изађе из себе према другом? Има ли кога ситог од пљувачке коју лучи презадовољан собом?
  • У надници поштења често је једина плата – нестајање.
  • Неко има велике комплексе али уместо да њих решава, тражи да надокнади своје недостатке другим умећима од којих парадоксално може да створи нове комплексе.
  • Трагедија свих наших неосетљивости почива у чињеници да смо одавно изгубили моћ детета у себи.
  • Ако има веће агоније од усамљености једнога, то је онда када се агонија удвостручи од усамљености пред лицем другога. Једна усамљеност је болна али још има наде, али усамљеност у двоје је фатална и тешко да има повратка.
  • Где је воља за стваралаштвом, ни таленат неће окаснити.
  • Ако својом добротом некога размазиш, знај да ће пре или касније да те уједе.
  • Претерано попуштање и дозвољавање којечега у име љубави а заправо на уштрб љубави због чега и долази до негативног бумеранга.
  • Навикнути на критизере и псеудоморалне фашисте, мало ко је у стању да уложи напор да подигне главу од мрачне хемисфере и осуђивања другог.
  • Сви су добри – док се не појаве интереси…
  • У елегантности спољашње самоманифестације, људи су спремни да поднесу невероватну грозоту извештачености само да задрже импоновање према властитој сујети.
  • Неко је заиста генијалан у неким или чак многим стварима али у потпуности незрео и идиот у неким сасвим обичним или безазленим стварима.
  • Нема егоцентризма без самосажаљења ни самосажаљења без егоцентризма.
  • Сви смо мање – више осетљиви. Неко по сујети, неко по нежности. Неко по неразумности, неко по вишку смисла који га терети. Али најзанимљивији су ми они који на прву лопту тек започете односности лако одустају. Не морају ти ни рећи када си отписан. Они ти то ни не јаве али осетиш на даљину као што осећаш промену времена. Треба одустати ако године а не пар недеља није показало своје. Мада ни то није правило за велике људе. Своје безумље се не може правдати прекомерном осетљивошћу, нити се други може оптуживати за било какве личне пандемонијуме у којем други нема удела, ни кривице.
  • Вештина јефтиног саговорника је да те забавља дијалогом у којем нема ничег конструктивног.
  • Љубав не значи да узимаш само нечије анђеле на себе већ и туђе демоне. Није наивно. Зато није лако волети али није разлог ни не волети.
  • Не отписуј никога ако желиш живети…
  • Смисао мора бити на првој линији фронта…
  • Ако хоћеш утопију на делу онда је то армија истомишљеника…
  • Шта ти је вера…Некоме ходање по води а некоме по трњу…
  • У чаши ништине мегаломаније држе здравице…
  • Колико човек мора бити вулгаран да има коментар за сваког и мишљење о свему?..
  • Одложи своје зло ако желиш другог опет видети.
  • Свашта се може десити у глави онога ко много ћути.
  • Пластифицирана побожност – изгон Духа и убиство врлине.
  • Односи који се исцрпљују једино узајамним приписавањем кривице – не заслужују да преживе.
  • Љуби непријатеље своје али не буди будала.
  • Дистанца од туђег лудила не бива без дистанце од свог лудила…
  • У померању сопствених зидова треба уложити гигантски напор да сретнеш д/Другог.
  • Заблуде припадају малодушнима.
  • Безазленост не подразумева наивност.
  • Прве асоцијације откривају наличије карактера.
  • Вулгарност живи од изопачавања другог.
  • Фрагментарност тренутка сецира целину ствари.
  • Крематоријум врлине – изгон другоцентралности.
  • Пакао – фиксирана хаотичност.
  • Проблем са својим или туђим злом је у неизвесности јер никада не знаш да ли је ударац готов једном заувек или се враћа у новом и јачем таласу. Ничег горег од уснулости у злу и буђењу са његовим истим лицем пред собом тамо где си га оставио.
  • Буди добар. И када зла воља тражи другачије суздржи се. Најмање одрицање успоставља новог човека. Заборави на протоколе и морализме. Препусти се Духу. Нека Његова буде последња у теби. Уђи у самозаборав и остварићеш се!
  • Нови дан, нове борбе. Јучерашњи хришћанин је мртав. Данашњи тражи доказивање.

 

 

 

Несанице…

  • У злу су многи солидарни, у добру – пасивни.
  • Тек када паднеш спознаш где ниси пазио ходањем.
  • У уму екстрема ништа нема стабилну вредност.
  • Није свака опомена из мржње, али ни свака из љубави.
  • Злом срцу демони нису потребни.
  • Неко мора проћи кроз бројне препреке да би спознао очигледно.
  • Парадокс је кућа у којој је истина станар.
  • Ни вера, ни дела – само у Христу имамо покриће и потпору.
  • Размаженом се не може угодити.
  • Искључивост – религија примитивних.
  • Аналитика – предатор ближњега.
  • Бог – ухватљива неухватљивост.
  • Узвишеније је ходати по страстима неголи по води.
  • Два су лица осетљивости: или сујета или нежност.
  • Ко зна шта хоће – наћи ће начин да оствари како хоће.
  • Од лудака у лудници већи су лудаци у Цркви и скупштини.
  • Где расту страхови – параноја и полтронство напредују.
  • Врлина без Бога – грех врлине.
  • Ко уме да насмеје другог – више од једног живота у себи носи.
  • Не припадамо ни сами себи а хоћемо да други припадају нама.
  • Утеши другога или својим знањем или својим тужним искуствима.
  • Не растрзавај се на све стране – није човеку дато.
  • Уноси се само тамо где си позван.
  • Сабран у себи – хармонија Цркве.
  • Пусти нека Дух води – не опири се.
  • Жалити себе – парализа живота.
  • Ако је шта пролазно – не значи да је безвредно.
  • Све је неизвесно осим смрти и Васкрсења.
  • Разочарења су опомене шта у себи треба мењати.
  • Богата машта – или рудник злата или сувог камења.
  • Крепити се недостатком другог може само фаличан човек.
  • Комплекси не дозвољавају прогрес врлине јер ако и учини шта вредно, човек у зазору од критике других сахрањује и оне врлине које је тек започео.
  • Претерана озбиљност – девијација одговорности.
  • Блажено је знање које не познаје зло.
  • Бог је само појам док се не појави Његова сила у Имену.
  • Свака вредност која се не уновчи код Бога – губи вредност.
  • Држи се у трпљењу – све је пролазно осим Бога.
  • Револуција и пасивност не решавају проблем. Револуција ће пролити туђу крв а пасивност сопствену. Треба тражити треће решење тамо где нешто не ваља и не функционише прикладно.
  • Све што дише трпи осетљивост али нису сви ради Бога осетљиви.
  • Добар знак мира и здравља је када си уморан од себе.
  • Не штеди звер када се једном осили.
  • Ауторитет не полази од себе већ од Бога унутар себе.
  • Све можеш осим што слободом другог не можеш.
  • Наша ограничења нису проблем слободе већ смрти.
  • Када све умукне у теби до најмањих детаља – тад си близу Бога.
  • У слабости природе познај њене најбоље могућности.
  • Обликовање Бога у теби није твоје дело већ деловање Духа. Твоја је само слобода.
  • Ако Му дозволимо – Бог ће нас научити како да се понашамо.
  • И од оних од којих највише учиш – не стварај идола.
  • Ништа жалосније од извештаченог осмеха.
  • Зло живи од понижења другог.
  • Ко себи даје сувише за право или на самоважности – у свему ће се осећати увређено или повређено.
  • У партији пријатељства ако не играш на добитак – добијаш пријатеља.
  • Здрав осмех носи велики низ односа са собом.
  • Све што недостаје – недостајањем самим – себи диже цену.
  • Завист се јавља услед страха да ће нас надмашити они које не волимо или који нас не воле.
  • Ко не поштује оно што има – природна је последица да изгуби то што има.
  • Ко не уме са собом – не уме ни са ким.
  • Ниједно зло није зло само по себи. Тек када уђемо у мотиве и последице можемо да процењујемо запремину неког зла и да га потврдимо или демантујемо као само зло.
  • Некада нам се чини да нас живот мрви а заправо нас је Божија лудачка љубав само јако загрлила.
  • Узалуд многе слуге ако те нико не воли какав јеси.
  • Ко намерно истрајава у свом незнању – треба га саблазнити.
  • Неко је заиста генијалан у неким или чак многим стварима али у потпуности незрео и идиот у неким сасвим обичним или безазленим стварима.
  • Све глади завршавају у глади.

 

 

 

 

  • Од неурона Цркве многи су само укљештени нерв постали који паралише цело Тело.
  • Ниси све што ти мисли казују да јеси.
  • Они који не праштају су први који су опседнути посесивношћу према другима.
  • Пакао је фраза док не сретнеш човека који се и од себе отуђио.
  • Мудрост је добродошла само у кући мудрих.
  • Ко ти даје своје време тај ти даје своје срце.
  • Страшно је шта све човек може у себи наћи.
  • Искуства су проверене учитељице живота, али ипак и наук се негде мора примити.
  • Све око нас је рефлексија нечег сасвим другог од запаженог.
  • Више је атеиста међу хришћанима него нехришћана међу атеистима.
  • Питања више откривају човека неголи онога ко даје одговор.
  • Смисао се на силу стиче – бесмисао долази од датости живота.
  • Нисмо у сваку интиму позвани.
  • Свака неизвесност долази од непредвидиве драматике слободе.
  • Пакао клизи низ рукаве тамо где фанатизам позива на мир и слогу.
  • Вера није идеологија јер лични однос са Богом не може бити идеологија.
  • Боље је глумити лудило него се повлачити увређено.
  • Страшно је када загребеш испод мудрог човека и набасаш на размажено дете.
  • Међу добрим људима не можеш сакрити своје зло.
  • Тек у светлости других ми вредимо.
  • Чиме се највише опседаш – у то се претвараш.
  • Узвишеније је ходати над својим страстима него по води.
  • У чему си најграмзивији – то ти увек измиче.
  • Радост припада дружељубивима – изолација још никога није усрећила.
  • Пантомима лабилног – демони у рукаву.
  • Што глупље – то скупље.
  • Не можеш никога да вежбаш да те воли – то мора бити догађај слободе.
  • Где нема манира за другог – љубав и слобода постају фразе.
  • Лака увредљивост више открива увређеног какав јесте него оног ко вређа.
  • Радост исијава од људи од којих ниси очекивао.
  • Само истински љубавници могу да воде расправе без мржње.
  • Друге називамо нерадницима само ако нама не завршавају посао.
  • Разуман увек зна када себи треба да стави границе.
  • Не може осмех да покрије неодговорност.
  • Неуротичар сам себи ствара тензију.
  • Када је душа сита – нагони се кроте.
  • Разуман човек срамоту своју прихвата – неразуман крије.
  • Учити од другог пријатељство је душе, учити од пријатеља – утврђивање односа.
  • Украс тела често сведочи шта личност није него шта јесте.
  • Параноја многе окупације трпи јер многе умишља.
  • Од непознавања другог диже се себи цена.
  • Многи констатују али слабо разумеју.
  • Крст није ту да маргинализује друге.
  • Преозбиљност доводи до отуђења.
  • Бог „уништава“ душу нествореним пољубцима. Тако се у свом уништењу рађа нови човек.
  • Особина великих духова је да крепе све са киме/киме дођу у додир.
  • Искреност не значи непромишљеност.
  • Није свака замишљеност ни од памети, ни од Бога.
  • Некад ти неко понуди помоћ а направи те будалом.
  • Лако је бити психопата – тешко је себи поставити дијагнозу.
  • Чак и нечија љубав према теби може да ти постане повод славољубља.
  • Где нема памети – узалуд аргументи.
  • Битно је да те туђе лудило не усиса у свој начин постојања.
  • Главна методологија глупости јесте да ни из чега ствара зло.
  • Ко ти се не противи отворено доводи те до стадијума да сам одустанеш од неког наума.
  • Нема стрпљења без ослушкивања другог и нема ослушкивања другог без стрпљења.
  • Чистота срца не подразумева наивност.
  • Куцај, не обијај срце другог.
  • Никада сила љубави није била у њеној декларативој самоукочености.
  • Ведрина духа се не може маскирати, као ни проблем који те мучи.
  • Заборавити другог значи потврдити његово нестајање.
  • Има пуно добрих људи са мало сујете и много сујетних са нимало доброте у себи.
  • Добар човек никада не зна само за себе.
  • Пакао – то су ишчупани контексти.
  • Ако си крив – не опири се, ако ниси – не узбуђуј се.
  • Људи те намиришу или према свом смраду или према свом миомирису.
  • Недефинисани људи су најтежи за склапање поверења.
  • Аргументи нису често на страни разумних већ оних који неку власт држе.
  • Изневереност је само искуство више ка нечем Вишем.
  • Само у Богу можемо одморити од свог зла.
  • Докле год у невољи другог осећаш злурадост – ниси опростио.
  • Има нечег нападног и у галами око ненаметљивости вере.
  • Ко год је жељан доказивања, чак и у име врлине, неминовно ће повредити друге.
  • Божија благодат у нама одстрањује све што на Њега не личи.
  • Ако је све пролазно – не значи да је безвредно.
  • Неосетљивост за човека – ругање Богу.
  • Идиотизми припадају лабилнима.
  • И сатана може правдати своје безумље прекомерном емотивном осетљивошћу.
  • Где нема аргумената – беснило узима превагу.
  • Пакао личи на тебе када ти не личиш на себе.
  • Завист дома нема.
  • Дресуром се други не одређује.
  • Ништа горе од човека који упорно намеће своју непогрешивост а сопствену тврдоглавост именује твојим злостављањем.
  • Мимика тела открива шта срце скрива.
  • Ко никада није погрешио – не може бити човек.
  • Плаши се отуђења више од смрти.
  • Незрели умови живе од исушивања бића другог видећи сав свој идентитет у наметању кривице.
  • Агонија почиње тамо где други нестаје.
  • Сви су добри – док се не појаве интереси.
  • Не живи туђе животе – и ниједна страст неће овладати тобом.
  • Некима су ствари и ставови пречи од других.
  • Патолози увек себе правдају патологијом других – зато остају неисцељени.
  • Нада не подразумева бекство од одговорности.
  • Перверзија ума је увек склона да коментарише неког или нешто.
  • Ако богатима нешто фали у изобиљу онда је то незахвалност.
  • Ко не бди над собом – буљи у друге до најморбиднијих одмеравања.
  • Коме дозволиш превише – третираће те најгоре.
  • Само префригани умови својој безосећајности дају теофилософско оправдање.
  • Много пажње другоме чини другог да заборави на захвланост и одговорност.
  • Памет најмање живи и код оног ко провоцира и ко се да испровоцирати.
  • Ко је једном осакатио нечије самопоуздање, учинио га је несигурним за цео живот.
  • Ко себе намеће да буде цео свет другом – узима на себе улогу Бога.
  • Најгори осећај који ти се може десити јесте да имаш могућност да помогнеш некоме а да се не помериш ни за трен.
  • Још има људи који пазе да не саблазне кога собом.
  • Када дође вероочекивано – теологија какву смо знали изгледаће наивно.
  • Сопство треба обезвољити за зло а одобровољити за Једино Доброг.
  • Ко не учи – тај се мучи. У незнању лежи агонија.
  • Не изгледају сви благи од чистоте срца, него од одсуства бриге и проблема.
  • Нико и ништа не сме да испашта због твојих фрустрација.
  • Мораш да се смучиш себи да би нашао другог.
  • Најлепше је када друге изненадиш добром које ни од себе ниси очекивао.
  • Само се лудаци не плаше ничега а видели смо да и Христос показује своје страхове.
  • Свађања се одвијају на једном нивоу док се мотиви одвијају на сасвим другом нивоу.

 

 

  1. Ко не ради на човечности – не може ни на обожењу.
  2. Животно искуство се не да преварити – увек ти помогне онај на кога ниси рачунао. Исто тако ти одмогне онај на кога си рачунао…
  3. Постоје људи који те укључују без твог питања у неки патолошки стадијум постојања. И то раде бестидно, а некад чак у име вере и морала, мењајући тезе. Кулминација безумља је када насртај долази са оне инстанце која те премашује јер спрам тебе стоји позиција која храни своју лаж-аргументацију на власти и казни.
  4. Има и таквих људи којима из човекољубља чиниш добро а они ти на њега узвраћају само оноликом дозом добра коликим себе великим спрам тебе сматрају. Онај ко ти се одазива на неко добро, не мењајући наличије свог зла, чини то само зато јер сматра да теби услугу својом појавом чини.
  5. Ако нешто не иде – прави се мртав.
  6. Ко је згазио своју част – нема га шта више обешчастити.
  7. Нико и ништа не сме да испашта због твојих приватних фрустрација – ако си човек.
  8. Друге можеш објективно видети само мимо протокола, формалности, прописа, униформности и оцењивања – најпре зеницама љубави.
  9. Мораш да се смучиш себи да би нашао д/Другог.
  10. Самодовољност је дупља без ока – нема се коме окренути.
  11. Мир се не мери одсуством метежности или броја других већ љубављу која плени унутар многобројне заједнице.
  12. Ко год да је глуп, ти или други, први се уклони да глупост буде бар мања.
  13. Најлепше је када друге изненадиш истоветно као и себе – учињеним добром или саветом које ни од себе ниси очекивао.
  14. Ко не уме да се радује сам себе потире и друге, склоне радовању, жалости својим понашањем.
  15. Немам проблем са вером већ са онима који је користе за махинације а људи склони некој учауреној побожности њихово зло (вероврданата) крсте вољом Божијом кроз које тобоже вежбају своје трпљење а заправо одобравају зло верификацијом своје пасивности.
  16. У многим стварима си могао остати имун и равнодушан. Али ниси. Изашао си им у сусрет, додирнуо те је проблем другог. Управо у том покрету се показује и изражава сва величина твоје личности.
  17. Многи су само формално присутни пред нама док им срце далеко од нас стоји.
  18. Не заборави оне који су те задужили својим добром а да ти ништа заузврат нису тражили; они пак који за своја добра траже накнаду, сами су добро уклонили из учињеног као и сећање на себе.
  19. Немогуће је да велики људи прођу овим светом незапажено али је нажалост много могућније да се у овом свету експонирају мали људи да буду све у свему.
  20. Чудесно је колико је Бог лепоте и смислености положио пред нас и у нама а да ми, пребукирани самомишљењем, самотраумом и пунобрижношћу, нити примећујемо, нити ценимо. Као слепци који тумарају по мраку од својих фантазама стварајући реалност која не одговара Реалности коју је Бог за нас наменио.
  21. У паклу гори само оно што се другог боји.
  22. Ко издржи Духа Светога у себи – очишћење му је суд.
  23. Можда смо неке плодове донели касније, али не треба заборавити да смо неке ожиљке оставили за цео живот другима много раније.
  24. У страху да се не десе неке ствари наша устрашеност чини да се управо оне реализују.
  25. Живот никада не носи исту диоптрију сагледавања ствари.
  26. Људи воле да јадикују јер само у томе виде сву религију постојања будући да не морају да предузму ништа да би нешто променили.
  27. Самопосматрање без Бога и других није ништа до самоништење, кокетирање са унутрашњим осцилацијама које из трена у трен мењају изглед и ток а фасцинантне постају у зависности од степене патологије самозаљубљености.
  28. Дијалог јесте, или би бар требало да буде, базичност љубави, али данас пред најездом хипер-комуникације свих могућих речи свега има али једино љубави нигде нема.
  29. Спасење има много једноставнији програм од свих оних наметних клаузула које су црквеноначалници прокламовали и наметнули на себе и народ, а некад једино само на народ да би могли лакше да га контролишу.
  30. Покажи ми какав си човек и показаћу ти какав је Бог.
  31. Стрпљење је врлина све док није ограничена пасивношћу.
  32. Све што је Бог створио јесте добро. И демон и човек чине себе наказним у складу са својом нескладношћу слободног одабира.
  33. Несрећа човекова је што не зна када треба да стане са својим жељама.
  34. Много жеља – много проблема; мало жеља – мало проблема.
  35. Ко много захтева – много демона стиче; ко мало захтева – много анђела добија.
  36. Сва дубина аскетских огледа показује колико је човеку тешко да се избори сам са собом. Па када то видимо, зашто се онда чудимо нефункционалности свега што дише око нас?!
  37. Нису сви смирени, неки су само идиоти у свом смирењу – утрнули за сваку идентификацију добро од злога, човека од нечовека, Духа од недуха, тако да свему што се догађа Богу приписују делање – макар то било и силовање жена и деце.
  38. Прво журимо да што пре остаримо а онда када ту старост задобијемо журимо да се што пре подмладимо.
  39. Све измиче осим смрти и Бога.
  40. Сваки човек има онолико шанси колико има одговорних надања.
  41. Ако се ниси неком обрадовао макар једном дневно – иди убиј се.
  42. У фрустрацијама тражи стваралаштво а не психозе.
  43. Ко се звери исповеда – звер остаје.
  44. Само идиоти на неспоразумима стварају философије.
  45. На све је стављен порез – више се не исплати ни да умреш.
  46. Пре ћеш Христа наћи у просјаку него у свештенику.
  47. Само страшљивци не дају одјека другом.
  48. Срце иде тамо где разлози нису важни.

• Бог је све сакрио под Тајну да не би никада дотужило Откровење. Живи смо и срећни само док истражујемо области где Дух дише. Када би нам сви логоси били откривени без нашег труда, љубави и слободе, у чему би се огледао смисао и занимљивост живота? Не бисмо умели да ценимо све што нам је дато. Зато нам само остаје да у зноју лица свога истражујемо Писма, природу и вољу Божију.
• Бог је (над)онтолошки магнет, а они који бивају усисани Њиме, природно законом те привлачности око Њега формирају заједницу. Тако да и када Цркве не би било, она би морала настати као нужна последица тог окупљања.
• Жалосно је што људи који себе зову просветарима, првима треба просвећење Одозго. Ако и показују знакове интелекта на гносеолошком пољу, на духовном и аскетском још увек играју жмурке и тужакања као деца.
• Претерана свест о себи није мерило интроспекције него велике егоцентричне концентрације на себе. То је живи страх да се сопство не изгуби не само ради Христа већ уопште ни због чега и ни због кога. Сви имамо толико јаку свест о себи а да не стижемо ни да се освестимо за друге.
• И најсрећнији човек са својом празнином живи.
• Бог се родио у пећини а не у вили. И велика блага се не налазе у баналним лепотама онога што се види, него у ономе што се не види.
• Тиме што нас други могу мучити својом глупостима само показује колико их волимо, а када нам не би било стало њих, ми бисмо били потпуно равнодушни.
• Што се више упознаје један човек, то се више на дну личности мање среће налази.
• Не стежу окови него наша воља за њима.
• Ко није доживео Бога, не може знати колико мало постоји.
• Чак и светло на улици може дуже живети од човека.
• Не можеш знати да је Христос Бог без самога Бога.
• Ко се бори за утисак има велики проблем.
• Не можемо ништа генерализовати јер је свака ствар и личност потчињена слободи.
• Ако имаш макар једну добру помисао о злом човеку, победио си цео свет и ставио под ноге оне који не мисле тако.
• Хришћанин није онај који крије Бога у себи, али ни онај који Га другима намеће.
• Сувише смо субјективни да би према себи били објективни. Потребан је други са сагледавање.
• Ко тражи бољег од себе или нема самопоуздања или не зна да тражи Христа.
• Бог је за сваког али није свако за Бога.
• Нежност има смер ако смелост не одступи.
• Боље је негодовати искрено него трпети подмукло.
• Интелект није мерило срца. Срце је мерило срца.
• Ко много спава, руга се свом одмору.
• Срећа је када усрећиш другога и када због онога кога волиш заволиш људе и ствари које иначе не волиш.
• Ако се неко брине за твоје здравље, тиме показује своје здравље. Ако се неко не брине за твоју болест, тиме показује своју болест.
• Када је човек уплашен од човека и он може попут животиње да симулира бол да не би већи бол поднео.
• Ко не стеже срце, узалуд струже тело. То је пост.
• Строжији је људски морал од Божијег морала јер само један зна за праштање.
• Хвалимо савршене али више волимо грешнике. Не зато што савршени не ваљају него зато што нам грешници више наликују.
• Када сагрешимо онима које волимо то више боли него кад сагрешимо онима које не волимо. Када нам сагреше они које волимо то више боли него кад нам сагреше они које не волимо.
• Није страшно пасти у руке Бога живога, страшно је пропустити тај загрљај љубави.
• Неки нам доносе поклоне само да би могли први да их отворе и пробају.
• Нисмо ми толерантни и мирни, него се само бринемо да ће туђе беснило пробудити у нама наше сопствено па се правимо љубазни, јер знамо добро колико болно мучи дух гнева у сваком од нас па покушавамо кроз своје снисхођење другоме и себе да одобровољимо.
• Не можемо имати право на нечију прошлост јер нас није било тада у нечијим животима да бисмо били тако злурадо посесивни у садашњости. Тада смо ми имали свој живот који је можда припадао неком другом а за кога нисмо осуђени сада од стране оног са ким се данас делимо. Сујета је та која не прашта и не полази од својих грехова, него и оно што није било њено хоће тако као да оно постоји још увек па би да јој и то припада. А оно што је било – више не постоји. Постоји само оно што ће бити – есхатон.
• Људи не желе лепоту према којој ће да се мењају на боље, него такву какву би могли да оскрнаве и према свом лику да промене на горе.
• Ни лепших људи, ни мање дијалога међу њима.
• Толико смо дуго чекали са муком да постанемо бесмртни на Литургији, а већ тако брзо након ње журимо са радошћу да умремо.
• Ко укине љубав само једном човеку а покаже је доступном за све остале, крив је тако као да је нема ни за кога уопште.
• Толике бројне људе знамо, али кога заиста имамо?!
• Ко се са разумним дружи, неразуман је ако не постане пријатељ његове мудрости.
• Лако је сиротињу обрадовати.
• Ко није осетио пакао усамљености, не може ценити своје односе са другима.
• Једни препуне чашу а после друге оптужују што су разбили чашу.
• Ако сувише верујемо у туђе зло, остајемо без вере у Божију и у своју снагу.
• Ко намеће своје поверење остаје без залога.

• Увек када изаберемо боље сносимо последице од онога што је горе.
• Сви желе брзе кадрове да би добили на усхићењу.
• Лако је бити моралан у малим стварима.
• Ћутање може бити најпрефриганија мржња.
• Ако хоћеш да сачуваш бисер, не смеш шкољку стално и за сваког да држиш отворену.
• И онај ко се надима и онај ко очајава једнаки су егоисти. Онај је заљубљен у своју радост а овај у своју бол. И колико су себични, своје осећање не дају сваком.
• Услед нестрпљења да достигнемо блаженство, проналазимо свој пакао.
• Немам љубави ако се смирујем под само једним човеком а другог презирем.
• И када нам је нешто допуштено, ми се и даље држимо крутих начела као да нам није слободно.
• Чему дајемо слободну вољу – не пада тешко.
• Љубав ослобађа и онога ко љуби и онога ко се љуби. Тамо где нема љубави јавља се поседовање. А поседовање поробљава и онога ко жели да поседује и онога ко то не жели. Љубав је слободна, зато и ништа не тражи за себе, па чак ни оне које љуби јер поштује њихову слободу а да се сама не да поседовати јер воли све једнако и по слободи. Проблем поседовања је што идеализује себе и онога кога љуби погрешно, због чега долази до егоизма који парадоксално укида саму љубав. Док је сама љубав по природи смирена и све пред собом поравнава не истичући идеалом никога – ни себе као идеалном, ни руге који у њој самој могу постати идеални.
• Пакао није у томе што ми (не) желимо да постојимо без других већ што други желе да постоје без нас. Ми их сада желимо у вечној заједници са собом и Богом али ће се у будућности показати како су они гледали на нас – као да ми сами не постојимо. И ми и Бог желимо са њима али они нежел са нама и са Богом. Јер ми и када смо физички присутни због њихове мржње за њих смо као одсутни.
• Људска погрешивост ниче из безбожне постојаности. Људи мисле да тиме што уводе нове ставове да их њихови новитети чине коначним и правим. Но, та се постојаност брзо чини старитетом. Само је Бог постојан док се све остало изван односа са Њим показује промнљивим. Тако је домен истине домен непроменљивог, а домен заблуде домен променљивог.
• Када вук завија на месечини, месец се не мења. И када човек хули на Бога, Бог се не мења.
• Нисмо паметни у ономе што знамо већ у ономе у чему учествујемо.
• Ствар је јасна: ако нам Бог даје опроштај грехова преко Евхаристије, како ћемо добити опроштај ако се не причешћујемо?
• Тиме што неумољиво и без компромиса све умире у природи (што биолошки а што насилно), ја и не видим други излаз осим васкрсења на крају за све.
• Када би морал био критеријум светости онда Бог не би био потребан.
• Некима Бог даје идеју да направе нешто а они не направе ништа, док некима не даје ништа а ови сами створе идеју.
• Домен пакла је домен незнања свог имена. Нико нам не може рећи ко смо док нас претходно не ослови и не потврди. Та потврда подразумева заједницу односа. Без односа нема ни идентитета. Само у односу на другог могу знати ко сам и какав сам. Други је потребан за моје јединство. Отуда нисам цео без другог већ половичан. И ако ме Бог не позна не може ни да ме ослови. На крају се Бог многима дати ново име. Али, ако нема никога ко би то име ословио, ја сам као онај који не постоји – безимен. Јер појмовима именујемо само оно што постоји а не оно што не постоји.
• Када те неко поштује и са свим недостацима, тада већ немаш право на грех. Јер си вољен као личност па не треба да се понашаш као зид.
• И своју веру треба знати носити.
• Постоји само оно што примећујемо и чему поклањамо себе. А почињемо да примећујемо тек када почињемо да волимо. Тако за добре постоји само добро а за зле само зло – свако према ономе шта више воли.
• Када би Бог гледао на нашу чистоту, онда никада не би давао благодат Цркви.
• Нису комплекси баш толико сујетни, из многих су никли прави генијалци.
• Баш зато што Бог Отац шаље и Сина и Духа у свет, то значи да Бог не оспорава свет.
• Свако хули који себе ускраћује својом недостојошћу љубав Божију. Јер није Божија љубав мања од наших грехова.
• До тишине не долазе они који први галаме о њој.
• Први који сумњају у поверење другог, први чине прељубу.
• Нису људи толико грешни колико их ми не волимо, па их тако у очима презира доживљавамо. Та иста пропорција се може применити на однос према вољеној особи или Богу. Све зависи од срца.
• Малу љубав има онај који баш све толерише. Ако се на проблем не укаже, ко ће га кориговати?!
• Људска љубав се теже осваја него Божанска.
• Плашимо се само онога што не волимо: и Бога, и људи, и догађаја, и одговорности, и свих осталих ствари, а када бисмо све волели, били би као деца, не бисмо се плашили онога чега се плаше одрасли него би били безазлени.
• Ко види срећу другога, видео је Бога. Бог никоме не завиди јер свакога воли.
• Тиме што хоћемо – веч постајемо. Какви год да смо, довољно је да покажемо намере па да се макар за треб превазиђемо. Неко своју слободу користи да се превазиђе у добру а неко у злу.
• Са многима се укрштамо али се са свима не сједињујемо.
• Деца вас одмах намиришу какви сте. Они су непогрешиви проценитељи. Јер су прави философи – уместо рационално делају интуитивно.