Почињем да капирам коначно онај део из Јеванђеља, по речима Христовим, да ће се сваки грех опростити осим хуле на Духа Светога. Догматичари су тај део тумачили као атак на Цркву. Егзегете су тај део преводиле као ругање Божијим деловањима. Мислим да проблем иде још даље од Цркве и Христа, јер се односи и на нас обичне смртнике као носиоце и наследника Духа.
Ако су, дакле, неки од нас примили крштење; завршили теологију (слажем се да диплома није никаква гаранција да не можеш застранити, него сматрам да две деценије, негде и више, дефинитивно није за потцењивање о нечијем уложеном бићу и времену); ако су неки од нас послати од саме православне Цркве да јој служе ни мање, ни више него осетљивим душама као што су деца; ако је, коначно, неко све што јесте и дише усмерио све своје напоре да подели своје сведочење – како назвати људе који те тек тако називају издајником своје вере и Цркве? Јер ако ми у том греху лежимо, онда лежи и Црква која нас је послала.
Да ли се сада боље разумемо? Или су људи који нас тако черече у јавности изнад Цркве, па сматрају да је на њима да раздељују језике Педесетнице по мерилу за који они полажу ексклузивна права? Стога, пре него што ме неко, крајње маргиналног у дневнополитичким збивањима цркве, оптужи за јерес, екуменизам, папизам, подривање Цркве, неправославизам, држање стране неким епископским клановима, чак и сатанизам (излизане ли приче!), не могу све ни набројати – нека добро пази којом мером сече. Јер реална опасност не долази од нас обичних смртника, који негујемо своје ставаралаштво и у ванцрквеним круговима, него од ових „сакралних“ тровача и оговарача којима су пуна уста Бога! Њима ће Црква бити потаман тек када разапну сваког унутар ње који њима није подобан. Мисле да Дух није довољан, па да само крв недужних (које они држе за преваранте) може Цркви донети очишћење! Баш нека „племенита“ теологија…