Он је био мајстор средњег века који јаше црвене барјаке. Она је била оклеветана за љубав коју никад није оспољила. Једно другом су били све, чак и онда када су се мрзели највише. Још их је детињство успокојавало нежним гримасама најстаријих књига. Он је боловао сиромашне странице не би ли престигао сваки ум који је под небом дисао. Она је трчала по ливадама гола не би ли од најлепше природе исковала себи хаљине од цвећа. Никада нису били криви за своје родитеље. Он је поносно бранио крв својих предака. Она је ишла само до оних прозора где је могла хранити своје корење светлостима. Он је одувек хтео да буде ратник. Она одувек љубавница. Живели су једно крај другог као брат и сестра чак и када је дивљина градова усвајала намерне неспоразуме од људи. Учили су часове срамоте на време да би били спремно похођени онда када понижење покуца на недозрела врата. Дани су пролазили загрцнути годинама од новца и блата. Нису ни приметили када су остарили. Залеђени фрагменти су виорили кроз праменове њихових увек постојаних младалачких зеница. Он никада није успео наћи себи жену према мери својих сазнања. Она никада мужа према запремини својих избораних витрина. Увек су били у раскораку. Увек у завађеним световима. Он је живео за револуцију, крв и пресаздање света. Она за блуд, немоћ и жртвовање својих неона. Није истина да у њима није било љубави. Само су били сувише ограничени у толиким даровима који нису били дати другим смртницима да виде све пречице у сопственој природи. Лакше је било опирати се некултурним људима културним арсеналом сведопуштања. Добро, било је ипак нечег тријумфално злурадог у игнорисању својих противника – правдали су то обештећењем других чију агонију су стављали на свој рачун. Није истина да су у њима дисале курве. Само су били наивни да поклоне своје поверење непровереним гласинама. Морало их је нешто хранити што би давало легитимитет њиховим пошастима. Он је волео да кује аргументе као гвожђе живећи у зони чаробних јунака. Она је волела да се скида гола мислећи само на метафизику својих херојских плетеница. Били су дивни. Млади. Полетни. Нетипичан пар. У свему аналитични. Према сваком најмање резервисани, према сваком највише духовити. Посвећени у своја уверења нису ни примећивали олује које су се тискале око њихових ореола. Он је себе сматрао верником. Она није хтела до Цркве ни преко прага. Он је био велики философ-убица. Она је пробирала по харфама књижевних мембрана. Било је нечег развратног у пуцању према пропуштеним шансама. Он је сматрао да већ живи испуњено. Она је и даље трчала гола по ливадама. Све је мирисало на укус морске соли згњеченој у ноздрвама. Није истина да је у њима било греха. Само су слободу проституисали на други начин. Веровали су у своје превентивно спасење макар им Црква избрисала сва имена и врата. Њихове гробове одавно нико не обилази. Нико за њих не зна. Векови који су дошли не познају времена и људе који су се отимали за њихова лица и проговоре. Јер се никада није ни догодила љубав међу њима. Нити је он познао њу као мајку, нити је она познала њега као бисер око врата. Тако живот не почиње. Тако сестра умире поред брата.