На дну сваког чемера болује невидљиви човек сваког од нас. На дну сваког жаришта вулканизује најповређенији ехо нечијег бића.
Некада су ограничења која за нас поставимо неминовна ако желимо да наше здравље, наша властита целовитост, потраје. Некада су потребна свечана ограничења. Да би ограничио себе то не значи да мораш и другог увлачити у свој пакао. То најпре мора да значи помирење са твојим недостацима. Помирење не значи глорификацију својих падова већ самолимитирање у циљу бољег апсорбовања љубећег света.
Превише тога испија човека. Превише тога повређује човека. А можда свих тих испијања и повређивања не би ни било када не бисмо свакој својој радњи давали превише на значају. Није свако дно испод нас. Неки граде читава безлична утврђења од ништавила постулирањем најбољих делова себе усред апстрактних небеса. Небеса која нису одјек Царства. Псеудо-небеса. Заблуда од путовања и уношења у завесу од спасавања.
Како време одмиче све се више бојим олаког перципирања и олаке загарантованости неких да смо већ са друге стране Раја. Да смо дефинитивно на путу спасених. Да смо оверили карте на време и да сада само остаје сигурна дестинација. Са таквом поставком ствари нешто ту опасно прети из таквог амбиса. Нека извештаченост која се цери из подножја ништавила. Нека непотпуност изгланчана нашминканим лешевима од истина. Налик нашминканом пророку који се крсти у име клевете и подаништва.
На дну свакога од нас зјапи једна неисписана поезија која тек чека своје редове у срцима још нерођених. На дну свакога од нас, свакога дана између кашља и трена, између трептаја и сиктања, умире један невидљиви човек који чека своје свитање без дна…