Category: Покушај егзегезе


Данас бих се лоцирао на једну проблематику поверења. Не знам да ли је ко писао о томе, па бих изнео нека промишљања на ту тему. Да ли је сад посреди нека егзегеза текста, нека неко искуснији процени.

Веома тешко је пратити хронолошки живот Богочовека Исуса Христа. Ако узмемо у обзир да такорећи ништа осим неколико фрагмената од његовог детињства готово да ни немамо осим рођења, сусрета са св. Симеоном, изненадним и кратким напуштањем родитеља око његове дванаесте године останком у храму да би разговарао са другима – остаје само кратка, трогодишња, мисија, која је, игром парадокса, ипак била довољна да за само три године „неуспешне каријере“ направи дискретну револуцију која траје преко 2000. година надахњујући и тешећи многе људе независно од њиховог животног порекла, социјалног статуса, и талента. И данас волим да кажем да су хришћани највећи скандал за свет, јер верујемо у Бога којег нико није видео; исповедамо васкрсење мртвих за које не знамо ни да ли ће се догодити; улажемо веру у вечни живот и Царство Небеско за које не знамо ни да ли постоји; и главно – више од 2000. година касније још увек изграђујемо свој идентитет на некоме за Кога не знамо ни да ли је постојао или да ли је био оно за шта се представљао. Ако нисмо луди, онда све ово набројано је сасвим довољан аргумент да покаже колику дозу поверења ми улажемо у целој причи и да није нимало наивно.

Па ипак, нисам мислио да данас пишем о нама људима. Хришћанима. Не. Данас бих се умешао у дозу поверења које Бог Син показује Богу Оцу. Лоцирао бих се на њиховом унутрашњем нивоу уз наравно ризик да могу прећи дозвољене границе или рећи нешто што не стоји на свом месту. Можда неко мисли да је тема небитна или проблем вештачки изазван, али једноставно, мени као аутору, чини се веома занимљиво да се приближимо Богу и на овај начин осим типичних, самим тим ништа мање битних, представа о Богу којих имамо путем Библије и Цркве. Од теолошког, аскетског и светоотачког корпуса бих се уздржао, јер бисмо се расплинули, премда је некима познато колико сам приватно алергичан на навођење извора и цитатоманију, јер не видим у томе изазов да човек својим стваралаштвом нешто ново каже.

Верујем да је свима познато Христово понашање у Гетсиманском врту пред његово привођење. Да не кажем „хапшење“, мада се не бисмо удаљили од суштине. Христос дрхти. Чуди ме, примера ради, да је велики Кјеркегор био толико фасциниран старозаветним патријархом Авраамом и његовим жртвовањем сина, да је толико опширно писао о томе у делу „Страх и дрхтање“ (неки смело наводе да је жртвовао и свој однос са љубљеном да би могао тај идеал да преточи у праксу) а да га није пуно занимао Христов страх. Бог који дрхти, који се колеба, који тражи други сценарио спасења од Оца. Бог, дакле, који се у потпуности лишио своје свемоћи. Неки полазе од тога да се испразнио од божанске свемоћи на крсту, али треба оставити простора да се лишио од тренутка Очовечења. Јесте Он био чудотворац, али ниједно чудо није чинио без консултације са Оцем. Не знам зашто, али чини ми се да се то упорно превиђа. Дух Свети, Утешитељ, се појављује касније, али то не значи да мистично све време није присутан, само није експлицитно поменут до одређеног времена, барем по ономе како јеванђеља извештавају.

Дакле, у врту, у том страшном дрхтању које слути смрт – Бог Син није равнодушан, јер треба да умре Онај који је извор живота. Тотални парадокс! Само ово треба сагледавати годинама! Човеку је смрт већ некако својствена, премда свакако неприродна, ненамењена, али је сваки човек на неки начин упознат са њеним присуством које ће га пре или касније задесити и које задешава оне са којима јесте или није у контакту. За Бога Сина је већи скандал, јер њему онтолошки, линијом божанског ауторитета и божанске свемоћи коју поседује, смрт није позната, ни природна будући узрочником свега што живи и дише како на планетарном тако на космичком и небеском нивоу.

Ако полазимо од тога да је по мишљењу неких последње Христово искушење било на крсту, тешко да га можемо одвајати од свих момената, укључујући предфинални гетсимански стадијум, који су до крста водили. На крсту, свакако, проблем није ништа мање периферан. Али и на путу до Голготе, почев од свих могућих мучења кроз које је Син прошао, није занемарљиво Христово Себедавање. Ако полазимо од тога да по речима Христовим, Он има могућност да пројави силу, отпор, да му Бог Отац пошаље војску, одбрану, а Он то не користи, не жели да искористи, онда видимо усаглашавање са вољом Оца и незамисливи понор несебичности који тријумфује до момента да преда свој живот (говоримо о Божијем животу) за живот света. Многи су дали свој живот несебично руковођени бројним идеалима, на крају крајева видимо и у животињсвом свету да се једна животиња може жртвовати за своје младунче, али ниједно од тих умирања не може да обезбеди вечни живот за своје наследнике. Ту је суштинска разлика између Божије смрти и смрти свакога од нас. Уосталом, могла би теологија мало више да залази у то шта значи да је Отац дао Сина за живот света, јер колико би родитеља дали живот свог детета чак за исту ствар? Али, на крсту, дакле након свих агонија, бичевања, ругања, ударања (сетимо се само оне тако мучноподмукле реакције некога ко је ставио покривало преко Христове главе а онда га ударио, па га терао да прорекне ко је то учинио!!!), Христова агонија и срамоћење се не зауставља. Он са крста гледа противнике. Не оне које не воли, него оне који њега не воле. Не оне којима се Он као неки револуционар или побуњеник противи, него онима који се њему противе. Изазивају га. Драже додатно. Наступају логично у складу са својом перцепцијом: “Ако си Син Божији, сиђи са крста, па ћемо вјеровати”. Дакле, провоцирају га да покаже силу. Свемоћ. А опет, он иако има ту могућност – бира други пут. Пут апсолутне немоћи. Поред свих физичких болова, можемо рећи да наставља да преживљава, условно говорећи, „психичко насиље“. А не буни се! Пати, али не буни се! Иде до краја. Већ сам писао о томе како је и непокајани разбојник, поред њега, на крсту, реаговао апсолутно логично, као што би реаговао свако од нас када осети да је у нечему директно угрожен, па да се не понављам.

На крсту, дакле, можемо донекле али опрезно рећи да се „искушава“ вера Христова. Не искушава га Отац. Син је сам пред амбисом властитог ништавила. То је, дакле, хорор са којим се Бог као Животодавац свега сусреће. Не спрам своје творевине, него спрам онога што он није створио. Да се Један од Тројице дословно уништи. Морало је, макар на трен, шта год тај трен значио, доћи до неке промене у животу Друге Двојице. Ако се та промена догодила на боготројичном нивоу тиме што је Један од Тројице постао човеком не престајући бити Богом, могуће је, дакле, да се због привремене смрти, али ипак смрти, догодила промена због смрти Бога Сина у односу на Друге Две Личности. Ако се сва творевина узнемирила током његове смрти на крсту (земљотрес, помрачење, пуцање храма, устајања неких из мртвих…), зар ће Друга Двојица, Отац и Дух Свети, бити равнодушнији да не осете промену? Тешко. Без обзира на количину унапред позициониране сигурности која је обезбеђена Божијим Промислом и деловањем. Дакле, Син се налази сам пред својом „судбином“. Од њега зависи да ли ће пасти у искушење да призове Бога Оца са војском која би га одбранила, чак и ту, на крсту, и да ли ће на тај начин донети другачији ток спасењу човечанства. Ако полазимо од још неслућеније парадоксалности да је богоостављеност уследила тако што је самог Сина задесила („Боже мој, зашто си ме оставио?“), онда злуради интерпретатори могу и на том темељу рећи да је Син поклекако искушењу на том нивоу, јер му Отац није послао одбрану. Ипак, Син није галамио на крсту љутећи се на другачију одлуку Оца, јер пред своју смрт поставља још два исказа: „Опрости им јер не знају шта чине!“ и: „У твоје руке предајем свој дух!“. Ово предавање живота Бога Сина Богу Оцу је израз скандалозног поверења које желим да истакнем у први кадар.

Вратимо се на хронолошки ток, опет на сцену у Гетсиманском врту која је, кажем, неодељива и од тајне крста сутрадан. Христово колебање, дакле, није наивно. Можда је претенциозно рећи, али можда на неки начин и сам Тројични Савет долази под питање. Може ли Један прихватити да умре са потпуним поверењем да ће га Отац подићи? Апостолска химна о љубави говори између свих врлина да љубав “ све верује“, али Христос се, као носилац љубави јесте колебао. Није то ствар сумње да ли његов Отац постоји, него да ли мора баш тим путем страдања ићи. Није ли то, на крају крајева, питање које свакога од нас жуља, јер не доводе неки питање веру у Бога, него зашто морају да страдају у нечему. Вратимо се на проблем поверења. Несумњиво да Бог постоји као Тројична Љубав. Али, људски и хипотетички гледано: колико би сада неко од нас могао да прихвати своју смрт а да му други каже да не брине и да ће га подићи из мртвих? Да ли би данас неко са таквом дозом поверења према другом човеку могао приступити у смислу да прихвати своју смрт а да ће га тај други човек одмах недуго затим оживети чак и поред богатства данашње медицине? Колико би неко ризиковао, знајући да се можда из такве реанимације не пробуди? Треба имати такво поверење!!! Упркос логици која се буни, Бог Син показује такав вид поверења у Оца и зато иде до краја на крста. А да би неко показао такво поверење, мора неизмерно да воли Оца чак уз ризик да Отац може злоупотребити властити начин постојања и да Сина не подигне уопште из мртвих!!! Јер, ако је величанствени показатељ љубави то што Отац подиже Сина (није Син сам себе подигао из мртвих), онда ништа мање величанственији показатељ није колики ниво поверења Бог Син показује Богу Оцу тиме што улаже своје поверење да га Отац неће оставити у смрти.

 

Advertisements

Имамо једну занимљиву слику из Јеванђеља. Христос се моли за апостола Петра. Да његова вера не престане. “А ја се молих за тебе да вера твоја не престане; и ти, када се обратиш, утврди браћу своју.” (Лк. 22, 32). Прејак колорит. Сценски набој. Плус, на другом месту се у Писму каже да Дух твори неизрециве молитвене уздахе (Рим. 8, 26). У оба случаја, видимо молитвено посредовање Свете Двојице (Отац као Трећи није занемарен јер од Њега креће свака иницијатива).
Пред нама је понајмање Бог равнодушности. На страну сада одвећ прастаре оптужбе о Божијој пасивности или Божијем ћутању. Христос каже на једном месту: “Отац мој до сада дела, и ја делам“ (Јн. 5, 17). Бог Делатник. Радник – Непрестаник. Молитвеник – Расадник. Сам Бог Тројични.
До сада се у теологији, нарочито у вишевековној аскетској традицији, али ништа мање у литургијском богословљу, ишло једносмерном улицом молитве која се креће из правца човека према Богу. Сетимо се само чувене Исусове молитве и пренаглашености око људског напора да се она устоличи. Лична молитва, као и саборна (премда св. Јован Златоусти овој другој даје већи примат и значај), поред теолошког инсистирања да је Бог у првом кадру, остаје ипак некако дисонантно искључива – строго антропоцентрична. Као да је човек мера молитве.
У више наврата читали смо и слушали да се Исус често повлачио у осаму на молитву. Да је разговарао насамо са Оцем. Ту не видимо манифестацију оних сабрања на које литургијско богословље ставља акценат као и уџебеници данашње догматике. Сигурно је да је за оце пустиње овај угао Исусовог повлачења резултирао појавом исихазма касније. Ипак, сабрања, сабирања, окупљања (еп. А. Јевтић сабрања на литургију преводи још и као скупштину) нису била непостојећа или мањевредна за Личност Исуса Христа. Видимо да Му долазак у синагогу међу друге вернике није био непознат. Али, видимо и да касније успоставља другачији начин еклисиологије који је углавном познат по Тајној Вечери (други аутори говоре да постоји велика могућност да је сваки обед са Христом био литургијског калибра а не само Тајна Вечера).
Међутим, у свим тим брзацима Исусовог трогодишњег деловања и кретања (за само три године своје мисије, “неуспешне каријере”, направио је револуцију која не престаје да одзвања вековима) , измиче нам преокрет перспективе да се Бог непрестано моли за нас. Погледајмо само мало боље, изблиза, акције и реакције Исуса Христа, па ћемо увидети да ниједно дело, реч, чудо, није изведено без претходне молитвене консултације са Оцем. Ипак, велики је знак питања, и постоје основани разлози за скепсу, да ли се уопште може прићи апофатизму оваквог молитвеног облика где се Отац, Син и Дух између Себе молитвено заокупљају у односу према творевини? И на који начин уопште изгледа Њихово Тројично заузимање за сваког човека понаособ, а тако и одржавање света у постојању? Ми уопште немамо увид у начин на који Бог врши неку интервенцију, било да се молимо из захвалности или из неке потребе. Плус што дефинитивно остаје ризик од застрањења да виси у ваздуху, јер човек може уображавати да га је његова вера или нека врлина подигла ка Богу. Није ли писано: “Јер Бог је онај који чиниу вама и да хоћете и да творите по Његовом благовољењу.” (Фил.2, 13).
Ако се Христос моли да Петрова вера не престане, то значи да није све до Петра. До Петра сваког од нас. Да није акценат на људским напорима. Да лична молитва није једносмерна, нити да је она гарант ни дијалога са Богом, а камоли спасења. Молитва не може испровоцирати или условити Бога да се Он нужно одазове. Ако се Христос моли да Петрова вера не престане, коме се моли? Себи? Неће бити. Оцу. Отвара се широко поље молитве која гледа на дуже стазе, али не из смера човека већ из смера Богочовека. Можда Исусово молитвено заузимање не дејствује тренутно као у сусрету са девијацијама других људи, јер је познато да је Петар био веома колебљива личност, али га некако мистично устројава, припрема, за оно што ће тек бити када Петар ојача. Оставља се, дакле, простор за узрастање.
Шта Отац чини на молитвени призив Исуса Христа? Шаље Духа Светога. Извршитеља. Довршитеља. Оног који уобличава свако тело да поприми божанске обрисе Сина. Исус Га назива Утешитељем. Просветитељем. “Када дође Он, Дух истине, увешће вас у сву истину.” (Јн. 16, 13). Већ у овим сагледавањима можемо да наслутимо Цркву као мистично Тело Христово ако је Син Првосвештеник који заједно служи са својим народом и који се поистовећује са службама свих присутних на Сабрању. Тако можемо разумети и помало провокативну мисао еп. А. Јевтића да је “сваки човек на литургији мали владика или епископ”. Било би лепо чути шта други епископи мисле о томе, јер верујем да се то многима не би допало.
Пред величином Божије молитве за свет, све молитве људи се чине некако бледим. Не смемо рећи нерелевантним, али је суштина да се са разлогом нагласи да није акценат толико на људским молитвама колико на људском уздању у Бога Живога. У том случају, ако је Бог Главни Заступник, Божија молитва може бити иста она реч која ствара свет и оживљава мртве. Јесте, Бог је дао велику силу и људским речима, и људским молитвама, али опет је Он та иницијална каписла да ли ће кроз неког свештеника или лаика деловати у срцу другог или не а не човек и његова молитва, према којој се, истини за вољу, може заузети погубно и магијски однос. Како? Да се пред Богом читају молитве као да се малом детету незаинтересовано читају приче, или, да се сам Бог перципира као нека “Фонтана Жеља”.
Дакле, Бог није статичан. Бог свештенослужи за свет. Увек се полази од човека као онога који служи Богу, али се нигде не помиње да и Бог служи човеку. Ако Бог на реч ствара свет, молитвом га одржава у постојању. Ако пак Дух не користи реч, јер му је уздах сам облик молитве, онда даје утеху и савет иако Му речи нису непознате. Заправо, ми не можемо ни наслутити шта уздах у случају Духа Светога заиста јесте и које импликације по цео свет има. И да ли се уопште сме упоредити са уздасима људским, у којима је често више неке агоније, а да се не упадне у својеврсни антропоморфизам? А тек вредност сваке речи, а нарочито молитвене? „А ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју кажу људи дати одговор у дан Суда“. (Мт. 12, 36)
Христос свештенослужи видљиво јер је Бог постао Човек уобличавајући се и поистовећујући се са сваким човеком који Њега, Оца и Духа признаје и исповеда. Видљиво, на начин Цркве. Невидљиво, на боготројичан начин. Тројично постојање, због оваквог унутарбожанског дијалога заједничке молитве, подсећа на храм. Рецимо, св. Максим Исповедник је отишао тако далеко да је и самог човека поредио са храмом указујући на мистичне компоненте и компарације са устројством храма. Отац служи Сину и Духу; Дух Оцу и Сину; Син Оцу и Духу. Увек Друга Двојица Оном Трећем а да се не полази од тога ко је Први. Увек некако кружно, динамично, непрестано. Једна Личност је усмерена на Друге Две. И Друге Две на Ону Једну. Свака Личност је универзална само ако је у односу на Друге Две. А изнутра нико не може приступити “светињи над светињама” осим првосвештеника Христа. Изнутра другог сведока осим Њега нема. Од људи и анђела – нико, ниједан.
Бог остварује Своје постојање у синергији са свим створеним, али је Он Сам независтан од свега створеног. Бог није еманципован, јер је Тројичан унутар Себе и јер није безличан у односу према свету. Од како је Бог постао Човек не смемо више говорити о радикалној трансцендентости када је Бог постао Човек неповратно иманентан нашој природи.
Христос се моли. Дух се моли. Отац се моли. Сигурно је да постоји неки вид, спекулативно речено, брзоумне и прећутане консултације, чије молитвено посредовање остварује, уобличава одређено дело. На који начин то бива, од свега што дише је сакривено. Промисао, икономија, брижност, план, постају конкретно отеловљење и посредовање Бога тамо где Он, а не човек, бира искорачење. Чак ни Литургија није гаранција да Бог пошто-пото мора деловати, јер, како рече св. Никола Кавасила, “Бог може и да не освешта принос због неваљалства свештеника и народа”. На реч Исус чини чуда. На реч Исус засађује семе Царства у срца људска. Ту почиње разгранавање. Узрастање. Уподобљавање (занимљиво је приметити да се ова реч не преводи само као усличњавање, него по речи еп. А. Јевтића, још и као истоветност са Богом, о чему су и други говорили указујући да човек у односу са Богом постаје на неки начин нестворен и беспочетан иако је створен и има тачку постојања). То је уобличавање. Стицање благодатне целовитости. Тако и овде, Бог Својом Тројичном молитвом чини да Петрова вера не малакше. Да му удахне снаге. Издахом Духа да му удахне снаге. Из таквог угла кажемо да можда није све ни до Петра сваког од нас. Не гледамо на дуже стазе, јер нас време и простор компресује. Лимитира. Заварава. Бог види наш сутрашњи пад који ми сада не видимо, али опет од нас не одустаје. Пример? Нису ли се сви апостоли прво причестили на Тајној Вечери а онда недуго затим после “прве литургије” Га одбацили? А опет видимо, према мери покајања и накнадног стицања снаге, да је Исус у њиховом случају прескочио Своју меру Суда: “ Јер ко се постиди Мене и Мојих речи, постидећу се и Ја Њега пред Оцем Својим Који је на небесима.” (Мт. 10, 33). Исус се није постидео оних који су се Њега постидели пред људима.
Бог се моли да наша вера не престане. То личи на неко изливање силе коју Бог свакако осећа налик сили која излази из Христа када га вера крвоточиве жене дотиче. Нема ту фокуса на сили људске молитве. Вера је претежнија макар и без молитве. Петра није одржала реч када је ходао по води. Вера му је била потребна. Бог се моли за човека. Бог се моли Богу на свакоме месту како сведоче Јеванђеља. Без Бога у нама, све су молитве само шупље речи. Не може лична молитва изазвати Бога или га истог трена фиксирати као присутног. А ако Њега у себи имамо (ево опет димензије Причешћа, а неко од светих рече да када пуноћа дође није пожељно више молити се), онда Он најбоље у нама зна за шта и за кога треба молити се. Заправо, Он Сам у нама моли се. А када молитва достигне врхунац јер је призвано већ присутно онда остаје у Њему живљење.
И шта ако су сва наша неименована и неопојмљена уздисања плод Духа када о томе не мислимо? Иако смо нагласили да постоји ризик да се уздах људски и уздах Духа неправедно поистовете. Не препознајемо ли неко Божије деловање тек накнадно када Он мистично испари пред нама? И како се тада осећамо? Уздах са једне стране представља израз бола, неке нелагодности, а опет, са друге стране, растерећења које сведочи неку смирену утеху иако пред нама можда неки проблем ни у наговештају није решен. Сада смо пред тим петровским ишчекивањем снаге да наша вера не престане у будућности која још није дошла.
Бог се моли? Незамисливо! А опет, пред многобројним молитвеницима, као да је Он Сам, игром ироније, управо највише занемарен премда се таксативно или рутински највише спомиње било у личним, било у саборним молитвама. Занимљиво је сведочанство једног свештеника који се исповедао свом духовнику да од уроњености у поредак литургије и мислећи на милион ствари које треба да се по поретку изврше, да није стизао ни да се помоли и да му је концентрација ужасна. Духовник се само насмејао рекавши му да му молитва није ни потребна, јер сада жртвује чак и своју концентрацију у циљу служења заједничке молитве.
Ипак, неке опомене остају на снази. Личне молитве нису безвредне али могу бити пренаглашене, антропоцентричне, које на Бога гледају само као на безличног и пасивног извршитеља одређене радње, док се о Божијој молитви, као показатељу Његовог мистичког наличја и присуства, не размишља уопште. Да сам Бог може бити парадоксално укинут као присутан иако се заједничко дело врши са Његовим призивањем. Зато је Исус могао изрећи тако оштре речи: “Неће сваки који ми говори: Господе! Господе; ући у царство небеско (Мат. 7, 21)”. А ова прозивка се не односи само на неке суморне и беживотне молитваре у њиховим забаченим собама, него може бити ништа мање опасније ако се односи на оне који конституишу Цркву сада и овде и који саборно призивају Име Господње на свакој Литургији.

“И тада ће се показати знак Сина Човечијега на небу; и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће Сина Човечијега где долази на облацима небеским са силом и славом великом. И послаће анђеле Своје с великим гласом трубним; и сабраће изабране своје од четири ветра, од краја до небеса“ (Мт. 24, 29-31)

„А када дође Син Човечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сести на престо славе своје. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце са десне стране себи, а јарад са леве.” (Мт 25, 31-33)

 

 

Ко год је иоле задржао поглед пажње над Христовим прореченим описом Суда у Јеванђељу, без егзегетске помпе или академске студиозности, постаће му више него евидентно са којом једноставношћу Христос показује будуће као садашње. Међутим, суштински фокус који се чини маргиналним на неким местима замрачује да пре Суда наступа перспектива свеопштег Васкрсења: „И видех велики, бели престо, и Онога што седи на њему, од Чијега лица побеже земља и небо, и места им се не нађе. И видех мртве, велике и мале, где стоје пред престолом, и књиге се отворише, и друга се књига отвори, која је Књига живота; и бише суђени мртви по делима својим као што је записано у књигама. И море даде мртве који су у њему, и смрт и пакао дадоше мртваце који беху у њима, и бише суђени сваки по делима својим. И смрт и пакао бише бачени у језеро огњено. Ова смрт је друга смрт. И ко се не нађе записан у Књизи живота бачен би у језеро огњено“ (Откр. 20, 11-15). Преломни моменат откровења јесте суд по делима. Син Божији праведнике поставља себи са десне стране а осуђене са леве. Десна и лева страна овде немају за циљ тумачења неки географски или простор-временски локалитет, већ проблем карактерни и квалитативни. Када се, на пример, каже да Христос седи са десне стране Бога Оца, то не значи да га боле ноге па да мора да седи, нити да му лева страна Очева не одговара те сада тражи другу, него да је једносуштан са Оцем.

У случају људи, помилованих и оправданих, перспектива је усмерена у уподобљавајућем (усличњавајућем) контексту – онима који су по нарави и делима постали слични Богу. Занимљиво је да Христос не полази од класичног догматског шаблона: покајање, пост, литургија, лична молитва, причешће, исповест, итд. Напротив, нигде то не узима за модус Суда. Указује онима са десне стране у чему се огледа њихова похвала, а они показују толику смиреност да нису ни знали да су Његови, нити да су оправдања достојни, јер су их дела пројавила за дан есхатолошки (Мт 25, 37-39). Христос не полази ни од Себе, ни од Оца на којег се сијасет пута позивао у свим својим речима и делима. Поистовећује се са прогнанима, болеснима, сиромашнима, запостављенима и угњетанима унутар овога света (Мт 25, 40). То пак не значи да су вера и Црква непотребне реалности, него да нису основ по којем ће Бог судити свету. Као што неки свети добро приметише да је свака Литургија Долазак Господњи и да већ сада, кроз Цркву, налазимо себи и суд и помиловање.

Са осуђенима се ствар мало компликује. Назива их “проклетима” (Мт 25, 41). Тешка реч. Очигледно неосетљивост за стварност другог показује грозоморност неизмењивог наличја. Можда чак и префриганост јер глуме наивност чак и у таквом часу да не знају о чему Он наводно прича (Мт 25, 44). Можда је управо та “наивност” параметар по којем се показује њихова дрскост. Или је савест толико отупљена да се властити промашај уопште не доводи у питање. Има и данас таквих хришћана који не осећају да су у било чему грех учинили. Јеванђелист Лука уводи додатну напетост: “Господе, Господе, отвори нам! И одговарајући рећи ћу вам: Не познајем вас откуда сте. Тада ћете почети да говорите: Једосмо пред Тобом и писмо, и по трговима нашим учио си. А Он ће рећи: Кажем вам, не познајем вас откуда сте. Одступите од Мене сви који чините неправду!” (Лк 13, 25-27). Овде видимо радикалну саботираност да се Богочовек поистовети са неправеднима. Не видимо никакву могућност дијалога или „мировних преговора“. Али, ово “Не познајем вас!” тражи још мало осветљавања контекста. Дакле, налазимо се сада у Будућности, односно, на крају историје, на месту Суда.

Бог ће бити смирен и у Последњи Дан. У опису Суда не видимо никакву демонстративну освету. Бог чак не подиже ни глас. Не свађа се. Не пребацује. Смирено води дијалог са праведницима и осуђеницима. Опомиње, али не показује жестину. Нема расправе. Пушта другима да се чак и тада изразе. Још, дакле, није касно. Још је слобода на испиту. Христос још није преломио или извршио Суд без салушавања других. Драматика се у тачки Суда као могућности сусрета свог греха и свог Бога електрише до усијања. Да скандал буде већи – Он и тада чека! Макар кајање и стид бар у таквом светом моменту. Али, за разлику од оправданих, осуђени пуштају беснило. Прете. Пребацују Христу. Он ћути. Има право да се буни, али не користи свој божански ауторитет нити власт. Народ замењује тезе, јер не сматра себе достојним ни Суда него узима на себе Суд да би пресудио “неправедном” Суду Божијем са чијим ставом се не слажу. Христос ћути као пред Пилатом, али овде Пилат – оличен у лицу народа – треба да пресуди себи. Христос на ивици есхатона преокреће перспективу: изводи народ пред лице народа као што је Пилат извео њега пред народом. Он се заправо не меша. И као што некога данима, месецима, годинама, пушташ да “тера по своме” док се једноставно не повучеш јер се не мења упорно, тако и овде, Син Божији дозвољава да овације и негодовања преузму преломни фокус до момента Његовог повлачења. Дакле, чак се и овде унижава. Јер, Он, чак ни тада, по Писму, не показује отпор, ни принуду, него се опет повлачи, али радикалном дистанцом будући да је пред Њим нараштај који је равнодушан и отпоран на Његову љубав. Није да Он не жели да опрости. Христос заправо увиђа да је дијалог – у васкрслим телима, пред лицем Божијим, анђелима и светима – чак и тада онемогућен реакцијом људи!!! Јер, људи у васкрслим телима пребацују Богу!!! Што значи да ни тај дар нетрулежности, који ће се пред Суд на њима пројавити, неће на себи похвалити!!! Неки се сада диве искуству благодати, а колико ли ће тек нова васкрсла природа засијати? Можемо само да замислимо колики је степен равнодушности, јер у стварима сујетним неко се бар похвали новим оделом или хаљином, а овде не видимо да се било ко похвалио Богом – на васкрслом телу на себи!!! Чак ни тада??? Нигде у Писму не видимо макар наговештај да ће нечију злобу, барем хипотетички, нова васкрсла природа – сада ослобођена смрти – оплеменити да се барем тада есхатолошки изрази у корист могуће заједнице са Богом на начин захвалности; или, макар сав тај грандиозни и славни приказ придошлих анђела и отвореног јављања Бога лицем ка лицу евентуално позиционирати у смеру властите промене.

Вратимо се призору. Христос ћути. На месту Свог Суда слуша оптужбе на Свој рачун (Мт 25, 44). Ово је довољно провокативно за сагледавање.  Као када би неко у својој кући слушао уљеза како му држи предавања о томе да је уљез власник стана а не онај који ту станује цео живот. Дакле, Суд који је Бог установио се уопште не узима чак ни за озбиљно становиште. Овде видимо спрдање. Дрскост. Бахатост. Замену вредности. Искривљене контексте. Као да се индиректно, ако не и директно, указује на погрешивост Божију, јер у Његовој кући му други говори како треба да се понаша. И сва његова одмазда показује се у страшним али ипак смирено-интонираним речима: “Не познајем вас!”. Ту је коцка бачена кроз сву вечност и нема се где зауставити. Не видимо у опису Суда неки вид “светог рата”, нити куљање гнева Божијег. Само исказ. Став. Неповратну одлуку. Једнако овом значењу је као да је рекао: “За Мене више не постојите!” или оштрије речено: „Марш напоље!“.

За онога ко се, примера ради, бави свакодневно ксенофобичном политиком; различитим уношењима где су чије територије: ко је кога и колико убио; ко је са ким имао аферу; да ли је некоме прошао тикет у кладионици, или купио нови телефон, или није добио обавештење на некој интернет-апликацији, као и све периферно друго – наставиће свој пакао а да то неће ни приметити. Нити ће, да зло буде горе, уопште осетити да је било шта изгубио. И ако зло толико дефинише човека у овоме свету, онда сва вечност неће бити довољна, ни васкрсла природа, ни призори Анђела, да се оно искорени. Осим ако оно Христово: “Не познајем вас!” не значи исто што и: “Нека вас не буде!”, јер онда људе не би болео пакао као што их није болело ни време када нису имали постојање. Тако би се позиција зла у вечности – која је тешко замислива као “паралелна стварност” – показала као неодржива спрам Царства Тројичне Љубави где све добро јесте веома (алузија на: 1Мој 1, 31). Јер очекујемо ново небо и нову земљу: „Јер, гле, Ја ћу створити нова небеса и нову земљу, и шта је пре било неће се помињати нити ће на ум долазити“ (Ис. 65, 17).

До тада не заборавимо речи утехе али и на хронолошки след догађаја, будући да након Васкрсења долази за спасене и Вазнесење: „Јер вам ово казујемо речју Господњом да ми који будемо живи о доласку Господњем, нећемо претећи оне који су уснули. Јер ће Сам Господ са заповешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; а потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени, на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити“. (1 Сол. 4, 15-17)

 

Трка

Данас нема баш пуно изазова. Ако га и има на теразијама смисла, углавном доминирају појединци који покушавају да превазиђу границе клишеа. И то не треба потценити. Осим ако то отворено угрожава друге. Међутим, у црквеној клими, поред оних обамрлих лица које смо навикли да видимо у апсурдности њихове „посвећене крутости“, са друге стране, наивно је провоцирати своје нагоне неком такмичарском побожношћу. Углавном се то заврши заједљивошћу завидног брата из приче о блудном сину. Можемо и код апостола наћи сличан позив вероватно проистекао из жеље да преваспита сујетна доказивања у стварима ниским, али се и он као такав може подвести под питање. Неки данашњи спортисти ће рећи да је феноменологија победе аутентична игра са сатаном, док ће неке владике покушати да своје амбиције оправдају аргументом да се не такмиче са другима већ са собом. Како год. Пребаци ли се овај угао на перспективу теологије ствари се компликују, јер свако би да нешто ново каже а већ речено присвајају као своје и понављају као папагаји већ прежвакано.

„Први ће бити последњи а последњи први“, наликује причи о господару који свим радницима у винограду даје исту плату, па се неки буне јер су радили цео дан а добили исти динар као они који су радили последњи сат. Треба нам шира слика. Јер, као што ће се „ко себе узвишава понизити а ко себе понижава узвисити“ тако је и овде. Међутим, овај став не важи за људе склоне патологији. За здравоумне, или оне који покушавају да здравоумни буду бар минимално, реч је о жаришту чију ватру треба одржавати неугасиво до краја живота. Прича о закопаном благу, због којег се све продаје да би се стекло, говори о проналаску свог бића усред Христа, али и потврда да ради искуства Духа Светога човек предузима све да тај укус више никада не изгуби. Ту се већ надовезује прича о талантима.

Виноградарском компарацијом речено, у светлу исте плате, можемо да направимо малу систематизацију:

  • Ко нађе Христа пред смрт – истог Христа задобија као онај ко Га је живео и веровао цео живот.
  • Ко је дошао на крај Литургије – истог Христа задобија као онај на почетку службе.
  • Ко је постио цео велики пост и ко само један дан – истог Христа задобија.
  • Ко је примио крштење као новорођенче – истог Христа задобија као онај на самртничкој постељи.
  • Можемо овако унедоглед… Суштина је да нема „благодатног стажирања“ будући да је слобода увек на тесту…

Ту нема неправде. Јер, као што се најмлађем члану породице даје храна као и најстаријем, иако немају исти напор, тако је и овде, јер било би неумесно себи давати предност пред слабијим само зато што си ти у радном односу и више трпиш напор. Него сте сви за столом. А овде сто симболично заузима место Литургије. То је оно што завидни брат из приче о блудном сину није схватио. Отац, који овде илуструје Бога, не помиње ниједан недостатак првог сина, а понајмање се не правда старијем сину. Као у случају „непоштеног динара“, овде имамо „непоштену исплату“ љубави Божије, јер се млађи син није трудио као што се старији трудио. Старији сматра да има већа права, веће привилегије, итд. на основу своје ревности и послушности којима даје себи за власт да чак може и да пресуди млађем. Ту дрскост, тако кристално оличеном у зависти према спасењу другог (а завист нема само једно лице, јер неко себи диже цену само зато што покушава да свој живот изрази боље него други, макар то било и у Духу Светоме), отац осујећује једним тако дубоко једноставним а нерасправљајућим: „Требало се радовати…“ Отац заобилази сав могући очекивани дуел. Одмах прелази на обрт који не трпи дебатирање. Драматизација тим више добија на колориту јер се показује да старији син није умео да ужива ни у ономе што је отац са њим једнако делио. Старији хоће „свој део колача“, дакле, и мимо оца али му то све време вишегодишње „побожњачке оданости“ не открива. Очигледно је тек присуство млађег раслојило вишегодишње наслаге страсти које су тада морале да кулминирају. Дакле, већ овде видимо разлику између најамника и синова светлости. Али, дивна провокација остаје да жуља: отац (Бог) враћа (у тоталности без заслуге!!!) у ред и достојанство другог наследника. Тако да прича о блудном сину има своје једнако чвориште, по питању награде (на коју се многи хришћани и данас саплићу!), ништа мање него и са овим Христовим исказом да ће: „Први бити последњи а последњи први!“ јер је свима једнако саплитање око исплате као у причи са виноградаром и радницима (мада не треба одбацити ни друге мотиве и животна искуства али је евидентно да мало ко креће на неки већи усуд док не сагледа: „Шта ја имам од тога?“, што ће опет Христос илустровати са оним (парафразирам): „Нико не креће да гради кућу док прво не израчуна прво цену материјала!“). Исус је маестралан јер готово у многим поучним примерима врти у круг сличне контексте само их дочарава увек новим причама.

„Први бити последњи а последњи први!“ указује на:

  • Губитак првобитне ревности због које још човек није изгубљен;
  • Губитак првобитне ревности због које је човек апсолутно изгубљен;
  • Налазак ревности којом претиче и оне врлином постојеће ако се врлином сматра искуство Духа;
  • Налазак ревности у којој није постојан да искуство Духа подигне на већи ниво („Ко се плуга лати и осврне назад није приправан за Царство!“, али има и оштријих поређења: „Ко воли друге више него Мене, није Мене достојан“, мада прича о баченом семену огољује смисао до краја, итд.)

У свему овоме можемо наћи разрешну дилему око помаме за исплатом. Надасве, у гурању и тркању ко ће бити већи пред Богом (мада се и ту превидело оно сад већ више декларативно него силом доживљено: „Ко хоће да буде први међу вама нека другом буде слуга…“). Исход је сасвим добро оличен у божанском маниру: „Јер, ко има даће му се, а ко нема узеће му се и оно што има“. Овде не могу а да се не сетим старозаветног Саула и Давида. Када би два брата из приче о блудном сину имали неко своје порекло, код Саула и Давида бих га прво пронашао. Јер Саулу се много дало, као старијем сину, али када је показао своје право лице, и појео свој ужас јер се Давид, налик млађем сину, показао удеоником његове славе, тражио је његову смрт много пута. То је оно данашње: „Мој си хлеб дошао да једеш!“. У овом цитату, реч је, дакле, о ревности коју Бог препознаје као добру вољу да се Он Сам задобије, а стицање благодатног темперамента је само природна последица тог напора и упознавања свог Бога. Тако се дешава и данас да они који долазе, односно, они који тек стичу своје удеоништво у Цркви, могу имати наше дарове чије смо се силе, можда и несвесно, одрекли, или смо је приписали свом власништву, а да ми одавно у тим даровима не живимо премда јаловим језиком можемо сведочити оно што трагично немамо у свом искуству. Пазимо само да новопридошле не осакатимо својим искуством. Јер сувише смо некако инертно навикли да доживљавамо свештенике као дежурну препреку за Царство, а тако лако смо превидели да то може бити свако од нас. И никако се у тој вулгарној игри такмичарске побожности не сме заборавити главно а што је апостол добро приметио: „Није ни до онога који хоће, ни до онога који трчи, него до Бога који милује.“ То ће оставити довољно парадокса за жуљање…

Деобе

„Рече му пак неко из народа: Учитељу, реци брату мојему да подијели са мном наслијеђе.
А он му рече: Човјече, ко мене постави судијом или дјелитељем над вама?“ (Лк. 12, 13)

Све што дише под овим небом царује немировањем. Чак и у најситнијим детаљима можемо да видимо трења. У оним очигледним – борба за опстанак више не крије своје зубе. Цело психофизичко устројство човека до најзабаченијих нијанси, између помисли и костију, промољује своје дуализме и деобе. „Јер хтети (добро) имам у себи, али учинити добро не налазим.  Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него грех који живи у мени.“ (Рим. 7, 17)

Данас ћемо се задржати на овим Христовим речима проистеклим као одјек на нечију упадицу. Занимљиво је приметити да у речима овог анонимног гласа можемо да назремо нарав, карактерне осцилације, тадашњег века. Људи су онда, као и несумњиво данас, бринули за своје интересе. Овде видимо да један брат пројављује своје особине у границама имовинског наслеђа. Не само коме ће припасти, него да ли ће уопште бити подељено како доликује. Слична паралела постоји и у веку данашњице. Овим не исцрпљујемо само тренутни век битисања. Сигурно је да вековима постоји слична корелација. Увек исти стрес и грамзивост, а надасве страх, неће ли ко бити окрњен у уделу који му законом биолошких односа припада. Сигурно је било и фаталнијих исхода. Осим лажирања тестамената, или обарања на судовима (како данас затичемо у правним оквирима), разних фрустрација, интрига и кидисања у старом духу огорчености, сигурно је у неким случајевима било и крви. Ипак, спољашњи фактори само откривају ону невидљиву слику: какав је показатељ унутрашњих односности. И да ту корелације, осим корелације истребљења нема. Овде, уопште није акценат на имовинском праву колико је акценат на поремећеним односима. У свету садашњице ако се људи око нечега највише глођу онда су то управо ове деобе. А када деобе преузму власт онда се истиска и најмања присност. Налик оном животињском да је свака осетљива када јој неко угрожава територију. Фамилијарни односи најбоље одсликавају такав резон. И није Христос тако олако рекао неизмењиво да ниједан пророк није добродошао у постојбини својој, јер се „међу својима“ достојанство и част прво поништава (Мк. 6, 4). Ово је речено за оне који су изабрали да живе Христа међу својима, али се проблем може померити и на други контекст.

Па ипак, то није све. Човек који се усудио да ускочи Христу у реч, потценио је оно суштинско. У целој тој фарси заснивања егзистенције под овим небом, где су интереси дакле најпречи, слушалац није обратио пажњу на централном – проповеданом. Христос овде, као и пре и после на другим месту, проповеда Царство Небеско, проповеда Себе, проповеда Оца и Духа. Док се Црква не установи, односно успостави у Догађају Педесетнице, све је ово још у загонеткама. Народ, иначе и када показује пажњу, углавном не разуме исказано. А опет, ни народу Христос не тумачи све Своје приче осим Својим ученицима (касније апостолима): „Вама је дано да знате тајне Царства Божијега, а онима напољу све у причама бива“ (Мк.4,11). Не јер брине о неким ауторским правима, или се прави наиван да ни Сам не зна значење, него јер не убрзава ствари. Пушта их да теку постепено, премда открива извесно нестрпљење како би волео да се огањ већ запалио (Лк. 12,49) алудирајући на распламсаност Духа Светог у целом свету. Слушалац који каже: „Учитељу, реци брату мојему да подијели са мном наслијеђе“ чини оно што чини већина. Не показујући жељу да свој идентитет веже за Другачију Стварност или Већу Смисленост постојања, покушава да умеша друге у своје проблеме. Да их други реши. Да други обрате пажњу на неправду или проблем који сам не може да реши. Најпре, да и поред сведочанства Веће Реалности ипак опстане у границама нижих прохтева желећи да осињак ту савије своје гнездо. У данашњем светлу, поред других специјалних установа у држави, али и харитативне делатности Цркве, овакве ствари могу да се именују „социјалним случајем“ или неким другим именом које конкретно друштво или заједница може и не мора да решава. Негде су то игре закона, негде изговори да закони не заживе, а негде проблем добре воље која не гледа на закон него да други одређено добро задобије. Овде се пак порука спасења у тоталности маргинализује (као и Сам Бог!) да би нижи прохтев остао на снази око чега ће се парница даље водити.

Занимљива је Христова реакција. Он не обраћа пажњу на упадицу. Он се не задржава на нижим стварима које одјекују не нужно бесмислом али пролазношћу свакако. Одговара човеку конкретно али указује на Већи Смисао. Наставља Своју проповед. Не жели да буде умешан. И данас имамо сличне корелације. Људи како по личном настројењу, тако и у својим молитвама, желе да Бога умешају у одређени проблем мислећи да Он има ингеренције да интервенише. Али, мало ко се пита да ли Бог жели да се умеша на такав начин и какве би импликације Његова умешаност донела. Као да већ није довољно што Његово Присуство уноси довољно раздора „поставши знак против којег ће се говорити“ (Лк. 2, 34). Народ сматра да је Бог дужан да се умеша јер има такво право силе и власти. Али Бог се не меша. Напротив, још више се дистанцира. Јер, то није смисао на који Он позива. Зато Богочовек, Исус Христос додаје неутралном оштрицом: Човјече, ко мене постави судијом или дјелитељем над вама?“. Осим што су ове речи Његова добра линија одбране пред онима који су од почетка Његове мисије тражили Његову крв, Христос се овде дистанцира чак и од своје власти и силе на коју има легитимно право. Не жели да буде судија у међуљудским односима, ни делитељ међу њиховим проблемима. Указује на суштину онога што проповеда. Покушава да анимира људе да окрену своја срца на Другу Страну. И много пута у томе не успева, не јер нема силе него јер други не показују пријемчивост да модификују своја наличија. Тако је и данас.

Истина, Христос јесте Судија. Али Га то не детерминише. Жели Свој Ауторитет да постави на другачијим основама у којима би слобода човека дошла до своје максимале ничим изазвано. И Христос јесте Делитељ али се Његов Суд још није показао јер се свеопште васкрсење још није догодило. И данас људи оптерећују друге људе својим проблемима, и неретко се позивају на Бога као дежурног сведока који треба да узврати осветом, али се мало ко пита да ли у свему томе уопште има Божије воље. Јер, ако је Божија воља фокусирана у границама спасења, онда је евидентно да Бога ова нижа нагризања уопште не занимају. Бог се не сведочи у границама деоба. На том испиту и Црква и црквени би данас требали себе да тестирају. Са чиме бисмо то могли ближе упоредити? Са човеком који ти је дошао у госте. Он је дошао са даровима и осмехом али уместо твог гостопримства набасао је на потцењивање дарова и пљување других људи. Такав гост покушава да уразуми домаћина, позове на већи повод за славље, али остаје усамљен у томе, јер други не жели да обустави своју огорченост. Славље је пропало, гост се осећа сувишним. Зато брзо напушта посећени дом а презрене дарове даје другом на којег прво наиђе на улици славећи његову захвалност. Морамо да пазимо. Христос је међу нама. Директно – кроз Своју Литургију, индиректно – кроз лица других. Ако такве дарове потценимо да бисмо Бога умешали у смислове који не одговарају Његовом начину постојања, улазимо у ризик да останемо само у границама нижег света бринући само за интересе и жеље овога века. Тако оптерећења деобама не престају јер смо у њих уложили цело своје биће са енергијом и очекивањима а шта год садржај деоба био. Да се не оглушимо о вапијући глас Бога из Есхатона. То је оно што се догодило непажљивом слушаоцу. То је оно што се може догодити нама…

„Ако ли један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истребите“ (Гал. 5, 15)

Пред нама је занимљив брачни пар. Родитељи Јована Крститеља: Захарије и Јелисавета. Јеванђеље их приказује као веома побожне и „поодмаклих година“ прескачући било какав другачији осврт на њихову младост а поштујући ту тајну тишином (Лк 1, 6).

Захарије је био свештеник у Јерусалиму за време царовања Ирода. На дан када је био његов ред да службом приступи жртвенику, у моменту кађења, јавио му се анђео Господњи. Његова реакција је сасвим логична: збуњеност и страх (Лк 1, 12) јер би свако исто реаговао пред таквим виђењем. Анђео му се обраћа сличним контекстом као што се некада Бог директно обраћао Аврааму у вези потомства (Пост 12,2-3.). Али док је Авраам показивао веру да ће се пророчанство у виду обећане речи Божије испунити, Захарије због своје старости исказује сумњу (Лк 1, 18). Авраам је такође био стар али није посумњао, због чега се и каже да му је Бог то „узео за правду“ (Пост 15,6). Овде, очигледно, у Захаријевом случају, неверје узима на себе одежду неправде, неправилности. Треба приметити да је овде посреди исти арханђео (у српском преводу стоји: анђео) Гаврило који се јавља и Богородици Марији (Лк 1, 26-38). Заправо, обраћање Гаврилово је сличног набоја у оба случаја, али док Марија не показује сумњу, Захарије и даље сумња. И као што Дјева зачиње Исуса на директну реч архангела Гаврила тако и овде Јелисавета зачиње на индиректну реч (јер њој ни упућена него њеном мужу). Можемо додати да и Бог ствара свет на реч али да се сада не расплињујемо како се не бисмо удаљили од теме. Гаврилова реакција одмазде  у виду „окованог језика“ Захарији је очигледно проистекла из овлашћења и промисли Божије (Лк 1, 20). Неки ово место тумаче да је Захарија заправо тражио знак али тиме се санкција у виду привремене немости не умањује. Ипак, на другим новозаветним местима не видимо да анђели слично наступају демонстрирајући силу која им је дата. Да ли данас имамо таквих анђелских интервенција због неверовања – остаје климав терен. Владика А. Јевтић сугерише извесно претеривање чак и код великог св. Дионисија Ареопагита говорећи да му је теологија сувише анђелоцентрична.

Ту се отвара ново питање: колико теологија претерује са фамозним поштовањем слободе ако Бог, посредством Гаврила, користи неки вид санкције да Своју вољу/Промисао истера до краја? Слична паралела се отвара и са призивом апостола Павла који је претходно био ослепљен Божијим енергијама, због чега, на неки начин, бива „насилно“ призван ради већег Промисла. Св. Јефрем Сирин, тумачећи Христове речи да „најмањи у Царству небеском већи је од Јована Крститеља“, говори о томе како Јован иако највећи од пророка није већи од других људи који су се по слободи одазвали на Христов глас, јер Јован није по слободи изабрао служење Богу будући да је од утробе мајке изабран.

Упадљиво је да осим мале химне од стране Гаврила Јовану који ће се родити, затичемо пророчки исказ:  „Испуниће се Духа Светога још у утроби матере своје!“ (Лк 1, 15). Дакле, имамо сведочанство да се благодат није излила у пуноћи као на примеру Педесетнице (јер Христова мисија још не беше извршена) и да још увек налази само појединце. Још стојимо на раскрсници између старозаветног обећања и новозаветног испуњења. Али је могуће да нагласак остаје на феномену надприродног зачећа ако су већ обоје били у поодмаклим годинама, што не значи да је и Дјева Марија дошла на свет истим путем.

Ипак, намеће нам се дискутабилно питање: да ли је рођење Јованово и Исусово исте благодатне узрочности? Јер, ако би се и показало као у случају Исусовом да је бестрасно (надприродно) рођен, то опет не значи да рођење Исусово и Јованово имају исту тежину јер, евидентно, само је Исус Богочовек. У томе се може назрети сусрет Јелисавете са Маријом, јер када јој је Марија отишла у посету дешава се да на Маријино обраћање (дакле, опет на реч!) „заигра дете у утроби њеној и да се Јелисавета испуни Духа Светога!“ (Лк 1, 41-44). То не значи да Јелисавета већ није имала Духа (Лк 1, 15) већ да није имала ту пуноћу која долази из утробе Дјеве Марије. Већ ту, дакле, видимо разлику између онога који ће сведочити и Онога Који ће извршити спасење. Јелисавета зачиње на деловање Духа Светога обичног човека, а Марија истим деловањем Самог Сина Божијег. Није исти исход мада је иста сила Духа присутна. Други аутори говоре да је св. Јован Крститељ зачет природно, али на чудесан и божански начин. Ту се већ отвара домен спекулативног али је немогуће прићи тајни јер ако су већ Захарије и Јелисавета били сувише стари да би имали дете, тешко је нагађати којим „природним путем“ Јован долази на свет без додира оца и мајке. По св. Григорију Ниском, да прародитељи Адам и Ева нису одбацили заједницу са Богом, људи би се рађали као Анђели без мешања родитеља. Ипак, други аутори стављају нагласак да је заповест о рађању и множењу дата пре прародитељског греха (1Мој. 1, 28), стога мисао св. Григорија остаје више спекулативног него чињеничног карактера. Овде смо је употребили да изразимо евентуалну могућност објашњења зачећа св. Јована „природно – надприродним путем“. Још спекулативније: од Адама, који немаше родитеља по крви и месу, узима се ребро да би настао други човек, Ева, али овде не видимо, бар не видљиво, да се било шта узима од Захарије и Јелисавете да би настао Јован. Можда се узима само добра воља. Ипак, не морамо се трудити да баш све оголимо. Али, интригантно свакако остаје. Јер, ни зачеће Сарино, која је имала 99. година када је Аврааму била жена, није огољено до краја по дефиницији узрочности осим да три анђела (опет на реч!) говоре Аврааму да ће се то десити. Имамо, дакле, неке невидљиве нити пред нама које силом речи стварају божанствене интеракције.

У таквој озарености Духом, Јелисавета и Марија, као два телесна храма, произносе своју доксологију и пророштво. Мистичан је моменат када једно дете у утроби Јелисавете реагује на глас Маријин, јер се већ ту види назнака, али и чудо, о једном узвишеном препознавању међу онима који се још нису родили. Марија остаје са Јелисаветом три месеца (Лк 1, 56) као некада Исус четрдесет дана са својим ученицима након Васкрсења, али као што се у другом случају не зна о чему су све разматрали, остаје загонетка о чему су све њих две могле говорити и размишљати за то време. Занимљиво је приметити да је Захарије „добио свој језик натраг“ када је коначно, по рођењу Јована, прихватио предлог Гаврила како ће му се син звати (Лк 1, 63), али већу ефектност оставља искуство озарености Духом (Који му се враћа са каматом као некада имовина и породица праведном Јову) на приложену веру због чега и он, налик Јелисавети и Марији, произноси своју хвалу и пророчанство (Лк 1, 67-79)

У данашњој  перспективи посматрано:

  • Изгубили смо из вида да Бог и даље дејствује, не само литургијски, не само одржавањем света у постојању, него штавише сасвим лично мешајући се тамо где је добродошао у најинтимнијим животима појединаца. Данашња теологија је некако „заробила“ Бога само унутар Цркве превиђајући истанчану повезаност са животом једне индивидуе (занимљиво је да др. В. Јеротић индивидуацијом не подразумева јединку изоловану од Тела Цркве већ уподобљавање, доводи их пред ранг синонимности, изједначености). Као да је живот појединца маргинализован пренаглашеним идеализмом заједничарења искључиво у „границама путира и клира“, иако се управо у том чвору највише роје питања и сумње колико се та заједница као народ Божији уопште остварује (довољно је сетити се Николе Кавасиле који је рекао да због „неваљалих свештеника Бог може и да не освешта принос“ а то оставља већ доста простора за спекулацију). Ту је негде и народ крив што не препознаје своје свештеничко достојанство које није у поданичком положају спрам свештеника него сарадник и саслужитељ заједно са свештенством. По јеванђељским протагонистима видимо да се Бог обраћа директно, или индиректно посредством анђела, данас вероватно једино у лицу другог, али се нигде не апсолутизује важност храма и цркве. Забрињавајуће је да за предстојећи Суд Христос нигде не помиње моменат међу осуђенима и неосуђенима колико су били привржени Цркви већ као крајњу референцу Суда изводи мерило љубави према другоме. Наравно, у ризику смо да потценимо примат богослужења пренаглашеном побожношћу појединца а заправо су обе стварности од истовредног значаја јер чине Једну стварност. Не заборавимо на компарације неких светих попут св. Максима Исповедника који су целокупно здање човека поредили са конструкцијом храма.
  • Обезвредили смо достојанство неких родитеља који у данашња времена пролазе кроз велику агонију због немогућности да имају децу. Јер ако се код Јудејаца бездетност сматрала казном за грехове, не морамо у данашњем хришћанском светлу да негујемо такве слике. Зачуђујућа је склоност неких људи да вишегодишњу борбу неких родитеља да добију децу вантелесно, инсеминацијом, итд., посматрају као „изнуђени дар“ од Бога. Као да се од Бога може уопште нешто отимати. Веома примитивно и веома назадно. Јер, нису исте релације некада и сада, као што није ни иста етика у данашње време и пре само стотинак година.
  • Затим, умањили смо и обезвредили силу речи, јер ако је сенка једног апостола могла давати исцељење (Д. А. 5, 15), или на реч привести 5000 душа у један дан (D. A. 3, 1-26; 4, 4), или ако су и сви апостоли имали многе дарове налик Христу посредством речи, евидентно је да долазимо до познања колико речи имају велику улогу чије смо се силе одрекли. Ако уђемо у мотиве, видећемо на којим отпадијама завршава сила тих речи, почев од испразних разговора, преко јефтине комуникације па све до тржишта лаке интернет употребе сленгова. Направимо ли мали, макар и психолошки експеримент, видећемо колико се племенито осећамо када туђу лепу реч поставимо усред свог бића, или, можемо се и сами радовати када увидимо колико се нашој речи верује када и други у њој проналази утеху или узрастање.
  • Последње, због турболентности савременог века, коначно, дошли смо до позиционирања анђела на ниво митолошких бића који немају никаквих додирних ни егзистенцијалних тачака по нас. Гора позиција од ове је нездрава фобичност од тих истих „митолошких бића“ са којима не тражимо заједничког Творца, него их избегавамо, макар и на нивоу освешћености, само да им се, у истом митолошком маниру, не бисмо „нешто замерили“. Заправо, данашња фарса анђелоцентризма уопште не лежи у њима, већ у пренаглашености демонизма који у многим застрањеним случајевима узимају велики примат чак и спрам Бога, по чему су хришћани, нажалост и углавном, највише препознатљиви.

Св. Јустин Поповић је понудио занимљиво сагледавање овог житија. Ми смо се потрудили да у светлу старих векова редефинишемо библијске протагонисте покушавајући да пронађемо њихову рефлексију у савременом веку. Опширније: ПРОРОК ЗАХАРИЈА И ПРАВЕДНА ЈЕЛИСАВЕТА

7401acc3edb76c72d8f580cc3bbc197e

Од свих апостола, међу којима није потребно уводити неко поређење или рангирање, најзанимљивија је личност апостола и јеванђелисте Јована познатог још као свети Јован Богослов. Осим што је његов стил писања Јеванђеља несумњиво најузвишенији по богословском излагању, и што је био међу најмлађим следбеницима, упадљиво је да је за разлику од других апостола показивао већу доследност према лику и делу Исуса Христа. Једино је њему Христос открио Јудино издајство; једини је он био присутан током процесуирања Христа пред синедрионом, мада се помиње и Петар у чијем друштву је био сведок многих Христових чуда; једини он био под крстом пратећи последње моменте живота Распетога; једино је њему поверено старање о Богородици Марији (у чему треба сагледавати дубљу преданост Исуса Христа, јер уместо да по свим логичким законима овога света мисли на своју агонију, Он се усмерава на Јована и Марију, не мисли на Себе него да они једно крај другог буду).

Ипак, данас ћемо се задржати на једној нетипичној сцени која нам у светлости лика и дела Јована Богослова може више дочарати нашу позицију која за почетак може да нас ослободи од неких евентуалних богофобија.

Тајна Вечера. Прва Литургија. Христос је Онај Који приноси и Који се приноси. Доксологија је централни моменат. Бог Син прославља Бога Оца. Не помиње цео свет већ само оне који су се одазвали („Ја се за њих молим, не молим се за свет, него за оне које си ми дао, јер су твоји“). Мистичан моменат. Можда свесна алузија на предстојећи Суд и одвајање у којој не видимо злурадост ни презир. Још загонетније место је да Христос хлеб и вино назива Својим Телом и Крвљу јер још не беше убијен и још се крв Његова није пролила. Оно што је будуће Он чини присутним као садашње. Христос се не причешћује Својим Телом и Крвљу. Он причешћује. Улазимо у нестворену реалност богослужења заједно са апостолима.

Јован Богослов седи поред Христа. Нема нелагодног притиска. Осећа се да је поред Личности која му уноси толики ниво поверења да не мора да брине о свом понашању. Није извештачен. Не мора да брине о манирима као што неки данас брину како ће се понашати пред људима који их премашују титулом, звањем, положајем. Заправо, његова природност лежи у чињеници понирања и самопредавања у лик и дело Исуса Христа. Ту је његова база. Нема чак ни фамозног страхопоштовања. Није фиксиран, укрућен. Учествује. Сведочи. Богослужи. Један покрет га посебно открива какав је изнутра. У питању је ослањање на Богочовека. На Његово раме и груди. У том гесту видимо сву величанственост безазлености. Приступа Богу као дете родитељу. Поверење је подешено на максималу. Осећања заузимају главно место. Није заведен неком „индоктринацијом чуда“ којих је био сведок и сарадник већ, просијан Духом Светим, у тоталности уроњен у Бога поред себе имајући Га најпре у самом себи.  „Беше наслоњен на наручје Исусово“ (Јн 13, 23, 25). Овде не видимо формалност. Нема „узимања благослова“ и сличних перипетија какве затичемо међу неким епископима и клирицима данас а које грче могућност односа. Неусиљеност се показује топлом климом у којој је присутна одомаћеност пред Самим Богочовеком. Стиче се утисак да је Христос посебно волео Јована (Јн 19, 26; 13, 23) али није реч о томе да га је издвајао од осталих, него да се Јован сам више истицао у томе ко ће Бога волети више. Ипак, централни мотив целе слике није у неком „јовановском својатању Христа“ само за себе, већ Литургија на којој учествују сви присутни.

Овај поступак св. Јована треба да нас открави од непотребних страховања. Сувише често се прва асоцијација побожности своди на ниво осећања кривице, док се Бог, директно или индиректно, перципира као могући Диктатор ако се не чини по Његовој вољи. Оба приступа су погрешна. У Јовановом понашању нема тога. Он себи даје толико смелости да не ствара никакав зазор, ни растојање од Бога. Можда несвесно али сигурно безазлено наслања своје биће, своје месо и крв, на јединствено Место Светиње. На Самога Христа. Не видимо никакав укор Божији. Нема онога: „Не дотичи Ме се!“ (Јов. 20, 15-17) . Мада Христос има регуларно право да демонстрира Своју Личност као несумњив Божански ауторитет, Он се на то право не позива. Не ограђује Себе због Своје светости. Не забрањује Себе другоме због онога што Он Јесте. Дозвољава Јовану да приђе, да Га додирне, да се на Њега наслони. Као што другим апостолима дозвољава да се причесте иако ће Га веома брзо после тога сви до једнога напустити.

У овој топлини додира свако од нас треба да се запита какву односност са Богом негује у себи. Какав ниво поверења и непарализованости пред Божијим Бићем. Колико свештеници добро чине што препречују потенцијалним причасницима приступ Једино Светоме. Колико ми грешимо што немамо јовановску смелост да се тако Богу посветимо ненаоружани бројним предрасудама. Колико ми полажемо своје тело и биће ослањањем на све што Бог није. Јер, ни мање ни више – Црква нам је дата. И још више – да њеној светости приступамо смело, у јовановом маниру, као што је писано: „Приступајмо смело престолу благодати да примимо милост и нађемо благодат…“ (Јев. 4, 15-16). А ово је за Литургију речено. Ако је Јован могао тако да чини, то није било зато што је био „изабран“, или што га је Христос посебно волео, већ јер је он Бога волео више. Није га Христос издвојио као „посебног“, „специјалног“, него се он сам истакао висином самопреданости Богочовеку. Нама није ништа мање дато. Можда би се пре требало забринути колико су се богофобичне психозе у нама наталожиле да немамо овакво владање пред Богом и да уместо ослањања на Њега тражимо изговоре и покрића на другим нивоима стварности. Јер, Божије наручије се није повукло. Још увек нас чека да се наслонимо на Њега…

Погледајте на птице небеске! Оне не сију, не жању, не скупљају у житнице: Отац их вас небески храни. Нијесте ли ви више вриједни од њих? (Мт 6,26)12744456_1106300326069577_6558893358900283867_n

Како помирити Христов исказ, цитиран из Јеванђеља, са предоченом сликом? Можемо се дотаћи и других животних примера, али ова, по тежини бруталности живота, оставља највећи утисак за сагледавање. Камерман је добио награду за ову слику али се касније убио поражен тиме што није могао да спаси ниједно дете од сличне тескобе. Можда је могао бар овом детету које се вукло од глади и болести док лешинар у позадини чека да ово дете умре. Ми сад можемо спекулисати да је могао продати своју камеру и нахранити дете. Да га је могао усвојити, или, повести са собом бар привремено у смештај где је он одсео, мада други извори наводе да због заразе није смео ни са једним житељем доћи у контакт. Али то су сада спекулације и наша становишта. Ипак, нико не диже руку на себе тек тако. Овај се убио претходно убијен одсуством смисла за те малишане. То не треба потценити.

У овом фотографисаном случају правити неку компарацију символизма и алегорије – неумесно је. Пред нама је права трагедија. Нема метафоре. Није поента ни залазити у неко светогрђе, алудирањем да се Христов исказ пошто-пото обори. Ипак, у овом конкретном примеру имамо неодрживост Промисла (Брижности) за свет. Колико је само деце побијено по логорима? Немамо ли сведочанства из свеже историје шта се радило са децом за време ратишта? Није ли мноштво деце побијено и у време рођења Христовог? А ту су и друге трагедије на које смо увек посебно осетљиви када су деца у црнохроничној свакодневници изложена. И колико само невероватних импликација за даљи развој те деце наступа из печатираности неким болним искуством…

Ако је нешто по Божијем допуштењу не значи да је и по Божијој вољи. Не можемо рећи да нема Промисла. Опет, не можемо рећи да је све и до Промисла. Ако се догоди трагедија која није ни по мојој ни по Божијој вољи, шта се онда догодило? Случај. Рецимо, ова слика може бити производ људске неодговорности на невероватним високо-умреженим нивоима а да се нико не осећа кривим у смрти овог детета. Последица тога је испаштање детета. Узрок и последица. Случај који није део Промисла. Допуштење које није део воље Божије. Фамозна беседа о присуству зла као последици поштовања слободне воље. Није реч о девалвацији правде јер правде не може бити тамо где је Бог распет, или, где ми не одговарамо за своје злочине пред Њим Самим. Није реч ни о неком малоумном становишту да свет припада сатани јер онда бисмо и ми били без слободе. Није реч ни о томе да ће вечни живот надокнадити историјски (ово је иначе омиљено становиште за оне хришћане ушушкане у своје незнање, односно, пасивност за веће питање смисла, јер чим се на нешто нема одговор одмах се потеже за питањем спасења у Царству, чиме се решавање проблема премешта у футур).

Налазимо се пред загонетком. Немогуће је рећи да Бог Промишља само у индивидуалним случајевима. Или се Његово спасење односи на све или ни на кога. Он Први нема комплекс пробирљивости. Он Први нема проблем ксенофобичности. Ми заправо не знамо ни зашто у неким појединачним случајевима код некога Бог дејствује а код некога не, али опет ни то није показатељ одсуства Промисла. Наравно, „случај“ као могућност историчне фаличности, ограђене сферама смртне природе, може да нагризе ткиво смисла због чега многи постају малодушни ишчекујући исту правду за све. И над оним што мислимо да знамо постоји Промисао чија ће се истина тек открити у време када више нико не мисли о томе, како можда историјски, тим више есхатолошки. Ако логичност нема утемељење, сигурно је да металогичност има своје аргументе. Ипак, човек остаје пред неким видом незнања, баш као што ни праведни Јов не зна зашто страда, али је он барем имао апарат којим може да се пита за веће место смисла, док у случају деце то није изводљиво, јер она немају развијену свест ни о себи а камоли о смислу и Богу.

Вратимо се исказу: „Погледајте на птице небеске! Оне не сеју, не жању, не скупљају у житнице: Отац их вас небески храни. Нисте ли ви више вриједни од њих? (Мт 6,26)“. Овде Христос говори о Промислу, брижности, за свет. Није наивно. И искуство потврђује Његове речи као истините. Па опет, са друге стране, затичемо глад, болест, смрт и беду у свету. Не можемо се правити слепи. Глумити имуност. Цвркутати о шаренилу своје вере пред тајном зла. Заправо, злу у свету можемо сведочити веру али колико можемо утицати на промену у свету? Нешто је ипак и до нас а не све до Бога. Случај као последица узрока слободе може да се осмисли на већи продуктивни акт. Али је евидентно да пред тајном зла ове Христове речи боду очи. Можда није реч о спољашњем или неком вештачком очувању. Можда пре Христос хоће да укаже на претежнију Стварност од оне које затичемо свакога дана. Без обзира на цену страдања. У суштини, ове речи су неодрживе и пред Оним који их је Сам изговорио јер бива остављен на крсту да умре у најгорим мукама. Али у томе и јесте највећи парадокс. Није овде реч о лажи вере. Или неком депресивном становишту. Проблем се можда ипак мора посматрати из угла Будућности. Из угла Васкрсења. То је тек тешка једначина и није до човека већ коме је дато. Али трагедија под овим небом се не може прескакати маском вере.

Ипак, треба нагласити да се све Христове речи не могу посматрати на линији генерализације. Овде смо пред одређеним контекстом. Смисао се не може чупати из контекста и постављати на ниво генерализације. Христове речи су истините али за одређени контекст. Не и за друге контексте управо у зависности од сложености разних типологија и догађаја. Његов исказ, утемељен на Промислу, није противречан. Он не демантује Самог Себе. Само се овај исказ не може односити на другу контекстуализацију. Реално, имамо парадокс. Христос и разбојнику поред себе обећава спасење али не спасење од агоније. Обојица умиру у најгорим мукама. И ниједан од њих није очајан. То је важно подвући. Међутим, када су деца у питању, некако смо увек више сензибилнији управо због њихове невине крхкости. Али, смрт не гледа на године живота. У томе и јесте трагедија човечанства у глобалу. И утолико више примат заузима димензија Васкрсења. Заправо, решење за овај проблем Божије одсутности нема. Јер смо пред парадоксом: Онај Који нигде не одсуствује показује се као одсутан у тренуцима умирања. Архиђакон Стефан је видео небеса отворена пред своју смрт. То показује да Бог није одсутан. Али ипак умире у страшним мукама каменовањем. То показује да је Бог одсутан. Чак ни на нивоу тријадологије не можемо рећи да проблем није такав јер Син на крсту говори Оцу: „Зашто Си ме оставио?“. Отац је, дакле, присутан чим Му се Син обраћа, али тиме што Син умире показује се као одсутан. Зато је многима феномен богоостављености табу тема и саблазан. Али то је зато што привремено смрт заобилази њих док их не дотакне конкретно зло. Тек пред испитом ове слике, или неког нашег приватно-интимног животног искуства, зло истурује своје лице. Ту треба бити јак. Јер нас бесмисао умирања у том моменту прождире. Одржати смисао, дакле, и пред тајном бесмисла може само онаква вера која није уроњена у фрагментарност света, али која ни не бежи у радикалан лаж-оптимизам игноришући стварност која сваким треном вене.

 

„Оче наш…“

У навикнутости на сведоступност ове молитве, лако можемо доћи до позиције да превидимо њену силовиту вишеслојност. Да навикнути на њену тривијалност, ограничену извесном рутином или пасивним понављањем, дођемо до њеног суштинског извитоперавања. Односно, да место силе која нам се кроз њу дарује учинимо стерилним и немоћним. Било да говоримо у границама личне или саборне молитвености. Било да говоримо о димензијама православне или неправославне конфесионалности. Саму молитву је конституисао Христос. Занимљиво је да Он не тражи персирање. Налазимо се на „Ти“ у овом односу да персирање не би одржало дистанцу. У „Ти“ односу открива се кључ присности. Задржаћемо се на сажетој егзегези уз нагласак да немамо претензије да исцрпимо срж саме молитве.

Оче наш, који си на Небесима  – Полазна основа молитве је богопознање. Бог је идентификован као Отац. Пре Христа нико још Бога није назвао Оцем. То није наивно. Христос нам дарује да Његовог Оца назовемо и својим Оцем. Опуномоћује нас. Молитва не почиње једнином са „Оче мој“ већ са множином „Оче наш“, чиме се вероватно алудира на литургијски контекст, а што опет не значи да иста не може бити лична молитва иако би једнина говорила у множини. „Оче наш“ ослобађа од самоцентралности и богосвојатања. Хришћански императив полази од тога да срце човечије буде отворено према целом свету, тиме и према Богу. Поред идентификације Бога као Оца долазимо до познања Његовог апофатичког места у којем Он Сам живи – на Небесима. Није, дакле, реч ни о видљивом омотачу неба који се шири око планете, нити о свемиру. Апостол помиње „треће небо“. Ипак, локалитет измиче. Бог се не може фиксирати чак ни Његовом осом. Јер Небеса не можемо лимитирати замишљеним временом и простором.

Да се свети име Твоје – Овај део молитве не говори о томе да Бог већ није свет па да Га треба, као и Његово име, накнадно освећивати. На први поглед имамо уплив футура и презента. Бог је већ свет. То је Његов начин постојања и само Он има исконску прамогућност да буде свет. У Његовој беспочетности лежи легитимитет. Ипак, овај моменат указује на нешто више. Осим прослављања које Му као Богу доликује, дарује нам могућност да прослављањем Њега Самога обретемо сопствену светост. Да у призивању Његовог имена и Његове светости, пронађемо своје име и своју светост. Зато је боготражење тесно повезано са самопроналажењем.

Да дође Царство Твоје – Пред нама је скок у вечност. И обратно. Скок вечности у историју. Осим оваквог двосмерног кретања, углавном базираног на богослужбеној динамици, овај моменат указује на чисту есхатологију. Да дође Царство у пуноћи славе где ћемо Бога видети лицем ка лицу. Царство овде није имагинарног карактера. Пре је синоним Самога Бога. Јер не можемо призивати Царство где Цар неће бити присутан. То не може бити без импликација по створени свет. Било да говоримо о историјским или есхатолошким варијацијама. Царство је такође алузија на стицање благодатне нарави. Јер не можемо очекивати да уђемо у Царство тамо где немамо прикладно одело, о чему Христос говори на другом месту.

Да буде Воља Твоја – Указује на радикално васпитање слободне воље. Није реч о одсецању слободне воље јер чиме би се онда слободна воља прославила. Где је радикално одсецање слободне воље, онде ни места за прослављање Бога нема. Примат заузима центрирање свог животног набоја у запреминама Божије воље. Не по неком суровом праву тоталитарности, него по томе што Бог зна најбоље шта је коме потребно. Ипак, акценат није на људским параметрима, нити на људским потребама, него на Божијој вољи као таквој. Његовој слободи треба дати да дише. Углавном девијантно полазимо од тога да је наша воља Њиме угрожена. Воља Божија се поистовећује са Његовим Бићем. Није посреди одавање поштовања Његовој свемогућности већ Њему као Богу такав какав јесте као Троличност и Тробиће.

И на земљи као што је на Небесима – У овом молитвеном трепету имамо призив и могућност да Божији начин постојања посадимо усред себе. Бог не жели самовлашће. Оставља простор другоме да заједно осмисле тај начин. Осим црквеног модуса, ништа мањи акценат није на нивелацији личног била, јер кроз унутрашњу вишеслојност постојања стварају се интеракције са протоком људи са којима долазимо у контакт. Зато не можемо од других очекивати оно што сами у себи не затичемо. Ипак, главни фокус је устоличавање његове ненаметљиве владавине у границама простор-времена на начин какав је присутан у Вечности. Овде се лични напор и богослужење преплићу а рефлексија се извршава унутар конкретности свакодневнице без обзира на социолошки, економски и политички кисеоник.

Хлеб наш насушни дај нам данас – Већ је било доста спекулација око овог момента. Неки аутори су претендовали на значење створеног хлеба, а други на значење нествореног (Причешћа). У суштини, не би се морао стварати вештачки притисак и трење међу појмовима. Јер човек ипак зависи и од једног и од другог х/Хлеба. Са друге стране, ако Бог већ брине о творевини, сигурно је да познаје и људске потребе. Није равнодушан. Поента је да Хлеб не треба жртвовати ради хлеба, односно, да однос са Богом не треба занемарити да би се човек нахранио. У овој зони се открива оно робовласништво и проституисање које добровољно узимамо на себе мислећи да никада немамо довољно. А само је једно потребно. Он Сам. Искуство ово потврђује. Намиреност свих прохтева не може да намири исконску глад душе. По узору на оне који су кушали Христа плаћањем пореза, може се рећи: „Дајте Богу Божије, а телу телесно!“.

И опрости нам дугове наше – Стојимо пред вапајем. Познањем своје обнажености, ништавности. Огреховљеност је постала сувише јуридичког набоја. Флексибилније је схватити да је реч о личним недостацима. Да нисмо савршени и да пред Његовим Лицем, у односу на Његову надсавршеност, никада нећемо ни бити. Молимо за Његово посредовање. Утицај. Разрешење. Али и Његово усавршавање нас. Очишћење и освећење се на овом месту преплићу готово на границама синонима. Уздање је положено. Премда посрамљени и рањени нисмо без наде. Уроњени смо у ослушкивање Његове одлуке и одјека.

Као што и ми опраштамо дужницима својим – Овде смо код вишевековне опомене. Питање је да ли овај део можемо уопште изговорити без мало лицемерја. Под условом да је неко ишчашено место у нама остало неисцељено. Заправо, ово је више него једноставан приступ. Нема трговине. Разумно је да ако смо показали милост према другима и сами пронађемо милост. Христос овај моменат дочарава проширеном причом о злом слуги којем је господар много опростио а овај није хтео другоме много мање. Заправо, налазимо се пред испитом али и парадоксом. Испит љубави и опраштања онима који су нас највише повредили. Али, не треба превидети – и оне које смо ми повредили. Од тога треба полазити. Парадокс на који хришћански идеализам позива и провоцира. Могуће је да човек без благодати и није спреман на овакву врсту праштања. Треба осетити дубоку љубав Божију да би могао волети као Бог.

И не уведи нас у искушења – Лако се може доћи до позиције да је наводно Бог овде онај који нас уводи у искушења. То је онај моменат када нам се нешто деси па кажемо: „Зашто баш мени?“. Као да би нам било лакше да је неко зло прешло на другога. И код Ф. Кафке можемо наћи мисао која говори да и у највећим утешитељима зјапи нека прикривена радост што се њима таква невоља није догодила. Ипак, овде је акценат на Божијој интервенцији. Да нас усмери. Отргне од могућности зла које још није добило свој финални облик. Сваком искушењу претходи борба. Човек познаје тај осећај као немир. Неки падају у искушење чак у страху да им може бити сувише добро ако не падну у неко зло. Боје се здравља, мира, радости. Сасвим непотребно. Али неки у неоснованом страху од греха управо због самог страха падну у грех. Свему томе претходи искушење. Дрхтање. Грозница. Ненавођење се овде ослања на Божије снаге а не сопствене.

Но избави нас од злога – Сасвим једноставна завршница која се може осенчити на неколико нивоа: а) личног зла; б) зла другог; в) демона који не престаје да узнемирава човека кроз људске фантазије, кроз најприснија бића или чак лично. Овде је полагање вере у Бога у првом кадру. Очекујемо Његово мешање чак и да смо притиснути својим злом, злом другог, или демоном лично. Зло може бити сама манифестација смрти. Претња смрћу. Или чак директно погубљење. Зло нема есхатолошки карактер. Последња реч припада Богу. У овом молитвеном исказу алудира се на одстрањење зла у тоталности. Од насиља и смрти у свету. Као да је речено усмерено на: „Избави нас од небића!“. Није фокус на плиткој моралистици. Да морал може решити сваки проблем у свету онда Бог не био потребан. И ако Бог не спасава од неког конкретног зла, то не значи да се зло овековечило. Бог спасава од вечног зла. Од могућности да Га никада не упознамо и да само у слојевитостима своје унесрећености останемо. А ко се превише загледа у своје ране – неће ни регистровати тренутак када је Бог прошао поред њега.

Ананија и Сапфира

Налазимо се пред једним чудним догађајем. Не налазимо га у Јеванђељу већ у Делима апостолским (Дап 5, 1-11). Ово је први пут, од како је Бог дошао у свет и постао тело, да видимо пројављивање Господње у једном веома тескобном моменту које поприлично подсећа на нека старозаветна рвања између Бога и Израиља. Проблем је што се у старозаветној историји много тога именовало антропоморфизмима (јер Откровење Христово још није ступило на снагу), али овде, доласком Богочовека, видимо другачију интервенцију која се ни пре ни после тога није више тако пројавила. Ту већ не можемо говорити о границама антропоморфизма које је преувеличало или приписало Богу нешто што Он није урадио. Можда је бласфемично рећи али имамо помало сурову слику пред нама: Дух Свети убија префригани брачни пар. Зар је дошло до трења између Сина и Духа? Син дође грешницима а недуго након Његовог васкрсења и вазнесења, Дух спроводи другачију мисију? Наравно, у једном моменту, не на генералном нивоу.

Видимо да су и ученици Христови имали нагиб да у једном трену низведу огањ са небеса да побију оне који се противе али их Христос кори. Шта се онда овде дешава? Јер очигледно је одступање. Као да није било већих злочинаца од Ананије и Сапфире који су заслужили потирање тим више? Било је. Зар није било могуће Христовим изобличавајућим начином довести ово двоје до покајања и само на томе се у Христовом маниру задржати? Било је. Обзиром да се деловање Духа пре овог момента (док је Син мисионарио) и после овог момента више не понавља, могуће да је реч о једном изузетку за опомену не само једној цркви у оно време него свим црквама у свим временима. Подсећање да се Бог не искушава. Подсећање да Суд припада Њему. Подсећање да Он има власт не само да убије него и да оживи. Не смемо изгубити из вида Ананију и Сапфиру из есхатолошког, васкрслог угла. Па опет, не може се човек не запитати, зашто таквог вида деловања Духа нема данас? Ако се данашња аргументација темељи на исказу да Бог не жели да буде вољен због Његове силе, а у овом случају Духа многи би данас дрхтали и нико не би по слободи волео Бога, зашто онда овде видимо другачије иступање? Зар је Богу потребна демонстрација силе када је се Христос много пута одрекао у корист човечанства? Када је и Он Сам одолео Сопственој сили много пута а могао ју је спровести? Наравно, говоримо о изузетку јер деловање Духа се не може ограничити само на овај контекст када је Његово првенствено дејствовање очишћујућег и освећујућег карактера.

Имамо једну опомињајућу догодовштину пред нама у чијој диоптрији можемо изблиза боље да погледамо многе парове. Несумњиво је да има љубави међу многима али често се та љубав између двоје не превазилази искораком према неком трећем. Долази до уједињења љубави на заједничком нивоу које врхуни у презиру према неком трећем. Ту се показује демант љубави. Двоје нису довољни да се одрже заједно на једном месту. Потребан је неко т/Трећи. Не само у димензијама рађања деце, проналажењу пријатеља, итд., већ, наравно, ради се о Богу. Бог који иште већи императив: „Ако љубите само оне који вас љубе каква вам је хвала?“ (Лк 6, 32-34). Веома провокативно. Данас имамо пуно сепарација, кланова, унутар породице, унутар фирме где радимо, унутар цркве којој служимо. Треба се запитати. Интриге и резервисаност постављају границе отуђења. Заједничка оговарања не доводе до изласка према неком трећем. Љубав која постоји само унутар једног гета на ушртб другог гета, једног члана породице на уштрб другог члана, итд., није модус који може такву љубав потврдити као љубав. И демони се уједињују против људи када су гладни зла, али када су сами са собом потиру један другог. Тако је и са паровима. Уједињени само у зони интереса. Питање је колико уопште воле једно друго или само на свој интерес мисле у односу на дежурног другог поред себе. А ако неко не припада њиховом калупу, окрећу се заједнички против њега, држећи се у том науму чврсто један другог. И ту можемо додати оно Христово: „Када дакле ви зли будући знате добре дарове давати деци својој… (Лк 11, 13)“ или: „Од сада ће устати мајка на ћерку…(Лк 14, 26)“. Посреди је демаскирање лажне љубави, љубави која није Бог, јер Бог воли и добре и зле, а лажна љубав воли само један однос унутар себе док за други однос изван себе презире.

Можда смо у случају Ананије и Сапфире ми опоменути? Можда се њих двоје нису ни волели. Спољашњи поглед Дела апостолских не открива њихов унутрашњи однос, осим што се запажа њихова „унија“ на нивоу да слажу и Богу и народу. Колики је ниво водостаја наших лажи данас? Оних које свесно носимо, или још горе, оних којих нисмо ни свесни да носимо? Најпре оних које знамо да носимо а глумимо да не знамо да их носимо. У тој глуми, у том немогућем самоскривању а да не знаш у који угао сопства си сакрио истину, се крије сав пандемонијум нашег лицемерја. То је место које треба ишчашити. Па ако Дух већ продире до расецања кости и удова, онда само можемо наслутити колико је место овог пара било безосећајно за свет око себе, да Дух прилази са радикалном оштрицом. Можда је Дух попут неког хирурга кренуо у операцију али се девијација нечије патологије толико показала фаталном да тело није могло да издржи исту. Зато смрт обара ово двоје. Дух је кренуо према њима ништа мањом педесетницом освећења али друга страна није нашла место за Бога у свом срцу. Природна последица непримања Бога у сопствено биће је смрт. Овде само видимо изузетак јер је и спољашња фасада (анатомија) потврдила своју отпадију. Не може тело умрети за Бога пре него што срце умре за Њега. Данас немамо таквих сведочанства Духоодмазде. Свако ко се удостојио да искуси Духа у свом бићу, мора да сведочи Духа љубави јер се укус блаженства не може слагати. Неодвојиво од Цркве, неодвојиво од пријемчивости. Ипак, нека Тајна остаје да трепери у ваздуху. Тајна која поред велике слободе оставља простор за страхопоштовање.

Колико год случај Ананије и Сапфире изгледао бруталан, јер ни мање ни више задобише смрт само због једне лажи (а данас имамо много већа зла), не можемо ући у Божије мотиве. Очигледно у овом примеру видимо више од једне непријемчивости. Видимо трагедију брака као таквог изолованог од света других. Заједницу која се противи Заједници. Лаж овде носи велику цену. Могуће да је пре реч о унутрашњем устројству бића које је у потпуности незаинтересовано да прихвати свет другачији од својих интереса. Такав вид отуђења врхуни не у једној охолости, него у две охолости. Једна охолост утврђена сопственим фантазмима и жељама. Овде имамо, дакле, једну заједницу која не жели да доприноси развоју друге Заједнице. Овде се суочавамо са антиномијом између мноштва биолошких заједница које не желе заједничку основу са Црквом. Зато овакав вид иступања Духа више наликује на есхатолошки угао гледања, оштро пројављен само на једном историјском месту. Одвајање од Бога и одвајање једних од других подсећа на овај вид разлучења. Ипак, један занимљив скандал остаје за рационалисте: Божије убиство не сноси никакву моралну одговорност.