Не знам, можда грешим, некада су се људи ломили да дођу до неке књиге, филма или музике, дакле, до одређеног аутора, одвајајући пажљиво не само време, него и новац, такорећи од усана и хране, да би до неког издања дошли. Ми матори добро памтимо шта је све требало отрпети, чекати и зарадити да би се дошло до једне касете, плоче, а тек ЦД-а. Још ако је оригинал, радујеш се као мало дете.
Данас су се вредности потпуно преокренуле. Данас аутори треба да јуре читаоце, гледаоце и слушаоце да би уопште били запажени. Као да аутори требају (сад се опет сетих једног скеча са Штимцем) у огромним колонама да чекају да буду верификовани факсимилом пратиоца. Не да аутори чувају своја ауторска права или их потписују, него пратиоци.
И не само то, него да пародија буде већа, садашњи читаоци, гледаоци и слушаоци желе просто све да искоментаришу – стављају аутора спрам себе као једнаког себи или чак испод себе – што се најбоље може видети у једној болесној иронији да неко улази у интеракцију са статусом једног великог а покојног књижевника или философа.
Јер није проблем до интеракције, она је одувек постојала као плод мистичног посредовања између читаоца, гледаоца и слушаоца спрам света који му се делом неког аутора открива, него је проблем што човек сам себе овлашћује као бољег рецензента од аутора. Пратилац зна боље!?!? Аутор је маргинализован јер је доживљај пратиоца меродавнији од аутора који му се не само открива него му и тајанствено предаје неки део искуства које може бити узлазак у нове светове.
А да срамота буде већа, ако је уопште нешто и наплаћено, аутор трпи сваку критику и гаси критички став само да не би изгубио своје пратиоце. Ту видим подривање талента, ту видим проституцију културе.