Зашто треба да крстимо децу док су мала? Ако би човек поимао Бога према правилима која овде важе, закључио би да је Бог (и остали му пратиоци) сујетан до бесвести, те му мораш стално понављати како си ти мали и унизан, а он велики и моћан и хвалити га, како би га умилостивио. Ја немам такву представу Бога као свевишњег бића и творца, често га називам својим „другаром одозго“ и заиста га тако доживљавам. И шта се догађа ако некрштена деца присуствују литургији? Да ли су неки обреди резервисани само за крштене? Некако ми све то није логично. Ако смо сви Божја творевина и ако постоји само један Бог, значи да је сваког од нас створио са одређеном промишљу сада и овде и да свако од нас има своју сврху. Зашто онда морамо посебно да се запљунемо за царство небеско?

Слажем се. Не видим проблем. Када говорим ђацима о томе, јер их има некрштених, битно је да им се остави кутак слободног избора. Ако пак полазим од свог искуства, ми смо нашу децу крстили већ у 40 дан. Не видим то као индоктринацију јер крштење неће значити пуно ни онима који кад одрасту једноставно више не маре за своју веру. Дакле, нико није жигосан. Али је евидентно да постоје добри плодови, јер деца несвесно усвајају одређене духовне вредности (на крају крајева самога Христа) доласком на литургију. Ми нашу децу нисмо никада форсирали. Ако их нешто занима они питају. Али као што видим и на часовима, јасно се види разлика између васпитања по веронаучном и грађанском моделу. Мени је ваше расуђивање потпуно блиско. Могу само да кажем да се чувате од тих сумњивих обичаја и условљавања. Ипак, руку на срце, не знам одакле то датира, али јесте вишевековна пракса Цркве да се некрштена деца не могу причешћивати, итд. Наравно да Бог није сујетан и да Он нема проблем са тим, али је чињеница да се од савремених кругова нико не бави тим проблемом. Наравно да се неће ништа деци десити ако су некрштена а присуствују на литургији. Проблем су људи који стављају барикаде а онда улазите у проблеме да вам због тога може и Црква огадити – а то није поента. Децу учим, као и ђаке, да Цркву буквално виде као свој дом. Ваше виђење Бога као небеског другара ми је такође блиско. Коме треба Бог којег ће да се плаши? А и досадне су више те моралистике о људској мајушности, то знамо и без бусаџија. Али желим да истакнем, да крштењем ни ви, а ни ваша деца, ништа не губите. Крштење је догматски речено први дар Духа Светога. Ореол. Мала Педесетница. Како год желите да схватите. Дакле, ту мене нико не може да уцењује, јер сам ја на добитку. У овом случају – ви! Наставите тако и добро је да мислите својом главом.

Пошто смо ми енергија, као и све око нас, да ли је погрешно веровати да предмети имају добру/лошу енергију? Не у смислу, на пример, да је нешто уклето или да привлачи лошу срећу и те ствари, него само енергију као енергију?
Да је, наводим сада баналан пример, неко умро и његови наследници купе ствари из те куће (нпр. огледало, сат, слике), а у тој кући је стално била лоша ситуација, свађе, бес, туга, зло је владало, без благослова и среће да тако кажем.
Kад би неко пролазио поред, рецимо, сата и да га сваки пут ухвати нека језа кад га види, да ли је то само безвезе или ту стварно има нешто?

Морам да признам да ми је ово мало трагикомично. Помало исфорсирана сујеверна прича са примесама увек истог комерцијалног хорора. Када кажете да смо ми енергија – на шта мислите? Истина, у нама постоји енергија али нисмо само енергија, него и материја, премда ће наравно научна мисао ићи у смеру да је и материја компресована енергија. Све то стоји, али благодатна енергија која од Бога исходи није из те димензије. Зато се у догматској мисли инсистира на разликовању створених и нестворених енергија, јер само ово друго припада Божијој сфери постојања. Али то не значи да човек не може да постане удеоничар и те друге енергије поред постојеће. Што се тиче предмета, нисам баш неки идолопоклоник јер ме ово подсећа на неко магијско придавање „сакралности“ несветим стварима. Није сувишно поменути да сличан вид идолопоклонства може постојати чак и код православних и то баш на месту светиње (обожаваоци и скупљачи моштију, икона, итд.,) управо мотивисани тим перципирањем добрих и лоших енергија. Ако би то било тако, онда би заиста неживе ствари могле бити поседнуте од демонске хемисфере, а ако би и то, хипотетички, била истина, онда би у аутентичном хорор маниру такве ствари могле да нас отворено и повређују. Ако се држимо ваше поставке проблема око ствари које су припадале преминулима који су живот провели у злу и несрећи, опет је дискутабилно, јер ако идемо другом логиком аргумента шта ћемо онда рећи за гомилу ствари које су дониране разним бутицима половне робе или посредоване од разних хуманитарних акција за најсиромашније – да су и они унесрећени самим тим што је до њих дошло оно преко потребно што незахвални нису знали ценити? Не бих рекао. Биће пре да су људске психолошке пројекције уметнуте у димензију сагледавања ствари, јер човек знајући унапред ко је и како живео сада рефлектује и на свет ствари исту перцепцију и доживљај. Проблем који сте покренули је више домен фикције и фетишизације творевине неголи реалног проблема који некога може да заиста додирне позитивном или негативном енергијом. Али је евидентно да људи који воле да се баве магијом гледају да дођу до нечијих ствари не би ли кроз њих тобоже повредили оне које мрзе. Слична сентиментална „догма“ постоји и код оних који заљубљени у своје неостварене љубави или идоле гледају да се докопају одређених ствари да би још више обожавали оне које воле. Управо се сетих разних манастирских прича да су неки кришом секли делове моштију светих – једни да би препродавали, а други да би своје идолопоклонство још више појачали. Што се мене тиче, опустите се. Сат ће и даље показивати исто време, огледало показивати исти одраз, слика и даље еманирати своје боје…јер лепо је у Новом Завету писано (парафразирам): „Пустите мртве да сахрањују своје мртве а ви крените за Христом!“

Да ли постављање границе другоме понекад искључује праштање и где је граница?

Ако смо лицемери – да, ако нам је стало до другог – не!
У томе и јесте проблем. Распетост границе. Никада не можемо знати да ли ће нас након билион пута туђег безумља други опет повредити, или баш тада када откажемо један однос радикално, у милионитом покушају други тек тада нађе своју промену. Није свима исто дато, нити свако има исто искуство, јер је негде боловање веће. Границе су до човека, али ниједна не сме бити већа од опраштања. Не може нам свако бити пријатељ коме смо опростили, али можемо свакоме опростити гледајући га као пријатеља. Парадокс. Али да су из педагошких а не из мизантропских разлога границе потребне – јесу. Ако други не зна докле може ићи у једном односу то није укидање његове личности постављањем сујетних граница, већ увођење у познање туђе слободе. Сујетан човек поставља границе тамо где оне нису основане и по цену повређеног самољубља услед подигнуте свести о властитој мегаломанији. Такав није у позицији да опрашта већ да тражи опроштај од оних којима сам себе забрањује. Зреле границе једне личности јесу у постављању „упозорења“ где почиње а где се завршава поштовање другог. Граница је, дакле, срце човека. Ако човек има велику љубав то не значи да може сваку девијацију непромишљено да опрашта. Не јер се љубав тако закида, него јер се његова љубав, од стране поремећеног, доживљава као благослов и верификација да други у неком злочину остане. Дакле, фокус дистанце је да други своме разуму дође, а не да се обезвреди самим дистанцирањем. То значи да када заблудели дође спознаји за учињено зло ако покаже покајање да човек не треба да остане на дистанци, јер у том случају дистанца постаје место презира. Али, где је објективна граница да други човек неће поново неко зло учинити? Једноставно – нема гаранција. Јер није проблем опраштање, већ је проблем опраштање којим ће други опет да манипулише.

Какво треба да је сведочење вере у Христа?

Дискретно, ненаметљиво, антисекташки оријентисано сваком неусиљеношћу наметања и подилажења. Нема бољег сведочења од свог примера! Бројна правила и строга типикарења само одбијају људе од Цркве. Фокус је на љубави, опраштању, стицању Духа Светога.
Све остало је фанатизам! Чак и аскетизам може бити повод за девијације ако нема доброг темеља. Да ли то значи да треба бити пасиван ако се неко руга нашој вери или је чак отворено напада? Не! Такав отпор није мерило фанатизма, већ одбрана односа који имамо са Богом. Ако неко не воли када му се најрођенији узимају у уста и вређају – иста сензибилност и овде постоји. Због фанатизма? Не, већ због љубави која је уложена у један однос. Ако ми је Бог пријатељ – а Он се не брани ни када Му се ругају, када Га туку и убијају – онда реакцију одбране оправдавам на такав начин премда свестан да Њему ни као Васкрслом а ни као Богу моја одбрана није потребна. Али, тај начин не сме бити фанатичан да иде до смрти непријатеља. Христов начин сведочења је приговор пред Пилатом и Кајафом, али и добровољно умирање за непријатеље. По таквом усличњавању се може видети каква је наша ревност и сведочење: Да ли смо саткани од фанатизма или љубави која не тражи своју вољу?

Имам питање везано за расипање енергије. Да ли се од хришћана у свету тражи да помажу свима колико могу, или да се фокусирају на своје најближе, на што бољи начин? Ово је у суштини питање квалитета и квантитета, уједно колико и мегаломаније и реалне спознаје својих снага. Друго питање је доста личније, тиче се сумње у себе – наиме, услед неких ранијих, нажалост доста озбиљних скретања (сусрети са сектама итд), који су ме с једне стране парадоксално увели у веру, а са друге разорили на неке (разне) друге начине осећам повремено доста дубока преиспитивања и сумње у себе и своју „исправност“, мада не исправности у моралном смислу већ сумње да сам уопште прихваћена од стране Бога након свега тога..из разних поузданих и стручних извора, схватила сам да је познато да након таквих искустава остају ране у духовном смислу, тј да нас тај избор на неки начин доста дуго мучи, чак и након покајања и измене живота.

Лаички али искуствено гледано ниједно расипање енергије није добро. Мора нешто од напона и за човека да остане. То није себичност већ здраво поштовање својих потенцијала и афинитета. Дуго ми је требало да схватим да ако ми неко не поклања довољно пажње да то не значи да је против мене већ да има листу приоритета. Можда грубо звучи али такво је стање на терену. Навикао сам на затворена врата па и не боли више. Од хришћана се тражи, по речима Христовим, да буду савршени као Отац Његов Небески. То може имати широко значење али да поједноставимо – љубав је на првом и последњем месту. Пречица смисла. И одуховљења. Не може се свима изаћи у сусрет. И своје ђаке на веронауци учим да ако у једном дану сретну десет просјака да не морају свој десеторици да изађу у сусрет него макар једном. Свако према својим могућностима. Ко може свима – још боље. Ко не може – колико може. Битно је само нагласити за хришћанску мисао да ближњи не значи нужно човек из своје породице или окружења већ потпуни странац. Што се тиче сумње, ако је покајање било искрено и потврђено икуством Духа Светога (богопројавног и црквенореалног) – сумња не би требала да постоји. Колико год да је зло посреди ниједно зло не може бити веће од Божије љубави, јер у супротном смо онда на пољу малодушности и сумње у Божију љубав према нама. Ако Бог нема проблем да опрости много веће девијације попут убиства (говоримо о димензијама покајања а не верификације нечијег злочина), онда и ми који чинимо мања зла не бисмо смели да гасимо себи смелост према Богу. Да се не би десило да отпаднемо радикално и неповратно. Покајање се за хришћанску мисао преводи као измена живота. И ми се заиста мењамо, уподобљавамо, усаглашавамо са протоком Божије благодатне љубави (најдиректније манифестованој кроз литургију), али и даље отпадамо у речима, делима, помислима. Да ли то онда значи да смо лицемерни или да наше покајање није искрено? Не, него да нисмо још довољно ојачали. А ако нисмо ојачали, зар ће нас Бог још даље од себе одгурнути да нас докрајчи? Неће. Чекаће нас. Баш као у јеванђељској причи о Блудном Сину.