Недосањан кошмарима
Дегустирам нову кризу старопознате немани…
Ништа ме не покреће!
Ништавило у мени подиже пијаце и здравице…
Не налазим ходање филмске траке,
Не чујем одјек музике,
Књиге вире прашњавим шапатом удаљене
Имајући и као бачене крпе
Више живота од мене…
Нигде се не налазим…
Брзо се умарам…
У једном дану можда сам истински жив свега пар минута,
Све остало је рутина
Све остало ужас од части
Борећи се са бесмислом
Под ребрима и ноктима…
Пријатељи посташе празне речи на две ноге,
Једни опијени хормонима до неподношљиве радости,
Други испијени сломом живота
У којем само познају хаос
У којем су се снашли
До неподношљиве жалости…
А ја негде далеко и присно
Бљујем светове
Као смарагдну тврђаву
У потпуности раслабљен
У потпуности осрамоћен
– а не признајем боловања
Од свих који жале себе
Равнодушним слинављењем –
Лајем на своје дахове:
Што више не тучем по смислу
Него бридим неком хладном ватром
Пред Богом отиснут и у Њега бачен
За Њега заглављен љубављу
А од своје стихије тлачен…