Category: Питања и одговори


Поштовање, ако одговарате на приватна питања, имам једну повећу недоумицу. Другарица жели да јој кумујем, али њен будући муж је криминалац, мафијаш, бави се каматарењем итд. углавном, лош човек, и овако, а и према њој. Он је једини разлог зашто бих одбила кумство, и ако ту другарицу познајем читав живот. А и ја православна да кумујем некоме ко се бави са криминалом, то ми никако не звучи како треба. Не знам шта да радим.

Питање које сте поставили је изузетно тешко, и ако могу да приметим, веома ризично. Нарочито, јер се и мој саветодавни ангажман може прихватити како не треба, па после да и сам сносим последице у нечему чега нисам хтео бити актер. Тако да се ограђујем од своје одговорности на овом пољу, у вашој личној дилеми, али могу говорити, помало незахвално, онако уопштено као да се о мени или некоме другоме ради. Ако ме питате као православног теолога шта мислим, свако ко је нормалне моралне виспрености, макар и не био хришћанин, ће вам рећи да се одговор сам од себе намеће. Дакле, да је дилема објективна и да не треба пуно когнитивних способности да би се дошло до елементарних закључака. Ипак, ако се држимо јеванђељске парадоксалности, видећемо да Христос није имао проблема са криминалцима свог времена. Успева да нађе одређени синхро и модус са њима и да их постепено уводи у тајну преображења и покајања. Ако сте ви, примера ради, изузетно утврђени у својој вери, то може бити одличан тест за вас да „криминалне кланове“ припитомите за једну узвишенију стварност у смислу одбацивања неморалних дела. Ако нисте, дилема остаје. Дакле, Христос је имао такве проповеди у којима је похваљивао махинације које би могле довести до Царства Небеског. Пример? „Богатством неправедним себи стичите Царство“, каже Писмо. Како се то може протумачити? Од свог сувишка давати ономе коме нема. Дакле, за позиционираност моје мисли, не видим толики скандал у томе да је неко криминалац, пре или касније може доћи до свог покајања, него на основу вашег питања, какав ће бити муж, а написали сте да је лош према њој. Ту видим базични проблем. Тако да бих прво неке ствари најпре рашчистио са оним коме ја требам да будем кум/кума. Али, ствар може бити још концизнија и јаснија: урадите једноставно како вам срце и савест налаже. У нашем српском народу постоји неки вид сујеверног култа који налаже да је грех одбити кумство. Ако вас то лично не радује и не испуњава, зашто бисте на себе узимали бреме да уопште будете кума било коме? Макар то био и најбољи пријатељ. Дакле, себе питајте како се осећате: Да ли можете себе видети као куму која ће без страха и моралне згрожености моћи да настави продужетак једног здравог односа, или, видите себе као некога ко се меша унутар једног брачног односа где апсолутно не проналази себе. Само понављам, хришћански идеал је да се нико не осуђује. Ако такву љубав имате, неће бити ни проблема. Ви нисте својим кумовањем саучесник у нечијим махинацијама, него, ако је реч о црквеном браку а не само општинском, постајете духовни саучесник а то је већ афирмација Царства Небеског које нема апсолутно никаквог додира са тим какав је неко човек. Зато сам и рекао на почетку да ако сте постојани у својој вери да за вас то може бити само изазов.

Да ли бисте могли нешто да напишете о непраштању себи и гордости?

У суштини, ранијих година сам се доста, под утицајем аскетских отаца, бавио таквом проблематиком. Барем када је реч о гордости. Онда сам увидео, нарочито на примерима других, да је могуће стагнирати у духовном развоју ако се човек само таквог постулирања држи. Неретко такви људи постану страшни верски фанатици који се заклињу у Свето Писмо, каноне и светитеље а тајну богословља и човекољубља нису уопште апсолвирали. Јер је немогуће узрастати мислећи константно о својој гордости а да то ланчано не повлачи за собом одмеравања колико су и други надмени. Укратко, сама реч „гордост“ већ довољно сведочи о својој претенциозној напраситости: базични фокус људског целокупног психофизичког деловања увек почиње и завршава у себи као мерилу свих ствари. Независно од тога да ли се крећемо у хришћанској клими, евидентно је да, као по правилу, горд човек колико год се клео у лојалну љубав према себи, да су последице такве љубави увек аутодеструктивне. Што ће рећи да ни онај ко болесно воли себе заправо, игром парадокса, уопште не воли себе. Треба прво то освестити. За хришћански угао гледања, мало је превише наглашено ако мене питате, гордост се сматра за највећи грех. Такав став наравно има утемељење и теолошко оправдање ако полазимо од екстремног радикализма да неко просто живи за туђу невољу и да само на себе мисли чак и на рачун туђе невоље. Дакле, неке бестидности дефинитивно заслужују проверу, рад и отклон. Није наивно. Што се тиче непраштања себи, требало би заћи у полазне мотиве: шта је то што човека кочи? Шта му узрокује блокаду? Ако је, примера ради, покајање искрено (дакле, нелицемерно), несумњиво је да ће се човек који долази на Литургију и сам у својим костима уверити у благодатну љубав Божију. И да нагласим главно: ово искуство је аутентично и увек себи доследно колико год пута човек падао (јер се може падати и када човек мисли да не греши више). Стога, логично исходиште је следеће: ако Бог не ускраћује човеку Своју љубав да га очисти и освешта, јер му је човек принео своје егзистенцијално извињење, ко је онда човек да себе уздиже изнад Божије љубави и да ругајући се Божијем превијању рана Духом Светим – сам себи не дозвољава да такво праштање заживи? Ако је Бог опростио – ко је човек да сам себи не опрости? Дакле, овде не говорим о оној подмуклости неких дволичних људи да олако прелазе преко свог покајања само да би што пре пошто-пото и брзо себи опростили. Не, то је бежање од своје одговорности. Говорим да ниједан грех није већи од љубави Божије и да човек нема права да себе уздиже са својом правдом изнад Божије љубави чак и када је његова правда према својој души можда више него објективна и строга. Али, за хришћански угао гледања, не пита се човек, није човек мера, већ Бог. Замислите колико је то велика нада? А ако такву опитну наду немамо, а ја сведочим да имамо, шта друго остаје човеку неголи да мучи своју душу цикличним потирањем? То је онда неко мучење кривицом која нема реалног упоришта. А каква би то љубав између двоје које се воле била када би они изгарали само од кривице? Никаква. Па ако је тако међу људима, онда је немогућа у димензији кривице имати љубавни однос ни са Богом. Зато волим да кажем да прво у Богу треба да тражимо пријатеља. Онда ће се сви други проблеми, пред тајном указане слободе коју нам Христос дарује, сами од себе растерати.

Kако молитва ради несвесно у човеку? Покушавам у својој глави то да замислим и да применим. Прва асоцијација ми је молитва без речи, као неки вид медитације, присебности без обзира да ли само седим или радим нешто. Али и такав вид ми делује као свесна молитва иако има такав облик.

То што ћу рећи не значи да сам у праву. Једноставно неки мој пут боготражења. Када казах да молитва треба да ради несвесно у човеку, не мислих да је могуће наштеловати свој унутрашњи, свакако подвојен, дисбаланс постојања на начин неког часовника, јер, хтели то или не, човек није ни зупчаник, ни машина. Моје искуство, за које се увек ограђујем да је субјективно да не бих кога навео на погрешан пут и закључак, јесте да човек који љуби Бога не занемарује молитву. Углавном инсистирам на личном приступу, својим речима, без беживотног читања или причања напамет неких молитава као мантри. Када се човек ту устоличи, утврди, несумњиво је да ни Бог неће окаснити са Својом благодатном потврдом. Рађа се нови карактер у човеку. Баш се јуче сетих апостола када рече да ми ум Христов имамо. Замислите колико је то узвишено?! Ето уподобљавања на делу, јер се формира темперамент према есхатолошким обрисима – сада и овде. Молитва без речи може бити синонимна стварност таквог приступа, али човек заиста треба достићи такав ниво. Не мислим на медитативни облик, јер и он може да превари човека да се наслађује, примера ради, теологијом а да га Бог лично не занима превише (мада су ту и други девијантни облици побожности и индивидуализма у игри), него алудирам првенствено да молитва без речи може бити живо осећање присутва Божијег. Само што треба разликовати, и то је оно најтеже, да ли је посреди психолошко претпостављање (читај: замишљање) да је Бог присутан, или, нам Сам Дух Свети у нашем месу и костима јасно и недвосмилено сведочи да је Он (Христос) објективно присутан. Некада давно прочитах код неког светог подвижника да када се душа увери у присутност Божијег присуства да молитва више није потребна да се врши, јер је Бог већ присутан па онда нема више ни смисла молити се. Компарације ради, по мом искуству, таква ми је свака Литургија. Када дође пуноћа (мислим на Причешће) у мени не остаје снаге ни воље да се молим, јер по своме искуству видим да је Он већ ту и да тражити више од тога (молити се) једноставно – нема смисла. Како би то изгледало? За нас који смо родитељи, као када би дете изнова понављало родитељима да добије неки поклон, а да је од стране родитеља већ добило тражени поклон. То би значило да дете игнорише оно што је примило а изнова понавља жељу која је већ окончана јер је достигла врхунац. Тако је и овде.

Како да знам шта долази од мене а шта од Бога? Занима ме та психолошка енигма а бојим се да се добро не осећам само због своје „истрипованости“?

Трип-теологија! 🙂 Молим да се не заборави да сам и ја само човек, и да искуство много већих светих отаца, теолога и аскета пустиње НЕМА одговор на ваше питање. Постоје одређене смернице, али НИКО не може децидирано да вам каже да ли стојите на правом темељу или не (можда једино неки пророк али ја не знам ниједног). Очигледно нам је Бог дао такву слободу да једино по свом искуству, макар и пали у грех или заблуду, можемо након тога да донесемо неки закључак, али ни он неће бити 100% заштитна мембрана од искустава који ће се даље појављивати. Дакле, триповање (умишљање, самомњење, ментално путовање које није ништа друго до замишљање) је неотклоњив феномен. Остаје да увек бдимо, пазимо колико до нас стоји. Потајно се надам да човек који увек ради на самоиспитивању лакше долази до одговора. Можда је негде кључна разлика у томе што јасно постоји разлика, примера ради, између мира и радости који су од Бога и мира и радости који су од човека.

Шта сте хтели да кажете са једном вашем мишљу : „Најсветија су она лутања у којима је циљ већ достигнут!“?

У парадоксу смо. Рецимо да се човек изнова уверава у веродостојност литургијског обожења Духом Светим. Циљ се, дакле, опитава на увек исти начин. Бог је достигнут сједињењем са Њим. Конкретно, света тајна Причешћа. А опет, премда достигнут конкретним сједињењем са Њим, прича човека се ту не завршава, него у свему и даље открива Христа раслојавајући га у свему и свима што среће. Тако можемо рећи да је човек са једне стране боготрагатељ, али и богопронађен. Лутање у овом смислу је трагање које никада не престаје премда је већ Бог пронађен и потврђен у властитој природи. Надам се да је сада мало јасније.

Зашто страдају невина деца, младићи, девојке? Зашто одлазе преко реда. Где одлазе? Kако наћи утеху, јер вера се овде највише пољуља, када грлите празан простор уместо детета. Зашто су остали родитељи, а отишла деца? О смрти Црква јако мало прича а смрт је ето, присутна, чак и малу децу узима. И како наћи спасење, ако си остао без јединог детета, и живиш сам. Велика је то борба, са неизвесним крајем. Kако преживети смрт детета?

Теже и болније питање нисте могли поставити. Верујем да ни највећи философи, психолози и теолози немају решење за овај проблем. Могу да понуде одређене савете, механизме, сугестије, терапије, поуке, чак и утехе, али никоме осим Христу није даровано да реши, односно, излечи тај проблем. Јер говоримо о смрти. А до сада нико није решио тај проблем осим Христа због чега се назива Првенцем из мртвих. Нико, дакле, нажалост, ни дете, нема привилегију да заобиђе смрт. Јер, ако смрт није заобишла Бога, како ће тек заобићи оне који су мањи од Њега? У мени не остаје снаге ни да се бавим тим питањем самим по себи без уласка у обећану земљу свеопштег васкрсења. Тек у додиру са таквом димензијом ми можемо само наслућивати наду да ћемо поново срести оне које смо изгубили. Таква нада, опет је боља и живоделатна него никаква нада да је смрт крај свих ствари и да оне које смо изгубили нећемо више никада видети. Зато се у тој бесмисленој смрти, понављам, самој по себи, нема човек где другде наслонити осим на раме Божије. Јер, Он је јео смрт, тако да једино Он као Победник над њоме, може и да је укине. Од како је света и века нема нараштаја да је победио смрт. Сетимо се старозаветног пророка Јеремије који је много пре Христа остао упамћен по своме плачу над побијеном децом. Пре Јеремије, сумњам да су Адам и Ева остали равнодушни над смрћу свог сина Авеља. Па ако идемо даље, следујући предању Цркве, ако је веровати колико хиљада деце је побијено само уочи рођења Христовог док се правио попис. Па онда историја…па концентрациони логори и гасне коморе које нису гледале ни пол, ни године…па још увек свеже ратне године када се група муџахедина иживљавала над малом српском децом у присуству родитеља…па савремене криминалистичке работе које врхуне у насиљу и експлоатацији деце…ко ће набројати?…Али, све ово, гледано само по себи, убија у појам људско срце. Паралише га. Одузима хуманост и наду. Не каже ли апостол да смо као овце које се убијају? Не вреди, морамо се ослонити на веру. Веру да Бог није Бог мртвих већ живих како каже Свето Писмо. Да су недужно побијени на бољем месту. Да је есхатолошки тријумф претежнији од мало неправде на земљи. Да је свака агонија реална, али да боловање и туговање не може имати задњу и вечну реч. А ако смо спремни за парадокс, спознавши вредност онога што нам је у Духу Светоме дато, онда морамо себи да приближимо Христово страдање и умирање за цео свет. Чак и за те криминалце и злотворе. А где тек неће за децу и неутешне мајке?! И да смо умревши у Његовој смрти постали тесно повезани за Дан Васкрсења исто тако са Њим. И свим онима којима је лично Он припремио спасење. Наравно да то можда неће по неком слепом аутоматизму одмах отклонити нечију агонију, али ће сигурно временом напунити кости благодаћу за доличније поштовање мртвих. Волим рећи да су мртви много више живљи, него што живи мисле да су живљи од мртвих. Јер у присуству Божијем нема мртвих. Смрт је, дакле, трагична и фатална. Не можемо је игнорисати јер би се тако наругали онима које волимо а које смо изгубили. Али, можемо веровати да ако је сусрет окрњен да то не значи да је трајно уништен. О томе треба промишљати.

Често у задње вријеме чујем да људи понављају да љубав родитеља према деци ( треба) је безусловна. Први пут сам то чула од Јехових свједока на својим вратима.“ Ништа нисте дужни својим родитељима, нити су ваша деца нешто дужни Вама.“ Kад сам се позвала на Божију заповијест:
-Поштуј оца свога и матер своју да ти добро буде и да дуго поживиш. Или кад сам рекла да ни Господ Исус Христ није Пресвету Богородицу оставио незбринуту већ Њу и апостола Јована спојио и повјерио једно другом… Јехови су устукнули и збунили се а моји православци су остали истрајни. Можда нисам у праву. Можда сам ја та која не поима љубав и можда нисам добра кћер својим родитељима и добра мајка својој деци. Али душа ме боли кад видим да многи родитељи умиру сами и напуштени као пси луталице.
Да ли грешим што од своје деце очекујем да сутра кад њихов отац и ја не будемо могли сами помогну нам. Наравно, никад им не бих наметнула нешто што им је превелики терет. Напомињем да то не очекујем због себе колико до њих самих.
Сматрам да је гријех своје родитеље занемарити.

Љубав као универзални хришћански модус јесте и требала би бити безусловна. Дакле, у корену треба да је сасечена нека тезгарошка и уцењивачка логика које смо данас сви сведоци у смислу да неко себи диже кредибилитет јер нам је некада помогао. То онда није љубав него наплата за учињену услугу. А љубав, мада услужна и сервилна, не значи да је пасивни конобар са којом свако може радити шта хоће, јер би то онда био демант љубави ослобођен одговорности (а каква је то слобода где нема одговорности?). На пољу родитељства и деце ситуација се мало компликује. Заправо, увек је сложено тамо где су живи односи у првом кадру а притом најсроднији у игри. Ми можемо говорити о неком виду хуманости која се очекује и мимо биолошког и фамилијарног посредовања, али све зависи шта под појмом „дуговања“ сматрамо, јер дуговање и дужност нису исти. Дуг може имати и криминалну и уцењивачку логику. Дужност може имати моралну и етичку логику (данас има пуно ревносних али мало оних који воле то што раде или који воле друге у ономе што раде). Јесте, писано је да треба поштовати своје родитеље, али је писано и да родитељи не треба да драже (раздражују) своју децу. Дакле, какво је васпитање постављено такве ће и последице бити. Инсистирати (силити) један однос да донесе очекивану добит (у овом случају: негу) може да буде контрапродуктивно, одбојно. Што се мене тиче, радије бих скапавао негде сам, него да ме помаже онај ко ме не воли. Да ли ме разумете? Ако ме неко помаже то треба да буде чин љубави, по слободи, без очекивања узвраћености. Никако уцењивања. Или, ако идемо још даље: још мање родитељске логике која очекује због узрочности (рађања) деце да по сваку цену требају имати један здрав третман. Примера ради, отац сам две девојчице, и не знам шта време носи, али као што не волим да сам било коме на терету, тако бих њима волео још мање да будем, осим ако саме немају искорак према мени или њиховој мајци да нам изађу у сусрет када останемо без снаге. Познајем пуно родитеља који су одавно зашли под облак пензије, који су ситуирани, здрави, ништа им не фали, али који видно психички малтретирају не само своје наследнике него и своје унуке. Ту заиста не могу да видим „смртни грех“ који помињете на страни оних који не желе о таквим људима да брину, јер је, ако мене питате, ту тајна родитељства у потпуности десакрализована и злоупотребљена. Старозаветна логика се доста кретала том логиком полагања поверења у своје наслеђе, али новозаветна је отишла много даље указавши да је духовно сродство претежније од родитељског. Сетите се и сами када Христос одбија да прими састанак са Богородицом и браћом, него указује на народ који слуша његову реч па каже: „Ово су мајка и браћа моја!“ (указујући да је сваки његов род који слуша његовог Оца). Дакле, да вас не обесхрабрим, ваша жеља је исправна и на месту, као што сте и Јеховиним сведоцима добро одбрусили, али хришћанска металогика оставља простор слободе за другог баш зато што је руковођена љубављу према свима. И наравно да то може бити болан исход, да неко остане равнодушан на нашу љубав, али управо у томе и јесте крст Христове љубави. Али, понављам, ако је васпитање било здраво, неусиљено, онда не треба да се негују никаква очекивања, јер би дарована љубав у другоме требала бити сама савесна опомена да се други побуди на збрињавање својих родитеља – не мора нико то да јој црта и пише. А ипак, треба бити довољно поштен и рећи, да у већини случајева које знам, ако је било више деце, увек једно дете остане да брине о својим родитељима док друго потпуно занемари. У том случају, можемо говорити о греху, некоректном односу, да некоме родитељ, на пример, умире од тумора, а да га дете (већ зрели човек) не обилази и не помаже. У сваком случају, прочитајте моје тумачење јеванђељске приче о блудном сину. Занимљиво је да отац није прекорео сина који га је одбацио и који је на њега заборавио, него када му се вратио направио је гозбу. Отац је могао да му пребацује да га је оставио, да није бринуо о њему, али у јеванђељском извештају не видимо ништа од тога. Видимо само љубав очеву. О томе треба мислити.

Да ли се љубав учи, односно, да ли се може научити? Питам јер..
Са једне стране сам добила реченицу да се љубав не учи и да је она стриктно у нама. Али мени онда ту слобода и библијски таланти у једну руку губе смисао. Ако смо ограничени искључиво љубављу која нам је од Бога дана, онда ја која рецимо, на пример, имам страх од пса (метафорички), ни не могу да изградим љубав према истом јер му не дозвољавам да приђе ни он мени ни ја њему. Али ако дозволим себи и издигнем се изнад себе у том смислу љубави и страха, ја ћу исти победити и заволети га. Ето је једна ,,научена љубав“. Или ако нисам волела људе који рецимо нису из моје бранше, онда схватим да то није тако, скупим храбрости да се изборим са тим и заволим исте. Разуме се да је та свест о томе да је лоше ,,мрзети“ од Господа, али то је онда знак да се љубав може научити. Да нам је дато од Господа једним делом, али да је наше колико ћемо то нешто изграђивати.

Одговор на питање сте већ сами добром интуицијом наслутили. Да ли се љубав учи и да ли се може научити се могу посматрати синонимно али и двоаршински различито. Имам велико искуство рада са малом али и великом децом. Евидентно је да немају сви исте дарове и ту видим са једне стране печат Божијег посредовања (да нико није „неисписани лист хартије“) а са друге стране видим базични проблем који се тиче васпитања. Можда то некоме не делује реално, али колико искуство до сада показује васпитање (самим тим и усађивање не само знања, примера, већ љубави, али не само љубави према ономе ко се воли него и показивања ко и шта треба се воли) јесте битан фактор. Лако је приметити која су, на пример, деца „испуштена“ односно пасивно препуштена улици, самоодрастању, без јасне свести колико су уопште вољени и ко треба да их учи како се воли. Јер, сами по себи не знају да воле. Можемо спекулисати о некој исконској неискварености, да сваки човек, тиме и свако дете, у дубини себе зна да треба да воли, али да у себи не налази снаге, воље, или дејством одређене трауме или тога колико је сам био вољен, не налази у себи ентузијазма, мотива, да пројави тог окрњеног себе не би ли се уцеловио (остваривао изнова) самим вољењем. Да ли се љубав може научити? Ако човек није негде душевно болестан, окрњен здравственим стањем, и ако најпре није размажен (јер и превелика љубав, односно, погрешан трансфер љубави који благосиља зло код вољеног као добро) онда може да научи. Сад, када говоримо о љубави према псу, људима, итд., које сте поменули, ту смо увек на новом испиту властите зрелости. Не постоји фиксирани стаж достигнуте љубави која се након извесног времена не може прокоцкати. Проблем су ти фамозни страхови од сусрета, од ступања у комуникацију, у однос, итд. Они се изнова превладавају ако нам је љубав идеал (код нас хришћана Љубав са великим „Љ“ јер алудирамо на Христа) и императив којем тежимо. Ако није, јасно је, дистанца остаје. Други је непријатељ. А само га је требало упознати. Наравно, негде су страхови основани. Пас који не воли да се мази лако може поново да угризе. Исто је и са људима. Не може се давати поверење тамо где је сијасет пута било понижено. Није то демант љубави, нити његово ускраћивање, него једноставно педагошко самоудаљавање не би ли други дошао своме разуму. У супротном, на месту онога ко истрајава да не ради на себи, лако се дешава да увлачи другог у своје психозе и демоне. А ако нисмо стабилни то хлади љубав у нама и доводи до чак патолошке огорчености. Треба, дакле, знати како се поставити. Читати расположења код себе и других. Или, апостолски речено: „испитивати духове“. У сваком случају, љубав Божија нас не ограничава – било да говоримо о њеном зачетку која тек тражи уобличавање, било као литургијској благодати коју изнова доживљавамо. Љубав, ипак, није стварање сигурних зидова унутар стопостотне армаде истомишљеника, већ излазак у сусрет, ништа мање у арену, тамо где нас са неким дословно ништа заједничко не окупља. Тек се ту види какви смо људи, у каквом садржају боравимо и на који начин сведочимо. Јер, искуство показује, да истомишљеници у неким стварима, макар оне биле и духовне вредности, али могу бити и неке друге, нису показатељ нужног развоја присности и стварање дијалогичне рефлексије другог, него да, напротив, могу бити повод још већег отуђења. Тако да ко љубави има, дефинитивно, не гледа ни на кога као странца, већ свакоме излази у сусрет, управо тим самотерањем које сте поменули, према мери дара колико неко може да прими и оно кључно – да се без бојазни отвори према другом.

  • Како проблем смрти утиче на човеков живот (тренутно стање човека) из угла Хришћанства – православног предања? Да ли се одсуство страха пројављује у литургијском животу и да ли се на такав начин стиче душевни мир?

Ниједног комплекснијег питања нема до ли питања о смрти. О животу се још да нешто наслутити, али на темељу смрти сваки темељ се показује непознатим или релативним (да не кажем обестемељеним самим темељом) – јер је свакоме живом смрт непозната. По учењу Цркве проблематика смртности креће се увек истом логиком прародитељског пада, да је сваки човек не наследник неке кривице (јер објективно нико од нас није био присутан а ни виновник да би био саучесник тамо где је Адам промашио), али, по неком недокучивом плану Божијем, Бог дозвољава привремени тријумф смрти у целом свету да смрт не би Адамовим преступом постало трајно (вечно) стање за све оне који ће се након Адама родити. То је неко класично постулирање хришћанског аргумента премда и даље остаје нејасна сва та прича о постању света будући да се први људи не узимају за обавезан услов оваквог става. Дакле, данас, носиоци смо смртне природе. Оно што носимо стално уз себе је оно што је самом појавом против нас усмерено. Клинч је постављен у старту самим постојањем. Можда бисмо у таквом светлу могли оправдати све те аскетске напоре, јер циљ подвижништва би се могао окарактерисати не као борба за неку духовну супериорност или побошљане биолошке перформансе већ као борбу против смрти у нашем телу. Као да, дакле, циљ аскетизма врхуни у кроћењу смрти а не у демонстрацији јаког карактера који заузима разно врлинско именовање. Ми смо у сталном процесу парадоксално разлагања од момента рађања. Зато ће многи теолози рећи да смрт није на крају наше историје него од момента нашег такорећи зачећа. Апостолски речено, свако од нас умире сваким даном за један дан. Како, дакле, проблем смрти може да утиче на тренутно стање човека? Сваким покретом на улици (саобраћајна несрећа), у кафани (инфаркт), код куће (оклизнеш се у купатилу), дакле, свуда се могу наћи бројни примери наше пропадљивости. Јер смо невероватно крхки. Најприближнији су они примери који се посредством наше психологије, психоза, карактеристика, итд., прво у нама изражавају (било по нашој или противно нашој вољи). Ипак, за хришћанина који ради на своме обожењу, коме је љубав према другоме императив, не полази из неког самосажаљења јер је дошао у познање да је смртан, него јер је превасходно забринут за проблем смрти у лицу оних које највише воли (некоме је то пријатељ, некоме жена и деца, итд.). Што се тиче страха, литургијски гледано, сигурно је да због уплива нестворених енергија Божијих долази до тренутне реанимације природе (чувеног залога Духа и предокуса Царства), али мислим да се Бог не да поседовати па да сада постоји неки трајни отклон страха. За онога ко воли и ради на свом спасењу тешко је рећи да страх (као један здрав осећај јер и Христос дрхтао пред своје хапшење у Гетсиманском врту) може да трпи трајни отклон. Имамо и такав дуализам природе (одлично описан у посланици Римљанима) да се страх и смелост, туга и радост, итд. у нама стално противе, боре и преплићу, што открива човека и као амбивалентно биће. Биће парадокса. Али и биће које је способно да додиром Духа (а не само својим напорима) премости све почупане напоне у себи и помири све завађене светове. Стицати, дакле, неки душевни мир изоловано од света – немогуће је (верујем да и најснажнија будистичка изолација и недодирљивост пада у воду), али могуће је сазревањем у стварностима које Дух Свети открива научити како да нас све не дотиче фаталистички. Опет, велику љубав има онај ко се одриче свог душевног мира да би неком немирном изашао у сусрет, помоћ, дијалог, итд. Јер и такво губљење мира је само привремено док оно потврђено благодаћу остаје нетакнуто. Али, не по сваку цену, јер не треба заборавити светописамске опомене да се „бисер не баца међу свиње“ као и да ће човек „за сваку празну реч дати одговор“. Тако да није све ни до сејача, него и до добре земље другог какву пријемчивост показује. Биће пре да они који се труде да себично сачувају најмањи кутак свог мира први без њега остану, јер га пожале да га ради других којима недостаје предају, то ће показати да га они први најмање и за себе поседују.

  • Како претерани блуд (у овом случају сексуалне природе) зауздати а немам ни жену ни девојку. Да ли таква апстиненција доводи до фрустрације која води ка психијатру (мени је ово логично). И где је у целој причи грех блуда и пала природа човекова са аспекта моралног закона? Како уопште прићи Чаши ако смо под теретом тог блуда?
    Чак и када га исповедим, да ли га искрено исповедам ако ћу га поновити? И опет, како се причестити ако нема мирне савести?

Не знам колико имам право да говорим на ову тему, можда не због саме теме колико због интимности која је у питање положена. Прво треба да разграничимо шта се сматра под блудом? Блуд неки преводе као „лутање“. Не мора, дакле, аутоматски имати сексуалну конотацију, јер може имати мотив помаме за смисленим. Опет, ни све што је сексуалног набоја не мора се посматрати у неким порнографским размерама, јер сексуалност итекако има своје место и сврху. Сетимо се само оног Библијског: „Рађајте се и множите се…“. Покушајмо проблему да приђемо прво психолошки, па тек онда из хришћанског угла. Колико сам разматрао нека дела поштованог нам др Владете Јеротића, суштински резиме би се огледао у томе да ниједан човек (кад кажем човек не мислим само на мушкарца него и на жену) нема исти либидо. Већ у том чвору се може назрети да самим тим ниједан човек нема, да тако кажемо, исту „тежину проблема“ (сексуалне енергије) са којим се сусреће у својој природи. Штета је што неки црквени пастири немају ово у виду када раде са неким људима. Он ће у једном свом делу направити занимљиво поређење указавши да „истовремени оргазам мушкарца и жене који врхуни у зачећу детета може бити једва бледа слика сједињења човека са Богом“. Из хришћанског угла, велика је штета што је прошла готово незапажена књига ђакона Милорада Лазића „Естетика тела и тајна полности“, јер готово да нема других аутора који су се бавили овом проблематиком. Моје лично мишљење је да Црква носи велико зло пасивношћу пред овим питањем а сводећи човека само на нагонску сферу у чијем прекршају се он, по устаљеном шаблону, пројављује (и етикетира!) само као неки „преступник“ или „блудник“. Са друге стране, ако сада правимо синтезу између психолошког и хришћанског угла, поентирање је да човек треба да ради на својим нагонима. Тако долазимо до постављеног питања о „апстиненцији“. Колико сам разговарао са неким психолозима, почетак лудила је када човек изгуби постављене границе (читај: менталне кочнице). Слична паралела може да се изведе и на овом пољу, јер, логично и следствено, ако уздржања нема (ево опет поглавља о аскетизму) лако човек може да доведе себе једног дана до једног манијакалног понашања које ће бити регистровано у неким криминалним радњама (наравно, ово је само хипотетички сценарио, не нужно и правило!). Да се вратимо на тему. Сваки човек, дакле, носи у себи ерос. Неки му придају искључиво сексуални набој, други философски у смислу узлета ка Богу, трећи као љубавну и животну енергију, итд. Мишљења сам да апстиненција, сама по себи, одвојена од рада на себи или пријатељске корелације са Богом, може да доведе човека до фрустрације, психозе, итд. Оно од чега се уздржаваш – ако само о томе мислиш – постаје оно што те константно изазива и мами. Али, исто тако поучен како аскетским радовима, тако и другим истраживањима, несумњиво је да се све врти око „запослења ума“ (самим тим и нагона). Запослен човек, дакле човек који се занима одређеним радом, или породичан човек који има времена и за своју децу, нема времена када да се бави ниским страстима. Њега не само да не дотиче проблем блуда, него ни проблем апстиненције. Наравно, ако је човек, ако није баш толико ишчашен његов психофизички склоп. Сада, опет, са друге стране, шта су то страсти? Да ли се оне везују само за блуд? По аскетским стандардима – не. Страсти се не могу истребити ни на највећем нивоу облагодаћености. Можда долазе у неки стадијум хибернације или преображаја – приликом додира Духа Светога, Духа богослужбеног – али то не (п)остаје трајни стадијум. Једноставно, део су наше природе. Али од наше слободе зависи њихово кретање а самим тим и припитомљавање наше природе. Ипак, треба бити мало реалистичан. Да је проблем блуда тако лако решив, не би неки (не сви!) свештеници и монаси тако лако падали у томе. Дакле, ствар није уопште једнодимензионална. Можда је теоријски прокламована до некаквог (нестварног) идеала, али у пракси се може видети раскорак (макар мислено ако већ није делатно). Како онда такви људи могу да служе Богу? Како се они причешћују? Како се ми причешћујемо? Јер другог Пута немамо. Толико је банално. Опет, не без стида, јер није исти приступ код бестидног и онога ко је свестан свога стида. Осим ако је некоме падање у очајање ближи порив, јер има и тога да неко у безнађу и гордости једнако еротично ужива више неголи у некоме блуду. Не могу а да не поменем мог професора др Зорана Јелисавчића који једном давно рече: „Да су неки чекали на бракове само да би могли да легализују свој блуд“. Шта то значи за данашњег човека? Да ни брак није стопроцентна гаранција од неке наводне заштите или васпитања блуда. Што се тиче исповедања било ког греха (премда не истичем да је то сада неки услов да се буде чланом Цркве) а самим тим и блуда, сматрам да је свако исповедање лицемерно ако се тактичарски припрема терен за ново зло. Префригано је становиште да неко планира одређени и лош наум а да притом говори како ће се после покајати. Исповедати се не значи да можеш дати обећање Богу да не грешиш више, јер то је немогуће. Такво обећање ће се брзо прекршити и онда остаје само терет кривице да мучи душу. Исповедати се значи поделити свој терет са Богом. Ослонити се на Њега. Није поентирање оголити (само) своју душу пред свештеником, него чак и када нисмо у Цркви имати осећај, радити на осећању своје непотпуности и недовршености, да без Христа не можемо чинити ништа. Да је Он алфа и омега сваког акта (па ако ћемо тако – чак и нагона!). Мирна савест може бити благослов али може бити и илузорног карактера. Докле год нас савест за нешто гони (не мислим да то треба сада да постане у виду неке параноје, маније, ситничарења, итд.), значи да не мислимо о себи високо, да се има још радити на себи, и то је одличан параван за мобилизацију своје одговорности која је посредством пада у неки грех много подеснија од летаргичности неке типологије која сматра да тиме што више не греши да не мора више ни да ради на себи. Вратимо се на проблем блуда. Ако задржимо пажњу на посланицу апостола Павла Римљанима, видећемо да је човек подвојена личност. Укратко, да парафризарам, чини оно што не воли, док оно што воли то не чини. У овом аргументу падају и највећи морални људи. Ако бисмо овај угао гледања пребацили и на поље блуда – лако бисмо чак и сами дошли до неких одговора. Дијагнозе где смо, шта смо, ко смо, какви смо. Дакле, човек чак ни у Духу Светоме није нека зацементирана стварност која не трпи промене. А промене се, гле, збивају у његовом телу чак и мимо његове воље некада. Ако пак говоримо о мастурбацији, мишљења сам да је мало људи који нису макар једном прошли кроз ово искуство, тражећи бег од неке фрустрације, стреса, неки од доконости (још је Црњански једном написао да људи муче своје нагоне од досаде), негде је то производ незрелости (која се може затицати чак и у пензионерским главама), негде јер сексуални живот чак и у браку не испуњава очекивања или га просто нема, итд. Суштина је само да човек сам спрам себе од тога не прави „баук“, да сам себе не стимулише као да нема паметнија посла, јер није зло што ће понекад погрешити него је ризик да му нагонска сфера не постане јединим критеријумом постојања. На крају крајева, шта је мастурбација ако не пуцање у празно? Ерос који је усмерен на себе а не на другог и који сам у себи врхуни (аутоеротично) и ту се привремено гаси (до нове аутораздражљивости). Јер нема другог човека за којег би могао да се веже и одрази. Шта је блуд ако не везивање са оним кога не волиш или не воли тебе? Где је љубав узајамна, сексуални живот не може да има ни хришћанску баријеру а камоли неку моралну. Можда све зависи од типологије људи. Неки парови се чак смеју када угледају неку порнографску сцену не осећајући никакав покрет нагона, док неки други круто држе до свог „пуританства“ а у осами запрљају себе много већом срамотом. Блудом не сматрам нагон, јер нагон се не може оперисати, може се само каналисати (љубитељи стваралаштва ту тајну најбоље познају), и ко воли душу другог воли и његово тело, али сматрам блудом варање другог, или добровољно „свингерство“ где муж и жена уступају своје тело другим и непознатим брачним паровима, итд. Свакако, нагонске сфере и репродукције у Есхатону неће бити, али то је сада друга тема. Ако се држимо Писма и оног Христовог да „ко погледа на жену са жељом крив је у срцу своме“ морамо да пазимо на одређени контекст. Није сваки поглед крив, јер како ће неко наћи мужа или жену ако себи забрањује поглед? Можда је пре реч о погледу који указује да туђег мужа или туђу жену не треба дирати. Сматрам да је сваки поглед здрав који има способност да перципира лепоту другог, али тако да лепота другог не постане приватни посед и поробљавање у порнографским оквирима. Може човек бити воајер на много начина а не само на темељу блуда, а то је када се занима светом другог којег пошто-пото жели да повреди или понизи (овде чврсто верујем да мржња има већу тежину од блуда).  И ако је веровати Христу, који каже да ће се блудници и пијанице пре спасити од неких праведника, верујем да пред тајном праштања нечијем злу ниједан блуд неће преживети Његово спомињање колико год пута да падне. Јер неће поганити човека блуд него какав је човек према другим људима. Или, осврнимо се на јеванђељску причу о блудном сину. Није остао познат по том имену (неименованог) „блудног“ јер је само лутао, него јер је несумњиво живео развратно. А опет, када долази пред оца шта се догађа? Отац не помиње његов блуд, ни шта је урадио са својим животом, ни колико је пара прокцкао. Било му је битно само да буде ту, поново жив, поново здрав и враћен у своје првобитно достојанство. Можда је он касније опет одступио, Писмо то не открива, али отац не престаје да чека – то је порука. И то је димензија Литургије. Што пре прихватимо да имамо неки проблем, то ће наше исцељење бити још рапидније. Колико год пута падали, колико год пута одустајали од Бога, од других људи, од себе и неких измишљених очекивања…

  • Зашто смо хладни у односима са другима, шта нас кочи да се отворимо? Како са онима који због својих личних проблема не желе очима да нас виде, а морамо да се виђамо на послу, и смеју нам се иза леђа? Следим се када се погледам у очи са особом а она ме хладно погледа, и само прође поред мене као поред турског гробља.

Колико људи толико различитих типологија. Чак и када постоје сличности, рецимо, на нивоу неке заједничке припадности чему/коме (Црква, идеологија, политика, породица, двоје заљубљених, итд.), опет постоје различитости које могу бити благе или екстремне (што ће рећи да нас ни нека припадност чему/коме нужно не лимитира са једне стране са нашим личним карактеристикама, а са друге стране због нечијег спорног темперамента може саму припадност да доведе у питање). У односима са људима смо онакви какви смо насамо са собом. У реду, неко то може добро да камуфлира одличном социјалном маском, лицемерјем, прикривеним комплексима, итд., а опет, други неко, не прикрива ништа него отворено сведочи своју хладнокрвност или топлокрвност (самим тим да ли у њему/њој пулсира једна здрава људскост, човечност, љубав, или нешто друго). Овде није сувишно поменути да су некада искривљене пројекције углавном до нас. Ми очекујемо да неко други узме иницијативу, буде добар према нама, удели нам неку лепу реч, поглед а да ми сами никада први не полазимо из своје „зоне сумрака“ ка свету другог. Треба се, дакле, мало осмелити, али не по цену грча, напетости, већ онако смирено, неусиљено. Шта нас, дакле, кочи? Кочи нас нека лична психоза, умишљеност, мегаломанија, неретко страх да ћемо да осрамотимо себе а можда и другог. Кочи нас недостатак кућног васпитања, емпатије, искорака ка другоме. Ксенофобичност може да узме разне облике не само у страху од непознатог у некој другој земљи, него од оних које срећемо свакога дана. Човек се треба ослободити да направи простор у себи за другог који неће презати од другог и другачијег. Није без разлога апостол пре више од 2000 година писао да љубав изгони страх ван. И ово није речено узалуд. Када би свако овакав став увео као модус свог постојања у најмањим стварима (одлазак на посао, у госте, јављање суседу, итд.) велико би чудо мира у себи направио. Свако из своје ризнице износи оно у чему је најбогатији када отвара своју душу другоме. И наравно, таква отвореност носи своје ризике, рањивост, јер се ни „бисер не баца међу свиње“. Они који због својих проблема не желе да нас виде можда одражавају менталне склопове да неко, са једне стране, не жели да их види какви заиста јесу у грозомори свог постојања па се негде стиде своје позиције, док, са друге стране, можда пребивају у неком самосажаљењу или болести величине да их неко није достојан. Зато сведок таквих људи који у нама налазе неки повод да нас се стиде није пожељан и сведок нема право да се љути будући да су и данас многа врата како Христу тако и онима много мањим од њега једноставно затворена. Бојим се да не постоји савршено место где би нека људска интрига, пакост, клевета отпочинула. Шта са тим што нас неко не поштује? На послу, код куће, у комшилуку, у Цркви? Где год. Ништа ново. Треба то једноставно прихватити. Негативан рејтинг нас једноставно прати у свему. Давно сам научио да радио човек добро или зло, већина ће тражити да у том чину види само нешто негативно. Што бих онда губио време да мислим о томе шта други мисли и да ли ми се смеје иза леђа? То ће увек бити присутно. Битно је да онај ко детектује такав проблем не нађе поистовећење са онима који тако чине. И док је на подсмевању то је још и добро за оне који раде на својој сујети (мада сугеришем узвраћање које би силом мудрости покосило сваки подсмех), зло је када се подигне цео један клан оран да подваљује ратиште тако да неко истински пострада у телу и духу. Васпитан сам да се јавим ономе ко прође поред мене. Углавном први. Није тешко. Није тешко ни понудити искрен осмех. Реч. Али не пада ми на памет да јурим погледом и поздравом некога ко неће да погледа у мом смеру. Значи да је други изабрао како ће да ме третира, па ћу и сам заузети сличан став, али док код другог можда презир узима доминацију, ја ћу онда изабрати пут игнорисања као вид културне неутралности. Не вреди, не може се човек наметати, нити нудити своју љубав као на пијаци. Ко те не воли, једноставно те не воли. Није ли Христос чинио велика чуда у неким градовима па су сви остали равнодушни? Како се Он осећао? А ми нећемо ићи логиком проклињања и огорчености. Нисмо на то позвани. Сугеришем, дакле, да човек треба да ради на својој дијалогичности, отварању. А како ће то чинити ако се не усавршава прво за себе изнутра? Јер како ће се другоме нешто понудити што сам човек у себи не поседује? Не може се ћутати. Може, али није свака ћутња мудра, као што ни сваки проговор није мудростан. Треба наћи меру. Али, никада страх од реакције другог не сме бити водиља. Човек се мора калити. То пак не значи да дозвољава да га малтретирају. Треба се бунити али са разлогом и са стилом. Јер како човек дозволи да га третирају – тако ће га и третирати. Али ће се ту једнако мучити (како у каквим садо-мазо релацијама) и онај ко тлачи о онај ко се тлачи. Није добро ни једно, ни друго. Можда на хладнокрвност и отуђеност других не можемо коначно утицати, али можемо да сведочимо свој пример, и да без идентификације са њиховим начином постојања стекнемо и сачувамо топлокрвне односе и присност. Ако их десеторо прави проблем, сигурно ће макар један човек, пре или касније, препознати у нама неку лепоту на коју су други остали равнодушни. И таква повратна реакција другог ће умањити детонацију оних девет. Није, дакле, добро освртати се за сваким коментаром и реакцијом других о нашем лику и делу, јер се тако брзо баца велико време и енергија, лако се постаје малодушан, а најглавније – губи се тек започет пут ка Царству Небеском. Пас се кад-тад умори од свог лајања – треба и људе пустити да се уморе од своје бахатости. Али, истина је да када друга страна види да те нешто не дотиче – сами одустају. На кога се, дакле, окомљује нечија пакост? На онога кога виде да нешто дотиче. Ту треба пазити, јер колико год ми деловали некада праведни, због наше осетљивости, сујете, лако наша праведност постане неразумност која нас доведе до још глупљег положаја. Тако двострука срамота бива и наш пад се показује већим од оног претходног. Боље је онда бити и мало неправедан, али да у нама нема осуде. А ко ради на своме усавршавању – не покреће се ни подмуклином других, ни својом одмаздом, јер према мери свог срца, у којем тражи љубав а усред љубави Христа, свакога види у светлости те љубави, па не бива покретан ниједном страшћу. За таквог човека можемо рећи да је релационо биће којем је истински стало не да га поштују, него да он поштује. Све остало су фразе и изговори.

  • Ако имате воље, времена и интересовања, прозборите нешто на тему кајања. На тему људске савести. Kако наћи излаз ако сте негде направили животну грешку и не можете опростити себи, а притом сте приморани да наставите живот у правцу који води свуда , само не смирењу савести. A у мени букте немири. Како се носити са тим и како изаћи на крај са сопственом савешћу?

Ваше питање је једноставно, нормално и људско. Минималистички али неусиљено. Очитава се једна крајња безазленост у приступу проблему. Може се рећи да су ова питања толико људска да су готово део свакодневног искуства свакога од нас. Када је реч о покајању и савести, бојим се да су ови термини задобили неку готово деструктивну конотацију. Приметио сам да људи генерално беже од осећања покајања и савести. Потиштеност и бол сви радо избегавају, нарочито када ударац самоће покаже своје зубе, и у томе нема зла. Али, није у томе проблем, него од погрешне интерпретације самих појмова. Можда бисмо могли направити неку врсту дистинкције између кајања и покајања (или два лица покајања, са обзиром да су синоними). Све је ово, наравно, тесно повезано са савесном димензијом у човеку. Када се у данашњим круговима поведе прича о нечијем кајању, одмах се подразумева и наслага кривице. Неко се каје јер је у нечему погрешио. И сада испашта ту грешку непраштањем себи или непраштањем другог кроз фамозно етикетирање (Он/она је такав/таква и не може бити другачије). Реално, мизерна поставка ствари. Тако је увек у очима судија. Са обзиром да сам православни теолог а не психотерапеут или адвокат, моје ће се расуђивати базирати на теолошком дискурсу. За хришћанску мисао, реч „покајање“ нема деструктивни призвук, већ контекст љубави. Можда то некоме делује занесењачки и романтичарски, али, да тако кажемо, то је „традиција“ хришћанског учења дужа више од 2000. година. Када кажем „традиција“ не мислим да одржавање пепела из прошлости, него на живу ватру Духа Светога који не одступа од Цркве толико векова. Покајање се, дакле, преводи као „промена ума“ илити реформација (преображај) свих до тада изграђених животних уверења у којима није било Христа (да поједноставим). Покајање, свакако, не искључује детекцију одређеног проблема. Не игнорише стварност да је човек у нечему објективно погрешио. Али се не задржава на томе. Није суштина покајања у свесном мучењу своје савести или мучењу од своје савести на коју човек не може да утиче. У блокираности над неким учињеним делом у ближој или даљој прошлости. У стражарењу пред властитом карикатуром од рефлексије душе. Не! У таквом приступу, човек заиста може да се замрзне и паралише када увиди шта је једном или више пута учинио. Или, шта су му други учинили, па изнова у себи сећањем и злопамћењем обнавља и анализира то осећање и искуство потресно узнемиравајући себе учињеним. Отуда и тај немир који помињете. Покајање јесте, дакле, детекција проблема, али не и задржавање на проблему. Треба доћи до познања у чему је човек погрешио, и да са таквим познањем не обесхрабри себе и не демотивише своје снаге и силе, него да приступи баш такав Богу са осећањем ништине у својим костима. Сетите се приче о царинику и фарисеју из јеванђељске приче. Таква корелација се између људи генерално не мења такође преко 2000. година. Ту се кристално одсликавамо у својим карактеристикама и типологијама. И сигурно је да Бог неће остати равнодушан. Јер и ту Писмо сведочи да је Богу дражи један који се каје од мноштва оних којима не треба покајање. Још се покајање тумачи као призив (позив од стране Бога) а не као што је данас уобичајено логиком наметања кривице. Нигде у Писму не видимо да је Христос било коме наметао кривицу за све што је урадио. Углавном се Он лоцира на: „Не греши више!“, или: „Дођите Мени и Ја ћу вас одморити!“. Генијално! А видимо да у међуљудским односима, нажалост негде и црквеним, таква логика, односно металогика, измиче. Јер коме љубави недостаје, наравно да ће се у перспективи непраштања постулирати. Али, то је логика другог. Ако је посреди наш однос према себи, и ту треба бити обазрив. Превелико непраштање себи гуши човека. Ако је Бог опростио, ко је онда човек да сам себи не опрости? Јер и то може бити прикривена охолост под изговором недостојности. Са друге стране, превелико праштање себи убија одговорност у човеку. Сократ је за своју савест говорио да је демон. Зависи шта је под тим подразумевао. За хришћанску мисао, савест метафорично може бити демон ако се мучимо управо тим непраштањем због одсуства љубави. Ко не воли себе, не може ни другог. Не може се други волети а сопство презирати. Шизофрено је. Савест се може очистити једино на воденицама Литургије. Бог је тај који чисти. И ако Он очисти, оно што је учињено више нема постојање. Други нас, на пример, могу памтити по неком злу, али ако је пред Богом оно окајано (очишћено), онда људски параметри не могу бити критеријум нечијег прилива или одсуства врлине. За хришћанску мисао савест је пре свега Божија искра у човеку која чека на буђење из летаргије и кривице у скок ка загрљају и слободи Божијој. То су два радикално различита света покајања када упоредимо шта, дакле, људи под кајањем данас мисле. Јер бити у Христу не значи стајати на оптуженичкој клупи. Чак и ако смо ми судије, тужиоци и бранитељи. Када је реч о немирима који исходе, треба ипак заћи у мотиве. Постоје и стваралачки немири добро познати уметницима који не могу да се смире док финално не уобличе неко своје дело. Постоје нервозе, психозе, итд., али су они мање-више код свих присутни због стреса око свакодневних обавеза. У њима не мора нужно бити неког „греха“, али, истина, могу да постану повод за неку већу фаталност. Ако је реч о немирима који указују на недостатак неког већег смисла, или пак због очитавања празнине бића, онда је опет и такав немир, игром парадокса, афирмативан, јер управо својим присуством мобилише човека да се покрене на већи ниво самоосмишљавања. Сигнализира човеку да нешто није у реду. У сваком случају, ко год је макар једном пустио искрено Бога у своје срце (нпр. доласком на Литургију и примањем тајне Причешћа, али то не мора бити искључиво правило), може сам себи да буде сведок шта је Мир Божији. Све друго, чини ми се, више је игра неких наших психологизама које држимо за трајне стадијуме нашег бића а то је погрешно, јер превише верујемо својим уверењима, рашчлањивањима, сецирањима и другим обдукцијама пролазног. Да се вратимо на два лица покајања. Дакле, можемо рећи да постоје људи који воле да се наслађују самомучењем (колико год да су свесни деструкције која од тога исходи) преслишавањем и обнављањем пређених утисака из прошлости (и без обзира да ли је ту нужно крив други или властита погрешивост); и постоје људи који не воле да тако третирају себе, него да још виспреније пожуре на састанак са Богом, желећи да своју савест што пре очисте и принесу Богу као дар душе. Није само сувишно напоменути да постоје и такве грешке у корацима да је некоме чиста савест преча од лица другог, што опет може довести до нових аномалија; и да постоје људи који готово параноидно беже од најмањег облика кривице само да не би осетили најмањи бол и немир а да би опет наставили игром презира и ироније све по старом да чине. Треба још напоменути да су неки аскетски кругови ишли логиком тумачења покајања да ако човек опет погреши у нечему за шта се већ покајао да се није ни први пут искрено покајао. Не бих се сложио, јер ако човек погреши, новозаветним језиком речено, 7 пута 77, не мора да значи да је сваки пут његово покајање било лицемерно. Можда је пре тумачење аналогно томе колико је човек покајање схватио као одзив на глас Божији. Онда бих се ту сложио са аскетском традицијом. Ако је реч о доследности некој моралистици, не бих се са њима сложио, јер познавајући подвојеност људске природе, не постоји човек који сме да инсистира на таквој доследности. Тако да је данашње поентирање крајње једноставно: не постоји рецепт за аутоматско стицање мира. У тој сфери су поштени чак и најбољи психоаналитичари. Треба, што каже Писмо, узети свој крст. Свакога дана. Када ојача унутрашњи човек онда он не осећа напор као онај који тек треба да ојача. Заправо, видимо да је и за медицинску мисао најтеже поставити дијагнозу. Дијагностицирати себе у чему си погрешио и наставити даље – уметност је живљења. Али, покренути се за неки већи смисао постојања (нпр. породица, деца, Црква, итд.) и онда се упоредо стално освртати за тим у чему је неко лично погрешио – не може бити платформа да се у себи постави јак темељ. Дакле, за разлику од неких стручних и нестручних кругова оличених махом кроз психотерапеутске али и црквене кругове, не сугеришем и не дајем рецепте који би се базирали на интроспекцији, кајању, увођењу редовног молитвеног живота, итд. и то потписивао загарантованим успехом, не, зато волим да укажем и на дефекте, али бих препоручио да сваки човек прво постави у себи добру вољу свакога дана колико до њега стоји, а све остало ће му се само додати и казати. За крај ипак бих преокренуо поставку проблема, као неко ко је довољно био убијан од своје савести у младости, те напоменуо да кајање и савест не треба да оптерећују човека. Постоје сензибилне душе, неке и са одређеном патологијом, које осећају грижу чак и онда када ни у чему објективно нису погрешиле. Са друге стране, ту су и други људи, некад бестидни, који не осећају ни кајање ни савест за нешто што су учинили, али због таквих не треба осећати кајање и савест као да смо ми узрочници њихових лудила, јер вешти маниплатори, добро познати и као „емотивни вампири“ веома лукаво знају да занемаре своје зло и да га пребаце на друге. Истина, Свето Писмо каже да смо дужни носити бремена једни другима, али од љубави и слободе, а не по принуди и робовању односима у којима нити смо поштовани, нити смо вољени као што ми сами покушавамо да сведочимо и поштовање и љубав према другоме.

  • Како се препустити Богу у борби против страсти и не ослањати се на себе? Где је ту наш труд а где благодат? Чух негде да нам Бог по благодати ( или по милости, не знам баш) даје да падамо у исти грех јер се превише уздамо у себе. Мало ми је ово чудно јер гледам поред себе људе који нису побожни, али који успевају због чврстине карактера да се ослободе од порока и измене живот на боље без икаквог призивања Бога у помоћ и ослањање на Њега. Није ми то баш најјасније. А ја сам са друге стране доста слабији од њих карактером.. Kакав треба да буде баланс између нашег труда (јер знам да треба да постоји са наше стране иницијатива да се мењамо) и уздања у Бога? Толико сам и читао о смирењу али егзистенцијално ми је тешко да се саживим са тим. Или ћу се само трудити да нешто не радим, или ћу само грешити и скрштених руку чекати да ми са неба падне благодат да ми се жеље за чињењем греха не искорене. Тешко ми је из буквалистичког приступа да изађем.

Нису све страсти зле, па самим тим није увек борба ни потребна. Наша природа је неодвојива од страсти, помоћу њих се изражавамо и јесмо. Аскетска литература је направила неку врсту селекције на оне негативне и доминирајуће, али се човек не мора нужно на њима базирати. Узмимо на пример гнев. Она није негативна ако је усмерена на гнев према неправди и злу. Апостол каже: „Гневећи се, не грешите!“. Све зависи како приступамо. Ако је посреди неки вид унутрашње борбе, мада сам ту мало резервисан, у препуштању Богу нема борбе, јер Он узима нашу борбу на себе. Од нас зависи колико смо се предали. Ослонили. Не постоји јединствена методологија, јер нема сваки човек исту меру, ни таленат. Колики год да је наш труд, благодат је бесплатна. Не може наш труд условити деловање Божије. Онда стављамо тапију и цену на Његову благодат. А не каже ли Писмо да Он даје исту плату онима од првог и онима од једанаестог часа? Ми падамо у грех по своме избору. Нема Бог ништа са тим. Не утиче на наш избор. Било да устајемо, било да падамо. Јесте, људи који немају вере могу бити изузетно дисциплиновани, чак и моралнији од хришћана, али колико је то похвално у очима Божијим? Морамо увести и мало парадокса. Јер, Бог жели са нама упркос нашим недостацима, а са ким ће Бог бити ако здрави не требају лекара како каже Христос? Очигледно Бог нема проблема са грешницима, колико год да се пута понавља неки грех. Родитељ сваки дан купа своју децу када се испрљају и не види у томе ништа узвишено да чине, нити мање воле своју децу што су се испрљала. Зар није тако и овде у односу са Богом? Проблем је веће природе, да ли људи јаког карактера желе да имају однос са Богом? Јер коме ће они бити јаки и стабилни ако су промашли главну суштину људског постојања? Свакако заслужује похвалу, и не демантујем да има спасења за такве, али нека доза ризика ипак постоји. Уосталом, лако је ићи у теретану и подизати тегове; аскетирати негде у индијској или будистичкој религији; итд., тешко је опростити и волети, јер ту треба уложити много већи напор. Прича о смирењу је са једне стране пренаглашена, док у другим круговима погрешно схваћена. Јер, данас она има конотацију готово самоунижења до мазохистичких тенденција, а то није смирење. Погледајмо Јеванђеља. Христос је поприлично бунтован на више места. Нема ту смирења онако како ми замишљамо. Смирен је онај ко не мисли високо о себи, али који не обезвређује себе ни друге. То пак не значи да нема свој став. Враћам се на акцентовано: љубав и праштање. А кад се тај темељ постави, може се бити бунтован и са разлогом. Најважније је не бити пасиван, инертан. Бог није бунар жеља, нити Дух из Аладинове лампе. Ако почнемо од Њега прво као пријатеља, а тек после од Бога, увидећемо и сами како се мења перцепција нашег ума и стремљења наше душе.

 

Да ли је нормално/уобичајено осећати се неадекватно у Цркви? Kрстила сам се пре три године, активније учествујем у црквеном животу од кад ми се родила ћеркица, дакле око годину ипо дана. Моја примарна породица није религиозна, није ни супруг, тако да углавном идем сама или са ћерком. Посебно онда кад идем с њом, осећам се као да нешто (ништа) не радим како треба. Немам пријатеље са сличним искуством, немам заправо уопште пријатеље који су верујући, а камоли да иду на Литургију итд. Примећујем да је мој пут у том смислу специфичан – има пуно усамљености у целој причи, већ сам улазак у веру је био преко озбиљних психичких проблема, што није нешто што свако доживљава и ретко коме је сродљиво. Немам проблем с тим, иако дуготрајна усамљеност у погледу унутрашњег света можда почиње да доприноси утучености, али ипак највише проблема имам с тим што се унутар заједнице којој се, да кажем, трудим да припаднем, осећам као да не припадам. Сви ми делују мирније од мене и прилагођеније, често не знам где бијем, умем да се осетим као лош родитељ у сусрету са људима оданде, ту повремено улети и неки нетражени савет, једноставно све ми је то и даље мало страно. Са свештеником нпр имам добар однос, али не желим да га цимам за сваку ситницу, а и ту се исто умешао тај осећај неадекватности

Осећај неприпадности није нешто што је било коме од нас непознато. Не мора се, штавише, уопште посматрати са неким негативним набојем. Неприпадност не мора да буде синонимна стварност отуђености или неког антисоцијалног електрицитета. Напротив, може бити одлика једног несврстаног потенцијала који чека на добре плодове. Ако, примера ради, погледамо на многе уметничке душе, видећемо да су велика дела стварали у зони неприпадности овоме свету осамљујући се ради других за које су трпели своје стваралаштво. Сувише се дуго робовало формама , чак и у догматском свету, да је сваки осет неприпадности осуђен нужно на неки фамозни грех, јер није истина да је и свака дистанцираност нужно фаталистичка будући да мало ко улази у парадокс да се други може поштовати и са даљине. Ако прелазимо на црквену димензију, наравно, одређени ризик може да постоји. Али, шта је боље: осећати се толико припадајућим а да то створи одређене девијације које воде до осиљености у стилу да је Црква нечија кафана, или, осећај неприпадности који може бити одлична платформа да се не мисли високо о себи као некоме ко је аутоматски унапред спасен? Свакако, ниједна крајност није добра. Верујем да је добро човеку осетити се, игром парадокса, и адаптиван и неадаптиван у литургијској перспективи човека. Моје искуство (које је димензија моје личне драме а не општеобавезног правила за било ког члана Цркве) препознаје и дефинише своју припадност Цркви као дома Божијег (и то је тај адаптиван ниво свести), док са друге стране, разликујем у себи да мој грех може да ми створи субјективан осећај да сам на неки начин „интрудер“ самом појавом, или, да на један здравоуман начин перципирам своју неприпадност као дозу смирења која обара сваку надменост у мени (и то је тај неадаптиван ниво духа).
Када се дотичемо интимне (личне) сфере, није пресудно за вашу благодатну припадност Цркви да ваши родитељи или супруг буду побожни. Битно је да не буду препрека. Онда бисмо могли говорити о проблему. Овако ви својим примером и васпитањем детета директно учествујете, јер уласком у Сабрање храма, као и причешћивањем, дајете најбољи могући третман својој души, али и ненаметљиво сведочите вашим најближима у којој Стварности учествујете. Немојте на себе наметати неки јарам кривице да нешто не радите како треба, јер чим сте дошли са дететом у храм – већ сте све урадили како треба. Данас је изазов да неко уопште уложи милиграм напора да устане недељом рано и дође на литургију. А ви тај пример већ дајете без обзира што можда још ни своју улогу (службу) у потпуности до краја не разумете, јер ништа од тога није препрека да будете учесник Светиње. Јесте мало специфично да немате пријатеље који долазе из тог хришћанског духа, али можда је и боље тако. Са једне стране, нове пријатеље можете стећи у Цркви, али то не мора да буде правило, док са друге стране, баш зато што су други можда нецрквени (а нецрквеност не мора нужно да значи сваки вид безбожништва), можете им ненаметљиво опет бити пример вашим животом у Христу. Ако је за утеху, да се и ја мало исповедим, моја породица је била комунистичка током мог детињства; фамилијарни модели су били махом паганско-сујеверног набоја; а већина пријатеља у потпуности далеко од вере. Али све ми је то послужило на корист премда сам и сам морао проћи кроз одређене неофитске фазе али и опасне психозе. Усамљеност и несхваћеност је била само природна последица вишегодишњег стасавања, али то из садашње перспективе видим као искуствено сито које решета оно непотребно да би се само драгоцено сачувало. Како у мени, тако и са свим онима око мене. Без обзира што су се многи осули и што је свако отишао на неку своју страну.
Најбољи пут у вашем случају је можда пре пут одбијања сваке компарације са светом других. Немојте мислити да су други у Цркви бољи или гори од вас у нечему. Најмањи вид поређења може да направи велики проблем. Можда он буде само психолошки, али сасвим довољно да вам саботира и најбоље намере. По учењу православне Цркве свако у Цркви има неки дар. Благодат Духа Светога. Сви ти људи и дарови служе на узајамно допуњавање наших недостатака и изградњу саме Цркве. Не каже ли апостол да смо сви ми удови Цркве и да и најмањи уд није без части? Волим да кажем онако метафорично (али не далеко од истине) да свако од нас има своје демоне. Многи глуме смирење, многи глуме преподобност, итд., али није добро ни тако премеравати ствари, људе и догађаје. Овде би апостол опет додао да ако неко има веру да је има за себе. Другим речима, без надимања и без очајавања, без сведока и побожњачке помпе, али надасве без компаративне логике! Нема супериорних и великодостојних! Многи од нас имају „жуту минуту“, али ништа од тога не треба фатализовати и драматично третирати као коначну дестинацију свог постојања. Јер идентитет сваког човека не трпи фиксираност! Осећати се лоше у црквеном амбијенту није до Цркве него до можда погрешних људи са којима сте се срели тамо. По мом искуству говорећи (које је дефинтивно субјективно, али не значи да није валидно) никада се нисам лоше осећао у Цркви, али јесам се лоше осећао у присуству многих црквених људи. Ипак, ништа од тога ме није довело до малодушности да одустанем од своје припадности. Јер сам свестан да је Христос претежнија стварност од свих наших колективних лудила и острашћености. А за родбинске односе не брините, ако примете вашу постојаност и позитивне промене у бићу, пре или касније, сигурно ће се и сами запитати каква то Тајна у вама делује да ће можда и сами пожелети да постану учесници. А ако и не постану, верујте, ништа страшно, јер ваш труд сигурно неће бити незапажен пред Богом тако да ће и над њима, вашим посредовањем, Он несумњиво пружити Свој благослов. Тако да ако мене питате уживајте у вашој неприпадности, јер ће вас управо тај осећај довести до тога да припадате тамо где је најпотребније: самоме Богу!

Ваш последњи текст на блогу, о блуду, сам прочитала неколико пута. И даље не могу тачно да схватим на шта се ту мисли. Да ли је блуд свако лутање коме циљ није љубав? Рекли сте и ово између осталог: „Јер други не може бити виђен осим у димензији фикције омрзнутости“. Да ли сте овде мислили на, речником психологије, механизме пројекције? Да ли то онда значи да ми блудничимо сваки пут кад не видимо другог, већ своју пројекцију? Да ли ви ту мислите на неку одређену врсту нељубави, у којој се други идеализује, па онда девалуира? Онда, на сличну тему кажете и ово: „Једно је волети другог а друго је проституисати осећања.“ Поново, не могу да схватим шта подразумевате под проституисањем осећања, а у контрасту с љубављу?

Пре него што приступимо аналитичком дискурсу постављених питања, желим да укажем да текст о блуду који сте читали носи више неку философско – уметничку перцепцију која трпи спекулативно у својој прозној базичности али без претензија да се фиксира и докрајчи проблем у смислу неке постављене доктрине, научне чињенице, итд.

Дакле, ако полазимо од једног хришћанског перципирања, блуд као такав се не мора нужно дијагностификовати у једном порнографском контексту. Данас када се каже блуд он има једнодимензионално сагледавање и ту нема пуно дилема, па ни могућности за спекулативно, о чему се ради. Прва асоцијација је сексуални акт. Овим текстом сам понајмање ту хтео да загребем. Јер је то сувише очигледно и банално. На страну сада аскетска деградација човека са целим његовим сексуалним апаратом, али није згорег поменути да има нечег манихејског на снази и у данашњем веку, где фамозни теломрсци, презиру сваки телесни аспект човека, и намећу тежак јарам кривице на људе који тек пристижу у Цркву, или су одавно у Цркви, да се због свог тела лоше осећају. Ипак, било да говоримо о монашким или парохијским круговима, уселило се наслеђе већ дуги низ векова да када се говори о блуду да је првенствени превод “лутање”. Штета што се није мало прецизније инсистирало на том појму, јер би данас било мање девијација. Блуд, дакле, не бежи ни од ваше детекције проблема. Да може бити лутање коме циљ није љубав. Али, ако ћемо, у оквиру хришћанског терена, бити још прецизнији, онда није реч о блуду, него о лутању које избегава сусрет са Богом. Рецимо, Адамов и Каинов блуд би се могао постулирати на следећи начин: када је Адам погрешио, наивно се крије од Бога; када је Каин убио брата Авеља, он се не крије, бестидан је, али постаје протеран. У оба примера видимо – лутање. Ако скачемо на Нови Завет најуниверзалнија прича о лутању је јеанђељска прича о Блудном сину. Могу да вам пошаљем свој егзегетски рад на ту тему, био је објављен у једном теолошком.нет магазину.

Када сам рекао да “други не може бити виђен осим у димензији фикције омрзнутости“ написано је речено у контексту ироније, јер други се не може видети изавн димензије љубави. Написано жели да укаже позиционирање на страни онога ко до мржње демантује. Јесте, може се говорити о механизмима пројекције (бојим се да су пројекције стално присутне и да ће нас пратити кроз цео живот као ризик који опомиње), али може се говорити о томе да се не може са дистанце поштовати други човек. Ако инсистирамо на вашем виђењу ствари, може се рећи да блудничимо сваки пут када уместо другог видимо само своје пројекције, али, понављам, ако полазимо од тога да је блуд место лутања, дезоријентације, потпуне негације другог.

Да ли мислим на неку одређену врсту нељубави у којој се други идеализује па онда девалуира? Не мора конкретно, може у било ком поређењу (нпр. Пријатељски однос, колегијални однос, породични однос, црквени однос, итд.), али ми као људска врста смо генерално склони да идеализујемо другог само да би га после додатно дискредитовали. Тако се стварају идоли. Не могу а да не поменем Христа који улазећи у Јерусалим седам дана пред страдање бива дочекан са почастима и славом од истих оних људи који ће га пар дана касније убити. Слична паралела је и данас, нисмо се ту пуно помакли. Искуство показује да људи у почетку некога поштују док не дође време непостојаности, а онда му неосновано оспоре вредност. Ако узимамо модел заљубљених за пример, ту су мало другачије трзавице, али исто тако трпе почетничко одушевљење које брзо постане склоно отвореном конфликту услед разочараности што се замишљена слика о другом није објективном показала. Ту су и други фактори, али скренућемо са теме.

Када кажем „Једно је волети другог а друго је проституисати осећања.“ не мислим на неки лаки флерт, чак ни на неко уновчавање свог талента, већ алудирам првенствено на лицемерје. Дакле, ни ту блуд није у неком оспољеном, телесном, контексту, већ стање и наличје духа и темперамента у човеку. Шта још може бити проституисање осећања? Колико страсти има толико их може бити (гордост, завист, итд.), али мислим да је лицемерје најупечатљивије, јер са собом уноси место расула свуда где види неки одређени интерес или могућност за интригу и клевету. Дакле, неискрено срце. Не мислим на подвојеност, човек ће се борити са својим дуализмима док је жив (једно мисли, друго говори, треће ради – о томе је лепо писао и Владета Јеротић, мада је мени лично најпрецизнији апостол Павле са посланицом Римљанима), него мислим на истрајност да се дволичног срца приступа било коме и чему: од тога нема већег блуда.

Суштински резиме текста је веома тешко једном реченицом обухватити, јер бих онда морао да сецирам сваку постављену мисао. Волим да оставим некада текст недореченим, или, простора за другог да у њему сам утисак и тајна делује да сам/сама постави другачије виђење и проблем. Али, ако бих тражио саму једну реч из целог текста која би била поентирање, онда онда не би била блуд као лутање, ни лицемерје већ: отуђење које се рефлектује чак и на месту близине оних са којима живимо или делимо најбоље делове себе. То је тек иронија и парадокс…

Како саветовати некога како да се упозна са православљем, генерално са сауштином хришћанства а да не препоручим неко тешко штиво? Имам другарицу која жели да се крсти, мада не знам колико свесно приступа томе, јер је то за њу можда формалан приступ. Не бих да јој преседне.

Питање на месту. Онако, људско, типично и очекивано. Можда је најбоља препорука а да се други нешто не саблазни, не увреди, повреди и слично, дати пример властитог сведочења. По оном апостолском моделу: “Дођи и види!”. Наравно, овде алудирам на литургијски контекст. Сећам се једне моје другарице када ми је пре 20. год говорила да жели да се крсти. Имала је ватрену жељу. Када сам је питао за ралог, уопште није имала у плану да упозна Бога, него да се, цитирам, “ослободи својих демона”. Претпостављам да је хтела да укаже на проблематични део сопства. И то би било за похвалу да је хтела да ради на својим унутрашњим корекцијама. Овде је у фокусу био магијски приступ: мало обреда и готово – мир је нађен. Сличан проблем је имала и друга другарица, али се њој због тежине менталног стања није могло узети за незнање, али и данас је остала тајна да ли је она заиста осетила благодат Божију или су медикаменти стварали илузију о доживљају. Не иде, дакле, то баш тако. А верујем да нема ни правила. Одлагати крштење исто није паметно. Кажеш, не знам колико свесно приступа томе? Колико мала деца приступају свесно када се крсте од малих ногу, јер не знају ни себе а камоли Стварност у коју урањају? За почетак треба приступити а после се развијати. Може неко и студиозно испитивати Јеванђеље и основе верских истина, али не треба остати на аналитичком – било пре, било после крштења. Христос се треба доживети и живети. Идемо у још даљи парадокс: живи се онолико колико је дато и колико човек показује пријемчивост. Некада су се некрштени спремали годинама за ту тајну. Данас је то искомерцијализовано. Формалистички, како кажеш. Али, и формално може бити одскочна даска за егзистенцијално! Баш као што је писано: бачено семе које тек временом доноси плода. За све треба време, али и доследност да одржавано семе заживи иначе свене. Штиво, дакле, није преломно. Довољно је једно од четири Јеванђеља и одлазак на Литургију једном недељно. За почетак. Овако бих говорио да сам свештеник. На мене су у 20-тим годинама велики утицај извршила сва писана дела владике Николаја Велимировића. Лаган, питак, једноставан а опет чува дубину. Али, то је моје искуство. Можда некоме то неће пријати. Чак и у овим годинама имам конфузију да се бавим делима Максима Исповедника и Дионисија Ареопагита јер треба имати желудац. Битно је да се не трује аскетском литературом, јер не може да прими, нити је то писано за сваког, већ за монашко окружење, зато данас има толико зилота и верских фанатика, јер не могу да направе синтезу. Колико памтим своје младалачке дане, а и сада када сам се утврдио као теолог и вероучитељ, најбољи је разговор на одређене верске теме – са пријатељима. Можда то неће довести до разрешења неких недоумица, али увек се сетим како је управо та “ватра” у дијалогу била велики покретач за одушевљење и расуђивање. Данас има доста догматски расположених, усаглашених око многих питања, али међу њима нема ватре, стваралаштва, ни питања. А тако се Бог не тражи, нити задобија сила Царства.

Да ли можете објаснити зашто се пре хвали нешто што је мање вредно, докле досеже урушавање човека, зашто они који вреде не буду признати у окружењу него им се успех одваја, а он буде натоварен проблемима које мора да решава. Мени смета када ме неко сретне и пита „Како си?“ или „Јеси ли добро?“ увек када је успутно и неискрено, да не кажем тенденциозно. Колико смо као друштво болесни када то о чему пишете и причате има хиљаде прегледа, а некултура милионе…

Народ тако жели. Јер не мора више да се труди. Или се теши у оном мањевредном да би себи направио алиби да не мора да ради на себи. Нема потврде јер је ту и страх од конкуренције, али мислим да више логика инертног кумује. Човек сам од Цркве. Нигде већу равнодушност нисам нашао него у свету који сам изабрао да живим и сведочим на том пољу. Али ме то не обесхрабрује. Мене лично не вређа када ме неко пита како сам, па макар и онако успутно, више ме брине када неко дрско окреће главу да ме не сретне или ме се постиди из само њему знаних психоза или комплекса. Шта да вам кажем, већу прегледност садржаја заслужује само оно што не тера мозак пуно на размишљање. Народ, дакле, бира. Пре сам мислио да су одговорни само они који промовишу такве изопачености. Сада видим да се људи добровољно пецају. Ми ту не можемо ништа осим да свако од нас сведочи својим стваралаштвом колико до њега стоји.

У Јеванђељу по Јовану се каже: „У почетку беше Логос (реч)…“, како то да је Бог реч и зашто је реч?

Ако на овакав пут егзегезе крећемо логиком једног детета, можемо се у старту сагласити и са додатним питањем: Зашто се Бог уопште назива Богом? И најпоштенији одговор на оба питања је да нико не зна, да постоје могући продори у онострано колико човек на нивоу спекулативно-философског може заћи, али ако није до људске умне пенетрације (као што рече други апостол Павле да „није до онога који трчи…“), сигурно је да је до Божијег откровења, а самим тим и именовања. Да се Он Сам тако трансцендетно раслојава и ословљава дарујући иманентно именовања колико човек на нивоу својих сагледавања може примити. Прва књига Мојсијева почиње речима: „У почетку створи Бог небо и земљу…“. Неки аутори говоре да је велики апостол Јован заправо направио маестралну синтезу свог јеванђења са књигом Постања чувајући оба приступа чак и при компаративном додиру неокрњеним. Пре би се рекло да се Јован својим мислима асоцијативно надовезује на књигу Постања и проширује у димензијама Христове мисије и дела, односно, указујући на Његову једносуштност са Богом Оцем као Друго Лице Свете Тројице (Реч беше у Бога, дакле, не мисли се на реч коју ми људи држимо у себи, него на Бога Оца који држи Бога Сина у Себи). Јован дуго има статус „гласа духовног орла“ јер је његов стил писања за разлику од других јеванђелиста садржајно и стилски био и остао неприкосновен. Апофатичка теологија ће отићи најдаље у питању око Божијег неименовања. Катафатичка теологија се бави именовањем Божијих особина (добар, праведан, милосрдан, итд.), али ниједна особина не исцрпљује Тројичну Суштину. Овде није лоше опоменути се Горазда Коцијанчича и његовог дела „Посредовања“ уз обавезно заустављање на „Разговору хришћанина и паганина о сакривеном Богу“ по Николају Кузанском. Апофатичка теологија доводи до тога да се Бог не назива чак ни Речју. На пример, у поменутом дијалогу то би ишло оваквом линијом: „Бог је ништа? Није ништа, јер то ништа има име ничега. Ако није ништа, онда је нешто? Није ни нешто, јер нешто није све, а Бог није радије нешто него све.“ Кузански наставља да Бог долази од речи theoro и да је у нашем искуству Бог оно што је вид у домену боје, јер само вид може да опази боју (није рачунао на далтонизам), али да би човек могао да види било коју боју средиште (парафразирам) његових зеница мора да буде безбојно. Безбојно средиште види боје и даје имена бојама, али оно само није боја. Тако је и са Богом у његовој анализи. Поентира: „Однос Бога према свему је као однос вида према видљивим стварима“, али можемо додати да тамо где се Божији поглед простире да се Он не мора нужно поистовећивати (мада је Црква ипак мистично место поистовећивања Бога са народом) будући да је радикално различит од Своје творевине. Ако се, опет, враћамо на почетак питања, металогички гледано Бог се назива Речју, Словом, Логосем не без разлога. Прво, јер је реч о Сину Божијем, а друго, јер има неке символике у томе да онај ко је свима дао могућност речи и говора Сам Буде Реч и Говор Очев. Јавио се као Глас много пута старозаветним протагонистима, а у новозаветно време невидљиви Глас се отелотворио поставши крв и месо попут нас. Било је покушаја неких отаца Цркве да решење проблема пребаце на унутартројичне односе, али то су можда више спекулативне категоризације, неголи реалности које се засигурно могу назвати догмама. У сваком случају, ако могу мало да се нашалим за крај, наш Бог није антисоцијалан већ комуникативан Бог, а самим тим користи и речи. Када му се молимо или говоримо о Њему, не називамо га Речју, већ Оцем, Господом, Христом, или користимо стриктна именовања: Отац, Син, Дух Свети, јер су то имена која Сам Бог за Себе користи (Христос више пута експлицитно помиње).

Нисам задовољна својим браком. Супруг није побожан. Прети ми убиством ако кажем да ћу га оставити. Веома је бахат и себичан. У односу са другим људима често извучем дебљи крај. Шта чинити?

У вашем писању нисам приметио питање, већ више констатацију шта вам се већ дуго дешава и где се психолошки налазите. На основу већину написаног највише сте о супругу говорили. Ипак, ви га најбоље познајете. Али, морате да схватите опасну димензију речи које ми овде предочавате. Ако вам неко прети убиством, а ви мене питате за савет – шта год ја рекао постајем неки вид директног или индиректног учесника а свако саучесништво доводи до последица. Надам се да разумете пред какву одговорност ме стављате? Тако да ћу се оградити од вашег искуства и причати више у једном уопштеном смислу. Не постоји савршен брак који не трпи размирице. Није чак ни пред Богом проблем ако један супружник не стоји у вери (о томе је чак и апостол писао говорећи да се и други супружник може спасити ако је један доследан да своју побожност живи).  Ако долази до фригидности, бахатости, итд., потребно је заћи у мотиве и где је тачка дистанцирања. Па ако има дијалога – има, ако нема – нема. Остаје на снази оно јеванђељско да се трпљењем спасава своја душа. Али, то апостол није рекао: својим трпљењем се може спасавати и душа другог. И тако ће нам у било чему до гроба бити. Дакле, нема фиксне позиције у којој ћемо рећи: сада је време коначног благовања, јер Царство Небеско још није дошло у пуноћи (Други Христов Долазак).  Уз једну веома важну напомену: није свако трпљење од Бога! Шта то значи? Да треба направити веће зло опирањем? Никако. Него да се треба борити за своје самопоштовање. Другим речима, и ово је нешто на чему сви без изузетка падају: колико дозвољавате другима – тако ће вас третирати! Да се послужим речима владике Атанасија Јевтића: „Опраштање зла тамо где кајања нема подразумева повлађивање злу!“. Да ли се разумемо? Друга страна, оличена било ким (не мислим овде уопште на вашег супруга него у глобалу на све ваше интеракције са људима) мора да зна докле сме ићи. Морате да ставите до знања, макар и по цену конфликта, шта је то што вама не прија. Конфликти се не морају нужно посматрати деструктивно већ као могућност стицања новог сазревања а зрелост, замислите, ако је веровати драгом Владети Јеротићу – никада не престаје. Друга страна се томе (вашим подвученим линијама) може ругати, потцењивати ваш лик и дело, али нико у Библији није рекао да треба свако да нас душевно гази. Моје искуство са таквим људима није непраштање већ – дистанцирање. Ко не разуме моју реч и енергију, односно, ко обезвређује злонамерним инсистирањем моје себедавање – одустајем. Није то ствар повређене сујете (може бити, али такво трпљење опет није од Бога), него да други мора да се научи прво – кућном васпитању, и друго – да у моме дистанцирању други преиспита свој став и одлуке. Знате, неки људи се невероватно осиле и размазе када им превише дозвољавате. А ако тако нешто траје годинама, после се са великом муком човек рве да поврати своју част и достојанство. Најбоље решење је да човек пита своју душу: шта је то шта га чини срећним и за шта се вреди борити? Одатле треба црпети додатну мотивацију за даља преображавања. Благодат је дата, али мора и човек да сам са собом да рашчисти неке ствари – без самосажаљења, без падања у гнев, безнађе и уласком у зону сумрака фамозне несхваћености. А онда долазе и промене.

Која су то понижења и увреде које се не праштају?

Ако пажљиво пратимо животну путању Господа Исуса Христа видећемо на Његовом примеру да не постоје понижења и увреде које се не праштају. Апостол за Њега каже да у својим страдањима беше као јагње немо пред оним које га стриже. Дакле, није се кретао логиком освете, опирања, држања Мојсијевог Закона “зуб за зуб”. Љубав коју је положио у крст за целу творевину и за све људе је показатељ једног божанског максимализма који врхуни у безусловности. Ипак, занимљива је једна реакција Исуса Христа када у Јеванђељу, на једном месту, говори да ће се опростити сваки грех људима осим једног а то је хула на Духа Светога. Савремена егзегетска наука која се бави тумачењем Светог Писма, као и цела аскетска и светоотачка традиција, истичу да је акценат на неопростивости према онима који ниподаштавају биће Цркве; други академски кругови су то више тумачили у смислу да људи који су сведоци благодати, а неки и већих чуда, ако остају равнодушни на дела Божија да је управо то једна од хули, светогрђа, на коју Христос опомиње. Ако се крећемо логиком међуљудских односа у данашње време, онда, по Христовом моделу, не би смео да постоји ниједан грех другог који наша добра воља не би могла да не опрости. Свакако, треба бити реалан, објективан, на земљи што би се рекло у нашем српском народу, јер није свима исто дато, нити се сви исто труде око благодати и око врлина. Знате, људима са великом сујетом је тешко да опросте и најмању шалу на свој рачун, а шта тек рећи за неке објективне страдалнике, намучених животом, колика је њихова љубав када убијени немилосрдношћу другог не дозвољавају да им се срца за Божију љубав и друге људе охладе? Ваше питање се може продубити на још већи ниво који нисте поставили: да ли треба све опраштати или колико пута треба опростити? О томе ћу причати у недељу поподне на видео – излагању. Толико за сада. Јавите ми утиске а ја ћу вам лако послати инструкције за донацију.

Син ми се дрогира од како је је раскинуо са девојком. Ништа га не занима и не покреће. Разведена сам, а отац никада није платио алиментацију и охрабрује његово дрогирање. Син је повучен, склон депресији, не прича ни са ким а према мени је груб. Како да га спасим из тог стања?

Хвала вам на указаном поверењу и смелости да овакву једну интимност поделите са другим. Ваше животно искуство које сведочите је потресно. Прво што бих морао да укажем на самом почетку је да сам по занимању теолог. Углавном се бавим теолошким питањима јер људе то углавном највише занима у мом дискурсу. Тако да показујем извесни степен брижности:
1) Да ли сте сигурни да желите од мене савет јер се бавим верским питањима?
2) Неће ли мој улазак у ову димензију направити неке последице за ваш живот а да после ја будем одговоран?
Са обзиром да радим у средњој школи и да ми искуство употребе марихуане међу децом није непознато, проблем се увек покушава решити преко полиције, родитеља и надлежних социјалних институција. Могу да вам дам савет али не гарантујем нити да ће бити објективан, нити ефикасан. Јер, када се млади људи заинате, онда се некада чини да сви аргументи падају у воду. Да их ниједна лепа или строга реч не покреће. Увек заборављамо и као родитељи и као хришћани да сваки човек има слободу. Па кад је толико рвање међу слободама које не стоје у неком отвореном пороку, шта ће тек бити тамо где се слобода изражава једино кроз постепену аутодеструкцију.
Аскетски речено, ваш син је у стању чамотиње. Беживотности. Психолошка мисао би то назвала анксиозношћу, губљењем воље за животом, итд. што је и логично са обзиром на расплет губитка емотивне везе и по вашим речима погрешног васпитања другог родитеља. Тако да је марихуана само последица, препуштање инертности, тражења седативног за лажно благостање. Млади људи то знају али и даље свесно и намерно остају у тој зони сумрака. И ја сам родитељ двоје деце али још нису тако велика. Могу хипотетички говорити о томе шта бих покушао да урадим, али живо и конкретно искуство је нешто друго, када си у клинчу лицем ка лицу са онима које волиш а видиш да се поништавају.
Покушајте да појачате молитве за сина. Од јутра до мрака. Док радите нешто, онако неприметно, у себи молите се без сведока. Данима, недељама, месецима, колико год да је потребно. Појачајте одласке у Цркву. Крените на Литургију,постите, причешћујте се. Можете и свештенику да објасните проблем да чујете и неку трећу страну. Покушајте и сина да стимулишете. Ако не жели у Цркву са вама да иде – доприте до њега шта би хипотетички било њему занимљиво да ради у своме животу. Хиљаде ђака је прошло кроз моје вероучитељско искуство, и верујте, они су превише дезоријентисани, трпе осцилације, мењају ниво интересовања из године у годину. Још им се идентитет није поштено засадио. Има људи који и са 30-40 година лутају у својим животима. Све је некако у процесу. Битно је да ви не постанете малодушни. Али је још битније да ви морате да стојите. Јер ако се ви разболите ко ће онда бити здравље другоме? Покушајте да „реинсталирате“ свој однос са сином.Што би рекао апостол имајте мира колико до вас стоји. Свако има неку животну епизоду када се најмање једном екстремно блокира. Криза, дакле, не мора бити фатална, већ позив на већи смисао. Ако је ваш син изгубио смисао, покушајте ви да му сведочите. Онако ненаметљиво али опет присутно. У малим стварима. Али немојте окретати главу ако сте очевидац његовог препуштања наркотицима. Једно стање деградира друго. Касније ништа од човека не остане. И важно је видети да ли је момак девојку преболео. Ако је ту главно чвориште, мораће да преболи. Ако је неко друго чвориште проблема у њему (јер на основу написаног тешко је дијагностификовати) мораће да он ради на томе. Не може нико, па ни љубав мајке уместо детета туђи живот да живи. То је испит зрелости. А ви чините колико до вас стоји, али ако је он толико раздражљив гледајте да ни ваша љубав, а ни строгоћа не буде превише у његовој близини. И није проблем повученост, многи креативни умови су били повучени, битно је да ако приметите неке отворене симптоме депресије реагујете на време. Није срамота лечити се, јер ко се лечи тај воли своју душу. Ваш син очигледно стоји негде закопан због губитка самопоштовања. На том темељу сви престају да се труде за бољу верзију себе и света у којем живе. А ако су у њему закопана искуства из детињства где је био сведок разних породичних сцена, (јер причамо о годинама!!!) онда ће бити веома тешко да ви сами направите продор за неку заједничку комуникацију ако је он изгубио негде део себе, неког поверења, или нечег трећег.
Нека вас Бог чува и утеши! Мир вам и благодат!

  • Зашто Јеванђеље морализује прекрасно и прегрешно код себе а код других не?

Искрено, нисам приметио да Јеванђеље морализује било шта и било ког. Напротив, углавном су неморални протагонисти постајали Христови следбеници зато што их се Он није постидео због њихових дефеката. Данас је чак ризично рећи да је Црква та која морализује ако не умемо да направимо разлику између Цркве као места присуства Божијег које се исто тако не саблажњава на неморалне придошлице спрам Цркве којом координира црквена јерархија која, нажалост, ипак подлеже тој моралистици и промоцији моралних вредности јер се очигледно, или барем не увек, не држи Христовог учења. Превиђа се да је Христос положио Свој живот апсолутно и без изузетка за сваког. Друго је, наравно, питање да ли неко остаје равнодушан на такву љубав или почиње да осећа промену кроз своју пријемчивост. Црква има ту тенденцију да наглашава и пренаглашава морални аспект човека, али ако такав морал није производ искуства Духа Светога, рефлексија окушане есхатологије, онда се вртимо у круг. Тако долазимо до једног непотребног идеализма и одмера које се логиком псеудотеологије рачва на достојне и недостојне, на свете и несвете, итд. Отуда има људи који никада не пожеле да постану саучесници Црквене стварности, њеног богослужбеног одјека, јер по моралистици неких имају одбојност будући да сами себе сматрају недостојним учесницима, или због пренаглашене моралистике не увиђају суштински значај богослужбене, а тиме и благодатне, припадности.

  • Зашто човек поступа по унутрашњем импулсу а не онако како је написано у Библији?

Зависи шта дефинишете под унутрашњим импулсом. Нагон? Савест? Све има своје место. Може се бити и инстиктиван хришћанин, али се мора радити на томе. Ако је посреди савест, не видим корозију и проблем. Ако је реч о импулсивности као агресивној или већ каквој исхитрености, лопта се мора згазити да човек не би испао трагикомичан. Уосталом, Библија, несумњиво драгоцена за свако поучавање, није крајњи критеријум који одређује човека већ сам однос са Богом. Узалуд је, примера ради, неко одличан писмозналац а да због самог Писма превиђа Бога као пријатеља којег препознаје у свима и свему.

  • Због чега је подељено друштво сада а за време Христа није било тако?

Увек су се људи делили међу собом, увек је било ратовања и деобе. Својатања, зависти, борбе за територију и симпатије. То се може видети већ на првим страницама Библије, али и кроз историју. По неком предању говори се често да се Христос отелотворио у време када је људско зло дошло, такорећи, до своје кулминације. Наравно, да је дошао данас Први пут а не онда, опет би Га убили. Можда не путем крста већ на неки други начин, али исти сценарио би се догодио када би се данас појавио као неко ко наводно својим речима и делима руши један постојећи поредак унутар политичке и верске колотечине.

  • Ако небо представља недостижност, зашто за људе који су нам блиски а нису живи повезујемо са небом?

Ако под небесима подразумевате невидљиви престо Бога Тројичног, не можемо више ни говорити о недостижности будући да је Недостижан постао Достижан кроз своје Очовечење. Свако има своје асоцијације када су упокојени у питању. Ипак, писано је да Бог није Бог мртвих него Бог живих. Али, сада лоцирати место упокојених било би исто тако незахвално, јер ако су упокојени у Њему, тим мање се може знати место (ви их називате небесима) где Сам Бог живи и постоји.

  • Да ли величина грехова одређује одлазак у Рај? Са тим да смо сви грешни, значи ли то да они мање грешни иду а они више грешни не? Постоји ли нека дозвољена граница?

Из птичије перспективе многе зграде делују исто. Тако је и са греховима. Хоризонтално гледано делује да није тако. И није. Треба да разликујемо грех као синоним смртне природе коју сви носимо, јер је због тога Христос дошао у свет као Богочовек, и грех као, да кажемо, морални, етички, законски, канонски и већ какав прекршај. Не знам, мислим да је верски живот просечног хришћанина превише оптерећен моралним и обичајним финесама. Када волиш некога или када неко тебе воли, не осврће се за твојим недостацима. Толико је једноставно. Не жели да ваши недостаци буду оријентациона база која устројава ваш однос колико год недостаци били присутни. Са друге стране, докле год се Бог буде перципирао као свемоћни ауторитет који је ту само да суди и пресуди, дотле ће нам Његово пријатељство и љубав бити маргинализовани. Верујем да за онога ко воли Бога питање грехова, Раја, Суда, мањегрешности или пуногрешности, уопште нису релевантна а ни битна. Више смо ми као људи склони да меримо и одређујемо јачину, проток, интезитет, набој и квалитет нечијих слабости и врлина неголи Сам Бог. А живот је сувише кратак и драгоцен да бисмо се играли тако свемоћног ауторитета и људских параметара ко је добар а ко зао. На крају ће Бог многе посрамити, јер ће преокренути такву перспективу.

  • Какав однос има Бог са људима, са злом које је у њима, ако ми сами јесмо оличење Бога?

Такав да се не Он Сам не поистовећује са злом у људима већ управо са иконом коју је по свом Лику створио.

  • Знамо да Бог све воли једнако, али због чега неко има бољи а неко лош живот у односу на другог? Неко рецимо живи 70. година лагодно, а неко умре од глади са 5. година?

Мислим да је то питање старије и од Библије. Немам одговор. Било је милионских покушаја да се одговори на такво питање. Неки су ишли логиком Промисла, а други пребацујући решење загонетке искључиво у есхатолошке оквире. Негде су људске зависти корен проблема, негде неодговорност једних спрам других као последица, а опет сетимо се апостола који каже да нас Бог све једнако трпи и да страдања садашњег века нису ништа према слави која ће нам се тек јавити. Дакле, есхатолошка диоптрија би претендовала на аргумент да нас Бог не види толико према обличју у којем смо сада, него какви ћемо тек бити, јер вечни живот је полазна основа у којој ће се сваки човек остварити. То је оно чувено „сада и још не“. Можемо и продубити проблем: шта ако је Бог слеп за било какво добро и зло овога света а види свет према Лепоти за коју га је наменио?

  • Да ли Бог одређује како ће неки човек да се понаша?

Једни су говорили да се човек рађа као tabula rasa а други да ипак носи са собом одређене потенцијалности (притом се не мисли само на генетски материјал већ и афинитете који се тек требају освестити, преточити а негде линијом интертности обуставити по оном јеванђељском о закопаном таленту). По неким старозаветним мотивима каже се да Бог подиже и нечистог ако ће њиме, логиком, односно металогиком Промисла, васпитати један нараштај који је одступио од воље Божије. Климав терен. Верујем да је сваки човек ковач свог живота и да испашта само оно што је сам замесио. Наравно, не можемо игнорисати да постоје недужна страдања, упливом неког другог, али не можемо рећи да Бог стоји као воља иза акта неког злочинца. Тако је и са понашањем. Ми смо одговорни за наше понашање. Не Бог. Јер ако Бог одређује присилом било чије понашање, било доброг, било злог, онда се тако скида одговорност са човека и Бог се оптужује јер сада свака одговорност онда пада на њега.

  • Да ли Бог одређује да неки човек болује од болести која не може да се излечи?

Опет питање одговорности. Мислим да је сувише смело играти се хипотетичког Промисла на том пољу. Ако га има, онда је само Богу познат. Са друге стране, треба да констатујемо дефекте природе. Где нема кривих ни на једној страни. Да није „згрешио“ ни Бог, ни човек. Да сама смртна природа кумује дефектима да недужни страдају кроз неке болести. Ипак, не могу да се измакнем, можда и лаковерној процени са моје стране, да ако је Бог победио смрт као најтежу болест човечанства, да ли уопште постоји било која друга неизлечива болест? Можда је то питање вере, не знам. Можда питање за здраве колико ће болесном ускочити у помоћ. Али, увек се сетим апостола који би радије ишао у смрт да са Христом буде, али ради других остаје са њима. Хоћу да кажем да ниједна болест, ни страдање, није благослов своје врсте, али може бити одскочна даска за приснији однос са Богом. Само тако можемо разумети бројне свете примере да неки нису тражили отклон (исцељење) проблема, већ да проблем остане са њима како би Бога макар и на тај начин прославили. Зато није добро само кукати и роптати.

  • Да ли Бог враћа увек добро ономе ко добро чини?

Бог није банкар који живи за трансакције и кредитни биро. Бог чини добро и праведном и злом. Он је непоштени управитељ, баш као што пише у Писму. Тај скандал Божије неморалности треба да нас мало више провоцира, јер ћемо се само тако смирити са својим праведничким гневом који многе обузима. Усуђујем се, дакле, рећи да Бог не само што не враћа добро доброме, него му га и одузима да онај ко чини зло у потпуности од добра не осиромаши. Проблем је само да ли је наше око зло на такву праведност. Сетимо се јеванђељске приче о радницима једанаестог часа. Ту се саплићу и највеликодушнији.

  • Да ли је свако дарован да тражи Бога?

Генијално питање. Парадоксално – није!

  • Да ли Бог може да чује када ми причамо у себи?

По ономе што видимо у Јеванђељу, Христос је знао мисли многих. Може. Али верујем да Бог није воајер и да може да лимитира своју свемоћ у немоћ да би чуо, видео и знао било шта. Ако је Божија моћ испред Његове воље којом Он не може да контролише, онда не можемо говорити о слободном Богу.

  • Да ли се Бог некада љути на некога?

Старозаветни антропоморфизми су ту били несумњиво брутални. Новозаветни примери показују да Христос није равнодушан. Имао је пар наступа који се слободно могу окарактерисати као садржаји увредљивог карактера. Да је Христос данас био на неком форуму, сигурно би добио бановање за такав речник. Сигурно је да се љути, али верујем као и родитељ, не да би побио своју децу, него у брижности и страху да се детету неко веће зло не догоди.

  • Да ли Бог има људе које не воли?

Не, само оне са чијом политиком се не слаже. Много пута је казано да је Бог Љубав, сабор Тројичне љубави. Ако се пак држимо Писма, видећемо да Христос говори о отпадији оних са којима не налази заједнички језик, али не јер је до Њега проблем, него јер други не виде свој проблем. Усуђујем се рећи, позивајући се на Писмо, да има дела због којих се Бог гади, али да не постоји нико коме Своју љубав одриче.

  • Шта се постиже молитвом?

Сигурно не трансцендентална медитација и издизање изнад тла. Дијалог – сигурно, сједињење – ако Бог дозволи, а најпре – издизање од свог зла. Ипак, треба пазити, почев од разликовања личних и литургијских молитава, па до могућности да неко застрани ако му је бројаница преча од лица другог.

  • Да ли Бог може некоме да промени судбину?

Ништа није унапред одређено осим Онога ко Своју вољу поставља као неизмењиво добро. Може да промени и „судбину“ као што је Христос већ променио лице света. Направите поређења, направите експеримент, погледајте сами себе да ли сте бољи човек у Христу или изван Њега. Нажалост, некоме је вера само параван да задржи своје заблуде још више и јаче.

  • Да ли постоје предсказања када ће се остварити Други Христос долазак?

Постоје на много места у Писму, али ниједно не одговара на финално питање „када“. Неки говоре да нема већег притиска по човека од неизвесности, али по тој логици ствари, Бог нас јесте закључао у неки вид неизвесности. Опет, не да би потхрањивао наше фобије и параноје, него да се не бисмо препустили летаргији као они „унапред“ спасени.

  • Да ли постоји правилник којим се регулише како треба да изгледа Црква?

Ако и постоји, примат ипак заузима правилник о ценама.

  • Да ли се људи којима тело није иструлило а нису имали додира са Црквом могу сматрати светитељима?

Бог зна. Ми ни сада не знамо колико светих и нетрулежних почива под гробовима, али нико није толико неразуман да раскопава гробове да би дошао до таквог открића. Свако гробље је свето место. Неке тајне се могу поштовати и у незнању. Ако алудирате на мумије, или сличне приче, сви ти остаци нису плод нетрулежности већ балсамовања због чега се чувају у стакленицима далеко од додира кисеоника који би их почео уништавати. Мошти светих немају страх од кисеоника, али уз сво поштовање према светитељима треба се пазити да било ко не почне да ствара идоле и фетише на таквом темељу. Ако пак постоје други примери, не морамо бити искључиви, јер једноставно не знамо и немамо увид на који начин Бог делује тамо где нема хришћанског модуса.

  • На који начин се одређују епархије (број становника, површина)?

Како владика каже.

  • Да ли постоји одређено време које верник може провести у храму или је то време ограничено?

Лично – колико хоће, саборно – време је лимитирано трајањем богослужења.

  • Која је разлика између гордости и самосвести?

У томе да није свака самосвест аутоматски установљивање гордости. Да би био свестан себе, мораш бити свестан и свог саобраћаја у присуству другог. Ко жели само да има свест о себи без додира са другим, онда разлике нема.

  • Колико је наша представа о Богу зависна од нашег детињства?

Психолошки гледано – много. Васпитање, постављени обрасци, итд., сигурно нису занемарљиви, али не морају бити пресудни чинилац који одређује представу о Богу будући да и таква поставка није ослобођена од девијација. Зато је могуће говорити о томе да неко цео живот проводи у некој полуверској, моралној и већ каквој заблудној верзији своје побожности а да му суштинско измакне, док неко други може целог живота бити фокусиран на сасвим погрешним темељима а да на крају, прескочивши све те приче и причице о условима, моралу, врлинама, итд., путем покајања, пронађе Суштинског у свом животу.

  • Шта највише утиче на формирање човека?

Бојим се да све утиче на формирање и да то формирање никада није коначног облика. Са једне стране, човек је биће имитације које пасивно усваја постављене норме једног друштва или тренда, а са друге стране, човек је слободно биће које има способност да постави и изгради нешто ново а што нико пре њега није смислио. На крају крајева, немате стажирање ни у хришћанском свету. Зато су јадни и мизерни сви они који иду том логиком да су 10, 20, 30 година црквени, побожни, свештени, итд., јер на тај начин ни сами не познају да је сваки сусрет са Богом увек нови догађај. Напротив, Бога тако гурају негде на страну а свој стаж глорификују као мерило богопознања.

  • Ако желиш слободу онда нема припадности. Зашто онда траже да идемо у Цркву и да припадамо Цркви?

Ако желиш слободу од другог, питање је колико слободе имаш. Слобода за другог, питање је љубави. Љубав да би се манифестовала потребно је да координира и да се остварује између више људи. Групација је неминовна. Али је веома битно схватити да када Црква призива на однос (мало сам се уморио од излизаних појмова као што су сабрање и заједница) да није реч о једнопартијском, вишепартијском или већ каквом аудиторијуму присталица којима је заједничко да се по нечему обавезно препознају и слажу (по тој логици ствари, свако окупљање је ствар окупљајућих по неком укусу у филму, музици, тренду, конзумацији, итд.). Не, зато имамо парадокс да се у Цркви могу окупљати људи који немају готово ништа заједничко. Управо је то чин слободе, али опет не ње саме по себи, него као збир појединаца који својим присуством представљају нови народ Божији и усред кога се Сам Бог пројављује. Наравно, Бог може по Својој слободи и да се не одазове, али Он не жели да се не одазове будући да је Сам Бог Тројични већ припадајући као Једна Личност Другој Двојици поред Себе.

 

 

 

 

Однос астрологије и Цркве?

По хришћанском учењу човек је узвишенији од звезда. Мало је дискутабилно како положај планета и звезда може утицати у неком „судбинском“ смислу на живот човека када је идеја судбине неспојива са хришћанством. Некада су астрологија и астрономија биле синонимне стварности. Већина се позива на чувене мудраце са истока који су пратили нетипично кретање једне звезде која их је водила до поклоњења рођењу Исуса Христа, у чему се аргументује први исказ који поменух. У данашњој ери експлоатације хороскопских знакова, идентитет човека је опасно пољуљан сујеверном прикљештеношћу која из њега одсеца оне најлепше благодатне потенцијале. Волим да кажем да се сви крчкамо у истој чорби. Можда неке назнаке нечијих карактеристика заиста постоје, да не будемо превише искључиви, али особине никада нису биле крајње мерило нечијег идентитета а нарочито не концепта спасења. Пођите само онда од наивне логике да је Исус био Јарац у хороскопу, а добро је познато да су јарчеви по таквој ниској логици ствари препознатљиви као тешки, тврдоглави а неретко мелахнолични људи. Не бих се пуно обазирао на такав приступ.

Да ли су исте молитве код православаца и код католика?

Чак и да нису, иста им је вера. Нема разлике. Исти однос према истом Богу негују. Православни свет би можда могао мало да смањи те надмене претензије да полаже ауторска права на Бога и његову благодат, јер је слично чинио јудејски свет, па смо после видели шта се њима догодило.

Када би у Цркву могли да идемо преко интернета, да ли мислите да би би било више верника?

Не може се бити верник „онлајн“. Монитор нема власт да преда благодат. Однос се не може симулирати, као што се ни ви не можете причестити преко монитора. Можемо говорити о предавању неког заједничког искуства или смисла другоме, али у димензијама светих тајни „конекција“ не може заменити суштину Божије стварности. Запитајте се и сами, да имате некога кога волите, ко живи далеко од вас, да ли би вас задовољило да се доживотно са тим неким остварујете само преко „десктопа“ или бисте пожелели конкретан додир, загрљај, пољубац? Сад такву паралелу пребаците на стварност Цркве па ће вам се дати одговор. Дакле, апсолутно је ирелевантно да ли ће статистика бити већа или мања, као што се и сада многи осећају верницима и тако се декларишу, али мало кога заиста занима димензија Литургије. А наш Бог никада није био Бог статистике. Чак и када је прва Црква почивала на неколицини следбеника то није укидало њену валидност и пуноћу.

Када Исус Христос дође други пут, да ли ће нестати мржња међу људима?

Не мора се чекати његов долазак пасивно да би та мржња сада престала. Од нас зависи. Ако је концепт пакла тачан макар за микропромил, онда видимо да се мржња може наставити и у вечности.

Да ли Бог прави разлике између мушкараца и жена?

Не, човек то чини.

Ако је Бог љубав, зашто је потопио Земљу?

Да ли се уопште тако нешто икада догодило? У Библији пише да се Бог покајао након потопа. Ако се Бог каје, онда Он не може да буде ни савршен, ни Бог. Дакле, нешто опасно шкрипи.

Да ли се треба строго придржавати Божијих заповести?

Не, ако сте склони фанатизму и искључивости. Заповест не треба доживљати као наређење, већ као сугестију која нас може усмерити на прави пут. Али, чак ни тада, ако смо уопште на правом путу, нема гаранција да ће нас било која заповест аутоматски заштитити од неприлика. Не прецизирате на које заповести мислите? Ко се држи Христових базираних на љубави, онда му Мојсијевих десет уопште нису потребне.

Колико често треба постити?

У данашње време Црква је мало изгубила компас по том питању. Такво претеривање је приметио чак и покојни патријарх Павле који је разматрао скраћивање поста, али је све остало мртво слово. Приметио сам да они хришћани који заиста раде на својој трезвености имају посебну одбојност према почетку поста. Није то непримерно, само не желе да робују форми. Схватили су суштину и велику важност богослужбене стварности. Рад на њиховој трезвености је већ неки вид поста. Ранијих година сам то називао посном културом или стицањем посног темперамента. То су оне смелости када човек може и да прекрши пост а да неуздржање не овлада њиме. Робови форме лако постају укочени испосници који се на сваки дашак ветра још лакше саблажњавају. Неки просто презају да промовишу такву побожњачку учауреност и страдање у неком пијетистичком аранжману. У једној величанственој серији „Млади Папа“ нађох занимљив исказ, па ћу га парафразирати: „Људи мисле за нас хришћане да се ми лако саблажњавамо гресима других, а не виде да смо много безазленији, као што ни хирург не обраћа превише пажње на крви која се затекне на његовим рукама…“

Које услове човек мора да испуни да би се замонашио?

Колико људи толико ћуди. Колико манастира толико правила. Што се мене тиче, јер владика нисам, нити игуман неког манастира, мислим да нема правила. Да сам ово што нисам – тражио бих добро и ватрено срце. Наивчине и бестидне не бих лако пуштао, али бих добро разликовао да подвучем границу између бестидних и бунтовника да се не бих огрешио о бунтовнике, јер они имају ту ватру коју сам поменуо.

Зашто људи треба да иду у Цркву када могу да се моле било где?

Исправно становиште. Али реално, Црква није фиксирана стварност него је има било где, на сваком кораку. Данас треба уложити већи напор да се Црква заобиђе да би се човек молио било где. Мало је глупо, знате. Волео бих да смо као муслимани који се не стиде своје вере као што се ми стидимо свога Бога, па да се по улицама клањамо и молимо, али није тако. Наравно, брзо бисмо завршили као некада фарисеји који су дизали руке по трговима да их народ види. И данас многи млатарају бројаницама на сличан начин. Мислим да нам је Бог оставио довољно дискретности да се можемо незапажено молити на свакоме месту, али искрено не можемо се причестити на свакоме месту, јер се на свакоме не служи литургија. Истина, ни сама Црква не зна где су њене границе када је у питању оно да „Дух дише где хоће“, али дозволимо некад да сам Бог у нама подвуче ту границу.

Да ли се после Исусовог васкрсења догодило још неко?

Не, Он се назива Првенцем из мртвих. Ми остали, живи и мртви, чекамо свој ред.

Да ли може да постоји човек без вере, наде и љубави?

Може, али не може такав да не осећа да му набројано највише недостаје. Можемо и подићи улог у питању: да ли може да постоји човек без вере а да има наде и љубави? Може. Искрено, мене више брине које све могућности и надмогућности показује човек без вере спрам људи којима је дарована велика благодат а да и даље не показују неке веће промене.

Зашто Црква одређује свештеницима место где ће да служе а да се свештеници ништа не питају?

Између контроле налик страховлади и послушности налик љубави – танке су границе.

Шта добијамо на исповести?

Ако имате трговачке односе са Богом – не добијате ништа.

Зашто вера и наука не налазе заједнички језик?

Било је покушаја, али све те „научне одбране вере“ некако разводњавају жестину саме вере. Све научне ствари, од претпоставки до чињеница, почивају на законитостима овога света, док је средиште вере ипак изван овога света и не може се бранити, нити доказивати концептима овога света.

Зашто неки људи мрзе Цркву?

Из истог разлога зашто мрзе сваког оног ко им сведочи стварност која од њихове одудара. Можда само нису нашли довољно љубави коју су очајно желели да нађу, па их је неко докрајчио својим понашањем. Има ту и других психоза. Недавно сам причао са неким људима, интелектуалцима. Они нису против вере, нити против Христа, али имају неку „урођену“ аверзију према свему што на мантију и молитвеност подсећа и личи. Занимљиво је приметити да су они сами дошли до неког псеудо-става да их је Црква одбацила, док у стварности није тако, него су сами себе дистанцирали јер су негде умислили да Црква не може да их прихвати такве какви јесу. Зато су идејни конструкти неке монополизације вере од стране црквене јерархије изузетно опасни.

Да ли је грех истраживати друге вере?

Ако сте у својој постојани може само да буде на корист.

Зашто сви имамо трунчицу похлепе у себи?

Да је бар трун и да је само похлепа. Драго ми је да сте искрени са овим питањем. Жао ми је што смо лицемери. Али, опет, није ни свако несавршенство са наше стриктно људске стране аутоматски производ намерног лицемерја. Слаби смо. То је најпоштенији одговор. И када бисмо сви од овога полазили, према себи и другима, мање бисмо били жељни да грешимо, и још мање бисмо имали злурадост да некоме тако брзо пресудимо. Толико је једноставно.

Да ли смо свесни некад својих грешака?

Мислим да смо увек свесни, али да би човек дошао до тачке пада, он мора да створи кутак који ће и од своје савести сакрити као регистровано. Није, дакле, поентирање неког пада у избегавању сведока, него у неутралисању својих сензора, игнорисању својих унутрашњих детонација. Човек мора да зажмури пред собом да би нашао простор да се изрази негативно. Тек после долази освешћивање.

Да ли нас Бог намерно некад доводи у искушење и не даје нам никакве знакове да грешимо? 

Бог никога не искушава. Сами себе искушавамо. Не постоји зона зла која једном пређена може бити већа од димензије љубави Божије. Није Он тако мали и сујетан, злопамтљив, како га доживљавамо према својој мери. Знакови постоје, али слеп човек ни у чему не види знак. Истанчана савест је увек прва опомена, али Бог није равнодушан да и кроз друге видљиве ствари покаже другачије устројство примера. Зависи где и како гледамо. За онога ко воли свој грех, ни сви семафори и билборди овога света, са даноноћним неонским осветљењем, не би били довољни да одустане.

Зашто Бог дозвољава да неки људи живе у сиромаштву и беди?

Реално, није их Он таквим начинио да би их из тога избавио. Многи су покушали у историји да креирају најсавршеније социјалне програме који су се показали неуспелим. Да зло буде веће, неки и данас покушавају такву реанимацију. Вратимо се на терен: неки људи воле своју беду, а други се доживотно муче са немаштином. Једни су пасивни, други су активни. Једни просе, други се боре. Мени није непозната свест просјака. Ту су и друге полуге света, почев од капитализма па надаље. Све се оне базирају на манифестацијима разних похлепних конструкција света какав креирају разни банкарски и други сектори. Све то негде мора створити јаз и последице да најслабији испаштају. Беде је увек било. Беда је озакоњена бахатошћу надређеног. Има и код Христа једна мисао када каже ученицима да просјаке увек могу имати али да њега не могу увек имати. То наравно не значи да се Христос ругао немоћнима. Па ипак, не могу да се отмем утиску да иако сиромашни немају позицију на којој им се може завидети, показују већу истрајност да живе. Више поштују живот. Некима чак и здравствени имунитет више ојача. Наравно, то није правило. Мени је тешко да схватим да постоје бескућници који спавају на мразу без обуће још увек. А неки су толико постали равнодушни према животу, јер долазе из ко зна које потресне приче, да само тако одлажу дан своје смрти за коју живе најрадије. Све ово треба да прозове не само црквене службенике, већ сваког оног који има елементарно, да се активније укључи у искорак према другоме колико му могућности дозвољавају. Ко зна, можда је крајња беда душе богатство које немаш са ким поделити. А ово казах, јер не мислим само на имовинско стање, него и на оне који су стекли многа духовна и интелектуална богатства а да их задржавају само за себе.

Да ли ћемо у Рају испаштати за своје грешке?

Ако смо већ у Рају – како бисмо могли испаштати? Веће је питање да ли ће нас Бог познати као Своје када дође Последњи Дан. Ми смо сада негде на релацији: „Стојмо смело пред престолом благодати!“ и: „Ко мисли да стоји нека се пази да не падне!“.

Да ли је грех ако се после развода други пут венчате у Цркви?

Мало су ми се смучила „грехоцентрична“ питања. Веће је зло ако се у било ком, првом, другом, трећем браку, или у било каквој безбрачној заједници живи без љубави. Знате, има људи који су више верни свом првом браку, који може формалистички трајати и доживотно, а да су се приклонили само замишљеној слици о браку док су своје љубави једно према другоме одавно одрекли. Развод је ту најмање грешан, ако ме разумете.

Зашто се поред једне крсне славе слави још неколико светаца а негде и преслава?

Зато што су људи докони да сабирају светитеље као кликере или амајлију против урока од свог постојања.

Колико пута у току године треба да постимо и да се причестимо?

Ако се уздржавате од Бога, од причешћа, узалуд је сваки пост. Колико пута? Колико пута бројите када сте неког заволели или пољубили? Бесмислено је. Чак и да је пост предуслов да се сједините са Богом – бесмислено је. Љубав тако не чини. Претворили смо Бога у скуп обичаја, прописа, вештачког и психолошког ритуализма а да нам Он као Он уопште није битан, нарочито након поста и причешћа. Погледајте изблиза профиле јеванђељских протагониста. На пример, Марије крај ногу Исусових, Јована на рамену Христовом, капетана који разговара са Исусом о болести свог слуге, Закхеја који се пење на дрво и указује гостопримство Христу, итд. Сви су они, и још многи други, крајње једноставни и у потпуности оперисани од униформности и протоколизма у опхођењу према Богу. Такви и ми треба да будемо.

 

 

 

  • Шта вас је привукло хришћанској вери? 

За мене је питање Божијег постојања текло у размерама страшне егзистенцијалне кризе. Или све, или ништа. Размишљао сам, као млад човек, да ако Бог постоји – ништа за мене више не може бити исто, а ако не постоји – због чега бих боловао било каквом облику страха и кривице. У почецима, дакле, јефтин страх од пакла и неки вид кривице, не разумевајући адекватно тајну покајања. Имао сам велику аверзију према Цркви и богослужбеној стварности на којој се доста инсистирало, нарочито у теолошким круговима. Моје прво проходавање у вери је дошло захваљујући књижевним радовима владике Николаја Велимировића у чијим философским и теолошким делима сам одмах „препознавао“ дубине Божијег призива кроз невероватне одговоре који су ме одувек занимали а да нисам имао са ким да причам о томе. У то време верске наставе није било. Касније су дошли много већи вукови, тако да сам могао да заузмем критички став и према Николају и другима. Ипак, није ни то била прекретница. Љубав Божија ми је деловала некако сувише поетски апстрактна, сентиментална, старозаветно гледано чак брутална, у нескладу не само са животом који сам живео, него најпре у раскораку са светом који је форсирао свој темпо и тренд живљења. Сам себи сам деловао као ванземаљац покушавајући да се крећем узводно. Доживљај Духа Светога ме је привукао. Али, моје прво искуство није било уопште позитивно, афирмативно, блажено, како год хоћете, понајмање у складу са описима нестворених енергија Божијих о којима су писали многи оци, аскете и теолози. Напротив, било је продорно, непријатно, одвратно, негативно. Као када би вам неко убризгао милион црва а усред сваког пустио висок напон струје који пролази кроз цело тело. Касније сам, као млад човек тада, пао у стање тешке депресије. Нисам знао шта ми се десило. Падао сам у тешко стање очаја зашто се лоше осећам тамо где је место светиње. Мислио сам да ме Бог не воли. Тек постепен рад на себи, вишемесечно привикавање на литургијска окупљања су доносила мало по мало сијалице у очи и напон у души. Бог се постепено почео у мени откривати не као онај који потире него као онај који исцељује. У то време сам доста писао о таквим искуствима, али било је пуно грешака. Верујем да свако пролази кроз то такозвано неофитско и псеудоревнитељско искуство. Накнадно сам налазио своја искуства и код других аутора у сличном обиму освешћено и изражено, па ме је то крепило и мотивисало да идем напред схватајући да нисам сам у таквој причи. Данас, када правим критички осврт на све то, као и на позицију Цркве, страшно ми је жао што се Црква некако преточила у моралну институцију а да ову димензију о конкретном деловању Духа Светога кроз тајну Цркве нико живи не помиње. Замислите колико би само људи другачије гледало на Цркву када би је посматрали кроз очи Педесетнице? Ту нема никакве моралистике, условљавања, прекора, критике и критизерства. Улазите у Нови Догађај где свако добија ореол према мери дара љубави Божије сасвим бесплатно! Искуствено! Невидљиво али искуствено. Наравно, Бог не гледа ко је ко, али и човек мора показати свој искорак да му је барем мало стало. То су оне чувене многотомне приче о пријемчивости и уподобљавању.

  • Кроз шта је могуће истинско схватање вере?

Не кроз „шта“, већ кроз „кога“? На основу свог искуства вере, али не као вере надраженој аутосугестијом, не вером одељеној од искуства Цркве, мислим да је немогуће управо без саме Цркве доћи до схватања вере. Приступати Светом Писму, или некој својој приватној вери само за себе, строго рационално и либерално, негде сакати саму веру. Вера није плод приватних убеђења, ставова, расуђивања о нечему, већ жива активност преточена у искуство других који конституишу заједно са мном Чашу Спасења. Наравно, Бог је епицентар, а ми сви остали се крећемо око Његове тријадолошке осе.

  • Да ли можемо бити верници без Цркве? Није ли довољно бити верник поштовањем заповести?

Већ наговестих претходним коментаром. Не можемо. Можемо ли бити људи а да нема никога да потврди да имамо своје постојање? Тешко. Чему заповести? Заповест се даје тамо где нема послушности. У одсуству родитеља дете гледа да формира своје понашање као да је родитељ присутан. Ако заиста родитељ воли своје дете, не треба му заповест, и ако дете воли свог родитеља, не мора нико да му говори како треба да живи. Нисте прецизирали да ли мислите на Мојсијеве или Христове заповести?

  • Због чега неки кажу да је Црква „истинско постојање света“?

Према питању могу да лоцирам шта сте претходно читали. Свети Максим Исповедник каже да је истина света есхатолошког набоја. Црква сада иконизује и успоставља оно што тек треба да наступи. Сада у залогу а онда у пуноћи. Парадокс. Није истина мерило мноштва милијарди где свако за себе може да има неко своје виђење истине. Христос се поистовећује са самом Истином. Истинито је, по Максиму, све што није пролазно. Ако се осврнемо око себе и у себи видећемо да је све пролазно. Овде се лаж не открива као прекршај неког моралног кодекса, већ као откривење и подвала смрти. Истинито је, дакле, само оно што је вечно. Што не трпи промене. Сам Бог јер једино је Он ослобођен од смрти.

  • Да ли смо заиста унутар Цркве сви једнаки?

Према мерилу Божије љубави – јесмо, али према служби коју свако од нас има, као и раду на себи и својим талентима – нисмо. Не може се говорити о некој једнакости која би подразумевала неку једносливеност. Тако би свако изгубио своју посебност, универзалност, личност. Мислим да сам негде давно читао код св. Јефрема Сирина да је сваки човек као звезда тако да све звезде не трепере исто, него у зависности од тога колико се ко приближио Богу – такав одсјај еманира.

  • Како да знамо да на прави и исправан начин исповедамо веру?

Не можемо знати. Али радимо на себи. Вера тражи проверу. Експеримент, ако хоћете тако. У неким културама своју веру не можете да доведете у питање без неке санкције. На просторима нашег менталитета дарована нам је абнормална слобода по том питању. Дакле, рад на себи, проверавањем свог искуства са искуствима других, надоградњом, усавршавањем, итд. Мени је лично увек био показатељ оно Христово: „Испитајте Писма…“

  • Да ли је све што се дешава заиста Божија воља?

Мислим да сам о овоме већ писао. Треба разликовати Божију вољу од Божијег допуштења. Отуда црне хронике свакога дана. Лако је рећи да је Божија воља љубав да имамо једни према другима (мада је аскетизам мала реч колико напора ту треба уложити), али је тешко идентификовати шта је Божија воља у сваком удаху и издаху нашег свакодневног и свакоминутног постојања. Ту је и друга страна медаље, куда ћемо са својом љубављу, ако је уопште имамо, тамо где нисмо добродошли? Није, дакле, дати само један одговор на ово питање.

  • Да ли Бог има осећања?

Наш Бог дефинитивно није Бог равнодушности. Погледајте само Јеванђења. Логички, ако је Бог без осећања, зашто би се Христос уопште упуштао у ову месијанску причу? Могао је да буде индиферентан према свима. Није морао да узима људско обличје, нити да страда и иде на крст. Могао је да се огради од овога света и да каже да се свет сам сналази. Ипак, Он преузима одговорност за свет. Баш као добар домаћин за свој дом или родитељ за своју децу. Ако дете направи пожар, родитељ се не расправља са дететом него гаси пожар. Ако је ваше питање садашњег карактера у смислу да ли Бог има осећања док страда неко у свету, опет можемо рећи да мада слободан од страдања сигурно није пасиван према ономе ко страда. Погледајте себе, када чујете неку лошу вест у свету, иако сами нисте тамо где се нека несрећна околност догодила, како се осећате. Зар ће Бог бити мањи од вашег сензибилитета? Сумњам.

  • Којим се примером може објаснити разлика између допуштања да зло постоји и узроковања зла?

Истим примером којим родитељ допусти да му у нечему погреши дете, па га исправља да од нових узроковања одступи да не повреди себе још више следећи пут.

  • Зашто можемо веровати да ће Бог уклонити све последице злобе?

Верујемо да ће уклонити. Вера. Питање је само да ли ће их уклонити тако да и онај злоделатник дође до своје просијане доброте (премда су бранитељи слободе ту сувише резервисани и опрезни), или ће ипак, јеванђељском линијом гледано, доћи до раздвајања кукоља од пшенице. За сада имамо време покајања. Поставља се питање шта ће са покајањем бити ако време престане? Немам одговор. Имам надање. Навијам за сваког. Чак и за онога ко ме је повредио, али не тако да волим његову злобу, него да га видим промењеног у Последњи Дан.

  • Како Бог гледа на неправде које доживљавамо?

Као што већ казах, није пасиван и равнодушан. Нико од нас није увек у једној константној агонији која нема краја. Дужина живота нас разуверава у томе. Сигурно је да и њега дотиче и њега боли. Није ли писано: „Страдања садашњег века нису ништа спрам славе која ће нам се јавити!“? Или, на другом месту: „Ако не учинисте једном од ових најмањих, ни мени самом не учинисте?“

  • Ако Бог није себичан, зашто нам није подарио бесмртан живот?

Па јесте нам подарио. У томе су сва Писма. У томе суштина наше вере православне. Дошао је несебично се умањивши као Бог на ниво човека и још несебичније положивши свој живот за нас на крсту. Тиме што је Васкрсао, учинио је бесмртан живот да тако кажемо „обавезним“ за све. Ако у томе има себичности, онда замењујемо вредности и тезе.

  • Зашто се људи моле када не знају чему служи молитва?

Не будите тако строги и захтевни. Обезвређујете другог. Можда ће кроз саму молитву открити на крају свих неуслишених чему она заиста служи. Молите се ви онда за њихове молитве.

  • Да ли постоји неко ко није направио ниједан грех?

Осим Христа нико. Мада мислим да је слично питање жуљало неког од светих стараца, да ли беше Силуана не знам. Занимало га је да ли Дјева Марија имала макар грешне мисли и то га је дуго мучило. На крају је дошао до неког мистичког одговора да није чак ни мислима погрешила. Тако да ако гледамо према људима, онда је Дјева Марија најсавршенији образац. Ако гледамо према Богу, онда Богочовек Христос.

  • Да ли је живот игра?

Од скора је теолошка мисао прихватила став да је човек осим религиозног бића, као и других селекција, уједно и биће игре. По понашању деце видимо да јесте тако. Да не отварамо сада поље психологије и педагогије колико је игра важна за развој деце, али не у игрицама него у играма које богате машту и когнитивне способности за даљи развој. Колико би само свет другачије изгледао када би се школски и пословни систем преиначио у једну креативну и одговорну игру? Наравно, не причам о мјузиклу каквог нереалног оптимизма. Ако је питање теолошког калибра, можемо рећи да јесте један вид Божије игре, али не оне бруталне, манијакалне, или да смо сви на кончаним поводцима као у луткарском позоришту Свевишњег, него такве да кроз познање Његове игре и сами заиграмо. Достојевски је негде имао лепу мисао у стилу да нас време проведено са децом, са алузијом на свет игре, чисти. Из таквог угла гледано, деловање светости уопште не би морало бити сведено само на црквене зидове, него на оно да „Дух дише где хоће…“

  • У чему је поента живота?

Ово питање треба свако сам себи да постави. Наравно, хришћани одмах заузимају један одговор на готовс. Припрема за Царство. Благодат. Обожење. Све то стоји, али да ли је свакоме дато да буде хришћанин или да се теологијом бави? Верујем да је за здрав темељ битно да свако пронађе свој дар и да ради оно што воли. Погледајте суморна лица на улицама. Сви ти људи су махом несрећни јер углавном раде оно што не воле. Треба се окренути против система на начин игре како рекосте. Неко је мудро рекао да ако радиш оно што волиш – нећеш радити ниједан дан. Ту нема места за лењост, већ за развој својих потенцијала који тек у умножавању дарова који од Бога долазе добијају једну ширу димензију. Тек из таквог угла можемо говорити о приносу. О аутентичном остварењу живота који није само у оном примитивном: „Једимо и пијмо јер ћемо сутра умрети!“.

  • Да ли Бог зна о чему ми размишљамо?

Може да зна, али неће све да зна. У Јеванђењу на више места видимо да су Христу мисли других биле познате. Он није ријалити-ауторитет у стилу „Великог Брата“, нити је метафизички воајер наших мисли и осећања. Зато и постоје молитве. Покушавамо да га укључимо у свој живот где таквих патолошких параметара неће бити. Добровољно се огољујемо пред њим, ако хоћете тако, а Он не остаје пасиван него се на исти, мањи или већи, начин открива пред нама.

  • Зашто се Први Христов долазак не помиње нигде у историји а помиње се Други долазак?

Помало неозбиљно питање или грешка у корацима. Помиње се већ више од 2000 година. Божић. Божије очовечење. Оно што је већ било док се Други долазак односи на оно што тек треба да наступи.

  • Колико светих лица треба да буде у једном манастиру? Да ли је манастир већа светиња од Цркве?

Ниједна локација није мерило нечије светости већ Сам Бог који некога освећује. Да ли је комуна мерило светости или Божија светост не гледа на комуну него на све? Једном казах па ћу се поновити: ако издвојите цркву од манастира, шта ћете добити ако не један амишовски гето? Није у томе поента. Као што ни монашки чин није гаранција светости, већ свако ко верује и живи у Христа без обзира да ли је у манастиру или не. Дакле, да ли је манастир већа светиња од Цркве? Није, јер без Цркве нико не може да буде свет. А Црква не припада само монашком реду већ свима који по слободној вољи долазе у храм и који Цркву чине својим присуством. Светиња је тамо само где се служи Литургија, јер без Причешћа нема освећења. Али и ту остаје велики знак питања како неко перципира Литургију, јер не долазиш ту да би украо ватру са Олимпа и побегао.

  • Да ли је грех ако немаш интересовање за Цркву?

Не волим ту реч „грех“, искрено. Не може се ништа на силу наметати. Човек сам себе треба да доведе до питања зашто нема интересовање. Колико примећујем, многима је досадно, док други осећају неки сујетан стид да било шта питају дубље па се охладе и од прве ревности. Тек онда када човек лоцира проблем треба да почне да ради на њему. Пасивна позиција неће променити ништа. Али Бог и ту има надприродно стрпљење. Он чека. Црква још није закључала врата. Ето, и ова свест да нас Бог чека и дочекује увек на исти начин може некоме бити довољна мотивација. Ипак, нисмо сви исти. Кризе су својствене свим људима и нема загарантоване позиције.

  • Да ли је грех ако се у току године не причестиш ниједном?

Одговорио бих питањем. Да ли је грех ако кажеш да си у некој вези или браку целу годину а не пољубиш другог ниједном?

  • Да ли је суштина вере у Другом Христовом доласку или победа над смрћу?

Прво имплицира да се друго реализује. Фактички, синоними.

  • Да ли Бог слуша само оно што је исповеђено у Цркви или обраћа пажњу на личне молитве изван Цркве?

Колико сам пратио неке изворе, мада треба проверити, света Тајна исповести се појављује тек негде око 11. века. Шта је са исповестима претходних векова? Верујем да Бог слуша сваку исповест коју једни другима огољујемо на сваком ћошку егзистенције а не само Цркве. И да ли је свако таксативно и формалистичко набрајање својих грехова пред свештеником показатељ аутентичног покајања и загарантованог опроштаја? Не бих рекао. Не можеш у Цркви да носиш маску, па си сада једно у литургији а нешто сасвим друго када скинеш маску изван литургије. То си што јеси на сваком кораку свог постојања. На улици. На послу. Код куће. Опет се враћамо на то да је битно какав си прво човек. Јер Бог није лимитиран да људе познаје само у Цркви. Како је Христос видео прве апостоле пре него што их је позвао за следбенике? Није их меркао из синагоге, нити их корио што не иду у храм. Ту не видимо таква трења.

  • Да ли човек може постати светац ако никада није прекршио ниједну Божију заповест?

Ко није погрешио споља, не значи да није пожелео зло изнутра. За аскетску мисао, унутрашњи саобраћај има исту тежину као спољашњи. Дакле, тешко да нема некога ко није сагрешио. Али, опет, и да се нађе такав супер-херој, ни поштовање заповести га не би учинило светим, јер заповести немају за циљ да некога учине светим, већ да усмере или васпитају нечији живот. Поента је да је Бог Једини извор светости и да је Он тај који освећује без обзира да ли је човек испоштовао или прекршио неку заповест. Ако ишчупате из Тела Цркве Божије присуство и Божију љубав, оголите ли је од силе Духа Светога, добићете само савршени збир свих фаличних. Али, проблем је у томе што се Црква не може посматрати на тај начин. Ми смо у једном најлепшем парадоксу који је небо икада видело а то је да и усред приватних девијација можемо да одсликавамо славу Божију. Замислите какве импликације то ствара не само на пољу заповести, него и на свим моралним, етичким, законским претензијама и већ каквим прописима изван Цркве да осигурају људску врлину? Замислите тај парадокс, јер цео свет дели људе на трајно добре и трајно зле, али да неко види човека светим и са једним и са другим садржајем, или са сменом добра и зла, то може само Бог који добро у човеку утврђује светошћу а зло човечије одстрањује очишћењем. Тако Небеска Литургија на неки начин постаје и Небеска Хирургија. Само тако можемо разумети теологију која говори о томе да Бог човека види не какав сада јесте, него какав ће тек бити по свеопштем васкрсењу.

 

 

 

 

 

 

 

  • Шта је духовност?

Духовност се данас доживљава као неки вид индивидуалне егзотичне аутосеансе где је човек спиритуално изолован од материјалне сфере ради неког свог назови мира. Занимљиво је приметити да се духовност мало где посматра као живот који је вером усмерен на Другог, односно, на Бога који је сам Личност. Ако уопште постоји таква замисао о Богу, људима је прихватљиво да Он „тамо негде“ егзистира Сам за Себе радикално и трансцедентно одвојен од света који је створио. Могућност узајамне комуникације и/или односности је ту искључена. Ако се уопште може говорити о духовности која није тако примитивно отцепљена од лица Цркве где један постоје многи и где многи постају један у Христу Исусу (и ако је отцепљена тада можемо говорити једино о религиозности), онда се духовност не посматра као нека аутономна религиозна клица која тражи самобујање већ се пише са великим „Д“, односно, Духовност постаје синонимна стварност кроз коју се сама Личност Духа Светога пројављује у ономе ко уобличава своје биће у Христу Исусу.

  • Како се осећа вера?

Пикантно питање исто колико и дегутантно. Не постоје специјални сензори који детектују високу фреквенцију вероживљења. Не постоји механизам који би могао компресовати Божије деловање у човеку јер се Сам Бог поистовећује са вером онога који у Њега верује. Ипак, не можемо рећи да не постоје одређени сензибилитети уткани у природу сваког. Не може се рећи да човек не поседује неки истанчани осећај којим може да осети, примети, природу Другог. Јер ако не постоји такав осет, по ком параметру би човек могао рећи да има било какав доживљај Бога уопште? Али, неки ризици свакако постоје да човек може на тај фантазмагоричан начин прогласити сваки субјективан осет и доживљај као проверено од Бога аутенитичан. Тако долазимо до оног апостолског исказа: „Испитујте духове…“. Дакле, да се вратим на ваше питање, не можемо се играти надражајне вере. Другим речима, не можемо да дражимо и провоцирамо своје нагоне и своје веровање да по сваку цену створи пројекцију Божијег деловања или присуства. Бог је слободно Биће. Он је тај који делује у човеку по мери дара Своје љубави, а не према томе колико се човек усиљује да га представи себи као нужно присутног. По тој логици ствари, испало би да је свака помисао о Богу аутоматски и успостављање Божијег присуства, али то би онда значило да Бог није слободан. Зато хришћанско искуство ставља толико велики акценат на саборност вере очитованог у границама литургије, неголи на индивидуално повлачење од светиње у приватну зону религиозног комфора.

  • Да ли је морал могућ без вере у Бога и поштовања верских принципа?

Не кажете на које верске принципе мислите? Једном су се покојни отац Радован Биговић и Владета Јеротић мало поткачили на ту тему. Биговић је говорио да је Црква ослобођена од моралистике (што наравно не значи и верификацију сваког безумља), док је Јеротић инсистирао да је морал итекако пресудан. Мало ме проблематика подсећа на релацији и трењу између старозаветних закона и новозаветне благодати. Да ли човек који живи од Духа Светога треба да робује форми закона? Да ли је човек Педесетнице још увек везан поштовањем старозаветних прописа? Једном сам се културно поткачио са мени драгим владиком Порфиријем на ту тему. Збунио се када сам му рекао да Божије заповести више нису потребне. Али, он је због своје службе морао да указује на неки општи поредак, јер се бојао да би на тај начин, укидањем заповести, дошло до анархије. У мом искуству није тако. Нема човека који не греши, што ће рећи да Закон није ни довео до тражене мере. По мом мишљењу (које не држим обавезним за сваког) држати се Закона, или како рекосте морала у овом случају, а ту је и проблем етике, значило би просути ново вино у старе мехове. Ако постоји трење то је зато што нико од нас није без недостатка. Али, није Закон тај који нас чисти, нити се према њему усличњавамо, него Христос у чијој жртви искупљења тражимо своје очишћење. Закон, морал, етику и све друге могуће прописе могу само да покушам да разумем (не и да оправдам) као рефлексију примљене благодати, односно, да се човек њих држи као за гелендер када се према Богу пење, или као за штаке ако је својим грехом рањен. Ипак, за онога коме Бог враћа ходање у Духу, у вери, незрело је држати се за штаке ако је Бог подарио оздрављење. Тако да када те рефлексије нема, евидентно је да ће човек живети неморално. Али треба разликовати намерну неморалност од неморалности по слабости природе. Дакле, на које принципе мислите? Ако је то традиција, крсна слава, итд., Црква је довољно поштена да каже да ништа од тога не чини њен идентитет. На крају крајева, није ли Христос кршио бројне принципе у време док је Он као живо незаписано Јеванђеље међу људима ходао, само да би указао на суштину која превазилази сваку форму?

  • Зашто један а не више Богова?

Зато што се негде мора подвући линија веровања. Човек може да верује у шта хоће, али није вишак да провери своја веровања још нечијим искуством. Не живимо више у многобожачком времену (мада неки и ту траже повратак). Коме Један Бог није довољан, мишљења сам да га ни мноштво неће задовољити. Иначе, тајна Тројичног постојања Бога је многима направила закрчај у крвним судовима вере. Многи и даље мисле да када кажемо да је Бог Отац, Син и Дух Свети да је реч или о Једном Богу који има три различите улоге или да је реч о три Бога. Није исправно ни једно, ни друго.

  • Зашто људи верују у Бога?

Зато што хоће. Али, ако некоме вера у Бога креће само због логике да не би завршио у паклу, онда је ту вера десакрализована на неком већем стваралачком нивоу у старту. Погледајте домене верске наставе. Статистички, све делује ок. Међутим, клинци немају егзистенцијално препознавање Бога као Бога. Није да им је наметнуто, као што неки јалово тврде, него јер верску наставу клинци стављају у исту раван са другим предметима које похађају. На крају крајева, велико је питање колико и како људи верују уопште у Бога? Колико могу да приметим неке опште црте већине, превише сујеверног ту обузима и оне који себе држе за проверено побожне. Ако проводите време на социјалним мрежама још увек можете да видите већину како узимају слику неког светитеља и позивају друге да је поставе на свој профил ако желе да добију благослов да им све у животу на добро крене. Ето, то вам је баналан пример, да не покрећем сада друге примере, у ком смеру су људи побожни. Док, са друге стране, ако кренете да им причате о тријадологији, итд., одмах подижу гард да сте опасно застранили или да је ваша вера специјализована само за теологе. Ипак, наметнуло ми се једно питање ових дана: да ли је сваком човеку уопште дато да тражи Бога? Јесте, сви су позвани, али посматрајући разноразни аудиторијум људи који се крећу неком инертном логиком постојања, заиста не могу а да се отмем том питању.

  • Зашто је црква потребна, зашто вера није довољна?

Вера није довољна као што ни жени није довољно да само верује у мужа. И обратно. Тражи његово лице. Жели сусрет. Хоће сједињење. Конкретно место љубавног састанка. Није ли сваки такав састанак коегзистирао од почетка градње старозаветне скиније до данашњих дана? Лако је молити се у четири зида, али код куће се не можеш причестити. Код куће не мораш у лице другог гледати. Црква позива на заједницу љубави. Да се изађе из властите учаурености у светлосно сусретање Д/другог. Можда тог другог нећеш упознати као пријатеља, али ћеш барем показати искорак да увидиш да сам себи ниси довољан. И да је Божија замисао о постојању човека конципирана на заснивању једне метафизичке породице која изнова добија све већи прилив чланова. Веровати за себе коме користи? Пуно је верујућих на тај начин, али искључивих за стварност онога поред себе зато што само себе држе у базичном фокусу самоостваривања. Погрешно. Црква је једно место где се укидају поделе и дуализми, а јединство и целовитост доводе до једног саборног остварења. Ово треба сагледавати и преточити у искуство. Тек из таквог угла можемо разумети и Чашу Господњу, јер сви чинимо да та Чаша Његовог присуства буде међу нама и да се из ње сви а не само неки причешћују. Ко се причешћује само за себе, коме користи? Тако се опет Црква не изграђује. Зато су неки са разлогом наглашавали опасност „евхаристијског егоцентризма“.

  • Зашто у православљу жена не може да буде патријарх?

Искрено, мало се насмејах. Немам проблем са тим да жена коначно након две хиљаде година изађе из назови „еклисиолошког шовинизма“, где је добрим делом и строг патријархат кумовао да жена увек буде у неком инфериорном положају и да добије свој легитимитет, али замисао патријарха ми делује мало претенциозно. Нажалост, како Шмеман добро примећује у својим дневницима, Црква не показује вољу да се уопште бави овом проблематиком. У другим хришћанским конфесијама позиција жене није занемарена, тако да имају свештенички статус. Што се нашег поднебља тиче, остали смо некако конзервативни и примитивног мушког менталитета. Служба жене се поистовећује са рађањем. Али, шта је са свим оним женама које рађају а вера их не занима? Не долазимо ли тако до банализације? Са друге стране, шта је са женама које не могу да имају децу а долазе на Литургију? Да ли то значи да немају своју службу у Цркви? О томе је Афанасјев лепо писао да смо сви ми тзв. „царско свештенство“. Мислим да се може назрети и извесна мушка надменост у стилу да жене могу парирати или бити боље од мушкарца у свим стварима, али да једино не могу да буду свештеници. По тој мушкоцентричној поставци ствари и жена се онда може надимати да може рађати. По мени, све су то вештачки проблеми. Ако се сви од једне Чаше причешћујемо у име есхатолошког јединства, та поигравања мушко-женске доминације уопште нису потребне на литургијском терену.

  • Које су идеје, веровања иста у већини религија?

Идеје могу бити сличне ако им је рецимо заједнички лајтмотив да учине овај свет бољим местом заговарањем одређених вредности попут смањења егоцентризма и ширења једне здраве љубави. Ипак, веровања не могу бити иста, јер свака религија има различито учење. Још већа иронија је да ни они који се изјашњавају као декларативни верници сами не познају своје православно порекло, нити Бога којем тврде да служе. Не бих имао проблем да неке свештенике вратим на Богословски Факултет колико ми се некад немогућим чини да смо исто школовање завршили или да у истог Бога верујемо.

  • Да ли је могуће у будућности доћи до унификације већине религија?

Могуће је, али чему? Ово питање има додира са претходним питањем, јер је веома опасно ако би под једним кровом вере, хипотетички нека то буде један храм, један се клањао Буди а други Христу а неко трећи Алаху. Треба да постоје различитости, јер различитост постоји и унутар оних који, да тако кажемо, формално припадају једној вери. Различитост не значи атак на другог, јер су ту различитости како личносне тако и на нивоу талента и службе. Било би веома досадно када бисмо се сви укоктелисали као неки религиозни бућкуриш под утопијом да сви треба једно да будемо. Једно је јединство у различитости, а сасвим нешто друго једносливеност где свако губи своју универзалност. Ово друго би неко окарактерисао као почетак јереси, али психолошки гледано имали бисмо један клуб мртвих верника. Акценат је на томе да не треба робовати некој ксенофобији, али да искрено не треба ни бисер бацати међи свиње. Сигурно је да ће један хришћанин можда да прекрши неки пропис како би задобио за Христа неког другог, али није замисливо да ће један хришћанин да упражњава клањање Буди или Алаху да би их за Христа задобио. Не, свако треба да своју службу чини.

  • Како би ти се живот разликовао да не верујеш у Бога?

На ово питање свако би другачије одговорио. Што се мене тиче, верујем да би разлика била абнормално умоболна, јер се добро сећам како сам пре заживљавања Христом живео. Ипак, бити верујућим не значи да су сви проблеми решени. Напротив, тек онда креће борба. Али, борба са смислом и за смисао. Не заборавимо парадокс да је некоме вера учинила да постане још гори него што је био. Али, не зато што је вера томе допринела, него јер онај ко је остао непреображен сунцем своје вере, покушао је на њу да унесе своје пројекције, страсти, доживљаје, итд., те када види да се ништа судбоносно није променило – постаје олошем већим од безбожника. Зато је апостол писао да се због понашања таквих хули на име Божије. Ништа се то ни данас није променило.

  • Пошто религија поставља објективни морал, да ли тај морал можемо применити на Бога? Да ли је Бог егоиста, и ако јесте, да ли је њему дозвољено да буде егоиста (пошто и сам често говори да се све дешава због њега, да би се он прославио нпр.)?

Неки аутори стављају велику дистинкцију између религије и хришћанства. Шта је објективни морал? Колико су данашње моралне вредности објективне? По чијем мерилу? По светоотачком маниру, правде у овоме свету не може бити када је на крсту умро Син Божији. Основни морални стандарди осцилирају, фалширају, врдају. Нема човека који није погазио неки морални компас у себи, али и даље наставља да као компас другима показује стране света. Да ли је потребно уопште примењивати морал на Бога? Морални Бог? Бог је „неморалан“ чим за највеће грешнике (а црна хроника свакога дана то потврђује) жели спасење. Наш Бог је исцепао све законе на крсту да би највећи злотвори нашли помиловање. То је скандал за данашње моралисте. Бог није егоиста, јер не воли само Себе него и Другу Двојицу поред Себе. Бог постоји као Љубав која вечно незаокружено кружи у том Самоизлажењу ка Другој Двојици. Христос је немали број пута у Јеванђељу истакао да није дошао да тражи славе своје него славу Онога Који Га је послао. Алудира на Оца. Прославља Другог Који није Он Сам. Отац после Њега прославља. Нема места за егоцентризам. Христос се умањио до крајњих могућности, јер на крсту умире Бог. Усуђујем се да спекулишем да је Тројични Бог „окрњио“ Своје божанство када је Син умро. И због кога? Због људи. Зар ту има места за егоцентризам? Данас људи не желе да изврше најмање промене на себи да им се неко не би наругао. Овде Христос иде до краја кроз разна страдања и понижења за која да је егоцентрик уопште није било нужно да узима на Себе ако неће.

  • Већина људи „верује“ у Господа (верује у његово постојање као неку вишу силу), али свима нама фали поверења у њега као особу. Шта предузети поводом тога да ојачамо наш лични однос са њим?

Да, има тога да се Бог перципира као нека безлична сила, космичка правда, итд. Оно чувено: „Ма има нешто!…“ Ипак, и ми који се декларишемо као верници падамо стално на једним истим испитима мислећи да смо стекли довољно „духовног стажирања“ (у чему је велика подвала) да можемо да друге третирамо као недорасле студенте. По апостолу, „вера је потврда ствари невидљивих“. Ово треба сагледавати. Дакле, ослања се на оно што се не види, али из тога што се не види има јасну потврду да је присутно као аутентична реалност. Рецимо, ми не можемо да опишемо како се то двоје воле, на који начин један однос путује до другог и како се враћа, али имамо потврду у тој ствари невидљивој да један такав однос сија својим присуством. Неки аутори стављају дистинкцију између особе и личности. Бог је Личност. ТроЛичност. Међу њима не функционише време и простор као међу нама. Зато не кажемо да су сливени, него да свако од Њих Тројице чува своју стварност а да опет не остаје искључен за Оног Поред Себе. Христос на једном месту говори да ће доћи са Оцем у срце човека да једе са човеком. Дакле, не раздваја Оца од Себе чак и када говори о срцу свакога од нас. Зато када говоримо и о уподобљавању, не говоримо само о христологији, пневматологији и свим другим богосецирањима, него полазимо од тајне тријадологије. Уосталом, сва Христова дејствовања су усмерена у смеру Оца. Све што чини – прво од Њега тражи сагласност. Занимљиво је да многима ова позиција измиче. Отуда упадају у христоцентричност, односно, стављају акценат само на Једну Личност Тројице. Наш однос са Њим/Њима се увек испитује. Нема толико стабилне позиције да кажемо да смо данас ојачали наш однос више него јуче, јер је човек по природи подвојено биће, па осим што ствара јаз са собом, ствара јаз са другима и Богом. Непрестано или повремено. Нема другог пута осим да се прича о „Блудном сину“ изнова понавља, да се ми изнова враћамо под окриље Оца, литургијски речено. Нема такве ојачаности која би једном трајно утврдила себе у дому очевом, јер Га изнова одбацујемо тражећи свој део у овоме свету.

  • Речено је: „Љуби ближњега свога као самога себе“ , многи због овога заборављају љубити себе, те се због тога осећају несрећно. Где би била граница у којој бисмо волели себе и друге подједнако?

Човек треба изнова и изнова радити на себи да би имао велику љубав. Не као неко своје приватно власништво које не трпи промене, него као констатни рад на свом изласку ка сваком човеку. На ово „љуби ближњег свог“ многи су се саплели па подразумевају да је реч само о онима који су нам најближи по месту мишљења и друштва. Подвала. Реч је о сваком човеку. Владета Јеротић је у једном свом делу говорио о тој присности (на свој типичан начин) говорећи да постоје разни видови инцестуозности од којих није искључио ни биолошку и националну инцестуозност у смислу да волимо само оне који су нам по нечему привржени и присни. Христова парола иде много дубље јер се односи на свакога човека без разлике. Без ксенофобије. Истина је да ко не воли себе не може ни другог, и да ко воли само себе не може ни другог. Увек ће једна страна испаштати. Максим Исповедник је имао једну занимљиву мисао која је говорила о томе да у другоме треба волети себе. Ако би то било самољубље, онда смо пред парадоксом здравог самољубља. Ипак, треба разликовати самољубље као производ гордости и очајања и самољубље као другољубље и богољубље. Где би била граница у којој бисмо волели себе и друге подједнако? Нема границе. Јер љубав не поставља границе. Границе су за онога ко сужава своју љубав из неког разлога, а аутентична љубав нема разлога да било кога воли а опет га воли. То је оно чувено поглавље о безусловности која се најтеже стиче.

  • Због чега Исус себе константно назива“Сином Човечијим“?

Има више тумачења, и једно од омиљених је позивање на испуњење онога што Адам није успео, па су ту и друга месијанска места у старозаветној линији која вуку корене и до првосвештеника Мелхиседека, али да се не бисмо расплињавали можемо рећи укратко: да би указао да Он није само Син Божији него и Син Човечији. Да је Бог постао човек. Богочовек. И није постао једном привремено, па онда након васкрсења скинуо са себе тело као одећу, него устаје у васкрслој природи остајући заувек у људској природи. Има неких спекулација код других аутора који говоре да се због тога што је Син узео тело изменио и начин Тројичног постојања Бога као Бога, јер до момента оваплоћења, очовечења, Син није имао тело.

  • Како са хришћанског погледа треба да тумачимо будистичко просветљење? Колико сам сазнао под просветљењем се подразумева убиство ега, на неки људи се помоћу медитације или психоделичних супстанци фокусирају само на садашњост, сама свест остаје да постоји док било какви егоцентрични страхови нестају (мишљења других, питања о сврси постају бесмислена, а и безначајна).

Будизам је као религија старија од хришћанства, али опет то не значи да је старија од старозаветне историје која указује на долазак Бога у телу. Па ипак, не може се ићи логиком да оно што је старије да је и меродавније. Рецимо, Владан Перишић све философе до доласка Бога у телу назива теолозима, који без обзира што су стасавали у многобожачком свету, ипак су тражили неки већи смисао и именовања у својим философским системима које су градили. Осећали су да им нешто измиче и да ова стварност није све оно што нас дефинише. Зато су неки интуитивно предосећали и Бога који не долази из цилуса тадашњег многобожачког света. У свакој религији могу да се нађу неке подударности. Заједничко свим религијама би требало као пут учења бити укидање егоцентризма ако већ не могу имати заједничку сагласност по питањима вере.  Будизам као животна философија не обећава баш пуно акције. Владика Атанасије Јевтић нирвану духовито дефинише у смислу: „Где си био – нигде, шта си радио – ништа!“. Наравно, не морамо одмах мислити да је реч о презиру. За будисте је нирвана крајњи ниво постојања. Код њих нема Бога на првом месту. За нас хришћане је акценат на личном односу са Богом. Зато су нам такве и молитве. Будистичке молитве нису усмерене ка Другом. Они их закаче за ветрењаче мислећи да ће оне тако саме да се моле а они иду да раде друге ствари. Код хришћанских монаха посао је био у рукама а молитва у срцу. Неодвојиво. Не бих рекао да користе психоделичне супстанце, више ме то подсећа на Кастанедине романе. Неки и данас погрешно стављају знак једнакости између будистичких медитација и хришћанског исихазма. Јесте, може се говорити о јачању менталне дисциплине која није беспотребна, или вежбању концентрације, контемплације, чак и о подударности на нивоу аскетске ревности, итд., али у поређењу са живим присуством Бога све се то показује донекле релативним. Томови су написани као опомена разним хришћанским аскетама да ниједан подвиг нема никакву вредност ако је љубав према Богу и другом човеку маргинализована пред величином подвига. У том случају смемо да кажемо да је некома вежба постала повод за егоманију. Погледајте само колико данас има разних програма, књига, тренера, итд., који говоре о неговању менталног здравља, али управо због таквог инсистирања да се по сваку цену свет сагледа једино у лепом светлу, човек постаје шизофрен и равнодушан на проблем зла и потребе других у историји.

  • Да ли дете које је убијено током абортуса има право на васкрсење (вечни живот) са обзиром да није имао слободну вољу одређивања да се сам определи?

Слично питање постављају, али у другом контексту, и они који се позивају на то да ли децу треба од малих ногу крштавати, јер ни они немају слободну вољу да се изразе. Упорно заборављамо да је садашњи начин постојања противприродан самим постојањем. Смртан. Непотпун. Недовршен. Недовољан. Наравно, ово не смете помињати прљавим капиталистима и љубитељима вулгарног материјализма огрезлих у комформизам и конзумеризам. Наше аутентично постојање је смештено у футур одакле сада црпимо свој идентитет. У Царство Небеско. Есхатон. Коначну стварност постојања где ћемо се показати другачијим него што смо сада. Колико је деце побијено и мимо абортуса само? Нико од њих није имао питање. Није имао када да постави питање. Није имао никакву шансу. Ми верујемо да ће Бог свима дати шансу да остваре постојање које у другим „нормалним“ околностима ненормалног постојања света нису могли.

  • На који начин је Бог „говорио“ старозаветним пророцима када се разликује од Новог Завета?

Наравно да се разликује. Бог се открива постепено као када ми некога тек упознајемо. За све постоји време. Однос се не може на силу стицати, нити одједном, него се креће линијом постепеног али узајамног откривања, упознавања. У старозаветним примерима, Бог још није постао тело, мада Мојсије и други пророци већ добијају одређене визије о тајни Богочовека. Некима је говорио гласом који се чује али не види, неки су видели разне манифестације његових деловања (вихор, купина која гори, итд.), неки су покушали да Га изразе као присутног иза неког деловања а да опет Он није ни на месту деловања. Неки су посебно развијали теологију „Божанског мрака“. У Новом Завету, Бог је постао човек. Стари Завет се испунио у Личности Исуса Христа. Почиње да говори лицем ка лицу, али ни ту не заостају загонетке у причама, као ни равнодушност за Његово присуство и деловање. На који начин нам данас говори? Углавном, у теолошким круговима, иде се логиком присаједињавања литургијској стварности. Томови су написани у ту одбрану. Па ипак, ризик остаје на снази, јер се на тај начин Бог може спаковати као у неку кутију а долазак у Цркву протумачити као доживљај „Алисе у земљи чуда“. Бог нам говори на разне начине: кроз снове, кроз људе, кроз унутрашње детонације, кроз филм, кроз догађај, кроз страдање неког невољника, итд., а да опет Самог Себе држи на извесној дистанци.

Које је најјаче човеко „оружје“ дато од Бога?

На личном нивоу, колебам се између мишљења и слободе. Ако полазим са аспекта верујућег, онда се колебам између молитве и вере. Наравно, у оба случаја могу да будем апослутно погрешив и апсолутно субјективан по питању одабира наоружања. Свако има неки таленат. И то је оружије. Али, никада се ниједно оружје не треба окретати против другог.

  • Шта ће Бог очекивати од људи који немају дар за веру?

Да ли Бог ишта очекује од човека? Може ли човек ишта дати Богу а да Бог већ не поседује? Не бисмо ли на тај начин имали једног сиромашног Бога којем је потребан човек за било шта јер Њему нешто недостаје? Када бисмо говорили о неком деструктивном Богу, могли бисмо рећи да Му човек уопште није потребан. Христос на много места указује да треба веровати у Њега и у Оца. Духа Светога не помиње пуно, али вероватно зато што се креће логиком да када наступи време Педесетнице да ће Дух свакога (сваки век и нараштај) упутити у пропуштене детаље. Па ипак, има људи који немају вере. Шта сада? Смак света? Не, не мора се тумачити ни да су осуђени, нити да су нужно злонамерни. Па погледајте колико се међу нама људи назива хришћанима а опет се без љубави прождиремо? Не каже ли апостол да смо се силе (благодати) Божије одрекли чак и када истичемо своју веру? Ако се ослањамо на тачку Суда, видећемо, по Христовом пророчком извештавању (да не буде да нисмо опоменути) да преломни моменат нечијег спасења неће бити ни вера, ни молитва, ни крштење, ни пост, ни причешће, итд. већ да ли смо били предусретљиви за оне поред себе. Ето, ако говоримо о неком виду очекивања, онда би ово могла бити једна од одгонетки. Али, обратите пажњу, опет се понављам, Бог овде не тражи чак места ни за Себе, него да ли смо ми ту једни за друге. Њему је стало да волимо једни друге. Одриче се чак и Свог првенства у ту корист иако има објективно право као Бог да захтева ту славу за Себе. Бољег Бога нисмо могли ни замислити, а камоли добити…

 

 

 

 

 

 

Двоугао 25

  • Да ли људи требају да верују у Бога?

Зависи шта очекујемо од Бога. Како га пројектујемо и компресујемо у своје перцепције и жеље. Одатле креће или лудило или аутентично откровење. Већина људи полази од Бога као бунара жеља, па када виде да им се жеље не остварују одвраћају се од своје вере. Мало незрело. Сваком човеку је потребна нада као базични регулатор свих кретања да би некако преживео. Вера ту не може да буде вишак. Осим код оних који и од ње стварају платформу да на другима лече своје психозе и комплексе. Али, реално, Бог нема ништа са тим.

  • Шта заправо неку особу чини “светом”?

Понављам се. Не постоји неки рецепт. Бог није машина. Вера није банкомат. Благодат није шалтерски службеник у похлепној банци која чека на добру камату. Човека чини светим једино присуство Божије. Зато је задатак сваког хришћанина да ради на властитом уподобљавању (усличњавању) према мери светости Христове. Светост, дакле, не исходи из неке људске супериорности помоћу које је човек дисциплиновао своје нагоне или усавршио рационалне операције, него једино као могућност односа да љуби и буде љубљен. Са битном разликом да само Божији пољубац оставља траг светости. Тек из таквог угла можемо говорити о стеченој “светости” коју предајемо другима. Светост се, дакле, не исцрпљује у категоријама нечијих мошти, чињења чудеса, великих моралних дела, званичне канонизације или увршћивања у фамозни црквени календар. Не постоји светост као једном заувек стечени капитал. Довољно је радити на личном узрасту у Духу Светоме. А наш Бог није много захтеван. Довољна му је наша љубав и Он на њу неће остати равнодушан. Отуда је благодат бесплатна и зато Писмо каже да Бог не гледа ко је ко.

  • Људи чине добре и лоше ствари у животу, и свака особа би требало да контролише своје акције, али зашто над нама беснило некада превлада?

Не само беснило. Ту су и друге страсти које се у човеку непрестано смењују. Зато што смо слаба бића. Зато што негде подмукло тражимо онај угао кретања где бисмо били невидљиви за сведоке а где бисмо у тајности могли неометано да учинимо неко, ма и најмање, зло. Доста људи се позива на неку праведност у својим реакцијима, али много чешће тражи верификацију свог промашаја да би могли без гриже савести да наставе да бунтују и цепидлаче. Нема контроле јер не владамо довољно над собом. Значи да се нисмо усавршили у својој слободи. Савршена слобода не мора да брине о разлици између добра и зла, јер својом добротом све поравњава пред собом као добро. То пак не значи да је слепа за зло и да оправдава зло. Наши параметри нису такви као Божији. Још смо подвојени и разједињени јер смо још заробљени границама смртне природе. Морамо непрестано да бдимо над својим унутрашњим човеком да се не би десило изненада чак и по нас да из нас нека лавина зла крене у много већим обиму него што смо хтели.

  • Да ли нас афективне реакције чине лошим људима или је то нека врста греха?

Грех је сваки пропуштени моменат Божијег присуства. Наравно, без неке сурове моралистике на релацији Бога као немилосрдног судије и човека као патолошки окривљено биће. Није свака афективност мерило неког зла. Неко може бити афективан и у добрим стварима па да тек накнадно освести шта је урадио. Човек је инстиктиван у добру или злу само онолико колико је учинио себе подложнијим једној од те две стварности да му буду ближе.

  • Чим се родимо ми почнемо да старимо и полако умиремо. Тако да је то смрт. Зашто ми то онда зовемо животом?

Сада сте на прагу хришћанске теологије. Јесте, хришћанско становиште не полази од смрти на крају живота него од тренутка рађања. Свакога дана умиремо али то не примећујемо јер наша смрт иде постепено, те онда умишљамо због килавог протока времена да никада, или барем не скоро, нећемо умрети. Ту су и други фактори који могу радикално пресећи један живот. Зашто га зовемо животом? Зато што за други не знамо. Не маримо за нови живот у Христу који се обликује од тачке поистовећења са смрћу и васкрсењем Христовим. А ко је ко у Христу, не каже ли Писмо да је нова твар? Ту је можда тачка пресека са другим смртима. Једни умиру јер у томе виде сву фаталност постојања, а хришћани су већ умрли те сада ишчекују Други Христов долазак и васкрсење. Велики је знак питања колико су и хришћани тога свесни – да гледају на себе као на већ умрлог.

  • Да ли добро или зло може да превлада код свакога од нас или то зависи од нашег животног искуства?

Искуство је једини проверени учитељ живота, са акцентом да не треба бити резервисан на примање искуства другог, али нема гаранција да смо од неког зла аутоматски осигурани. Може да превлада и једно и друго у зависности чему и у ком моменту човек даје предност. А онда, зна се, долазе и последице.

  • Да ли је са разумне стране уопште паметно веровати у митове?

Зависи шта подразумевате под митом. Мит и митологија није исто. На Христа се може гледати као на реалну легенду од чијих прича се може живети, али то не значи да Га можемо поистоветити са другим фиктивним боговима на начин легенде као да Он никада није имао реално постојање. Ако Бога спуштамо само на неки ниво празног мита, или митологије каква је била позната у многобожачком свету, наравно да ћемо се разболети од паганизма. Тема је велика, па препоручујем да прочитате дело од Богољуба Шијаковића: „Mythos, physis, psyche“.

  • Ако је Бог “добар” као што многи кажу, зашто би онда пустио да његова деца пате? То онда значи да Он и није тако добар?

Ако вас родитељ пусти да погрешите иако вас је пре тога хиљаду пута упозорио на последице – чији је то грех? Ваш или родитељски? Очигледно вас је после толико упорности пустио да се сами уверите какав је укус убраног плода када већ савет не примате. Са друге стране, проблем се усложњава када је у питању неправда која се над неким недужним чини. А шта ако се чини само да би се испитала наша позиција? Да ли ћемо помоћи некоме или остати равнодушни? Бог је добар независно од перспективе добра и зла у свету. Не каже ли Златоусти да Бога ниједна хвала не може узвисити, нити једна хула понизити?

  • Ако верујеш у Бога, да ли је неопходно да га волиш?

Мало је бесмислено раздвајање вере од љубави. Онај ко воли не поставља овако проблем осим ако вештачки тражи прибежиште да може негде удаљити и оно мало присуства Божијег. Када ви волите некога не тражите дистанцу од тог некога. Тада вам ни вера није потребна јер знате да је ту. Шта ће вам вера ако љубави немате? Шта ће Богу ваша вера? Мени не би импоновало да неко верује у мене а не жели да ме види, ни воли. Запитајте се, како бисте се ви осећали? Одстранити од Бога љубав а признати Га за врховног ауторитета, значило би да Бог није Бог јер је љубав него јер је император. То није хришћанско учење.

  • Да ли је бескорисно надати се да Бог може да нас чује?

Ниједна нада није бескорисна. А имајте мало вере – Бог није глув. Можда само чека погоднији тренутак када ће одговорити на ваше прозбе ако су оне саме уопште за ваше добро. Рецимо, сигурно је да ћете ви игнорисати нечије жеље које од вас очекују да посредујете као актер неке злорадње или неке интервенције за коју прогнозирате да није за добро онога који од вас то тражи? Онда разумите “пасивност” Божију. Јер се њему не жури да помогне тамо где нема воље његове.

  • У којој мери можемо користити стране (нехришћанске) изворе да нас они не би саблазнили, односно, учинили да скренемо са правог пута за сопствени раст?

Ко је злурад по природи своје инертности – такав ће живети за сваку саблазан не би ли како нашао оправдање за своје девијације. Став Цркве је ту мало једносмеран, али опет само због бриге да ко не залута у неке секташке и произвољне манифестације. За онога ко ради на себи и ко проверава своје мисли Светим Писмом и богослужбеним искуством Цркве, ко најпре ради на свом смирењу (не мисли високо о себи) и не верује свим својим мислима – неће бити опасности од застрањивања. Дакле, чисто срце може да користи све изворе, јер неће у њима тражити повод да развија у себи таму већ да развејава светлост. Погледајте монашки естаблишмент данас? Више проводе времена на интернету неголи у келији. А на интернету има доста повода за саблазан. Значи да од нас зависи које садржаје бирамо, или ако изаберемо и оне скандалозне – на који начин ћемо их интерпретирати.

  • Да ли мистицизам и рационално размишљање могу ићи једно уз друго или је неопходно да се међусобно поништавају?

Огромна тема. Ендрју Лаут је уложио атомски напор да напише своје дело: „Извори хришћанског мистичког предања“. Обавезна препорука за читање. Нема потребе за трењем. Владика Николај Велимировић је покушао да појасни мистицизам кроз аспекат персоналне узрочности самога Бога. За мене је он велики мислилац али није успео да одбрани овај појам теологијом пред неким научним круговима (који на мистицизам, по њему, гледају као на скуп сујеверја) колико је и сам не знајући успео да га одбрани у неким својим књижевним делима. Цитираћу Лаута, обратите пажњу на редове, а ви се потрудите да код њега загребете мало даље: “ Мистицизам није религиозни феномен својствен хришћанству, и разматра се да ли је он уопште битан за хришћанство. Али он може да се окарактерише као потрага за непосредним односом са Богом и као искуство тог односа. Мистик није задовољан тиме да зна нешто о Богу, он жуди за заједницом са Богом. Заједница са Богом може да значи више различитих ствари, од буквалног поистовећивања, где мистик губи сваку свест о себи и апсорбован је у Бога, до заједнице која се окуша као испуњење (савршавање) љубави, у којој онај који воли и онај који је вољен остају веома свесни и себе и другог. Потрага за Богом и невољност да се са било чиме мањим од Њега буде задовољно, потрага за непосредним односом са оним за чиме душа чезне: то би изгледа била суштина мистицизма“.

  • Да ли човек икако може судити Богу? Чини се као да је Бог по питању морала непобедив.

Према веку садашњице човек се махом буди изјутра и леже увече као судија свима. Бог је заборављен од толиких парница под небом. Евентуално га неко опсује. Хипотетички, човек може судити Богу само за то што не суди свету. Али, по мом мишљењу, то је залетање. Бог је изнад морала. Непобедив је у сваком смислу. А опет, погледајте љубав Исуса Христа, учинио је себе намерно победивим дозволивши да се са њим учини најгоре. Ту се Бог одрекао своје силе да бисмо се ми осилили његовим устајањем из мртвих. Човек је дакле већ судио Богу пре више од 2000 година, а Бог је на крсту разапео сваки морал да би сваки човек нашао покриће од својих недостатака.

  • Да ли је сумња позитивна или негативна ствар када је вера у питању?

Волим да кажем: “Сумњам, дакле, постојим!”. Морам да будем субјективан. Мене су моје сумње довеле до Бога. Можда је проблем мотив, наличје душе. Чему је човек подложнији, пријемчивији. Банално речено, неко никада није видео Бога па је победио све своје сумње, а опет неки су Га гледали лицем ка лицу, па опет никакве славе, ни лепоте не нађоше на њему. Сумње су им остале. Нису ли апостоли чак и након васкрсења Христовог првобитно имали сумње међу собом? Ми смо подвојена бића. Неки аутори чак и самосвест именују поводом личног дуализма. Можда нису толике сумње упрте чак ни против Бога колико сумње у личне вредности. Поражавајуће је да Бог има веће мишљење о нама него ми о себи. То значи да ни себе не поштујемо довољно. Ко зна, да не сумњамо толико у себе, можда не би сумњали ни у Бога.

  • Да ли можемо рећи да је Бог зао због тога што је створио оне које чине зло – са сазнањем унапред да ће то зло радити?

А шта ако се Бог одрекао свог свезнања од дана када је створио свет? Није ли слободан од своје предвидљивости? Ако је Он лимитиран властитим божанственим силама – онда је најтрагичније биће у универзуму. Можемо само да спекулишемо да је знао, али његова мерила нису исто што и наша мерила. За нас је, на пример, нехумано да се учини један геноцид. Колико их је само било од постања света до данас? А бибилијски речено, Бог је експлицитно против било каквог проливања крви. Па ипак, Бог ствара свет, јер не само што ће видети оне добре унапред које зли неће угушити, него ако себе назива и омегом а не само алфом, онда је евидентно да нас не посматра из неке фрагментарне приче, него из вечности о којој не знамо ништа а по којој, логиком вере, опет кажемо да нас Он све види као своју жељу – као васкрсле. Можемо и другачије да поставимо проблем. Рецимо, линијом поређења, да једна мајка носи близанце. Зна да ће једно бити добро а друго зло. Не сме да убије једно у стомаку да тим чином не би убило и оно недужно. Родиће обоје. И неће се јер је мајка одвратити ни од оног злог. И њему ће дати исту љубав као доброме. Али, и ово поређење није довољно да изрази суштину проблема, јер реално нико се не рађа зао на овом свету. Може само да постане оно што изабере као трајни носилац свог бића. Мајка са тим нема ништа. Учинила је све што до ње стоји. Тако је и са Богом.

 

 

  • Да ли су животиње грешне колико и људи?

Не, животиње немају морални компас као људи да би имали осећање одговорности. Могу бити предатори без оптерећења о некој савести као код људи. Мада гледајући свет животиња, ствар није нимало наивна како то оци воле једнострано да одбаце у стилу да животиња нема разум, ни слободу, ни личност, итд. Животиње итекако брину ако је свет њихових младунаца угрожен. Скоро сам гледао снимак како „брачни пар“ слонова спасавају своје младунче од дављења. Ако су толико бесловесни, зашто уопште онда поступају по том неком инстикту, који постоји и код људи, када имају право према законима своје анималности да буду потпуно равнодушни? Имамо и оне парадоксе да једна дивља врста спасава другу врсту од своје врсте. Шта је тера на то? Наука нема одговор на ово питање. По виђењима неких светитеља, као и оних који су својом љубављу али и благодаћу припитомљавали дивље врсте, они не демантују свет животиња. Говоре о неким другим врстама које не могу изразити. Чини ми се да је Флоровски говорио да очекује да види свог пса поред себе по свеопштем васкрсењу. Ако се држимо Библије, тамо нигде ништа не пише о односу првих људи и животиња. Постоји само усмено предање непознатог порекла које говори о томе да је Адам давао имена животињама. Име овде није синоним да рецимо лав буде лав, него да добије име које би одговарало логосу и функцији постојања саме животиње, које би било у складу са читавом физиономијом и сврхом.

 

  • Зашто ђаво искушава људе?

Да се ми не бисмо успавали превише. Мислим да је позиција ђавола пренаглашена у хришћанском свету. Погледајте само садржајем јефтине хорор филмове који могу имати одличну продукцију и добру глумачку екипу попут Ентони Хопкинса. Мишљења сам да ђаво приступа само јаким људима. Шта да ради тамо где влада сујета када ту за њега нема посла, ни задовољства. Када види да неко поприлично напредује, или да чак доприноси да се и други људи оплемењују његовим посредовањем, Бог дозвољава „ултимајт-фајт“. Често ту човек изгуби, јер је слаб. Говоримо о сили несиле која је старија од постања света. Дакле, пред нама није наиван играч. Зна како функционише човек уздуж и попреко, јер има увид од нараштаја до нараштаја као што нама делује наивно поступање мале деце. Гледа да збуни човека. Тако се најбоље онеспособљава за акцију. Али, постоји тај парадокс да када човек изгуби да своју немоћ може да искористи као прамац спасења, да се смири. Тако кроз пораз побеђује онога ко је њега победио. Колико сам приметио сви духовно зрели људи избегавају било какве приче о демонологији, јер сама тематика уноси сенку тамо где је светлост Божија највећа.

 

  • Зашто постоје два завета?

Не зато што је први био несавршен, јер би се тако Богу нашао недостатак, него јер Бог бира властито откривање да тече постепено а не одједном. Уосталом, коначно лице есхатона још није наступило, нити су нам завети по сваку цену једини оријентири вере, јер нам онда Црква не би била потребна.

 

  • Да ли је грех ако можеш а не спречиш неко зло?

По речима апостола „Ко зна добро да чини а не чини – грех му је“. Али се не треба залетати. Све зависи које зло стоји пред нама и које су наше могућности у том моменту. Нико није ваљда толико глуп да се игра хероја ако његов поступак може да жртвује све невине у окружењу. Постоје, дакле, моменти када се мора промишљати а да промишљање не постане сав циљ. Некада је, игром парадокса, пасивност најбоље решење док се не покажу боље карте за одређено делање.

 

  • Да ли је Бог могао да спаси Исуса?

Бркамо појмове. Иза питања као да се одриче божанство Исуса Христа. Питање позиционира Исуса само као човека. Као да сте питали: „Да ли Бог може да спаси Бога?“ Исус је знао шта га чека као Син Божији још пре него што је свет настао. Зато га пророк назива „јагњетом закланим од постања света“. Кроз старозаветна пророштва унапред се открива каквом смрћу ће Богочовек да умре. Дакле, причамо о великом временском распону много пре очовечења Бога Сина, Онога који је постао месо и крв. Који би онда био одговор? Христос није желео да се спаси од такве смрти. Можемо спекулисати о свесном Божијем самоубиству, али да не саблажњавамо наивне. Имао је једно колебање кратког интезитета у Гетсиманском врту где се може спекулисати да је по слабости тражио од Оца другачије спасење света, али ипак слуша Оца. На реч „слабост“ се овде не треба саблажњавати као да је она недостојна Сина, јер се Син, по некима од очовечења а по некима тек од крста, у потпуности „испразнио“ (добровољно лишио) своје божанске свемоћи.

 

  • Зашто некрштен не може да се причести?

Није да не може, али чему ако његово причешће није крунисано аутентичним препознавањем Бога као Бога? Ово питање се може преокренути и на другачији начин: зашто крштен не може да се причести? Опет бих исти одговор дао.

 

  • Зашто неке људе осуђују по вери?

Зато што немају паметнија посла. Колико приметих на својој кожи махом владају предрасуде. Занимљиво је да још увек постоје људи који неким видом сујетне сензибилности пројављују известан зазор, ако не и директан отпор, свуда где се, чак и индиректно, помене вера, Бог, Црква. Ако предрасуде ту не воде главно коло, сигурно је да глупост доминира. Занимљиво је да не мора неко бити неписмен, странац, или шта друго да би дигао свој бојкот, отпор, глас против вере, јер вербални шамари могу доћи и од стране оних које сматрамо најприснијим пријатељима. Зато је шок већи. Као да се човек мора осетити неминовно кривим само зато што је изабрао пут сведочења а да се чак то сведочење не бави било каквим богословским отвореним именовањима, него ускраћивањем говора о било каквој теологији. Ту се показује да ни нечија немост није довољан аргумент да се други не осети прозваним пред оним који бира пут одстрањивања речи. Некоме, дакле, ни ненаметање није довољно да смири своје демоне. Јер ћутљиви сматра да је љубав сасвим довољан аргумент. Међутим, такав вид љубави, свезан слободом вере Христове, чак и без речи постаје пролив киселине за онога ко се осећа неосновано нападнутим од стране некога ко се не игра убеђивања око неке верске херменеутике. Сујетан човек, надасве глуп човек, даје себи за право да подигне сваки вид бестидности којим би могао лупити шамар ономе ко се усудио да поверује Христу. Христос му ту дође неки вид сујеверне фигуре око које се ломе конзервативна схватања на штету света, државе, појединца. Ако је неко идиот – он ће од свега да направи глупост, јер му је такав доживљај свега што му се кроз искуство другог пружа, а други, колико год био пријатељ, добронамеран, ненасилник над слободом вере или невере другог – постаће једино оличење надмености (те прастаре и једине оптужбе свих ових ситномучних душа) коју по сваку цену треба изобличити и распети. Јер за убице овакве свести, истина, ослобођена од Бога, мора бити на сасвим другом месту…

 

  • Да ли човека који је нешто лоше урадио, а дозвао се памети, треба осуђивати ако он тврди да више неће то урадити а нико му не верује?

Не треба. Ипак, мало боде очи да му баш нико више не верује. То може бити показатељ да су људи због многих његових лагања, или неке друге зловоље, једноставно изгубили поверење у таквог. А да иронија буде већа, он се заиста може поправити пред собом и Богом, али људи сасвим логично не могу да поверују у његов преображај. Из Божије перспективе ствар је другачија. Бог грехове брише, више немају постојање пред њим, нити их Он помиње, али пред људима није тако. Код људи још увек може да живи неки грех који је тај неко већ окајао, али тако као да је за повређене тај грех још увек актуелан и жив. Још се помиње.

 

  • Како се треба понашати у Цркви?

Када си дете уче те како се треба понашати за столом и у гостима, а када одрастеш више те нико не учи, јер би било незрело за твој узраст да те неко опомиње. Тако је и овде. Ако људе поодмаклих година треба учити како се треба понашати у Цркви, онда такви људи, макар једном ногом старости били крај гроба, једноставно никада нису сазрели, па не само што не коригују себе, него нападају оне који им из обзира скрећу пажњу на понашање.

 

  • Како обичан човек може да буде светац?

Једино обичан човек и може да буде светац, али не према мери властите супериорности из чијег привида силе тражи неку надмоћност у односу над другима, него тако да према мери своје обичности и скромног мишљења о себи чини себе светим само онолико колико Бог такво искуство дарује будући да је само Он свет. Сада смо на пољу литургије. Сувише смо навикли да светитеље издвајамо као неку специјалну елиту којима се због неког комплекса „изабраности“ дарује још специјалнија наклоност воље Божије. Није тако. Ту су она фамозна трења између академије и пустиње или парохијске цркве и неких манастира. Свакоме ко лудо воли – даје се исти Бог према мери његове властите пријемчивости. Јер Бог не гледа на лице, дестинацију или службу, него на срце које Му се радује.

 

  • Да ли Бог може да нас казни смрћу?

Бог не може да нас казни оним што већ носимо у својој природи. Може само да нас избави. Ми смо већ кажњени самим постојањем, јер је само наше постојање већ протиприродно самим тим што је смртно.

 

  • Због чега је Бог створио лошу нарав код људи?

Погледајте малу децу када дођу на свет. Нико није рођен зао. Оно што стичемо током одрастања, по својој вољи или дренажи другог, то је оно што нас формира и обележава. Није, дакле, Бог створио ништа зло, него ми сами бирамо своје путеве како и на који начин ћемо се осмислити или пројавити. Зато свако из своје ризнице износи или оно најбоље или оно најгоре што има. А свет је једна велика пијаца где свако продаје и најгоре делове себе по најскупљој цени.

 

  • Да ли постоји разлика између пакла и раја?

Усуђујем се рећи да су синоними ако разумемо поглед посматрача. Рецимо један професор држи свој час. Они који га воле – слушају његове речи и не осећају притисак времена. Њима он прија као да су у рају. Они који га не воле – не слушају његове речи и осећају проток времена као казну, јер једва чекају да побегну одатле. Њима он не прија и јавља им се као пакао. Дакле, све је релативно, али ће у есхатону бити коначно.

 

  • Зашто је Бог створио људе ако је унапред знао да неће да Га воле?

Баш зато да би се и на тај начин показала неодступивост његове љубави када би Га сви одбацили. Ако бисмо посматрали Бога као некога ко љуби само док њега љубе а мрзи само док њега мрзе, тако бисмо добили неког трговачког Бога сујетног по нарави. Али наш Бог није такав. Људи јесу, али Он није. Он не мери Своју љубав, јер његова љубав не само што не зависи од тога да ли ће свет да га воли или неће, него је безусловна (ово би црквени естаблишмент требао прво да запамти када наплаћује и када условљава причешћем), и јер је, по речима апостола, Он заволео први. Није толико сиромашан у љубави да чека на иницијативу човека да га заволи, него му први излази у сусрет.

 

  • Зашто се људи крсте?

Ако мислите на крштење, неко због поштовања форме и обичаја а неко јер у крштењу види нешто дубље. Ако мислите не крсно осењивање, неко због сујеверја и навике а неко јер на тај начин исказује поштовање према сили крста (односно Распетом а не крсту самом по себи), али надасве јер на тај начин показује да се не стиди свог Бога пред другим људима. Ипак, нисам за неку театралну побожност да се по сваку цену мора видети по трговима.

 

  • Зашто људи нису бесмртни?

Да се не би догодило да је некоме бесмртност дарована аутоматски без питања његове слободе. Бог те сада пита да ли желиш бесмртност. Сви се позивају на оно да ниси питан да ли си хтео да се родиш, али овде имаш шансу коју ти нико други неће понудити. И то бесплатно…

 

  • Да ли је битно у ког Бог људи верују?

За равнодушног – њему је свеједно, за онога ко је ушао у богопознање – веома битно. Само без фанатизма молим.

 

  • Да ли је грех ако не верујеш у Бога?

А шта ако неко једноставно не може да поверује у Бога? Вера је дар а шта ако неко није дарован? Дакле, не стављам у фокус она фамозна разочарења о клирике и вернике да би то неко искористио као параван за свој атеизам, него ко ће њима показати дар ако им ми не сведочимо? Познајем људе које вера апсолутно не занима, али који показују невероватну сензибилност, интутивност, хуманост, истанчаност у свим другим сферама да ми је немогуће рећи да они нису хришћани – по делима. Са друге стране, полазим од себе. Док нисам почео да живим по Христу, и док ми је сфера благодати била у потпуности непозната, мене је мучило једно страшно осећање када је Бог нашао у мени места: колико сам година изгубио на тотално периферне ствари, људе, догађаје, жеље и очекивања, страсти и разочарења, а да ми је ова стварност Свете Тројице све време била пред носем?

 

 

  • Оне које највише волимо често највише и повређујемо. Док смо на интернету и у храму ултра-побожни, слободних схватања, ерудите из потребе а православци по убеђењу, код куће се често претварамо из фазе др. Џекила у мистер Хајда. Како се свакодневно борити са пројавама беса према ближњима?

Лепо запажање и питање. Прва реченица подсећа на Достојевског: „Кога највише волиш највише и вређаш!“. Могуће је да је Достојевски преузео то своје схватање које је учитао неком од својих јунака из оног библијског: „Кога Бог љуби онога и кара!“. Парадокс прикљештен иронијом, али чињенично стање свакако. Ако је човек иоле коректан према себи, у овом питању треба многи да се осете прозваним. Познајем пуно људи који продају својеврсни маниризам и свестраност пред јавним мњењем, али пред својим најрођенијима показују сво одсуство живота, радости, смирења, љубави, и свих оних врлина које се тако мизерно предају другима по бесплатној цени, док се својима наплаћује и најмањи жалац. Ту се тако јадно а тако болно види како све те панораме свезнања, компететности, ерудитских набоја, лако падају у воду, јер се пред својима, онима који те најбоље познају јер те највише воле, не може сакрити истинско наличје бића. Подвојеност је неминовна и мора да носи своје последице. Последице су, наравно, углавном агресивног набоја, и то можда не толико због искомплексираности о очувању своје репутације пред странцима, колико се оваква типологија не може помирити са „недовољним поштовањем“ које очекује од најрођенијих а управо они руше тог идола, ту митску громадну величину о властитој узвишеној вредности, које је комплексаш у себи подигао. Ипак, треба нагласити да „ближњи“ у овом случају не носи конотацију „ближих“ по биолошком преимућству које гарантује присност, него када Христос говори о љубави према ближњем алудира на сваког човека. Ближњи је други а не неко ко потиче из мог фамилијарног клана. Ако смо ушли у мотиве да „пророк није добродочекан у постојбини својој“, онда такав и нема неко регуларно право на отпор и бес. Беснило би овде представљало борбу за очување врлине коју човек не поседује, а чак и ако поседује, нема потребе да пада у ватру да би одбранио „правду“ од оних које воли. Може човек да буде несхваћен, али беснило није решење. Наравно, сви ми имамо „жуту минуту“, тачку пуцања бића, основано или неосновано, али друге борбе осим трпљења и преусмеравања свог негативног импулса, изнова и изнова, на стваралачки ниво – не постоји. У сваком случају, ако бих морао бирати између два зла, боље је да човек открије своју агресивну страну на време неголи да вара себе и друге промоцијом побожњачке мегаломаније.

 

  • Како жртвовати своје слободно време зарад деце и супруге/супруга? Како живети оно „да буде воља Твоја…“ Ово питање има две димензије: личну и ону која подразумева пуштање других у своју рутину.

Ако је време слободно, односно, ако је време ослобођено других обавеза на које човек свакодневно одговара, онда се нема шта ни жртвовати. Мало је дискутабилно да се слободно време жртвује зарад деце и супруга/супруге, јер се подразумева да неће искључиво користити управо то слободно време само за пудерисање своје себичности. Радним данима свако има своје обавезе, деца иду у вртић, супружници на посао, увече се мало виде, док једино викенд омогућава да породица буде породица када су сви на окупу. Може се увек човек склонити негде на страну са најмилијима. Уз мало љубави и анимације, нема ту неке жртве. Глупо је сваком минуту своје љубави према другоме штоповати време. Данас људи имају по два а негде и три посла, покушавају да омогуће најмилијима све што они нису имали, или умишљају да никада немају довољно јер расту са размаженим апетитима, али за то време чланови породице се уопште не виђају, не срећу, не познају. То није добро. Нека се смање апетити па ће се и они више виђати. „Да буде воља Твоја…“ подразумева рад на породичном и личном пољу. Нема ту фиксиране позиције, јер увек остаје неки преостали део сопства који вреба погодну прилику за бар мало сујетне, или чак отворено зле, саможивости. Властита себичност, самовољност, не и дар властите слободе, одсеца се са сваким удахнутим и издахнутим ваздухом. Нема ту стажирања, па је сад човек тобоже успео да освоји нестворене планине једном заувек неповратно. Шипак. За почетак, „Да буде воља Твоја…“ може представљати да породица почне да одлази у Цркву и да осмишљава преостали део времена према мери искуства дара који је сваки члан породице доживео и примио. Не мора човек живети монашки, нити од своје породице стварати амишовски гето који сада студира теологију и који бежи од злог света, да би се уверио да у оваквом малом подвизавању нема холивудских сензација, нити строгих Божијих очекивања. Пустити друге у своју „рутину“ (боље рећи свој простор присуства) је дар великог срца. Има она песма која каже нимало дволично: „Бесмртан је онај човек који време другом даје…“ Данас живимо у време резервисаности. Други је бачен на „стендбај“ да би се први осетио важнијим, јер подиже себи цену да је до њега тешко доћи, јер је он, авај, велика зверка на пиједесталу узвишености која има пуно обавеза. Сви ми имамо пуно обавеза, сви ми радимо, сви ми подижемо децу, плаћамо рачуне, али у ово време техноманије евидентно је да свима време итекако прелива када се време баца на људе и ствари којима дајемо већу важност од оних који су нам куцали на врата присности.

 

  • Како у 21. веку опитовати молитву? Пре свега мислим на личном плану у свакодневном животу. Да ли је то неопходно или је саборна молитва на литургији довољна за здрав духован живот. Како је могуће молити се непрестано?

Свети Јован Златоусти је дао већи примат саборној молитви неголи личној указавши да Бог ажурније реагује где је више сабраних у његово име. Руку на срце, код куће се не можеш причешћивати. Нема ту неке премудрости. Само мало логике. Ипак, не постоји загарантована позиција која ће одмах пресећи стварност, па рећи: „Ево, то је то и нема даље!“. Јер, реално, човек може бити стока и код куће и у цркви. Не помаже дестинација ако се унутрашњи дисбаланс не усредсреди ка аутокорекцији. Ако неко иде у Цркву а љубави нема, боље да је остао кући. Уосталом, Литургија се врши за цео свет, дакле и за оне код куће, а не само за оне са унутрашњих зидова храма. Како је могуће молити се непрестано? Да ли је уопште потребно? За све постоји време. Не могу се молити пред неким коме морам одговорити на одређени проблем. Познајем људе који се моле, али су некако аутистични за свет око себе. Њих не занима ни нечија радост, ни нечија жалост. Равнодушни су. Апатична им је еклисиологија и начин вероживљења. Неко од светих је рекао да се не треба молити непрестано (ипак је то аскетски и исихастички лајтмотив), јер када Христос дође онда молитва више није потребна. Они који су изабрали монашки начин живота можда имају могућност непрестане молитве (мада данас колико видим више их је на интернету неголи на молитви), али имају и већи ризик да одболују сваки додир са метежношћу овога света у којем ми свакодневно живимо са свим његовим турболенцијама.

 

  • Колико је секс битан у православном браку? Да ли је прецењен? Треба ли гледати порниће? И где је у свему томе подвиг?

Ако се двоје воле – битан је. Многима су бракови пропали, јер нису имали добар сексуалан живот. Није све у трењу и парењу, али код оних који се воле не постоји вулгаризација по том питању. Опет, забрињавајућ може бити и редован сексуалан живот а да он доводе обоје до неког нивоа равнодушности у смислу да је рутина задовољена. Има и оних, оптерећених аскетском литературом, па покушавају у браку да живе као брат и сестра. За младе и средовечне људе то мора донети неке последице. Старост није таква, либидо се гаси, тело мења инерције, али коме је пожуда све што има, без обзира на отпор или млитавост природе, опет ће, по мени незрело, покушати и ту да тражи начине да оживи прву младалачку глад не би ли преварио себе да може одложити своју смртност још који пут. Секс је негде прецењен а негде потцењен. Лако је порнографску душу препознати чак и испод најпобожнијег вела. Добро је ако се од тога ствара добар виц да човек не би сувише помрачио себе, јер мишљења сам да ведрина воље може боље од било које молитве да контролише нагоне. Порнографија је ипак тема за себе. Онај који гледа порнографију, чак и задовољеног инстикта, открива свој воајеризам. Ако није задовољио своје инстикте у односу са бићем које воли, очигледно је да му љубав другог недостаје па тражи компензацију на другим темељима промашено. Не верујем да се сада Бог нешто саблажњава. Мислим да је ту свет мало претерао са саблажњивањима, нарочито када се чује да у католичкој или православној клими постоји нека сексуална афера. Саблажњавању су склони они који прво воле да пољубе своје зло, јер у промашају другог чекају само окидач како би могли да оправдају своје зло. Просто имаш осећај да злоћудно вребају и луче перверзно пљувачку до момента када ће открити нешто ново, а по мом схватању, то је много горе од порнографије – то ишчекивање да други падне у неко зло. Подвиг је у сталној напетости да се личне психозе и инстикти  изнова васпитавају колико год пута човек падао. Искрено, по мом искуству, када човек окуси од пуноће Божије, сам долази до уверења да се не мора спуштати на ниже гране када је јео са оних високих. Али рећи да је сваки нагон од зла, онда би био зао и Онај који је у нашу природу положио нагоне. Свакако, оно што је најтеже јесте да треба разликовати нагоне који долазе од пале (смртне) природе и нагоне који долазе од неокрњене слободне воље.

 

  • Након посла и осталих богоугодних „времекрада“, остаје мало времена за „домаћу цркву“. Како сачувати породицу од духа овог света? 

Колико год човек имао добру вољу, није све у његовој власти, јер постоје и слободе других које могу да повреде сигурност једне заједнице. Не можемо сачувати породицу од свега што затичемо у овоме свету, али ако сами имамо оријентир, ако учимо из дана у дан шта је лево а шта десно, шта добро а шта зло, можемо да утичемо на развој своје породице, односно, на одређени спектар садржаја који она у себе посредством света прима. Није овај свет зао, него смо ми сами себи кастрирали погледе за сагледавање лепоте. Дух овога света, по Писму, не познаје Духа Светога, јер га у себе не прима. Апостол додаје да у свету влада „похота очију и надменост живљења“. Нема боље дефиниције у два потеза. Ми, дакле, можемо утицати и васпитавати оно што је до нас, али опет, ако остали чланови породице не желе у томе да учествују – не можемо ништа учинити више осим давања властитог примера да не буде веће зло од постојећег.

 

  • Одувек ме занимало – како функционише молитва за друге? Оно типа, неком мени драгом није добро, животно је угрожен или нешто слично. Који је циљ твоје молитве за неког мени драгог? Да ли је поента у услишеној молитви, мољењу ради уподобљавања без анализе исхода или у нечем трећем?

Ово је као да ме питаш како функционише Божије одржавање света у постојању или на који начин Бог излива Духа у овај свет. Не можемо знати, али је сигурно да можемо, када време покаже своје плодове, добити одговор да ли је наша молитва услишена или не. Искрено, мене више боли када се од Бога ствара синдром „духа из Аладинове лампе“. Молитва се онда перципира као загарантована стрела која треба да се зарије у Божије месо а онда нужно да заповеди Богу како да изврши неку жељу. Молитва би, по мом схватању, требало да представља вапај за Богом. Не за нечим од Бога, него за Богом. Он већ зна које су наше невоље, жеље, фрустрације. Посредоваће само ако Он, а не ако наша молитва жели да посредује. Заправо, Бог уопште није дужан да слуша наше молитве. Мало ко полази од ове перспективе. Неки чак својим молитвама дају неки заповедни карактер, јер услед заљубљености у себе сматрају да је Бог дужан и обавезан да покаже слух за њихове величине. Ако је нама несносно да нам неко досађује ко уопште не долази на ум да ради мало на себи, зашто би Бог показивао слух према онима који својим молитвама (да парадокс буде већи) уопште и не мисле на своје или спасење других?

 

  • Шта су у наше време аутентична Христова чуда? Има ли их и треба ли их уопште тражити? Колико је то заиста битно за живот у Христу?

Бићу субјективан. Алергичан сам на чуда. Разумем да слабима у вери треба нека потврда, али постоји превише људи који траже неки додатни адреналин вере на тај начин. Бојим се да је ту Сам Бог маргинализован пред Његовим чудима као када би неко похвалио јело а омрзао кувара. У Писму видимо на једном месту да Христос критикује ученике, јер нису пошли за њим зато што је учинио чуда, или што су веровали у Њега, него да би имали хлеб да једу. Тражили су сигурност а да их Он објективно није пуно занимао као Онај за Кога се издаје. За мене је чудо доживети благодат на свакој Литургији. Бесплатно. Опитно. Без обзира на моје смрдљивости и дефекте. Безусловно. Нисам за то да човек треба да обиграва од цркве до цркве или од манастира до манастира да би тражио чуда. Сматрам да чуда нису релевантна за спасење. Уосталом, ни Писмо ме не демантује, јер колико је само чуда Христос учинио пред многима, па је већина остала равнодушна. Данас када видим проток „чудотворних снимака“ на фамозном „Јутјубу“, ухвати ме нека туга. Нешто ту озбиљно није у реду. Чак ми није јасно како људи немају страхопоштовања или смирења. Постоји ваљда неко чудо од иконе Богородице Марије „која трепће“. Нека жена је снимала. Пиксели су ужасни, па се ништа не види. Чак и да није монтажа, није ми јасно како неко има петље и образа да држи камеру на 5 цм од иконе и коментарише трептање. А недавно је негде, заборавих где али сам видео снимак, лице распетог Христа на крсту отворило очи. Какво црно снимање. Вероватно бих се онесвестио или бих као Савле, касније Павле, у шоку боловао сусрет са Христом.

 

  • Бог је дошао код тебе на кафу и дозвољава ти да му поставиш било које питање из православне теологије као и једно питање по твом избору. Шта ћеш га питати?

Прво бих га питао какву кафу пије. Ако пије слатку вероватно би ми се тресле руке док бих му стављао шећер. Питао бих га из теологије да ли је истина да му толико смета „Филиокве“, а по избору: „Да ли ћемо се сви спасити?“

 

  • Постоји нешто што се зове луцидно сањање. То је ситуација у којој смо свесни да сањамо и можемо контролисати снове тј. бирати шта сањамо. Шта бираш?

Увек ми се враћа она сцена из Јеванђеља када ученици плутају чамцем са Христом на бури док он спава. Немам чак асоцијацију ни када Он као дете спава. Не знам да ли је Бог сањао, али волео бих знати ако јесте  о чему ли је сањао. Сумњам да се Он бавио луцидним сновима. Можда ми зато питање није толико ни блиско. Ако бих се играо мало хипотетичких могућности, бирао бих оно што свако дете жели од малих ногу на јави – да може да лети.

 

  • Који је твој став према смрти? Да ли си имао искуство исте у непосредном окружењу у смислу неког кога волиш? 

Свако од нас је некога изгубио. То нас прати од детињства. Некоме постепено а некоме одједном. Некоме су то најблискији а некоме најдаљи. Има заговорника међу неким родитељима који би по сваку цену да сакрију од мале деце саму замисао да смрт постоји. Погрешно. Тако се учимо властитој пролазности. Тако долазимо до вере. Мој став према смрти? Бојим се, са једне стране, јер ми је непозната. Нисам од оних хришћана који стално потежу аргумент да је смрт побеђена. Јесте побеђена али само за Христа, јер је до сада само Он васкрсао. Као да се сви праве луди, јер олако заборављају да се и Христос плашио смрти у Гетсиманском врту. Јесте Он Бог, али Бог који треба да прими у Себе нешто што Му по пореклу и природи уопште није својствено. Са друге стране, не бојим се смрти толико колико се бојим да оне које волим никада не умру. Родитељи најбоље познају тај страх у односу према својој деци да им се шта не деси или их ко не угрози.  Животна искуства су ме толико шамарала да сам престао да бројим своје гробове, али морам да кажем да сам за свако своје сахрањивање, било упливом других или по сопственој глупости, био захвалан, јер је свако доносило за живот ново устајање. И ово не мислим метафорично. Смрт покушавам да сагледам као непријатеља али и као пријатеља који ће ме одвести пред Бога. Било би глупо да желим видети Бога а да нисам спреман умрети. Да поентирам са Буковским: „Сви ћемо умрети, сви, какав циркус! Само то би нас требало натерати да волимо једни друге, али то не чинимо. Тероришемо једни друге глупостима, поједе нас ништа.“