Пси лају на увек исти начин
Не мењајући звездама положаје…
Свет је пресвет инкубатор
Који одржава једино хаос и ратовање…
У мојим плућима живе људи
Поносни од подвојености и благодати…
Гужвам праменове најлепшим цветовима
Не бих ли под топотом мириса
Постидео суморне туморе…
Овај век плива као брод спокојним морем
Али час буре скрива се као црв
Испод најглаткије коре…
Људи обамрло умачу заблуде у своје снове
И никога није брига за сву проливену крв пророка
Још мање за сав проливени зној утамничених философа…
У мени нема господара мрака
Али добро познајем све његове обрисе
Које ми стварају пакост и боре…
Сунце се поново рађа, птице газе мук
Ништа што је било више не остаје
Ново се ствара старим кидањем
Да када смрт све очисти својим пркосом
Спокој ћути бунилом светиње
Над немилосрдним злом и његовим ридањем…