Постоје слабости које не долазе од греха, ни од смрти природе, нити од каквог тестирања Божијег. Мада и ову трочлану поделу треба помно апсорбовати без промашаја, јер се многе слабости догађају без уплива слободне воље. Мислим да постоје слабости које долазе од страдања света јер смо сви једно тело. Да када страда неко не само близак и сродан него непознат и далек да се то и на нас одражава. Један орган страда када други отказује. И тај здрави орган покушава својим снагама да надомести снагу тела (читај: света) узимајући на себе напон уместо нездравог који отказује. Тако је и са људима. Тако и са Црквом. Није, дакле, увек до неког зла у нама, него и до света, а то нам се даје да не заборавимо да подигнемо ближњег када се он преда. Христос је Васкрсао у новом телу које више није подложно болу, страдању и смрти, а опет, Он по снисхођењу не престаје да се позиционира усред свакога ко болује поистовећујући се не са неким злом, него једино са оним чистим и људским у нама.