Category: Писма


Сидро

Постоје они ретки моменти када си сам. Када се укаже тај процеп о чијем сувишку си маштао у невреме. Тај моменат те открива какав си. Нека те не брине могућност немира тада. Тада бунтује онај део тебе за који си се највише везао, јер тражи дотадашњу рутину у којој се, игром утопије али и ироније од постојања, осећао најсигурније. А можда те изненади нагли прилив мира убризган неочекиваним налетом. Можда тада збуниш себе. Ону чувену армаду од немисли која се вуче за тобом као леш шапутајући ти најслађе илузије. Можда се баш тада сусретнеш какав заиста јеси. Можда ти се и Бог обрати Својим Тиховањем. Пази шта ћеш тада рећи, урадити. Рекох ти, можда се баш тада откријеш какав заиста јеси. Демаскиран. Без играње улога добро зароњен у сабрање света. Чудно је то. Многи полазе од тога да не можеш познати себе без позиционирања погледа из перспективе другог, али већина људи итекако сјајно крије своје лице, игром парадокса и лажи, управо међу људима. Можда би се тако могло објаснити оно изрежирано расположење које се на силу стиче међу другим глумцима свакодневнице, али исто би се тако могла објаснити растерећеност када маске спласну у осами, када се сагледаш какав заиста јеси. Тешко је бити доследан себи на оба фронта, и у самоћи и међу људима. Мишљења сам да је то само великим духовима дато. Ако је још Бог присутан – а Њега не можеш намонтирати извештачено јер се не да поседовати – онда је пуноћа ту. Ко ће знати. Достојно је смирења признати свако незнање по том питању. Претенциозно имати сазнање о свему може имати само незналица. Не брини, лако ћеш га по немиру познати. То су они који неуротично бране своју правду до сваке повређене сујете о чему свакако и сам имаш искуства. Али, пусти мртве да сахрањују мртве. Покушај да не обнављаш зло из прошлости, нити да превише стрепиш од сценарија који ће, макар на нивоу могућности, доћи из будућности. Потребан си сам себи сада. И другима, наравно. Одмори. Научи да поштујеш себе. Видео си шта се дешава са људима који не поштују себе – тако настаје зло у овом свету. А то ти сада није потребно. Одложи зло ако си га којим случајем наумио. Немој боловати последице. Видео си докле неки укуси воде. Кажем ти, нећеш се ту усидрити у некој радости. Радост је данас привилегија спокојних а спокој се данас многима чини престижним, недостижним. Када би се људи мање бавили светом сензационализама, мање би оговарали једни друге и мерили нечије темпераменте. То никако не умањује одговорност у овоме свету како неки мисле. Људи мисле да ако радиш на себи да си пасиван и изолован од света. Напротив, радећи на себи не само да дајеш пример, него управо тако чиниш овај свет бољим местом. Уосталом, немој ни о томе мислити. Није уопште битно шта свет мисли, јер свет мења ставове великом брзином. Сећаш се оне старе опомене да они који су брзи на лака одушевљења – још су бржи на лака разочарења? Држи што имаш, али буди свестан да немаш ништа. Није ли писано да Син Човечији нема где главу наслонити? Онда имај познање да ни ти не можеш тражити сигурност унутар овога света. Све ће бити у реду. Пусти нека вода носи а ти настави да пливаш. Није још време да спустиш сидро…

 

 

Advertisements

 

Равнодушности је било увек. Пусти то. Када неки чланови Цркве једу своју децу, шта ће тек бити са онима ван? Ни то није битно. Мора се давати свој пример. Нема другог пута. Нажалост (или нарадост?) аутентични заједничари су увек некако стасавали на маргини друштва одбачени и од својих. Као да се та контрадикторност не мења вековима. Почиње полако да ми бива јасно зашто је то тако. Мислим да нема рецепта, програма, за креирање такве философије или политике, па и религије, управо зато што је човек увек склон да све, па и своју веру, упакује у скученост једнообразне идеологије. Оптимисти ће то паковати у вешту цитатологију оивичену врсним академским умовима и оцима, а песимити у обланду кокетирања са својом “теологијом кривице”. Утопија тако сакати и оно мало слободе кастрирајући оно најсветије у њој – парадоксе. Јер само парадокси не трпе системе и калупе. А Бог се не да шчепати на тај начин. Ту су и мешетари, безвољници, зилоти, итд. Сви они могу подривати Тело Христово чак и када мисле да нису у директној опозицији са Црквом. Ништа се не мења. Остајеш сам. Као Христос у Гетсиманском врту. Са унутрашњим конфликтима (који могу бити плод психолошких криза али и сазревања) али и са финалним разрешењем (које може бити производ додира Духа Светог): да је пут добровољне жртве она трансфузија која недостаје промени у свету а да свет не зна ко је онај од чије крви опстаје у сваком нараштају. Погледај Христа на крсту. Он се на крсту не расправља. Не изводи аргументе и не демонстрира силу мада има власт да то учини. Повлачи се до самоуништења пред “паметнијима” од себе. Јер Он зна да рационално објашњење не може умирити другог, нити га разуверити од неке заблуде. Бира пут жртве (без фамозног бусања у груди од стране оних који манипулишу својом жртвом) јер се нада да ће само тај пут ућуткати зле језике и довести их до промене. Мада је свестан да ће неки и ту остати у вулгарности своје искључивости апсолутно – равнодушни. Али Он је дао Целог Себе. Чини и ти тако.

Терапија

Мир душе је као сан новорођенчета. Осетљив. Треперљив. Спокој бића се мора чувати као спокој детета. А дете се воли беспоговорно и безусловно. Тражи негу, тражи пажњу и одрицање али је вредност неизрецива. Ако нешто не иде, ако је у теби хаос, ако шта додирнеш доживљава крах, не очајавај, смири се. Боље је да све изгуби хармонију и поредак око тебе неголи срце узнемиравати трицама и кучинама којима се даје много веће значење него што је потребно. Што си започео неће пропасти. Полако. Одложи свој немир ако себи желиш мир а после ћеш лако наставити са стварима и обавезама где си стао. Нису проблеми и обавезе оно што треба да те дефинише или ограничава. Не мењај идентитет за пролазно. Лако је бити неуротичан али ту нема изазова. Опустошиш себе зарад ничега. И после напетост и исцрпљеност воде коло а немир и даље остаје. Повуци се од својих инстиката када је најтеже. Дистанцирај од своје природе када је најнемирније. Па ако ни воља тада не помаже онда стани и моли се. Биће све у реду само ако ти желиш да будеш у реду. А где је жеља за корекцијом ни снага неће окаснити. Са друге стране ту су и мотиви. Ако је нечији живот угрожен наравно да ћеш жртвовати свој мир да помогнеш. Не може се ићи логиком смиреног и успореног тамо где ватра гори. Али тај немир је немир који у себи нема греха. Страст која има покриће. Заправо, у таквој страсти Дух може да дише и дејствује. И то је важно подвући. Јер, постоји мир и немир који долази од човека, али постоји мир и немир који долази од Духа Светога. Пази на свој мир и немир. Испитуј им порекло и пројаву.

Необично је колико неки људи дају себи висок језичарски кредибилитет. Још чудније из које нестварне зоне црпе свој ауторитет. Нема више поделе на екстреме и безазлене. Учене или неучене. Вулгарне или културне. Сада се линије преливају. Мутирају у нешто треће. У дефект који тражи покриће на рубовима некадашњег здравоумља а промовишући се „исцељено, прогледано, прогресивно, супериорно, стручно“ у димензијама новоболести. Од ових „стручних“ највише ме хвата мука. Над цвиљењем „добрих намера“ потурају свој „професионализам“ маскиран великом дозом изопачености и фрустрација. Показује се да ни нечија начитаност није довољан критеријум да сузбије ону исконску монструозност. Беснило, огорченост, завидљивост, итд. пун кофер манијакалности. И заиста такви, игром парадокса, могу бити компететни у оним доменима у којима су се усавршавали, али на нивоу људскости могу да покажу сав максимализам потцењености другог. Одсуство осећања за другог и другачије позиционирање. Проблем удвостручује свој улог када је реч о хришћанима, теолозима, свештеницима, вероучитељима, владикама, итд. Може им неко дати још стручније мишљење – они ће остати тврдоглаво бестидни и окренути опет аргументе на своју воденицу. А ту су и брутални ударци испод појаса када неко учини „светогрђе“ ако не мисли исто о неком проблему.

Ипак, ових дана, запала ми је под „унутрашњи скенер свести“ нова типологија људи на које раније нисам обраћао пажњу. Можда и због мог „себичног“ мотива да од тих људи могу учити. Право питање је настало у мени када сам се пронашао: да ли бих другог волео када он не би имао неки таленат који га од других издваја? А потом: да ли бих другог престао волети чак и када од мене дигне руке? Схватио сам да је мени стало и до здравља странца без обзира да ли се познајемо или не познајемо. Да бих показао бригу. Да га не бих одмерио да ли је он на границама светова између неке прогресије или регресије. Чак заправо, схватио сам да немам тај вишак времена да се бавим интригама и подметачинама, одмеравањима било кога. Да не користим друге као таоце за неко своје псеудо-мучеништво. Било би неумесно себи наметати ране а онда тражити да други буду воајери и лекари над учињеним актом. И хвала Богу за то. Акценат је, дакле, на каквоћи карактера и приступања другим нивоима стварности истим. Морбидност добија на камати када своју „аутентичност“ покушаваш устоличити позивањем других за сведоке које поштујеш само до оне границе докле њихово сведочанство налази „поклапање“ са твојим „захтевима мишљења“.

А онда сам се нашао посађен на ивицама једне нове патологије. У питању је човек који се наљутио на пар мојих ироничних реченица. Свестан сам да смо сви подложни сујетној осетљивости, али да ми неко напише читаво писмо у којем се претећи позива на неки прекид пријатељства због угрожене репутације – докрајчило ме је. Не на нивоу сујете, него  на нивоу примитивизма. Опет се показало да „научни умови“ не могу себе да оперишу од злих детињарија. Притом, такав човек тражи себи алиби у неком искању покајања са моје стране јер сам га у прошла времена, да банализујем, „молио за милост његовог присуства“. Други у томе није видео ни препознао повод да је можда само мотив одобровољавања био у питању, или, глад за односом који није донео плодове у очекивано време. Као да други не може да схвати да се без њега може даље живети, толико је себе подигао на пиједестал самозаљубљености и недостижног идеала градећи имиџ на „теологији неухватљивости“. Има нечег примитивног и умоболног у томе да неко лучи злурадо пљувачне жлезде замишљајући твој положај на коленима. И да је бар повод основан. И да је бар ту било неке присности. Фиктивно наметање још имагинарније кривице да би манипулација нашла добар темељ да одржи своје заблуде. Веома поражавајуће по тог човека, и веома деградирајуће по оног другог. Дакле, да би се један назови дијалог показао плодотворним, ти немаш право на своје мишљење? Или, да би се један назови пријатељски однос показао „заједничким императивом“, ти немаш право да одскачеш од логике другог? На крају не побеђује „правда и истина“ како жељени публикум замишља већ злурадост и гадост што ће други бити понижен и осрамоћен. И да је бар реч о некоме ко заслужује „процену савести“, него тамо где су крупне звери – храбрих нема, а где су праведници који не пружају отпор – ту секира треба јачим замахом да пресече лобању. Толико о компететности. Толико о „гладнима и жеднима правде“ јер утеху у локви крви траже. Узрок – последица. Међупростори су прошарани сарказмом ради сарказма а не ради увида у други ток ствари.

Али фрапантно откриће није у неком конфликту (сви смо мање-више у неким трењима са собом и другима), него у спознаји да неко себи даје кредибилитет да си му био и остао дужан извињење и да очекује да ћеш учинити то чак и када објективно ниси крив. Овде патологија гради своје гнездо, ту се лоцира и одашиље своје снопове „знања“ о чему/коме. О заменама теза да не говорим. Мало ко ће одолети искушењу да кад остане без аргумената, проговор не постави на релацијима заједљивости и придодавању зачина око твог приватног живота. Као да на твој живот има „тапију“, право власништва, да га одмери, и процени му вредност, а онда да продужетак отрова убризга и недужним сведоцима изложивши те као курву по ниској цени. Трагичност исхода није у неком урушавању репутације (о томе нека сујетни брину) него о начину расуђивања онога ко се усуђује да те процењује. Неко ко је достигао „тоталност ништине“ својим искуством, о томе други може само да теоретише јер нема петље да уруши „ограду репутације“. Колико неко мора бити вулгарно докон и незрело изопачен да толико себи даје перверзну важност а да се ти притом уопште не желиш задржавати на животу онога ко те у њега насилно уводи својим егзибицијама? Да те то не убуђује и да не желиш такву порнографију. Као да те други тера да мораш да „сечеш вене“ због његове свебитности? А ти само желиш поглед на другу страну. Посесиван то не разуме. Он ти намешта главу. Тера те да гледаш. Он жели да те „научи, просвети, уразуми“? Колико је то умоболно. Ако занемаримо могућност психичког насиља, квалитет односа/дијалога је видно поремећен. Хипотетички, чак да је дотичан заиста у праву по питању неких ствари, постоје манири и методологија на који начин се обраћаш другом. Овде је однос децентрализован под изговором „очувања истине“. Десакрализован под пресијом да се сопствена репутација мора по сваку цену наметнути и одржати. Манијакално. Крволочно. Злогенијално. Аутопотврђивање. „Секс без пореза“. Епигонство добија свој дерби у свирању продужетака на утакмици између Каина и Авеља оличених у новим протагонистима. А навијачи стоје са стране спремни на нову чашицу испијања мегаломаније. Аплаузи…

Ипак, не могу се не забринути за психичко здравље оних који ми нису нико и ништа. Не могу се не запитати како увредилац ужива у ишчекивању покајања другог. Не могу се не запрепастити како било ко може да темпира свој начин постојања једино у потхрањивању своје репутације пред чијим идолима тражи приношење жртава. Надасве, колико неко може бити безобзиран да након колатералне штете коју је сам иницирао, може да настави да цвркуће безазлено као да се ништа није догодило и да и даље истрајава на изградњи своје репутације када је евидентно да је она таквим понашањем урушена. На којим се онда фиктивним основама промовише било чија „стручност“ у неким питањима, ако оно суштинско, као мерило сведочења, прво измиче? О каквим критичким рефлексијама себи може неко дозвољавати „гажење преко мртвих“, и на том темељу утопијски градити монопол, а да не сноси последице своје „месијанске самопромоције“? Увек тај „месијански комплекс“ игра главну улогу у филму идиота – донети „откровења“ које обичним смртницима није дато. Христос је маргинализован пред таквим „боговима“. А однос који такви нуде –  безличан, јер контејнер за складиштење смећа може дати већу повратну информацију. Проблем оваквих „спаситеља свести“ почива у претенциозности да не желе да буду као други. Баријера је постављена самим уласком у сусретање другог и другачијег. Свест о сопственој погрешивости је недостижна јер такав може живети истим постулирањем свог идентитета као недостижност за другог.

Грозоморни су односи у којима глорификујемо само она пријатељства у којима тражимо потпору за своје заблуде. А поремећен ум тражи сатисфакцију једино у претварању других у сопствени модус постојања. Ипак, човек је понижен онолико колико дозвољава. А понижен је онај ко се процењује другим кога види као могућу претњу. Јер, често су наше перцепције о некој угрожености више фиктивног него реалног карактера да би се промовисали као жртве. Некоме је то сва храна, да се осећа као повређени и као жртва. То је димензија из које се остварује и нема ништа друго за шта се може ухватити. Једина поука која остаје иза редова јесте елиминација сопства да би други дошао до свог здравља. И незаборав: Злопамћење је веће од сваког зла јер ово једном урађено нема даљу пројаву али ко злопамти он свагда из почетка обнавља дело зла у себи. На томе са саплићу и они који држе себе за стопостотно проверене есхатолошке умове који не желе да робују формама а опет посрћу у баналностима које инфериорно доживљавају као есхатолошки катаклизмичне. Из те тачке се нису померили без обзира колико су на другим нивоима напредовали. Постоји Живот коме не треба јефтина скандалозност да би дошао до изражаја. Јер у свакој бахатости вреба један мали рањени црв који се осећа усамљено и несхваћено. И на тим комплексима треба радити. Ако црв има петље да свој проблем препозна. И ако жели даље од прождирања да погледа. У томе је цео проблем. А драматизација настаје између подвојености у црву – да ли након детекције промашаја и провером Д/другим себе треба преиспитати, или, урушити сопствено биће пред тврдоглавим истрајавањем у везаности за „идеализам“ или „непогрешивост“ свог мишљења које не може својим животом подржати? Коцка је бачена а многи су спремни дати велики новац да изгубе све само да не би изгубили своју подвојеност…

Дистанца

Много тога данас држимо за хришћанске вредности. Многи себе декларишу хришћанским носиоцима Духа. Много тога у свету личи на Христа. Али како време одмиче, наравно, без неких стереотипних и параноидно – апокалиптичких концепата, ја сам заиста забринут за биће Цркве. Јер исте параметре које примењујемо на друге људе, које год да су вере или невере, пола или нације, исте недостатке можемо наћи под окриљем православне Цркве. Ове речи сричем не дакле у циљу да омаловажим и дискредитујем Цркву, него да изразим најискренију забринутост. Али, надасве истичем да ми је као бићу заједнице парадоксално присутан осећај одбојности управо према хришћанима. Нисам толико застранио да ни своје дефиците од врлина не запажам. Притом, савршено носим уверење да ће Црква као искон на чијем благодатном камену је засађена са својим нествореним идеалом – да ће упркос тешкоћама опстати.

Мислим да никада више нисмо имали могућности као у данашње време да чујемо глас Цркве. Статистика у броју хришћана уопште не игра важну улогу. Људи захваљујући интернету изражавају слободно своје ставове. Али, у свој тој верометежности брзоразних догађаја, као да се нешто губи, разводњава, умањује или чак преиначује првопочетне суштине. Осећа се да нешто „затворено“ лебди у ваздуху. Као да подједнако срљају и они који покушавају да живе хришћанским модусом и они који то уопште не покушавају. Као да некако људи не осећају ни себе ни свет око себе како доликује. Механизми, непотизми, принципи, програми, полуге, власти, робовања, полтронисања, апстракције, жеље и очекивања….ко ће све набројати.

Људи као да су постали неспособни да направе царски рез и ослободе себе од идолизације. Везивно ткиво да се сопствена вера синтетише у друге нивое постојања постаје нешто депласирано, излизано, посве небитно. Зато учауреност дише на шкрге на обе равни постојања, како код верујућих тако и код неверујућих. Изгубила се способност за издизање изнад векова. Изгубила се визија по којој би се могло много здравије устројити корак битисања. Изгубила се, веровали или не, најобичнија безазленост, неупадљивост, ненападност, нешто налик удубљеној игри детета. Као да говорим о највећем светитељу који седећи у фотељи чита најобичнији стрип. Да се може живети хришћанским животом без нарочите помпе и интрига. Да се може пронаћи Дух Свети који пролази између свега набројаног као вода између камена а којег због свега набројаног мимоилазимо чак и када мислимо да Га познајемо и сведочимо.

Није, дакле, проблем у томе што човек има стално потребе да испитује „проклета питања“, него што се у свим тим егзибиционистичким самодопадљивим аналитикама дистанцира од основне поруке Јеванђеља. Некако као да они који превише говоре о Христу парадоксално показују своје највеће одсуство од Њега. Ове речи су и мени суд. Супериорни а тако болно једнострани цитати из Библије, отаца цркве, и модерне теолошке мисли, окупирана исфрустрираност да се ниједно богослужење не заобиђе, показују конзервисаност, стерилност, да човек отвори себе и за друге садржаје, а најпре за сусретање другог. Опет, ни бављење другим садржајима и другима није гарант да ће до стабилизације једног неотровног тока вере доћи. Потребно је усидрење. Држање себе за „трску коју љуља сваки ветар“, за ништину, која опет не види сву своју оријентацију у самонестајању. Мислим да тек ту долазимо до главне предигре зване Васкрсење. И коначно до спознаје: да нисмо месије…

Ода мојој жени

Вечерас планирам да урадим нешто нетипично. Да изађем из властите мегаломаније. Да одам почаст мојој жени. Колико год патетично и претенциозно звучало. Папучарски или излизано. Вечерас смо дуго причали. Као и обично увек би полазила од другог, никад од себе. Увек је имала ту особину да себе позиционира као секундарног. Веран слушалац, строг критичар. Дивим се њеном неекспонирању, негубљењу у трице и кучине. Оданости да све сагледа увек другим клинчом созерцања. Макар се и сукобили негде између два колосека. Или посвађали око задњег гутљаја коме ће припасти. У својој мегаломанији превидео сам њене утицаје. Колико ме човеком чини. Чак и када стварам, мислећи заблудно да све припада мени.Брига њу за растрзавања које Царство одељују. Још више за оне који однос потцењују. Било да то датира од фамилије или пријатеља које на одсечене прсте можеш избројати. Човече, па она има мене, децу, за овог лудака од себичњака се определила. И не ропће као други. А имала би за шта судове просути. И где год се креће, као чигра је. Може са свима, не мери. Не истиче дијапазон Хајдегерове философије или познавање максимовског – дионисијевског корпуса. Не надима се познавањем страних језика и светске књижевности. Не одбацује никог, али има свој став. Може бити и погрешан али не умањује љубав. А ја сам се много пута о њену љубав саплео мислећи да је имам више. Само нисам требао то да одмеравам. Иста је и са клошарем и са академиком. Насмејана, не тражи своје. И мало ко зна колико је пута усрећила ово страшило од многоглавољивог. И колико утицала на зачетке неких многоумствености. Можда се једном и раздвојимо али ни тад не бих смео рећи да она није велики човек. Кад погледам нашу децу, којој се једнако дајемо, несумњиво је колико је њен печат безуслован, искрен, колико и та сама деца у њеном лику препознају искон некомпромитоване радости којој се одазивају. И колико она не тражи своје. Колико бира да сахрани врлине само да се никоме не наметне. Колико је велика самим тим што се одриче зарад другог а да то ни за милиграм мимике не показује, нити кога о томе оптерећује. Уздахе другима не показује. Живи само за однос спрам другог. Ко год други био. А ја сам то много пута самоумишљењем заборавио. Јер је ту због мене. И када је погледам такву, пожртвовану, све ми се моје малим чини, и колико моје „волим те“ мало вреди. Али, ипак, волим те јер је то све што имам баш због онога каквим ме чиниш.

Пројекција

Не мрзиш ти некога јер је тај неко достојан презира, или пак својим неморалом даје објективну стварност (слику свог постојања) којом би се твој презир рационално оправдао, него, можда, јер си ти, пре усаглашености са афектом твоје мржње, сам изградио одређени култ, потенцију презрења, фетиш, слику, уобразиљу о том неком кога ћеш да мрзиш, па се са том пројекцијом (накнадно) рвеш а да она, можда, није ни приближно реална када је реч о другом на кога си се саплео.

Тако је и са осталим манифестацијама страсти а не само са мржњом.

Или, други пример, ти си (опет можда) створио одређени фантазам да имаш некога а да притом годинама не улажеш минималан напор да остварујеш однос, па си после у паклу анонимности када увидиш да твој фантазам не одговара одређеној слици о том неком јер тај други даје одбитак од тебе.

Dvougao

Kasno jutro nadomak podneva. Bez sadržaja ali ispunjen nekim čudnim mirom. Mamurluk? Ne znam. Teška mi je volja ovih dana. To ne znači da mi je preka narav. Uglavnom dane provodim ćuteći. Često to ide do grčevitih izraza na licu usled prestegnutih mišića. Patim od stresa. Bole me mišići na koje su naslonjeni zubi. Slabo se krećem. Od čitanja sam trofirao. Nekada mi i reč ogadi da ne mogi više primiti. Mučnine su se pritajile. Dosta pijem. Sve više me privlače ljudi koji nisu opterećeni svojim mislima, naukama i idolatrijama. Plašim se teologa koji muče misao na sve strane. Možda zato što sam razvlačim takve misli ne dopuštajući jednostranost. Često to odvuče u neosuđujuću debatu. Nedostaju mi kvalitetni sagovornici koji ne boluju od sujeverja. Povlačim se pred onima koji me poznaju više nego što me vole. Izdeformisao sam se samim postojanjem. Osećam da sam izgubio mnoge darove. Kao da sam izgubio intervenciju Duha na sebi. Nekadašnji napori za usavršavanjem su ostali u potenciji ali sve manje u realizaciji. Uninije. Fanatično sam opsednut fenomenom ljudske slobode. Zato sam još veći ludak u primenjivanju perfekcionizma. Ali, tako glupo sujetan kada sam trebam sebe korigovati ili prihvatiti šalu ili uvredu na svoj račun. Glup, glup. Ulazim u dijaloge sa svima, to smeta onima koji bi da me poseduju samo za sebe ili koji prave razlike u odnosu na druge. Moram da pazim na razgovore jer se ne može sa svima isto o svemu. Sreo sam ljude od kojih sam iskopirao uzore ali ne i ličnosti. Manjkam u vrlinama od kako sam egzistencijalno prihvatio da Božija ontologija ne zavisi od mojih kvaliteta. Ja zavisim ali nemam volju da se za sebe trudim. Za drugog mi ponestaje ljubav koju sam podstaknut blagodaću nekada imao. Bojim se da ne postanem pasivan primalac darova sviše bez svog odgovora. Dosta stvaralaštva sam odbacio. Čak sam i muziku prestao slušati. Nepomak. Ni dobar ni zao. Tup. Ima podvojenih želja u meni kojih se bojim da sebi priznam kako ne bi mogle da dođu do izražaja. Strepim od svoje nepredvidivosti. To je čudna moć slobode. Od nje zavisi kako moja ličnost tako i ličnost drugih. Eto gde počinje i završava pojam odgovornosti. Gadim se nesporazuma, deorganizacije i rasprava. U toj triadi vidim poreklo i potomka svake razdeljivosti. Počeo sam lako da se adaptiram na svaku službu ili obavezu. Ljudi više nisu problem jer su ljudi svuda isti: podmukli i surovi dok nas malo bolje ne upoznaju, ali neki se čak ni tada ne smiruju. Na to više nemam snage da reagujem. Želim da budem glup pred njihovim intrigama, da ih ne razumem dok me povređuju. Ne mogu više umom i egom da stradam u ispitivanju ili korigovanju njihovih namera. Neću više da budem usisan u tuđe probleme bez svoje slobode. Mali sam, sitan, i ne oslanjam se na sebe, niti na čoveka. Za mene je priziv Boga nemilosrdno jasan. Zato se bojim da često izgovorim ili prizovem olako Njegovo Prisustvo. Čak i kada me nepovoljne okolnosti teraju na to, umusim se i pustim da me valovi teraju amo – tamo. No, ne uvek. Bar dok ne stegne pakao, ili prejaki povratak ljubavi u moje žuboreće srce. Mali sam igrač na ovom svetskom terenu. I zahvalan za poznanje svakog smisla koji mi se otkrije. I ostajem začuđen pred ovim osećanjem koji ego preuveličava, – ili samo svest o tome? – da drugog sve više vidim kao sebe, ostvarenog ili ne svejedno, a sebe kao da uopšte i ne vidim kao postojećeg u ovom svetu. Kao da nisam stvaran u svemu što radim. Ili ako jesam kao da to nisam ja već neko drugi, neko drugi koji posmatra ovim očima sve što radim, ili sam to samo ja koji i kao gledalac i učesnik posmatram dvougao sopstva, kao onaj koji dela i kao onaj koji prima…

Osmeh

Tuzan sam, dragi moj. Sve je tako neizvesno. U stalnim smo procesima tako da je sloboda uvek na ispitu.

Ostao sam bez argumenata, onih zajedljivih, razoruzala me tudja vrlina pa se nemam gde vise sakriti… razmotrio sam sve trigonometrije i nisam nasao izgovor za greh. Ostala je ispunjena cutnja. Neko je tu tihovao u meni. Prvi put. Zrelo. Kao mudrost koja mi ne pripada, kao tudji zivot u meni. Lep osecaj. Cist.

Sozercavam nevinost jer mi je strana. Dobio sam novi pogled. Plasim se kada u jednom trenu spoznam sustinu svega jer ja sam glupak. Odmah znam da tu nesto nije uobicajeno i prirodno. Ili ides dalje ili nemas nikoga.

Dosta je flertovanja sa svojim besmislom. Nesigurnost jedino nije prevladana.
Valjda cu jednom imati osmeh deteta, bez grimase i bez pritiska.

Uzivaj u lutriji postojanja.

Једно ратно писмо…

 Одбрамбени рат је нужно зло проистекло од људи а не од Бога, а ти том домену желиш да придаш догматско-вечни карактер. Читај шта сам рекао. Колико је крвопролића било само у старозаветној историји, и да ли заиста мислиш да је Бог навијао за један народ против другог, или да је убијање других у име Божије или одбрану територијалног и националног идентитета представљало домен нечије светости? Катастрофа! Видим, помињеш кнеза Лазара. Шта са тим? То само показује колико за Цркву није пресудан морал већ заједница светости са Богом, и у том светлу се може разумети домен светих (а били они мученици, преподобни, итд.) а не као да је мучеништво и светост задобијено кроз одбрамбени рат. Патетика! Или је можда Бог лицемеран када каже: „Не убиј!“ а овамо чашћава венцима непропадљивим оне који су ратовали? Идеал хришћанства је „љубити непријатеље своје“ али је мало оних који иду тим путем јер им измиче да ни Христос није ратовао. Рат се јавља као нужно зло које су створили људи, као што имамо и пуно јудејских антропоморфизама а сада нажалост и српских да је Бог „навијач“ једног народа на уштрб другог народа. Имамо парадокс самоочувања ако нас неко угрожава или угрожава оне које волимо а што доводи до обрачуна. И ако је неко проглашен светим мучеником, то није зато што Бог жели Његово страдање или просипање крви другог (јер Он Сам рече: „Не убиј!“), или зато што Бог жели рат у Његово име, него јер су мученици црпели свој идентитет из односа са Њим. Зато што немамо Бога у себи а позивамо се на Њега и мрзимо попут верских фанатика своје ближње, зато и не можемо разумети револуционарну парадоксалност, нити идемо тим путем светих, да положимо свој живот за непријатеље. Некада су светитељи улазили у јавне куће да би чупали из греха оне који су застранили а данас имамо екстремизам да је лакше каменовати блудницу неголи јој подарити опроштај.