Category: Писма


Траг

Веруј, у мени нема суда према другом. Знај, да никада себе нисам прогласио за вођом народа, нити непогрешивим тумачем. Али, заиста више не знам да ли треба да се плашим од неких умоболних људи или да се само бринем за њихово здравље. Избегавам најмањи облик представљања као учитеља. Само желим да живим и да пишем. Назови то закопавањем, како год хоћеш, али мој начин живљења нити коме намећем, нити желим да ми га ко одузме. Најуморнији сам од оних доконих. За које одвојиш најбоље делове себе у годинама, причању, стварању. После те направе будалом да оним чиме си их извео на чистац од неке заблуде праве проблемом окретањем твојих речи против тебе. Даш им лек а они од њега направе отров и после још тебе оптужују за замењивање теза и вредности. Сада сам у некој чудној фази да нити желим на линији фронта са таквима, нити желим повлачење. Неке усијаности не престају да ме опседају. Најпоштеније је рећи да познајем све своје демоне и да још увек хватам почетак. Зато ми и јесте чудно да након толико година којечега, а негде и ничега, у мом посредовању, наилазим на безумнике који се усуђују да мени, никоме битном, одмеравају колико сам у сујети напредовао и којом трачаријом збрајам људе својим речима на преиспитивање. Надомак сам четредесет лета. И веруј, још увек нисам срео човека којем бих без зазора поклонио све своје поверење и све моје тајне. Не, јер се плашим, напротив, живео сам батине и удисао крв док су још неки похађали ђачке клупе, и могао бих се са милион модрица по души похвалити, али нешто љубоморно чувам и за себе не бих ли са бар нечим изашао смело пред Господа, него јер немам више времена и снаге да се бацам тамо где је другом моје присуство и давање најбезвредније. Зашто бих то радио себи? Нисам више дете. Не знам зашто је људима тако тешко да живе једноставно своје животе и гледају своја посла? Зашто мисле да морају да буду актери и оцењивачи нечијег лика и дела до најсрамнијег огољивања другог и његове сводивости? Не мислим, дакле, само на себе. Ноћи дочекујем као сусрет са оним невидљивим. Дане дочекујем као сусрет са оним преломним. Верујем да сам сит живота, али не у оном погрдном смислу речи. Верујем да сам доживео довољно и примио пуноћу. Није то отпор. Само ми је чудно како се цео свет бори за хлеб и кров над главом тражећи каријеру или спонзора, док за то време видим властиту усамљеност јер у смрти, потпуно афирмативно, видим залог да остварим себе на најлепши могући начин. Реци то човеку без вере, мислиће да си изгубио разум. Реци човеку од вере, неће схватити којем васкрсењу се приклонио. Бирам ћутање да би освајање Неба било истанчаније. Теби желим да добро буде, али своје кораке ћеш морати сам да окујеш челиком ако желиш да тамо где прођеш оставиш милосрдни траг над бруталном историјом…

Advertisements

Знаш ли да неке птице воде дијалог искључиво ноћу? Имаш осећај као да преду од неке милине. Дивна је ноћ. И опет без сна. Самоћа увек носи неку оштру авантуру да се време искористи до најмањег напора. Као млад човек знао сам издржати ноћи, али су свитања била бесомучна. Данашње ноћи су сувише скупоцене за безвредно штиво, за непотребно отицање. Моје мисли увек лебде далеко од тла. У месу али и ван меса. Коначно сам престао да водим дневнике и да се наругам њиховим страницама. Када си сам боловања духа су израженија. Није дато човеку да живи сам. Али, није ни фатално. Када сам са најмилијима онда се мање расипам. Фокус је тада на максимали. Одговорност према њима те чува од фантазија. Намерно самоограничавање доноси неизрециво самонадилажење. И увек исти осећај: када си сам долазе речи, долазе људи, долазе зле судије и заборављене прошлости – неки на двобој, неки на кажњавање. Они који погреше адресу покуцају на комплименте. Сувише сам стар да бих се играо са таквим играчкама. Ускоро ће четири часова изјутра. Заборавио сам ког сам датума последњи пут устао. Имам своје падове. Парадоксом, њима сам највише био чуван од своје мегаломаније. Са Богом прођох све три тапије: када ми је био судија и странац; када ми је био шеф који најамника уредно исплаћује; коначно, када ми је постао пријатељ и отац. И овај последњи ми је целога живота недостајао као што обогаљеном недостаје део тела за којим пати и чезне. Дивна су летња јутра. Када раније свиће. Знам да сам и као дете волео да се дивим када устанем пре цвркута првих птица. И када ти јутро траје као три дана који никако да достигну подне. Свашта може човек када је жив. Још увек верујем као дете у своје супер-моћи. Верујем да могу распорити небеса и заћи са друге дубине света. Знам да и ако паднем да ме отац чека. Дефинитивно, овај живот је кратак да се испитају сви крајеуглови знаног и незнаног. Зато ме теши неуморност Вечности где ће се овакви продужени одмори, у потпуности лишени сна баш као и сад, оглашавати невидљивим мастилом на нествореним хартијама сатканих од злата и меда међу Божијим уснама. Јер као што сада речи имају силу да оживе човека, тако ће и речи са оне стране постојања стварати чуда о којима нико не слути шта све може и сме. Не верујеш? Тебе сам сада преварио, зар не?…

Савет

Код злонамерних не иди по савет. Код људи који имају високо мишљење о себи не иди по утеху. Узеће ти снагу и за оно у чему се ниси утврдио. Лажем, узеће ти сваки милиграм напора и за оно у чему се показујеш плодотворнијим од њих и трудиш много више безусловно.
Бескрупулозност бахатих саветника иде до тих граница да су они увређени што их било ко дира за савет. Што њихову размаженост буди из натовљеног сна. Ако то није осионост, онда је завист дефинитивно. Као да је свако питање пажљиво нанишањено против њих и као да им свако приступа са кушањем. Сујетна позиционираност им даје смелост. Осећају се важним ако их неко нешто пита а овамо не желе да буду питани ни за шта што одудара од њихове слике света. Толико је „генијална“ њихова критичност. Блокирани својим незнањем стављају барикаде и за оне који тек пуштају прве клице преображајног. Охољени да је све интергалактички важно само оно што се њима догађа, притом дискредитујући исти ниво искуства другима као мањебитно, показују абнормалну дозу незрелости.
Истина је, нема лоших људи. Има само лоших појединаца који потцењују људе великог ентузијазма да им се срца и дарови још брже охладе. А управо због таквих учитеља и саветодаваца баца се тама на цело човечанство. И ако је човек наиван да таквим идиотизмима поверује, онда само својом наивношћу може учинити да се нечије зло још више утврди да влада и тиранише…

Можда ниси никада мислио на тај начин, али, шта мислиш због чега људи пребивају у неком свом злу, или, зашто им смета сваки недостатак код другог? На пример, блуд, мастурбација, пијанчење, лажи, наркотици, итд.? Свакако, ту су и други примери црнохроничне свакодневнице, али, ето, ради тебе, узео сам ове примере као тренутно најприсутније проблематике.

Уопште није ствар моралистике или неких илегалних позиционирања које потхрањују додатно оне који не могу без жеља у зони забрањеног. Веровао или не, све ми се више чини да све те неке девијације опстају и опструирају само зато што ти себи или другоме не можеш да опростиш ниједан недостатак. Али, треба нагласити – ни врлине. Не кажем да требаш бити индиферентан, јер и то може постати „зелено светло“ да неко неометано чини своје зло, него да поред критичког става не застраниш у неком моралном фашизму које живи за лаку саблазан и још наивније погубљење посрнулих. Говорим ти да откријеш свој вид.

Питање праштања није у неком сировом психосентименталном фокусу које легализује туђе промашаје. Не, напротив, може имати дубоко философски и егзистенцијалан став. Ако би праштање као полазна основа свих односа и истраживања имало прво инстиктивно утемељење у сваком покрету човека ка другом и другачијем (нпр., намера, реч, дело, помисли, поглед…), онда би тај исти човек имао мање жеље да себи греши и другог радикално исправља.  Тако сам човек позиционира и раслојава себе као биће љубави, биће Бога Вишњега, које самим начином постојања мења на боље лице света својим прећутаним примером.

Ништа, дакле, у теби не може да подигне ниједну страст ако умеш да опростиш. Курва ће те, на пример, или неки други порок попут коцкања, изазивати на жудњу само ако не умеш да опростиш. Мало банализујем, али се релација проблематике том компарацијом не умањује. Кроз праштање курва престаје да буде курвом и открива се као човек, а коцка престаје да буде уметност добитка и показује се као заблуда. Можда предочени примери неће објективно престати као таквима да постоје, али твоја диоптрија неће бити окрњена да иза зеница праштања сагледа онај неукаљани лик Божији који трепери кроз све што Он Сам, попут светог погледа у односу на видокруг, прожима.

Ако се покајање, дакле, преводи као „промена ума“ осим директног теолошког уподобљавања, овај начин промене перспективе ума показује ништа мање врлину Духа чије Утешитељско присуство, уделом човека, сведочи о постојању Бога и усред отпадије врлина рециклира их у бољу верзију света. Зато, ако можеш примити, свет и све што трпи постојање – опстаје, јер је на инфузији оваквих узорних типологија. Ти сад процени ко је крив, да ли твоје око, или, онај ко се у њему простире? Или је лакше бежати од оне Светлости која би да очисти и твоју и туђу невиност колико год да и ти и други инсистирате да задржите свој пакао?…

Сидро

Постоје они ретки моменти када си сам. Када се укаже тај процеп о чијем сувишку си маштао у невреме. Тај моменат те открива какав си. Нека те не брине могућност немира тада. Тада бунтује онај део тебе за који си се највише везао, јер тражи дотадашњу рутину у којој се, игром утопије али и ироније од постојања, осећао најсигурније. А можда те изненади нагли прилив мира убризган неочекиваним налетом. Можда тада збуниш себе. Ону чувену армаду од немисли која се вуче за тобом као леш шапутајући ти најслађе илузије. Можда се баш тада сусретнеш какав заиста јеси. Можда ти се и Бог обрати Својим Тиховањем. Пази шта ћеш тада рећи, урадити. Рекох ти, можда се баш тада откријеш какав заиста јеси. Демаскиран. Без играње улога добро зароњен у сабрање света. Чудно је то. Многи полазе од тога да не можеш познати себе без позиционирања погледа из перспективе другог, али већина људи итекако сјајно крије своје лице, игром парадокса и лажи, управо међу људима. Можда би се тако могло објаснити оно изрежирано расположење које се на силу стиче међу другим глумцима свакодневнице, али исто би се тако могла објаснити растерећеност када маске спласну у осами, када се сагледаш какав заиста јеси. Тешко је бити доследан себи на оба фронта, и у самоћи и међу људима. Мишљења сам да је то само великим духовима дато. Ако је још Бог присутан – а Њега не можеш намонтирати извештачено јер се не да поседовати – онда је пуноћа ту. Ко ће знати. Достојно је смирења признати свако незнање по том питању. Претенциозно имати сазнање о свему може имати само незналица. Не брини, лако ћеш га по немиру познати. То су они који неуротично бране своју правду до сваке повређене сујете о чему свакако и сам имаш искуства. Али, пусти мртве да сахрањују мртве. Покушај да не обнављаш зло из прошлости, нити да превише стрепиш од сценарија који ће, макар на нивоу могућности, доћи из будућности. Потребан си сам себи сада. И другима, наравно. Одмори. Научи да поштујеш себе. Видео си шта се дешава са људима који не поштују себе – тако настаје зло у овом свету. А то ти сада није потребно. Одложи зло ако си га којим случајем наумио. Немој боловати последице. Видео си докле неки укуси воде. Кажем ти, нећеш се ту усидрити у некој радости. Радост је данас привилегија спокојних а спокој се данас многима чини престижним, недостижним. Када би се људи мање бавили светом сензационализама, мање би оговарали једни друге и мерили нечије темпераменте. То никако не умањује одговорност у овоме свету како неки мисле. Људи мисле да ако радиш на себи да си пасиван и изолован од света. Напротив, радећи на себи не само да дајеш пример, него управо тако чиниш овај свет бољим местом. Уосталом, немој ни о томе мислити. Није уопште битно шта свет мисли, јер свет мења ставове великом брзином. Сећаш се оне старе опомене да они који су брзи на лака одушевљења – још су бржи на лака разочарења? Држи што имаш, али буди свестан да немаш ништа. Није ли писано да Син Човечији нема где главу наслонити? Онда имај познање да ни ти не можеш тражити сигурност унутар овога света. Све ће бити у реду. Пусти нека вода носи а ти настави да пливаш. Није још време да спустиш сидро…

 

 

 

Равнодушности је било увек. Пусти то. Када неки чланови Цркве једу своју децу, шта ће тек бити са онима ван? Ни то није битно. Мора се давати свој пример. Нема другог пута. Нажалост (или нарадост?) аутентични заједничари су увек некако стасавали на маргини друштва одбачени и од својих. Као да се та контрадикторност не мења вековима. Почиње полако да ми бива јасно зашто је то тако. Мислим да нема рецепта, програма, за креирање такве философије или политике, па и религије, управо зато што је човек увек склон да све, па и своју веру, упакује у скученост једнообразне идеологије. Оптимисти ће то паковати у вешту цитатологију оивичену врсним академским умовима и оцима, а песимити у обланду кокетирања са својом “теологијом кривице”. Утопија тако сакати и оно мало слободе кастрирајући оно најсветије у њој – парадоксе. Јер само парадокси не трпе системе и калупе. А Бог се не да шчепати на тај начин. Ту су и мешетари, безвољници, зилоти, итд. Сви они могу подривати Тело Христово чак и када мисле да нису у директној опозицији са Црквом. Ништа се не мења. Остајеш сам. Као Христос у Гетсиманском врту. Са унутрашњим конфликтима (који могу бити плод психолошких криза али и сазревања) али и са финалним разрешењем (које може бити производ додира Духа Светог): да је пут добровољне жртве она трансфузија која недостаје промени у свету а да свет не зна ко је онај од чије крви опстаје у сваком нараштају. Погледај Христа на крсту. Он се на крсту не расправља. Не изводи аргументе и не демонстрира силу мада има власт да то учини. Повлачи се до самоуништења пред “паметнијима” од себе. Јер Он зна да рационално објашњење не може умирити другог, нити га разуверити од неке заблуде. Бира пут жртве (без фамозног бусања у груди од стране оних који манипулишу својом жртвом) јер се нада да ће само тај пут ућуткати зле језике и довести их до промене. Мада је свестан да ће неки и ту остати у вулгарности своје искључивости апсолутно – равнодушни. Али Он је дао Целог Себе. Чини и ти тако.

Терапија

Мир душе је као сан новорођенчета. Осетљив. Треперљив. Спокој бића се мора чувати као спокој детета. А дете се воли беспоговорно и безусловно. Тражи негу, тражи пажњу и одрицање али је вредност неизрецива. Ако нешто не иде, ако је у теби хаос, ако шта додирнеш доживљава крах, не очајавај, смири се. Боље је да све изгуби хармонију и поредак око тебе неголи срце узнемиравати трицама и кучинама којима се даје много веће значење него што је потребно. Што си започео неће пропасти. Полако. Одложи свој немир ако себи желиш мир а после ћеш лако наставити са стварима и обавезама где си стао. Нису проблеми и обавезе оно што треба да те дефинише или ограничава. Не мењај идентитет за пролазно. Лако је бити неуротичан али ту нема изазова. Опустошиш себе зарад ничега. И после напетост и исцрпљеност воде коло а немир и даље остаје. Повуци се од својих инстиката када је најтеже. Дистанцирај од своје природе када је најнемирније. Па ако ни воља тада не помаже онда стани и моли се. Биће све у реду само ако ти желиш да будеш у реду. А где је жеља за корекцијом ни снага неће окаснити. Са друге стране ту су и мотиви. Ако је нечији живот угрожен наравно да ћеш жртвовати свој мир да помогнеш. Не може се ићи логиком смиреног и успореног тамо где ватра гори. Али тај немир је немир који у себи нема греха. Страст која има покриће. Заправо, у таквој страсти Дух може да дише и дејствује. И то је важно подвући. Јер, постоји мир и немир који долази од човека, али постоји мир и немир који долази од Духа Светога. Пази на свој мир и немир. Испитуј им порекло и пројаву.

Необично је колико неки људи дају себи висок језичарски кредибилитет. Још чудније из које нестварне зоне црпе свој ауторитет. Нема више поделе на екстреме и безазлене. Учене или неучене. Вулгарне или културне. Сада се линије преливају. Мутирају у нешто треће. У дефект који тражи покриће на рубовима некадашњег здравоумља а промовишући се „исцељено, прогледано, прогресивно, супериорно, стручно“ у димензијама новоболести. Од ових „стручних“ највише ме хвата мука. Над цвиљењем „добрих намера“ потурају свој „професионализам“ маскиран великом дозом изопачености и фрустрација. Показује се да ни нечија начитаност није довољан критеријум да сузбије ону исконску монструозност. Беснило, огорченост, завидљивост, итд. пун кофер манијакалности. И заиста такви, игром парадокса, могу бити компететни у оним доменима у којима су се усавршавали, али на нивоу људскости могу да покажу сав максимализам потцењености другог. Одсуство осећања за другог и другачије позиционирање. Проблем удвостручује свој улог када је реч о хришћанима, теолозима, свештеницима, вероучитељима, владикама, итд. Може им неко дати још стручније мишљење – они ће остати тврдоглаво бестидни и окренути опет аргументе на своју воденицу. А ту су и брутални ударци испод појаса када неко учини „светогрђе“ ако не мисли исто о неком проблему.

Ипак, ових дана, запала ми је под „унутрашњи скенер свести“ нова типологија људи на које раније нисам обраћао пажњу. Можда и због мог „себичног“ мотива да од тих људи могу учити. Право питање је настало у мени када сам се пронашао: да ли бих другог волео када он не би имао неки таленат који га од других издваја? А потом: да ли бих другог престао волети чак и када од мене дигне руке? Схватио сам да је мени стало и до здравља странца без обзира да ли се познајемо или не познајемо. Да бих показао бригу. Да га не бих одмерио да ли је он на границама светова између неке прогресије или регресије. Чак заправо, схватио сам да немам тај вишак времена да се бавим интригама и подметачинама, одмеравањима било кога. Да не користим друге као таоце за неко своје псеудо-мучеништво. Било би неумесно себи наметати ране а онда тражити да други буду воајери и лекари над учињеним актом. И хвала Богу за то. Акценат је, дакле, на каквоћи карактера и приступања другим нивоима стварности истим. Морбидност добија на камати када своју „аутентичност“ покушаваш устоличити позивањем других за сведоке које поштујеш само до оне границе докле њихово сведочанство налази „поклапање“ са твојим „захтевима мишљења“.

А онда сам се нашао посађен на ивицама једне нове патологије. У питању је човек који се наљутио на пар мојих ироничних реченица. Свестан сам да смо сви подложни сујетној осетљивости, али да ми неко напише читаво писмо у којем се претећи позива на неки прекид пријатељства због угрожене репутације – докрајчило ме је. Не на нивоу сујете, него  на нивоу примитивизма. Опет се показало да „научни умови“ не могу себе да оперишу од злих детињарија. Притом, такав човек тражи себи алиби у неком искању покајања са моје стране јер сам га у прошла времена, да банализујем, „молио за милост његовог присуства“. Други у томе није видео ни препознао повод да је можда само мотив одобровољавања био у питању, или, глад за односом који није донео плодове у очекивано време. Као да други не може да схвати да се без њега може даље живети, толико је себе подигао на пиједестал самозаљубљености и недостижног идеала градећи имиџ на „теологији неухватљивости“. Има нечег примитивног и умоболног у томе да неко лучи злурадо пљувачне жлезде замишљајући твој положај на коленима. И да је бар повод основан. И да је бар ту било неке присности. Фиктивно наметање још имагинарније кривице да би манипулација нашла добар темељ да одржи своје заблуде. Веома поражавајуће по тог човека, и веома деградирајуће по оног другог. Дакле, да би се један назови дијалог показао плодотворним, ти немаш право на своје мишљење? Или, да би се један назови пријатељски однос показао „заједничким императивом“, ти немаш право да одскачеш од логике другог? На крају не побеђује „правда и истина“ како жељени публикум замишља већ злурадост и гадост што ће други бити понижен и осрамоћен. И да је бар реч о некоме ко заслужује „процену савести“, него тамо где су крупне звери – храбрих нема, а где су праведници који не пружају отпор – ту секира треба јачим замахом да пресече лобању. Толико о компететности. Толико о „гладнима и жеднима правде“ јер утеху у локви крви траже. Узрок – последица. Међупростори су прошарани сарказмом ради сарказма а не ради увида у други ток ствари.

Али фрапантно откриће није у неком конфликту (сви смо мање-више у неким трењима са собом и другима), него у спознаји да неко себи даје кредибилитет да си му био и остао дужан извињење и да очекује да ћеш учинити то чак и када објективно ниси крив. Овде патологија гради своје гнездо, ту се лоцира и одашиље своје снопове „знања“ о чему/коме. О заменама теза да не говорим. Мало ко ће одолети искушењу да кад остане без аргумената, проговор не постави на релацијима заједљивости и придодавању зачина око твог приватног живота. Као да на твој живот има „тапију“, право власништва, да га одмери, и процени му вредност, а онда да продужетак отрова убризга и недужним сведоцима изложивши те као курву по ниској цени. Трагичност исхода није у неком урушавању репутације (о томе нека сујетни брину) него о начину расуђивања онога ко се усуђује да те процењује. Неко ко је достигао „тоталност ништине“ својим искуством, о томе други може само да теоретише јер нема петље да уруши „ограду репутације“. Колико неко мора бити вулгарно докон и незрело изопачен да толико себи даје перверзну важност а да се ти притом уопште не желиш задржавати на животу онога ко те у њега насилно уводи својим егзибицијама? Да те то не убуђује и да не желиш такву порнографију. Као да те други тера да мораш да „сечеш вене“ због његове свебитности? А ти само желиш поглед на другу страну. Посесиван то не разуме. Он ти намешта главу. Тера те да гледаш. Он жели да те „научи, просвети, уразуми“? Колико је то умоболно. Ако занемаримо могућност психичког насиља, квалитет односа/дијалога је видно поремећен. Хипотетички, чак да је дотичан заиста у праву по питању неких ствари, постоје манири и методологија на који начин се обраћаш другом. Овде је однос децентрализован под изговором „очувања истине“. Десакрализован под пресијом да се сопствена репутација мора по сваку цену наметнути и одржати. Манијакално. Крволочно. Злогенијално. Аутопотврђивање. „Секс без пореза“. Епигонство добија свој дерби у свирању продужетака на утакмици између Каина и Авеља оличених у новим протагонистима. А навијачи стоје са стране спремни на нову чашицу испијања мегаломаније. Аплаузи…

Ипак, не могу се не забринути за психичко здравље оних који ми нису нико и ништа. Не могу се не запитати како увредилац ужива у ишчекивању покајања другог. Не могу се не запрепастити како било ко може да темпира свој начин постојања једино у потхрањивању своје репутације пред чијим идолима тражи приношење жртава. Надасве, колико неко може бити безобзиран да након колатералне штете коју је сам иницирао, може да настави да цвркуће безазлено као да се ништа није догодило и да и даље истрајава на изградњи своје репутације када је евидентно да је она таквим понашањем урушена. На којим се онда фиктивним основама промовише било чија „стручност“ у неким питањима, ако оно суштинско, као мерило сведочења, прво измиче? О каквим критичким рефлексијама себи може неко дозвољавати „гажење преко мртвих“, и на том темељу утопијски градити монопол, а да не сноси последице своје „месијанске самопромоције“? Увек тај „месијански комплекс“ игра главну улогу у филму идиота – донети „откровења“ које обичним смртницима није дато. Христос је маргинализован пред таквим „боговима“. А однос који такви нуде –  безличан, јер контејнер за складиштење смећа може дати већу повратну информацију. Проблем оваквих „спаситеља свести“ почива у претенциозности да не желе да буду као други. Баријера је постављена самим уласком у сусретање другог и другачијег. Свест о сопственој погрешивости је недостижна јер такав може живети истим постулирањем свог идентитета као недостижност за другог.

Грозоморни су односи у којима глорификујемо само она пријатељства у којима тражимо потпору за своје заблуде. А поремећен ум тражи сатисфакцију једино у претварању других у сопствени модус постојања. Ипак, човек је понижен онолико колико дозвољава. А понижен је онај ко се процењује другим кога види као могућу претњу. Јер, често су наше перцепције о некој угрожености више фиктивног него реалног карактера да би се промовисали као жртве. Некоме је то сва храна, да се осећа као повређени и као жртва. То је димензија из које се остварује и нема ништа друго за шта се може ухватити. Једина поука која остаје иза редова јесте елиминација сопства да би други дошао до свог здравља. И незаборав: Злопамћење је веће од сваког зла јер ово једном урађено нема даљу пројаву али ко злопамти он свагда из почетка обнавља дело зла у себи. На томе са саплићу и они који држе себе за стопостотно проверене есхатолошке умове који не желе да робују формама а опет посрћу у баналностима које инфериорно доживљавају као есхатолошки катаклизмичне. Из те тачке се нису померили без обзира колико су на другим нивоима напредовали. Постоји Живот коме не треба јефтина скандалозност да би дошао до изражаја. Јер у свакој бахатости вреба један мали рањени црв који се осећа усамљено и несхваћено. И на тим комплексима треба радити. Ако црв има петље да свој проблем препозна. И ако жели даље од прождирања да погледа. У томе је цео проблем. А драматизација настаје између подвојености у црву – да ли након детекције промашаја и провером Д/другим себе треба преиспитати, или, урушити сопствено биће пред тврдоглавим истрајавањем у везаности за „идеализам“ или „непогрешивост“ свог мишљења које не може својим животом подржати? Коцка је бачена а многи су спремни дати велики новац да изгубе све само да не би изгубили своју подвојеност…

Дистанца

Много тога данас држимо за хришћанске вредности. Многи себе декларишу хришћанским носиоцима Духа. Много тога у свету личи на Христа. Али како време одмиче, наравно, без неких стереотипних и параноидно – апокалиптичких концепата, ја сам заиста забринут за биће Цркве. Јер исте параметре које примењујемо на друге људе, које год да су вере или невере, пола или нације, исте недостатке можемо наћи под окриљем православне Цркве. Ове речи сричем не дакле у циљу да омаловажим и дискредитујем Цркву, него да изразим најискренију забринутост. Али, надасве истичем да ми је као бићу заједнице парадоксално присутан осећај одбојности управо према хришћанима. Нисам толико застранио да ни своје дефиците од врлина не запажам. Притом, савршено носим уверење да ће Црква као искон на чијем благодатном камену је засађена са својим нествореним идеалом – да ће упркос тешкоћама опстати.

Мислим да никада више нисмо имали могућности као у данашње време да чујемо глас Цркве. Статистика у броју хришћана уопште не игра важну улогу. Људи захваљујући интернету изражавају слободно своје ставове. Али, у свој тој верометежности брзоразних догађаја, као да се нешто губи, разводњава, умањује или чак преиначује првопочетне суштине. Осећа се да нешто „затворено“ лебди у ваздуху. Као да подједнако срљају и они који покушавају да живе хришћанским модусом и они који то уопште не покушавају. Као да некако људи не осећају ни себе ни свет око себе како доликује. Механизми, непотизми, принципи, програми, полуге, власти, робовања, полтронисања, апстракције, жеље и очекивања….ко ће све набројати.

Људи као да су постали неспособни да направе царски рез и ослободе себе од идолизације. Везивно ткиво да се сопствена вера синтетише у друге нивое постојања постаје нешто депласирано, излизано, посве небитно. Зато учауреност дише на шкрге на обе равни постојања, како код верујућих тако и код неверујућих. Изгубила се способност за издизање изнад векова. Изгубила се визија по којој би се могло много здравије устројити корак битисања. Изгубила се, веровали или не, најобичнија безазленост, неупадљивост, ненападност, нешто налик удубљеној игри детета. Као да говорим о највећем светитељу који седећи у фотељи чита најобичнији стрип. Да се може живети хришћанским животом без нарочите помпе и интрига. Да се може пронаћи Дух Свети који пролази између свега набројаног као вода између камена а којег због свега набројаног мимоилазимо чак и када мислимо да Га познајемо и сведочимо.

Није, дакле, проблем у томе што човек има стално потребе да испитује „проклета питања“, него што се у свим тим егзибиционистичким самодопадљивим аналитикама дистанцира од основне поруке Јеванђеља. Некако као да они који превише говоре о Христу парадоксално показују своје највеће одсуство од Њега. Ове речи су и мени суд. Супериорни а тако болно једнострани цитати из Библије, отаца цркве, и модерне теолошке мисли, окупирана исфрустрираност да се ниједно богослужење не заобиђе, показују конзервисаност, стерилност, да човек отвори себе и за друге садржаје, а најпре за сусретање другог. Опет, ни бављење другим садржајима и другима није гарант да ће до стабилизације једног неотровног тока вере доћи. Потребно је усидрење. Држање себе за „трску коју љуља сваки ветар“, за ништину, која опет не види сву своју оријентацију у самонестајању. Мислим да тек ту долазимо до главне предигре зване Васкрсење. И коначно до спознаје: да нисмо месије…

Ода мојој жени

Вечерас планирам да урадим нешто нетипично. Да изађем из властите мегаломаније. Да одам почаст мојој жени. Колико год патетично и претенциозно звучало. Папучарски или излизано. Вечерас смо дуго причали. Као и обично увек би полазила од другог, никад од себе. Увек је имала ту особину да себе позиционира као секундарног. Веран слушалац, строг критичар. Дивим се њеном неекспонирању, негубљењу у трице и кучине. Оданости да све сагледа увек другим клинчом созерцања. Макар се и сукобили негде између два колосека. Или посвађали око задњег гутљаја коме ће припасти. У својој мегаломанији превидео сам њене утицаје. Колико ме човеком чини. Чак и када стварам, мислећи заблудно да све припада мени.Брига њу за растрзавања које Царство одељују. Још више за оне који однос потцењују. Било да то датира од фамилије или пријатеља које на одсечене прсте можеш избројати. Човече, па она има мене, децу, за овог лудака од себичњака се определила. И не ропће као други. А имала би за шта судове просути. И где год се креће, као чигра је. Може са свима, не мери. Не истиче дијапазон Хајдегерове философије или познавање максимовског – дионисијевског корпуса. Не надима се познавањем страних језика и светске књижевности. Не одбацује никог, али има свој став. Може бити и погрешан али не умањује љубав. А ја сам се много пута о њену љубав саплео мислећи да је имам више. Само нисам требао то да одмеравам. Иста је и са клошарем и са академиком. Насмејана, не тражи своје. И мало ко зна колико је пута усрећила ово страшило од многоглавољивог. И колико утицала на зачетке неких многоумствености. Можда се једном и раздвојимо али ни тад не бих смео рећи да она није велики човек. Кад погледам нашу децу, којој се једнако дајемо, несумњиво је колико је њен печат безуслован, искрен, колико и та сама деца у њеном лику препознају искон некомпромитоване радости којој се одазивају. И колико она не тражи своје. Колико бира да сахрани врлине само да се никоме не наметне. Колико је велика самим тим што се одриче зарад другог а да то ни за милиграм мимике не показује, нити кога о томе оптерећује. Уздахе другима не показује. Живи само за однос спрам другог. Ко год други био. А ја сам то много пута самоумишљењем заборавио. Јер је ту због мене. И када је погледам такву, пожртвовану, све ми се моје малим чини, и колико моје „волим те“ мало вреди. Али, ипак, волим те јер је то све што имам баш због онога каквим ме чиниш.