Category: Писма


Замолио бих неке (не све) моје наивне дужебрижнике (нећу никога именовати) а наивне да ли у добру или злу – не знам, да ме након деценије теолошког истраживања и себедавања заобиђу за неке директне и индиректне оптужбе за сатанизам и промоцију истог. Смористе ми инбокс. Помало је морбидно да ми неко набија на нос што сам се поиграо са једним филтером а да није ни схватио пародију. Иронија је у томе што да није вас који се згражавате на одређене манифестације затрпавајући њузфид позивањем на Библију, Писмо, кога све већ, ја не бих ни знао за то зло. Зато што нисам информисан? Недостаје ми познање зла на много бруталнијим црнохроничним сферама осим једног маскенбала? Неће бити. Него јер неки од вас управо одбраном неких вредности – као да смо сви безвредни што не постављамо исте чланке у циљу наводног подизања свести – скрећу пажњу на оно што не заслужује пажњу. Моја слика је видим многе насмејала, не улазим у то колико је схваћена, али циљ мог поигравања јесте извргавање подсмеху бесмисла, јер док је некима прст у оку шминкање и држање туђих паганских обичаја (које дефинитивно не подржавам) дотле се властита карикатура од зла веома перфидно под природну маску заташкава служењем својим паганским обичајима и идолима. Ако сам ја некоме асоцијација да служим сатани, да не смем да се играм са оваквим стварима, онда је то разлог више да се кроз овај филтеризовани перформанс додатно наругам онима којима је стварност демонологије претежнија над стварношћу литургије. Ко то не може да свари, нека заобиђе, потпуно је једноставно. Пре неки дан сам правио пародију на народњаке. Исту оптужбу сам добио да промовишем девијације. Прошле године написах песму против режима, одмах сам добио оптужбе да дајем простора актуелној власти. Дајте, молим вас, па управо ваша пасивност да ништа не урадите оставља ствари нерешеним и управо ваша пасивност одржава актуелне девијације. Исто као недавни пример са неким владикама – уместо да се гледа о чему неки људи причају, скенираше и обрукаше их до костију. И видим да су многи од вас храбри када треба ове пошасти од Ноћи Вештица критиковати једном у години, али дајте да вас видимо како сваки дан чините највише што можете за своје ближње, за болесне и угрожене. Лакше је бавити се небитним стварима неголи онима заиста битним. Ставите још коју икону светог на профил и понеко крсно знамење које ће вас чувати – тако је лакше сакрити се од своје одговорности. Мени је веће зло демонска преозбиљност у решавању неких проблема, као и легалицазија зла унутар Цркве, од оваквих периферних вести. А ово мало интелекта што имам немојте вређати, јер ако сте довољно поштени многе од вас сам нахранио духовном храном када вам је било најтеже па нисам долазио на идеју да било кога од вас оптужујем. Или ћемо рећи да је свака хорор продукција аутоматски промоција сатанизма? Мени је то сразмерно истини исто колико и мејкап дедице на гробу у „Маратонцима“ који говори: „Добро вече!“

Адреса

Не угађај превише жељама других. Када их будеш размазио превише – окренуће се против тебе. Не знам да ли си приметио како упорни у својим жељама скачу са човека на човека док онај најјачи не преломи у њихову корист? Веруј, то раде манипулативно и мала деца, али није до деце проблем, него до оних који их тако васпитавају. Не могу да се не сетим оног Христовог исказа: „Нека ваше да буде – да, а не нека буде – не…“, јер, ово „Да“ и „Не“ не значи само просту одлучност и егзистенцијалан став утемељен једноставношћу Истине (асимилације Царства Небеског као даривањем постојања живећим познањем Бога Тројице) којом се без дуализама (по благодати) живи, него и вежбање/тренирање другог спрам себе докле може ићи. Јер, само у познавању властитих лимитираности развија се, линијом парадокса, и здраво педагошко лимитирање другог које управо треба да ослободи тог другог од шизофреног (амбивалентног) и истовременог битисања „Да“ и „Не“. Апостол је остао оригиналан са оним да се „све наше мисли правдају и оптужују међу собом“, јер се као људска врста нисмо пуно помакли од такве подвојене логике. Први се пред собом у мислима правдамо а да смо свесне жртве својих мисли које једна другу потиру доводећи сумњу у нашу правду. Јер није до сумње, него до тврдоглавости да се само своја праведност види. Тако и у стварима људским, не угађај пуно људима, не правдај се људима, нити веруј превише њиховим осуђивањима да ти се не охлади срце, него се држи једне здраве педагогије. Савесно, поштено, а најбитније – што једноставније не испуштајући Божију адресу (Цркву).

Писмо

Драги моји пријатељи и непријатељи,
Пишем вам једно потпуно безазлено писмо инспирисан вашим коментарима, реакцијама, лајковима, дислајковима (лајковима мојих опонената) и позамашним приватним порукама.
Знам да ме многи од вас заиста воле, као што сам довољно матор да лако проникнем ко од вас за моју срамоту живи. Нека сте ми живи и здрави у то име и то велим онако боемски од срца.
Само бих једно замолио: ако никога од вас не шпијунирам, ако никога од вас не оговарам, ако никога од вас јавно не срамотим, ако никоме од вас не замерам да имате властиту различитост по том питању који ћете политички, музички, комичарски, религиозни став заступати, да ми не досађујете на исти начин.
Никоме од вас нисам ништа дужан, никоме од вас не желим да угађам и да се извињавам на вашим очекивањима. Ако вам је код мене дато да осетите дар слободе да се у нечему изразите, то не значи да се нужно слажем са вашим одабиром него да га поштујем. Ако вам се допада то што пишем и стварам, то не значи да смо одмах толики пријатељи да ми можете набијати на нос како треба да живим. Ако у нечему одступам од вашег нивоа расуђивања, смисла за хумор, уметност, итд., прихватите у вашим, негде и позамашним, годинама, да свако има право свој живот живети како је изабрао. Можда немам увек добар аргумент, ни манир, како треба да одреагујем, али стварно бих замолио да ме поштедите моралистике и патетисања. Сувише сам матор да би ми неко држао лекције када ни сам не користим своје просветарско право да га на другим људима спроводим. Ако сам стваралац неких ствари до којих сам дошао ненормалним радом на себи, то не значи да ако сте се нашли у неким редовима да сте ви аутор израженог па да само на вас мислим. Одморите мало, бавите се другим стварима, созерцавајте укус кафе и цвркут птиса сатима ако можете; дивите се људима којима не смете тобоже да приђете; насмејте се некоме за промену; одморите главу од неких турболенција; и ако можете нађите фреквенцију са људима са којима можете, јер ако не можете ни са ким – проблем до вас стоји. Нисам овде да испуњавам било чије жеље. Волим да понудим своје сведочење. Свестан сам да оно не може бити савршено и без недостатка, али ја се и не заносим месијанском идејом вође. Искрено, заболе ме. А ви да ми у добру будете, да ми се не правдате, да ме не осуђујете, па када вама буде добро у себи било, онда ће и мени бити драго. Дотад, fuck off ако вам код мене није нешто, од свега многотомног даровано, мило и право! 🙂 А ако бисте у мојој близини да будете, нико вам не брани, али прво рашчистите са собом шта очекујете од неког сусрета а да другог пре тога не обликујете према вашим замислима.
Ваш,
Николица Приколица

Траг

Веруј, у мени нема суда према другом. Знај, да никада себе нисам прогласио за вођом народа, нити непогрешивим тумачем. Али, заиста више не знам да ли треба да се плашим од неких умоболних људи или да се само бринем за њихово здравље. Избегавам најмањи облик представљања као учитеља. Само желим да живим и да пишем. Назови то закопавањем, како год хоћеш, али мој начин живљења нити коме намећем, нити желим да ми га ко одузме. Најуморнији сам од оних доконих. За које одвојиш најбоље делове себе у годинама, причању, стварању. После те направе будалом да оним чиме си их извео на чистац од неке заблуде праве проблемом окретањем твојих речи против тебе. Даш им лек а они од њега направе отров и после још тебе оптужују за замењивање теза и вредности. Сада сам у некој чудној фази да нити желим на линији фронта са таквима, нити желим повлачење. Неке усијаности не престају да ме опседају. Најпоштеније је рећи да познајем све своје демоне и да још увек хватам почетак. Зато ми и јесте чудно да након толико година којечега, а негде и ничега, у мом посредовању, наилазим на безумнике који се усуђују да мени, никоме битном, одмеравају колико сам у сујети напредовао и којом трачаријом збрајам људе својим речима на преиспитивање. Надомак сам четредесет лета. И веруј, још увек нисам срео човека којем бих без зазора поклонио све своје поверење и све моје тајне. Не, јер се плашим, напротив, живео сам батине и удисао крв док су још неки похађали ђачке клупе, и могао бих се са милион модрица по души похвалити, али нешто љубоморно чувам и за себе не бих ли са бар нечим изашао смело пред Господа, него јер немам више времена и снаге да се бацам тамо где је другом моје присуство и давање најбезвредније. Зашто бих то радио себи? Нисам више дете. Не знам зашто је људима тако тешко да живе једноставно своје животе и гледају своја посла? Зашто мисле да морају да буду актери и оцењивачи нечијег лика и дела до најсрамнијег огољивања другог и његове сводивости? Не мислим, дакле, само на себе. Ноћи дочекујем као сусрет са оним невидљивим. Дане дочекујем као сусрет са оним преломним. Верујем да сам сит живота, али не у оном погрдном смислу речи. Верујем да сам доживео довољно и примио пуноћу. Није то отпор. Само ми је чудно како се цео свет бори за хлеб и кров над главом тражећи каријеру или спонзора, док за то време видим властиту усамљеност јер у смрти, потпуно афирмативно, видим залог да остварим себе на најлепши могући начин. Реци то човеку без вере, мислиће да си изгубио разум. Реци човеку од вере, неће схватити којем васкрсењу се приклонио. Бирам ћутање да би освајање Неба било истанчаније. Теби желим да добро буде, али своје кораке ћеш морати сам да окујеш челиком ако желиш да тамо где прођеш оставиш милосрдни траг над бруталном историјом…

Знаш ли да неке птице воде дијалог искључиво ноћу? Имаш осећај као да преду од неке милине. Дивна је ноћ. И опет без сна. Самоћа увек носи неку оштру авантуру да се време искористи до најмањег напора. Као млад човек знао сам издржати ноћи, али су свитања била бесомучна. Данашње ноћи су сувише скупоцене за безвредно штиво, за непотребно отицање. Моје мисли увек лебде далеко од тла. У месу али и ван меса. Коначно сам престао да водим дневнике и да се наругам њиховим страницама. Када си сам боловања духа су израженија. Није дато човеку да живи сам. Али, није ни фатално. Када сам са најмилијима онда се мање расипам. Фокус је тада на максимали. Одговорност према њима те чува од фантазија. Намерно самоограничавање доноси неизрециво самонадилажење. И увек исти осећај: када си сам долазе речи, долазе људи, долазе зле судије и заборављене прошлости – неки на двобој, неки на кажњавање. Они који погреше адресу покуцају на комплименте. Сувише сам стар да бих се играо са таквим играчкама. Ускоро ће четири часова изјутра. Заборавио сам ког сам датума последњи пут устао. Имам своје падове. Парадоксом, њима сам највише био чуван од своје мегаломаније. Са Богом прођох све три тапије: када ми је био судија и странац; када ми је био шеф који најамника уредно исплаћује; коначно, када ми је постао пријатељ и отац. И овај последњи ми је целога живота недостајао као што обогаљеном недостаје део тела за којим пати и чезне. Дивна су летња јутра. Када раније свиће. Знам да сам и као дете волео да се дивим када устанем пре цвркута првих птица. И када ти јутро траје као три дана који никако да достигну подне. Свашта може човек када је жив. Још увек верујем као дете у своје супер-моћи. Верујем да могу распорити небеса и заћи са друге дубине света. Знам да и ако паднем да ме отац чека. Дефинитивно, овај живот је кратак да се испитају сви крајеуглови знаног и незнаног. Зато ме теши неуморност Вечности где ће се овакви продужени одмори, у потпуности лишени сна баш као и сад, оглашавати невидљивим мастилом на нествореним хартијама сатканих од злата и меда међу Божијим уснама. Јер као што сада речи имају силу да оживе човека, тако ће и речи са оне стране постојања стварати чуда о којима нико не слути шта све може и сме. Не верујеш? Тебе сам сада преварио, зар не?…

Савет

Код злонамерних не иди по савет. Код људи који имају високо мишљење о себи не иди по утеху. Узеће ти снагу и за оно у чему се ниси утврдио. Лажем, узеће ти сваки милиграм напора и за оно у чему се показујеш плодотворнијим од њих и трудиш много више безусловно.
Бескрупулозност бахатих саветника иде до тих граница да су они увређени што их било ко дира за савет. Што њихову размаженост буди из натовљеног сна. Ако то није осионост, онда је завист дефинитивно. Као да је свако питање пажљиво нанишањено против њих и као да им свако приступа са кушањем. Сујетна позиционираност им даје смелост. Осећају се важним ако их неко нешто пита а овамо не желе да буду питани ни за шта што одудара од њихове слике света. Толико је „генијална“ њихова критичност. Блокирани својим незнањем стављају барикаде и за оне који тек пуштају прве клице преображајног. Охољени да је све интергалактички важно само оно што се њима догађа, притом дискредитујући исти ниво искуства другима као мањебитно, показују абнормалну дозу незрелости.
Истина је, нема лоших људи. Има само лоших појединаца који потцењују људе великог ентузијазма да им се срца и дарови још брже охладе. А управо због таквих учитеља и саветодаваца баца се тама на цело човечанство. И ако је човек наиван да таквим идиотизмима поверује, онда само својом наивношћу може учинити да се нечије зло још више утврди да влада и тиранише…

Можда ниси никада мислио на тај начин, али, шта мислиш због чега људи пребивају у неком свом злу, или, зашто им смета сваки недостатак код другог? На пример, блуд, мастурбација, пијанчење, лажи, наркотици, итд.? Свакако, ту су и други примери црнохроничне свакодневнице, али, ето, ради тебе, узео сам ове примере као тренутно најприсутније проблематике.

Уопште није ствар моралистике или неких илегалних позиционирања које потхрањују додатно оне који не могу без жеља у зони забрањеног. Веровао или не, све ми се више чини да све те неке девијације опстају и опструирају само зато што ти себи или другоме не можеш да опростиш ниједан недостатак. Али, треба нагласити – ни врлине. Не кажем да требаш бити индиферентан, јер и то може постати „зелено светло“ да неко неометано чини своје зло, него да поред критичког става не застраниш у неком моралном фашизму које живи за лаку саблазан и још наивније погубљење посрнулих. Говорим ти да откријеш свој вид.

Питање праштања није у неком сировом психосентименталном фокусу које легализује туђе промашаје. Не, напротив, може имати дубоко философски и егзистенцијалан став. Ако би праштање као полазна основа свих односа и истраживања имало прво инстиктивно утемељење у сваком покрету човека ка другом и другачијем (нпр., намера, реч, дело, помисли, поглед…), онда би тај исти човек имао мање жеље да себи греши и другог радикално исправља.  Тако сам човек позиционира и раслојава себе као биће љубави, биће Бога Вишњега, које самим начином постојања мења на боље лице света својим прећутаним примером.

Ништа, дакле, у теби не може да подигне ниједну страст ако умеш да опростиш. Курва ће те, на пример, или неки други порок попут коцкања, изазивати на жудњу само ако не умеш да опростиш. Мало банализујем, али се релација проблематике том компарацијом не умањује. Кроз праштање курва престаје да буде курвом и открива се као човек, а коцка престаје да буде уметност добитка и показује се као заблуда. Можда предочени примери неће објективно престати као таквима да постоје, али твоја диоптрија неће бити окрњена да иза зеница праштања сагледа онај неукаљани лик Божији који трепери кроз све што Он Сам, попут светог погледа у односу на видокруг, прожима.

Ако се покајање, дакле, преводи као „промена ума“ осим директног теолошког уподобљавања, овај начин промене перспективе ума показује ништа мање врлину Духа чије Утешитељско присуство, уделом човека, сведочи о постојању Бога и усред отпадије врлина рециклира их у бољу верзију света. Зато, ако можеш примити, свет и све што трпи постојање – опстаје, јер је на инфузији оваквих узорних типологија. Ти сад процени ко је крив, да ли твоје око, или, онај ко се у њему простире? Или је лакше бежати од оне Светлости која би да очисти и твоју и туђу невиност колико год да и ти и други инсистирате да задржите свој пакао?…

Сидро

Постоје они ретки моменти када си сам. Када се укаже тај процеп о чијем сувишку си маштао у невреме. Тај моменат те открива какав си. Нека те не брине могућност немира тада. Тада бунтује онај део тебе за који си се највише везао, јер тражи дотадашњу рутину у којој се, игром утопије али и ироније од постојања, осећао најсигурније. А можда те изненади нагли прилив мира убризган неочекиваним налетом. Можда тада збуниш себе. Ону чувену армаду од немисли која се вуче за тобом као леш шапутајући ти најслађе илузије. Можда се баш тада сусретнеш какав заиста јеси. Можда ти се и Бог обрати Својим Тиховањем. Пази шта ћеш тада рећи, урадити. Рекох ти, можда се баш тада откријеш какав заиста јеси. Демаскиран. Без играње улога добро зароњен у сабрање света. Чудно је то. Многи полазе од тога да не можеш познати себе без позиционирања погледа из перспективе другог, али већина људи итекако сјајно крије своје лице, игром парадокса и лажи, управо међу људима. Можда би се тако могло објаснити оно изрежирано расположење које се на силу стиче међу другим глумцима свакодневнице, али исто би се тако могла објаснити растерећеност када маске спласну у осами, када се сагледаш какав заиста јеси. Тешко је бити доследан себи на оба фронта, и у самоћи и међу људима. Мишљења сам да је то само великим духовима дато. Ако је још Бог присутан – а Њега не можеш намонтирати извештачено јер се не да поседовати – онда је пуноћа ту. Ко ће знати. Достојно је смирења признати свако незнање по том питању. Претенциозно имати сазнање о свему може имати само незналица. Не брини, лако ћеш га по немиру познати. То су они који неуротично бране своју правду до сваке повређене сујете о чему свакако и сам имаш искуства. Али, пусти мртве да сахрањују мртве. Покушај да не обнављаш зло из прошлости, нити да превише стрепиш од сценарија који ће, макар на нивоу могућности, доћи из будућности. Потребан си сам себи сада. И другима, наравно. Одмори. Научи да поштујеш себе. Видео си шта се дешава са људима који не поштују себе – тако настаје зло у овом свету. А то ти сада није потребно. Одложи зло ако си га којим случајем наумио. Немој боловати последице. Видео си докле неки укуси воде. Кажем ти, нећеш се ту усидрити у некој радости. Радост је данас привилегија спокојних а спокој се данас многима чини престижним, недостижним. Када би се људи мање бавили светом сензационализама, мање би оговарали једни друге и мерили нечије темпераменте. То никако не умањује одговорност у овоме свету како неки мисле. Људи мисле да ако радиш на себи да си пасиван и изолован од света. Напротив, радећи на себи не само да дајеш пример, него управо тако чиниш овај свет бољим местом. Уосталом, немој ни о томе мислити. Није уопште битно шта свет мисли, јер свет мења ставове великом брзином. Сећаш се оне старе опомене да они који су брзи на лака одушевљења – још су бржи на лака разочарења? Држи што имаш, али буди свестан да немаш ништа. Није ли писано да Син Човечији нема где главу наслонити? Онда имај познање да ни ти не можеш тражити сигурност унутар овога света. Све ће бити у реду. Пусти нека вода носи а ти настави да пливаш. Није још време да спустиш сидро…

 

 

 

Равнодушности је било увек. Пусти то. Када неки чланови Цркве једу своју децу, шта ће тек бити са онима ван? Ни то није битно. Мора се давати свој пример. Нема другог пута. Нажалост (или нарадост?) аутентични заједничари су увек некако стасавали на маргини друштва одбачени и од својих. Као да се та контрадикторност не мења вековима. Почиње полако да ми бива јасно зашто је то тако. Мислим да нема рецепта, програма, за креирање такве философије или политике, па и религије, управо зато што је човек увек склон да све, па и своју веру, упакује у скученост једнообразне идеологије. Оптимисти ће то паковати у вешту цитатологију оивичену врсним академским умовима и оцима, а песимити у обланду кокетирања са својом “теологијом кривице”. Утопија тако сакати и оно мало слободе кастрирајући оно најсветије у њој – парадоксе. Јер само парадокси не трпе системе и калупе. А Бог се не да шчепати на тај начин. Ту су и мешетари, безвољници, зилоти, итд. Сви они могу подривати Тело Христово чак и када мисле да нису у директној опозицији са Црквом. Ништа се не мења. Остајеш сам. Као Христос у Гетсиманском врту. Са унутрашњим конфликтима (који могу бити плод психолошких криза али и сазревања) али и са финалним разрешењем (које може бити производ додира Духа Светог): да је пут добровољне жртве она трансфузија која недостаје промени у свету а да свет не зна ко је онај од чије крви опстаје у сваком нараштају. Погледај Христа на крсту. Он се на крсту не расправља. Не изводи аргументе и не демонстрира силу мада има власт да то учини. Повлачи се до самоуништења пред “паметнијима” од себе. Јер Он зна да рационално објашњење не може умирити другог, нити га разуверити од неке заблуде. Бира пут жртве (без фамозног бусања у груди од стране оних који манипулишу својом жртвом) јер се нада да ће само тај пут ућуткати зле језике и довести их до промене. Мада је свестан да ће неки и ту остати у вулгарности своје искључивости апсолутно – равнодушни. Али Он је дао Целог Себе. Чини и ти тако.

Терапија

Мир душе је као сан новорођенчета. Осетљив. Треперљив. Спокој бића се мора чувати као спокој детета. А дете се воли беспоговорно и безусловно. Тражи негу, тражи пажњу и одрицање али је вредност неизрецива. Ако нешто не иде, ако је у теби хаос, ако шта додирнеш доживљава крах, не очајавај, смири се. Боље је да све изгуби хармонију и поредак око тебе неголи срце узнемиравати трицама и кучинама којима се даје много веће значење него што је потребно. Што си започео неће пропасти. Полако. Одложи свој немир ако себи желиш мир а после ћеш лако наставити са стварима и обавезама где си стао. Нису проблеми и обавезе оно што треба да те дефинише или ограничава. Не мењај идентитет за пролазно. Лако је бити неуротичан али ту нема изазова. Опустошиш себе зарад ничега. И после напетост и исцрпљеност воде коло а немир и даље остаје. Повуци се од својих инстиката када је најтеже. Дистанцирај од своје природе када је најнемирније. Па ако ни воља тада не помаже онда стани и моли се. Биће све у реду само ако ти желиш да будеш у реду. А где је жеља за корекцијом ни снага неће окаснити. Са друге стране ту су и мотиви. Ако је нечији живот угрожен наравно да ћеш жртвовати свој мир да помогнеш. Не може се ићи логиком смиреног и успореног тамо где ватра гори. Али тај немир је немир који у себи нема греха. Страст која има покриће. Заправо, у таквој страсти Дух може да дише и дејствује. И то је важно подвући. Јер, постоји мир и немир који долази од човека, али постоји мир и немир који долази од Духа Светога. Пази на свој мир и немир. Испитуј им порекло и пројаву.