Тајноувиди

• У сусрету са ћорсокаком – човек долази на испит проласка вере кроз зидове…
• Оне који нас анализирају, скенирају, одмеравају – не морамо по сваку цену мрзети. Многи од њих само носе комплексе из детињства. Носе неку трауму која никада није исцелила своје ране. Не искључујем да траже неку жртву. Али, често на друге само рефлектују своје пројекције док истинско дете у њима, ако је преживело, чека да и њих неко удостоји пажње.
• Није свака радозналост сујетна. Има таквих које због своје племенитости не могу да се сакрију од своје невиности, али биће ту за тебе када је потребно. И њима свакако не можемо пребацивати на некој пасивности или воајеризму. Јер их чистота душе чува од таквих изопачености.
• Ако лицемер стане пред огледало истине без покајничког нагиба – огледало ће испаштати…
• Неразумни људи граде сигурност у категоријама овога света а само мудри подижу свој дом на стварностима које су мада у свету ипак – независне од света.
• Ко држи Бога у својим грудима – не мора никоме да доказује где се налази Царство Небеско…
• Неки људи делују нам површно. Али ако им дамо шансу, ако их упознамо, јер са дистанце не можемо никога знати, изненадићемо се неочекиваним амбисима које из њихових дубина кључају. А на дну амбиса чекаће нас мноштво светова које тек кроз лице другог треба да упознамо. Зато, ако имамо петље, ако умемо да волимо без предрасуда – нећемо се колебати. Скочићемо у тај амбис. Ако смо људи…
• Иза сваког чистог срца – глад за пажњом тражи другог. Пажња која не би била производ повлађивања нечијој размажености већ пажња која је гладна истинског дијалога и сусрета.
• Ко много лута значи да много тражи себе. Али ко пронађе Другог нашао је крај сваког пута…
• Докле год има радозналости и невиности у нама – дотле ће и човека бити. Када свет буде престао да се усавршава кроз игру детета – тада више човечанства неће ни бити.
• Свако бира онакве ноћи којима је постао најсличнији. Дубоком човеку отварају се дубоки погледи. Плитком човеку – плитки. Али, док плитак живи само за ноћ да његова дела не би била виђена, дотле дубок човек живи само за онај део ноћи који ће једва дочекати светлост дана.
• У аутентичним пријатељствима слобода увек дише на нетипичан начин будући да јој је поверење главна осовина.
• Непријатељ је спокојан докле год мотри на тебе и докле год си ти толико плашљив да не смеш да напустиш своју рупу.
• Неки људи високо лете, али не зато што су надмени, или имају неки велики таленат, него јер имају велики загрљај који сва наша пала очекивања превазилази…
• Добар саговорник не бира тему да би оставио добар утисак о себи, већ тражи спонтаност у којој би узајаман дијалог довео чак и до пријатне тишине у којој нема нелагодности.
• Гладан знања неће бежати од знања него ће се увек пријатно изненађивати новим откровењима.
• Не буди суморан због оног што припада прошлости, јер човек за којег живиш је испред тебе – ти сам – у будућности…
• Из таме је лакше на светлост изаћи ако је присуство другог подршка на коју зло није рачунало.
• И када се чини да пропадљивост узима данак – не престај да се успињеш тамо где она нема предност.
• Какве трагове остављамо у овоме свету – на такав начин сведочимо величину свог постојања.
• Спокој не гледа на амбијент. Када мир дође – речи нису потребне. Јер човек је понајмање присутан управо ту где се показује као најочигледнији.
• Исконску невиност само магнетизам непомућене светлости може привући…
• Ако не затичеш стварност какву би желео – уложи мало маште и добре воље, па ћеш наћи добар погон да ако не можеш свет других онда бар свој свет учиниш креативним и бољим.
• Ноћ, некоме болница где превија ране. Ноћ, некоме лудница где обнавља демоне.
• Спознати себе значи позиционирати се на месту другог.
• Сваку рану коју пољуби Бог постаје – светлост…
• Свако ко се смеје од срца научио је шта је Литургија – макар и не знао за Бога.
• Некада у жељи да спасимо драгоцене односе, или оно што за нас представља неку вредност, дођемо до стадијума да сами себе поломимо у парампарчад.
• Невиност душе не тражи чуда да би могао да хода по води, али тражи чудо које мало ко налази или поштује – доброг саговорника не би ли како изашао из самоће.
• Бог не гледа на нечију скученост али ко његовом снопу окрене леђа – узалуд му сав комфор света.
• Многи не погађају смисао не јер смисла нема него јер им је перцепција подвојена.
• Нисмо живи докле год су жива отуђења…
• Само онај ко тражи – тај бива пронађен. И ту се за оног гладног смисла – авантура не завршава, него тек почиње.
• Чиста срца се лако препознају иако су им животне судбине драматично различите.
• Нема веће деградације од човека који монтира своја расположења за очи других.
• Где су љубави мале – дистанце су огромне, а опет, тек у познању да је све ништина, љубав има могућност да се неким другачијим од себе успостави.
• Скромним душама није много потребно. Многи имају све али зато немају душу.
• Ако кишне капи претвориш у добре мисли – видећеш да лоше време није оно најгоре што може да ти се деси.
• Сувише смо навикли да одређене свештенорадње посматрамо кроз крутост једноличног поштовања неразумљиве цеременијалности, а заборављамо суштину да где је велика љубав положена – обред је већ достигао своје испуњење.
• Покушај неразумног да изведеш на светлост истине, угушиће се, јер не може да поднесе дан у којем нема његове заблуде.
• Најлепша су она откровења која се са другима деле…
• Људи мисле да су деца незрела али њихова невиност само другачије сагледава перспективу којом пречицом је најбоље до Царства доћи.
• Увек полазимо од тога колико смо љубљени од других, и реално или умишљено око тога вртимо сва боловања, али мало ко од нас полази од тога колико неко изгара да допре до нас и да можда ништа више од тог који љуби није остало…
• Живот не може процветати ако си везао своје жеље за бесплодне активности.
• Докле год знаш да постоји сунце наде – коров других неће те угушити.
• Много је начитаних али је мало оних који свој живот живе – јер су све што јесу и имају дали фиктивним јунацима…
• Кога је дотакла светлост Божија – олуја неће сломити његово биће, али за њега више ништа неће бити исто.
• Тајна човека још није откривена. Сада смо као гусенице које се вуку у историји али ћемо се у Вечности показати као лептири.
• Људи мисле да све знају једни о другима а не виде колико је тешко заронити само у свој властити свет.
• Добра јутра граде они који утврђују себе на узвишеним стварима, на јакој вољи и широким погледима…
• Нема снажније личности од оне која је способна да демаскира све своје комплексе и заблуде – чак и по цену да постане оптужена као неприлагођена…
• Ко ради на властитом усавршавању, достиже нестворена сванућа…
• Звучи банално али не стиди се свако своје срамоте. Неки су са великим поносом углађени само да би још „достојанственије“ истакли своју безличност.
• Нека сагледавања апсорбујемо сами само да бисмо примљену лепоту касније поделили са другима…
• Човеку је све тешко у зависности од тога колико се страсно заљубио у своју херметичност…
• Величина једног човека се огледа у томе да ли има најпре смелости да сам себи просвира лобању добрим мислима? Можда би се запањио колико би преживео…
• Радозналости су најлепше када се по чистоти срца баве већим смислом јер постоје и радозналости које нису од чистоте душе. А што је нахрањено већим смислом – лепота је још већа када се са другим дели…
• Каквим вестима се храниш – таквим вестима робујеш…
• Докле год човек ради на властитој упитаности, било о неким својим грешкама, или развоју смисла у димензији званој свет, ниједан дан неће пропасти. Пропада онај дан у којем нема питања. Где је све знак узвичника оперисан од могућности усавршавања, или још горе, где човек наставља да пребива у личној недоречености мирећи се инертно са постојећим стањем ствари…
• На усамљивање има право само онај ко не увећава дистанцу љубави према свету…
• Пут ка Царству поплочан је неочекиваним откровењима…
• Ко добро чини – златне трагове за собом оставља…
• Ако је шта насукано – не значи да је безвредно. Ако је ко стао – не значи да неће наставити кретање. Ако је ко пао – не значи да неће наставити трчати. Ако је ко изгубио веру – не значи да неће једном опет живети…
• Какве погледе негујеш – такве призоре добијеш. Добром оку све је лепо, ружном оку све је фалично. А поглед иде још даље. Иза рамова овога света. И само због доброте душе, налази дивне оностраности иза оквира сваке пролазности. Зато ће се плодном оку дати пејзаж а бесплодном – зид…
• Ниједан човек није усамљен докле год постоји лепота која га изјутра буди…
• Када срушиш сва своја сазнања долазиш коначно до – самоспознаје….
• Немогуће је ићи према Богу а стајати отуђен од других људи…
• Лако је промовисати неку спољашњу хармонију пред другима – права агонија настаје када останеш сам са собом. Ипак, некоме обратно.
• Нису пред човеком дугачки путеви него су велика очекивања – и сва полазе од главе…
• Прави пријатељ никада неће дозволити да се уносиш у људе и догађаје који ти одузимају снагу живота, него ће гледати да те ишчупа и покаже другог смисла игру.
• Немогуће је бити безбрижан али мало добре воље може да помери и најтврђе планине од крутих стресова – таман толико да се бар на кратко промоли оно дете у нама које смо и од себе у неком кутку несвесног сакрили…
• Почетак новог дана је покушај да сахраниш јучерашње зло а васкрснеш данашње добро.
• За оне које је Бог очистио, Бог убелио, Бог удетињио – ноћи су најсвечанији сапутници који раскриљују непознато…
• Пожртвовани аспекат љубави није само у свакодневном превладавању недостатака другог императивом љубави саме, него и у заједничком суочавању са властитим ништавилом.
• Ко сам себе исповеда – никада не долази до опроштаја грехова…
• Познање своје унутрашње обнажености је први корак ка властитом покајању…
• Када је човек млад и неискусан, док почињу прве потраге за смислом и осмишљавањем, тада он још плута, испитује, лови у плићаку, али прави живот тек почиње када почне да узраста од глади до глади, од дрвета до дрвета, плодова који га подижу до неслућених висина. Јер ће тек при сусрету са светлостима које нису од овога света наћи ситост која му све време недостаје.
• Сада смо у свету који трпи променљивост, страст и страдање али није далеко ни апстрактно достићи оног бољег себе из света који призивамо и ишчекујемо…
• Колико год човек затворио себе – увек остане довољно пукотине да и кроз најмањи отвор светлост Божија прође и изведе на чистац суморну душу. Уосталом, светлост Божија најбоље пролази кроз сломљеног човека. Парадоксално, зар не?
• Тајна вере се само безазленима открива јер је њихова љубав најпитомија…
• Узалуд човек достиже сву успешност овога света ако је и на највећем врху тријумфалности усамљен или још фаталније – себичан да сам себе другом подели…
• Неки људи су лојални и напредни само док је неко са њима а чим мало остану сами са собом настаје суноврат и пакао…
• И када смрт прождире – празновање не престаје…
• Тајна љубави је место искуства где једни другима нисмо странци и где одмер према другом, или трпљење одмера према себи једноставно нема утемељење нити основа за постојање.
• Не побеђују неки јер су постали искусни у биткама, него јер су само мапирали једну исту рутину са којом улазе у коштац. А где је предвидљивост у првом кадру – борба не може бити коректна када изазов сваке борбе лежи у страшном сусрету са непознатим.
• Неки људи се не мењају. Као Доријан Греј. Остају лепи и хармонични споља дуго година док њихово истинско наличје, портрет, идентитет смештен тајно на сасвим другом месту, показује сву гнусобу и наказност постојања…
• Свако време има своје бриге, али ако ти је заиста стало до оних које волиш – никада нећеш дозволити да вам брига поједе оно мало хармоније када сте насмејани и сигурни једни са другима.
• Неки људи мисле да је њихово сажаљење према теби исто што и давање љубави према теби. Не капирају да глад за љубављу представља глад за односом а не за сажаљењем које се заправо стиди немоћи другог. И осим што се бркају појмови, такви људи сматрају да су након једног сажаљења оличеног којим уделом речи, погледа или геста, након којег су се повукли, да су исцрпели сву љубав овога света а другог су се трајно одрекли.
• Не веруј пуно спокојству змије…
• Својим очима спрам себе а својим делима спрам другог – немој давати лажну наду.
• Ко инсистира на мрачности – гротеска му природом постаје…
• Некоме живот процвета тек када напусти све што је сматрао својим животом.
• Нема љубави догле год једна страна упорно тражи доминацију и самовољу а друга страна жртву и негодовање.
• У хаотичним душама – љубав је недоступна привилегија…
• Кога су разнела радосна јутра – има разлог због чега треба живети.
• Коме се вера није бар једном распршила – никада није спознао ни њену вредност, ни своју снагу…
• Ако постоји нешто најгоре што се може десити и најсавршенијима, онда је то самосажаљење…
• Са чиме си се стопио – у то си се улио. Другим речима, где је највећи проток твојих мисли уложен – ту се твој идентитет највише поистовећује.
• Тужно је да било ко разапиње лепоту света тако што ће је промовисати једино као страшило.
• Безбрижне љубави живе за тренутке а само одговорне за Вечност….
• Када је мисао чиста онда ни полетност неће окаснити…
• Неке спокојности долазе тек са благословом лежерности.
• Распорити себе значи дозволити властитој латентности да постане прозрачна и за нешто сасвим другачије од самога себе.
• Мала деца имају велике жеље али још не знају шта је добро за њих. Исто тако и незрели умови имају велику самовољу, али када сазревање преузме доминацију – више се не отимају за оне жеље које су им некада представљале једини свет.
• Лако је бити контроверзан али право на скретање пажње има само онај ко уме да буде креативан. Све остало су идиотизми…
• Чувај се од људи који у сенци стоје. Што су више анонимни то су све више опаснији. Јер човек без идентитета не може другачије сведочити своју силу до ли кроз страх од онога што он сам по себи јесте.
• Када почнеш да истражујеш мале детаље у свему што трпи постојање, изненадићеш се величином синхронизације у свему што поседује битисање.
• Свако има своја лутања, али ниједно лутање није вредно да поништиш све што је од тебе остало…
• Не потцењуј чисто срце јер од његовог сведочења нећеш наћи бољег савезника.
• Најискренија пријатељства се показују тамо где су оперисана од лажних сведока и непотребне публике.
• Докле год се човек не оспособи да изађе из своје учаурености – све што може себи гарантовати је постепено нестајање.
• Само онај ко је изгубио све – може постати власник ништине…
• Ако се ушаториш на добрим темељима – можеш од себе очекивати простране погледе.
• Лењост не развејава кошмаре…
• Не убија пресија – убија оклевање…
• У ери самопромоције немогуће је не доћи до властите шизофреније.
• Спокој припада не онима који беже од света себичног мира ради, него онима који у самоћи раде на свом миру да би га имали довољно за оне којима недостаје.
• У тајни људске двоприродности човек спознаје колико га је великим Бог почаствовао.
• Тамо где је велика љубав – тамо увек једна страна тражи допуњавање другог.
• Јединство света не зависи само од Бога, већ од љубави сваког човека колико је себе пронашао у другоме.
• Време протиче али шта од човека остаје?…
• Јутра припадају онима који су спремни да сруше илузије јучерашњег и тек предстојећег дана.
• Многи бацају речи у празно јер нису никоме упућене, а праве речи увек траже доброг саговорника на којем ће самог себе адресовати.
• Само велики људи својом чистотом покривају недостатке света…
• Помоћи другоме када му је најтеже – то већ значи показати му иконичност наде која јесте васкрсење.
• Пре него што проспеш предрасуде, не заборави једну ствар: иза лица сваког детета – Бог те гледа…
• Није ти пријатељ онај који ради на твом ућуткивању, а опет, са друге стране, само прави пријатељ зна како да те на најбољи начин смири од онога што те мучи.
• Агонија људи није у томе што умишљају да носе велики крст, него што својим страдањима чине да се још више изолују од других људи.
• Тајна унутрашњег живота, а тиме и метаморфозе, се јавља увек на невидљив начин.
• Где нема односа и где је сваки дијалог преточен у безличну рутину – мора доћи до дављења храном.
• Тајна љубави је у синхронизацији различитости…
• Шта је за некога губитак и пад – за другог је спасење и налажење. Зато када пукне оно за шта смо се највише везали не треба фатализовати.
• Где је човек највише напрсао – у тим пукотинама светлост рађа новог човека.
• Ако ти је тешко у својој кожи бити, јер су ти укуси властите пропадљивости добро познати, отвори своје биће ка Другом и тамна мемла ће се барем преполовити.
• Чисто срце не робује стереотипима, нити усмерава импулс живота тамо где једноличност царује.
• Узак је пут човека који је изабрао да корача путевима светлости. Јер, докле га једни перципирају као скученог и застрањеног, са друге стране, он сам у себи види силазак светлости на њега који није од овог погледа света.
• Када своје срце подигнеш горе – Бог сву творевину стави под твоје ноге доле.
• Технолошки смо напредовали али смо као човечанство задржали примитивна схватања.
• Ако си захвалан на новом дану, онда у првој кафи можеш окусити нове светове који чекају на твоје откривање.
• Неки људи живе за догађаје јер им тако хедонизам налаже, други да побегну од сећања на смрт, а трећи да барем у друштву других осете утеху и припадност. И само су ови трећи блажени јер барем негде покушавају да се пронађу и солидаришу у једној заједничкој судбини званој – усамљеност и разумевање.
• Нема веће тријумфалности од осећања целовитости…

 

 

Advertisements

Стробоскоп

• Колико ли је човек бруталан према себи ако почетак сваког новог дана посматра као казну за своје постојање.
• Слободан човек све своје са собом носи – поробљен човек пушта корење на само једном месту управо због немогућности да било шта у себи понесе.
• Безлични људи личе на крпе са којима само треба обрисати своје чисте руке.
• Што је мање дете у нама – веће су шансе да се људска душа разболи од неслободе…
• Да ли су све неизвесности амбиси који нам прете ништавилом или само прозори који доскоком погледа треба да нас изведу на много већу тајну егзистенције?
• Није природно за ембрион да остане у својој љусци. Живот тражи рађање. За човека је тим мање природније да остане затворен. Мора се отворити према другом. Ако жели постојање.
• На нечијим лицима не видиш старост него боре у чијим браздама можеш провести године а да из свих тих намучених прича више никада исти не изађеш.
• Ништа није лепо само по себи него свој укус ствара из племенитости која се са другим дели.
• Добре мисли подижу се високо до неба али од њих користи имају и они који на земљи стоје.
• Према сразмери чистоте – душа испија своју безбрижност.
• Обавештења, позиви, поруке…помогли су човеку да једино сам себе не чује…тек онда почиње излуђивање.
• Неки дани су сиви само због тога што чекају на твоје уношење светла.
• Једно је хранити се приливом сензационалних вести које махом уништавају душу а савим друго је хранити се упијањем смисла који зна каква утеха је човеку потребна.
• Слепоме не можеш говорити о Богу јер не жели да Га види, а опет, има таквих слепила којима интуиција јасно говори да свет који познаје није све што има постојање.
• Много тога поробљава човека али ниједан притисак нема силу да обузме светлост која из човека еманира.
• У храму ћеш наћи све осим самог храма – ако желиш да видиш.
• Не постоји мртва природа. Постоји само обамрлост човека против чије жалости чак и природа устаје у одбрану.
• Свако има своје подвојености али само упорни проналазе властити синхро, макар и он трајао кратко.
• Деца су ме хиљаду пута спасила од смрти – неосетљивости.
• Вера уноси нијансе у свету који не познаје боје.
• Мрак се умањује пред блицом муње. Тако и суморну свест треба прекидати са светлостима ума које тама не може обузети.
• И када човек удовољи свим својим фантазијама – свакоме празнина на крају каже да је боље бити здрав на неком другом месту неголи будала у освојеном.
• Мања би аутодеструкција била у човеку када он не би тражио публику за своје самоповређивање.
• Сваки систем се гради на ућуткивању сиротиње која се још лакше компромитује само зато што верује да не заслужује и не вреди више.
• Ако нема другог – човек је болесно задовољан својом интроспекцијом.
• Неки снови никада не полете а неке чежње не престају да маштају бар о једном крилу.
• Ера информатике је имала за циљ да човека приближи другом човеку али је учинила само да се човек додатно отуђи чак и од себе. Зато незадовољство опстаје јер ниједан тастер не може да доведе до слободе кроз прозор монитора.
• Не жалости човека толико неки проблем колико свест да празнину у себи мало чиме може испунити.
• Докле има радозналости биће живо и дете у нама.
• На крају ће бити као на почетку: свако ће стати пред дрво познања добра и зла и јешће плодове којима је постао најсличнији.
• У подводним сферама непознатог – човек треба да тражи откуцаје свога бића, јер тек када тај импулс пронађе, изрониће на кисеоник живота да сунцем наде прослави рађање новог човека. Сваким даном…
• Када своје мисли стопиш са Небесима – постанеш толико једносливен да је твој властити ум тешко разлучити од садржаја који носи и којим је ношен.
• Било да живиш сам или имаш неког – опстаћеш само ако постоји једна узвишена вредност за коју сте сви једнако везани.
• Све повластице овога света не могу стати на једну столицу – толико је свака моћ привид истине и гаранција сигурне пропадљивости.
• Од злурадих људи у потаји не очекуј пуно потисака за неке спознаје.
• Када човек заборави или потцени разлог свог постојања – ту је природа да га подсети и одобровољи.
• Ништа страшније од марша преозбиљних аналитичара.
• У почетку новог дана гледај да се распршиш само на узвишене ствари и вредне људе.
• Основа сваке јаке личности је да не очајава баш онда када има највише разлога за то.
• Када си спокојан – није важно куда путујеш, јер си већ у себи достигао крај и циљ свих кретања достигнутих миром.
• У техноманији човек губи најмање пола идентитета.
• И најтврђе срце може припитомити туђа љубав, само ако није толико сујетан да игнорише предавање осећања другог.
• Чудно, док неки улажу велику веру тако да могу ходати и по води, други толико жале над собом да не могу ходати ни по сувом.
• Имаш једноставан избор: или ћеш помоћи својим даровима да се развију и да те прославе, или ћеш их уништити тако што ће у теби да пресуше за било какво добро.
• Докле год се имаш ослонити на некога – нећеш се помрачити, нити проћи…
• Они који лажу себе да је све у реду само да не би изгубили свој себичан мир – први пуцају.
• Докле год буде игре – биће и детињства. А само маштовити људи никада неће дозволити себи да остаре.
• Сломљени људи увек покушавају на погрешан начин да утоле своје незадовољство због чега и не долази до корекције.
• Никада комплекси нису знали за умереност јер им је апетит јачи од доследности према себи.
• Бог је спреман растопити све што је створио за наклоност љубави човечије, али човек је тај који његову љубав не познаје јер истој леђа окреће.
• А шта ако они за које сматрамо да су нам непријатељи који нам деру кожу – да су нам пријатељи, јер нас својим цепањем само одвајају од непотребних садржаја и страсти за које смо чврсто везали свој идентитет?
• Ако не поштујеш вредност новог дана – научи се од деце, она ће ти показати како…
• Људи на већим позицијама увек продају фекалије онима на нижим позицијама, али веће зло од овога лежи у чињеници да они који стоје потчињени под одређеном инстанцом воле свој пакао који им се предаје и намеће.
• Бог те подиже до једне границе када си још слаб, а када ојачаш после идеш пешке сам…
• Изгубљеност, перспектива је мозга. Лавиринт, изазов је духа.
• Љубав ће победити свако нестајање…
• Људски апетити су абнормални када је у питању простирање жеља. Комформизам је само природна последица. Мало ко полази од перцепције скромности. Јер није битна величина остварених жеља докле год постоји довољно светлости да и кроз најмање окно од човека прође. А онда? Онда, у обасјаности својих нутрина, указују се степенице које придржавају кораке ка сигурном усавршавању, а тада више није битно колико си стар и колико си пролазности сахранио.
• Ко није спреман да напусти своју јазбину – овековечиће се у изолацији од својих ставова.
• Излишна су сабрања где нема човека који би поклонио пажњу другом човеку.
• Овај свет није зао – само смо себи кастрирали добре погледе уроњавањем у све што лепота није.
• Када добијеш а не када обијеш слободу другог – онда други више нема могућност да затвори себе, јер је парализован твојом љубављу.
• Само велики људи немају страх од стајања на ивици јер имају довољно искуства у својим крилима која их чувају од сваког падања.
• Људским снагама је дата велика власт – да се уздигне изнад небеса и да достиже неслућене висине. Умор је неминован али је награда велика.
• У оптерећености над финансијама – деца прва испаштају…
• Што те није разнело – само те је просветило…
• У себичним помамама за приватним екстазама – искључивости су веће а мождане активности мање.
• Што су веће маске на појединцима већа су и отуђења међу људима.
• Самовања претварају живе ране у росу чије злато ништа не може компромитовати.
• Када се две пустиње пронађу – љубав међу њима кроји светлост која отклања празнину.
• Да би неко познао своју наготу мора бити надпросечно интелигентан јер са тим познањем долази и осећање срамоте која је почетак преиспитивања и самокорекције. Код малоумних такве перспективе нема. Идиотизам је тесно повезан са осећањем бестидности а када се они уроте онда нема поставке питања о могућности погрешивости и поправљања.
• Од срушених илузија о нечему или некоме – колико год било болно – нема бољег перформанса за здравље своје душе.
• Дефлорисаност бића мора донети неке последице. Некоме су оне конструктивне а некоме по идентитет фаталне.
• У спокојству дома почивају добра сећања.
• Једино аутентична вера даје аутентичну рефлексију. Све остало су идоли и фикције чак и под паролом а не само демантом вере.
• Колико год био мртав, постоје моменти када током твоје духовне смрти долази Баштован који није од овога света, да на твом лешу посади најлепше цвеће како би по твом буђењу тебе најлепше изненадио а твојим исцељењем другима замирисао.
• Где се љубав базира на другима – такав ланац тмурна времена не могу поколебати.
• Када пронађеш свој таленат – стисни га чврсто и немој пуштати…
• Добар човек ствара светлосне мостове са целим светом – ако се и усамљује чак ни тада не прекида комуникацију.
• Докле год има бар мало наде – ништа није још мртво.
• Узалуд човек гради одбрамбени механизам са билион сигурносних заштита ако је и даље толики идиот да не може да схвати да се за неке ствари не иде – главом кроз зид.
• Када дођеш у познање своје ништине онда не остајеш беживотно статичан него потпаљујеш кораке свог постојања да пронађеш Онога ко има власт да од твог неминовног нестајања направи скок у ново постојање.
• Човек робује само оним фантазијама које одговарају природи којој је најсклонији да се са њом поистовећује.
• Када се невиност душе сусреће први пут са могућношћу свог умирања – тада почиње прво сазревање.
• Уроњавање у властите дубине је почетак спасавања крхотина које су од бића остале.
• Сваки човек, ко је бар мало поштен према свести о властитој пропадљивости, без обзира на подземне хороре свога наличја, дубоко у себи гаји бар неку минималну свест о потреби и чежњи да достигне лепоту која га надилази, а у којој, опет, тражи назнаку, могућност, надање да ће у усмерености за извор нетрулежности наћи и своје незалазно сијање.
• Брзе су ноге ажурних на сваку бесмисленост и још брже на сваку лојалност рутине која се по цену још већег бесмисла мора поштовати.
• Када се границе између мушког и женског пола изгубе – добије се савремени свет где су улоге изопачене.
• Немогуће је стражарити над сигурношћу другог а бити у потпуности равнодушан пред светлошћу која није од овога света.
• Оностраност има своје упаде у овопропадљивост на увек исти начин али то је не угрожава да својим огледалом приказује право лице ствари.
• О чему мислиш – у томе пребиваш и јеси.
• Дивљу природу само чисто срце може припитомити.
• Наивне су интроспекције у којима нема места за очи другог јер тек из позиције другог можеш имати моћ да сагледаш своју гротеску.
• Заљубљени углавном траже стварност која на њих личи, иако прећуткују сарказам постојања да они сами ни на шта не личе. Љубав није тако неодговорна да пребива само у фантазму каквих неостварених жеља или надреализму која би стварност свакодневнице себично игнорисала.
• Жедног већег смисла напојиће и капи ако се потруди да нађе право место, јер када нађе право место неће се више борити за капи будући да ће имати познање да извор није само од малих ствари саткан.
• За твој преображај је већ све учињено и спремно – до тебе је само да дођеш и приступиш.
• Не узимајте медије сувише озбиљно ка срцу јер што је било јуче – данас више нема постојање. Тако ће и сутра бити.
• Некога ни сва светлост живота не може отргнути од заљубљености према властитој депресији.
• Можеш обићи цео свет али тамо где си положио љубав своје душе – ту стварност осећања своје домовине носиш свуда са собом.
• Људе занима само онај тираж који може удвостручити њихову таштину.
• Многи људи имају таленат који би хтели пројавити али су углавном неки други испред њих који би да их у томе спрече.
• Спекуланти лове у плићаку, а посвећени не беже од дубине јер знају где је богат улов. Ко воли пецање смисла, не кокетира са тривијалним.
• Свако тражи Бога који ће да га нахрани. Зато и настају идоли…
• Сумњиве су радости где пријатеља нема…
• Неодговорно је бити спокојан у време неизвесности а пошто нема ничега извесног онда нема ни времена када је спокојан могуће једном трајно бити.
• Човек зна само да јадикује и жали над собом зато што не зна да поштује себе. Отуда зло у свету. Јер надмени као и очајни једнако не воле себе. А када би знали да су сада само као гусенице онда би им се отвориле очи да је само питање времена када ће постати лептири. И већ би то донело мало утехе. Јер обличје сваког човека пролази али аутентична метаморфоза припада Вечности.
• Сваки нови дан није заробљени круг где човек попут пса јури, или попут змије једе, свој реп већ изазов да продише на нов начин који је старом човеку претходног дана недостајао.
• Истинска љубав не мери своју пожртвованост…
•  Живот за тебе почиње када све почне да се руши, јер тек када почну да падају сви идоли и да кризирају постојећи односи и вредности, тек тада прави део тебе долази до изражаја да у заласку ништине сване у новом искораку.
• И најмањи од овога света очекују нешто. Очекују другог, другачије, чудо. Било шта. Јер чак и најнеписменији људи овога света, чак и животиње које немају фамозну људску словесност, у дубини себе, сасвим интуитивно, знају да све што знамо и све што јесмо – није последња тајна овога света.
• На крају сваког менталног ходника наших нутрина увек остаје избор између наших холограма од зла и наших прозора до слободе.
• Не брини се превише јер оно што ти видиш као препреку за наставак свог животног пута, само је рачвање и раслојавање другог пута који иза њега сакривен лежи.
• А шта ако они које сматрамо зверима пред којима се осећамо угроженим немају ништа од крволочности него их наш страх таквима чини?
• Човек свагда покушава да нађе излаз из свог лавиринта, из својих застрањених неурона, а не види да оно што он тражи да је управо он сам у средишту своје потраге. Тек када му Бог отвори очи – он може познати ову тајну. А када ово позна онда више неће трагати за собом већ за Оним ко му је тај поглед дао.
• Вечност је смрт ако нема другог и Вечност је живот ако има другог. Окретање смисла није у људским монадичним рукама него у жељи да сретне некога другачијег од себе. Из таквог угла се открива да ли је вечност за некога Рај или пакао. И ову тајну само љубавници према човечанству познају, док они заробљени својим прорачунима настављају кретање једино у ништавилу.
• Сваком је потребан звук тишине да ућутка метежност која одузима здрава тиховања. А када се човек миром напије потребан је другоме који од немира болује. Зато ниједан мир не може бити себично стечени капитал већ је његова мера да се пода бесплатно ономе коме недостаје.
• Људи стрепе од разних утвара али врисак своје душе не препознају као вапај за спасењем, јер је то једино од чега се треба плашити.
• Човек је више биће имитације неголи креације. Изгубивши критички ум, човек инертно усваја само понуђене моделе које затиче у спољашњем свету али зато губи познање какву карикатуру прави од себе ништећи унутрашњи развој којем такво плагирање није потребно.
• Није ти непријатељ свако ко не мисли твојом главом. Често су нам највећи пријатељи они који нам делују чудно са својим углом разумевања.
• Иза пиксела на монитору видимо промоције разноразних и доброћудних протагониста али иза маске самопројављујућих мало ко од нас има увид какво наличје заиста председава.
• Има нечег поражавајућег да човек који је већи и од неба и од звезда – своју судбину темељи само на потрошачкој свести и преживљавању.
• Како децу навијамо таква деца постају. И наравно свако наше незадовољство дететом није последично увек до детета него управо од узрока у самом родитељу које осуђује развој управо тиме што властито дете посматра као механизам уместо као живо биће.
• Само аутентични боеми познају тајну живота јер само у њима ниједан комплекс нема право на преживљавање.
• У промени перспективе – затвора нема!
• Када пресечеш пупчану врпцу са неодносима и искуствима који нису донели очекиваног плода – тада почиње твој живот, и та фамозна слобода.
• Ко није научио да ослушкује себе – тешко да ће научити да буде добар слушалац других. А у тим гласовима је све – и добро и зло. Свако чује оно што жели да чује и према тој мери свог наличја тумачи себе и друге.
• Ко поштује даровано на дневној светлости – ноћи претвара у свечане дијаманте које скупља у духовну ризницу…
• Аутентична љубав не сумња у ослонац који проналази у другоме а други потврду своје снаге налази у љубави коју сам даје и којом је сам љубљен. Ето у чему је тајна здраве узајамности!
• И док нечији угао посматрања умишља да си ленштина која се излежава ризикујући здравље своје душе, мало ко има твоју перцепцију колико се напињеш да савладаш у себи најгоре.
• Јутра састављају оно што је јуче било разбијено. И коме сломљеност није једина солуција постојања – подиже весла за нову пустоловину дана који тек предстоји.
• Човек је као оловка. Једно крхко створење. И човек се попут ње ломи често када год жели нешто добро да напише на страницама свог живота. Али ту није крај. Док има оловке имаће се и који смисао нарезати. Грешке у писању као и сломови живота су неминовни. Али када кризе прођу јер морају да прођу онда ће када човек нестане остати смисао који ће други читати за своје узрастање. А ту је разлог много већи од разлога тренутног слома.
• Чисто срце увек има неке специфичне пријатеље са којима дели најлепше моменте.
• Уједињена љубав пробија два зида. Један је зид отуђења а други зид који препречује Онострано.
• Снови доносе најлепше дружење са символима који станују или са другог прага свести или са другог света који не познајемо довољно али га по дару наслућујемо. А ко уме да сања неће окаснити ни да пружене символе преточи у стварност свакодневнице. И добро је знати да само мислимо да смо будни јер право буђење је Догађај који ће тек наступити…
• Сви су жељни одмора. Од нездравог посла. Од нездравих односа. Од поремећених вредности. Али је највише човек уморан од празнине и зла своје душе. Када би се потрудио да отвори своју душу унео би свеже ветрове да проветре неред и прашину. Надасве, изненадио би се пријатно запремином видокруга и мира које би нашао у себи. Јер без овог отварања узалуд се ко чвари на сунцу и мору ако је у себи и даље дубоко несрећан и незадовољан.
• Када се двоје воле – светлост је само последица љубави. Ако се двоје не воле – сећање на светлост их може поново зближити.
• Не постоји крај света. Постоји само ризик где ћеш усмерити своју душу. Одатле почиње перспектива која устројава постојање.
• Углавном мислимо да нисмо као други људи и да еманципација чува своју неутралност, али ретко примећујемо да док ми проучавамо друге неко и нас са леђа гледа а да зло буде горе – постајемо део оне климе коју осуђујемо.
• Светлост Божија најтеже пролази кроз скучене људе којима је тесно чак и у самима себи бити.
• Неки људи толико дају своје срце да не стављају на њега ни заштитну браву, али зло долази од одсуства жеље да кроз та врата прођу они који су позвани из највеће љубави.
• Када скупиш све мисли под једну сталоженост – светлост ума прожима сав видокруг.
• Савремени човек може решити готово сваки проблем али усамљеност не може тако лако преболети.
• За бездушне људе Васкрсење Христово ништа није променило него им је сва егзистенција остала упрта у страдалника који је остао на крсту.
• Прозреш ли у људске неодносе, увидећеш где сва та гламуризација и помпезност на крају завршава.
• Када се укажу есхатолошка окна – немој се колебати да кроз њих прођеш јер спасиће се само оно што је претрпело преображај док оно што је остало равнодушно остаће у својој пропасти неизмењено.
• Човек добија на величини тек када спозна своју мајушност!
• Божија љубав непрестано чини да ставља небеса под наше ноге.
• Добра утврђења одолевају највећим ударцима света.
• Чудно, они који нам се највише пењу на главу – у нашем трпљењу траже свој спокој…
• Онај ко те храни тај те не контролише већ своју исхрану из љубави црпи да је твоја сигурност на првом месту. Ако је такав закон инстикта положен међу животињама, колико више би требало тако међу људима бити?
• Искорак ка Оностраном је већ успостављање Њега Самог у овостраном а ту сваки страх од непознатог престаје са сударом Лепоте.
• Подељени погледи увећавају хоризонте…
• Када би се твоје срце ротирало само око светлости – ниједног човека не би изгубило.
• Мало који проповедник није оболео од месијанског синдрома а ту су лудила загарантовано присуство у одсуству публике. Каква времена иду још мало па ћемо и своје виртуелне налоге тако користити – ако већ нисмо…
• Неки људе мере друге људе по томе колико су ништавни а не виде, нити мере колико ништавне нешто мучи. Није коректно своју супериорност мерити спрам инфериорних. Узалуд таквом правда и врлина ако својим здрављем болесне проверава само да би их дотукао.
• Прави учитељ се никада не надима над својим учеником а прави ученик никада не одмерава своје снаге са учитељем.
• Ноћи су дивне за сваког оног мистика који не мисли само на себе.
• Узалуд неки подижу границе и појачавају зидове јер ће аутентична љубав увек наћи могућност како да их превазиђе.
• Постоје радости због којих се не опомињеш жалости. Дивна су јутра која се не опомињу тешке прошлости. Дивна је нада која у свежим ожиљцима више не осећа бол јер само безнадежнима бол је све што имају и желе.
• Нити је сваки сабор мерило присности, нити отуђења. Постоје присности где отуђење не престаје, а постоје странци са којима делимо најинтимније тајне. Свако друштво има своје добре и лоше стране само што неко вешто крије своју патологију а неко је са каматом додаје бестидно. Има нас разних. Али само свети људи (надасве, добри људи који су способни за рефлексију) имају дар да на саборима различитих мимика и психологија – увек исти однос покажу према свима једнако. Њих нити мења туђа врлина, нити безумље јер првим се не пореде а другим се не смућују. То су лица које не трпе маске. Лаж, интригу и клевете. То су лица која својом драмском прецизношћу опхођења чине демаскирање овога света у његовом најнељубавнијем стању.
• Није свако воајер ко себе скрива јер колико год изгледало необично постоје људи који су сачували своје здравље болујући од стидљивости.
• Када Бог подмаже срце – нема места за корозију и баговање…
• Од заједничке празнине нема веће пропадљивости…
• Нека лица су сасвим безазлена док се иза погледа њихових открива сав чемер слепила само зато што су све зенице у одмеравање положили.
• Нема несрећнијег човека од оног ко остаје равнодушан на сливање радости која му се предаје.
• Свако има своје демоне али их се само разуман стиди док их други са поносом показује сваком.
• Чудно, неке ствари процветају тек када неки људи оду из нашег живота а још чудније је да и други људи процветају када остану без нашег присуства.
• Добро смо док се не покаже другачије…
• Све се пореметило. Због техноманијакалне везаности за виртуелно изгубиле су се све границе где човек почиње а где престаје.
• Погледи невиних у нашој пажњи траже ослобођење…
• Човек се рађа у оној води где игра мами стваралаштво истом удицом којом стваралаштво пеца игру.
• Сада свако подиже своја лудила по трговима као молитве.
• У потражњи за гламуром овога света тешко је човеку наћи властиту рефлексију…
• Где су присности велике – опажања других су загарантована.
• Танке су линије између просјака и онога ко ти себе пружа…
• Где је велики напон субверзије – велико стваралаштво подиже фреквенције…
• Не може се уским путевима врлина ходати ослањањем на старе заблуде.
• Ко не зна за боље од себе остаје доследан својој утопији.
• Да би дошао до Истине – сам мораш срушити зидове својих заблуда.
• Када научиш да ослушкујеш – онда ће ти и мртве ствари проговорити.
• Нема већег изненађења, ни радости, до ли када нађеш други свет и небеса отворена тамо где најмање очекујеш.
• Ако нема доброте у нама, чак и чежња за њом, упркос властитим ограничењима, успоставља добро у нама. Јер где има стакла да прими пробијање светлости – ту ни отварање прозора неће окаснити.
• Колико год се испрљао неке ствари мораш урадити сам. Ако је то цена сазревања онда нећеш много пазити на оно секундарно што би те од тог пута могло одвући.
• Сваки дуализам почиње од армаде отуђења а ту су исходи саборности могући једино у крвотоку ништавила.
• У здравом усамљивању све је шаптај другог као што морски таласи шапућу камењу најдубље тајне.
• У срушеној вери – потомства нема.
• Нека сећања не треба дирати…
• Постоје невиности које не треба дирати као што постоје мисли које се једино чистотом срца могу прославити.
• Неће нас Бог питати да ли смо постили, или се молили, или богослужења похађали, али ће нас питати шта смо урадили са овим светом, са својим животом и колико смо били ту за оне којима је најпотребније…
• Од метежности и динамизма живота не чујемо прасак тишине који би да нам подари једну детонацију која не узнемирава нервни систем већ предаје једно топлосрдачно искуство које није од овога света.
• Ниједну битку човек тако вољно не изгуби до ли од онога кога највише воли – себе…
• Блажена су јутра која почињу срцем детета!
• Глуп човек увек тражи различите углове доказивања само да би своје промашаје одржао на снази.
• Спокој бића тражи добро друштво али мир свој стиче када својим рукама непријатеље међу собом учини помиреним.
• Једино отискивање од себе одводи човека до себе…
• Где је смисленост постојања раштимована – ни стање човека се не може одржати…
• Неки сву своју људскост налазе само у черечењу туђе људскости за своју нељудскост.
• Нису људи толико отуђени једни од других колико се само осећају напуштеним. Али нема веће утехе од острва где се ниједан бродолом не помиње пред тајном интимног рађања пријатељског односа.
• Докле год постоји макар делић светлости која долази споља – властита пропадљивост неће тријумфовати.

Детекције

• Да би човек демаскирао себе мора да се оголи. У супротном агонија остаје јер лаж тера своју срамоту до краја.
• Када се сруше илузије наступа доба зрелости.
• Истинско смирење почива у тајни небеског оптимизма пред свакодневним искушењима света.
• Чак и мала деца могу осетити да нешто не функционише добро у свету. Зато нису увек деца проблем. Она можда не могу да дефинишу или изразе шта осећају али је сигурно да осећају пулс света. Није, дакле, увек проблем ни до родитеља. Постоји нека неправилност света која не може преварити ни најчистије срце. Отуда туга у очима неке деце иако немају разлога да буду тужна. Јер препознају и уче да препознају друге као себе.
• Узалуд свака идила ако је срце и даље усамљено и нема никога сличног себи…
• Иза слепих врата доконост је мајка трачева анонимних свезналица.
• Време човечије је као талас – има га па нестане, али право питање остаје када године оседе човека: у каквим мислима је остарио јер су оне показатељ у чему се изградио.
• Чак и мали избори носе велике последице чији одјек може бити неповратног карактера.
• Ако немаш са ким – настаје распадање.
• Презрене од овога света само Бог познаје!
• Блажена су јутра оних којима није промрзло срце!
• У чему си непромишљен – у томе страдаш…
• Сваки је гроб само инкубатор за предстојеће рођење.
• Неки људи су стравично усамљени а да нису свесни парадокса да од њихове величине зависи напајање остатка света.
• Где је љубав неокрњена – сваки празник тек почиње…
• Док ледено срце види разлог открављења пред собом онда још има наде. Када се тај разлог изгуби тада остају само последице фатално
• Многи очекују изобиље светлости, али им је тешко да се растану од црнила које са собом носе…
• Драгоцена су само она лутања у којима на крају пронађеш себе…и понеког другог а да не заудара на утвару која ће олако проћи…
• Да ли све што окађено прожима – очишћеност поседује?
• Само у љубави безлично постаје лично…
• Ни за таму се не би знало да нема оно мало светла које указује на њен недостатак. Исто је и са животом овога века. Тама се множи али ником од помрачених не долази на ум да опстају захваљујући светлоносцима.
• Радовати се – то је већ постојати.  Питати се – то је већ смисао у себи рађати. Волети – то је већ зло овог света прекинути.
• Ко је чувар својих страсти – ништа га не може поробити.
• Најбоља су друштва необичних пријатеља – од њих можеш свашта очекивати али никада те неће оставити без неке поуке.
• Од нас зависи да ли се неком свету прилагођавамо или га креирамо по својој вољи…
• Помрачени путеви не прекидају путању – само испитују доследност ка циљу.
• Има и таквог парадокса да се људи отуђе не јер мрзе другог него јер немају снаге ни воље да згазе своју сујету како би смело признали љубав према другом. Ову тајну познају заљубљени или пријатељи, али највише супружници.
• Свако тражи или свог Бога или свог мамона…а можда најгоре пролазе они који чак и од Бога праве идола.
• Мудар тражи излаз – неразуман се мири са постојећим стањем.
• У близини вољених – невремена губе на камати.
• Где је љубав препозната – агресије нема!
• Лажна пријатељства затварају очи а само их истинска чине отвореним.
• Не очекуј да те се неко сети ако се и ти сам некоме не обраћаш.
• Неки људи сву своју религиозност исцрпљују у поштовању обичаја дајући свом интелекту једино обрисе паганизма.
• Неким људима сви мостови света не могу помоћи да нађу заједнички језик.
• И у време мира неки људи немају преча посла неголи да се играју рата са другима.
• Сваки затвор долази од сујетне изолације.
• У неким несхваћеностима једино невиност душе страда. Где нема те невиности остаје само – огорченост.
• Ко не зна за здраво празновање душе – своју гозбу ишчекује у оштрењу чељусти за очекиване госте.
• Нема те зимоће коју топлина наде не може откравити.
• Ко је равнодушан у малом – како ће се онда чудити ономе што је велико?
• Неки људи не само што не виде своју заблуду, него не воле да их било ко прекида када своју илузију желе намерно да живе.
• Многима су глуме својствене јер себи претпостављају велику публику али живот није позорница – отуда агоније као последице.
• Да би дошао до Небеса – мораш градити мостове са другима.
• Свет нуди сензације али што се више човек уноси у понуђене садржаје – све мање може да постигне брзину којом се они ротирају.
• Сва празнина овога света последица је угађања свом себичном миру у којем на крају нема – никог…
• Не постоје довољно велике власти које би могле препречити поглед ка Богу.
• Када је срце топло – студен је најмањи проблем. Када је срце хладно – тада све је проблем.
• Где има љубави нема лутања а ако је лутање укинуто онда само спокој одјекује бићем.

Проветравања

• Пакао није дестинација већ показатељ наличја душе.
• Време је драгоцено јер време не протиче без нас него са нама. Коме дајемо своје време таквом дајемо целог себе. Протицање значи умирање. Зато требамо пазити чему и коме дајемо своје време да наше умирање не буде безвредно.
• Само онима који су прожети нествореном светлошћу припада грациозност која није од овога света.
• Једино аутентичан човек одбија кокетирање са тамом да заузме светлости престо.
• Да би напустио своје заблуде – мораш ишчупати оно за шта си се најприсније везао.
• Када човек пронађе веру почиње одрастање.
• Ако ратиште има неку опомену, онда је она оличена у невиним душама које ништа осим мало љубави и слободе нису хтела.
• Зло настаје када своја дела оправдавамо као безопасна. Има људи који су као деца јер не схватају колико могу некога да повреде а у њиховој рационалности нема ни грама упитаности да ли нешто лоше чине.
• Маска је лепа, али док лаж царује – она је само маска.
• У неким радозналостима нема очекиване мудроспознаје.
• Многе невоље затичу породице, али велика љубав чини да и непроходни путеви отопе своје ледене препреке.
• Неки људи, фиксирани системом, другима или својом вољом, нису ни свесни колико велика снага се у њима крије.
• Нежни људи се могу одржати само на саборима где присност није потцењена.
• Божија светлост није ту да ослепи човека већ да му их отвори за сагледавање себе и света управо очима Самога Бога.
• У сломљеној перцепцији лепота губи на целовитости.
• Док шармирамо друге не стигнемо ни да приметимо колико смо непотребно живота бацили.
• Само велика срца имају петљу да разнесу свој мозак добрим мислима.
• Људи чекају викенде да би нашли свој одмор али уместо тога само докрајче одсуство радости у прави пакао.
• Не завиди надменима – свако чека свој ред за сахрану.
• Тајна чистог срца у одсуству таштине лежи.
• Узалуд знакови са небеса ако је човек заволео пустош свога срца.
• Најтеже је без осипања – саставити себе.
• Нема већег парадокса од распетости која доноси слободу!
• Где љубави нема – други је само дежурна марионета за личне фрустрације.
• Узалуд таленат ако га немаш са ким поделити, или, још фаталније: ако твој таленат нема ко разумети.
• На својим заблудама најтеже је наћи спокој.
• У кризи властите сврхе – молитва је јача!
• Идоле које подижемо у себи на крају се окрећу против нас.
• Онај ко тражи већи смисао мора да зна где да убаци удицу јер прави улов почиње на неочекиваном месту.
• Изолације су сурове тамо где немаш разумевање.
• Искомплексираност увек види другачију стварност од предочене.
• Чисто срце нема перспективу овог света.
• Узалуд велика снага ако себи њоме одузимаш последњу шансу.
• Бог нас увек изненађује на нов начин само да би нас спасио од равнодушности.
• Најлепши су снови у којима самоће нема.
• Када невреме удари душу – наоружај се добром вољом против себе.
• Као што се домаћинства препознају у тами на основу светла положених у њима, тако и Бог препознаје оне који су са захвалношћу примили Његову благодат.
• Лажне присности не могу пустити корење на бесплодним местима.
• Решења увек има а да ли има човека за свако решење?
• Време ради против човека само ако се човек не креће према Вечности.
• Одрасли философирају и спекулишу, износе теорије и системе, али само срце детета прескаче конструкције и механизме, јер му је сасвим својствено да вери која хода по води – ништа од тога није потребно.
• Врлина није загарантована имовина која се не може изгубити.
• У својој фиксираној учаурености најтеже је своје заблуде одшрафити.
• Чисто срце отвара небеса и комеша васиону. Ниједна звезда није толико себична да не отпоздрави треперењем таквом јунаку. Зар ће Бог бити равнодушан и мање руке?….
• Где је добра воља – ни аура светости неће окаснити.
• У страху од непознатог – прогресивност недостаје.
• Нека детињства нису могла ништа понудити осим трауме.
• Ко те воли тај и брине о теби. Кога волиш о њему и бринеш. Нема безбрижне позиције за љубав. Јер се не може волети без одговорности за другог.
• Свему су нас учили осим како да постанемо – људи…
• Ко глуми лудило на крају се разболи од глупости.
• Када имаш са ким – ниједна препрека није фатална!
• Када сахраниш старог себе онда почиње узгајање новог тебе…
• Ништа горе од заједнице где нико ни са ким не општи а свако своју вољу тера.
• Можда је васкрсење и вазнесење много безазленијег карактера од претенциозних очекивања духовности…
• Ноћи испитују наше постојаности…
• Што се више трудиш да некоме објасниш нешто – све више светлости одсипаш из себе.
• Прилагођавање систему или људима не значи сливање до властите непрепознатљивости већ бригу о посебности а да се не изгуби сопствена оштрина и снага.
• Ако је ко одбачен – не значи да је изгубио лепоту…
• Није самоћа проблем јер и она може на другог да мисли. Проблем је неоднос према било чему и коме у тој самоћи. А врхунац анонимности је отуђење пред властитим ликом.
• Само су она страдања фатална од којих ниси успео направити већу причу.
• Некада нам тек властита пролазност отвара ум како да се боље осмислимо.
• Наша диоптрија нас често вара у нашем аутопозирању, јер осим што смо слепи да видимо колико смо мали, још мање увиђамо колико су наше перцепције постављене наглавачке.
• Страхови почињу где се снови завршавају.
• Добра размишљања хватају добре фреквенције…
• Човек је увек пред откривањем света око себе, али сам себи и даље остаје највећа загонетка…
• Само кроз руинираног човека – светлост налази најбољи пролаз.
• На саборима безличних односа – воштане лутке се чине реалнијима од неискрених односа. Или сами људи таквим луткама постају.
• Где си положио себе – ту си нашао свој мир.
• Не осврћи се за односима који су те више пута повредили.
• Нема великих погледа без мало ризика…
• Суштина се не мења. Или тражиш себе или бежиш од себе. Али има и таквог парадокса да ко потражи – залута а ко избегава – нађе.
• Када неко не прихвата твоју нежност доводи те до жалости јер види само твоју монструозност.

 

Луцидности…

 

Некад је загрљај некоме цео свет…
Неискрени додири тела не дају искрени сусрет душа…
Величина бола нема исту запремину код онога ко не жели бити вољен и код онога чија љубав се изнова одбија.
Ране постају све веће што их више анализирамо…
Највеће лепоте узрастају када их нико не примећује…
Оно што је огољено постаје обестемељено…
Задовољства добијају на укусу ако се имају са ким поделити…
Ризик многих сазнања почива у чињеници да једном досегнута небеса можемо лако изгубити самопрецењивањима…
Ко нема свој дом – налази га свуда…
Једино стрпљив човек ради на свом расцветавању…
И кад се неко крије – лице му се и даље види…
Не мораш увек формирати свој став онако како те свет учи…
Много тога се данас именује добром ради другог. Зашто се онда дешава да други доживи своју осрамоћеност од нашег добра ако је оно – добро?
Узалуд конфликти ако срца хоће другачије…
Могло би се рећи да чак и спокојство и поредак природе открива свог Творца…
Бахатост материјализма води само у вулгарне поноре..
Није проблем несрећна насуканост него намерно истрајавање у сопственом немицању…
Проблем једнога треба да буде проблем целе заједнице…
Да би променио перспективу гледања, или бар покушао да пронађеш објективнију страну погледа, некада је потребно да у великој агонији истегнеш привидне смирености. И ако је поглед пронашао своју ишчашеност, повратак главе у нормалу ће донети вртоглавицу нових спознаја. Ако није – онда остаје угануће душе…
Најлепши су дани када излазиш из свог мрака…
Са пријатељима не делиш само пуноћу живота него и највеће празнине…
Где су лица нестала – само су интриге остале..
Немаштина другог, ако већ немамо милости, нас може подсетити бар на личну обнаженост срца. Можда на тај начин пробудимо себе из неосетљивости…
Време је пакао – ако се човек не покреће..
Неки људи никада не стисну довољно петље да изађу из своје осе…
Трагично је због свог бола пропустити лепоту овог света.
Када пресечеш врпце за које си везан – нећеш умрети. Тог часа почиње улазак у лепоту непознатог…
Лако је дизати револуције против система – тешко је дићи побуну против својих страсти…
Чистота срца зависи од угла посматрања…
На врхунцу отуђења, у својој окошталој пластифицираности, од човека остаје само прозор који нема по коме зауставити поглед…
Када дођеш до извора свега што трпи кретање тада почиње време спокоја…
У самсари догађаја загрљај вољених више вреди од долине неизвесности…
У ослањању на каменитост другог, некада је тешко наћи сопствени одраз…
Докле год постоје радозналости – ни истраживања неће окаснити…
Свако од нас тек треба да постане човек…
Где нема сусрета лицем ка лицу – интрига тражи своје место добитка…
Где је пустиња бића и где нема одјека другог празна кућа остаје и понека промаја од човека…
Грч се храни илузијом да нам светлост није потребна…
Срце има своја путовања која нису откривена сваком…
Одступи тамо где пуштање не долази до изражаја…
Свако има неки свој крик у неком аутору са чијим стваралаштвом се поистовећује.
Где нисмо пожељни – срце куца за другим саборима прихватљивости…
Хармонија долази тихо и неприметно остављајући дубока сагледавања тамо где се бачени погледи више не враћају назад…
И унутар угушеног света могуће је задржати своју лепоту неувелом…
Покидане искре – губитак и оно мало спокоја.
Истина не трпи закључке…
Полетност не зависи од снаге већ од добре воље…
Нежност увек има алтернативу. Има дар да види не само боје већ и нијансе које се преливају међу бојама. Код грубих духова све је далтонизам безосећајности. Оперисаност од било каквог детаља. Најпре обојеног загрљаја…
Лаж и истина света зависе од тога са ким у себи играмо жмурке…
Пољубци дробе хистерију другог…
Држи се онога што имаш. Ако немаш труди се да стекнеш. Ако имаш труди се да поштујеш одржано.
Колико неко себе поједе да не би повредио другог и колико другог не дотиче ни милиграм умирања којим себе неко умањује да би други израстао…
Сами бирамо предмет чуђења…И док има радозналости, ни невиност неће окаснити да принесе дар лепоте…
Улазак у радост другог је откровење које патологија безосећајних не жели да спозна премда им је отворено дато.
Не знаш шта је горе, да ли бити прикљештен човеком који себе држи у анонимности или човеком који себе држи искључивим. У оба случаја, дистанца је загарантована…
У клинчу рикошета одјеци другог саботирају прилаз протицања узајамности…
Смисленост није свуда добродошла. Људи траже баналности да не би морали да мисле на своју одговорност. И још горе, да не би укључили доток расуђивања.
У панорами таштине све је важно за себе осим себе.
Нагони без путоказа веће смислености држе опело нашминканим лешевима.
Када почну расплињавања, и све метежности почну да нагризају биће, сажми се у једну тачку која се нигде нема забости, и удаљен од разједања (мада и она су показатељ да смо људи), усидрићеш своје заблуде и привести их Острву које никада не мења Своје координате.
Живот има алтернативу ако сопство има човека.
Безазленост не подразумева наивност.
Прве асоцијације откривају наличије карактера.
Вулгарност живи од изопачавања другог.
Фрагментарност тренутка сецира целину ствари.
Заблуде припадају малодушнима.
Одложи своје зло ако желиш другог опет видети.
Свашта се може десити у глави онога ко много ћути.
Данас ми се догодило чудо – претворио сам ружну мисао у добру…
Смирени је увек незадовољан собом али он не очајава него се труди да постане још квалитетнији мотивишући се својим несавршенством. Он се не љути и не сујетише када му указују на погрешивост, него и код охолих отвара своје уши да чује наук о свом спасењу. Смиреном су сви смирени а охолом су сви охоли.
Постоје људи са којима се никада нисмо дружили кроз узајамну спознају а да их волимо без разлога. Исто тако постоје и они са којима се укрштамо цео свој живот а да се наша љубав тиме нимало не увећава, и да напротив, чак варира. Међутим, обе перцепције се могу и преокренути да некога не заволимо на први поглед а да останемо привржени сталним познанствима у којима смо сигурни. Све зависи од типологије човека и од нашег неодмеравања. Љубав не мери да ли је лакше обрадовати се квалитетнијем или непродуктивнијем човеку.
Размаженост имплицира самосажаљење, и обратно.

 

 

Врење…

Неке невиности остају неповратно ишчашене…
Таленат мало значи ако се нема са ким поделити…
Једна мала кап прави велики одраз, тако и једна лепа мисао може променити читав свет.
Када је човеку дата највећа слобода, он показује страх од њене ширине. Чудно…
Ниједан комфор не може надокнадити недостатак другог…
Ко је заволео место претварања – своје расположење од себе не може сакрити.
Неке наде смо изгубили али неке друге долазе…
Узалуд неко претендује на поредак система, односа, било чега – ако хармоније смисла нема…
Поносан човек нема никог осим свог трона…
Ко се сувише поистовећује са својом природом сав му идентитет месо постаје…
Умишљене агоније носе веће ожиљке од оних које би реално, без додира имагинације, задобили…
Тешко је ослањати се на односе који више немају постојање…
У свету ниских вредности једино се још од некомпромитоване и неинфициране љубави може дисати….
Свему су нас учили осим да будемо људи. Прво је то требало да стане у уџбенике..
Испод многих маски исто нелице стоји…
Знање није у ишчитавању и цитирању већ у живљењу прочитаног и проналаску свог израза…
У чему смо овековечили своја дела – у томе смо овековечили своје биће…
Позиција другог нам често делује лагодна али иза сваког корака не знамо пред каквим човеком стојимо. Тек када уђемо у његов корак, када почнемо да ходамо његовом обућом, онда почињемо да спознајемо другог. До тада само владају судови и предрасуде..
И најмањег човека зрнце светлости може пронаћи. До човека је само да се не сакрије…
Неки људи дочекају дубоку старост али да за цео свој животни век не отворе срце никоме…
Људи све више раде на спољашњем утиску, самопромоцији, визуелном доживљају, али одавно не срећу једни друге јер немају лица којим би погледали једни друге…
Тешко је освојити највеће висине али много теже задржати пријатеље које смо једном достигли…
Усамљеност је привидна, само треба добро промислити докле поглед сеже да би се са другим укрстио…
Где нема другог – ни игра звана живот није занимљива…
Лепота не мења свој курс – заиста се налази у малим стварима…
На саборима присности многи глуме лудило које им није потребно. Чак и ако имитирају или подражавају једни друге – отуђење остаје….
Мудром човеку временска прогноза не одређује расположење као што ни добра воља не броји препреке него гледа на циљ свог кретања…
Пред амбисом самоспознаје најгоре што се може десити човеку је да услед самозагледаности пропусти слепилом све друге становнике његовог окружења…
Сопствена патологија се не лечи пуштањем корена усред задовољне статичности…
И када све се сруши – присуство другог у нама изграђује нови свет…
Хтео би човек да засвира од срца али су му руке сломили надређена пријатељства и још надређенији послодавци…
Никоме није дата снага да сам себе без Д/другог покреће…
Није проблем у перцепцији самоће већ у величини зидова које смо око себе подигли. Због овога се самоћа јавља као агонија…
Некада и велике идеје превазилазе оквире људских снага…
Суморне одлуке увек рачунају на нас баш зато што ми не рачунамо на њих…
Деформитети настају као последица раслојавања прошлости. Спољашња наказност није увек саботажа здравоумља. Проблем су подвојености. Утројености. Када сам себи измичеш и више не знаш ко си.
Где су дебели зидови подигнути високо, продирање у стварност другог чини се немогућим. Ако пробаш припреми се јер иза зидова – велико беснило чека…
Сви страхови који долазе од непознатог имају полазиште у томе што не знамо да ли ћемо на том путу срести руку која жели да нас удави или да нам помогне…
Свако време има своју сету и своју наду…
Не мора ти се све чинити по вољи да би се неко радовао твом постојању.
Где грабљивцима дозволиш пуно, њихови прсти постају још дужи…
Смрвљеност разбија стереотипе….
Истина је да многи сијају али још истинитије да њихова светлост не долази од њих него од онога што им је дато. Други морају кроз борбу долазити до оног бљеска који други узимају без напора. Али баш зато што улажу труд успевају и да задрже освојено. Другима светлост полако нестаје управо зато што нису принели захвалност за даровано, или, јер су умислили да су сами узрочници своје луче…
Свако јутро почиње са сунчевим давањем себе. И сунце никада не тражи своју вољу. Жели да озари и угреје. Не тражи повраћај светлости. Нити гледа ко је ко. Ако нам то није довољна илустрација како можемо према другима да уништимо своје самртничко бледило, онда ништа неће.
Кад је црквени естаблишмент у питању држим се онога „Пусти мртве да сахрањују своје мртве“
Велика снага чека погодан тренутак не да пројави силу већ нежност…
Кочоперност је курвалук доконих осетљивости…
Изрод сам бира своје потомство…
На сабору ништине сви на крају светлости траже мрак своје пролазности…
Све мислиш проблеми, проблеми, проблеми… А онда кад увидиш страдање вољеног бића, кажеш себи: “ Не сери више!“.
У прљавој хармонији заједнице нема…
Агонија, то је тискање поред нељубећег другог…
Комадам себе да пронађем тебе…
Када садржаји почну да заударају, контаминација живота постане једина стварност…
Слабе су формације где се од рова не види ратиште.
Некада је научна фантастика указивала на лепоту фикције, данас је научна фантастика ако сретнеш човека који се не губи у фикцијама.
Израслине негодовања тумор су прихватања различитости…
Самосажаљење је императив многима да не преузму одговорност за даље актовање.
Претерана жалост за мртвима, ништа мање него за живима, није ништа друго до патолошки суптилан облик некрофилије…
Лојалност припада здравовољним умовима који не сецирају друге обдукцијом подметнуте аналитике.
Не плаши се лутања, својствена су човеку. Плаши се да сваки изабран пут може бити неповратно погажен и да се једном удаљен можда више никада нећеш вратити. Постоје лутања које имају повратак. Али…Постоје и губљења иза којих више нема ништа…
Не доноси закључке на основу својих пројекција изненадићеш се непријатно када аргумент обуче лице на које ниси рачунао…
Крематоријум врлине – изгон другоцентралности.
Пакао – фиксирана хаотичност.
У померању сопствених зидова треба уложити гигантски напор да сретнеш д/Другог.
У чаши ништине мегаломаније држе здравице…
Смисао мора бити на првој линији фронта…
Ако хоћеш утопију на делу онда је то армија истомишљеника…
У елегантности спољашње самоманифестације, људи су спремни да поднесу невероватну грозоту извештачености само да задрже импоновање према властитој сујети.
Немам времена да живим у страховима других…
Ко зна, можда само још психотични људи презају за аутентичним стваралаштвом.

Ослушкивања…

• Jедини грех који би био могућ јесте не радовати се свом Богу. Зато радујте се да ослабимо све што не личи на Бога!

• Да ли менталитет или бестидност, питање је сад, али ако је неко срећнији од нас то не значи нужно да већи грех носи.

• Чудна времена, од оних које знаш када тражиш помоћ – љуте се јер им мера познанства не даје толико смелости да ти своје време наплате, а када тражиш помоћ од оних које не знаш – не љуте се али за све имају тарифу. Једино још појединци живе ван овог клишеа. И то су они који одржавају свет у постојању и због којих Бог трпи овај свет.

• Увек је тако било, своје безакоње се правдало безакоњима других. Зато се ништа не мења.

• Ако хоћеш све да поквариш, сваки однос, вредност, културу, веру, брак, пријатеље, итд само се држи приговарања дан и ноћ за све. Ако хоћеш све то неповратно да докрајчиш потруди се да изгубиш било какав критички став.

• Разумевање иде тамо где негација другог више нема снаге.

• Нема лепшег умора од себедавања за оне који нису индиферентни на твоју љубав, на који год начин се таква љубав сама манифестовала: кувањем, дијалогом, шетњом…
• Ништа горе од човека који те најбоље познаје а нема разумевања за тебе. Какав парадокс!
• Неко је малодушан колико је други срећан.
• Неко Црквом долази до истине а неко утврђује своје заблуде.
• Ниједна врлина ради другог се не може реализовати докле год човек жали себе.
• Када би човек могао у себи да утихне као поодмакла ноћ, чуо би шта има постпоноћни Бог да му шапне, и колико безбројних и неслућених светова покаже…
• Немогуће је ући у Вечност без последица по своје биће.
• Нема већег обезвређивања, десакрализације и дефлорације другог до ли да га учиниш да се осећа одвратно након твоје учињене доброте према њему…
• Није добро човеку бити сам али је некад то прави благослов.
• Има ли шта горе од самоће која не нуди шамар креативности? Има ли шта горе од отуђења које не мари за позивницу другом? Чему ли се радује овај нараштај ако даље од свог носа не види? Чему ли стреми ова земља ако свако само на себе мисли и гледа? Има ли кога неучареног да изађе из себе према другом? Има ли кога ситог од пљувачке коју лучи презадовољан собом?
• У надници поштења често је једина плата – нестајање.
• Неко има велике комплексе али уместо да њих решава, тражи да надокнади своје недостатке другим умећима од којих парадоксално може да створи нове комплексе.
• Трагедија свих наших неосетљивости почива у чињеници да смо одавно изгубили моћ детета у себи.
• Ако има веће агоније од усамљености једнога, то је онда када се агонија удвостручи од усамљености пред лицем другога. Једна усамљеност је болна али још има наде, али усамљеност у двоје је фатална и тешко да има повратка.
• Где је воља за стваралаштвом, ни таленат неће окаснити.
• Ако својом добротом некога размазиш, знај да ће пре или касније да те уједе.
• Претерано попуштање и дозвољавање којечега у име љубави а заправо на уштрб љубави због чега и долази до негативног бумеранга.
• Навикнути на критизере и псеудоморалне фашисте, мало ко је у стању да уложи напор да подигне главу од мрачне хемисфере и осуђивања другог.
• Сви су добри – док се не појаве интереси…
• У елегантности спољашње самоманифестације, људи су спремни да поднесу невероватну грозоту извештачености само да задрже импоновање према властитој сујети.
• Неко је заиста генијалан у неким или чак многим стварима али у потпуности незрео и идиот у неким сасвим обичним или безазленим стварима.
• Нема егоцентризма без самосажаљења ни самосажаљења без егоцентризма.
• Сви смо мање – више осетљиви. Неко по сујети, неко по нежности. Неко по неразумности, неко по вишку смисла који га терети. Али најзанимљивији су ми они који на прву лопту тек започете односности лако одустају. Не морају ти ни рећи када си отписан. Они ти то ни не јаве али осетиш на даљину као што осећаш промену времена. Треба одустати ако године а не пар недеља није показало своје. Мада ни то није правило за велике људе. Своје безумље се не може правдати прекомерном осетљивошћу, нити се други може оптуживати за било какве личне пандемонијуме у којем други нема удела, ни кривице.
• Вештина јефтиног саговорника је да те забавља дијалогом у којем нема ничег конструктивног.
• Љубав не значи да узимаш само нечије анђеле на себе већ и туђе демоне. Није наивно. Зато није лако волети али није разлог ни не волети.
• Не отписуј никога ако желиш живети…
• Смисао мора бити на првој линији фронта…
• Ако хоћеш утопију на делу онда је то армија истомишљеника…
• Шта ти је вера…Некоме ходање по води а некоме по трњу…
• У чаши ништине мегаломаније држе здравице…
• Колико човек мора бити вулгаран да има коментар за сваког и мишљење о свему?..
• Одложи своје зло ако желиш другог опет видети.
• Свашта се може десити у глави онога ко много ћути.
• Пластифицирана побожност – изгон Духа и убиство врлине.
• Односи који се исцрпљују једино узајамним приписавањем кривице – не заслужују да преживе.
• Љуби непријатеље своје али не буди будала.
• Дистанца од туђег лудила не бива без дистанце од свог лудила…
• У померању сопствених зидова треба уложити гигантски напор да сретнеш д/Другог.
• Заблуде припадају малодушнима.
• Безазленост не подразумева наивност.
• Прве асоцијације откривају наличије карактера.
• Вулгарност живи од изопачавања другог.
• Фрагментарност тренутка сецира целину ствари.
• Крематоријум врлине – изгон другоцентралности.
• Пакао – фиксирана хаотичност.
• Проблем са својим или туђим злом је у неизвесности јер никада не знаш да ли је ударац готов једном заувек или се враћа у новом и јачем таласу. Ничег горег од уснулости у злу и буђењу са његовим истим лицем пред собом тамо где си га оставио.
• Буди добар. И када зла воља тражи другачије суздржи се. Најмање одрицање успоставља новог човека. Заборави на протоколе и морализме. Препусти се Духу. Нека Његова буде последња у теби. Уђи у самозаборав и остварићеш се!
• Нови дан, нове борбе. Јучерашњи хришћанин је мртав. Данашњи тражи доказивање.

 

 

 

Несанице…

• У злу су многи солидарни, у добру – пасивни.
• Тек када паднеш спознаш где ниси пазио ходањем.
• У уму екстрема ништа нема стабилну вредност.
• Није свака опомена из мржње, али ни свака из љубави.
• Злом срцу демони нису потребни.
• Неко мора проћи кроз бројне препреке да би спознао очигледно.
• Парадокс је кућа у којој је истина станар.
• Ни вера, ни дела – само у Христу имамо покриће и потпору.
• Размаженом се не може угодити.
• Искључивост – религија примитивних.
• Аналитика – предатор ближњега.
• Бог – ухватљива неухватљивост.
• Узвишеније је ходати по страстима неголи по води.
• Два су лица осетљивости: или сујета или нежност.
• Ко зна шта хоће – наћи ће начин да оствари како хоће.
• Од лудака у лудници већи су лудаци у Цркви и скупштини.
• Где расту страхови – параноја и полтронство напредују.
• Врлина без Бога – грех врлине.
• Ко уме да насмеје другог – више од једног живота у себи носи.
• Не припадамо ни сами себи а хоћемо да други припадају нама.
• Утеши другога или својим знањем или својим тужним искуствима.
• Не растрзавај се на све стране – није човеку дато.
• Уноси се само тамо где си позван.
• Сабран у себи – хармонија Цркве.
• Пусти нека Дух води – не опири се.
• Жалити себе – парализа живота.
• Ако је шта пролазно – не значи да је безвредно.
• Све је неизвесно осим смрти и Васкрсења.
• Разочарења су опомене шта у себи треба мењати.
• Богата машта – или рудник злата или сувог камења.
• Крепити се недостатком другог може само фаличан човек.
• Комплекси не дозвољавају прогрес врлине јер ако и учини шта вредно, човек у зазору од критике других сахрањује и оне врлине које је тек започео.
• Претерана озбиљност – девијација одговорности.
• Блажено је знање које не познаје зло.
• Бог је само појам док се не појави Његова сила у Имену.
• Свака вредност која се не уновчи код Бога – губи вредност.
• Држи се у трпљењу – све је пролазно осим Бога.
• Револуција и пасивност не решавају проблем. Револуција ће пролити туђу крв а пасивност сопствену. Треба тражити треће решење тамо где нешто не ваља и не функционише прикладно.
• Све што дише трпи осетљивост али нису сви ради Бога осетљиви.
• Добар знак мира и здравља је када си уморан од себе.
• Не штеди звер када се једном осили.
• Ауторитет не полази од себе већ од Бога унутар себе.
• Све можеш осим што слободом другог не можеш.
• Наша ограничења нису проблем слободе већ смрти.
• Када све умукне у теби до најмањих детаља – тад си близу Бога.
• У слабости природе познај њене најбоље могућности.
• Обликовање Бога у теби није твоје дело већ деловање Духа. Твоја је само слобода.
• Ако Му дозволимо – Бог ће нас научити како да се понашамо.
• И од оних од којих највише учиш – не стварај идола.
• Ништа жалосније од извештаченог осмеха.
• Зло живи од понижења другог.
• Ко себи даје сувише за право или на самоважности – у свему ће се осећати увређено или повређено.
• У партији пријатељства ако не играш на добитак – добијаш пријатеља.
• Здрав осмех носи велики низ односа са собом.
• Све што недостаје – недостајањем самим – себи диже цену.
• Завист се јавља услед страха да ће нас надмашити они које не волимо или који нас не воле.
• Ко не поштује оно што има – природна је последица да изгуби то што има.
• Ко не уме са собом – не уме ни са ким.
• Ниједно зло није зло само по себи. Тек када уђемо у мотиве и последице можемо да процењујемо запремину неког зла и да га потврдимо или демантујемо као само зло.
• Некада нам се чини да нас живот мрви а заправо нас је Божија лудачка љубав само јако загрлила.
• Узалуд многе слуге ако те нико не воли какав јеси.
• Ко намерно истрајава у свом незнању – треба га саблазнити.
• Неко је заиста генијалан у неким или чак многим стварима али у потпуности незрео и идиот у неким сасвим обичним или безазленим стварима.
• Све глади завршавају у глади.

 

 

 

 

Ерупције…

• Од неурона Цркве многи су само укљештени нерв постали који паралише цело Тело.
• Ниси све што ти мисли казују да јеси.
• Они који не праштају су први који су опседнути посесивношћу према другима.
• Пакао је фраза док не сретнеш човека који се и од себе отуђио.
• Мудрост је добродошла само у кући мудрих.
• Ко ти даје своје време тај ти даје своје срце.
• Страшно је шта све човек може у себи наћи.
• Искуства су проверене учитељице живота, али ипак и наук се негде мора примити.
• Све око нас је рефлексија нечег сасвим другог од запаженог.
• Више је атеиста међу хришћанима него нехришћана међу атеистима.
• Питања више откривају човека неголи онога ко даје одговор.
• Смисао се на силу стиче – бесмисао долази од датости живота.
• Нисмо у сваку интиму позвани.
• Свака неизвесност долази од непредвидиве драматике слободе.
• Пакао клизи низ рукаве тамо где фанатизам позива на мир и слогу.
• Вера није идеологија јер лични однос са Богом не може бити идеологија.
• Боље је глумити лудило него се повлачити увређено.
• Страшно је када загребеш испод мудрог човека и набасаш на размажено дете.
• Међу добрим људима не можеш сакрити своје зло.
• Тек у светлости других ми вредимо.
• Чиме се највише опседаш – у то се претвараш.
• Узвишеније је ходати над својим страстима него по води.
• У чему си најграмзивији – то ти увек измиче.
• Радост припада дружељубивима – изолација још никога није усрећила.
• Пантомима лабилног – демони у рукаву.
• Што глупље – то скупље.
• Не можеш никога да вежбаш да те воли – то мора бити догађај слободе.
• Где нема манира за другог – љубав и слобода постају фразе.
• Лака увредљивост више открива увређеног какав јесте него оног ко вређа.
• Радост исијава од људи од којих ниси очекивао.
• Само истински љубавници могу да воде расправе без мржње.
• Друге називамо нерадницима само ако нама не завршавају посао.
• Разуман увек зна када себи треба да стави границе.
• Не може осмех да покрије неодговорност.
• Неуротичар сам себи ствара тензију.
• Када је душа сита – нагони се кроте.
• Разуман човек срамоту своју прихвата – неразуман крије.
• Учити од другог пријатељство је душе, учити од пријатеља – утврђивање односа.
• Украс тела често сведочи шта личност није него шта јесте.
• Параноја многе окупације трпи јер многе умишља.
• Од непознавања другог диже се себи цена.
• Многи констатују али слабо разумеју.
• Крст није ту да маргинализује друге.
• Преозбиљност доводи до отуђења.
• Бог „уништава“ душу нествореним пољубцима. Тако се у свом уништењу рађа нови човек.
• Особина великих духова је да крепе све са киме/киме дођу у додир.
• Искреност не значи непромишљеност.
• Није свака замишљеност ни од памети, ни од Бога.
• Некад ти неко понуди помоћ а направи те будалом.
• Лако је бити психопата – тешко је себи поставити дијагнозу.
• Чак и нечија љубав према теби може да ти постане повод славољубља.
• Где нема памети – узалуд аргументи.
• Битно је да те туђе лудило не усиса у свој начин постојања.
• Главна методологија глупости јесте да ни из чега ствара зло.
• Ко ти се не противи отворено доводи те до стадијума да сам одустанеш од неког наума.
• Нема стрпљења без ослушкивања другог и нема ослушкивања другог без стрпљења.
• Чистота срца не подразумева наивност.
• Куцај, не обијај срце другог.
• Никада сила љубави није била у њеној декларативој самоукочености.
• Ведрина духа се не може маскирати, као ни проблем који те мучи.
• Заборавити другог значи потврдити његово нестајање.
• Има пуно добрих људи са мало сујете и много сујетних са нимало доброте у себи.
• Добар човек никада не зна само за себе.
• Пакао – то су ишчупани контексти.
• Ако си крив – не опири се, ако ниси – не узбуђуј се.
• Људи те намиришу или према свом смраду или према свом миомирису.
• Недефинисани људи су најтежи за склапање поверења.
• Аргументи нису често на страни разумних већ оних који неку власт држе.
• Изневереност је само искуство више ка нечем Вишем.
• Само у Богу можемо одморити од свог зла.
• Докле год у невољи другог осећаш злурадост – ниси опростио.
• Има нечег нападног и у галами око ненаметљивости вере.
• Ко год је жељан доказивања, чак и у име врлине, неминовно ће повредити друге.
• Божија благодат у нама одстрањује све што на Њега не личи.
• Ако је све пролазно – не значи да је безвредно.
• Неосетљивост за човека – ругање Богу.
• Идиотизми припадају лабилнима.
• И сатана може правдати своје безумље прекомерном емотивном осетљивошћу.
• Где нема аргумената – беснило узима превагу.
• Пакао личи на тебе када ти не личиш на себе.
• Завист дома нема.
• Дресуром се други не одређује.
• Ништа горе од човека који упорно намеће своју непогрешивост а сопствену тврдоглавост именује твојим злостављањем.
• Мимика тела открива шта срце скрива.
• Ко никада није погрешио – не може бити човек.
• Плаши се отуђења више од смрти.
• Незрели умови живе од исушивања бића другог видећи сав свој идентитет у наметању кривице.
• Агонија почиње тамо где други нестаје.
• Сви су добри – док се не појаве интереси.
• Не живи туђе животе – и ниједна страст неће овладати тобом.
• Некима су ствари и ставови пречи од других.
• Патолози увек себе правдају патологијом других – зато остају неисцељени.
• Нада не подразумева бекство од одговорности.
• Перверзија ума је увек склона да коментарише неког или нешто.
• Ако богатима нешто фали у изобиљу онда је то незахвалност.
• Ко не бди над собом – буљи у друге до најморбиднијих одмеравања.
• Коме дозволиш превише – третираће те најгоре.
• Само префригани умови својој безосећајности дају теофилософско оправдање.
• Много пажње другоме чини другог да заборави на захвланост и одговорност.
• Памет најмање живи и код оног ко провоцира и ко се да испровоцирати.
• Ко је једном осакатио нечије самопоуздање, учинио га је несигурним за цео живот.
• Ко себе намеће да буде цео свет другом – узима на себе улогу Бога.
• Најгори осећај који ти се може десити јесте да имаш могућност да помогнеш некоме а да се не помериш ни за трен.
• Још има људи који пазе да не саблазне кога собом.
• Када дође вероочекивано – теологија какву смо знали изгледаће наивно.
• Сопство треба обезвољити за зло а одобровољити за Једино Доброг.
• Ко не учи – тај се мучи. У незнању лежи агонија.
• Не изгледају сви благи од чистоте срца, него од одсуства бриге и проблема.
• Нико и ништа не сме да испашта због твојих фрустрација.
• Мораш да се смучиш себи да би нашао другог.
• Најлепше је када друге изненадиш добром које ни од себе ниси очекивао.
• Само се лудаци не плаше ничега а видели смо да и Христос показује своје страхове.
• Свађања се одвијају на једном нивоу док се мотиви одвијају на сасвим другом нивоу.

 

 

Недовршена умодозревања

1. Ко не ради на човечности – не може ни на обожењу.
2. Животно искуство се не да преварити – увек ти помогне онај на кога ниси рачунао. Исто тако ти одмогне онај на кога си рачунао…
3. Постоје људи који те укључују без твог питања у неки патолошки стадијум постојања. И то раде бестидно, а некад чак у име вере и морала, мењајући тезе. Кулминација безумља је када насртај долази са оне инстанце која те премашује јер спрам тебе стоји позиција која храни своју лаж-аргументацију на власти и казни.
4. Има и таквих људи којима из човекољубља чиниш добро а они ти на њега узвраћају само оноликом дозом добра коликим себе великим спрам тебе сматрају. Онај ко ти се одазива на неко добро, не мењајући наличије свог зла, чини то само зато јер сматра да теби услугу својом појавом чини.
5. Ако нешто не иде – прави се мртав.
6. Ко је згазио своју част – нема га шта више обешчастити.
7. Нико и ништа не сме да испашта због твојих приватних фрустрација – ако си човек.
8. Друге можеш објективно видети само мимо протокола, формалности, прописа, униформности и оцењивања – најпре зеницама љубави.
9. Мораш да се смучиш себи да би нашао д/Другог.
10. Самодовољност је дупља без ока – нема се коме окренути.
11. Мир се не мери одсуством метежности или броја других већ љубављу која плени унутар многобројне заједнице.
12. Ко год да је глуп, ти или други, први се уклони да глупост буде бар мања.
13. Најлепше је када друге изненадиш истоветно као и себе – учињеним добром или саветом које ни од себе ниси очекивао.
14. Ко не уме да се радује сам себе потире и друге, склоне радовању, жалости својим понашањем.
15. Немам проблем са вером већ са онима који је користе за махинације а људи склони некој учауреној побожности њихово зло (вероврданата) крсте вољом Божијом кроз које тобоже вежбају своје трпљење а заправо одобравају зло верификацијом своје пасивности.
16. У многим стварима си могао остати имун и равнодушан. Али ниси. Изашао си им у сусрет, додирнуо те је проблем другог. Управо у том покрету се показује и изражава сва величина твоје личности.
17. Многи су само формално присутни пред нама док им срце далеко од нас стоји.
18. Не заборави оне који су те задужили својим добром а да ти ништа заузврат нису тражили; они пак који за своја добра траже накнаду, сами су добро уклонили из учињеног као и сећање на себе.
19. Немогуће је да велики људи прођу овим светом незапажено али је нажалост много могућније да се у овом свету експонирају мали људи да буду све у свему.
20. Чудесно је колико је Бог лепоте и смислености положио пред нас и у нама а да ми, пребукирани самомишљењем, самотраумом и пунобрижношћу, нити примећујемо, нити ценимо. Као слепци који тумарају по мраку од својих фантазама стварајући реалност која не одговара Реалности коју је Бог за нас наменио.
21. У паклу гори само оно што се другог боји.
22. Ко издржи Духа Светога у себи – очишћење му је суд.
23. Можда смо неке плодове донели касније, али не треба заборавити да смо неке ожиљке оставили за цео живот другима много раније.
24. У страху да се не десе неке ствари наша устрашеност чини да се управо оне реализују.
25. Живот никада не носи исту диоптрију сагледавања ствари.
26. Људи воле да јадикују јер само у томе виде сву религију постојања будући да не морају да предузму ништа да би нешто променили.
27. Самопосматрање без Бога и других није ништа до самоништење, кокетирање са унутрашњим осцилацијама које из трена у трен мењају изглед и ток а фасцинантне постају у зависности од степене патологије самозаљубљености.
28. Дијалог јесте, или би бар требало да буде, базичност љубави, али данас пред најездом хипер-комуникације свих могућих речи свега има али једино љубави нигде нема.
29. Спасење има много једноставнији програм од свих оних наметних клаузула које су црквеноначалници прокламовали и наметнули на себе и народ, а некад једино само на народ да би могли лакше да га контролишу.
30. Покажи ми какав си човек и показаћу ти какав је Бог.
31. Стрпљење је врлина све док није ограничена пасивношћу.
32. Све што је Бог створио јесте добро. И демон и човек чине себе наказним у складу са својом нескладношћу слободног одабира.
33. Несрећа човекова је што не зна када треба да стане са својим жељама.
34. Много жеља – много проблема; мало жеља – мало проблема.
35. Ко много захтева – много демона стиче; ко мало захтева – много анђела добија.
36. Сва дубина аскетских огледа показује колико је човеку тешко да се избори сам са собом. Па када то видимо, зашто се онда чудимо нефункционалности свега што дише око нас?!
37. Нису сви смирени, неки су само идиоти у свом смирењу – утрнули за сваку идентификацију добро од злога, човека од нечовека, Духа од недуха, тако да свему што се догађа Богу приписују делање – макар то било и силовање жена и деце.
38. Прво журимо да што пре остаримо а онда када ту старост задобијемо журимо да се што пре подмладимо.
39. Све измиче осим смрти и Бога.
40. Сваки човек има онолико шанси колико има одговорних надања.
41. Ако се ниси неком обрадовао макар једном дневно – иди убиј се.
42. У фрустрацијама тражи стваралаштво а не психозе.
43. Ко се звери исповеда – звер остаје.
44. Само идиоти на неспоразумима стварају философије.
45. На све је стављен порез – више се не исплати ни да умреш.
46. Пре ћеш Христа наћи у просјаку него у свештенику.
47. Само страшљивци не дају одјека другом.
48. Срце иде тамо где разлози нису важни.