Category: и тако…


Има људи који траже Бога само да би им Он рекао где да стану. Некима Бог треба као банкомат. Некима као бунар жеља. Некима као семафор. Али, како ће било ко сазрети и довести себе до одговорности ако се тако мере ствари? Дете је нормално држати за руку док не ојача. Одраслог није. Бог јесте ослонац али није дадиља. Бркамо појмове. Ако се осамостаљујемо док узрастамо, колико год падали, то није богоостављеност. Дете је природно учити да хода док не ојача. Одраслог није. Бог јесте помоћник али не може да ради ствари уместо нас. Што год стоји до наше одговорности и снаге – Он се неће мешати. Молитва није попис жеља и грехова. Молитва је дијалог. Можда Бог не одговара нивоом комуникације који познајемо, али то не значи да Га не можемо пронаћи у себи или Цркви. Молитва треба да нас уведе у дубљи однос независно од димензија жеља. Мало дете мери љубав према томе колико му родитељи испуњавају жеље, мада и ту греши. За одраслог такав ниво релације између њега и Бога је неумесан. Јер ако идемо логиком детета онда Богу одричемо и љубав и постојање само зато што нам није остварио неку жељу. А то је сувише незрела поставка за некога ко држи себе одраслим као хришћанином.

Страх

Узалуд се човек плаши света. Нема човека који нема неку слабост, рану, грех. Плашимо се бољих од себе, па стварамо себи отровне комплексе. Плашимо се горих од себе, па стварамо себи опасну гордост. Или једне сувише идеализујемо, или друге сувише понижавамо. Незнање лежи на оба фронта. Јер у дубини обе позиције почива човек који мери себе одмеравањем других. А где одмер дише – остаје само огорченост да кидише. Љубав све поједностављује. Она не ствара вештачке системе за наводњавање лажног мира. Где је љубав – страх нестаје. Ето колико је једноставно…

Одобровољавање другог не подразумева да мораш правити будалу од себе. Ако одобровољавање успе по цену твоје будале – похвално је, јер не мислиш високо о себи а другог си насмејао, али ако други остаје зловољан пред твојом будалом, онда такав високо о себи мисли а ти и поред памети будала испадаш. Евидентно је да крутост другог открива због самоумишљености свој положај лика као будале, али будући истинским идиотом његова памет то не може знати јер сувише воли себе. Зато твоје одобровољавање чувај за оне разумније који своју зловољност не воле више од тебе, и за које си понајмање будала колико год се таквим представљаш. Јер где нечији хумор и утеха и смисао открављује другог – показује се величина једног и другог, а где само један врши саботажу – извргава се руглу и један и други без наде да другачије може бити.

Крајности

Има нас разних. Углавном неке логике иду линијом крајности. Од очекивања до разочарења. Од фанатика у великом до фанатика у малом. Интелигенција ту не заостаје за глупима. Али, ту су и људи „просека“. Људи свакодневнице. Људи инертности. Некад ни хладни, ни врући. Некад питки, некад бљутави. Није ни то проблем. Проблем је како људи просека гледају на Цркву. За фанатике у малом – то је кућа магије. За фанатике у великом – кућа није ни потребна. Морални фашизам може марширати на оба фронта. Забрињавајуће је колико људи на Цркву гледају као на моралну установу. У Цркву не иду јер Црква не испуњава њихова очекивања. Пошто сабира грешнике, у њој виде издају морала. Они су моралнији од таквих грешника које Црква покрива, те зато и не иду у Цркву. Јер, Црква се компромитује, по њиховим мерилима. Али у томе и јесте сав парадокс. Јер Црква није морална институција. Баш зато што окупља људе разних профила, професија, сталежа, па ето и грешника, баш зато не кокетира са злом него тражи за свакога оправдање. Друго је питање да ли се неко заиста стиди свог греха или само маскира своје безумље сакривањем иза леђа Цркве. Црква је спроводник Божије љубеће светости. Благодати која чисти сваки недостатак и која моралне пропусте уздиже на пиједестал светости без обзира на моралне дефекте. Очигледно још не разумемо поруку Христове Жртве. Зато тако злурадо избегавамо место светиње изговором властите супериорности над црквеним члановима.

Мегаломанија

Ако хоћеш да храниш своју мегаломанију – довољно је да створиш зависност другог од тебе. Тако ћеш лако контролисати другог, јер ћеш га правити будалом. Ти ћеш увек знати све а други ће увек да смета (чак и као ученик!?), али ће имати ту несрећу да те трпи. Тако је негде и са родитељима и децом. Уместо да их осамостаљују, везују их толико за себе да им поништавају и могућност личног развоја као и развоја неког дара. Тако деца постају кастрирана на више нивоа: емотивно и талентовано. На крају ни сијалицу не знају да промене на лустеру, а камоли да запале сијалицу за животом у себи…

Ако хоћете да уништите једно друштво, нацију, колектив, институције, било шта и било ког, па ето и Цркву, само уведите што већи број закона и законика, прописа и прописивача, и на крају ћете добити толико бесмисла који ће увести апсолутни хаос у свима и свему.

Данас закони у целом свету одлучују о судбини човечанства. Можда звучи антиномично, али управо закони стварају идиоте од људи у свим институцијама или моралним пројавностима човека. Од друштвених сектора до приватног живота појединца. Углавном се полази првом логиком асоцијације да су закони ту да коригују друштво, да учине свет бољим местом, да се смањи криминална стопа, да се омогући бољи развој једног система заштитом самог система, итд. Ништа од тога није спорно. Премда може бити спорно у зависности шта иза сваког закона као намера и последица стоји.

Проблем је када човек изгуби властити компас темељећи свој идентитет искључиво у запреминама “законске верификације”, односно, да само оно што је “дозвољено” или “што се мора” јесте једини критеријум постојања. И људи се оријентишу и дресирају некритички на основу брзосмењујућих закона који се само надопуњују (или истискају оне претходне), то јест, оних прописа “којих данас јесте а сутра нигде нема”. Појео вук магарца. Што је било – нема вредност више. А неко је свом силом пустио корење, макар и привремено, у апсолутизам управо тог стално-измицајућег модуса битисања којим је мерио себе или друге. А онда се нађе затечен и преварен када дојучерашњег ослонца више нема. Зато се лако да приметити колико “законски обвезник” (читај: морални фашиста) пада у резигнираност сваки пут када примети да неко не стоји у неком законском аршину, јер није тако “моралан” као што је он који се држи закона. Или, да набаса на ону плтику затеченост да неке суштине не познаје јер их не познаје његово спровођење закона које је од младости држао као лојалан грађанин „добар“ породици својој. Јефтина једначина. Тако се људи заклињу у законе, показују им преданост, у њима се крећу, а неретко због плате трпе своје дресирање. Наравно, огорчености не би било када се не би гледао у туђ тањир. Отуда она јадна саблажњавања.

Нико на свету није слободан од закона. Свака држава доноси своје прописе. Од легализације зла до разводњавања друштвеног развоја. Људи се клањају законима. Златни идол. Није битно ко доноси одређени закон и чему он служи, него да ли се испуњава. У томе је сва кладионица. Кроз шпијунку закона човек мери истину свог бића и бића света. Некад и себе, мада је евидентно да је сваки закон конципиран тако да унапред остави рупу у себи како би човек могао неометано себи да дозволи кривљење истог. Постало је ирелевантно колико Бог не мари ни за један закон. Моралисти се чак и данас саблажњавају на “неморално” понашање Богочовека који је, ето, Себи могао да дозволи кршење неких закона. А ствар је јасна била још пре више од 2000. година: Човек је господар над законом а не закона над њим. Симболички речено, човеку је могуће бити „панкер“ а да не заврши у радикалном нихилизму или есктремном револуционаризму. Можемо се дотаћи и Мојсија. Јер, Исус, упитан зашто не поштује одређене законе одговара (парафразирам) да су се многи закони дали не јер су били последица воље Божије, него тврдоглавости народа и тврдог срца. Закони, библијски или људски, су последња мера позива на људскост којих се по слободи људи нажалост не би сами никада сетили. Већ ту се може видети фамозна дистинкција између најамника и синова светлости. Робовима је закон потребан јер сами немају иницијативу за било каквим добром осим добра по сили и наговору. Негде ће и атеисти са правом оптужити хришћане да се Бога држе само зато што сами нису довољно морални (иако, наравно, није морална платформа суштина побожности).

Зађемо ли мало дубље, видећемо да су законске санкције за оглушиоце много бруталније од закона Божијег који парадоксално није чак ни закон већ жеља Божија да свако пронађе сопствену слободу и достојанство и синергијску реализацију унутар свог идентитета (то је оно: “да се сви спасу и дођу у познање истине…”). Само човек са Богом у себи не осећа притисак ниједног страха од било каквог закона, јер се према Божијој вољи нивелише. Таквом човеку није потребан ниједан закон. Осим закона савести положеног у срце, као код незнабожаца (што и апостол добро примећује), такав човек се неће огрешити ни о један закон. А где Божија воља доминира, или “озакоњује” срце према мери дара Духа Светога, човек показује испуњавање “законске норме” и у свим другим законима. То пак не значи да постаје инфантилан и/или инфериоран пред лицем закона. Има власт да га доведе у питање. Или да га попут Христа прекрши. Да испита место смисла у “овлашћеним формама” пулса цивилизације. Јер се данас можда више него икада самим наметнутим законским конструкцијама “цеди комарац а гута камила”. А да суштина нема никакву дубљу потпору. Штавише, да нема смисла уопште осим смисла идиотизовања самих држача закона који и данас више воле форму од суштине или слово закона од смисла закона. Шта год подметач и садржај истог био у питању.

Погледајмо само законске пропорције о употреби дувана. Човек мора да изађе на улицу да би запалио цигарету а можда заживе нови закони где неће смети пушити уопште на јавном месту. Погледајмо онда предуслове да будеш примљен као пацијент у Дом Здравља. Није спорно да се пацијент прими преко реда ако има већу тескобу, али је проблем што се и заказано време не поштује уопште. Онда перипетије у просвети око једне оцене ђака или на који начин професор мора дати оцену. Читава „кука и мотика“ око инспекције. Или да не сме избацити ученик уопште. О предусловима за Причешће. Да ли је човек крштен, да ли је постио, да ли прима свештеника у свој дом, да ли редовно долази у храм, да ли се исповеда, да ли има духовника (на овом задњем се може писати у томовима). Ниједан од тих прописа није важио за апостоле. Шта тек рећи за законске небулозе и девијације које говоре о правима деце јер је неко “паметан” дошао на идеју да дизајнира закон који ће сачувати слободу детета тако што ће “педагошку ћушку” и “злостављање” ставити у исти кош?  Или, шта рећи о политичким заврзламама. Или, „месијанским очекивањима“ од политичара који толико “воле” закон да само смењују своје позиције (али не и (не)радна места) уносећи толико дихотомија унутар конструисане атмосфере од које први сами одступају? Можда није крив закон, или излизана прича о малверзацијама, већ склоност идиотизма да се дуплира закон ради закона у циљу затупљивања једног народа. И колико километара треба препешачити и тона сати сварити да би се само један закон протумачио са својим импликацијама а камоли да се може применити.

Хајде на крају да банализујемо: да ли треба поштовати законе? Али, није ли слично питање концпирано на оном кушачком пред Христом: “Треба ли плаћати порез?”. Исус се не буни. Зна да може доћи до анархије. Зна и да држачи закона опет не долазе до врлине као осуђени фарисеј спрам цариника у храму. Исус чак и пред Јованом Крститељем показује истрајност у законима тадашњег света да Јован треба њега крстити иако то није нужно. Али, у разговору са апостолом, да не би дошло до већег зла указује да иде до мора и извади из рибе новчић. “Шта мислиш, Симоне? Цареви земаљски од кога узимају порез или царину, од својих синова или од туђих? Рече му Петар: Од туђих. Рече му Исус: Значи, синови су ослобођени. Али да их не саблазнимо, иди на море и баци удицу…” (Мт. 17, 25-27). Он зна да за синове светлости ниједан закон, па ни Мојсијев, а данас било који, не може дати вечни живот. Да све то може бити “шупља прича”. Да човек није ради закона. Да не мора уопште да га држи, него да се други не би саблазнили јер можда немају већу меру за коју би се ухватили (оно апостолско да поред „тврде хране још траже млеко“). Због тога показује поштовање према законима и властима овога света, али ставља до знања да то није база из које човек треба да црпи своје постојање и своје батерије. Јер, ниједан закон не треба да буде мера човека, нити покорност било ком закону треба да буде одређење човека. Слабима је он потребан. Ради поретка овог света који се често чини више извештаченим у спровођењу прописа неголи реално смисленим. А да би се Д/други срео, законска диоптрија се мора скинути са очију. Једино такво „цепање храмовне завесе“ (Мт. 27, 51) може извести човека на долину благодатне еманципације у којој је познање Васкрсења и заповести љубави (Јв. 13, 34) једини критеријум који уздиже човека изнад свих трагикомичних закономерности.

Прогресија

Данас су сви експерти.

Данас свако има своје мишљење. Добро, неко и нема.

Данас се сви у све разумеју. Добро, неки се не разумеју али не желе да се осрамоте као да не знају.

Данас је пуно вести на сваком кораку. Свако се хвата за контекст и ту лоцира своју усаглашеност или неусаглашеност. Некоме је сва кочоперност једина аргументација.

Данас су многи бунтовници. То је тобоже одлика мислећих. Нема везе ако ће се у име побуне некоме недужна глава разбити.

Данас су сви толико гласноговорници у име вере, правде, морала, заједничких добара, политике, итд. да се од њихових детонација не види више ниједан покрет који би променио свет.

А једно у свим стварима се не види и то је ако не намерна подмуклост онда сигурно наивна конструкција: Сваки почетак генерализације неминовно је зачетак банализације. Зато нам тако „добро“ иде!

Завоји…

 

У откинутим фантомкама хармоније нема. Свет живи за депресивне композиције. Мелос је испупчен. Нота дисхармонична. Алтернатива обогаљена. Наивним се чини потпаљивање веће смислености тамо где је она одавно прогнана. Свет се печатира разним грчевима у којима се прокламују разне „вечне” вредности и „разумни” ставови. Авети живе своје идеологије на рачун човека спрам себе. Њима више није битна величина човека, јер више не постоји ни параметар по којем се вреднује вредност човека. Сва дигитронизација другог почива у чињеници наплате зноја другог. Од вапаја за смислом остао је само лавеж луталица. Мада се и лавеж чини излишним претакањем у досадне фразе који само ометају поспане станаре бесмисла. Где је инертност и утопија, илузија је укуснија. Није пожељно будити учмале духове. Ту нема оног хришћанског мира који се затиче у лицу другог. Мир је остао на маргини света као универзално мерило отклона другог. Једино у некој унутрашњој анархији човек може наћи изазов да сретне Бога. Довољно је хаоса у свету. А чудно је како се неке ствари никако не мењају. Сва та помама за надменошћу живљења, за похотом очију и свих тих многозналаца који више имају ставова него разума. Ћутња је десакрализована, потцењена. Ћутачи су презрени јер нису део система а ни против система. Њихова неутралност вређа и верујуће и неверујуће. Многи њоме подразумевају извесни проституизам којим се долази до позиција или којим се тумачи наводна легализација зла. Није у томе кључ. Поента је у стицању Христовог ћутања пред Пилатом. То није ћутња некога ко је обестемељен или понижен. То није ћутња која легализује пасивност и обамрлост. Још мање неког ко брине за свој положај. То је немост која кида гласноговорнике који се вековима не умарају од својих програма и репрограмирања свести. Пред нама је ћутња која говори са Богом у себи. Пред Пилатом овога света Христос у човеку није жртва већ обратно. Људи су помутили место смисла у себи. И да би се заиста чуло нешто ново под небом то нису речи већ тишина у којој Бог живи. Међутим, за неуротичаре ово је саблазан. Неуротичари морају да булазне, да се боре за своја права, за своје речи, за своје катедре, ставове и идолатрије. Чак и за своју теологију!!! Морају некако да купују гласове. Ако не говоре, неће имати чиме да плате порез или да докажу своју вредност. Отуда сво то тискање у прве редове. Јер немајући језике Педесетнице отимају се за језике овога света. А на врховима тих језика Духа нема. Постоје само завоји…zavoj-620x350-620x330

Свраб…

 

images_fotografije_broj26_svrab-kozeСвраб иде тамо где човек не сме. Свраб тражи покрет. Не дозвољава човеку апатију, чамотињу. Баш зато што долази из природе самог човека, човек улази у коштац са својим бићем. Сваког човека нешто сврби. Некоме је то место смисла, некоме место нагона, некоме место бесмисла, некоме место користи. Неко се чеше ноктима, неко ножевима. Неко смирује сврабеж, неко ствара нове ране. Инфекција је често једина загарантованост. Иза сваког свраба стоји радозналост. Има неке перверзне насладе у чешању, макар то било и у име метафизичке глади. И нема зла у чешању. Већу алармантност побуђују они који се ничиме не чешу. Који не осећају сврабеж. Који немају ране. Можда су они успели да достигну неке своје “каријерице и породичице”, али у пластифицираном здрављу живота нема. Пре је тај достигнути гламур (увек вешто сакривен поданичком отплатом кредита) производ пластифициране вреће за леш. Али ето, има сврабомана који се у духу аутентичних лешинара обрушавају и на такве обећањем свечаних односа. Исцерени зуби су обавезни декор искованог прогреса. Публике је човек жељан више него конкретног човека. И што је извештаченост израженија, то је наивност усаглашавања одређенија. Некоме су сви сврабови подметачина нагомиланих фрустрација и нервозе. Када би само могли, одрубили би нечију руку да се почешу као сав нормалан свет. Али, свраб побуђује и на већу упитаност. Даје сигнализацију да нешто није можда у реду. Да је леви мигавац у човеку можда давно отказао. Или десни. Или кочница. Или нешто шеснаесто. Да се нешто, дођавола, мора за себе предузети без ноктију било кога. Надасве, без заривања својих ноктију по било коме. То је свраб који иде тамо где просечан човек не сме. Јер да би се почешао тамо где га сврби морао би да преузме одговорност за своје постојање. Човек ће све предузети само да не подигне руку на себе. А ако га Бог жели почешати подсетником о евентуалној другачијој позиционираности свега што трпи постојање, човек ће пре одсећи део тела који га сврби неголи да почеше своје заблуде.

У поретку овога света тешко је не застранити. Његова темпоралност се огледа у експлоатацији свега што трпи постојање. Мало ко не шверцује своје врлине, а неко чак и велике таленте, да би добио парче хлеба и који квадрат дома. Мало ко није компромитовао себе када безбрижно детињство (ако га је па и било) прође и донесе пред прве снаге одговорност зарађивања. За све постоји цена и рачун. То је слика света. И само су ретки успели да споје љубав према ономе што раде, а неки чак и да уновче своје дефекте, док они други, инертни, трпе своје хуктање, које се увек несносно увећава подршком хуктања другог, радећи оно што не воле само да би преживели. За човека, чини се, нема пуно избора: ради или умри, плати или испаштај.

Апостол каже: „Ко неће да ради, нека и не једе!“. Провокативно. Одлучује човека од лењости, изговора. Ипак, у то време можда апостол није знао да ће се ритам света драстично модификовати, да ће брзина рада порасти, да човек неће бити вреднован према Христовом да је „сваки радник достојан своје плате“. Наивно се чак чини промоција неке моралистике јер има и таквих који проституишу своје знање, таленте, тело, да би стекли више. Јер, евидентно је, човек није довољно плаћен за оно што ради. Наравно, није посреди оправдање таквих избора, али може бити позив на веће разумевање таквог избора. Незахвално је сад правити компарације према различитим стандардима у свету, јер је свака држава засебна прича исто колико и сваки човек са својим мотивима. Данас се робовласништво обукло само у свечаније и модерније одело али је свој концепт одржало. Јачи влада и јачи прождире. У цркви и у предузећима. Приватнике да не помињемо. Борба за проналазак посла а потом борба за останак на послу. Ипак, неправедно се на рачун истински сиромашних одржало да више запомажу они који све имају неголи они који ништа немају.

Човек ради љубави према најмилијима не бира посао. Може да мрзи свој посао али га љубав према вољенима обавезује да га ради. Некада се то протеже до фантастичних могућности које човек усред своје ревности дословно превазилази. Иде преко својих снага само да би нашао осмех и отклон глади другог. Ту су аскетски огледи у потпуности занемарљиви спрам оваквих подвижника. И ту се отварају невероватне драматике које се некада ивиче са границама безнађа и потресним емоцијама. Са друге стране, ту су такозвани „воркохоличари“, типологија људи која је неуротично везана за свој посао као да је то све што имају од свог бића. Њима новац не недостаје, једноставно немају мира у себи, јер немају већи Садржај за који би везали свој идентитет. Како год приступили проблему, отварају се две дијагнозе: грцање у дуговима које људска снага једва да може да подржи а не види пред собом могућност да промени свој положај, и оно разорно код многих: не обремењује човека толико несташица колико опетерећеност да никада неће имати довољно. Могу се разлози правдати којекаквим узроцима лоше политике, лошег стандарда, лоше економије, итд. али то неће умањити проблем. Људи су и данас, као и одвајкада, услед осећања тескобности самог постојања (која је увек датирала од проблема смрти у природи), пред собом пројектовали месијанске идеје полажући велика очекивања у политичке вође које ће им донети такве плате да хармонија Царства Небеског неће ни бити потребна. И што су се више такви идеали неговали, већа су разочарења услеђивала. Али, чак и када су се највеће револуције развијале – та исконска промена се никада није догађала. Утопија је остала да вара човечанство. Јер је свету требала плата којом ће се се ослободити од пореза смрти.

Данашњи човек се сналази како зна и уме. Неко се не сналази никако. Ко није свео своје постојање само на један изборни глас и превелика очекивања, копа рукама и ногама не би ли бар мало ублажио последице смрти у својој природи (глад, жеђ, топлоту…). Неко је успео да се избори, неко није имао шансу, а неко није ни покушао и такви су најтрагичнији, јер им је огорченост једина плата у нервима свакодневнице. Ко је успео да стекне мало финансијске независности или се одао већем хедонизму или већим улагањима, мада не треба превидети да има и таквих који су успокојени на материјалном ипак потражили веће место смисла под небом који би несебично поделили са другим.

Сензационализам свакодневнице исушује људске потенцијале. Осим што се медији упорно труде да формирају, промовишу и наметну слику света који дефинитивно у погледу намерно пласираних садржаја немају ништа заједничко са својим Творцем, народ се са друге стране расплињује управо у том домену, испијањем празних вести чије добро никако да сване, да не би мислио на свакодневне проблеме и начине на који може да реши своје проблеме. Тако долазимо до шибицарења. Или се други играју са нама, или се ми сами играмо са собом. Потура нам се лажна слика смисла испод океана информација (у којима чак ни ради свог добра не ограничавамо себе!) а ми треба да погодимо где је истина испод свега премештеног. Јер, данас многи премештају место смисла и више се не зна где почиње разлика између залетелих идиота и сладокусних коцкара који живе за нову игру прилива вести. Човек је, ипак, нешто више од најезде спектакуларних наслова који стално обећавају бољитак који никако да дође, јер се отимањем око вести стање свести одржава у лажној нади да ће једном сванути бољи дан. И тако се проблем пролонгира. Човек не живи, он вегетира на стварности коју није изабрао, а од које опет, парадоксално, очекује да му донесе стварност коју он жели да затекне у себи. Ђаволијада почива у томе што човек пасивно очекује да му други донесе тај бољи свет. Али, једно је сигурно: којим вестима себе храниш, таквим вестима робујеш!

Тако долазимо до познања своје дијаболичности. Јер улазимо у темељ где је Христос потребан. Осмишљавање. Имамо два занимљива места у Новом Завету. Један је када Христа искушавају да ли треба плаћати порез а други када каже апостолу да извади рибу из мора и из ње извуче новчић којим ће платити порез. На оба места имамо неочекиван моменат: треба плаћати. Очигледно до таквог става долази прозирући у могућност анархије. Корупције у то време није мањкало. Али Он је експлицитан и недвосмислен. Не позива на револуцију, нити промену политичког програма. Проповеда нешто ново али не укида ни старо. Цару-царево, Богу-Божије. Држави-државно, Христу-Христово. Свој аргумент не базира на есхатолошком ставу, него на тренутном који не поништава есхатолошко. Сигурно је да се унутар Себе Христос није можда слагао са текућим политичким ставом и проблемом народа, али је засигурно знао да је исконска потражња човечанства у много већем излазу од проблема јела, пића, одеће, пореза, итд. Ту се усмерава, у проблему смрти и проблему вечног живота, иако не занемарује тренутне проблематике конкретног народа и владавине. Као да смо затечени ту где јесмо својим постојањем, али да то није оно што нас дефинише и одређује какви ћемо бити. Зато се Христос не расплињава, нити шибицари, на том темељу. Ако одемо још даље, видећемо да је и у време Нојево народ једнако трговао, куповао, ишао по пијацама, припремао свадбе, итд. Ништа другачија позиција није данас, само је сада много прометније и турболентније јер је и више народа на планети, па је израженије и осетљивије. Ми можемо спекулисати, бунтовати, борити се за своје место под сунцем, ништа од тога није зло, али зло постаје ако нам та броба постане једина преокупација под небом. Није довољно да нам само боље буде, него и да своје апетите осмислимо узвишенијим назначењем. Од нас зависи само колико ћемо се потрудити и колико се снаћи у захтевима овога света, чак и када имамо лоше ветрове, а да не жртвујемо у себи оно најдрагоценије што једино нема цену: љубав, веру и наду. Јер, установом Царства у себи, благодаћу Христовом, ми такви уносимо промене у овоме свету а то свакако не значи навијање за наивност и пасивност у стварима пролазног света, већ обраћање пажње да не шибицаримо своје постојање са фарсама овога века баш онда када држимо себе за мудре и активне.