Живот иде тамо где су ране добиле заборав. Где неочекивано добијеш шамар мира. Где не мораш по сваку цену да мислиш на неостварене жеље. Коначно, где срећеш једну бољу верзију себе без жеље за сујетним доказивањем своје правде. Живот се не креће брзацима хедонистичких локација где никада ниси био или где никада нећеш стићи. Неизвесност не мора увек бити фатална и мрачна. Напротив, постоје мистичне лепоте у световима где још има шансе за нерешене загонетке које баш на нас чекају. Дивно је пронаћи ћутање властитог била. Место духа где си положио своје оружје тако да не знаш ни где је нишан. Где твој корак далеко од сведока налази свој бат светлости тако да и без знања о томе постајеш светлост. Овај свет нас учи потирању људскости и борби за преживљавање. Али не мора тако да буде. Не мора нико од нас да живи своје неиспричане приче гурајући туђе дупље у наше лобање. Може се уз мало достојанства прећутати оно најгоре да би из нас испливало само оно најбоље. Најбоље вино се износи на крају. Не пролива се унапред тако да на крају ништа од човека не остане. Могуће је ћутати, само ћутати, на обронцима сопствених зидина од бића далеко од било каквог парничења. Могуће је свирати на сопственој души хармонијама које нису од овога света. Могуће је дистанцирати се од целог света без уроте против света. На крају крајева, није ли најлепши дијамант сахрањен у утроби земље а да се о његовој вредности ни он сам не пита?…