У призми захвалности
Убирам метафизичку детоксикацију
Са Дрвета Живота…
Неуморно исцрпљен
Неуморно подвојен
Неуморно оборен истим скретањима…
И једино Си Ти Диван
Када просијаваш увек истим везом,
Када издахнеш сноповима
Да обложе избочене рупе…
Диван Си, Господе!!!
Опрости намерна заборављања
Када год Твоје постојање
Под лупу сумње и зла превидим…
И замолићу те као Бога
А потом и као Човека:
Да када год за собом обложим зид
Да Те не видим и не знам
Да се увек тако тајанствено појавиш
Усред мог храма
И попут апостола који гураше своје недорасле прсте у Твоје ране
Ти будеш Једини који ће да гурне
Своје прсте у моје –
Да оживим опет а да зло опет умре…