Category: Пневматолошки афоризми


Паметан човек прима критике а глуп никада. Али, паметан човек никада неће жртвовати своју памет да би живео за критику глупог.

Све философије света не могу да стану у срце једног детета које верује у Бога.

Онај ко те посебно нервира – открива у теби деловање неке страсти.

Неки проблеми се могу решити само искључивањем из њих.

Непријатности не морају бити без изазова.

Кога волиш – над њиме бдиш.

Игноришемо само оно што смо изабрали да нас не дотиче, али то не значи да нас оно што игноришемо не дотиче уопште.

Ко може да промени само једну злу мисао у добру – победио је свет. Другачије се свет не може променити осим властитом променом.

Најмања извештаченост уништава чистоту.

Открити се овоме свету сигурно је само за онога ко се сакрио у Христа.

Спонтаност, то значи дозволити Богу у себи да нешто ново у нама каже или кроз нас уради.

Промашен ум – сировина на делу.

Најнесрећнији људи нису они који су објективно у нечему оштећени, већ они који у својој горчини глуме осујећеност своје праведности.

Све теологије света ништа не значе тамо где нема љубави човека и благодати Духа Светога.

Чиме се заводиш – са тиме се изједначаваш.

Срце је ломљивије од стакла. Буквално!

По савет се не иде код лошег човека јер ће такво и дело бити.

Не падај на похвале него се учи од Христа: Кога народ брзо похвали – још брже га разапне.

Отуђења припадају хладнокрвним људождерима.

Коме је стало до правде – не плаши се приговора.

Страх је добар васпитач за интроспекцију.

Не завидети успеху брата једнако је стицању благодатне нарави.

Много је начитаних али је мало сналажљивих. Писменост није мерило врлине као ни оцена квалитета душе.

Након толико хиљада година свака нова генерација се рађа са свешћу да никада неће умрети. Или смо толико глупи као људска врста или је то једноставно један прећутани и фундаментални показатељ колико смо, чак и као несвесни, гладни бесмртности.

Који год пут да изаберемо – Бог је неминован на свакоме путу!!!

Где љубав царује поделе нема. Јединство се крњи тамо где почиње злоба. Иронија остаје: Сви су добри док се не појаве интереси. Отуда усамљеност у свету.

Ништа лепше од откривања својих светова и ништа загонетније од тајне непознатих делова сопства.

Агонија човека није толико до агоније колико до свести да пред собом види решење проблема до којег никако не допире.

Само оно што није доживело своју експлоатацију – само то је задржало своју првобитну природу.

Љубав је када обнажиш своје биће пред лицем другог а да се други твојим тајнама не наруга, него иде још даље па својим загрљајем покрива све твоје недостатке. Од овакве љубавне максимале нема већег разумевања за другог.

Између воајера и трачара танке су линије разликовања!

Потрошачка свест нас никада неће спасити од самоће!

Блажене су депресије које не одузимају наду!!!

Свако има своје демоне када је волети своју агонију лакше него волети друге. Али, у томе и јесте подвала – није лакше уопште!

Када си посвећен где треба – ни очекиване нада неће окаснити.

Неки људи те питају за савет не да би решили свој проблем и изашли из њега, него да би те увукли у свој проблем и да би те задржали усред њега.

Шта држиш за светионик свога ума – то ће ти постати оријентација за устројство твоје душе.

Људи су толико оптерећени обавезама да и не примећују лепоту постојања која им се од Бога дарује.

Какви су ти погледи – такви су ти светови!!!

Док се свет отима за свој утисак, похлепу и подле намере, далеко од њих се несметано неки тајни Живот одвија а да Његова невидљива лепота остаје недоступна охолима.

Гуши само она љубав која те хоће само за себе!

Да бисмо дошли до срца другог – у његов свет не можемо проваљивати. Љубав не познаје насилнике и обијаче туђих личности. Где се покаже ненаметљивост оног ко заиста воли – врата ће се сама отворити.

Увек је тако било: свет остаје слеп за лепоту у најмањим детаљима а за истину држи само оно што је толико очигледно да не поседује никакве лепоте уопште.

Када не бисмо превише сумњали у туђу љубав – нашли бисмо сопствену полетност у туђем загрљају.

Аутентичне детонације бића увек остају невидљиве. Лажне промене су увек видљиве.

Када потцениш своју веру – остаје ти само слабашно уздање у људе.

Незахвалан човек ни у свом материјалном изобиљу не може да реши проблем своје усамљености. Јер усамљеност се не може излечити материјалним многостицањем, него је духовни проблем будући да човек није створен само ради себе.

Људи нису књиге које можеш прочитати и бацити на полицу да хватају прашину. Тако и љубав и вера – не могу само једном даривати посредовањем па да буде готова прича док други не умре, него увек, доживотно, тражи доброактовање.

Неки људи мисле да су скромни јер се не експонирају и не говоре превише превише о себи. Може бити. Али, има и тог парадокса да они једном оспољени не мисле више о себи а да они који се држе по страни – држе још више своју егоманију на гомили баш зато што се нису још нигде испољили.

Људи се понашају као да су у кућном притвору. То је данашња цивилизација. Сами желе тако. Трилион изговора да до сусрета, акције или нечег конкретног дође.
На крају свако се сусреће са плодовима свог карактера. Неко остане сит, неко остане гладан.
У људима који се вечито осећају угрожени и обесправљени не можеш наћи пријатеља. Њима је самосажаљење најбољи пријатељ.
Све што прождире – тражи ослобађање!
У будућности нас чека само онај део себе који ће нас питати колико смо били задoвољни собом и колико добри према другима.
Неке људе срамоти нечија чистота али и даље у злу остају а друге додатно оплемењује да још бољи постану.
Свако сам бира садржаје који ће да га узносе и који ће да га потиру.
Онај о којем највише говориш јесте онај кога највише поштујеш или онај од којег се највише плашиш.
Убиће нас спасавање од стране оних који се у све мешају.
Ко те се постиди – знаш његово поштовање.
Добри су људи али није баш добро бити међу њима.
Док се сви договоре за решење – човек умре у проблему.
Дијагноза припада онима који би све да дијагностицирају.
Глад је подсетник за већи смисао.
Монопол црквених гори је од тираније фашистичких.
Улазак у најмањи клан компромитује највеће врлине.
Оно што нам се чини није увек у складу са оним што јесте.
Ако те нико не воли – чему служиш? Ако никога не волиш – са ким се дружиш?
Убија ме глорификација идиота. Да је идиот сто пута у праву он не може не бити идиот ако за туђи срам и своје зло живи. Не би ме убијала глорификација генија, али геније никада не би тако ниско спао да му неко одаје почаст за свој напредак и своје мржње.
Није Црква проблем већ људи који чине Цркву. Дај им најбољу мајку да им служи – они ће и од ње направити курву. Дај им Христа да им излечи ране, они ће Га опет прикуцати на крст. Није до Цркве проблем – људи су проблем!!!
Свако има нешто што му недостаје и нешто што му прелива. Од човека зависи шта је то за чиме чезне и чиме се испуњава.
Када знаш свој пут онда је усхођење само логичан след окушаног.
Постоје људи који испрече своју талентованост испред пријатеља и породице, па после постане касно за опоравак. Све има своје време. И када се таленат и када се однос развија да не би испаштало ни једно а ни друго.
Сваки однос лако постаје пепео. Сваки однос тражи одржавање ватре. Зато су људи несрећни у својим браковима и пријатељствима. А тако је и са Богом.
Добра воља и велико знање лако пропадају са великим приливом сујетне осетљивости.
Не погани човека ни богатство, ни немаштина већ зло и незахвално срце.
Упитан је успех неких који ускраћују своје срце другима.
Човек који пред сваким човеком лако мења свој став – није подобан ни за пријатељство, а камоли за неку озбиљну пословну сарадњу.
Некоме је лакше да обожава мртве рутине сваког дана и да рида исте неутешне приче неголи да проба да промени нешто у свом животу.
Неки људи нас отписују не зато што смо објективно у нечему заиста погрешили, него зато што не одговарамо њиховим жељама и очекивањима. Има и таквих који бране своје зло овим ставом јер не желе да знају да су добро заслужили да у својој бестидности буду отписани.
Не искоришћава твоје добротољубље сваки човек којем си помогао. Можда ти искоришћаваш доброту онога коме си помогао тражећи рачун за твоје посредовање. А то већ није врлина него криминал озакоњен логиком банкарске камате. Како? Јер сматраш да ти је други дужан.
Нема звери која не тражи помиловање. Мало нежности открави и најгоре људе, док неке друге размази и осили да неко још гори буде.
Што пре неког разочараш спасио си га од грађења заблуде о твојој величини. Што пре одушевиш некога везао си га за себе да се никада не осамостали..
Најсветији је улов смисла у којем нема пуно сведока.
Дај фанатику веру и спалиће Цркву до темеља не би ли нашао правду!
Од глуме да некога познајеш нема већег сиромаштва душе.
Грех је добити помоћ од охолог и немилосрдног човека.
Лепо је када имаш са ким своје ране поделити.
Ако свима допушташ све – колико љубави у теби станује?
Док не научимо основе људске љубави и поштовања – немамо право да се бавимо теологијом.
Лакомост на славу – идиот на делу.
Најмања искључивост – велика сујета.
Узалуд аргументи кад патолошко самопоуздање људскости нема!
Свете су само оне дистанце у којима нема презира према другом.
Устрашени умови нису способни да ослободе мисао од наметнутих стега.
Љубав иде тамо где други одузимају сваку наду.
Људи без свог живота чак и твоја непристрасна излагања која нису на њих адресована – доживљавају као властите дуеле, јер нема другог начина да изађу из зоне небитности осим у подизању замишљене вредности о себи кроз паразитско качење на тебе.
Да ли волимо свој живот или само своју таму у животу? Јер, по томе у чему се најбоље осећамо се може видети какав живот водимо.
Са мржњом других не можеш ништа осим да будеш човек.
Не живи за злурадост да будеш изневерен.
Фатално је само оно што желимо да буде фатално.
Добра интимност поништава непраштања.
Твоје данас може да одзвања вековима.
Истој непостојаности супротстави постојаност – колико год отпадао.
Од пластичне врлине и лицемерне услужности нема већег смрада.
Ако се не радујеш свађи своје деце – немој ни свађи других људи.
Свадљивом – све је неисправно, миротворном – све је исправно.
Аргументи не значе ништа ономе ко њима туче преко устију.
Постоје различита игнорисања да те неко не воли.
Број падова је периферан ако себи претпостављаш Христа.
Ниједно безнађе није изградило човека. Неки су попут Сиорана научили да одржавају равнотежу на литици, али лабилни су одавно у амбис скочили.
Човеку не смета једино да се туђој несрећи радује.
Од неправде једино се у праштању може отпочинути, али ово је велики задатак и тешко достижан без Божије благодати.

Нема човека који у нечему не греши. Нема човека који није некога изгубио. Јесте, болни су сукоби. Болни су растанци. Али онај који не опрашта а држи до неког свог достојанства по цену одстрањивања другог – у већој несрећи стоји спрам оног кога намерно оставља…

Свако треба да има свој свет саздан на перцепцији која не одриче рефлексију другог!

Свако има своју причу и свако може бити јунак или талац своје приче. Од нас зависи! Јер рука којом пишемо своју књигу живота није у власти других него је део нас и тиче се управо наше слободе.

Свако мора сам да открије шта је то шта га мучи и шта је то што га испуњава. На томе треба радити. Све остало су последице…

Када се суочиш са искривљеном сликом о властитом бићу – тада настаје корекција и преображај изгубљене лепоте!

Кроз неке портале могуће је само кроз хуманост проћи…

За аутентичну хармонију довољна је невиност душе!

Чисто срце не познаје велике жеље!

Пази се од кога примаш разумевање. Онај ко те жали тај те не разуме. Онај ко те воли тај те не жали али те разуме.

Најсветија су она лутања у којима је циљ већ достигнут!

Ништа није изгубљено. Што је било не враћа се осим у новом доживљају. Само неки моменти траже кутак креативне стагнације. Јер да би нешто ново оживело у човеку – старо се мора сахранити…

Својим утварама немој да дајеш превише поверења – изгубићеш се.
Људима који траже ослонац у теби – не забрањуј се.
Глорификацијама одузми алиби – спасићеш се од илузије.
Нађи Бога у другима па ће други у теби наћи – своју светост.

Свако има своје снове за које тражи добру пучину и пристаниште. Немојмо долазити у ситуације да другима ускраћујемо ветрове само зато што су ухватили добар прамац. Да не бисмо доживели бродолом боље је да подупремо такве не би ли и своје олупине поправили. Јер њихов брод ће пре или касније доћи до циља али шта ће од нас остати?…

Твоје покајање је само твојој души познато. Тражење сведока за твоје ране проституише твоје суочавање. А чак и да није такав мотив посреди, несумњиво је да патетичним оспољавањем доводи до незрелости. Уклони сведоке и спознаћеш себе. Доведи масу да те жали и добићеш потврду да наставиш своје самосажаљење.

У јединству различитости сукоба нема. Неразумевање увек долази од оних који би друге да претворе у своју перцепцију и доживљај.

Мудрост се стиче од раног јутра, а благодат живота налази само оне којима је до мудрости стало. Лако је бити неразуман. Ту човек не мора ништа да ради осим да буде инертан. Треба само мало напора да се буде човек. Јер ко живи разборито, добро зна да је мудрост неодвојива од љубави. Где нема љубави питање је колико има мудрости? А то свакако не значи наивност у питањима добра и зла.

У тајни љубави увек настаје ново стварање света!!!

Докле год је свако у праву – дистанце остају непремошћене. Ономе ко уме да воли није стало да увек буде у праву. И то је једини пут да се тврдоглавост другог разоружа. Осим ако и пред тајном љубави другог види само своју истину а не оног ко се према њему пружа.

Свако има своје ништавило али због њега не вреди убити се!

Између подршке и подметања танке су линије разума. Још тање љубави…

Свакоме је потребан краткотрајан кутак у којем неће бити више ни досадних питања а ни самопоузданих одговора.

Дивљина наше природе се може укротити само на изворима који својом нествореношћу надилазе наше агресивне инстикте. Јесте, човек може вежбати своје умирење, али некад се и такве вежбе граниче са парализованим умртвљавањем. Аутентичан мир увек припада надприродној димензији, јер само у сфери где Бог живи човек може наћи кутак који му недостаје.

Ко се никад није напио тишине заувек је остао угашен у секундарним стварима. Јер када човек напуни батерије у тишини постаје заљубљен у све оно невидљиво што вири заробљено усред метежности.

За љубав постоје само два искушења: притисак немаштине и одсуство пожртвовања. Све остало су последице које из ова два темеља исходе.

На путевима безнађа није добро бити сам. Али, каква год да те мука притисне, не закопавај се, не веруј превише својим мислима, само настави да се трудиш и ходаш, а онда ће се и добра воља за животом твојим корацима придружити. Ниједна агонија није вечна!!!

Лепота постојања света је важна само ономе ко налази лепоте у себи. Ко не воли своју душу тешко да ће наћи било какве лепоте у свету. Тако се показује да примарност сваке естетике зависи од угла унутрашњег доживљаја сваког човека. Лепоме – све је добро, ружноме – све је зло!

Одговорни а не незрели оптимизам покреће свет!!!

Када душа нађе крај својој жеђи то значи да савија себи гнездо тамо где пуноћа никада неће проћи.

Некада ми се чини да је човек усамљенији међу људима него када је сам са собом. Нису људи криви него се показују да и њих бије ветар, те се и сами показују дезоријентисани. Да ли је добро бити међу људима? Да, ако је љубав темељ. Не, ако се пустоши душа ради испразних ствари.

Сваки човек има своја лутања, али само мудар човек у њима не види финалну дестинацију. Свако има своје промашаје, али ко год је мало поштен према себи зна да у њима не може ликовати. Тријумфалност која не трпи охолост почива на вечним истражитељима смисла, јер само разуман човек зна да аутентично остварење бића не трпи фиксираност. Јер човек се остварује само докле се креће, све друго је осигуравање својих заблуда и изговора. А живот се слави једино светим немировањем!!!

Не привлаче се супротности. Шта има вода са ватром или лаж са истином? Привлаче се различитости које не укидају другог самим разликовањем ако им је покретач љубав а исходиште познање пролазности.

Ка чему се узносиш у томе се усличњаваш. Мрачни људи постају још мрачнији а ведри људи свлаче са себе дела таме. Свако према своме узношењу налази синхро и одјек са којим се поистовећује. Мрачни у томе желе да нађу снагу која им недостаје, а светлосни људи љубав која их потврђује.

Ако отвориш своју душу ниједна заблуда се нема где задржати. Можда ће то искуство бити болно, можда ће неко то злоупотребити, али не треба у томе драмски фатализовати каквом наивношћу која се каје за неко добро. Јер, све је то посве маргинално пред указаним хоризонтом искуства које ти се дарује.

Када нађеш оно што је души потребно – онда се више не расипаш на оно што уништава најбоље делове тебе.

Волети свој живот упркос невољи – достојно је само великих духова. Прослављати сваки нови дан као нови почетак постојања упркос падовима – достојно је само захвалних. У свему налазити љубав упркос окрњеној владавини зла – достојно је само побожних.

Добре присности не траже обрачуна, јер добро знају да саме присности вреде својим миром више од било каквог сукобљавајућег калкулисања. Коме се, дакле, мир усладио – познаје вредност другог, а коме се огадио – непознавањем нема ни поштовање другог.

Чисто срце не живи за охолост силе, нити твори њену демонстрацију. Чисто срце никог и ништа не поседује, осим што моли Бога као најбољег пријатеља да му покаже у сваком трену најбоље путеве кроз које његова безазленост може без нечијег повређивања да неопажено прође.

Коме видљиво није довољно као потврда Невидљивог, томе ни Невидљиво као видљиво неће бити довољно да разувери своје сумње.

Ако имаш са ким посматрати умирање света, онда имаш са ким уживати и рађање живота!

Ниједна реч нема право да буде изражена, још мање записана, ако претходно није прошла кроз најдубље поноре најинтимнијег искуства. Када бисмо знали моћ речи, не бисмо се тако лако обасипали и расипали њима. Јер, истина је, ако се речима поверује – човек лако може наћи и своју смрт и свој живот.

Свако има своје демоне. Приватне психозе. Личне јазбине прећутаног или отвореног пандемонијума. Разлика је само у томе што се неко бори са својим демонима, а неко им указује најсрдачније гостопримство.

Уздиже се само оно срце које може другима да понуди најбољу рефлексију!

Блуд је за аматере, вечне почетнике и никад дозреле личности. Аутентична привлачност је увек интелектуалног набоја. Глупима је такав вид естетског наметање комплекса, а мудрима занос који не тражи еротско доказивање.

Имати само једног крај себе са ким се можеш поделити без глуме и маски – сасвим је довољно за остварење живота…

Онај ко те се не стиди јесте онај који те највише може разумети.

У откривању властитих светова битно је не удавити се…

Никада љубав према другом није подразумевала истомишљеност која би се гравирала до тачке једносливености у којој се обе стране губе. Љубав јесте јединство различитости у којој двоје постају једно тело али без укидања засебне универзалности. Колико се различитости привлаче толико и одударају, али истинска криза не долази ни због синхронизације, ни због раштимованог односа, већ због жеље да једна страна претвори другу искључиво у себе.

Човек ће се увек осећати усамљено тамо где међу другима не може да пронађе сопствену рефлексију.

Чудно, неким лепотама нису потребне расправе и убеђивања, него им се човек одмах препушта јер их препознаје као пожељне госте. Имати дар препознавања значи имати дар синхронизације са стварношћу другачијом од себе. Колико год се човек осећао ружно изнутра ако није равнодушан на лепоту која му се дарује, показатељ је да лепота у њему није умрла чим постоји искорак поистовећивања. Одговорити на лепоту немим препознавањем знамен је човеку да воли живот који му је дарован. Зар је то мали благослов?

Аутентичан однос не трпи компромитовање. Може да постоји несклад али никад по цену жртвовања туђе љубави.

Пратећи животе светих можда нећемо успети да постанемо свети, али је сигурно да ћемо пуно утехе добити од властитог уобличавања у видокругу њиховог достигнућа.

Једна искрена молитва саткана од пар једноставних речи вреди више од пасивног препуштања свим својим лудилима.

Неким јутрима ништа осим добре воље није потребно. Неки људи имају цео свет али је веће благо ако имају свега неколико душа са којима могу поделити себе.


Пред укусима трансцендентног везаност за обличје овога света модификовано је уздижућим валовима љубави Божије. Тако се човек преображава у сразмерности колико дозвољава да љуби и буде љубљен а да сам свет, таквом синергијом, постаје лепше место.

Ко ради на себи – пакао му не може ништа…

Док Бог не озари сваки је човек као хладан камен који пребива у тами. Када Његова благодат проспе сјај, онда и човек постаје жива рефлексија покренута сенком топлине.

Егзотичан ум у свему налази рефлексију свога Творца кроз којег надилази властита ограничења. Примитиван ум у свему налази неуспели апетит хедонизма, јер што је већа незахвалност тиме се и проблем менталне скучености јавља као проблем.

Ко је власник свога мира? Онај ко зна када треба а када не треба да одустане…

Човек може процветати само ако своју усахнулост веже за стварност која га превазилази. Узалуд се људи окупирају праменовима лепоте ако и даље вену изнутра. Када се човек утемељи тамо где је и његовим дисањима спокојно, онда ће и суво сопство донети плодове да лепота добије коначну целину.

Предахнути, то значи пронаћи кутак мира у којем властитог безумља и непотребних садржаја неће бити. Никада нас свет сензација неће довести до спокоја, него ће само налазак сопственог мира бити сведочење свету немира да отпочине од своје несреће…

Добра перцепција и врата Царства отвара!

Какав је унутрашњи човек такве су и последице! Свако расцветава оно што највише поседује. Једни укусне врлине, други заносне отрове.

Где се различитост светова без замерања додирује – ту се јединство присности додатно утврђује!

Нема звери која не тражи помиловање. Мало нежности открави и најгоре људе, док неке друге размази и осили да неко још гори буде..

У подељеним самоћама екстатичко јединство дише!

Неке душе најбоље расту када их нико не гледа!

Неким радостима не требају сведоци. Човек би заиста требао да буде биће игре. Дете је у својој игри препуштено валовима стваралаштва. А није ни свака машта акт спокојности. И дете уме да се изнервира у својој игри. Али се и даље игра. Не проклиње живот. Трпи благослов самог постојања. И ако му неко не ремети превише правила игре, позваће и другог у свој свет авантуристичког истраживања. Љубав није тако неодговорна да заборави на другог. Треба пустити дете у нама да преузме ветрове. А онда? Онда ће и други, додирнути срцем детета, почети да испитују и љубе своје светове…

Пут човека није пут безбрижног сна. Не може се човек учити пређеним путевима док прво не научи вештину баланса. Имати равнотежу у свему. Не бацати се у кривине истеривања правде. Сваки пут има свој ризик између ништавила и битисања. Између нестајања и настајања. Важно је да се човек креће. Није акценат на брзини него постојаности да се дође до циља. Са таквог точка сви падамо. А опет, узалуд достигнут циљ ако смо на крају пута превидели кога смо све иза себе згазили. Лако је провоцирати, тешко је волети. Лако је чак и радити на својим талентима, али је тешко прихватити другог какав јесте – човека. Ту осовину треба нивелисати. После сваки циљ сам пред човека дође…

Свакоме је потребан одјек тишине. Да одзвања дуго светим дистанцирањем. Да се напаја изворима који нису доступни сваком управо да би их дао сваком. Нема тапије. Нема благодатног поседовања. Извор не трпи ауторска права. Бог не трпи сводивост на људске доживљаје и очекивања. Пријатељи тако не раде. Пријатељи не завлаче кришом руке у џепове оних које воле да би нашли своју охолу жељу и право за надметањем. Конфликти су изазов али човеку од спасења нису мера постојања. Искре Духа иду много даље. Без освртања и задржавања. Траже место спокоја у којем ће љубав бити једина тајна глувонемог пољубца због којег у тајни екстазе неће морати да се са неким свађају да би нашли за себе разумевање…

Ако имаш осмеха, реч и љубав за цео свет а за само једног човека немаш, веома је упитно колико су твоји осмеси, речи и показивање љубави валидни ако само тај један човек засени све твоје даривање. Јер други може бити можда погрешив, злонамеран, али баш зато управо он може бити мера твог тестирања и колико је твоје себедавање непристрасно. Да ли то значи да треба све толерисати? Не, него да се ти испиташ колико ћеш се са туђим лудилом поистовећивати.

Путеви живота су најлепши док се откривају.

Где браздиш своју душу ту простиреш своје царство…

Устрашени умови нису способни да ослободе мисао од наметнутих стега. Када урониш у неограничено једини залазак мисли почива у растезању духа да прими смисао који га надилази али га не спутава.

Свако би требао да има своје ментално пристаниште. Јер ко није спокојан у себи сасвим је логичан след да нигде не може наћи свој починак.

Ко те воли не тражи разлог без тебе да живи!

Један додир превазилази многе речи. Додир испуњава. Реч обећава. У додиру нема фалширања. Реч трпи манипулацију. Додир испуњава осећања. Реч их надахњује. Човек је амбивалентно биће и не мора се нужно реч окретати против осећања, али ако некоме додир није довољан, неће га утешити ни хиљаду речи. Шта онда рећи за људе који избегавају додир? Они сами за себе сведоче. Гадљиви на оне које не воле реч им је лакша од сваког додиривања. Али искуство показује да ко се умори од лица другог ускраћује му на крају поред додира и саме речи. Тако за некога поглавља о сусрету тек почињу а за другог се већ завршавају…

Сваки је човек усамљен док не расцвета своје плодове. Треба се угледати на дрво. У њега је посађен потенцијал да увек рађа. Не љути се коме прави хладовину. Не отима плодове само за себе. Не наплаћује кисеоник који ствара. Тако бива са сваким човеком коме је вера почетак стварања.

Свако има своје снове у којима је тешко бити схваћен и подржан. Али докле год се снови прате ни жеље неће окаснити да се остваре. Колико год се свет опирао да покаже разумевање – задржи доследност само за себе. А онда? Онда гледај плодове… 

Сваки жалац има своје време. Свака тескоба своје пристаниште. Постоје моменти хистерије и безнађа, али ништа мање моменти антиконвулзије. Човек је диван док је замишљен. Док се трза да изађе из стереотипа. Из клишеа већ виђеног. Није човеку дато да буде спомен-плоча. Сагледавања нису толико неодговорна. Човек је најлепши док се открива. Распознаје. Грца. Јер зна да након сузе долази успон у којем је падање сувишак. Где се одстрањује оно непотребно зарад већег залогаја смисла. А што је драгоцено не трпи сводивост и компромитовање. Зато свака спознаја носи тајну која бежи од сведока. Јер тајна добро зна да се преображај догађа само тамо где нутрине не пуштају гласа већ где човек сам себи остаје загонетка.

Ниједна малодушност није добра. Гута. Прождире човека. Потиштеност не решава проблем. Додаје камен на камен тачно преко плућа. А плућа нису створена за гушење. Већ за проток кисеоника. Дисање без тескобе. Свет је немилосрдан када се бориш за новац. Плату. Када ти се намеће кривица да је зло ако се осећаш добро. Када ти се намеће оптужба да живиш добро иако умиреш. Човек се мора раскрилити. Дозволити ветрове. Препустити иновативном. Непознатом. Упркос неизвесности и непријатности. Боловању. Немировању. Нервози. Упорност мора створити путеве. Немогуће је да свети труд прође незапажено. Боље је онда умрети него живети несрећно. Боље је нестати него бити сведок туђе бриге о теби која те не воли. Отиснутост ће донети промене. Морају доћи јер ниједна нада није тако лицемерна да лаже човека доживотно да је узалудан сваки покрет и врлина…

Једном ће све умрети. Једном све изгубити удисај. И свако од нас ће стати пред својим крстом. Том омиљеном речју излизаног века распоређеног на похабаним седиштима. Једном ће престати да се кроје гнезда. И да ветрови носе своје праменове сатканих од шалова по крошњама зимзеленог. Овај свет заслужује нову шансу. Овај свет чека још увек на спасење. И нико не држи никога за руку. И свима по један поглед више недостаје. Да виде даље од својих јазбина. Једном ће све престати да потура ауторска права на несмењивост свих положаја. Баш смо насели на увек исте расправе и негодовања. Неуморни од свог умора. Неисцељени од менталних тумора. Овај свет заслужује да буде вољен на један нови начин какав се никада није догодио у историји. Заслужује, да се не би распарало оно мало обнажене одеће што је од врлина остало. Духовни богаљи ће потражити нове крвотоке да стварају тромбове и неће их више наћи. Јер, пред додиром Духа, када у свему и свима само Бог остаје као Тајна да битује, у трептају ока, неће бити места да било ко учини себе невидљивим пред непоштедном еманацијом љубави Божије…

Чисте душе не познају своју беду. Охоли људи су склони да и у своме изобиљу нису никада задовољни и захвални на ономе што имају. Намеће се питање: ко је ту већи бедник? Јер неће се људима судити по томе што нису помагали немоћне, него јер су се ругали њиховој невољи. А да парадокс буде већи: остаће ускраћени за тајну испуњења које само скромни у богатству душе познају.

Непроцењиве су самоће које не заборављају на другог!

Лепота једног света може зависити од твог начина постојања!

Са ким и како делиш своја јутра са њим стичеш енергију за предстојећи дан!

Добро друштво не мари за то ко је први а ко последњи.

Да би једно пријатељство фунционисало, пожељно је да један у њему буде потпуно ненормалан 

Само уједињена лепота брише границе небеског простирања… 

Света су она јутра која отварају унутрашње пролазе за Онострано… 

Мало природе промени човека а добра воља орасположи негативне мисли да само лепоту налази и види.

Свакоме је потребан кутак мира у чијем предаху неће мислити на нечије демоне.

Многе су лепоте презрене јер други себи дижу цену да су их недостојне .

Неким стварностима ништа више од онога што је дато није потребно.

Оно што те додирује даје могућност да постанеш оно што те исцељује… 

Док свет упорно живи за то да обнавља своје ратове, ти се труди да упркос његовом беснилу сачуваш љубав за оне најмилије. Другачије се свет не може бранити од зла осим својим примером. Макар он трајао колико залет једне кратке емоције..

У стиснутим погледима нема уточишта.

На саборима бездушних анонимности најтеже је задржати особине човека!

Отворити се за Стварност другачију од себе пролаз је до Оностраног које се успоставља самим отварањем.

Само су људима без снова путеви непроходни. Упорнима да живе снове сами се путеви отварају… 

Када своју прошлост будемо оставили на миру, онда нећемо морати више да тражимо амбисе пред напуштеним односима… 

У подељеним радозналостима пуноћа нема конкуренцију!

Загрљај укида ништавило!!!

Онај Ко те учитава Јесте Онај Ко се у тебе инсталира…

Они који инсистирају само на позитивној реалности поплочавају своје путеве корацима једноличности. Може се игнорисати оно што заиста човеку недостаје, али је велики знак питања колико ће човек као такав издржати.

Узалуд откривени светови ако се немају са ким поделити..

Стварност коју тражиш је већ у теби – она само чека на твоју иницијативу.

Онај који себе сматра путником у овоме свету затиче Духа на свакоме месту…

У добром друштву не постоје страсти које би човека могле приволети да зло воли више од лепоте која му се указује…

Свакоме су потребна лица у којима не мора тражити своје поноре и парче Неба да зашије ране у којима је киптио највише.

Какве трагове смо за собом остављали, такве смо стварности пред собом градили…

Неким синхронизацијама речи нису потребне. Јер сигурност која рађа утврђење љубави размењује бића на много узвишенијем нивоу.

Неким присностима осим сазнања да је други присутан ништа друго није потребно..

Где су ти широм отворена врата чувај се гостопримства које крије своје зубе… 

Додир љубави не подразумева потапање већ разумевање другог. Где су велика набијања кривицом од стране онога ко није пао показатељ је ништа мање грешке одсуства позиционирања на месту лежећег.


У једноличним путевима изазова нема. Само Тајна Бескраја мами узрастањем…

На кога и шта се угледаш у њега и то се претвараш. Подражавање не значи исто што и имитирање. Подражавати значи у другоме се одразити. Наћи свој израз, став и таленат. Имитација нема пардона, јер било добро или зло посреди, она има таленат само да краде таленат другог.

У јединству различитости стега нема јер љубав чини стиска загрљај. Где јединство одсуствује остаје само сукоб песница где мржња не зна за опроштај…

Узвишена увиђања не дозвољавају ограђивања од света другог!

Када достигнемо да животињска сфера у нама буде преображена једним узвишенијим нагоном, онда ће се и тријумфалност новог човека пробудити у нама једном узвишенијом доксологијом!

Неки бродови долазе и одлазе. Баш као људи. Баш као време које немилосрдно мрви својом сетом. Свако одређење вапије за својим циљем. Што се више човек усличњава души детета његова пловидба не престаје, него тек почиње тамо где сутон никада не губи шансу да подари неку тајну са оним ко му предаје своје погледе као најлепша очекивања и снове…

Не повлаче се сви људи у осаму због вишка сензибилности, него јер дивљина у њима штеди друге због вишка снаге коју они не могу поднети..

Вера тражи ризике а сама вера никога не жртвује!

Вредним хармонијама полемике нису потребне… 

Свако аутентично препознавање и освешћивање себе јесте уједно и ново стварање себе…

Неких ореола су најмање свесни они који их носе. Ако уопште постоји пут детекције нечије светости, онда је сигурно да свети човек најмање о својој светости зна, осећа и размишља.

Спокој припада дистанци која нема ништа против кога!

Са малим могућностима усудити се на велика дела – особина је жестоких духова!

Живимо само у сећањима оних које ми прво нисмо заборавили. Свако друго очекивање да неко мисли на нас без наше иницијативе није ништа друго до заблуда и дизање себи цене… 

Ко те воли тај те се не стиди. Проблем неких односа је у натезању ко ће чије проблеме и очекивања да реши. Љубав није превише захтевна. Јер ако се њене последице очитавају у плодовима мира и радости, упитног је карактера где се љубав простире изван таквих сигурних граница…

Спокој природе нас као добри чувар здравља увек опомиње на губитак мира који смо презрели због небитних ствари, и својом лепотом нас подсећа на повратак лика у себи који смо зарад ничега ако не изгубили а онда поприлично удаљили од себе и оног суштинског што не трпи сводивост и распарчавање… 

Скучени умови не познају оно што их превазилази…

Човек од визије не мора бити пророк. Не мора бити ни роб интуиције или талента. Довољно је да воли то што ради. Да не гаси своју ревност у ономе где се осећа најиспуњеније. Можда му такав импулс неће донети зараду, ни похвалу од људи, нити променити лице света са његовим свакодневним сивилом, али је сигурно да ће добру вољу испунити сунцем изнутра. А када од његовог стваралаштва нешто прелије на друге пролазнике…ко зна…можда још неко други почне своје угашене потенцијале тражити на бољим адресама.

Ако уопште постоји добра кривица морала би се огледати само у томе како да човек исправи неку грешку а да не омрзне себе..

Између скривања и стапања танке су линије одговорности…

Није сваки закон од врлине, ни од чувања поретка. Божије законе су укинули закони људски. Закони људски су бруталнији од закона Божијих. Христос је разапео закон на крсту да би највећи криминалци нашли помиловање. Не крши закон увек неко ко је бестидан и охол, него ко је слаб и сатеран у ћошак безнадежне егзистенције. Бог може живети са тим парадоксом. Људски закони не могу. Отуда толико бирократије и правилника на свакоме месту. Инсистирању на законима претендују више они који га крше неголи они који у њему стоје. Тешко свету са толиким законима и законицима јер и они добро знају да је ситне преступнике лако хватати спрам оних великих и недодирљивих којима и сами служе. Јер није сваки преступник лопов, наркоман и убица, већ има и таквих које су сви презрели а да због глади за љубављу и домом ништа нису стекли, нити имали а на крају због малог прекршаја су им и то што немају одузели… 

Увек је све до срца. Закључаном човеку све је одбојно. Отвореном човеку све је привлачно. Ипак, узвишени смисао припада само онима који нису постали неспособни да омогуће продор. Могао би некад затворени човек макар да из пуке радозналости провири – можда се пријатно изненади пронађеним… 

Какви су ти пријатељи – такве су ти утехе!

Исконска невиност ће живети од плодова свога срца…

Чисто срце које у Богу има најбољег пријатеља чак ни у смрти не види највећег непријатеља…

Једно правило као да се никада не мења: што је више човек склон песимизму и негативном осуђивању других – то ће више штете само себи правити док не постане у потпуности неспособан да собом установи мало ведрине свету у којем се затекао.

Никада валови овога света неће престати да шамарају биће човека. Али докле год у себи човек буде неговао благодат која му је дата, макар и помрачен био, неће престати да буде светионик онима којима је највише потребно.

Ако живот свакога дана дословно доживљаваш као дар и као изазов да никада не укротиш свој радознали авантуризам, откривајући детаље као најбогатије светове, никада нећеш дозволити себи да жртвујеш свој живот кроз несхваћеност и самосажаљење…

Људе покорава пустиња неодноса и празнине. Али докле год негују оазу којој се могу увек вратити дотле неће бити основа да ниједна брига преживи свакодневним умирањем.

Тек у додиру Другог одмор је једино могућан!

Свако треба да негује своје светове у којима не треба никада да престане да се изненађује…

  • Нема човека који није подвојен, можда само то добро крије.
  • Расејаност може бити проблем немара, бестидности, али и неспособности да се човек фокусира на одређени садржај или присуство другог.
  • Аутентична хармоничност бића долази једино од могућности да афирмативно апсорбујеш свет око себе.
  • Оно што те додирује пуноћом укида фрагменте пролазног испуњеног сетом.
  • Велико срце многе изгубљене под своју љубав скупља!
  • Неке ствари не могу бити схваћене одмах него тек усходећи током пута.
  • Чекамо да нам неко каже шта је наша судбина а не видимо да она увек на нама лежи.
  • Потирање љубави долази од посесивности да другог учинимо себи налик, а ако у томе и успемо – баш тада нисмо задовољни ликом који смо по своме створили.
  • Оно што је некоме асоцијација за настраност, другоме је мотивација да пронађе слободу.
  • Пречице се некад чине наивне а проходни путеви за инертне. Ко не жели да робује клишеу бесмислене рутине, свакога дана тражи нови изазов за властито постојање.
  • Када почнеш да верујеш – самоћа нестаје!
  • Можда развој једнога дана, као и свакога дана, зависи од употребе и прилива сензација које апсорбујемо у себе. Треба само пазити да се унутрашњи човек не жртвује. Јер се лако може десити да због оних ствари у које се уносимо, превидимо присуство много бољег света којем нисмо дали шансу ни да га запазимо.
  • Без другог – немогуће је спознати своје подвојености!!!
  • Ако си отворен за парадоксе онда ћеш лако схватити да постоје прљави путеви који воде до светости.
  • Ко негује искривљену слику о сопственој вредности – не може бити срећан ни у властитој стварности.
  • Душа се умиљава у ономе у чему се испуњава!
  • Кад пожелиш немогуће – могуће се присутним спрема. Тада слабости нема. Нити су битне снаге. Одлука да се буде – чини постојање. Дивним. Тихим. Полуноћним сјајем. Тада израња један украдени сноп. Бисер који се не баца свињама већ рибама. Јер рибе знају чувати тајне. У себи. У најдубљим амбисима подводних светова. Неме а спокојне. Само тако можеш бити ловац људи ако их не каниш упецати. Јер ако благодат имаш – сами ће доћи…
  • Ко уме да се нада – победио је мит!
  • Лепота коју је свет погазио не остаје без свог мириса. Нису сви погажени људи безнадежни. Можда су маргинализовани, али остављају најлепше и најдубље трагове у свету.
  • Пријатељ не фалшира емоције. Не фалсификује један однос да би светост игре заменио подлим подривањем. Бити са неким у искреном односу значи бити у потпуности демаскиран присуством његовог пријатељства. Све остало је поигравање које кад једном донесе кризу сазри у обличје истине где плагирање и имитација поштовања постаје апсолутно несносно и немогуће.
  • Када напустиш туђа искуства тада почињеш живети.
  • Свака криза је напрслина идентитета која се може зацелити само на ивицама стваралаштва.
  • Бог није банкар који живи за трансакције и кредитни биро. Бог чини добро и праведном и злом. Он је непоштени управитељ, баш као што пише у Писму. Тај скандал Божије неморалности треба да нас мало више провоцира, јер ћемо се само тако смирити са својим праведничким гневом који многе обузима. Усуђујем се, дакле, рећи да Бог не само што не враћа добро доброме, него му га и одузима да онај ко чини зло у потпуности од добра не осиромаши. Проблем је само да ли је наше око зло на такву праведност. Сетимо се јеванђељске приче о радницима једанаестог часа. Ту се саплићу и највеликодушнији.
  • Када би свако радио свој посао како треба, нико не би морао некога да подсећа на обавезе. А када се нешто ради од срца – свака дужност као обавеза престаје.
  • Потрага није увек недостајање, већ може бити и установљење онога за чиме се трага.
  • Где тражиш свој спокој ту налазиш своја утврђења.
  • Колико си заљубљен у себе толико великог демона у себи подижеш.
  • Што се више људи тркају ко ће коме ко да личи, тако поништавају властиту универзалност. Напротив, јединство различитости није тако снисходљиво да ради у корист једноумља које на крају врхуни у непомирљивом сукобу. Синхро се креће много једноставније.
  • Када спакујеш сва своја уздања на сигурно место, нема разлога да бринеш да ли ће неко покушати да ти опљачка срце.
  • Потрага за топлином је половина промрзлине душе.
  • Љубав не мери запремину нечијих талената, него истом тежином сусрета додирује висину самоприношења.
  • Загледаност само у властите доживљаје није гаранција објективне а још мање аутентичне егзистенције.
  • Где је велика љубав ту је и велико страдање да се такви светови начине невидљивим за оне који би је могли угрозити.
  • Добар однос не ствара предуслове. Аутентична љубав не тражи изговоре.
  • Где полажеш своја уверења ту растапаш свој идентитет.
  • Сањарење и занесењаштво, прва и последња брана и одбрана креативних духова.
  • Неким идилама није потребно пуно осим мало маште и љубави. Свечаност је само природна последица аутентичног дружења.
  • Кога метежност града није преварила – нашао је сигурно пристаниште.
  • Између поделе осећања и поделе отуђења танке су границе.
  • Не боли усамљеност већ чежња за другим.
  • Бесплодно је само оно у шта се верује да је бесплодно. Зато многе депресије скрушавају човека.
  • Утученост још не значи предају живота. Напротив, може бити мобилизација преиспитивања за увек недостајући смисао.
  • Чему се надаш – ка томе се уливаш и извиреш!
  • Није проблем лењост већ равнодушност према свима и свему. То су две различите стварности…
  • Када љубав постане притисак – она престаје да буде љубав која оплемењује.
    Када загрљај постане омча – он престаје да буде додир који испуњава.
    Када присност постане безнађе – она престаје да буде унија светова која ослобађа.
  • Како балансираш – тако опстајеш!
  • У чему си несхваћен то још не значи да не можеш бити пронађен.
  • Где су жеље неостварене – љубав отклања сваки недостатак.
  • Бити узор другима немогуће је без заузимања за друге а опет обе димензије су немогуће без друге две димензије које варниче у љубави и добровољном прихватању бола које таква љубав носи.
  • Желети да стане нека пресија у души још не значи помирење са собом, јер треба спознати да си у нечему погрешио и да није добро а не само да те не боли нешто више.
  • Неким кошмарима фантазије нису потребне.
  • Ако ти не знаш, дозволи телу да ти каже где је твоје место одмора.
  • Неке страсти су само привидно охоле. Јер и на дну најострашћенијег човека почива неко ко тражи мало нежности и разумевања за себе.

  • Где се личност не остварује, карикатура преузима шминку.
  • На каквим садржајима будиш своју пажњу, на таквим анализама поучаваш своју душу!
  • Ако отвориш срце за стварност другачију од тебе самог тек онда ћеш познати мрак у којем си дотад становао.
  • Дух прича где хоће и коме хоће!
  • Чистој души све је свитање и прослава живота!
  • У чему самујеш – у томе се откриваш!
  • Само онај ко је способан да кризира, само такав као човек опстаје…
  • Између спокоја и предаје танке су границе!
  • Можеш се оголити до сржи али ако те неко не воли неће много бринути за прекид твог пулсирања…
  • Само онај ко може да загрли некога као читав свој свет има способност да позна колико је смрт грозоморна стварност ако љубави нема.
  • Способност да приметиш и апсорбујеш лепоту уклања дистанцирање и од других и од себе.
  • Само оно што је остало од невиног детета у нама, само то за чистом Вечношћу чезне.
  • У ери самопромотивне изложбе о најбољем и најлепшем себи, најпоштенији су они који без филтера и вештачких заслађивача моралних стварности страдањем и искуством потписују свој изглед, веру и муку.
  • У неким самоћама не видиш дистанцу од других.
  • Када би свако имао сазнање да се има где вратити упркос личним недоследностима и издајама, мање би људи имали порив да воле свој грех а више би презирали последице које од њега долазе.
  • Налазак вере – надилажење постављених граница!
  • Када исконски дуализам покрене нервну партију, пожељно је имати добре асове у рукавима постојања.
  • Бити спокојан међу лошим људима особина је светих људи.
  • Оно што те прождире даје сигнал да откријеш шта је то у чему треба да напредујеш.
  • У чему се обнављаш у томе поново трпиш своје рађање.
  • Тамо где ниси пуно схваћен мораш путовати сам…
  • Кога поглед детета не натера на промену и налазак исконске невиности која тражи стално буђење, такав није способан ни за живот а људскост понајмање.
  • Ниједан однос не може преживети ако само једна страна воли.
  • Они који глуме начитаност и образованост трпе већу штету и стрес да измишљену слику о себи сачувају и одбране од оних који изграђени искуством и аутентичним сазнањем не експонирају себе, нити се доказују и правдају неком.
  • Сећања су некад као утваре. Ту су, али нису. Праве се да имају постојање а заправо су одавно у области пролазног. Сфере смрти. Од сећања се не може живети. Барем не увек. Јер неки духови док чине испомоћ, други се труде да свако добро покваре.
  • Ниједна агонија не потире човека толико да усамљеност постане фатална. Докле год га покреће нада да изађе из неког проблема дотле ће и његова нада бити сигурна.
  • Издвој се где ти није пријатно, али не прекидај контакт онима који те затраже.
  • Од перспективе ума зависи рефлексија света, од рефлексије ума бољитак света.
  • Оно што нас често гуши углавном нису ништа друго него маске које смо узели на себе.
  • Ако одолиш борбама у себи онда од свог живота очекуј чуда!
  • Колико смањујеш себе немислима о својој величини, толико се сразмерно твоме умањивању отвара наклоност Небеса.
  • Када имаш са ким да усрећиш себе онда није битно где си лоциран.
  • Страст на крају није ништа друго до ли страх да се један врхунац осећаја никад не приведе крају…
  • Чудно, неки људи дају себи кутак мира тек када убију неког трећег. Тешко да ту може бити спокојних последица…
  • Не постоји узвишеност сигурности која не може бити поколебана губитком безбрижности. Увек постоји ризик. Онај ко уме да се радује и да воли неретко ризикује све.
  • Чему се дивиш – у томе узрасташ!
  • Тајна љубави помера перспективу док је тајна мржње уништава чинећи живот да нема никакву.
  • Додиру не треба поучавање шта је љубав а ни шта је разумевање. Они који захтевају разумевање за себе треба да се упитају колико воле друге. У пресеку додира нема расправе, дебате, посезањем аргументације. Љубав потире сваки прилаз непријатности и кривице. Шта онда остаје? Сведочење.
  • Различити путеви не значе корозију јединства које на крају пута чека.
  • Тајна Вечности се открива само светим љубавницима!
  • Познање љубави је отреситост ништавила!
  • Каква ти је присност такав ти је и саговорник. И обратно…
  • Љубав се не увећава само у моментима спокоја, не, напротив, тада може постати повод за смутњу, монотонију и расправу. Љубав се игром парадокса највише увећава након буре и када праштање дође до изражаја. Тада ти се чини да први пут откриваш љубав детета.
  • Није свако повлачење чин предаје – може бити одлично промишљање.
    Није сваки осет умора чин страховања – може бити аутентичан позив на покајање.
    Није сваки пад у грех чин фаталног – може бити маестрално уздигнуће да се зло више не понавља.
  • Тек у познању своје пролазности настаје искорак ка могућности проналаска свог овековечења.
  • Они снови који не препознају твој ентузијазам не треба ни да преживе.
  • Промрзле душе само љубав може угрејати. Све остало, колико год било рационално и аргументовано, не може да пружи место утехе. Друга је ствар ако неко не жели бити вољен. Ако би да свира себи продужетак агоније. У таквим ранама нема благослова. Лутања које спасава већ само лутање ради лутања.
  • Ако је срце пуно – усамљености нема!
  • Само храбро срце време невоље не доживљава као време искушења већ једино као време изазова!
  • Путеви који се пред нама затварају само неке друге путеве отварају.
  • О чему промишљаш – у томе се разоткриваш!
  • У неким сигурностима – утехе нема!
  • Колико ти је срце отворено толико ти се непознатих светова открива!
  • Када једном оставиш оно што мислиш да поседујеш – открићеш тајну слободе на сасвим други начин.
  • Ниједна љубав није идеална, али се њена постојаност, тиме и зрелост, испитује пређеним искуствима.
  • Онај ко те воли не живи за твоју срамоту!
  • Проблем неке дискреције није до дискреције, него што она сама може да трпи маскараде разних људи. Тако дискреција може бити велика врлина ако онај ко чини неко добро сакрива свој лик и дело у име скромности, али може бити и велики грех ако онај ко чини неко зло сакрива свој лик и дело у име охолости једнако.

  • У добром друштву нема грчевитих стега!
  • У подељеним хоризонтима нема корозије.
  • Када уђеш у суштину шта само једна твоја помисао може учинити, а камоли жеља, спознаћеш да је страшно дати својој слободи да њена реч буде последња!
  • Волети, то значи наћи не само твоју рефлексију у очима другог, него када узајамно нађете у вашим погледима и оног Трећег који вас је обоје пожелео!
  • Ко се не везује за пролазно обличје свега постојећег – не само што надилази своју природу него продире до Света који још није наступио.
  • Након сломова шта преживи у теби – показатељ је колико си као човек напредовао.
  • Људи раде на својим сигурностима, али да их поделе са неким – немају довољно креативности ако већ љубав недостаје. А управо нас то убија, јер презиремо све што личи на нас и наше а контрадикторно желимо по сваку цену да све и сваког претворимо у себе.
  • Љубав стиска само до оног момента када руковођена властитом безусловношћу добро зна када треба да пусти онога кога поштује.
  • Аутентична спокојност не постоји. Сразмерна је само нивоу адаптације твог имуног система да се одбрани од хладнокрвних односа и невоља свакодневнице.
  • Људи који нису захвални на ономе што имају никада немају мира, само на себе мисле и најбаналнијим стварима дају свети смисао као да је посреди нешто од чега сви други око њих треба да зависе.
  • У лошим условима само марљив дух не престаје са усавршавањем. Килаве душе остају килаве и када имају најбоље услове за рад.
  • Неки људи уносе збуњеност, неспоразуме и свађу само да би створили зависност од себе. Парадокс је да нису увек злонамерни у томе него просто намећу себе као за богомдароване решитеље проблема које сами први направе својим мешањем.
  • Многи говоре о чежњи за исконском лепотом али нико не говори довољно о чежњи лепоте за оним ко је не тражи уопште.
  • Лако је бити вољен. Тешко је одржати ту равнотежу ако се ослањаш само на своје снаге. За аутентичну љубав је потребно троје. Онај који невидљиво подупире. Ко даје свети баланс. И ова тајна је позната само онима који живог Бога траже. Где Њега нема, није мерило али је упитно колико свака љубав преживи и остане. Нарочито ако воли само једна страна док она друга балансира избегавањем да воли истим себедавањем.
  • Од онога што распиње направити спокојан доживљај – привилегија је само великодушних умова.
  • Нико не може радити на својој стабилности без мало прождирања.
  • И најмањем човеку је потребан мали укус задовољства на којем му неће нико набијати кривицу.
  • Не очекуј пуно светлости од лица безличних – нећеш се пуно усрећити. Али, разликуј да није ни свако лицемер ако ти душу олако не поклања – можда само пажљиво ради на одбрани светлости која му је дарована.
  • Погажени људи не остају без своје лепоте! И само када се њихове ране заједно окупе да неку прећутану нит узајамно размене, тада, чак и усред нестајања, настаје сведочење живота које светли на гомили као непропадљиво богатство.
  • Љубав се употпуњује само када се већи смисао предаје…
  • Године иду, али све ми се више чини да је илузија да се човек мења. Осим недостатка садржаја, људи користе једни друге само да би налазили поводе за огорченост. Да испод највећих бора не само да искуство некога није оплеменило, него је учинило да су људи и даље нека повређена деца коју носе са собом од малих ногу. Комплекси су остали да увијају шило у живо месо незрелости. Све остало су последице…
  • Када спознаш таштину света схваташ да је у својим глупостима боље путовати сам.
  • Ако желиш једном финално да порастеш и сазриш у неким стварима, онда мораш бити спреман да познаш ништину овога света и да га откачиш са свог врата док му се као одрасла личност поново не вратиш и не промениш га примерима оног што ти је у осами даровано.
  • Радити на својој репутацији без искрене глади за властитим усавршавањем – мора кулминирати у пресеку усамљености и изолације код човека који болује од недостатка љубави и несхваћености. Све остало су последице повлачења која се као сигурна тврђава код немоћних брани једино цинизмом. Јер је то све што је од снаге остало.
  • Највећу снагу поседује не онај који тлачи него чија се великодушност ни у властитим страдањима не умањује.
  • Одважити се у нечему – пола је убиства одустајања. Учинити нешто смело док други оклевају – цело је убиство неодговорности.
  • Сваки човек има неке фантазије, али само мудри кроз своје фикције налазе бљесак истине коју људи без имагинације нигде не налазе.
  • Свако има неки таленат. Можда није свако генијалан у своме таленту, али је сигурно да ако се нешто ради од срца да ни потврда креације неће окаснити.
  • Добро друштво не познаје кланове.
  • Нису сва отпадања од живота погубна, нека нас само опомињу како треба да пресвучемо одело своје душе да би могли опет да процветамо настанивши се још целовитије са места где смо изгубили нешто.
  • Када сакупиш развејане мисли на место где им припада – у том чвору ћеш наћи починак којем не треба никаква расправа…
  • Откровења не припадају толико радозналима колико онима који у својој безазлености ни не познају закон надменог мишљења. Њима је сав инстикт положен у држању себе за велико ништа. Зато им је пуно дато а да са дарованим нити тргују, нити знају вредност дарованог. Толико ништа у њима станује а да опет никад нису познали тајну празнине. Јер већа Тајна чак и од њих сакривена у њима влада и царује тако да једино могу о пуноћи да ћуте неким светим преиспитивањем.
  • Шта те највише покреће – за тиме прво чезнеш…
  • Блажене су депресије које не гасе светла…
  • Узалудним напором се некад чини да док покушаваш да скренеш пажњу на себе – други само тражи поглед којим може да фиксира одраз у којем нема тебе…
  • Какви су твоји унутрашњи светови – такво је и њихово оспољавање међу људима…
  • Отуђења су најсвечанија тамо где смо најприснији…
  • Многи односи остају неразвијени, јер увек једна страна остаје да чека да буде препозната.
  • Што свет није успео прогутати – невиност је очистила.
  • Предах припада сломљеним духовима…
  • Неки људи нас држе за руке и воде са собом не јер нас заиста воле него јер нас жале (а жале и себе јер су везани за оне које сматрају беднијим од себе), па дупло зло бива и на страни онога ко води и онога ко бива вођен а да ту нико не воли никог осим свог самосажаљења. Тако под маском алтруизма паразитира оно што опструира најмањи покрет љубави. А парадокс је такав да ако неког хоћеш заиста волети, мораш га напустити или дозволити да будеш напуштен. То је прва зрелост слободе која се зарива у скандал оностраног. Остало су последице присуства или одсуства вере…
  • Где си распорио најтананије делове себе – тамо си направио царски рез, прозор, отвор да неко други кроз тебе уђе…

    City In the Sky Photo ManipulationPhotoshop CC Tutorial

 

  • Док си свестан лепоте која ти недостаје – ни твоји путеви неће бити у потпуности изгубљени и тешки.
  • Што те није разнело само те је саставило!
  • Није битна величина једног човека, јер удружено јединство је оно што ствара велике кораке у историји.
  • Између познања свог ништавила и своје боголикости тачку разликовања једино човек кроји.
  • Једном се мораш подати својим сновима ако желиш наћи кутак слободе.
  • Нема већег бесмисла живота од човека који робује послу који не воли. Нити види лепоту око себе, нити сме да мисли о празнини која га прождире.
  • Пази да оно што те тренутно прождире не буде оно што те крајње одређује.
  • У каквим световима се крећеш – у таквим световима се откриваш!
  • Ка чему уздижеш своје биће – у томе налазиш своје прослављање!
  • Када поништиш најмрачније делове себе – из онога што си сахранио просијаће нов живот и нове вене.
  • Кад спознаш крхкост свега што градиш – познаћеш тајну сваке несигуности.
  • Не буди превише строг али ни превише попустљив према себи. Ниједна рана неће проћи докле год не научиш да пронађеш златну средину од које нећеш ни ти а ни други испаштати.
  • У чему си заробљен – у томе не можеш наћи своју рефлексију.
  • Коме су омилеле Божије енергије – такав не престаје да тражи љубав у свима и свему. Јер добро зна да онога часа када буде потценио дар љубави да ће истог трена и луча његове душе бити угашена.
  • Коме самоћа није пријатељ на краће стазе – неће му бити ни друштво на дуже стазе.
  • Где су дела надахнућа – ту ни уздизање неће окаснити.
  • Неке самоспознаје нису вредне ни рефлексије другог а камоли његове потврде.
  • Шта те чини опуштеним – у томе се назире најмање половина твог бића.
  • Сувише смо мали да бисмо открили колико смо битни.
  • Некоме самоспознаја даје полетност да позна још више своју унутрашњу лепоту а некоме само појачава осећање згрожености и жељу да само још више погази свој одраз.
  • Малим људима нема се ко дивити.
  • Пусти су домови оних којих се сви стиде јер баш у таквим напуштеним зидовима станују оне великодушности које би свима све даровале без цене и уцене.
  • Каква ти је самоћа – такво ти је срце!
  • Лако је мотивисати се. Надахнути. Тешко је примљену ватру сачувати.
  • У чему си замишљен гледај да не будеш – непромишљен.
  • За оног ко те не воли – то је као да немаш постојање.
  • Начин којим те неко поштује открива или пријатеља или насилника.
  • Само маргинализоване лепоте не трпе компромитовање.
  • Некада у жељи да сретнемо друге људе набасавамо само на пластифицирану и извештачену реалност лепе али неживе природе.
  • Велике људе никада нећеш затећи очигледним.
  • Са ким делиш најлепше делове себе – са таквим додирујеш непознате светове као саставне целине нечег универзалног.
  • Ко поштује вредност сваког дарованог дана – ништа га не може ограничити да проналази сагледавање лепоте у свим стварима.
  • Оно што те дотиче – то је оно што те покреће.
  • Топлина једног дома зависи од љубави станара. Живот једног града зависи од добре воље становника. Ипак, док се једна друга Нежност, која није од овога света, не улије у најпомраченије делове душе – не може бити светла које је најхладнијим људима потребно.
  • Само за очи вере човек опитује невидљиво као видљиво.
  • У чему венеш у томе се најбоље откриваш и показујеш. Али мораш знати да ниси усамљени случај, да и други пролазе кроз сличне, ако не и исте, ситуације неког притајеног или отвореног страдања које се неретко граничи са преживљавањем. Оно што је важно за тебе и друге је да не треба глорификовати своје боловање у нечему које би довело до отуђења међу вама.
  • За љубитеље заблуда нема лепше авантуре од затворености за другог и другачије.
  • Вера се не огледа у ходању по води, него се одражава у самом човеку који се усудио да живи по њеном модусу упркос бурама овога света.
  • Пред почетак сваког једноличног пута, чији сваки милиметар добро познајеш, не гледај на дужину пута него на лепоту која га окружује. Тако ће свака рутина изгубити своју опкладу а ти ћеш сваким проласком истог пута увек налазити нови повод за бољи доживљај и искуство.
  • У добрим усхођењима само те зловоља може саплитати. Отклониш ли зловољу – пола твог бића је већ настањено са оне стране жељеног.
  • Кад познаш лепоту у којој си рођен, кад познаш благодат која ти је дата самим твојим постојањем, не мора те нико учити којој вери треба да припадаш ако ти сам себе устоличиш празновањем срца које се завршава захваљивањем.
  • Слепило хедонизма се показује на увек исти начин: докле год је неко очаран собом и својом имовином не видећи колико се врти у круг, дотле остаје ускраћен за сву ону лепоту која се око њега простире јер само на своје интересе гледа.
  • Показати разумевање, солидарност и подршку никада није почивало на размени многих речи, на демонстрацији супериорности и властите интелигенције. Не, никад. Ако волиш онога коме твоје разумевање, солидарност и подршка треба онда не мораш чинити ништа. Осим да будеш ту и волиш без страха од силаска у туђи пакао.
  • Можда је највећи пораз човечанства управо у томе да све олакша човечанству. И шта ћемо рећи ако живот припада највише онима који себе сматрају изгубљеним а не могу или не желе да се адаптирају и укалупе тамо где је за неког најприродније да нешто употреби и узме.
  • Када постанеш свестан своје пролазности – наслутићеш тајну Вечности. А онда ће ти се сви тријумфи зла и понижења добра у свету учинити крајње релативним категоријама.

  • Шта дозвољаваш да те прожима – то је оно са чиме се поистовећењем одређујеш.
  • У чему се отискујеш у томе се изграђујеш!
  • Не изгони сваки страх љубав напоље. Неке душе су сувише сензибилне па се не излажу превише.
  • Када слабије од себе понесеш на својим леђима – љубав ти не дозвољава да их осуђујеш због њихових немоћи.
  • Када растопиш своје заблуде – поставићеш своја утврђења као сигурна гнезда у којима не мора бити заседе.
  • За промену перспективе ума није потребна лукавост већ безазленост.
  • Замишљени идеали најчешће не одговарају затеченим пропорцијама.
  • За сензибилног човека свуда је место савести!
  • Добра су лутања у којима знаш да никад не можеш себе да изгубиш!!!
  • Пронаћи ехо своје душе у којој има места и за све друге – задатак је и задовољство само великих духова!
  • У чему се уздижеш – за то се везујеш…
  • Ако себи желиш далеке снове – не гаси тајну детета да у теби делује.
  • Можеш се пријатно изненадити пронађеним световима за које ниси ни знао да поседујеш.
  • Нема кајања тамо где је свима све опроштено…
  • Ако желиш добар улов – пази да ти није пробушен чамац. Тако бива и са сваким оним који срцем скупља све шта стигне а умом се расејава.
  • Чему се клањаш – према томе се повијаш…
  • Где си једном осетио да те неко истински воли – њега не престајеш да тражиш.
  • Када једном уђемо у дубину погледа којим нас неко жељно тражи и ишчекује, тада ћемо доћи у спознају да ће нам такве зенице бити мера суда над нама.
  • На који начин неког или нешто чекаш – на тај начин показујеш шта побуђује у теби онај или оно што чекаш.
  • Свако би да нађе неку пречицу до благостања.
  • Узалуд хармонија ако су њени путеви једнолично поплочани монотонијом.
  • Дубине припадају заљубљенима.
  • Неки људи су само привидно бесплодни јер њихове крошње нису од овога света.
  • Где год да одеш – све своје унутрашње демоне са собом носиш.
  • У чему смо остављени – на то смо осуђени.
  • Свакоме је потребан кутак мира у којем нечија радозналост неће копати по приватности.
  • Ко тражи поданике – нема пуно искрених људи у своме окружењу.
  • Притајени људи не дефлоришу ореол откидањем од себе за оног коме није стало.
  • Оно што некога боли разуме само онај коме не смета нечије наслањање када ту бол саопштава.
  • У неким скривањима леже најдубље поруке.
  • Рађати друге људе за већи смисао превазилази сваки други начин постојања.
  • Дивити се оним што те доводи до тачке упитаности – то значи постојати.
  • Чежња за Оностраним припада само онима који су са таквом Стварношћу већ имали љубавни састанак.
  • Наличје овога света не престаје да слама обличје човека, али што већи слом по праведницима бива – то је тријумф духа израженији.
  • Свако има нешто што му недостаје и свако тражи топлину која га највише мотивише.
  • У чему се тражиш значи да се у свему проналазиш.
  • Бити доследан неким својим ставовима не значи да треба круто држати властиту мисао тврдоглавом тамо где постоји изузетак.
  • Када утихне светлост метежног дана – ноћ се показује као најлепши шаптач да нам каже ко станује у нама…
  • У каквим тајнама боравиш – у таквим стварима показујеш своје држање.
  • У чему кризираш у томе можеш наћи мотивацију да напредујеш!
  • На којим изворима напајаш своје биће – на тим темељима градиш дом своје душе.
  • Добар човек не живи за своју рефлексију. Он своју лепоту црпи из дивљења над постојећим а постојеће као знак захвалности рефлектује своју потврду тако што доброг добрим чини.
  • Оно што највише узнемирава твоју душу – биће детонација која открива где твој живот највише почиње.
  • Свако би да купи квадрат Раја на земљи!
  • У чему волиш да се губиш – не очекуј пуно пријатеља.
  • Танке су линије између усавршавања и назадовања. А да парадокс буде већи – сваки проблем почиње када почнеш мерити колико си напредовао а колико назадовао.
  • За некога је уновчавање талента или знања сва сврха постојања. За неког другог је сва археологија смисла постојања марљиво радити на ископинама своје душе.
  • Дистанцирање није увек презирање. Може бити боље сагледавање и дивљење пред лицем другог и другачијег.

  • Чему се предајеш – на томе се засниваш…
  • Не може ништа да те не дотиче. Немогуће је толико вежбати своју хладнокрвност. Неприродно је. Непотребно. Жив си онолико колико ти је стало. Све друго је плагирање и фарса. Стога, колико си близак другоме, ма колико он или ти били рањени, заједно расцветавате своју утеху у тајни присности да живот последњу реч зазида у темељ онога што сатире.
  • За далеке погледе мораш имати дубља утврђења душе…
  • У чему кројиш своју радозналост – у томе откриваш своје непознате светове…
  • Љубав изнова обнавља очишћење…
  • Ако мислиш учинити неко велико дело у овоме свету – потруди се да не будеш победник у свакоме делу. Некад има и таквог парадокса да желећи да учиниш нешто добро – настане још веће зло. Треба некад смирити апетите и претензије. Можда управо отклоном од неких ствари и људи учиниш најбоље дело за све.
  • На чему се не задржаваш превише – заустављаш непотребно протицање…
  • Укроћени нагони – удвостручена снага…
  • За шта си највише везан – то те највише прождире…
  • Некад у жељи да зарониш у другог доживиш само то да се закуцаш у себе…
  • У једноличном мапирању живота нема изазова – само рутине која изнова обнавља своје амбисе…
  • Где си бацио своје време – тамо си протраћио највеће потребе своје душе…
  • Какви су ти погледи – такви су ти светови. Лепота стане у око посматрача таман толико колико он жели примити. И једно је несумњиво: докле год постоји најмања воља да се најмања лепота у нечему или некоме пронађе, дотле ниједно зло, ма колико било велико, неће преузети доминацију над човеком.
  • Нема самоспознаје без чежње према Другом…
  • Највише нас нервирају они које највише волимо. Зашто? Јер нас виде какви смо без маски и када ниједан комплекс не можемо да сакријемо. И ако љубав није угрожена, то је најлепша нервоза која може постојати јер ће се несумњиво увек завршити разумевањем и помирењем.
  • Прекинути путеви отварају нова поглавља. Изгубљени односи стварају нове интеракције. Није, дакле, све фатално. После сваке непријатности на крају ипак побеђује ерупција добре воље. А онда се и нови одјеци сами од себе стварају…
  • Не поистовећуј се са свиме што видиш јер права авантура почиње тамо где ништа не видиш…
  • Ко те воли тај те не поседује. Лако посесивност постане акт силовања воље. Са друге стране, волети не значи мирити се са одласком другог ако он жели да оде, али баш због поштовања слободе не значи ни присвајање и затварање другог.
  • Човека који је познао већу стварност не можеш лимитирати условљеностима овога века…
  • Говорити ономе који не жели да чује – потврда је усамљености и празнине…
  • Тражимо да оплодимо или будемо оплођени већим смислом, али смо често стерилни…
  • Једном мораш из неке приче отићи, али ће само они који су те волели твоје одсуство приметити. За оне који те не воле ништа се не мења. Био жив или мртав, близу или далеко, ти си само скуп, код, пуких информација и особина који дође и прође. Али, за оног ко те воли све се мења и никада не може бити исто. Теби је битно да знаш да не подижеш одступнице, него да остао или отишао негујеш исту љубав за све. Тако ће и сећање на тебе преживети када те више не буде…
  • Једном мораш оставити прљаве трагове ако мислиш живети…
  • Ниједно помрачење ума нема само једно лице.
  • Сваки човек има своје психозе. Некоме оне долазе од лоших одлука а некоме од тираније другог.
  • Када сабереш мисли на једно место – чистина између указаног поретка указаће на оно једино потребно и суштинско…
  • Ко те највише испуњава – из њега највише извиреш…
  • Љубав према другом – удвостручена вечност…
  • Танке су линије између прослављања и проклињања живота а све линије се сажимају и налазе своје нервне завршетке једино у срцу човечијем…
  • Не разуме други докле неке чежње за њим могу ићи. Тајна љубави позната је углавном субверзивним духовима…
  • Нема лепшег искуства него када од највећих кошмара направиш најлепши доживљај. Није страшан призор – већ доживљај. Какво је срце таква је и интерпретација…
  • Иронија савремених односности базира се на глупости да се живи сусрет потцењује а само онај виртуелан прецењује. На крају ће остати таман толико љубави колико у комадић екрана може стати…
  • Када се разврсташ на туђој литератури погледа на свет – лако ћеш увидети да није туђа књига оно што гради твој дом душе, него налазак властитих страница тамо где је најпотребније…
  • Миран човек – двострука корист…
  • Када себи подаш довољно одмора гледај да не заборавиш потпуно друге…
  • Чиме се пријатно изненађујеш – у томе не желиш да икада престајеш. У томе је сва наука спокојности…
  • Моћ без демонстрације љубави – не значи ништа.
  • Чему други пасивно следују – није гаранција ни истине а камоли среће.
  • Ко не поштује оно што има – не може знати вредност ни онога што не поседује.
  • Добар композитор смисла не обраћа пажњу на неповољне прилике и лоше услове. Напротив, што су тежи услови то је већа инспирација за стваралаштвом.
  • Ко не бежи од мало самоће – најближи је разумевању целог света.
  • Не буди без наде, јер има и таквог парадокса да у чему венеш највише – није показатељ, ни гаранција да нестајеш једном заувек…
  • Не одустајати упркос неприликама подразумева да ако у нечему и не успеш да се оствариш да је довољан разлог да постидиш својим трудом оно што те највише угрожава…
  • Отпочинути, значи поставити себи ограничења која не удаљавају срце од једино битног…
  • Добри људи не остављају своја имена већ своје примере који ће светлети генерацијама које ни они сами нису упознали. За неког кога знаш неко ће се већ и заложити, али за оне који се још нису родили – замисли такав вид надвековне посвећености…
  • Некад док не експлодираш – не можеш а да се не винеш. Још један парадокс…
  • За човека који робује рутинама – нема пуно изазова…
  • Танке су линије између просјака и човека гладног пажње…
  • Мудар човек крчи нове погледе – неразуман их ограничава.
  • Драма добија најсветије обрисе када не позираш превише пред фаталностима своје депресије…
  • Колико преиспитујеш свој живот – толико пулса проналазиш у својим венама…
  • Љубити може свако али волети – привилегија је несебичних.
  • Излазак се не храни на вулгарној безбрижности већ на растерећењу од унутрашњег бремена…
  • И док се други лежерно подају својој обамрлости, они који не прихватају такав пад траже корен живота са којег су отпали да се тамо врате. Стајати упркос падањима других значи уздизати своју природу.
  • Што те није поразило – само те је утврдило да не губиш своју причу.
  • Кога градови гуше и коме природа није довољна, нека потражи своју душу на неком другом месту. Ако то није машта, ни сећање, ни дар креативности, сигурно је да може бити вера у којој се човек ипак осећа најсигурније.
  • Ако хоћеш све да поквариш, сваки однос, вредност, културу, веру, брак, пријатеље, итд., – само се држи приговарања дан и ноћ за све. Ако хоћеш све то неповратно да докрајчиш потруди се да изгубиш било какав критички став.
  • Празнине и искушења погађају само оне које жуља неко веће питање смисла. Не мора се увек ићи логиком депресије или меланхолије. Не мора се увек драматизовати тамо где се догоди прва промена расположења у нерасположење. Кризе су својствене великим људима, па ако нема шта да кризира – питање је шта је од људскости остало? Повлачење има потврду само ако огорченост и презир није усмерен према другима, али ни према себи. То је онда бежање, а не решавање проблема. Када човек таква питања искристалише, онда повлачење постаје само бољи параван да се већи видокруг открије. Дода ли се на ту кризу поље вере – настаје чудо! А онда следи излазак међу људе устоличен и преображен.
  • Мудар човек се не осврће за учињеним делима. Наравно, увек постоје сећања и питања да ли се могло урадити више или шта окајати. Али, освртање за собом у смислу преиспитивања колико си постигао у животу може бити плод надмености или малодушности. Такав човек није постојан. Значи да се још нешто у њему колеба. Није опредељено. А то није добро. Одлучан човек иде напред. Јер добро зна да све што је остало иза њега не води никуд до ли у пролазност и пропадљивост. А човек је намењен за много већу и трајнију стварност која не трпи тако лако своје промене.
  • Ко не види лепоту у малим детаљима – слеп је и за велике кадрове.
  • Нико не зна шта носи дан а шта ноћ. Неизвесности свако радо прећуткује. Јер се у њима открива крхкост човека. Зато је лакше стражарити над забавиштем него тамо где се тражи признање властите немоћи. Па ипак, у једном крутом свету који држи само до својих правила без питања слободе човека, света који мења своје лице брже него навика човека, опстаће само онај који се утврди на границама љубави. Јер једино границе љубави бришу све друге границе. А онда човек више не живи толико под страхом, колико да вољено биће поред себе заштити од било какве непогоде.
  • Лако је животарити у границама овог света. Тешко је другим светом изграђивати се у границама овог света. А опет, док се човек не отисне у дубље воде – не може ни знати вредност Димензије која га подиже на пиједестал да над оба света господар смисла буде.
  • Проблем многих беснила због чега остају на снази није у томе што је неко дресиран да нужно буде зао, већ јер своје беснило не види као озбиљну претњу него као безазлену игру. А последице могу бити фаталне.
  • Ко живи за сусрет – не изговара се за неприлике.
  • Отворени погледи припадају питомим душама.
  • Када испиташ све своје нутрине – видећеш да не остаје пуно за тебе од тебе спрам твоје огољености. Потребно је да неко друго светло уђе, да неко Други испуни све нерве, да би заиста имао самопознање. И ако у томе успеш, макар мало, увидећеш како на крају ни достигнуто самопознање није толико битно пред Стварношћу Другог која ти се указује.
  • Човек има много лица али спокој само једно.
  • Границе између поништења себе ради грозоморе света и поштовања себе ради дивљења свету увек се налазе једино у перцепцији човека.
  • Проблем свих наших надмености јесте у прецењивању своје улоге на уштрб других. Сматрамо да првенствено захваљујући нама успева или опстаје нека служба – позиција или место. Али, када бисмо сагледали да нема човека који нема неку улогу, онда бисмо јасније увидели да нико од нас нема право на узношење. Сваки човек је као један зупчаник. Био велики или мали – то не умањује функционалност већег смисла. Проблем је у надмености великих или малих зупчаника који када откажу своје кретање стварају велике кварове унутар једног поретка. Тако се нарушава хармонија. Ипак, да бисмо увидели да није сваки поредак мерило доброкретања, поштено је рећи да постоји функционалност где сваки зупчаник од човека марљиво извршава своје задатке, али да зато зупчаник до себе нити види, нити жели да било шта са њим има. Колико год, дакле, да један механизам сјајно функционише, мора доћи до застоја или корозије ако ова равнодушност за човека спрам себе у најмањем зупчанику превагне…
  • У чему ниси дозволио себи смрт – само си прославио непристајањем на мање од лепоте.
  • У промени перспективе – налазиште је ума.
  • Чисто срце не тражи увек сличног себи. Некога са ким би нужно остварио најмању синхронизацију. Јер и такав акт може бити акт себичности да почиваш комотно у зони властите недодирљивости коју доживљаваш као место спокоја а заправо лаж-сигурности. Не, чисто срце не зна да је чисто. Оно је са свима у интеракцији. Ништа не мери, никог не испитује, али му се свет ипак открива према мери његове свете наивности. Стога, оно не негује своју светлост да би само себи светлело, него да прећутано укаже другоме пут где је дотад застранио. Заправо, својим малим фењером од живота, од дара усред њега, чека на присуство другог човека у којем жели видети само проналазак обостраних лица под његовим светим велом колико год тачка чистоте измицала на другој умносрдачној обали.
  • Свашта је човек спреман предузети да би се допао другима. Може човек варати себе на много начина као и друге. Заблудно или злонамерно. Ипак, ко погреши само једном човеку то је као да је погрешио и свим онима којима је дотад добро чинио. Али, докле год човек изгладњује себе од већег смисла, докле год духовна анорексија узимала примат – човек неће стећи то фамозно и добро мишљење ни о себи, ни о другима.
  • Имати доброг учитеља значи имати већ половину савезника за своју душу који раде у њену корист а не против ње.
  • Да би мало улепшао лице света, некад мораш мало своје лице заклонити, јер ако ниси спреман бити мало будала које разведрава најмилије, па и непријатеље, онда ће те твоја преозбиљност живог сахранити…
  • Постоји нека прикривена лепота у тајни апстракције. Јер не трпи дефиниције, огољеност, именовања. Не може реч баш свуда приступити. Ако апофатика заузима прво место у том домену, сигурно је да апстракција заузима друго. Њен корен није нужно надреалистички, нити у опозицији са кореном истине. Може да буде слушкиња неословљеним истинама. Препустити се њеном валу, значи отрпети у себи деловање надахнућа. Човек не може да буде пасиван а да се не оспољи на неки дубљи начин. Макар се сав утисак свео на естетски занос који ће, пре или касније, донети свој афирмативан поветарац на другим егзистенцијалним многосферама…
  • Прихватити своју судбину не значи безнадежно јој се препустити. Не. Значи суочити се са њеним ризицима упркос могућностима да можеш бити повређен. Велика је разлика између деструктивног и добровољног суочавања са агонијом егзистенције.
  • У рукама институције опроштаја нема. Опроштај припада само људскости која не зависи од законских оквира….
  • У којим световима себе истражујеш – у тим откровењима неког новог себе налазиш…
  • Наћи шкољку која одјекује мелосом вечности значи пробити њену опну у којој је властити проналазак бисер…
  • Када успеш да поверујеш, онда ћеш успети и да пресадиш своје биће на другим темељима. Веровати значи не дрхтати од свог отцепљења. Не, то значи населити се на другачијим уверењима које све могу напустити а да никога не повреде. Можда је увек таква промена бића била посреди у свим културама и вековима. Спремност да одбациш старог себе ради новог себе. Да би на крају нашао острво на које си се упутио а да оно никада није било изван тебе…
  • Од заједничког труда нема веће благодати…
  • Бог није тако лицемеран да прави поделе, али је евидентно да свако својим делима поставља границу која га од остатка разликује.
  • Узалуд се неки људи труде да подигну своје врлине високо ако нема ни на једној страни оних уздижућих који би да се макар једном препознају и сретну.
  • Човек има право на повлачење у своје нутрине само ако и даље дозвољава да стварност другога допире и даље у његове шупљине.
  • Најсвечаније су оне потраге у којима не претендујеш да испијеш целу стварност свега што има постојање, него постепено уживаш у дегустацији свих откровења за којима су твоји снови кренули.
  • Добре тајне радознали не могу лако обити…

 

  • Када постанеш свестан своје пролазности – наслутићеш тајну Вечности. А онда ће ти се сви тријумфи зла и понижења добра у свету учинити крајње релативним категоријама…
  • Што ниси спреман да оставиш – неће ни оно оставити тебе…
  • Живот је једна отворена позорница. Непрегледни сценарио. Вредност чија камата никада не престаје да расте. И једина граница свих путева јесте сам човек. Од тога зависи свако даље протезање или заустављање…
  • Силазак Духа Светога на човека никада није подразумевао одсуство уских и бременитих путева. Много је комфорних путева али је мало смисла на крају сваког пута. Узак пут је пут тескобе али је ипак пут који отвара нове хоризонте. Танке су, дакле, линије између Божије интервенције и пута страдалника али ипак остаје ризик да се свако страдање поистовети са Божијим посредовањем.
  • Што те није потопило – само те је уздигло до тачке невиности…
  • На каквим садржајима окупљаш своју дружину – на таквим сабрањима откриваш своју праву природу…
  • У ком правцу ти се крећу мисли – на њихово кретање ти се душа угледа. И није проблем некад не бити свемоћан у владању над мислима, али је проблем ако се на погрешним местима непоправљиво савијају гнезда. Стога, ко ради на пробраним садржајима ума – успеће да предухитри своје афекте. Можда неће увек у томе бити победник и владар, али може да смањи и каналише могућности веће штете.
  • Ко уме да затихне када се у њему све опире – научио је владати собом…
  • Не вреди…тек када потонеш довољно дубоко, када се повредиш у својим лутањима, затвореношћу властитог лика,…када дође до прекида додира са стварношћу услед неких сујетних изолација, тек се тада види, наслућује, драгоценост изгубљеног и да заглибљеност у неким увређеним тамама не даје довољно кисеоника и светла да би могао жив да будеш…Али, понор још већи бива ако си некога радикално изгубио…јер тек у чежњи за Д/другим већа повезаност бива…
    Можеш ли појести тај парадокс?…
  • Људи увек виде само једно лице човечије како се у нечему показује успешно, лепо, продуктивно, а негде се и сами људи тако промовишу. Ипак, најискренија страна нечијег лика и дела почива иза представљене сцене, јер се само у нечијој крви и зноју заиста може видети преко чега је све требало прећи да би човек могао доћи до изграђене позиције. А негде успеха ни нема осим добре камуфлаже непостојећег прогреса…
  • Добри путеви нису без проблема, али ако је пут добрим утврђен онда ни дестинација неће бити поколебана…
  • Ко уме да се радује у малим стварима – поштује и благосиља све што има постојање.
  • Увек је тако било и курс се неће мењати. Пут сваког праведника, по могућству хришћанина који не носи лицемерно своју веру, увек ће бити болан, трновит, у жуљевима, али ће упоредо са сваким згаженим кораком долазити и време утехе – по вери од Бога, а где вера заостаје човек ће отпочинути од учињених дела.
  • У чему се показујеш доследним – у томе се показујеш расцветаним. Али треба пазити, јер није свака доследност врлина будући да лош човек може бити упоран и у својој злоби. Мислиш да нисмо зли? Где је у нама преживело најмање отуђење – угрозили смо и најмањи плод сунца на својој грани.
  • Не критикуј сваку затвореност другог. Наивно је огорчавати се кроз неку јефтину саблазан. Промени некад диоптрију. Јер у полупаним душама често одјека нема не јер су нужно у нечему криви, него јер су били толико пута повређени да ништа у њима није преживело…
  • Не малакши на сваком центиметру пређеног пута. Живот је увек незавршена пустоловина и почиње на неочекиваним раскрсницама…
  • Узалуд читање ако влада неспособност интерпретације. Боље је онда и не читати ако тумачење изостаје. Или, ако доживљај остаје нетакнут. Лепо рече неко од светих да су људи сву памет ставили у књиге а на улици без памети живе.
  • И када путеви прођу, не спуштај сидро где је најсигурније, него настави даље. Можда неизвесности нису тако страшне ако су твоје наде јаче…
  • Свако од нас има неко дубоко у себи засађено дрво чије корење усред забити и пустиње ништине чека на неког Другог не да га посече и докрајчи већ залије и убере…
  • Свако има своје проблеме, само је некоме више стало до њих него до себе…
  • Зло овога света не може победити униформност, протоколизам, или нека посвећеност обавезама и идејама. Не, зло овога света може победити само чисто срце које свакога дана мора да тренира дистанцу од оних чељусти које само на оскрнављење најсветијег прождрљиво мисле…
  • Није свака радозналост похвална, али ако има нешто узвишеније од ње онда је то бдење над својим поступцима и нагонима…
  • Ноћ боље познаје тајне човечије него што човек дан мисли да познаје…
  • Јак човек носи велико бреме. Упоран човек – читаве градове. А човек од вере – све векове…
  • Ударац спокоја – одсуство корозије…
  • Не ескапизам, него је свакоме потребно неко мало уточиште где у крајеуглу самоналажења и богоналажења може пронаћи кутак утехе…
  • Свечана пријатељства – подељени погледи…
  • Да би се испунио лепотом рефлексије Другог – мораш се отворити. Лако је али погубно затворен бити. Није довољно ни дивљење са дистанце. Јер да би се променио красотом – мораш допустити да те преплави ониме што ти недостаје…
  • Јединство са другима не подразумева утопију…
  • Ако се оптерећујеш амбисима испод себе – никада нећеш даље запловити…
  • Какве путеве бираш – такве наклоности налазиш.
  • Са ким и на који начин највише проводиш време – са њим одређујеш највећи коефицијент своје егзистенције…
  • Сваки дуализам је привидан док се не утврди већа суштина…
  • Велика снага не припада охолима већ добродушнима.
  • Када се укажу добре прилике – само неразуман не користи добре ветрове…
  • Чистом срцу не треба моралиста над главом да га подучава лекцијама љубави јер никада се Светлост Незалазна није откривала критизерима већ само онима који верују у неки већи смисао и људскост.
  • У чему налазиш своју хармонију – у томе налазиш своје узношење.
  • Испуњеној души нису потребне речи.
  • Када дођеш до оног једино битног под сунцем – гледај да не изгубиш курс него да се чврсто отиснеш тамо где је твојој души најпотребније.
  • Није ти потребна велика снага да крчиш своје путеве, јер нема човека којем она некад не пресуши, него је суштина у одржавању постојаности. Онда ће се и снага додати.
  • И када сви планови потону – важно је познање да се имаш на К/кога ослонити…
  • Неке душе се траже целога живота…И да иронија буде већа…никад се не проналазе…а да љубав ни за милиметар нису једно према другоме умањили…
  • Ко ти највише недостаје – њега у свему проналазиш…
  • За добро срце нема лоших погледа…
  • Спокој припада само оној бесмртности која није равнодушна на заљубљеност у Онострано…
  • Отиснути се даље од шаблона – значи бити способан за најдаље снове…
  • Удвостручена снага отвара путеве тамо где немогуће постаје могуће…
  • Додир, прво и последње уточиште љубави…
  • Када једном нађеш свој пут – не расплињавај се на друге путеве који ти не припадају…
  • А шта ако је некоме сав његов психофизички труд – сама његова неизговорена молитва?
  • Једино још љубав сиромашних чини да свет не оде у трајно ништавило…
  • Некад човек не види да је он сам свој разлог лутања и да се врти у круг само зато што од себе крије трагове којим је већ једном прошао. А нема бољег алибија да се нека глупост понови и неодговорност продужи управо због таквог самоскривања…
  • Када отвориш своју устајалост свету другог – почећеш да дишеш у својој кожи без стега и посрнућа…
  • Некад нас непогоде спајају а некада још више раздвајају. Некада је време мира али нема многих који се не би бранили од других. Ваљда је лакше у маси сакрити се…
  • Док лепота у твоме оку траје – знаћеш да још ниси умро…
  • Живот је ипак нешто више од сивила свакодневнице, јер ако човек остварује своје постојање само у бригама и рачунима сваког дана, неће ни приметити на крају да је пропустио управо властиту егзистенцију…
  • Нема већег обезвређивања, десакрализације и дефлорације другог до ли да га учиниш да се осећа одвратно након твоје учињене доброте према њему…
  • Вредан човек не значи још добар човек, као што ни лењ човек не значи увек лош човек. Нема правила. Данас су многи добри али пасивни. Чекају да им се сами отворе путеви. Али, не иде тако. Вредан човек сам крчи своје путеве, али то не значи да своју доброту на свом путу одбацује. Не, може само додатно да је још стиче. Чак и ако је његов пут неизвестан или без гаранција да ће доћи до свог циља. Јер, ако и не успе, марљивост ће му показати да је све време пута доброта коју носи и стиче била неодвојиви део целине за којом је трагао…
  • Свако тражи неког или нешто под небом, али слабо слути да он или она исто тако могу бити тражени од неког или нечег. Док човек то схвати некад буде касно. Мимоиђемо се са другима. Али, ако постоји нека утеха, сигурно је да се сви, знали то или не, крећемо ка једном циљу. И ако дођемо до њега, знаћемо кога и шта смо све пропустили да бисмо се искупили, а ако не дођемо до њега, удаљавањем од саме осе губићемо све више кога и шта је требало удостојити времена и пажње. Јер од тога може зависити не само један живот већ цела Вечност…
  • Када човек прегори – остаје му само да се ослони на Светлост која не зависи од њега али која не жели да постоји без њега. Само тако ће се луча у њему поново запалити да далеко види и да жив буде…
  • Контрадикторност данашњег прогреса је да што се више изграђујемо – све неподношљивији постајемо…
    Која иронија од постојања!
  • Где благодат посредује – ту се самоће претварају у здружено јединство које премошћава сваки проблем…
  • Пре или касније увек неко од нас у нечему прегори. Нешто се спржи у њему до сржи. Остане без снаге, идеја, мотивације…Али ни то није тријумф зла. Докле год успемо да одолимо падању. Да останемо постојани, макар и као угашени, на ногама. Док не дочекамо Светлодавца да нам дође у госте и запали нас кроз све призоре који су нам промакли док бејасмо у мраку…
  • Свако има неки прамен који баш њега испод ока тражи, али када се сноп у човеку једном пробуди, онда само од њега зависи да ли ће наћи оно што тражи…
  • Ко се издваја – такав или прави најбољи тон спрам параде једноличних послушника, или ствара најгори тон који поништава све оне који покушавају да направе нешто конструктивно под небом…
  • Оголиш ли сваку своју намеру да и у најмањим мислима учиниш неко притајено зло – извршићеш демаскирање сваке заблуде која себе држи за неизменљиви престо…
  • Када се уздигнеш изнад метежности овога света, када сам осетиш где је почетак и крај свих дотицања нечистих неуротичности, дакле, када сам пожелиш место мира у којем престаје свака маскарада и претварање – дозволићеш себи починак одустајањем од правде овога света. Ако поштујеш себе… Ако умеш да опростиш свима који не личе на тебе…
  • Кад једном ухватиш све своје светове на једном месту, тада ће ти се открити шта је тајна пуштања да ниједан од њих не остане у твојој власти…јер док не пустиш друге да отплове ни ти нећеш познати тајну своје слободе…