Приче из нестајања…

• Чему се предајеш – на томе се засниваш…
• Не може ништа да те не дотиче. Немогуће је толико вежбати своју хладнокрвност. Неприродно је. Непотребно. Жив си онолико колико ти је стало. Све друго је плагирање и фарса. Стога, колико си близак другоме, ма колико он или ти били рањени, заједно расцветавате своју утеху у тајни присности да живот последњу реч зазида у темељ онога што сатире.
• За далеке погледе мораш имати дубља утврђења душе…
• У чему кројиш своју радозналост – у томе откриваш своје непознате светове…
• Љубав изнова обнавља очишћење…
• Ако мислиш учинити неко велико дело у овоме свету – потруди се да не будеш победник у свакоме делу. Некад има и таквог парадокса да желећи да учиниш нешто добро – настане још веће зло. Треба некад смирити апетите и претензије. Можда управо отклоном од неких ствари и људи учиниш најбоље дело за све.
• На чему се не задржаваш превише – заустављаш непотребно протицање…
• Укроћени нагони – удвостручена снага…
• За шта си највише везан – то те највише прождире…
• Некад у жељи да зарониш у другог доживиш само то да се закуцаш у себе…
• У једноличном мапирању живота нема изазова – само рутине која изнова обнавља своје амбисе…
• Где си бацио своје време – тамо си протраћио највеће потребе своје душе…
• Какви су ти погледи – такви су ти светови. Лепота стане у око посматрача таман толико колико он жели примити. И једно је несумњиво: докле год постоји најмања воља да се најмања лепота у нечему или некоме пронађе, дотле ниједно зло, ма колико било велико, неће преузети доминацију над човеком.
• Нема самоспознаје без чежње према Другом…
• Највише нас нервирају они које највише волимо. Зашто? Јер нас виде какви смо без маски и када ниједан комплекс не можемо да сакријемо. И ако љубав није угрожена, то је најлепша нервоза која може постојати јер ће се несумњиво увек завршити разумевањем и помирењем.
• Прекинути путеви отварају нова поглавља. Изгубљени односи стварају нове интеракције. Није, дакле, све фатално. После сваке непријатности на крају ипак побеђује ерупција добре воље. А онда се и нови одјеци сами од себе стварају…
• Не поистовећуј се са свиме што видиш јер права авантура почиње тамо где ништа не видиш…
• Ко те воли тај те не поседује. Лако посесивност постане акт силовања воље. Са друге стране, волети не значи мирити се са одласком другог ако он жели да оде, али баш због поштовања слободе не значи ни присвајање и затварање другог.
• Човека који је познао већу стварност не можеш лимитирати условљеностима овога века…
• Говорити ономе који не жели да чује – потврда је усамљености и празнине…
• Тражимо да оплодимо или будемо оплођени већим смислом, али смо често стерилни…
• Једном мораш из неке приче отићи, али ће само они који су те волели твоје одсуство приметити. За оне који те не воле ништа се не мења. Био жив или мртав, близу или далеко, ти си само скуп, код, пуких информација и особина који дође и прође. Али, за оног ко те воли све се мења и никада не може бити исто. Теби је битно да знаш да не подижеш одступнице, него да остао или отишао негујеш исту љубав за све. Тако ће и сећање на тебе преживети када те више не буде…
• Једном мораш оставити прљаве трагове ако мислиш живети…
• Ниједно помрачење ума нема само једно лице.
• Сваки човек има своје психозе. Некоме оне долазе од лоших одлука а некоме од тираније другог.
• Када сабереш мисли на једно место – чистина између указаног поретка указаће на оно једино потребно и суштинско…
• Ко те највише испуњава – из њега највише извиреш…
• Љубав према другом – удвостручена вечност…
• Танке су линије између прослављања и проклињања живота а све линије се сажимају и налазе своје нервне завршетке једино у срцу човечијем…
• Не разуме други докле неке чежње за њим могу ићи. Тајна љубави позната је углавном субверзивним духовима…
• Нема лепшег искуства него када од највећих кошмара направиш најлепши доживљај. Није страшан призор – већ доживљај. Какво је срце таква је и интерпретација…
• Иронија савремених односности базира се на глупости да се живи сусрет потцењује а само онај виртуелан прецењује. На крају ће остати таман толико љубави колико у комадић екрана може стати…
• Када се разврсташ на туђој литератури погледа на свет – лако ћеш увидети да није туђа књига оно што гради твој дом душе, него налазак властитих страница тамо где је најпотребније…
• Миран човек – двострука корист…
• Када себи подаш довољно одмора гледај да не заборавиш потпуно друге…
• Чиме се пријатно изненађујеш – у томе не желиш да икада престајеш. У томе је сва наука спокојности…
• Моћ без демонстрације љубави – не значи ништа.
• Чему други пасивно следују – није гаранција ни истине а камоли среће.
• Ко не поштује оно што има – не може знати вредност ни онога што не поседује.
• Добар композитор смисла не обраћа пажњу на неповољне прилике и лоше услове. Напротив, што су тежи услови то је већа инспирација за стваралаштвом.
• Ко не бежи од мало самоће – најближи је разумевању целог света.
• Не буди без наде, јер има и таквог парадокса да у чему венеш највише – није показатељ, ни гаранција да нестајеш једном заувек…
• Не одустајати упркос неприликама подразумева да ако у нечему и не успеш да се оствариш да је довољан разлог да постидиш својим трудом оно што те највише угрожава…
• Отпочинути, значи поставити себи ограничења која не удаљавају срце од једино битног…
• Добри људи не остављају своја имена већ своје примере који ће светлети генерацијама које ни они сами нису упознали. За неког кога знаш неко ће се већ и заложити, али за оне који се још нису родили – замисли такав вид надвековне посвећености…
• Некад док не експлодираш – не можеш а да се не винеш. Још један парадокс…
• За човека који робује рутинама – нема пуно изазова…
• Танке су линије између просјака и човека гладног пажње…
• Мудар човек крчи нове погледе – неразуман их ограничава.
• Драма добија најсветије обрисе када не позираш превише пред фаталностима своје депресије…
• Колико преиспитујеш свој живот – толико пулса проналазиш у својим венама…
• Љубити може свако али волети – привилегија је несебичних.
• Излазак се не храни на вулгарној безбрижности већ на растерећењу од унутрашњег бремена…
• И док се други лежерно подају својој обамрлости, они који не прихватају такав пад траже корен живота са којег су отпали да се тамо врате. Стајати упркос падањима других значи уздизати своју природу.
• Што те није поразило – само те је утврдило да не губиш своју причу.
• Кога градови гуше и коме природа није довољна, нека потражи своју душу на неком другом месту. Ако то није машта, ни сећање, ни дар креативности, сигурно је да може бити вера у којој се човек ипак осећа најсигурније.
• Ако хоћеш све да поквариш, сваки однос, вредност, културу, веру, брак, пријатеље, итд., – само се држи приговарања дан и ноћ за све. Ако хоћеш све то неповратно да докрајчиш потруди се да изгубиш било какав критички став.
• Празнине и искушења погађају само оне које жуља неко веће питање смисла. Не мора се увек ићи логиком депресије или меланхолије. Не мора се увек драматизовати тамо где се догоди прва промена расположења у нерасположење. Кризе су својствене великим људима, па ако нема шта да кризира – питање је шта је од људскости остало? Повлачење има потврду само ако огорченост и презир није усмерен према другима, али ни према себи. То је онда бежање, а не решавање проблема. Када човек таква питања искристалише, онда повлачење постаје само бољи параван да се већи видокруг открије. Дода ли се на ту кризу поље вере – настаје чудо! А онда следи излазак међу људе устоличен и преображен.
• Мудар човек се не осврће за учињеним делима. Наравно, увек постоје сећања и питања да ли се могло урадити више или шта окајати. Али, освртање за собом у смислу преиспитивања колико си постигао у животу може бити плод надмености или малодушности. Такав човек није постојан. Значи да се још нешто у њему колеба. Није опредељено. А то није добро. Одлучан човек иде напред. Јер добро зна да све што је остало иза њега не води никуд до ли у пролазност и пропадљивост. А човек је намењен за много већу и трајнију стварност која не трпи тако лако своје промене.
• Ко не види лепоту у малим детаљима – слеп је и за велике кадрове.
• Нико не зна шта носи дан а шта ноћ. Неизвесности свако радо прећуткује. Јер се у њима открива крхкост човека. Зато је лакше стражарити над забавиштем него тамо где се тражи признање властите немоћи. Па ипак, у једном крутом свету који држи само до својих правила без питања слободе човека, света који мења своје лице брже него навика човека, опстаће само онај који се утврди на границама љубави. Јер једино границе љубави бришу све друге границе. А онда човек више не живи толико под страхом, колико да вољено биће поред себе заштити од било какве непогоде.
• Лако је животарити у границама овог света. Тешко је другим светом изграђивати се у границама овог света. А опет, док се човек не отисне у дубље воде – не може ни знати вредност Димензије која га подиже на пиједестал да над оба света господар смисла буде.
• Проблем многих беснила због чега остају на снази није у томе што је неко дресиран да нужно буде зао, већ јер своје беснило не види као озбиљну претњу него као безазлену игру. А последице могу бити фаталне.
• Ко живи за сусрет – не изговара се за неприлике.
• Отворени погледи припадају питомим душама.
• Када испиташ све своје нутрине – видећеш да не остаје пуно за тебе од тебе спрам твоје огољености. Потребно је да неко друго светло уђе, да неко Други испуни све нерве, да би заиста имао самопознање. И ако у томе успеш, макар мало, увидећеш како на крају ни достигнуто самопознање није толико битно пред Стварношћу Другог која ти се указује.
• Човек има много лица али спокој само једно.
• Границе између поништења себе ради грозоморе света и поштовања себе ради дивљења свету увек се налазе једино у перцепцији човека.
• Проблем свих наших надмености јесте у прецењивању своје улоге на уштрб других. Сматрамо да првенствено захваљујући нама успева или опстаје нека служба – позиција или место. Али, када бисмо сагледали да нема човека који нема неку улогу, онда бисмо јасније увидели да нико од нас нема право на узношење. Сваки човек је као један зупчаник. Био велики или мали – то не умањује функционалност већег смисла. Проблем је у надмености великих или малих зупчаника који када откажу своје кретање стварају велике кварове унутар једног поретка. Тако се нарушава хармонија. Ипак, да бисмо увидели да није сваки поредак мерило доброкретања, поштено је рећи да постоји функционалност где сваки зупчаник од човека марљиво извршава своје задатке, али да зато зупчаник до себе нити види, нити жели да било шта са њим има. Колико год, дакле, да један механизам сјајно функционише, мора доћи до застоја или корозије ако ова равнодушност за човека спрам себе у најмањем зупчанику превагне…
• У чему ниси дозволио себи смрт – само си прославио непристајањем на мање од лепоте.
• У промени перспективе – налазиште је ума.
• Чисто срце не тражи увек сличног себи. Некога са ким би нужно остварио најмању синхронизацију. Јер и такав акт може бити акт себичности да почиваш комотно у зони властите недодирљивости коју доживљаваш као место спокоја а заправо лаж-сигурности. Не, чисто срце не зна да је чисто. Оно је са свима у интеракцији. Ништа не мери, никог не испитује, али му се свет ипак открива према мери његове свете наивности. Стога, оно не негује своју светлост да би само себи светлело, него да прећутано укаже другоме пут где је дотад застранио. Заправо, својим малим фењером од живота, од дара усред њега, чека на присуство другог човека у којем жели видети само проналазак обостраних лица под његовим светим велом колико год тачка чистоте измицала на другој умносрдачној обали.
• Свашта је човек спреман предузети да би се допао другима. Може човек варати себе на много начина као и друге. Заблудно или злонамерно. Ипак, ко погреши само једном човеку то је као да је погрешио и свим онима којима је дотад добро чинио. Али, докле год човек изгладњује себе од већег смисла, докле год духовна анорексија узимала примат – човек неће стећи то фамозно и добро мишљење ни о себи, ни о другима.
• Имати доброг учитеља значи имати већ половину савезника за своју душу који раде у њену корист а не против ње.

• Да би мало улепшао лице света, некад мораш мало своје лице заклонити, јер ако ниси спреман бити мало будала које разведрава најмилије, па и непријатеље, онда ће те твоја преозбиљност живог сахранити…

• Постоји нека прикривена лепота у тајни апстракције. Јер не трпи дефиниције, огољеност, именовања. Не може реч баш свуда приступити. Ако апофатика заузима прво место у том домену, сигурно је да апстракција заузима друго. Њен корен није нужно надреалистички, нити у опозицији са кореном истине. Може да буде слушкиња неословљеним истинама. Препустити се њеном валу, значи отрпети у себи деловање надахнућа. Човек не може да буде пасиван а да се не оспољи на неки дубљи начин. Макар се сав утисак свео на естетски занос који ће, пре или касније, донети свој афирмативан поветарац на другим егзистенцијалним многосферама…
• Прихватити своју судбину не значи безнадежно јој се препустити. Не. Значи суочити се са њеним ризицима упркос могућностима да можеш бити повређен. Велика је разлика између деструктивног и добровољног суочавања са агонијом егзистенције.
• У рукама институције опроштаја нема. Опроштај припада само људскости која не зависи од законских оквира….
• У којим световима себе истражујеш – у тим откровењима неког новог себе налазиш…
• Наћи шкољку која одјекује мелосом вечности значи пробити њену опну у којој је властити проналазак бисер…
• Када успеш да поверујеш, онда ћеш успети и да пресадиш своје биће на другим темељима. Веровати значи не дрхтати од свог отцепљења. Не, то значи населити се на другачијим уверењима које све могу напустити а да никога не повреде. Можда је увек таква промена бића била посреди у свим културама и вековима. Спремност да одбациш старог себе ради новог себе. Да би на крају нашао острво на које си се упутио а да оно никада није било изван тебе…
• Од заједничког труда нема веће благодати…
• Бог није тако лицемеран да прави поделе, али је евидентно да свако својим делима поставља границу која га од остатка разликује.
• Узалуд се неки људи труде да подигну своје врлине високо ако нема ни на једној страни оних уздижућих који би да се макар једном препознају и сретну.
• Човек има право на повлачење у своје нутрине само ако и даље дозвољава да стварност другога допире и даље у његове шупљине.
• Најсвечаније су оне потраге у којима не претендујеш да испијеш целу стварност свега што има постојање, него постепено уживаш у дегустацији свих откровења за којима су твоји снови кренули.
• Добре тајне радознали не могу лако обити…

 

Advertisements

Тренуци вечности под капиларима…

• Када постанеш свестан своје пролазности – наслутићеш тајну Вечности. А онда ће ти се сви тријумфи зла и понижења добра у свету учинити крајње релативним категоријама…
• Што ниси спреман да оставиш – неће ни оно оставити тебе…
• Живот је једна отворена позорница. Непрегледни сценарио. Вредност чија камата никада не престаје да расте. И једина граница свих путева јесте сам човек. Од тога зависи свако даље протезање или заустављање…
• Силазак Духа Светога на човека никада није подразумевао одсуство уских и бременитих путева. Много је комфорних путева али је мало смисла на крају сваког пута. Узак пут је пут тескобе али је ипак пут који отвара нове хоризонте. Танке су, дакле, линије између Божије интервенције и пута страдалника али ипак остаје ризик да се свако страдање поистовети са Божијим посредовањем.
• Што те није потопило – само те је уздигло до тачке невиности…
• На каквим садржајима окупљаш своју дружину – на таквим сабрањима откриваш своју праву природу…
• У ком правцу ти се крећу мисли – на њихово кретање ти се душа угледа. И није проблем некад не бити свемоћан у владању над мислима, али је проблем ако се на погрешним местима непоправљиво савијају гнезда. Стога, ко ради на пробраним садржајима ума – успеће да предухитри своје афекте. Можда неће увек у томе бити победник и владар, али може да смањи и каналише могућности веће штете.
• Ко уме да затихне када се у њему све опире – научио је владати собом…
• Не вреди…тек када потонеш довољно дубоко, када се повредиш у својим лутањима, затвореношћу властитог лика,…када дође до прекида додира са стварношћу услед неких сујетних изолација, тек се тада види, наслућује, драгоценост изгубљеног и да заглибљеност у неким увређеним тамама не даје довољно кисеоника и светла да би могао жив да будеш…Али, понор још већи бива ако си некога радикално изгубио…јер тек у чежњи за Д/другим већа повезаност бива…
  Можеш ли појести тај парадокс?…
• Људи увек виде само једно лице човечије како се у нечему показује успешно, лепо, продуктивно, а негде се и сами људи тако промовишу. Ипак, најискренија страна нечијег лика и дела почива иза представљене сцене, јер се само у нечијој крви и зноју заиста може видети преко чега је све требало прећи да би човек могао доћи до изграђене позиције. А негде успеха ни нема осим добре камуфлаже непостојећег прогреса…
• Добри путеви нису без проблема, али ако је пут добрим утврђен онда ни дестинација неће бити поколебана…
• Ко уме да се радује у малим стварима – поштује и благосиља све што има постојање.
• Увек је тако било и курс се неће мењати. Пут сваког праведника, по могућству хришћанина који не носи лицемерно своју веру, увек ће бити болан, трновит, у жуљевима, али ће упоредо са сваким згаженим кораком долазити и време утехе – по вери од Бога, а где вера заостаје човек ће отпочинути од учињених дела.
• У чему се показујеш доследним – у томе се показујеш расцветаним. Али треба пазити, јер није свака доследност врлина будући да лош човек може бити упоран и у својој злоби. Мислиш да нисмо зли? Где је у нама преживело најмање отуђење – угрозили смо и најмањи плод сунца на својој грани.
• Не критикуј сваку затвореност другог. Наивно је огорчавати се кроз неку јефтину саблазан. Промени некад диоптрију. Јер у полупаним душама често одјека нема не јер су нужно у нечему криви, него јер су били толико пута повређени да ништа у њима није преживело…
• Не малакши на сваком центиметру пређеног пута. Живот је увек незавршена пустоловина и почиње на неочекиваним раскрсницама…
• Узалуд читање ако влада неспособност интерпретације. Боље је онда и не читати ако тумачење изостаје. Или, ако доживљај остаје нетакнут. Лепо рече неко од светих да су људи сву памет ставили у књиге а на улици без памети живе.
• И када путеви прођу, не спуштај сидро где је најсигурније, него настави даље. Можда неизвесности нису тако страшне ако су твоје наде јаче…
• Свако од нас има неко дубоко у себи засађено дрво чије корење усред забити и пустиње ништине чека на неког Другог не да га посече и докрајчи већ залије и убере…
• Свако има своје проблеме, само је некоме више стало до њих него до себе…
• Зло овога света не може победити униформност, протоколизам, или нека посвећеност обавезама и идејама. Не, зло овога света може победити само чисто срце које свакога дана мора да тренира дистанцу од оних чељусти које само на оскрнављење најсветијег прождрљиво мисле…
• Није свака радозналост похвална, али ако има нешто узвишеније од ње онда је то бдење над својим поступцима и нагонима…
• Ноћ боље познаје тајне човечије него што човек дан мисли да познаје…
• Јак човек носи велико бреме. Упоран човек – читаве градове. А човек од вере – све векове…
• Ударац спокоја – одсуство корозије…
• Не ескапизам, него је свакоме потребно неко мало уточиште где у крајеуглу самоналажења и богоналажења може пронаћи кутак утехе…
• Свечана пријатељства – подељени погледи…
• Да би се испунио лепотом рефлексије Другог – мораш се отворити. Лако је али погубно затворен бити. Није довољно ни дивљење са дистанце. Јер да би се променио красотом – мораш допустити да те преплави ониме што ти недостаје…
• Јединство са другима не подразумева утопију…
• Ако се оптерећујеш амбисима испод себе – никада нећеш даље запловити…
• Какве путеве бираш – такве наклоности налазиш.
• Са ким и на који начин највише проводиш време – са њим одређујеш највећи коефицијент своје егзистенције…
• Сваки дуализам је привидан док се не утврди већа суштина…
• Велика снага не припада охолима већ добродушнима.
• Када се укажу добре прилике – само неразуман не користи добре ветрове…
• Чистом срцу не треба моралиста над главом да га подучава лекцијама љубави јер никада се Светлост Незалазна није откривала критизерима већ само онима који верују у неки већи смисао и људскост.
• У чему налазиш своју хармонију – у томе налазиш своје узношење.
• Испуњеној души нису потребне речи.
• Када дођеш до оног једино битног под сунцем – гледај да не изгубиш курс него да се чврсто отиснеш тамо где је твојој души најпотребније.
• Није ти потребна велика снага да крчиш своје путеве, јер нема човека којем она некад не пресуши, него је суштина у одржавању постојаности. Онда ће се и снага додати.
• И када сви планови потону – важно је познање да се имаш на К/кога ослонити…
• Неке душе се траже целога живота…И да иронија буде већа…никад се не проналазе…а да љубав ни за милиметар нису једно према другоме умањили…
• Ко ти највише недостаје – њега у свему проналазиш…
• За добро срце нема лоших погледа…
• Спокој припада само оној бесмртности која није равнодушна на заљубљеност у Онострано…
• Отиснути се даље од шаблона – значи бити способан за најдаље снове…
• Удвостручена снага отвара путеве тамо где немогуће постаје могуће…
• Додир, прво и последње уточиште љубави…
• Када једном нађеш свој пут – не расплињавај се на друге путеве који ти не припадају…
• А шта ако је некоме сав његов психофизички труд – сама његова неизговорена молитва?
• Једино још љубав сиромашних чини да свет не оде у трајно ништавило…
• Некад човек не види да је он сам свој разлог лутања и да се врти у круг само зато што од себе крије трагове којим је већ једном прошао. А нема бољег алибија да се нека глупост понови и неодговорност продужи управо због таквог самоскривања…
• Када отвориш своју устајалост свету другог – почећеш да дишеш у својој кожи без стега и посрнућа…
• Некад нас непогоде спајају а некада још више раздвајају. Некада је време мира али нема многих који се не би бранили од других. Ваљда је лакше у маси сакрити се…
• Док лепота у твоме оку траје – знаћеш да још ниси умро…
• Живот је ипак нешто више од сивила свакодневнице, јер ако човек остварује своје постојање само у бригама и рачунима сваког дана, неће ни приметити на крају да је пропустио управо властиту егзистенцију…
• Нема већег обезвређивања, десакрализације и дефлорације другог до ли да га учиниш да се осећа одвратно након твоје учињене доброте према њему…
• Вредан човек не значи још добар човек, као што ни лењ човек не значи увек лош човек. Нема правила. Данас су многи добри али пасивни. Чекају да им се сами отворе путеви. Али, не иде тако. Вредан човек сам крчи своје путеве, али то не значи да своју доброту на свом путу одбацује. Не, може само додатно да је још стиче. Чак и ако је његов пут неизвестан или без гаранција да ће доћи до свог циља. Јер, ако и не успе, марљивост ће му показати да је све време пута доброта коју носи и стиче била неодвојиви део целине за којом је трагао…
• Свако тражи неког или нешто под небом, али слабо слути да он или она исто тако могу бити тражени од неког или нечег. Док човек то схвати некад буде касно. Мимоиђемо се са другима. Али, ако постоји нека утеха, сигурно је да се сви, знали то или не, крећемо ка једном циљу. И ако дођемо до њега, знаћемо кога и шта смо све пропустили да бисмо се искупили, а ако не дођемо до њега, удаљавањем од саме осе губићемо све више кога и шта је требало удостојити времена и пажње. Јер од тога може зависити не само један живот већ цела Вечност…
• Када човек прегори – остаје му само да се ослони на Светлост која не зависи од њега али која не жели да постоји без њега. Само тако ће се луча у њему поново запалити да далеко види и да жив буде…
• Контрадикторност данашњег прогреса је да што се више изграђујемо – све неподношљивији постајемо…
  Која иронија од постојања!
• Где благодат посредује – ту се самоће претварају у здружено јединство које премошћава сваки проблем…
• Пре или касније увек неко од нас у нечему прегори. Нешто се спржи у њему до сржи. Остане без снаге, идеја, мотивације…Али ни то није тријумф зла. Докле год успемо да одолимо падању. Да останемо постојани, макар и као угашени, на ногама. Док не дочекамо Светлодавца да нам дође у госте и запали нас кроз све призоре који су нам промакли док бејасмо у мраку…
• Свако има неки прамен који баш њега испод ока тражи, али када се сноп у човеку једном пробуди, онда само од њега зависи да ли ће наћи оно што тражи…
• Ко се издваја – такав или прави најбољи тон спрам параде једноличних послушника, или ствара најгори тон који поништава све оне који покушавају да направе нешто конструктивно под небом…
• Оголиш ли сваку своју намеру да и у најмањим мислима учиниш неко притајено зло – извршићеш демаскирање сваке заблуде која себе држи за неизменљиви престо…
• Када се уздигнеш изнад метежности овога света, када сам осетиш где је почетак и крај свих дотицања нечистих неуротичности, дакле, када сам пожелиш место мира у којем престаје свака маскарада и претварање – дозволићеш себи починак одустајањем од правде овога света. Ако поштујеш себе… Ако умеш да опростиш свима који не личе на тебе…
• Кад једном ухватиш све своје светове на једном месту, тада ће ти се открити шта је тајна пуштања да ниједан од њих не остане у твојој власти…јер док не пустиш друге да отплове ни ти нећеш познати тајну своје слободе…

Засенчени падови пронађених јутара…

• Колико смо само наивни. Потпаљујемо се лако на брзи адреналин сензација у којима меримо мање и веће доживљаје а не видимо да смо само путници-пролазници у овоме свету где је сигурна само примопредаја смене живота и смрти једне генерације другој.
• Пријатне радозналости припадају само пријатним људима који се надахњују пронађеним лепотама. Све друге радозналости припадају непријатним људима који само за пад другог живе.
• Није аутентична она молитва која помера планине, већ она која помера бића других чинећи одјек у њима који дуго траје.
• Многе сијалице се не примећују када је дневна светлост присутна. Тек када насрне мрак. Слично је и са добрим људима. Њихова светлост се не примећује када је време безбрижности. Тек кад нагрне невоља. Тада многи у њима уточиште за своје потребе траже.
• Себе је могуће видети само из перспективе другог. Још ако је други ту као онај ко зна шта значи „љуби ближњег свог као себе самог“ онда је могуће саставити крхотине свог лика поново у целину.
• Са чиме не можеш да изађеш на крај то те највише мучи. Када се „чиме“ замени са „киме“ онда настаје права борба. Велике су разлике, јер када савладаш себе, онда разоружаваш и све друге реалне и измишљене проблеме.
• Празно срце живи од адреналина града. Пуно срце гради у себи читаве државе.
• Многи траже престиж, скучене светлости за мало релаксирајућег преживљавања, али само срце детета изгони потрес самоће.
• У ери имитације и губитка критичког мишљења најбизарнија је сујета у промоцији бесмислених лаж-вредности.
• Свако тражи своје место под сунцем, али га задобијају само они који су у свом срцу населили Небеса а не налазе места нигде, никако.
• Сва страдања једног нарциса долазе из тога што даље од себе не може да се унесе у било чему и учини искорак ка било коме ко није по његовој слици и прилици.
• Свакога дана узрасташ онолико колико си заблуда од претходног дана успео да срушиш.
• Онај ко може сачувати свој спокој у невреме које сваком леденицом покушава обмотати његово срце – такав човек, колико год наликовао мртвоме, достојан је васкрсења!
• Ако ти је неко окренуо леђа, то се не мора аутоматски тумачити као да те не воли. Можда неко само бира специфичне начине како да те натера да више поштујеш себе а не само њега. Надасве, да сам себи поставиш питање да ли у нечему ти грешиш а не онај ко ти окреће леђа. Јер се често дешава један парадокс да док неко инсистира на сусрету лицем ка лицу први своје срце држи на дистанци.
• Узалуд господственост и маниризам ако ти до другог није заиста стало. Неће ли у том случају сва префињеност и увиђајност само покопати додатно чак и твоју душу до које ти је тако очајнички само за себе стало? Мора се једном прећи преко свих поносних изолација, јер ниједан човек, био он културан и образован или не, није створен ради себе. Када се ово буде апсолвирало, онда се више нико неће мерити тиме колико врлина поседује ако сви буду имали свест о сопственој крхкости која сваког у осами раздире.
• Све што се догађа земаљској Цркви једнако се дотиче и оне Небеске. Не постоје две Цркве. Један је Христос, једна стварност. Он је Светионик у највећој тами. Он је Луча која прожима блато наше телесне грађевине. Када апостол каже да сада видимо као у огледалу и загонетки, то не значи да не можемо видети Лице и старање Божије као одраз у свакој ствари. Бог се не стиди Своје творевине јер да је тако онда би се стидео и Свог Одраза у ономе што је далеко ниже од Њега Самога. А није тако…
• Немаштина је увек подсетник за своју пролазност. Зато се људи плаше немаштине. Јер их она увек подсећа на болест и смрт а сасвим ретко на везаност за обличје овога света које се неће никад одржати.
• Није свако чекање пасивно. Нека чекања су болна. Било чега, кога. За срце које љуби чекање нема сетан карактер, јер је оно самим чекањем онога кога воли већ успостављање.
• За љубитеље стваралаштва једноличности нема. Свако је властити избор своје технике и комбинација. Када се било који уметнички импулс буде покушао систематизовати, укалупити, озаконити – тада ће и стваралаштво престати да постоји. Ово највише треба да опомиње хришћане.
• Величина једног човека се огледа у томе да ли је толико јадан да се задржава на сваком центиметру туђих дефеката, или је довољно јак да уме подарити опроштај и наставити живети своју причу. У сваком случају тај посао мора урадити сам. Али, није свака самоћа благословена. Прва је беспомоћна, свађалачка и огорчена, а друга снажна, смирена и помиритељна.
• Где су брза одушевљења следе још бржа разочарења. Човек је заиста жељан лица другог. Да воли и буде вољен. Да га још неко својом љубављу потврди и употпуни. Али, као по правилу неке пале инертности, други га не примети. Бар не довољно. Или га примети само у недостацима. Онда се човек лако угаси са првим жаром да до сусрета дође. Зато опет пожели тренутак самоће из које је пре тога радо побегао.
• Или ти користиш време, или време користи тебе. На крају ће се видети ко ће једини преживети…
• Ко утврђује дом своје душе на Небесима, не мора бринути о бесплодности овога света. Напротив, тек из брижности за ово прво, настају плодови и за оно друго.
• Само човек познаје тајну онога кроз које бразде је све прошло његово срце, стога није долично ни да дописујемо, ни да бришемо неку ако би то могло увести у њега додатну дисхармонију. На крају крајева, можда су све оне бразде биле показатељ како човек до свог мира да дође а наше посредовање би само могло унети поремећај такве равнотеже. Зато није лако прићи ниједном човеку а да до неког колапса не дође, без обзира да ли приступамо са добрим или рђавим намерама. Парадокс…
• Док човек обрати пажњу шта све треба да уради – дотад заборави када је требало највише пажње на себе и друге да обрати.
• Многи мисле да Бог не постоји, а нико нема увид колико не престаје Његово старање о свему што постоји. Увек је исти „доказ“ Његове негације: ако зло постоји онда Бог не постоји. Напротив, имамо парадокс: баш зато што има зла које није производ Његове воље – баш зато Он има постојање које ниједно зло не може ни узроковати, ни уништити. Сада се саплићемо на латице малог зла које прождире цело човечанство врхунећи у смрти, али немамо увид на које све начине Бог залива цео свет припремајући га да израсте у вечно Царство Небеско.
• Једноставно је: какве садржаје апсорбујеш – у таквим садржајима пребиваш. Ако бисмо говорили о осећањима срца – иста је релација. Зато се неко диви садржајима свог или туђег срца, а неко гледа да што пре побегне. Скупљај светлост у своје срце на време да када тама наступи имаш своју утеху.
• Градови имају тај дар уметности да добро сакрију од својих становника своју пустињу, али сваки човек нема тај дар да чини себе добровољно слепим, јер свако има довољно смисла у себи да препозна да нешто опасно недостаје.
• Манифестације чистог срца су или да не примећује лукавост другог или да лукавост другог учини чистим сличног себи.
• Тек у односу према другоме настаје аутентична хармонија. Али за хармонију је потребно двоје. Не може само једна страна штеловати жице. Мелос онда шкрипи ако нема ко да га чује. Када је такт уједначен, онда ни симхронизација неће окаснити без обзира на прве грешке. А потом? Потом настаје композиција коју сте само ви направили.
• Како себе промовишеш – тако ћеш и бити третиран…
• Откривање себе не бива без узрастања у себи. А опет, ни сопствена душа није довољна ако нема неког Другог који станује у њој. Оног Који даје свако раслојавање тмине и уцеловњења напуклости. Никада самоспознаја није значила једном достигнути акт. Увек је постојало степениште. Степеновање је ружна реч. Или идеш горе или идеш доле. Стајање је исто што и обрушавање. Починка нема јер ни мир не значи комирани стадијум битисања.
• Без другог спрам себе – само си тишина без спокојног одјека…
• Живот се не састоји у цитирању других. Живот није цитатоманија, цитатологија. Лако је позивати се на другог, тешко је живети своју причу. И из такве приче неговати лично стваралаштво. Понудити себи и другима нешто ново под небом. Без такве димензије, чак је и читање књига само мртва природа.
• Танке су линије између воајера и клеветника!
• Овај век је време пукотина. Сваки век је био такав. Свако је живео у својим искривљеним одразима. Али разумне то није спутавало да живе своје уникатне приче насупрот оних који изврћу смисао наглавачке. Човек мора да настави да живи и да се креће. Да нађе свој пулс и одјек. Нема другог пута ка стицању властите целовитости до онога да човек никада не треба да престане да се креће. Није битно куда и где. Откриће тај циљ током пута…
• А шта ако највеће утехе у димензијама страдања живе? Може ли човек живети тај парадокс? Може ли без њега живети уопште? Јер, ако нема онога у чему човек страда, не би ли се утеха јавила као сувишак који треба одбацити? А ако се одбаци са страдањем и утеха, шта од човека остаје? Шта од човека остане да живи? Јер се са тим питањем одсецају и много болнија питања попут: зашто се човек онда труди, или, чему може да се нада?
• Само онај ко је способан да учини своју душу пријемчивом да сагледа нијансе у свему и свакоме, само такав човек добија дар да не робује само површним запажањима.
• А можда када бисмо смањили своја претенциозна очекивања, можда бисмо нашли праве пријатеље на најмање очекиваном месту?
• Неки људи су велики само толико докле њихова сенка може добацити. Они други се пројављују у делима.
• У тренуцима туђег подсмеха и несхваћености настаје детонација смисла у чијим кризама се само рађа нови човек. Зато никада и ни због чега не треба очајавати.
• Статичнима не припадају промене.
• Не труди се да оголиш све што има постојање – тајна свега што дише почива у невидљивој деоби.
• Док се упорно трудимо да овековечимо за друге најлепше моменте, дотле пропустимо да сами себе препустимо том моменту.
• Сваки човек има неку маску, неки комплекс, од којег болује. Негде је то префригано а негде патолошки изражено. Човек је дисхармоничан самим постојањем. Не крије се свако зато што ти зло мисли, него јер је уплашен од живота. Можда стрепи да негде неће испунити нека твоја најмања очекивања. То само показује колико тебе испред себе првим држи. Зато, пре него што се усудиш да глумиш лекара којем тајна демаскирања није непозната – пробај да се позиционираш на место другог. Тада ћеш познати стид другог којем не треба изобличавање, већ нежна рука која тражи сигуран стисак у чије поверење може уронити.
• Неке светлости је од носталгије тешко приметити.
• Свако има свој тренутак самоће – када себе тражи тако да отпочине или када себе прождире тако да нестане.
• У океану истих самопромоција – тешко је сачувати властиту универзалност…
• Отворити се за стварност Другог значи дати својој слободи могућност да узраста у димензијама Духа.
• Шта ти греје душу – томе никада не окрећеш леђа.
• Да су од школског образовања направили игру уместо диктатуре, и они који предају и они којима се предаје – више би научили.
• Добар удео Духа даће се ономе ко воли да ради на себи. Одатле сваки здрав поветарац долази…
• Захвалне смирењем Бог неће постидети изневереношћу…
• Некоме је сва цена слободе у темељима ускоумности.
• Свако је чувар својих корака, али једино сенка промене нема.
• Када градска врева погаси светла, и сва метежност бурног викенда преклопи очи својим тиховањем, из човека тада најбоље израња осећање душе шта је до тог часа сакупило, и тада се најјасније види где је положио своје биће и на чему се сада утемељио.
• Оно што није успео да поквари ниједан систем за вештачко наводњавање смисла – сачувало је неискварено детињство.
• Ако не перципираш живот као игру, сваки покрет у њему ће ти деловати фаталан.
• Снага воље не лежи ни у томе да се болесни надима над здравим из зависти, нити да здрав ликује надмено над болесним, већ да обе стране нађу заједничку мотивацију како болестан може поново да оздрави дивећи се вредноме а како здрав може да покаже свој таленат трудећи се за другог.
• Какак дух – таква и воља! Каква воља – таква и полетност!
• Путеви праведника никада нису праволинијски, а још мање предвидљиви и за њега самога.
• Шта природа затиче у нама, она то и одражава. Тајна је ово велика јер за човека говорим.
• Једино је врхунска немоћ прожета аутентичним осећањем љубави и невиности. Код надмоћних тога нема.
• Када се нагнеш над дубинама Божије љубави, тек тада спознајеш властиту ништину.
• Једрити летом до своје човеколикости упркос јаким ветровима – у томе је уметност живота.
• У чему си фокусиран – у томе си садржан…
• Само ће глуп човек посматрати живот једнодимензионално.
• Дај своју љубав погрешним људима и они ће ти показати сву уметност великодушности у окретању својих леђа.
• Ко се занима вечним вредностима, не окупира се, нити узрујава много оним пролазним.
• Чиме се причешћујеш – у то се претвараш…
• Човек је тачка пресека између смрти и тишине.
• Велика љубав можда не отклања све проблеме, али је сигурно да ублажава многе недостатке.
• Није свака блискост мерило присности, као што ни свака дистанца није нужно мерило отуђења. Једино чисто срце има власт да и са близине и са даљине види ствари и људе какви заиста јесу.
• Свако има неки део детињства чију сломљеност на једном месту испашта да живи до краја живота.
• Некада је тужно ослушкивати онога ко не нуди никакву повратну информацију и однос.
• Докле год пред тобом постоји замисао о животу макар једне ствари или човека – смрт нема последњу реч. Обамрлост сваког мори али докле год постоји нада за превладавањем – беживотност нема право на постојање.
• Прихватити другог какав јесте значи видети га независно од његових недостатака.
• Велику присност изгубљене душе не могу кљуцати.
• Решење увек постоји али се човек ретко сети да је тај кључ у њему положен…
• Пут невиности мора бити окупан праменовима чистоте које не долазе са људских воденица.
• Стваралац не ствара ради себе него ради оних који композицију његовог смисла могу да разумеју. Он бира пут изолације само до оне тачке када ће своје искуство моћи на крају да подели са другим. Зато и када се усамљује код њега нема и не сме бити никаквог отуђења, јер је свако усамљивање усмерено на другог.
• Ништавило губи на премији ако постоје две стране које над његовим амбисом смирено зборе. Тако и љубав светог човека побеђује смрт овога века.
• Највећи умни напори се не виде а само човечији ум зна које све вратоломне литице осваја.
• Ако хоћеш себи парче добре илузије, све што је потребно је да свежеш својој души познање истине.
• Учинити да из твоје пропадљивости изникне нови живот – то је Литургија…
• Ко одржава своју душу упаљеном, њему не треба светионик да му обасјава путеве. Ко пази на свој пламен, лако ће омогућити и самоме Богу да га у тами нађе.
• Где год да те живот пошаље, ако си спокојан у себи онда ти нико не може одузети оно највредније што у себи носиш.
• Онај ко не бежи од самопосматрања, у сакривеним дубинама властитог бића може открити читаве сакривене градове.
• Човек који је саткан од ореола, не тражи своју вољу осим воље да се супротности овога света сажму у једно вечно помирење.
• Колико год била велика суморност свакодневнице, ако се обложиш сноповима светлости које су вера, љубав и нада, имаћеш врлине које можда не мењају свет али сигурно обезбеђују да лакше корачаш по тами.
• Када си удомљен љубављу другог, онда и сам свој дом стичеш. Јер дом није мерило локације, ни онога ко те храни под својим кровом, већ је алузија да је срце човечије најљубавније тамо где се осећа најсигурније. И ево тајне о којој нико не мисли довољно: када бисмо поштовали Божији загрљај, онда бисмо и Цркву перципирали као свој дом. Не метафорично, него на најбуквалнији могући начин.
• Када научиш да грлиш Небеса, онда ти неће требати чудо вере да ходаш по води. Јер ко има велику љубав – већ живи своје чудо.
• Између скока у Вечност и скока у ништавило – танке су границе. Можда им је заједничка смелост, али није им исти циљ смелости. Једно је определити се за прославу живота а сасвим друго гласати за њену потпуну негацију. Зато је један скок оних којима је Христос падобран, а други је скок оних којима ништа осим самоубиства као врхунца бесмисла није остало.
• Ко није равнодушан на Божији дар – остатак дана са пријатним шоком ужива у ономе што је примио.
• Није битно како те други виде докле год имаш добар круг људи који за твој свет имају разумевање.
• Сваки проблем изгледа наивно или фатално једино у зависности од угла посматрања.
• Није свако сломљен ко је смирен. Неки тако само посматрају парче Неба положено унутар себе са захвалношћу. Други су можда више сломљени него смирени и захвални, јер уместо Бога у себи затичу само ништавило душе.
• Усамљеност, главни проблем човечанства. Па ипак, можда ни она није тако фатална јер за креативног самоће нема, али већину жуља несхваћеност. Да се неко позиционира на њихово место или да сами поставе себе на место другог. Једино да се тешимо да постоје људи који, док други спавају обамрлим сном, сву своју ревност користе као властиту сијалицу којом покривају недостатке других.
• Док постоје питања која упућују на преиспитивање да ли смо негде погрешили, или да ли смо нешто могли другачије и боље урадити, дотле ће и човека у нама бити. Када престаје човек човеком бити? Када престане да се пита. Када, ако уопште преживи неко питање у њему, остане заглављен колико је он у нечему од некога био оштећен.
• Можда су неки ипак у праву када инсистирају да није битно како изгледаш већ како се осећаш. Истина је да је смртоносни барут положен у најмањи метак. Па ипак, и то може бити заблуда, ако себе доживљаваш као великог човека а да си у стварности мањи од најмање животиње.
• Када љубав почне да се занима периферним стварима које нису љубав тада она сама почиње да се осипа и нестаје.
• Нема несрећнијег човека од онога ко кроз вештачке стимулансе тражи себи срећу. Али ако има веће несреће од ове онда се она огледа у злурадости што нисмо на месту таквог.
• Блажена је самоћа која и у одсуству другог не умањује љубав према другоме. Мало срце све мери према једном тренутку. Велико срце шири много даље своје погледе.
• Пре него што почнеш причу о својој несхваћености и неоствареним жељама, проблемима који те погађају и чине рањивим, окрени се мало око себе, није цео свет против тебе, ниси толико битан чак и када болујеш јер увек има још некога ко много дубљу причу има и стоји на маргини а не долази до речи од тебе.
• Лако је живети за незадовољства али ту нема никакве врлине. Најлакше је черупати приговорима друге у свему шта ти смета. Врлина тражи напор. Доброта није пасивно стање. До доброте је тешко стићи а и када се стигне – починка нема. Човек је увек гладан већег смисла чак и када задовољи све своје захтеве и нагоне. И колика год пустош овог света доминирала колоритом одузимања воље, докле год је макар једно дрво живота живо – имаће и човек снаге.
• Независни духови не живе од лажне сигурности, не ушушкавају се у сигурне протоколе, јазбине и системе. Напротив, своју слободу црпе једино у сазревању да ако заиста воле друге да никада не остану међу усамљенима на гомили.

Антологија уличних сагледавања…

• Људи се окупљају на разним вашарима, али није свака саборност мерило присности ако увек и на највећим окупљањима остане довољно простора да отуђење и усамљеност кроз њихова одударања преживе.
• Претворити своју душу у индустрију радне снаге значи опасно довести питање свог идентитета у највећи ризик. Истина, човек мора да ради, да пије, да једе, да плаћа одређене расходе, али главни парадокс почива у чињеници што човека не одређује све што чини и једе, већ управо она зона, неком сумрака а неком светлости, када ништа од тога не чини.
• Левитација миром припада само онима прожетим Богом! Када Бог у срцу човечијем себи нађе место, онда се укидају све жеље које нису ништа друго до обустава мира.
• Онај који у свему спољашњем тражи дубљи смисао већ је свог унутрашњег човека привео ка пуноћи. Остаје само да се оспољи потврда таквог битисања.
• Не пропадају клинци због тешког живота. Част изузецима који заиста носе неке трауме. Пропадају јер хоће пре времена да остаре.
• Коме надменост није агонија – живи сасвим спокојно у своме паклу.
• Не можеш пуно присности очекивати од човека који нема лице ни за себе.
• Када преточиш своје биће у Дух – све је мртва материја осим тебе. Али воља Духа није да нешто остане мртво него да твоје биће буде предајник које материју од трулежности чува.
• Дивљач познаје тренутак нежности. А човек који себе именује припитомљеним богом – познаје ли?…
• Мали људи живе за трачеве и клевете. Осврћу се само тамо где могу да проспу своја оговарања. Код великих људи нема освртања за ниским мишљењима других. Они гледају право испред себе – много даље.
• Ниједан спољашњи фактор не мења здање сигурног дома. Исто тако ни неки јачи ветрови света не ремете ток вишевековног богослужења. На крају крајева, ако је човек постојан у себи – одолеће свакој навали споља која покушава изнутра да измени његову суштину. А чак ако у томе не успе, увек ће имати где да се врати да обнови своју снагу.
• Није свет суров. Он само поприма обрисе лица које ти у њега гравираш. Стога, пре него што почнеш да демантујеш свет, почни од тога колико ћеш заједничких црта са њим негирати. Јер одатле креће и твоје обрушавање.
• Себичност човека често не види шта и ко све настрада док он егоцентрично промишља само о својој радости и свом миру.
• У другоме прво видимо оно шта нам прва асоцијација открије. Свако види према своме наличју оно што жели да види. Блудник у лицу другог види само свој блуд, а чисто срце у лицу другог само извор лепоте. Ретки су они који могу објективно и без осуде сагледати и добро и зло у другоме а да сами подвојено у истој сфери не стоје.
• Оголиш ли своје биће до најдубљих сржи – набасаћеш на Ништавило које Васељену држи!
• Велика љубав не мери своје напоре. Само мала љубав броји колико пута је поднела своју жртву.
• Прихватити другог какав јесте значи не одрећи му вредност којом јесте у самом постојању. Неће наш рационалистички далтонизам бити меродаван за процену нечијих дефеката ако дозволимо другом да нам покаже боје своје стварности. Можда тад прогледамо које недостатке смо све сами од себе сакрили.
• Нема такве забити у човеку из које он дубоким траговима не може превазићи властита ограничења.
• Нико нема власт да разбистри своје мисли док прво оне најлепше не ступе на ментални трон. Тек у тачки такве мислене катарзе, остатак човека почиње да ужива у властитој природи.
• Никада се аутентично осећање властите снаге није огледало у силовитости над предметима и људима који не узвраћају ударац. Напротив, увек је мерило снаге било христоцентрично, пожртвовано, граничећи се често са оном димензијом колико можеш удараца поднети стојећи на обе ноге.
• Гласника је пуно али нису сви гласници од Бога. Неки само воле брзе трач-партије глумећи нам чуваре.
• Многи нам отписују снагу у чију слабост лако поверујемо. Можда би се и сам човек уплашио када би постао свестан снаге за коју и не зна да поседује?
• Свако има неке своје наносе са чијим оштрим ветровима се бори, али нема свако одредиште свог пута, због чега се многе битке показују узалудне.
• Када се поравнају сви путеви у јединство вере, онда оно што је било само наслућено и недостижно постаје присутно и очекивано.
• Умрежавање са људима никада није подразумевало да робујеш и лукавим интригама у које би могао упасти.
• Ако се пројектујеш према слици света коју затичеш, немој се после чудити ако некоме испаднеш смешан у својој перцепцији. Никада се мудрост није стицала у имитацији тог света већ у искораку из њених ограничења.
• Уједињени погледи измирују страсти света.
• Заљубљен човек нема када да мисли о својој превари. Бити заљубљен није статична позиција. Нема ту стажирања. То је сталан подвиг. Заљубљено срце се мора изнова и доживотно обнављати. Захтева труд. Напор. Крварење духа. Ко хоће да се наруга ономе кога воли, одриче љубав према замишљеној превари. Али заљубљено срце није такво. Нема када да мисли на другог када само јеног има у срцу и глави. Ако би то била расејаност, сигурно би поседовала пуноћу благослова. Тада бисмо смели говорити о љубави. Све остало је крпљење…
• Добар човек даје одјек. Лош човек не даје ништа.
• Да би стварао мостове са другима, прво мораш прећи свој мост. Од тога зависи дистанца или присност других мостова.
• Свако има неку рану из детињства о којој можда свесно не мисли, али сигурно свесно испашта кроз друге интеракције у свету свакодневнице. Али, без обзира на обим ране, трауме, ожиљка – мора се ићи даље ако себи човек најпре жели да му буде добро. Око тога се све врти: да ли желиш да се осећаш добро, исцељено? Све остало су довијања и изговори…
• Где се различитости поклапају – нове целине настају.
• Колико смисла захваташ – толико живота остварујеш…
• Танке су линије између уметности и јавне куће!
• Љубав се не откида тамо где се сама дарује…
• Отпочинути од других још је и достојно вредних који не морају по том аутоматизму одмах бити и добри људи, али отпочинути од себе могуће је само великим и добрим људима којима је преокупираност собом последња ствар и брига.
• Тачка спокоја није у себичном комформизму, већ у помирењу са својом душом и њеним сталним анализама.
• Живот није тако харизматично шаролик како бисмо волели, али то пак не умањује насушну потребу да га учинимо бољим него што јесте.
• Ништа поразније од анорексије ума која за све користи менталне кочнице осим за оно што је души најпотребније.
• Није свака замишљеност стваралачког набоја. Неке су брижне до сваке парализованости. Оне конструктивне ћуте ненаметљиво и у тајности бића – мењају свет…
• Аутентична лепота никада не трпи потпуну експонираност.
• Ниједна тама није сабласна ако са њом умеш да се креативно играш.
• Није проблем силазак у властити пакао, свако понекад шокира себе, проблем је останак доле и наслађивање најмрачнијим делом бића.
• Колико су наше себичности безвредне када се оптерећујемо најмањим помаком, а не видимо, или не желимо да видимо, колико свега имамо довољно и сасвим на претек када бисмо само имали манир несебичности да увидимо да свако благостање које у најмањем затекнемо можда јесте продукт нечије анонимне молитве којом неко страда за нас из највеће љубави.
• Докле год човек одмерава човека – човек је ту најмање присутан.
• Шта највише скупљаш у себи – то је оно што одређује твоју величину.
• Ко уме да се отисне – не познаје границе…
• Скромном човеку није пуно потребно да би живео своју захвалност.
• Шта у теби изазива радозналост и дрхтање – достојно је додира живота…
• Излазак из колотечине припада људима способним за сусрет погледа лицем ка лицу. А уз мало ведрих мисли – ни комуникација неће окаснити.
• Људи су чудни. Често не виде своју обнаженост када најгоре поступају. Када би је видели, бар би места за мало стида остало. Овако не остаје често ништа. Хара нудистички у својим безакоњима. Поносно. Да сви виде. Ништа без погледа просутог по себи. Тако се стиче потврда сујете. И да је бар сујета ради нечег у чему се и сами осећају добро, али није. Осећају се одвратно. Ако има нечег горег од једног осећања усамљености и празнине, онда су то две усамљености и две празнине које правдају своју голотињу и бездушност једино комплексом несхваћености. Која је цена тога? Немир, сасвим удружено и сасвим изобилно…
• Ако је шта презрено и одбачено, погажено и увенуло, не значи да је безвредно, не значи да је бесплодно. Поредак овога света дозвољава да најбољи листови од људи отпадају. Код Бога је другачије. Он враћа ишчупано на Дрво Живота назад да настави да живи и да цвета. Мало ко је схватио ту мисију Цркве. Сви су се саплели на мртву природу другог. А што Бог закваси и ороси, може ли без живота у себи бити?
• Неко нема ништа осим сећања…
• Оно што те дозива је одјек гласа који не жели да нестанеш.
• Све пролази… Једино снови остају…
• Ко зна, можда су само велики људи способни да поднесу своје затворе са обзиром да се мали људи показују беспомоћни и на слободном терену.
• Само аутентична љубав изводи живот из фикција!
• Некада су људи као масивно гвожђе које носе у крвотоку – тешки себи, а не само другима док се тискају у колонама за било шта. И да нема неког већег смисла, сав бесмисао би се огледао у раном устајању и касној уснулости да на исти такав начин започне и заврши један дан – сваки дан.
• Незахвалност овога света никада није задовољна оним што има, а неки би све дали да барем достигну мрвице које им недостају, па опет ни ускраћени за нешто не губе захвалност.
• Свако има своје фантоме. Питање је само да ли им жели подарити добродошлицу оберучке или не?
• Да ли парадокс или иронија питање је, али што се више поредака умножава – све веће отуђење међу људима почива. Истина је, свако се држи своје путање да не би угрозио другог, али шта ако без судара, без исклизнућа у оно непредвидиво, нема аутентичног сусрета?
• Подај погрешним људима топлину дома и они ће од њеног крвотока направити за тебе гробницу.
• Аутентична љубав почиње само тамо где је истинско разумевање другог уткано у властито срце. Све остало могу бити страсти и психозе.
• Добар погон не зависи толико од услова колико од жеље да покрет не престане – ова тајна је позната само љубитељима стваралаштва.
• Живети за свитања када си малодушан – то значи већ у нади стајати.
• Када радиш оно што волиш – испунио си своју сврху.
• У познању своје смртности лежи ризница која отклања свако злострасно деловање.
• Заљубљеног у своју испуњеност тамом, ни сва светлост Небеског света не би била довољна да га од таме преокрене. Прво мора доћи слободна одлука. Воља. Тек онда настаје преображај!
• Умор и разочарење не значи обуставу лета…
• Некоме је самоћа изазов а некоме потирање.
• Искушење сваке замишљености јесте добровољно пристајање на искључивост за другог спрам себе.
• Ко превише очекује од тебе – закриљује да не види ни тебе, ни себе.
• Где је велико поверење – нови се путеви отварају.
• Постојане људе обличје света неће променити.
• Свест о својој пролазности не укида пролазност. Свест о свом дуализму не укида дуализам. Шта онда остаје? Рад на разблаживању фрагмената. Аскетизам није довољан ако нема Божије помоћи.
• Само онај ко се осећа изгубљеним – само је такав способан да тражи себе.
• Највеће освојене висине не сведоче аутентичност ако и на највећем врху самоћа остаје главни проблем. Дозовеш ли своје име над амбисом – ко ће се одазвати? Неко други те мора ословити да би потврдио твоје постојање. Толико је велика тајна човек, јер није створен само ради себе.
• Најмања љубав укида и највеће суморне боје постојања.
• Неодговоран човек се храни огорченошћу, а одговоран – одлучношћу.
• У тачки спокоја свако чини своју службу без сударања са другим.
• Колико слободе стане у човека који све границе своје просвећености стави у изолацију од света?
• Ако је човек довољно стабилан, онда му ни потопљен чамац од живота не губи прамац.
• Ослонац на Д/другог – први и последњи стуб човечности…
• Да би један однос функционисао – не може само једна страна да воли.
• Људска љубав, докле год је склона субверзивности, колико год била заносна – не може бити савршена.
• Лако је гледати испод ока, тешко је волети кроз поглед. Па опет, није ни свака намрштеност производ презира према другом. Неко је само имао тежак дан и не жели зло ником. А можда баш у том напору што сам себе носи, кроз свој двоглед очекује од тебе бар мало разумевања. Стога, узалуд ведрина у твојим очима ако си равнодушан према другом.
• Свако има свој ментални матрикс. Питање је само да ли жели из њега да изађе. Можда се проблем вечног живота само око тога своди.
• Јефтина психологија тражи кривца за своје страхове, али често се дешава да онај кога напада није ништа друго него подлога на којој он не може да оствари своје најинтимније жеље.
• Повлачење од живота не успоставља – живот.
• Живот је стална борба са својим малаксалостима. И није снажан онај који себе држи за необоривог, за отпорног на кидисање других, већ је снажан онај који зна у чему је слаб али се не узда у своју снагу.
• Многе идеје не изгледају паметно, али ако им је позадински процес игра, онда је идеја у самој игри испуњена.
• Самоспознаја не бива без искорака из своје помрачености. Тек на светлу Другог, када свака фарса мутаве анонимности прекине своју тамну заверу и неосновану увређеност, човек може да види себе какав заиста јесте.
• Свакоме је потребан кутак мира који не трпи никакво претварање.
• Ништавило нема алтернативу докле год најмања присност има разлог за постојање.
• У провереним пријатељствима нема саблажњивања чак и ако ти на кратко неко окрене леђа.
• Чисто срце нема потребе да има осећај за стидом или страхом од казне.
• Оно што није способно за демаскирање, није подобно ни за реализацију људскости.
• Претерана брига, последње коначиште проклетих.
• А шта ако је аутентичан правац проналаска циља ако све путеве за собом оставиш? Јер докле год се будеш освртао за собом, како ћеш прави пут да пронађеш испред тебе?
• Потруди се да не оголиш сувише себе пред другима, јер онда ништа неће остати од тебе – за тебе.
• Коме се није смучило властито паметовање макар једном у животу – тешко да је до памети икада стигао.
• Човек је увек склон лутању. Али ако успе да добро сложи коцкице у себи, на крају ће добити једноставно решење.
• Узвишене ствари велике људе уздижу чак ако су им несигурне екстазе, док мале људе ни највеће вредности не стимулишу да бар некако из обамрлости изађу у кретање.
• За љубитеље живота нема бољег адреналина него када те властита жеља за постојањем разнесе тамо где се оберучке препушташ.
• Неки људи заиста не виде своју наивност када трагикомично покушавају да сакрију себе од лица света. Јер у свету све можеш бити али анониман никако. Што већу дистанцу ствараш – све већа срамота бива. Уметност је бити дискретан али ће злонамерни и ту пронаћи повод да оголе твоју тајну.
• Проблем неких људи је што сав њихов немир, гангрена, болест долази из осећања што су осуђени да своје време и простор деле са људима до којих им је понајмање стало. За човека који ради на својој љубави тог проблема нема, јер своју слободу не темељи на ослобођењу од других.
• У сусрету са Богом свака могућност изолације је осакаћена пред пуноћом која се указује.
• Када између два теснаца од сивила свакодневнице нађеш парче светлости која није од овога света, тада проналазиш одјек своје душе.
• Ко те благосиља претаче ти душу из гусенице у лептира. Не буди равнодушан на то.
• За оног ко има петљу да се отисне изван постављених граница – нема те петље која га може лимитирати да се креће једносмерним калупима.
• Није страшан страх већ је страх од страха оно што паралише. Постоји много страхова али је већина ирационалне природе. Ако љубав није довољна онда сигурно вера помаже.
• Само онај ко не болује од нарцисоидности има могућност рефлексије.
• Није умор тескобан, него што нема никог са којим би се он могао поделити.
• На нестајање пристаје само онај коме није стало до себе. Али и ту имамо парадокс. Јер што се не омрзне – не може ни да настане.
• Сваки дан носи своје бреме, али некада за промену није довољно ништа више од мириса првог јутра да би човек напунио своју вољу за живљењем.
• Човек не броји своје напоре да освоји место где се осећа најтоплије.
• Када човек не зна шта ће са собом онда прави глупости. А да би некако оправдао своју глупост покушава је осмислити. Тек на крају почиње да даје именовања да је посреди такве глупости: уметност, естетика, философија, или нешто друго. А да у таквом самопозирању нема ничега осим неукуса која једва да имитира а камоли додирне граничне вредности набројаног.
• Не радује се човек свом одразу колико се радује што кроз лице другог може свој одраз да види.
• Када схватиш живот као игру онда се и свет око тебе доживљава као чигра чија философија никада не престаје да буди радозналост и чуђење. И колико се са тим светом играш – толико развијаш и своје сензибилитете. А ту свет неће остати равнодушан.
• Полетност духа не гледа на могућности.
• За хармоничну душу нема те субверзије која може да скучи даље корачање ка свом циљу. Дисторзија настаје када циља нема а ни човека на том путу.
• Где таленат није препознат – не остаје ни публике.
• Између промоције себе какав би желео да будеш за друге и какав заиста јеси пред собом – зјапе понори. Али последице само код тебе остају у болној власти. Други ће носити слику о теби коју си им сам понудио а да истина остане на некој сасвим трећој страни.
• Сви увек негде журе. Свако мисли да ће пропустити нешто. Нешто веома важно. Свако је наштелован сатом којим неко други диригује без пардона и сасвим подмукло. И можда ни та механичка сатница не би толико била непријатна да у целој тој брзоплетости људи не игноришу једни друге и не прескачу их као мртве ствари.
• Неће други уместо тебе бдити над твојим понашањем. Ти отвори очи. Ти мораш остати будан…
• Ако љубав разумеју животиње иако немају појмове да је изразе, зашто онда човек не разуме љубав а има дар чиме би је могао изразити?
• Аутентична лепота не трпи огољеност него се храни на рубовима властите прикривености.
• Једино у истинској љубави нема импровизације. Или волиш или не волиш. Треће нема. Треће је фалширање без рефлексије.
• Можда нема свако власт да осили своје интроспекције. Ако је и нађе, колико силе му је још више потребно да прихвати одраз који затиче?…
• Превара, прво и последње уточиште најслабијих.
• Није битно са чиме располажеш већ какав ентузијазам поседујеш. Онда ни остатку тебе неће бити тешко да достигне оно што недостаје.
• Докле год човек негује своју скученост дотле ће и воајеризам као производ осуђивања других са дистанце тражити верификацију своје позиције.
• Свако има своја губљења. Проблем је када неко од тога ствара властити перформанс из чије патологије не жели да изађе. Да иронија буде већа – мисли да је и другоме то занимљиво.
• У каквим мислима боравиш, у таквим мислима или изгараш или исијаваш. Стагнација не постоји. Ако мени не верујеш, питај своје неуроне – сами ће ти рећи…
• Увек је скромност доносила више талентованости и ставаралаштва него изобиље.
• Једино још дечија срца одбијају да их пустиња света претвори у себе.
• Када положиш, одложиш, своје наоружање, почиње време мира, тренутак екстазе.
• Свака ништина губи на запремини тамо где је љубав између двоје капарисала свој кутак вечности.
• Људи мисле да је агресија мерило моћних. Зашто се онда осећају немоћни када су агресивни? Аутентично осећање снаге не почива у свемоћи већ у осећању мира које ниједна сила не може помутити.
• У неким растанцима као да некад одлази само једна страна, она друга никада не престаје да чека.
• Међуљудски односи су поремећени докле год свако понаособ само себи светли а између људи и даље остаје мрак да један другог не виде, и ништавило да један другог не познају.
• Медији, као и социјалне мреже, су ту да учине да се прво људи отуђе једни од других а потом да уједине људе у губитку критичког става. Кулминација је занимање – празнином…
• Некада, да би задржао бољу слику о људима – мораш зажмурити.
• Добре забаве се увек заврше пустињом срца. Онда, дакле, остаје питање: колико је ту доброг уопште било?
• Велики човек није посесиван да по сваку цену задржи неког, него према мери љубави своје пушта друге на слободу макар се више не осврнули за њим.
• Колико год се човек дотеривао да промовише своје најбоље издање – увек остаје довољно свести у њему да му каже да је прећутао своје унутрашње насиље.
• Аутентично осећање јединства своју хармоничност црпи из саботаже сваке поделе.
• Није битна величина снаге већ величина срца јер је срце оно чија снага кроти и највеће дивљачи – како у себи, тако и у другом.
• Неко од философа рече да је потребан скок у веру, али није речена главна ствар: да тај скок припитомљава срце!!!
• Увек је тако било, малих звери су се непотребно плашили читави чопори бројнијих. Јер где је страх усађен – контрола је лакша…
• Добро друштво увек има повољне ветрове јер не гледа на услове у којем би се могло изразити, него јер се ослања на љубав која посредује у чему се и састоји добар прамац.
• А можда заиста све наше чежње и љубавни идеали крећу из детињства, из онога света када смо и да ли смо уопште били вољени, или само нисмо препознавали даровану емоцију. И ако има неког незадовољства међу свима који воле, она се може огледати само у томе што не познајемо безусловност да сами волимо и будемо вољени такви какви јесмо. Све остало је шупља прича…
• Само оно што је просијано Другим – може да сведочи о аутентичној лепоти…
• Док постоје неке здраве чежње – имаће се ко и осврнути за њима. Можда у почетку неће деловати реалне, али ни то неће бити битно ако чисто срце има због чега да се радује.
• Игнорисање стварности и одговорности које са њом иду неће увек благонаклоно гледати на твоје препуштање. Истина, ти можеш да пробаш тако живети, али тиме се непријатност бола неће смањити.
• Људи ће учинити све да сакрију себе али не крије свако само недостатке већ и врлине…
• Лепота снисходи теби само онолико колико се ти ка Њој пружаш.
• Радост – последња одбрана оних које свет није прегазио.
• Посластица живота се налази у малим порцијама. Велики залогаји задаве суштину.
• Пропуштене прилике се не враћају осим ако не доживе властити бродолом.
• Ко је јео од Дрвета Живота жури да још са неким подели своје искуство. И управо га такви кораци откривају јер се ту најбоље види да ли за собом оставља мирис или само бежи од свог распадања.
• Свако има неке своје демоне. Само што се будала са њима поноси а мудар тражи победу над њима.
• Грубим духовима некада ништа више осим мало помиловања није потребно.
• Где живот није дефлорисан – чистота налази алтернативу.
• Ко се уморио од сивила свакодневнице гледа да и по најтмурнијем времену нађе место за игру душе. Ако има више од једног – тим боље.
• У ишчекивању грознице петка вечери најважније за празне људе је да забораве на свој живот и стварност свакодневнице. А после шта од човека буде и остане.
• Онај који воли свој живот – не оклева да му дарује најсвечанија сагледавања. Блажен је онај ко тако јутра почиње и вечери завршава.
• Увек ће нас чистота деце подсећати на окрњену невиност своје душе. Ако смо људи. Ако је остало нешто од детета у нама које се не стиди овакве опомене.
• Неко осваја недостижне висине али своју празнину ни тада не одриче.
• Ако је шта увенуло не значи да неће поново процветати. Не треба драмити и фатализовати тамо где ће оно у чему нисмо успели једном само наставити свој природан ток.
• Ако те неко учи да ходаш право не значи да мораш остати глуп да не знаш шта је бочно. Некада на сасвим секундарним детаљима човек упозна целину смисла.
• Добра воља сама кроји степенице расположења…
• Неки људи су спремни да жртвују све да би спустили своје жеље са неба поред себе, али на крају када све задобију опет остају насамо са својим незадовољством. Да ли је уопште човеку па и потребно да испуни све своје жеље? Или управо зато што и не може – држи себе сигурним на ивицама разума да не полуди као онај који све има?
• У тесној души радије станује самобрисање неголи буђење из мртвих.
• Када пронађеш извор свих ствари – жеђ више нема право на негодовање.
• Нема веће креативности од жеље за откривањем својих и туђих светова.

 

Тајноувиди

• У сусрету са ћорсокаком – човек долази на испит проласка вере кроз зидове…
• Оне који нас анализирају, скенирају, одмеравају – не морамо по сваку цену мрзети. Многи од њих само носе комплексе из детињства. Носе неку трауму која никада није исцелила своје ране. Не искључујем да траже неку жртву. Али, често на друге само рефлектују своје пројекције док истинско дете у њима, ако је преживело, чека да и њих неко удостоји пажње.
• Није свака радозналост сујетна. Има таквих које због своје племенитости не могу да се сакрију од своје невиности, али биће ту за тебе када је потребно. И њима свакако не можемо пребацивати на некој пасивности или воајеризму. Јер их чистота душе чува од таквих изопачености.
• Ако лицемер стане пред огледало истине без покајничког нагиба – огледало ће испаштати…
• Неразумни људи граде сигурност у категоријама овога света а само мудри подижу свој дом на стварностима које су мада у свету ипак – независне од света.
• Ко држи Бога у својим грудима – не мора никоме да доказује где се налази Царство Небеско…
• Неки људи делују нам површно. Али ако им дамо шансу, ако их упознамо, јер са дистанце не можемо никога знати, изненадићемо се неочекиваним амбисима које из њихових дубина кључају. А на дну амбиса чекаће нас мноштво светова које тек кроз лице другог треба да упознамо. Зато, ако имамо петље, ако умемо да волимо без предрасуда – нећемо се колебати. Скочићемо у тај амбис. Ако смо људи…
• Иза сваког чистог срца – глад за пажњом тражи другог. Пажња која не би била производ повлађивања нечијој размажености већ пажња која је гладна истинског дијалога и сусрета.
• Ко много лута значи да много тражи себе. Али ко пронађе Другог нашао је крај сваког пута…
• Докле год има радозналости и невиности у нама – дотле ће и човека бити. Када свет буде престао да се усавршава кроз игру детета – тада више човечанства неће ни бити.
• Свако бира онакве ноћи којима је постао најсличнији. Дубоком човеку отварају се дубоки погледи. Плитком човеку – плитки. Али, док плитак живи само за ноћ да његова дела не би била виђена, дотле дубок човек живи само за онај део ноћи који ће једва дочекати светлост дана.
• У аутентичним пријатељствима слобода увек дише на нетипичан начин будући да јој је поверење главна осовина.
• Непријатељ је спокојан докле год мотри на тебе и докле год си ти толико плашљив да не смеш да напустиш своју рупу.
• Неки људи високо лете, али не зато што су надмени, или имају неки велики таленат, него јер имају велики загрљај који сва наша пала очекивања превазилази…
• Добар саговорник не бира тему да би оставио добар утисак о себи, већ тражи спонтаност у којој би узајаман дијалог довео чак и до пријатне тишине у којој нема нелагодности.
• Гладан знања неће бежати од знања него ће се увек пријатно изненађивати новим откровењима.
• Не буди суморан због оног што припада прошлости, јер човек за којег живиш је испред тебе – ти сам – у будућности…
• Из таме је лакше на светлост изаћи ако је присуство другог подршка на коју зло није рачунало.
• И када се чини да пропадљивост узима данак – не престај да се успињеш тамо где она нема предност.
• Какве трагове остављамо у овоме свету – на такав начин сведочимо величину свог постојања.
• Спокој не гледа на амбијент. Када мир дође – речи нису потребне. Јер човек је понајмање присутан управо ту где се показује као најочигледнији.
• Исконску невиност само магнетизам непомућене светлости може привући…
• Ако не затичеш стварност какву би желео – уложи мало маште и добре воље, па ћеш наћи добар погон да ако не можеш свет других онда бар свој свет учиниш креативним и бољим.
• Ноћ, некоме болница где превија ране. Ноћ, некоме лудница где обнавља демоне.
• Спознати себе значи позиционирати се на месту другог.
• Сваку рану коју пољуби Бог постаје – светлост…
• Свако ко се смеје од срца научио је шта је Литургија – макар и не знао за Бога.
• Некада у жељи да спасимо драгоцене односе, или оно што за нас представља неку вредност, дођемо до стадијума да сами себе поломимо у парампарчад.
• Невиност душе не тражи чуда да би могао да хода по води, али тражи чудо које мало ко налази или поштује – доброг саговорника не би ли како изашао из самоће.
• Бог не гледа на нечију скученост али ко његовом снопу окрене леђа – узалуд му сав комфор света.
• Многи не погађају смисао не јер смисла нема него јер им је перцепција подвојена.
• Нисмо живи докле год су жива отуђења…
• Само онај ко тражи – тај бива пронађен. И ту се за оног гладног смисла – авантура не завршава, него тек почиње.
• Чиста срца се лако препознају иако су им животне судбине драматично различите.
• Нема веће деградације од човека који монтира своја расположења за очи других.
• Где су љубави мале – дистанце су огромне, а опет, тек у познању да је све ништина, љубав има могућност да се неким другачијим од себе успостави.
• Скромним душама није много потребно. Многи имају све али зато немају душу.
• Ако кишне капи претвориш у добре мисли – видећеш да лоше време није оно најгоре што може да ти се деси.
• Сувише смо навикли да одређене свештенорадње посматрамо кроз крутост једноличног поштовања неразумљиве цеременијалности, а заборављамо суштину да где је велика љубав положена – обред је већ достигао своје испуњење.
• Покушај неразумног да изведеш на светлост истине, угушиће се, јер не може да поднесе дан у којем нема његове заблуде.
• Најлепша су она откровења која се са другима деле…
• Људи мисле да су деца незрела али њихова невиност само другачије сагледава перспективу којом пречицом је најбоље до Царства доћи.
• Увек полазимо од тога колико смо љубљени од других, и реално или умишљено око тога вртимо сва боловања, али мало ко од нас полази од тога колико неко изгара да допре до нас и да можда ништа више од тог који љуби није остало…
• Живот не може процветати ако си везао своје жеље за бесплодне активности.
• Докле год знаш да постоји сунце наде – коров других неће те угушити.
• Много је начитаних али је мало оних који свој живот живе – јер су све што јесу и имају дали фиктивним јунацима…
• Кога је дотакла светлост Божија – олуја неће сломити његово биће, али за њега више ништа неће бити исто.
• Тајна човека још није откривена. Сада смо као гусенице које се вуку у историји али ћемо се у Вечности показати као лептири.
• Људи мисле да све знају једни о другима а не виде колико је тешко заронити само у свој властити свет.
• Добра јутра граде они који утврђују себе на узвишеним стварима, на јакој вољи и широким погледима…
• Нема снажније личности од оне која је способна да демаскира све своје комплексе и заблуде – чак и по цену да постане оптужена као неприлагођена…
• Ко ради на властитом усавршавању, достиже нестворена сванућа…
• Звучи банално али не стиди се свако своје срамоте. Неки су са великим поносом углађени само да би још „достојанственије“ истакли своју безличност.
• Нека сагледавања апсорбујемо сами само да бисмо примљену лепоту касније поделили са другима…
• Човеку је све тешко у зависности од тога колико се страсно заљубио у своју херметичност…
• Величина једног човека се огледа у томе да ли има најпре смелости да сам себи просвира лобању добрим мислима? Можда би се запањио колико би преживео…
• Радозналости су најлепше када се по чистоти срца баве већим смислом јер постоје и радозналости које нису од чистоте душе. А што је нахрањено већим смислом – лепота је још већа када се са другим дели…
• Каквим вестима се храниш – таквим вестима робујеш…
• Докле год човек ради на властитој упитаности, било о неким својим грешкама, или развоју смисла у димензији званој свет, ниједан дан неће пропасти. Пропада онај дан у којем нема питања. Где је све знак узвичника оперисан од могућности усавршавања, или још горе, где човек наставља да пребива у личној недоречености мирећи се инертно са постојећим стањем ствари…
• На усамљивање има право само онај ко не увећава дистанцу љубави према свету…
• Пут ка Царству поплочан је неочекиваним откровењима…
• Ко добро чини – златне трагове за собом оставља…
• Ако је шта насукано – не значи да је безвредно. Ако је ко стао – не значи да неће наставити кретање. Ако је ко пао – не значи да неће наставити трчати. Ако је ко изгубио веру – не значи да неће једном опет живети…
• Какве погледе негујеш – такве призоре добијеш. Добром оку све је лепо, ружном оку све је фалично. А поглед иде још даље. Иза рамова овога света. И само због доброте душе, налази дивне оностраности иза оквира сваке пролазности. Зато ће се плодном оку дати пејзаж а бесплодном – зид…
• Ниједан човек није усамљен докле год постоји лепота која га изјутра буди…
• Када срушиш сва своја сазнања долазиш коначно до – самоспознаје….
• Немогуће је ићи према Богу а стајати отуђен од других људи…
• Лако је промовисати неку спољашњу хармонију пред другима – права агонија настаје када останеш сам са собом. Ипак, некоме обратно.
• Нису пред човеком дугачки путеви него су велика очекивања – и сва полазе од главе…
• Прави пријатељ никада неће дозволити да се уносиш у људе и догађаје који ти одузимају снагу живота, него ће гледати да те ишчупа и покаже другог смисла игру.
• Немогуће је бити безбрижан али мало добре воље може да помери и најтврђе планине од крутих стресова – таман толико да се бар на кратко промоли оно дете у нама које смо и од себе у неком кутку несвесног сакрили…
• Почетак новог дана је покушај да сахраниш јучерашње зло а васкрснеш данашње добро.
• За оне које је Бог очистио, Бог убелио, Бог удетињио – ноћи су најсвечанији сапутници који раскриљују непознато…
• Пожртвовани аспекат љубави није само у свакодневном превладавању недостатака другог императивом љубави саме, него и у заједничком суочавању са властитим ништавилом.
• Ко сам себе исповеда – никада не долази до опроштаја грехова…
• Познање своје унутрашње обнажености је први корак ка властитом покајању…
• Када је човек млад и неискусан, док почињу прве потраге за смислом и осмишљавањем, тада он још плута, испитује, лови у плићаку, али прави живот тек почиње када почне да узраста од глади до глади, од дрвета до дрвета, плодова који га подижу до неслућених висина. Јер ће тек при сусрету са светлостима које нису од овога света наћи ситост која му све време недостаје.
• Сада смо у свету који трпи променљивост, страст и страдање али није далеко ни апстрактно достићи оног бољег себе из света који призивамо и ишчекујемо…
• Колико год човек затворио себе – увек остане довољно пукотине да и кроз најмањи отвор светлост Божија прође и изведе на чистац суморну душу. Уосталом, светлост Божија најбоље пролази кроз сломљеног човека. Парадоксално, зар не?
• Тајна вере се само безазленима открива јер је њихова љубав најпитомија…
• Узалуд човек достиже сву успешност овога света ако је и на највећем врху тријумфалности усамљен или још фаталније – себичан да сам себе другом подели…
• Неки људи су лојални и напредни само док је неко са њима а чим мало остану сами са собом настаје суноврат и пакао…
• И када смрт прождире – празновање не престаје…
• Тајна љубави је место искуства где једни другима нисмо странци и где одмер према другом, или трпљење одмера према себи једноставно нема утемељење нити основа за постојање.
• Не побеђују неки јер су постали искусни у биткама, него јер су само мапирали једну исту рутину са којом улазе у коштац. А где је предвидљивост у првом кадру – борба не може бити коректна када изазов сваке борбе лежи у страшном сусрету са непознатим.
• Неки људи се не мењају. Као Доријан Греј. Остају лепи и хармонични споља дуго година док њихово истинско наличје, портрет, идентитет смештен тајно на сасвим другом месту, показује сву гнусобу и наказност постојања…
• Свако време има своје бриге, али ако ти је заиста стало до оних које волиш – никада нећеш дозволити да вам брига поједе оно мало хармоније када сте насмејани и сигурни једни са другима.
• Неки људи мисле да је њихово сажаљење према теби исто што и давање љубави према теби. Не капирају да глад за љубављу представља глад за односом а не за сажаљењем које се заправо стиди немоћи другог. И осим што се бркају појмови, такви људи сматрају да су након једног сажаљења оличеног којим уделом речи, погледа или геста, након којег су се повукли, да су исцрпели сву љубав овога света а другог су се трајно одрекли.
• Не веруј пуно спокојству змије…
• Својим очима спрам себе а својим делима спрам другог – немој давати лажну наду.
• Ко инсистира на мрачности – гротеска му природом постаје…
• Некоме живот процвета тек када напусти све што је сматрао својим животом.
• Нема љубави догле год једна страна упорно тражи доминацију и самовољу а друга страна жртву и негодовање.
• У хаотичним душама – љубав је недоступна привилегија…
• Кога су разнела радосна јутра – има разлог због чега треба живети.
• Коме се вера није бар једном распршила – никада није спознао ни њену вредност, ни своју снагу…
• Ако постоји нешто најгоре што се може десити и најсавршенијима, онда је то самосажаљење…
• Са чиме си се стопио – у то си се улио. Другим речима, где је највећи проток твојих мисли уложен – ту се твој идентитет највише поистовећује.
• Тужно је да било ко разапиње лепоту света тако што ће је промовисати једино као страшило.
• Безбрижне љубави живе за тренутке а само одговорне за Вечност….
• Када је мисао чиста онда ни полетност неће окаснити…
• Неке спокојности долазе тек са благословом лежерности.
• Распорити себе значи дозволити властитој латентности да постане прозрачна и за нешто сасвим другачије од самога себе.
• Мала деца имају велике жеље али још не знају шта је добро за њих. Исто тако и незрели умови имају велику самовољу, али када сазревање преузме доминацију – више се не отимају за оне жеље које су им некада представљале једини свет.
• Лако је бити контроверзан али право на скретање пажње има само онај ко уме да буде креативан. Све остало су идиотизми…
• Чувај се од људи који у сенци стоје. Што су више анонимни то су све више опаснији. Јер човек без идентитета не може другачије сведочити своју силу до ли кроз страх од онога што он сам по себи јесте.
• Када почнеш да истражујеш мале детаље у свему што трпи постојање, изненадићеш се величином синхронизације у свему што поседује битисање.
• Свако има своја лутања, али ниједно лутање није вредно да поништиш све што је од тебе остало…
• Не потцењуј чисто срце јер од његовог сведочења нећеш наћи бољег савезника.
• Најискренија пријатељства се показују тамо где су оперисана од лажних сведока и непотребне публике.
• Докле год се човек не оспособи да изађе из своје учаурености – све што може себи гарантовати је постепено нестајање.
• Само онај ко је изгубио све – може постати власник ништине…
• Ако се ушаториш на добрим темељима – можеш од себе очекивати простране погледе.
• Лењост не развејава кошмаре…
• Не убија пресија – убија оклевање…
• У ери самопромоције немогуће је не доћи до властите шизофреније.
• Спокој припада не онима који беже од света себичног мира ради, него онима који у самоћи раде на свом миру да би га имали довољно за оне којима недостаје.
• У тајни људске двоприродности човек спознаје колико га је великим Бог почаствовао.
• Тамо где је велика љубав – тамо увек једна страна тражи допуњавање другог.
• Јединство света не зависи само од Бога, већ од љубави сваког човека колико је себе пронашао у другоме.
• Време протиче али шта од човека остаје?…
• Јутра припадају онима који су спремни да сруше илузије јучерашњег и тек предстојећег дана.
• Многи бацају речи у празно јер нису никоме упућене, а праве речи увек траже доброг саговорника на којем ће самог себе адресовати.
• Само велики људи својом чистотом покривају недостатке света…
• Помоћи другоме када му је најтеже – то већ значи показати му иконичност наде која јесте васкрсење.
• Пре него што проспеш предрасуде, не заборави једну ствар: иза лица сваког детета – Бог те гледа…
• Није ти пријатељ онај који ради на твом ућуткивању, а опет, са друге стране, само прави пријатељ зна како да те на најбољи начин смири од онога што те мучи.
• Агонија људи није у томе што умишљају да носе велики крст, него што својим страдањима чине да се још више изолују од других људи.
• Тајна унутрашњег живота, а тиме и метаморфозе, се јавља увек на невидљив начин.
• Где нема односа и где је сваки дијалог преточен у безличну рутину – мора доћи до дављења храном.
• Тајна љубави је у синхронизацији различитости…
• Шта је за некога губитак и пад – за другог је спасење и налажење. Зато када пукне оно за шта смо се највише везали не треба фатализовати.
• Где је човек највише напрсао – у тим пукотинама светлост рађа новог човека.
• Ако ти је тешко у својој кожи бити, јер су ти укуси властите пропадљивости добро познати, отвори своје биће ка Другом и тамна мемла ће се барем преполовити.
• Чисто срце не робује стереотипима, нити усмерава импулс живота тамо где једноличност царује.
• Узак је пут човека који је изабрао да корача путевима светлости. Јер, докле га једни перципирају као скученог и застрањеног, са друге стране, он сам у себи види силазак светлости на њега који није од овог погледа света.
• Када своје срце подигнеш горе – Бог сву творевину стави под твоје ноге доле.
• Технолошки смо напредовали али смо као човечанство задржали примитивна схватања.
• Ако си захвалан на новом дану, онда у првој кафи можеш окусити нове светове који чекају на твоје откривање.
• Неки људи живе за догађаје јер им тако хедонизам налаже, други да побегну од сећања на смрт, а трећи да барем у друштву других осете утеху и припадност. И само су ови трећи блажени јер барем негде покушавају да се пронађу и солидаришу у једној заједничкој судбини званој – усамљеност и разумевање.
• Нема веће тријумфалности од осећања целовитости…

 

 

Стробоскоп

• Колико ли је човек бруталан према себи ако почетак сваког новог дана посматра као казну за своје постојање.
• Слободан човек све своје са собом носи – поробљен човек пушта корење на само једном месту управо због немогућности да било шта у себи понесе.
• Безлични људи личе на крпе са којима само треба обрисати своје чисте руке.
• Што је мање дете у нама – веће су шансе да се људска душа разболи од неслободе…
• Да ли су све неизвесности амбиси који нам прете ништавилом или само прозори који доскоком погледа треба да нас изведу на много већу тајну егзистенције?
• Није природно за ембрион да остане у својој љусци. Живот тражи рађање. За човека је тим мање природније да остане затворен. Мора се отворити према другом. Ако жели постојање.
• На нечијим лицима не видиш старост него боре у чијим браздама можеш провести године а да из свих тих намучених прича више никада исти не изађеш.
• Ништа није лепо само по себи него свој укус ствара из племенитости која се са другим дели.
• Добре мисли подижу се високо до неба али од њих користи имају и они који на земљи стоје.
• Према сразмери чистоте – душа испија своју безбрижност.
• Обавештења, позиви, поруке…помогли су човеку да једино сам себе не чује…тек онда почиње излуђивање.
• Неки дани су сиви само због тога што чекају на твоје уношење светла.
• Једно је хранити се приливом сензационалних вести које махом уништавају душу а савим друго је хранити се упијањем смисла који зна каква утеха је човеку потребна.
• Слепоме не можеш говорити о Богу јер не жели да Га види, а опет, има таквих слепила којима интуиција јасно говори да свет који познаје није све што има постојање.
• Много тога поробљава човека али ниједан притисак нема силу да обузме светлост која из човека еманира.
• У храму ћеш наћи све осим самог храма – ако желиш да видиш.
• Не постоји мртва природа. Постоји само обамрлост човека против чије жалости чак и природа устаје у одбрану.
• Свако има своје подвојености али само упорни проналазе властити синхро, макар и он трајао кратко.
• Деца су ме хиљаду пута спасила од смрти – неосетљивости.
• Вера уноси нијансе у свету који не познаје боје.
• Мрак се умањује пред блицом муње. Тако и суморну свест треба прекидати са светлостима ума које тама не може обузети.
• И када човек удовољи свим својим фантазијама – свакоме празнина на крају каже да је боље бити здрав на неком другом месту неголи будала у освојеном.
• Мања би аутодеструкција била у човеку када он не би тражио публику за своје самоповређивање.
• Сваки систем се гради на ућуткивању сиротиње која се још лакше компромитује само зато што верује да не заслужује и не вреди више.
• Ако нема другог – човек је болесно задовољан својом интроспекцијом.
• Неки снови никада не полете а неке чежње не престају да маштају бар о једном крилу.
• Ера информатике је имала за циљ да човека приближи другом човеку али је учинила само да се човек додатно отуђи чак и од себе. Зато незадовољство опстаје јер ниједан тастер не може да доведе до слободе кроз прозор монитора.
• Не жалости човека толико неки проблем колико свест да празнину у себи мало чиме може испунити.
• Докле има радозналости биће живо и дете у нама.
• На крају ће бити као на почетку: свако ће стати пред дрво познања добра и зла и јешће плодове којима је постао најсличнији.
• У подводним сферама непознатог – човек треба да тражи откуцаје свога бића, јер тек када тај импулс пронађе, изрониће на кисеоник живота да сунцем наде прослави рађање новог човека. Сваким даном…
• Када своје мисли стопиш са Небесима – постанеш толико једносливен да је твој властити ум тешко разлучити од садржаја који носи и којим је ношен.
• Било да живиш сам или имаш неког – опстаћеш само ако постоји једна узвишена вредност за коју сте сви једнако везани.
• Све повластице овога света не могу стати на једну столицу – толико је свака моћ привид истине и гаранција сигурне пропадљивости.
• Од злурадих људи у потаји не очекуј пуно потисака за неке спознаје.
• Када човек заборави или потцени разлог свог постојања – ту је природа да га подсети и одобровољи.
• Ништа страшније од марша преозбиљних аналитичара.
• У почетку новог дана гледај да се распршиш само на узвишене ствари и вредне људе.
• Основа сваке јаке личности је да не очајава баш онда када има највише разлога за то.
• Када си спокојан – није важно куда путујеш, јер си већ у себи достигао крај и циљ свих кретања достигнутих миром.
• У техноманији човек губи најмање пола идентитета.
• И најтврђе срце може припитомити туђа љубав, само ако није толико сујетан да игнорише предавање осећања другог.
• Чудно, док неки улажу велику веру тако да могу ходати и по води, други толико жале над собом да не могу ходати ни по сувом.
• Имаш једноставан избор: или ћеш помоћи својим даровима да се развију и да те прославе, или ћеш их уништити тако што ће у теби да пресуше за било какво добро.
• Докле год се имаш ослонити на некога – нећеш се помрачити, нити проћи…
• Они који лажу себе да је све у реду само да не би изгубили свој себичан мир – први пуцају.
• Докле год буде игре – биће и детињства. А само маштовити људи никада неће дозволити себи да остаре.
• Сломљени људи увек покушавају на погрешан начин да утоле своје незадовољство због чега и не долази до корекције.
• Никада комплекси нису знали за умереност јер им је апетит јачи од доследности према себи.
• Бог је спреман растопити све што је створио за наклоност љубави човечије, али човек је тај који његову љубав не познаје јер истој леђа окреће.
• А шта ако они за које сматрамо да су нам непријатељи који нам деру кожу – да су нам пријатељи, јер нас својим цепањем само одвајају од непотребних садржаја и страсти за које смо чврсто везали свој идентитет?
• Ако не поштујеш вредност новог дана – научи се од деце, она ће ти показати како…
• Људи на већим позицијама увек продају фекалије онима на нижим позицијама, али веће зло од овога лежи у чињеници да они који стоје потчињени под одређеном инстанцом воле свој пакао који им се предаје и намеће.
• Бог те подиже до једне границе када си још слаб, а када ојачаш после идеш пешке сам…
• Изгубљеност, перспектива је мозга. Лавиринт, изазов је духа.
• Љубав ће победити свако нестајање…
• Људски апетити су абнормални када је у питању простирање жеља. Комформизам је само природна последица. Мало ко полази од перцепције скромности. Јер није битна величина остварених жеља докле год постоји довољно светлости да и кроз најмање окно од човека прође. А онда? Онда, у обасјаности својих нутрина, указују се степенице које придржавају кораке ка сигурном усавршавању, а тада више није битно колико си стар и колико си пролазности сахранио.
• Ко није спреман да напусти своју јазбину – овековечиће се у изолацији од својих ставова.
• Излишна су сабрања где нема човека који би поклонио пажњу другом човеку.
• Овај свет није зао – само смо себи кастрирали добре погледе уроњавањем у све што лепота није.
• Када добијеш а не када обијеш слободу другог – онда други више нема могућност да затвори себе, јер је парализован твојом љубављу.
• Само велики људи немају страх од стајања на ивици јер имају довољно искуства у својим крилима која их чувају од сваког падања.
• Људским снагама је дата велика власт – да се уздигне изнад небеса и да достиже неслућене висине. Умор је неминован али је награда велика.
• У оптерећености над финансијама – деца прва испаштају…
• Што те није разнело – само те је просветило…
• У себичним помамама за приватним екстазама – искључивости су веће а мождане активности мање.
• Што су веће маске на појединцима већа су и отуђења међу људима.
• Самовања претварају живе ране у росу чије злато ништа не може компромитовати.
• Када се две пустиње пронађу – љубав међу њима кроји светлост која отклања празнину.
• Да би неко познао своју наготу мора бити надпросечно интелигентан јер са тим познањем долази и осећање срамоте која је почетак преиспитивања и самокорекције. Код малоумних такве перспективе нема. Идиотизам је тесно повезан са осећањем бестидности а када се они уроте онда нема поставке питања о могућности погрешивости и поправљања.
• Од срушених илузија о нечему или некоме – колико год било болно – нема бољег перформанса за здравље своје душе.
• Дефлорисаност бића мора донети неке последице. Некоме су оне конструктивне а некоме по идентитет фаталне.
• У спокојству дома почивају добра сећања.
• Једино аутентична вера даје аутентичну рефлексију. Све остало су идоли и фикције чак и под паролом а не само демантом вере.
• Колико год био мртав, постоје моменти када током твоје духовне смрти долази Баштован који није од овога света, да на твом лешу посади најлепше цвеће како би по твом буђењу тебе најлепше изненадио а твојим исцељењем другима замирисао.
• Где се љубав базира на другима – такав ланац тмурна времена не могу поколебати.
• Када пронађеш свој таленат – стисни га чврсто и немој пуштати…
• Добар човек ствара светлосне мостове са целим светом – ако се и усамљује чак ни тада не прекида комуникацију.
• Докле год има бар мало наде – ништа није још мртво.
• Узалуд човек гради одбрамбени механизам са билион сигурносних заштита ако је и даље толики идиот да не може да схвати да се за неке ствари не иде – главом кроз зид.
• Када дођеш у познање своје ништине онда не остајеш беживотно статичан него потпаљујеш кораке свог постојања да пронађеш Онога ко има власт да од твог неминовног нестајања направи скок у ново постојање.
• Човек робује само оним фантазијама које одговарају природи којој је најсклонији да се са њом поистовећује.
• Када се невиност душе сусреће први пут са могућношћу свог умирања – тада почиње прво сазревање.
• Уроњавање у властите дубине је почетак спасавања крхотина које су од бића остале.
• Сваки човек, ко је бар мало поштен према свести о властитој пропадљивости, без обзира на подземне хороре свога наличја, дубоко у себи гаји бар неку минималну свест о потреби и чежњи да достигне лепоту која га надилази, а у којој, опет, тражи назнаку, могућност, надање да ће у усмерености за извор нетрулежности наћи и своје незалазно сијање.
• Брзе су ноге ажурних на сваку бесмисленост и још брже на сваку лојалност рутине која се по цену још већег бесмисла мора поштовати.
• Када се границе између мушког и женског пола изгубе – добије се савремени свет где су улоге изопачене.
• Немогуће је стражарити над сигурношћу другог а бити у потпуности равнодушан пред светлошћу која није од овога света.
• Оностраност има своје упаде у овопропадљивост на увек исти начин али то је не угрожава да својим огледалом приказује право лице ствари.
• О чему мислиш – у томе пребиваш и јеси.
• Дивљу природу само чисто срце може припитомити.
• Наивне су интроспекције у којима нема места за очи другог јер тек из позиције другог можеш имати моћ да сагледаш своју гротеску.
• Заљубљени углавном траже стварност која на њих личи, иако прећуткују сарказам постојања да они сами ни на шта не личе. Љубав није тако неодговорна да пребива само у фантазму каквих неостварених жеља или надреализму која би стварност свакодневнице себично игнорисала.
• Жедног већег смисла напојиће и капи ако се потруди да нађе право место, јер када нађе право место неће се више борити за капи будући да ће имати познање да извор није само од малих ствари саткан.
• За твој преображај је већ све учињено и спремно – до тебе је само да дођеш и приступиш.
• Не узимајте медије сувише озбиљно ка срцу јер што је било јуче – данас више нема постојање. Тако ће и сутра бити.
• Некога ни сва светлост живота не може отргнути од заљубљености према властитој депресији.
• Можеш обићи цео свет али тамо где си положио љубав своје душе – ту стварност осећања своје домовине носиш свуда са собом.
• Људе занима само онај тираж који може удвостручити њихову таштину.
• Многи људи имају таленат који би хтели пројавити али су углавном неки други испред њих који би да их у томе спрече.
• Спекуланти лове у плићаку, а посвећени не беже од дубине јер знају где је богат улов. Ко воли пецање смисла, не кокетира са тривијалним.
• Свако тражи Бога који ће да га нахрани. Зато и настају идоли…
• Сумњиве су радости где пријатеља нема…
• Неодговорно је бити спокојан у време неизвесности а пошто нема ничега извесног онда нема ни времена када је спокојан могуће једном трајно бити.
• Човек зна само да јадикује и жали над собом зато што не зна да поштује себе. Отуда зло у свету. Јер надмени као и очајни једнако не воле себе. А када би знали да су сада само као гусенице онда би им се отвориле очи да је само питање времена када ће постати лептири. И већ би то донело мало утехе. Јер обличје сваког човека пролази али аутентична метаморфоза припада Вечности.
• Сваки нови дан није заробљени круг где човек попут пса јури, или попут змије једе, свој реп већ изазов да продише на нов начин који је старом човеку претходног дана недостајао.
• Истинска љубав не мери своју пожртвованост…
•  Живот за тебе почиње када све почне да се руши, јер тек када почну да падају сви идоли и да кризирају постојећи односи и вредности, тек тада прави део тебе долази до изражаја да у заласку ништине сване у новом искораку.
• И најмањи од овога света очекују нешто. Очекују другог, другачије, чудо. Било шта. Јер чак и најнеписменији људи овога света, чак и животиње које немају фамозну људску словесност, у дубини себе, сасвим интуитивно, знају да све што знамо и све што јесмо – није последња тајна овога света.
• На крају сваког менталног ходника наших нутрина увек остаје избор између наших холограма од зла и наших прозора до слободе.
• Не брини се превише јер оно што ти видиш као препреку за наставак свог животног пута, само је рачвање и раслојавање другог пута који иза њега сакривен лежи.
• А шта ако они које сматрамо зверима пред којима се осећамо угроженим немају ништа од крволочности него их наш страх таквима чини?
• Човек свагда покушава да нађе излаз из свог лавиринта, из својих застрањених неурона, а не види да оно што он тражи да је управо он сам у средишту своје потраге. Тек када му Бог отвори очи – он може познати ову тајну. А када ово позна онда више неће трагати за собом већ за Оним ко му је тај поглед дао.
• Вечност је смрт ако нема другог и Вечност је живот ако има другог. Окретање смисла није у људским монадичним рукама него у жељи да сретне некога другачијег од себе. Из таквог угла се открива да ли је вечност за некога Рај или пакао. И ову тајну само љубавници према човечанству познају, док они заробљени својим прорачунима настављају кретање једино у ништавилу.
• Сваком је потребан звук тишине да ућутка метежност која одузима здрава тиховања. А када се човек миром напије потребан је другоме који од немира болује. Зато ниједан мир не може бити себично стечени капитал већ је његова мера да се пода бесплатно ономе коме недостаје.
• Људи стрепе од разних утвара али врисак своје душе не препознају као вапај за спасењем, јер је то једино од чега се треба плашити.
• Човек је више биће имитације неголи креације. Изгубивши критички ум, човек инертно усваја само понуђене моделе које затиче у спољашњем свету али зато губи познање какву карикатуру прави од себе ништећи унутрашњи развој којем такво плагирање није потребно.
• Није ти непријатељ свако ко не мисли твојом главом. Често су нам највећи пријатељи они који нам делују чудно са својим углом разумевања.
• Иза пиксела на монитору видимо промоције разноразних и доброћудних протагониста али иза маске самопројављујућих мало ко од нас има увид какво наличје заиста председава.
• Има нечег поражавајућег да човек који је већи и од неба и од звезда – своју судбину темељи само на потрошачкој свести и преживљавању.
• Како децу навијамо таква деца постају. И наравно свако наше незадовољство дететом није последично увек до детета него управо од узрока у самом родитељу које осуђује развој управо тиме што властито дете посматра као механизам уместо као живо биће.
• Само аутентични боеми познају тајну живота јер само у њима ниједан комплекс нема право на преживљавање.
• У промени перспективе – затвора нема!
• Када пресечеш пупчану врпцу са неодносима и искуствима који нису донели очекиваног плода – тада почиње твој живот, и та фамозна слобода.
• Ко није научио да ослушкује себе – тешко да ће научити да буде добар слушалац других. А у тим гласовима је све – и добро и зло. Свако чује оно што жели да чује и према тој мери свог наличја тумачи себе и друге.
• Ко поштује даровано на дневној светлости – ноћи претвара у свечане дијаманте које скупља у духовну ризницу…
• Аутентична љубав не сумња у ослонац који проналази у другоме а други потврду своје снаге налази у љубави коју сам даје и којом је сам љубљен. Ето у чему је тајна здраве узајамности!
• И док нечији угао посматрања умишља да си ленштина која се излежава ризикујући здравље своје душе, мало ко има твоју перцепцију колико се напињеш да савладаш у себи најгоре.
• Јутра састављају оно што је јуче било разбијено. И коме сломљеност није једина солуција постојања – подиже весла за нову пустоловину дана који тек предстоји.
• Човек је као оловка. Једно крхко створење. И човек се попут ње ломи често када год жели нешто добро да напише на страницама свог живота. Али ту није крај. Док има оловке имаће се и који смисао нарезати. Грешке у писању као и сломови живота су неминовни. Али када кризе прођу јер морају да прођу онда ће када човек нестане остати смисао који ће други читати за своје узрастање. А ту је разлог много већи од разлога тренутног слома.
• Чисто срце увек има неке специфичне пријатеље са којима дели најлепше моменте.
• Уједињена љубав пробија два зида. Један је зид отуђења а други зид који препречује Онострано.
• Снови доносе најлепше дружење са символима који станују или са другог прага свести или са другог света који не познајемо довољно али га по дару наслућујемо. А ко уме да сања неће окаснити ни да пружене символе преточи у стварност свакодневнице. И добро је знати да само мислимо да смо будни јер право буђење је Догађај који ће тек наступити…
• Сви су жељни одмора. Од нездравог посла. Од нездравих односа. Од поремећених вредности. Али је највише човек уморан од празнине и зла своје душе. Када би се потрудио да отвори своју душу унео би свеже ветрове да проветре неред и прашину. Надасве, изненадио би се пријатно запремином видокруга и мира које би нашао у себи. Јер без овог отварања узалуд се ко чвари на сунцу и мору ако је у себи и даље дубоко несрећан и незадовољан.
• Када се двоје воле – светлост је само последица љубави. Ако се двоје не воле – сећање на светлост их може поново зближити.
• Не постоји крај света. Постоји само ризик где ћеш усмерити своју душу. Одатле почиње перспектива која устројава постојање.
• Углавном мислимо да нисмо као други људи и да еманципација чува своју неутралност, али ретко примећујемо да док ми проучавамо друге неко и нас са леђа гледа а да зло буде горе – постајемо део оне климе коју осуђујемо.
• Светлост Божија најтеже пролази кроз скучене људе којима је тесно чак и у самима себи бити.
• Неки људи толико дају своје срце да не стављају на њега ни заштитну браву, али зло долази од одсуства жеље да кроз та врата прођу они који су позвани из највеће љубави.
• Када скупиш све мисли под једну сталоженост – светлост ума прожима сав видокруг.
• Савремени човек може решити готово сваки проблем али усамљеност не може тако лако преболети.
• За бездушне људе Васкрсење Христово ништа није променило него им је сва егзистенција остала упрта у страдалника који је остао на крсту.
• Прозреш ли у људске неодносе, увидећеш где сва та гламуризација и помпезност на крају завршава.
• Када се укажу есхатолошка окна – немој се колебати да кроз њих прођеш јер спасиће се само оно што је претрпело преображај док оно што је остало равнодушно остаће у својој пропасти неизмењено.
• Човек добија на величини тек када спозна своју мајушност!
• Божија љубав непрестано чини да ставља небеса под наше ноге.
• Добра утврђења одолевају највећим ударцима света.
• Чудно, они који нам се највише пењу на главу – у нашем трпљењу траже свој спокој…
• Онај ко те храни тај те не контролише већ своју исхрану из љубави црпи да је твоја сигурност на првом месту. Ако је такав закон инстикта положен међу животињама, колико више би требало тако међу људима бити?
• Искорак ка Оностраном је већ успостављање Њега Самог у овостраном а ту сваки страх од непознатог престаје са сударом Лепоте.
• Подељени погледи увећавају хоризонте…
• Када би се твоје срце ротирало само око светлости – ниједног човека не би изгубило.
• Мало који проповедник није оболео од месијанског синдрома а ту су лудила загарантовано присуство у одсуству публике. Каква времена иду још мало па ћемо и своје виртуелне налоге тако користити – ако већ нисмо…
• Неки људе мере друге људе по томе колико су ништавни а не виде, нити мере колико ништавне нешто мучи. Није коректно своју супериорност мерити спрам инфериорних. Узалуд таквом правда и врлина ако својим здрављем болесне проверава само да би их дотукао.
• Прави учитељ се никада не надима над својим учеником а прави ученик никада не одмерава своје снаге са учитељем.
• Ноћи су дивне за сваког оног мистика који не мисли само на себе.
• Узалуд неки подижу границе и појачавају зидове јер ће аутентична љубав увек наћи могућност како да их превазиђе.
• Постоје радости због којих се не опомињеш жалости. Дивна су јутра која се не опомињу тешке прошлости. Дивна је нада која у свежим ожиљцима више не осећа бол јер само безнадежнима бол је све што имају и желе.
• Нити је сваки сабор мерило присности, нити отуђења. Постоје присности где отуђење не престаје, а постоје странци са којима делимо најинтимније тајне. Свако друштво има своје добре и лоше стране само што неко вешто крије своју патологију а неко је са каматом додаје бестидно. Има нас разних. Али само свети људи (надасве, добри људи који су способни за рефлексију) имају дар да на саборима различитих мимика и психологија – увек исти однос покажу према свима једнако. Њих нити мења туђа врлина, нити безумље јер првим се не пореде а другим се не смућују. То су лица које не трпе маске. Лаж, интригу и клевете. То су лица која својом драмском прецизношћу опхођења чине демаскирање овога света у његовом најнељубавнијем стању.
• Није свако воајер ко себе скрива јер колико год изгледало необично постоје људи који су сачували своје здравље болујући од стидљивости.
• Када Бог подмаже срце – нема места за корозију и баговање…
• Од заједничке празнине нема веће пропадљивости…
• Нека лица су сасвим безазлена док се иза погледа њихових открива сав чемер слепила само зато што су све зенице у одмеравање положили.
• Нема несрећнијег човека од оног ко остаје равнодушан на сливање радости која му се предаје.
• Свако има своје демоне али их се само разуман стиди док их други са поносом показује сваком.
• Чудно, неке ствари процветају тек када неки људи оду из нашег живота а још чудније је да и други људи процветају када остану без нашег присуства.
• Добро смо док се не покаже другачије…
• Све се пореметило. Због техноманијакалне везаности за виртуелно изгубиле су се све границе где човек почиње а где престаје.
• Погледи невиних у нашој пажњи траже ослобођење…
• Човек се рађа у оној води где игра мами стваралаштво истом удицом којом стваралаштво пеца игру.
• Сада свако подиже своја лудила по трговима као молитве.
• У потражњи за гламуром овога света тешко је човеку наћи властиту рефлексију…
• Где су присности велике – опажања других су загарантована.
• Танке су линије између просјака и онога ко ти себе пружа…
• Где је велики напон субверзије – велико стваралаштво подиже фреквенције…
• Не може се уским путевима врлина ходати ослањањем на старе заблуде.
• Ко не зна за боље од себе остаје доследан својој утопији.
• Да би дошао до Истине – сам мораш срушити зидове својих заблуда.
• Када научиш да ослушкујеш – онда ће ти и мртве ствари проговорити.
• Нема већег изненађења, ни радости, до ли када нађеш други свет и небеса отворена тамо где најмање очекујеш.
• Ако нема доброте у нама, чак и чежња за њом, упркос властитим ограничењима, успоставља добро у нама. Јер где има стакла да прими пробијање светлости – ту ни отварање прозора неће окаснити.
• Колико год се испрљао неке ствари мораш урадити сам. Ако је то цена сазревања онда нећеш много пазити на оно секундарно што би те од тог пута могло одвући.
• Сваки дуализам почиње од армаде отуђења а ту су исходи саборности могући једино у крвотоку ништавила.
• У здравом усамљивању све је шаптај другог као што морски таласи шапућу камењу најдубље тајне.
• У срушеној вери – потомства нема.
• Нека сећања не треба дирати…
• Постоје невиности које не треба дирати као што постоје мисли које се једино чистотом срца могу прославити.
• Неће нас Бог питати да ли смо постили, или се молили, или богослужења похађали, али ће нас питати шта смо урадили са овим светом, са својим животом и колико смо били ту за оне којима је најпотребније…
• Од метежности и динамизма живота не чујемо прасак тишине који би да нам подари једну детонацију која не узнемирава нервни систем већ предаје једно топлосрдачно искуство које није од овога света.
• Ниједну битку човек тако вољно не изгуби до ли од онога кога највише воли – себе…
• Блажена су јутра која почињу срцем детета!
• Глуп човек увек тражи различите углове доказивања само да би своје промашаје одржао на снази.
• Спокој бића тражи добро друштво али мир свој стиче када својим рукама непријатеље међу собом учини помиреним.
• Једино отискивање од себе одводи човека до себе…
• Где је смисленост постојања раштимована – ни стање човека се не може одржати…
• Неки сву своју људскост налазе само у черечењу туђе људскости за своју нељудскост.
• Нису људи толико отуђени једни од других колико се само осећају напуштеним. Али нема веће утехе од острва где се ниједан бродолом не помиње пред тајном интимног рађања пријатељског односа.
• Докле год постоји макар делић светлости која долази споља – властита пропадљивост неће тријумфовати.

Детекције

• Да би човек демаскирао себе мора да се оголи. У супротном агонија остаје јер лаж тера своју срамоту до краја.
• Када се сруше илузије наступа доба зрелости.
• Истинско смирење почива у тајни небеског оптимизма пред свакодневним искушењима света.
• Чак и мала деца могу осетити да нешто не функционише добро у свету. Зато нису увек деца проблем. Она можда не могу да дефинишу или изразе шта осећају али је сигурно да осећају пулс света. Није, дакле, увек проблем ни до родитеља. Постоји нека неправилност света која не може преварити ни најчистије срце. Отуда туга у очима неке деце иако немају разлога да буду тужна. Јер препознају и уче да препознају друге као себе.
• Узалуд свака идила ако је срце и даље усамљено и нема никога сличног себи…
• Иза слепих врата доконост је мајка трачева анонимних свезналица.
• Време човечије је као талас – има га па нестане, али право питање остаје када године оседе човека: у каквим мислима је остарио јер су оне показатељ у чему се изградио.
• Чак и мали избори носе велике последице чији одјек може бити неповратног карактера.
• Ако немаш са ким – настаје распадање.
• Презрене од овога света само Бог познаје!
• Блажена су јутра оних којима није промрзло срце!
• У чему си непромишљен – у томе страдаш…
• Сваки је гроб само инкубатор за предстојеће рођење.
• Неки људи су стравично усамљени а да нису свесни парадокса да од њихове величине зависи напајање остатка света.
• Где је љубав неокрњена – сваки празник тек почиње…
• Док ледено срце види разлог открављења пред собом онда још има наде. Када се тај разлог изгуби тада остају само последице фатално
• Многи очекују изобиље светлости, али им је тешко да се растану од црнила које са собом носе…
• Драгоцена су само она лутања у којима на крају пронађеш себе…и понеког другог а да не заудара на утвару која ће олако проћи…
• Да ли све што окађено прожима – очишћеност поседује?
• Само у љубави безлично постаје лично…
• Ни за таму се не би знало да нема оно мало светла које указује на њен недостатак. Исто је и са животом овога века. Тама се множи али ником од помрачених не долази на ум да опстају захваљујући светлоносцима.
• Радовати се – то је већ постојати.  Питати се – то је већ смисао у себи рађати. Волети – то је већ зло овог света прекинути.
• Ко је чувар својих страсти – ништа га не може поробити.
• Најбоља су друштва необичних пријатеља – од њих можеш свашта очекивати али никада те неће оставити без неке поуке.
• Од нас зависи да ли се неком свету прилагођавамо или га креирамо по својој вољи…
• Помрачени путеви не прекидају путању – само испитују доследност ка циљу.
• Има и таквог парадокса да се људи отуђе не јер мрзе другог него јер немају снаге ни воље да згазе своју сујету како би смело признали љубав према другом. Ову тајну познају заљубљени или пријатељи, али највише супружници.
• Свако тражи или свог Бога или свог мамона…а можда најгоре пролазе они који чак и од Бога праве идола.
• Мудар тражи излаз – неразуман се мири са постојећим стањем.
• У близини вољених – невремена губе на камати.
• Где је љубав препозната – агресије нема!
• Лажна пријатељства затварају очи а само их истинска чине отвореним.
• Не очекуј да те се неко сети ако се и ти сам некоме не обраћаш.
• Неки људи сву своју религиозност исцрпљују у поштовању обичаја дајући свом интелекту једино обрисе паганизма.
• Неким људима сви мостови света не могу помоћи да нађу заједнички језик.
• И у време мира неки људи немају преча посла неголи да се играју рата са другима.
• Сваки затвор долази од сујетне изолације.
• У неким несхваћеностима једино невиност душе страда. Где нема те невиности остаје само – огорченост.
• Ко не зна за здраво празновање душе – своју гозбу ишчекује у оштрењу чељусти за очекиване госте.
• Нема те зимоће коју топлина наде не може откравити.
• Ко је равнодушан у малом – како ће се онда чудити ономе што је велико?
• Неки људи не само што не виде своју заблуду, него не воле да их било ко прекида када своју илузију желе намерно да живе.
• Многима су глуме својствене јер себи претпостављају велику публику али живот није позорница – отуда агоније као последице.
• Да би дошао до Небеса – мораш градити мостове са другима.
• Свет нуди сензације али што се више човек уноси у понуђене садржаје – све мање може да постигне брзину којом се они ротирају.
• Сва празнина овога света последица је угађања свом себичном миру у којем на крају нема – никог…
• Не постоје довољно велике власти које би могле препречити поглед ка Богу.
• Када је срце топло – студен је најмањи проблем. Када је срце хладно – тада све је проблем.
• Где има љубави нема лутања а ако је лутање укинуто онда само спокој одјекује бићем.

Проветравања

• Пакао није дестинација већ показатељ наличја душе.
• Време је драгоцено јер време не протиче без нас него са нама. Коме дајемо своје време таквом дајемо целог себе. Протицање значи умирање. Зато требамо пазити чему и коме дајемо своје време да наше умирање не буде безвредно.
• Само онима који су прожети нествореном светлошћу припада грациозност која није од овога света.
• Једино аутентичан човек одбија кокетирање са тамом да заузме светлости престо.
• Да би напустио своје заблуде – мораш ишчупати оно за шта си се најприсније везао.
• Када човек пронађе веру почиње одрастање.
• Ако ратиште има неку опомену, онда је она оличена у невиним душама које ништа осим мало љубави и слободе нису хтела.
• Зло настаје када своја дела оправдавамо као безопасна. Има људи који су као деца јер не схватају колико могу некога да повреде а у њиховој рационалности нема ни грама упитаности да ли нешто лоше чине.
• Маска је лепа, али док лаж царује – она је само маска.
• У неким радозналостима нема очекиване мудроспознаје.
• Многе невоље затичу породице, али велика љубав чини да и непроходни путеви отопе своје ледене препреке.
• Неки људи, фиксирани системом, другима или својом вољом, нису ни свесни колико велика снага се у њима крије.
• Нежни људи се могу одржати само на саборима где присност није потцењена.
• Божија светлост није ту да ослепи човека већ да му их отвори за сагледавање себе и света управо очима Самога Бога.
• У сломљеној перцепцији лепота губи на целовитости.
• Док шармирамо друге не стигнемо ни да приметимо колико смо непотребно живота бацили.
• Само велика срца имају петљу да разнесу свој мозак добрим мислима.
• Људи чекају викенде да би нашли свој одмор али уместо тога само докрајче одсуство радости у прави пакао.
• Не завиди надменима – свако чека свој ред за сахрану.
• Тајна чистог срца у одсуству таштине лежи.
• Узалуд знакови са небеса ако је човек заволео пустош свога срца.
• Најтеже је без осипања – саставити себе.
• Нема већег парадокса од распетости која доноси слободу!
• Где љубави нема – други је само дежурна марионета за личне фрустрације.
• Узалуд таленат ако га немаш са ким поделити, или, још фаталније: ако твој таленат нема ко разумети.
• На својим заблудама најтеже је наћи спокој.
• У кризи властите сврхе – молитва је јача!
• Идоле које подижемо у себи на крају се окрећу против нас.
• Онај ко тражи већи смисао мора да зна где да убаци удицу јер прави улов почиње на неочекиваном месту.
• Изолације су сурове тамо где немаш разумевање.
• Искомплексираност увек види другачију стварност од предочене.
• Чисто срце нема перспективу овог света.
• Узалуд велика снага ако себи њоме одузимаш последњу шансу.
• Бог нас увек изненађује на нов начин само да би нас спасио од равнодушности.
• Најлепши су снови у којима самоће нема.
• Када невреме удари душу – наоружај се добром вољом против себе.
• Као што се домаћинства препознају у тами на основу светла положених у њима, тако и Бог препознаје оне који су са захвалношћу примили Његову благодат.
• Лажне присности не могу пустити корење на бесплодним местима.
• Решења увек има а да ли има човека за свако решење?
• Време ради против човека само ако се човек не креће према Вечности.
• Одрасли философирају и спекулишу, износе теорије и системе, али само срце детета прескаче конструкције и механизме, јер му је сасвим својствено да вери која хода по води – ништа од тога није потребно.
• Врлина није загарантована имовина која се не може изгубити.
• У својој фиксираној учаурености најтеже је своје заблуде одшрафити.
• Чисто срце отвара небеса и комеша васиону. Ниједна звезда није толико себична да не отпоздрави треперењем таквом јунаку. Зар ће Бог бити равнодушан и мање руке?….
• Где је добра воља – ни аура светости неће окаснити.
• У страху од непознатог – прогресивност недостаје.
• Нека детињства нису могла ништа понудити осим трауме.
• Ко те воли тај и брине о теби. Кога волиш о њему и бринеш. Нема безбрижне позиције за љубав. Јер се не може волети без одговорности за другог.
• Свему су нас учили осим како да постанемо – људи…
• Ко глуми лудило на крају се разболи од глупости.
• Када имаш са ким – ниједна препрека није фатална!
• Када сахраниш старог себе онда почиње узгајање новог тебе…
• Ништа горе од заједнице где нико ни са ким не општи а свако своју вољу тера.
• Можда је васкрсење и вазнесење много безазленијег карактера од претенциозних очекивања духовности…
• Ноћи испитују наше постојаности…
• Што се више трудиш да некоме објасниш нешто – све више светлости одсипаш из себе.
• Прилагођавање систему или људима не значи сливање до властите непрепознатљивости већ бригу о посебности а да се не изгуби сопствена оштрина и снага.
• Ако је ко одбачен – не значи да је изгубио лепоту…
• Није самоћа проблем јер и она може на другог да мисли. Проблем је неоднос према било чему и коме у тој самоћи. А врхунац анонимности је отуђење пред властитим ликом.
• Само су она страдања фатална од којих ниси успео направити већу причу.
• Некада нам тек властита пролазност отвара ум како да се боље осмислимо.
• Наша диоптрија нас често вара у нашем аутопозирању, јер осим што смо слепи да видимо колико смо мали, још мање увиђамо колико су наше перцепције постављене наглавачке.
• Страхови почињу где се снови завршавају.
• Добра размишљања хватају добре фреквенције…
• Човек је увек пред откривањем света око себе, али сам себи и даље остаје највећа загонетка…
• Само кроз руинираног човека – светлост налази најбољи пролаз.
• На саборима безличних односа – воштане лутке се чине реалнијима од неискрених односа. Или сами људи таквим луткама постају.
• Где си положио себе – ту си нашао свој мир.
• Не осврћи се за односима који су те више пута повредили.
• Нема великих погледа без мало ризика…
• Суштина се не мења. Или тражиш себе или бежиш од себе. Али има и таквог парадокса да ко потражи – залута а ко избегава – нађе.
• Када неко не прихвата твоју нежност доводи те до жалости јер види само твоју монструозност.

 

Луцидности…

 

Некад је загрљај некоме цео свет…
Неискрени додири тела не дају искрени сусрет душа…
Величина бола нема исту запремину код онога ко не жели бити вољен и код онога чија љубав се изнова одбија.
Ране постају све веће што их више анализирамо…
Највеће лепоте узрастају када их нико не примећује…
Оно што је огољено постаје обестемељено…
Задовољства добијају на укусу ако се имају са ким поделити…
Ризик многих сазнања почива у чињеници да једном досегнута небеса можемо лако изгубити самопрецењивањима…
Ко нема свој дом – налази га свуда…
Једино стрпљив човек ради на свом расцветавању…
И кад се неко крије – лице му се и даље види…
Не мораш увек формирати свој став онако како те свет учи…
Много тога се данас именује добром ради другог. Зашто се онда дешава да други доживи своју осрамоћеност од нашег добра ако је оно – добро?
Узалуд конфликти ако срца хоће другачије…
Могло би се рећи да чак и спокојство и поредак природе открива свог Творца…
Бахатост материјализма води само у вулгарне поноре..
Није проблем несрећна насуканост него намерно истрајавање у сопственом немицању…
Проблем једнога треба да буде проблем целе заједнице…
Да би променио перспективу гледања, или бар покушао да пронађеш објективнију страну погледа, некада је потребно да у великој агонији истегнеш привидне смирености. И ако је поглед пронашао своју ишчашеност, повратак главе у нормалу ће донети вртоглавицу нових спознаја. Ако није – онда остаје угануће душе…
Најлепши су дани када излазиш из свог мрака…
Са пријатељима не делиш само пуноћу живота него и највеће празнине…
Где су лица нестала – само су интриге остале..
Немаштина другог, ако већ немамо милости, нас може подсетити бар на личну обнаженост срца. Можда на тај начин пробудимо себе из неосетљивости…
Време је пакао – ако се човек не покреће..
Неки људи никада не стисну довољно петље да изађу из своје осе…
Трагично је због свог бола пропустити лепоту овог света.
Када пресечеш врпце за које си везан – нећеш умрети. Тог часа почиње улазак у лепоту непознатог…
Лако је дизати револуције против система – тешко је дићи побуну против својих страсти…
Чистота срца зависи од угла посматрања…
На врхунцу отуђења, у својој окошталој пластифицираности, од човека остаје само прозор који нема по коме зауставити поглед…
Када дођеш до извора свега што трпи кретање тада почиње време спокоја…
У самсари догађаја загрљај вољених више вреди од долине неизвесности…
У ослањању на каменитост другог, некада је тешко наћи сопствени одраз…
Докле год постоје радозналости – ни истраживања неће окаснити…
Свако од нас тек треба да постане човек…
Где нема сусрета лицем ка лицу – интрига тражи своје место добитка…
Где је пустиња бића и где нема одјека другог празна кућа остаје и понека промаја од човека…
Грч се храни илузијом да нам светлост није потребна…
Срце има своја путовања која нису откривена сваком…
Одступи тамо где пуштање не долази до изражаја…
Свако има неки свој крик у неком аутору са чијим стваралаштвом се поистовећује.
Где нисмо пожељни – срце куца за другим саборима прихватљивости…
Хармонија долази тихо и неприметно остављајући дубока сагледавања тамо где се бачени погледи више не враћају назад…
И унутар угушеног света могуће је задржати своју лепоту неувелом…
Покидане искре – губитак и оно мало спокоја.
Истина не трпи закључке…
Полетност не зависи од снаге већ од добре воље…
Нежност увек има алтернативу. Има дар да види не само боје већ и нијансе које се преливају међу бојама. Код грубих духова све је далтонизам безосећајности. Оперисаност од било каквог детаља. Најпре обојеног загрљаја…
Лаж и истина света зависе од тога са ким у себи играмо жмурке…
Пољубци дробе хистерију другог…
Држи се онога што имаш. Ако немаш труди се да стекнеш. Ако имаш труди се да поштујеш одржано.
Колико неко себе поједе да не би повредио другог и колико другог не дотиче ни милиграм умирања којим себе неко умањује да би други израстао…
Сами бирамо предмет чуђења…И док има радозналости, ни невиност неће окаснити да принесе дар лепоте…
Улазак у радост другог је откровење које патологија безосећајних не жели да спозна премда им је отворено дато.
Не знаш шта је горе, да ли бити прикљештен човеком који себе држи у анонимности или човеком који себе држи искључивим. У оба случаја, дистанца је загарантована…
У клинчу рикошета одјеци другог саботирају прилаз протицања узајамности…
Смисленост није свуда добродошла. Људи траже баналности да не би морали да мисле на своју одговорност. И још горе, да не би укључили доток расуђивања.
У панорами таштине све је важно за себе осим себе.
Нагони без путоказа веће смислености држе опело нашминканим лешевима.
Када почну расплињавања, и све метежности почну да нагризају биће, сажми се у једну тачку која се нигде нема забости, и удаљен од разједања (мада и она су показатељ да смо људи), усидрићеш своје заблуде и привести их Острву које никада не мења Своје координате.
Живот има алтернативу ако сопство има човека.
Безазленост не подразумева наивност.
Прве асоцијације откривају наличије карактера.
Вулгарност живи од изопачавања другог.
Фрагментарност тренутка сецира целину ствари.
Заблуде припадају малодушнима.
Одложи своје зло ако желиш другог опет видети.
Свашта се може десити у глави онога ко много ћути.
Данас ми се догодило чудо – претворио сам ружну мисао у добру…
Смирени је увек незадовољан собом али он не очајава него се труди да постане још квалитетнији мотивишући се својим несавршенством. Он се не љути и не сујетише када му указују на погрешивост, него и код охолих отвара своје уши да чује наук о свом спасењу. Смиреном су сви смирени а охолом су сви охоли.
Постоје људи са којима се никада нисмо дружили кроз узајамну спознају а да их волимо без разлога. Исто тако постоје и они са којима се укрштамо цео свој живот а да се наша љубав тиме нимало не увећава, и да напротив, чак варира. Међутим, обе перцепције се могу и преокренути да некога не заволимо на први поглед а да останемо привржени сталним познанствима у којима смо сигурни. Све зависи од типологије човека и од нашег неодмеравања. Љубав не мери да ли је лакше обрадовати се квалитетнијем или непродуктивнијем човеку.
Размаженост имплицира самосажаљење, и обратно.

 

 

Врење…

Неке невиности остају неповратно ишчашене…
Таленат мало значи ако се нема са ким поделити…
Једна мала кап прави велики одраз, тако и једна лепа мисао може променити читав свет.
Када је човеку дата највећа слобода, он показује страх од њене ширине. Чудно…
Ниједан комфор не може надокнадити недостатак другог…
Ко је заволео место претварања – своје расположење од себе не може сакрити.
Неке наде смо изгубили али неке друге долазе…
Узалуд неко претендује на поредак система, односа, било чега – ако хармоније смисла нема…
Поносан човек нема никог осим свог трона…
Ко се сувише поистовећује са својом природом сав му идентитет месо постаје…
Умишљене агоније носе веће ожиљке од оних које би реално, без додира имагинације, задобили…
Тешко је ослањати се на односе који више немају постојање…
У свету ниских вредности једино се још од некомпромитоване и неинфициране љубави може дисати….
Свему су нас учили осим да будемо људи. Прво је то требало да стане у уџбенике..
Испод многих маски исто нелице стоји…
Знање није у ишчитавању и цитирању већ у живљењу прочитаног и проналаску свог израза…
У чему смо овековечили своја дела – у томе смо овековечили своје биће…
Позиција другог нам често делује лагодна али иза сваког корака не знамо пред каквим човеком стојимо. Тек када уђемо у његов корак, када почнемо да ходамо његовом обућом, онда почињемо да спознајемо другог. До тада само владају судови и предрасуде..
И најмањег човека зрнце светлости може пронаћи. До човека је само да се не сакрије…
Неки људи дочекају дубоку старост али да за цео свој животни век не отворе срце никоме…
Људи све више раде на спољашњем утиску, самопромоцији, визуелном доживљају, али одавно не срећу једни друге јер немају лица којим би погледали једни друге…
Тешко је освојити највеће висине али много теже задржати пријатеље које смо једном достигли…
Усамљеност је привидна, само треба добро промислити докле поглед сеже да би се са другим укрстио…
Где нема другог – ни игра звана живот није занимљива…
Лепота не мења свој курс – заиста се налази у малим стварима…
На саборима присности многи глуме лудило које им није потребно. Чак и ако имитирају или подражавају једни друге – отуђење остаје….
Мудром човеку временска прогноза не одређује расположење као што ни добра воља не броји препреке него гледа на циљ свог кретања…
Пред амбисом самоспознаје најгоре што се може десити човеку је да услед самозагледаности пропусти слепилом све друге становнике његовог окружења…
Сопствена патологија се не лечи пуштањем корена усред задовољне статичности…
И када све се сруши – присуство другог у нама изграђује нови свет…
Хтео би човек да засвира од срца али су му руке сломили надређена пријатељства и још надређенији послодавци…
Никоме није дата снага да сам себе без Д/другог покреће…
Није проблем у перцепцији самоће већ у величини зидова које смо око себе подигли. Због овога се самоћа јавља као агонија…
Некада и велике идеје превазилазе оквире људских снага…
Суморне одлуке увек рачунају на нас баш зато што ми не рачунамо на њих…
Деформитети настају као последица раслојавања прошлости. Спољашња наказност није увек саботажа здравоумља. Проблем су подвојености. Утројености. Када сам себи измичеш и више не знаш ко си.
Где су дебели зидови подигнути високо, продирање у стварност другог чини се немогућим. Ако пробаш припреми се јер иза зидова – велико беснило чека…
Сви страхови који долазе од непознатог имају полазиште у томе што не знамо да ли ћемо на том путу срести руку која жели да нас удави или да нам помогне…
Свако време има своју сету и своју наду…
Не мора ти се све чинити по вољи да би се неко радовао твом постојању.
Где грабљивцима дозволиш пуно, њихови прсти постају још дужи…
Смрвљеност разбија стереотипе….
Истина је да многи сијају али још истинитије да њихова светлост не долази од њих него од онога што им је дато. Други морају кроз борбу долазити до оног бљеска који други узимају без напора. Али баш зато што улажу труд успевају и да задрже освојено. Другима светлост полако нестаје управо зато што нису принели захвалност за даровано, или, јер су умислили да су сами узрочници своје луче…
Свако јутро почиње са сунчевим давањем себе. И сунце никада не тражи своју вољу. Жели да озари и угреје. Не тражи повраћај светлости. Нити гледа ко је ко. Ако нам то није довољна илустрација како можемо према другима да уништимо своје самртничко бледило, онда ништа неће.
Кад је црквени естаблишмент у питању држим се онога „Пусти мртве да сахрањују своје мртве“
Велика снага чека погодан тренутак не да пројави силу већ нежност…
Кочоперност је курвалук доконих осетљивости…
Изрод сам бира своје потомство…
На сабору ништине сви на крају светлости траже мрак своје пролазности…
Све мислиш проблеми, проблеми, проблеми… А онда кад увидиш страдање вољеног бића, кажеш себи: “ Не сери више!“.
У прљавој хармонији заједнице нема…
Агонија, то је тискање поред нељубећег другог…
Комадам себе да пронађем тебе…
Када садржаји почну да заударају, контаминација живота постане једина стварност…
Слабе су формације где се од рова не види ратиште.
Некада је научна фантастика указивала на лепоту фикције, данас је научна фантастика ако сретнеш човека који се не губи у фикцијама.
Израслине негодовања тумор су прихватања различитости…
Самосажаљење је императив многима да не преузму одговорност за даље актовање.
Претерана жалост за мртвима, ништа мање него за живима, није ништа друго до патолошки суптилан облик некрофилије…
Лојалност припада здравовољним умовима који не сецирају друге обдукцијом подметнуте аналитике.
Не плаши се лутања, својствена су човеку. Плаши се да сваки изабран пут може бити неповратно погажен и да се једном удаљен можда више никада нећеш вратити. Постоје лутања које имају повратак. Али…Постоје и губљења иза којих више нема ништа…
Не доноси закључке на основу својих пројекција изненадићеш се непријатно када аргумент обуче лице на које ниси рачунао…
Крематоријум врлине – изгон другоцентралности.
Пакао – фиксирана хаотичност.
У померању сопствених зидова треба уложити гигантски напор да сретнеш д/Другог.
У чаши ништине мегаломаније држе здравице…
Смисао мора бити на првој линији фронта…
Ако хоћеш утопију на делу онда је то армија истомишљеника…
У елегантности спољашње самоманифестације, људи су спремни да поднесу невероватну грозоту извештачености само да задрже импоновање према властитој сујети.
Немам времена да живим у страховима других…
Ко зна, можда само још психотични људи презају за аутентичним стваралаштвом.